Кондак 1.

Велики слуго Божји и угодниче Цара Небескога, Свети Мучениче Царе Николаје! Као звезда нова ти си нам засјао у последнје дане, добрим се подвигом подвизавајући, и царским служењем до смрти страдалничке показао се као истински праведник, љубављу ка Господу и ближњима украшен. Стога и ми, обремењени многим гресима и буром искушења, са умилењем ти кличемо:

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Икос 1.

Оскудна ума и хладна срца, како да похвалимо подвиге твоје, о премудри и прекротки Царе? Шта да кажемо ми, лишени врлина, о теби, новојављеном светилу земљerуске? Просећи твоје молитвено заступништво пред престолом Господњим, ми ти ипак овако кличемо:

Радуј се, украсе православних царева!

Радуј се, подвижниче доброга подвига!

Радуј се, вољи Господњој предани!

Радуј се, усрдни молитвениче за стадо своје!

Радуј се, тврђаво чврстога исповедања!

Радуј се, златни сасуде Духа!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 2.

Име ти беше предсказање будуће судбе твоје, о Царе Мучениче, јер Николај значи он са народом побеђује. И заиста, ти си победио са народом Божјим, који за Христа мучеништво прими сведочећи Га крвљу и појући Му: Алилуја!

Икос 2.

Приђите, сви мученикољубиви, да песмама похвалимо Светога цара Николаја, за Христа Господа и веру православну пострадавшег, од безаконих слугу издатог и од безбожних туђина убијеног. Сећајући се подвига његових и крви проливене за спасење Отачаства свога, похвално му узвикујемо:

Радуј се, са народом својим чашу си страдања испио!

Радуј се, са малом браћом крст си свој смирено носио!

Радуј се, венцем мученичким украшени!

Радуј се, Сунцем Правде обасјани!

Радуј се, за непријатеље своје си се молио!

Радуј се, мучитељима својим си опростио!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 3.

Са побожном супругом својом Александром за целомудрије брачно подвизаво се јеси, живећи у доба содомских преступа. Стога пред Жеником Небеским заступај све оне који супружанску верност чувају и Њему,Чистоти нашој, певају: Алилуја!

Икос 3.

Господ ти даде чеда многа, о Свети Царе, да их све принесеш као миомирисну жртву Њему, Дародавцу. Пет нaјлепших цветова си исцветао, огњени грме врлине, за сваку рану Христову по један приносећи. Зато ти ми овако кличемо:

Радуј се, грано, многоплодна и свештена!

Радуј се, родитељу и васпитачу благи!

Радуј се, децу си своју за мученички подвиг спремио!

Радуј се, као Авраам негда, сина си свога Господу предао!

Радуј се, као Јефтај судија, кћери си своје Христу уневестио!

Радуј се, скупа са њима Јагњету Божијем си се уподобио!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 4.

Сви су те знали као ревнитеља еванђељских закона и верног сина Свете Русије. Са народом својим у вери си узрастао, душу си Христовом Светињом хранио, блудне синове, од Бога отпале, на повратак Оцу Небеском позивао, певајући Му: Алилуја!

Икос 4.

О , Царе праведниче, Царе добротворе, Царе ништељубиви. Родним се дрветом показао јеси, засађен крај потока љубави Божје, напајан сладошћу Исуса сладчајшег, укрепљен заступништвом свију светих. Многе се буре безбожништва и олује демонске злобе на тебе устремише, хотећи да те из корена ишчупају, али ти , у Господа укорењен, остаде непоколебљив, приневши плодове побожног трпљења. Склањајући се од жеге страсти под хладовиту крошњу молитава твојих, ми те овако прослављамо:

Радуј се, дом душе своје на Христу, камену Крајеугаономе, саздао јеси!

Радуј се, покровитељу храмова и обитељи монашких!

Радуј се, ревнитељу православног иконопоштовања!

Радуј се, славитељу угодника Божијих!

Радуј се, љубитељу свештеног предања!

Радуј се, прекрасна заставо на кули Цркве!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 5.

Много си милосрђе показао када те замоли војвода твој да поштедиш болесног бунтовника, за кога прењклињаше рођака његова. “Не оклевајмо никад кад људски живот спасити треба”, рекао си тада, а они које си утешио помиловањем клицаху Богу, Једином Човекољупцу: Алилуја!

Икос 5.

Срце твоје заиста беше у руци Божијој, човекољупци Царе Мучениче. И када те издадоше нове Јуде, неверне слуге престола твога, и када многи, као негда апостоли од Христа, од тебе утамниченог побегоше, и када те се неки, као Петaр, због страха од Јудеја, одрекоше, ти си свима праштао и за све се Христу, Распетој Љубави, молио, говорећи: “Опрости им јер не знају шта раде”. Научи и нас грешне да се себе одричемо ближњих ради и да свима од срца праштамо увреде и клевете неправедне, прослављајући те оваквим песмама:

Радуј се, престо си брату предао да би свеопште крвопролиће спречио!

Радуј се, своје си мучитеље пред Богом правдао!

Радуј се, стражаре који те као роба чуваху за трпезу ускршњу си позвао!

Радуј се, свима си опростио Васкрсењем!

Радуј се, молио си верне слуге да се не свете због тебе!

Радуј се, народ си руски учио да зло добрим и љубављу мржњом побеђује!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 6.

Чувши за невољу своје православне браће Срба које западни јеретици љуто притеснише, хотећи да их са земље истребе, у помоћ си им одмах похитао. И мада многи говораху да држава царства твога нама силе да војује, ти положи сву наду на Господа над војскама, кличући му са вером. Алилуја!

Икос 6.

Сећајући се речи пречистих уста Спасових да нема веће љубави неголи живот положити за пријатеље своје, презрео си савете мудраца овог света и вођен мудрошћу Божанском Царству се Небеском приволио. Дивећи се богољубљу и братољубљу твоме, у похвалу ти овако говоримо:

Радуј се, мач си у руке узео да би праву веру одбранио!

Радуј се, чувши вапај нејачи српске на вољу њихову сажалио се јеси!

Радуј се, земаљског царства се одрече да би млађу браћу заштитио!

Радуј се, живот си свој принео на жртвеник љубави братске!

Радуј се, састрадалниче немоћних и ништих!

Радуј се, непоколебиви стубе православних народа!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живота!

Кондак 7.

Многа се пророчанства на теби испунише , од Бога светим људима дата, о Мучениче за правду и истину Божију, сверуски баћушка Николаје Други. Славећи Онога Који нам небеско открива на спасење душа, Цара, Првосвештеника и Пророка нашега, Господа Исуса Христа, ми Му кличемо: Алилуја!

Икос 7.

Од детињства свога за царску службу припремао се јеси и одрекавши се воље своје вољу Господњу смело си следио. Примивши у душу Завета Спасовога, ум си на небесима свагда имао и гледањем горњих красота горке дане земаљске заслађивао јеси, радујући се прореченоме о будућем страдању твоме. Помози нам молитвама у вршењу воље Небеског Оца нашег да те овако поздрављамо:

Радуј се, на Јова Многострадалнога рођени!

Радуј се, од Светога Серафима Саровскога о мученичкој слави обавештен јеси!

Радуј се, Илиодор Глински као крвљу обливену звезду те виде!

Радуј се, од Блажене Паше још за живота као светац поштован си био!

Радуј се, архијереј Божји Макарије чуо глас небески да су због тебе греси руском народу опроштени!

Радуј се, за трпезом у Царству Божјем са Царем царева послушница Олга те угледа!

Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 8.

Новим те ковчегом Завета са Новим Израиљем учини Господ Сведржитељ, јер огњеним прстом Духа Свога на срцу ти исписа закон љубави Своје, а сузе твоје као магла оросише земљу руску грехом упрљану, и душа ти процвета добродетељним као жезал Аронов. Уздајући се у молитвено заступништво твоје, ми Цару Небескоме кличемо: Алилуја!

Икос 8.

Много земља руска од Христа одступи, речи слугу Његових бејаху презрене, и благи се укори Божји ни у шта не сматраху, због блуда и гордости дух народа потамне. На крају допусти Господ да безумници дигну руку на помазника Његовога, еда би се навршила чаша праведног гнева Јагњетовог и да се пројави сила надања твога, које нам даруј молитвама својим, да ти усрдно певамо:

Радуј се, Авељу нови, кајинском руком умучени!

Радуј се, Ноје нови, у лађи смирења одолео си потопу искушења многих!

Радуј се, Јосифе нови, од лажне браће у ропство си продан!

Радуј се, Мојсије нови, народ си страдањем својим из Египта греховног избавио!

Радуј се, Исусе Навине нови, у Обећану Земљу мучеништва ближње си своје увео!

Радуј се, Давиде нови, мужу по срцу Господњем!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуга Бога Живога!

Кондак 9.

Први цар хришћански Константин ревноваше усрдно на утврђивању Светога Православља и Господ га обдари апостолском славом. Ти пак, Свети царе Николаје, последњим царем Хришчанским будући, исту ревност у благочашчу показа и мученичког се венца удостоји. Радујући се подвигу благоверних царева својих, православни род Богу Наградодавцу кличе: Алилуја!

Икос 9.

Речите говорнике видимо безгласне као рибе пред тобом, о Свети Новомучениче царе Николаје, јер не могу објасне како си то и на висини престола царског пребивао и хришћанско смирење успео да сачуваш. Стога и ми, удивљени тајном смерност твоје, кличемо ти овако:

Радуј се, новим Константином у штићењу Цркве Божије јавио се јеси!

Радуј се, новим Јустинијаном у бризи за побожност истинску открио се јеси!

Радуј се, новим Владимиром у просвећивању народа свога Еванђељем показао се јеси!

Радуј се, светима Борису и Гљебу смиреним ношењем крста уподобио се јеси!

Радуј се, новим Александром Невским у борби против јеретика западних постао јеси!

Радуј се, Димитрију Донском у вери и храбрости сличан јеси!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 10.

На дан Светога Јова многострадалнога у долини суза родио се јеси да животом својим и вером мужанственом снагу трпења пројавиш. Благосиљајући Господа за све што је дао и што је узео, благодарно си Му клицао: Алилуја!

Икос 10.

Био си човек чист и праведан, богобојазан и свакоме злу непријатељ. Желећи да сатре душу твоју, и ђаво насрну на престо и државу твоју земаљску, вихоре прогона подижући, стада верних разгонећи, потомство твоје убијајући. Ово Господ допусти да би посрамио све војске бесовске, а тебе увенчао славом вишњега Сиона. Дивећи се дуготрпљењу твоме, весело ти певамо:

Радуј се, све ти се земаљско одузе да би ти се све небеско дало!

Радуј се, издани и поругани, срамотом за Христа поднетом поносан си био!

Радуј се, вером у васкрсење вечну си радост окусио!

Радуј се, ангеле си удивио мудрошћу надања свога!

Радуј се, у телу прослављеноме гледаћеш Бога отаца!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 11.

Оцем царства будући, ти, као мати истинска, у утроби молитава својих сав си руски народ носио, мучеништвом које си поднео за покајање га рађајући. Знајући љубав твоју и срце свежалостиво, Богу певамо: Алилуја!

Икос 11.

Са Горе блаженства виде те Свевидећи Спаситељ, духом ништега и смиренога, у плачу због многих који пропадају. Царство Небеско позва те Благи, Утешитеља Духа изобилно дарујући, а ми ти сада радосно певамо:

Радуј се, кротки, наследниче Земље живих!

Радуј се, гладни и жедни правде, благодаћу вишњом насићени!

Радуј се, чисти срцем, Бога у вечност гледаш!

Радуј се, миротворче, у Христу сине Небеског Оца!

Радуј се, прогнани правде ради, Царством Небеским обрадовани!

Радуј се, послениче Господњи, великом платом небески награђени!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 12.

Чудо си био за живота, за мир се у свету старајући, народе непријатељске миру учећи, добру им вољу приповедајући, Бога на висинама свагда славећи, из пуна срца Њему појући: Алилуја!

Икос 12.

И у наручју Авраамовоме љубав према ближњима свагда у теби гари, да њоме чудеса потребитима чиниш. Знајући за то, просимо твоје свето старање о нама грешнима и овако ти певамо:

Радуј се, старици србској јавио си да ће за живота видети несталог сина!

Радуј се, живописцу храмовноме своју си икону открио!

Радуј се, молитвама својим помагао си подвиге новомученика!

Радуј се, избавио си козаке и нејач њихову од безбожничког окружења!

Радуј се,човеку болне утробе болест си тешку исцелио!

Радуј се, заступништвом својим препород Русије помажеш!

Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Кондак 13.

О , Свети Новомучениче царе Николаје, велики и смерни угодниче Христов, прими сада ово мало молење наше у похвалу теби принесено, и помоли се Цару Небескоме за сав род православних Хришћана, да нас Господ милостиво погледа и избави од искушења и саблазни овога света, да усели у нас веру нелицимерну, наду непостидну и љубав свеусрдну, те да се свагда знамо определити за истину и правду Царства Небеског, и да у њему, заједно с тобом, кличемо Богу: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва Срба светоме царумученику НИКОЛАЈУ ДРУГОМ

О , Свети царе Мучениче Николају Други! Пред престо Цара славе многе те врлине доведоше, многе те радосно објавише као достојнога венца мученичког, многе и премноге врлине твоје и данас те свима вернима откривају као угодника Христовог. Од свију већа, свеза савршенства, и у теби јави се љубав, због које си, огњени ревнитељу закона Божијег, и живот положио за пријатеље своје, и породицу свечасну положио ниси: царицу мудру и благу Александру, царевића јагње Алексеја, и царевне, ангелима дружбенице, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. И њих си позвао да те следе у ношењу Крста, што укућани твоји смерно и радосно примише .Због мале браће своје, због православних Срба, ти си у рат ушао, и мач си дигао да би нејач српску заштитио, и јеретицима си војну објавио, јер хтедоше да прождеру стадо Доброга Пастира, учитеља твога и нашега. Љубављу вођен, у Царству Љубави си се обрео; праштајући свима, од Бога си опроштај грехова и награду задобио; за све се молећи, од Онога Који молитве слуша примио си благодат да и после мученичке кончине помажеш онима који те призивају.

Знајући за ово, и за много друго, неизречено и неизрециво, ми, грешници православни Срби, млађа у Христу браћа твоја, овако ти се молимо:

Помози нам у невољама и искушењима који нас снађоше због грехова наших:

У невољама јер творисмо вољу демонску, грехом заслепљени; у искушењима, јер кушасмо дуготрпљење Божје, па се препуна чаша гнева Његовога праведнога!

Помози нам у пустињи у коју залутасмо, одричући се Господа над војскама, клањајући се златном телету сластољубља свога, желећи да се вратимо у Египат таме безбожничке!

Помози нам да веру у мукама сачувамо, да се љубављу према Христу и ближњима испунимо, да се надом у Царство Божје умијемо!

Моли се, Свети и благоведни Царе, да нас Господ подигне и исцели: да нас подигне из таме и сенке смрти, да опет станемо пред Њега, Живога и Истинитог, и да нас исцели од мржље, од многих- премногих страсти, од раскола и лудила братоубилачког!

Помени све Србе који од предачке вере отпадоше, идолима се паганским поклонише, лажним боговима кађење и почасти принесоше, у јереси и безбожништво залуташе- да сете Небеског Јерусалима и сузама покајања у њега врате.

Помени све очеве и мајке који се у цркви не венчаше, који једно друго изневерише, блуд и прељубу многу чинећи, чеда у утроби убијајући да их Господ човекољубиви уразуми, светлости целомудрија приведе и брачним благословом обдари.

Помени све младиће и девојке изгубљене и грехом намучене, пијане, дрогиране, страстима расточене- да их Господ, Пролеће и Младостнаша, отрезни, да их Телом и Крвљу Својом причести, да их, блудне синове и кћери, на дверима Царства Небескога дочека!

Помени све који у рату пострадаше, рањени, осакаћени, срца ојађених, бескућнике и избјеглице, сирочад и удовице, многострадалне и многонапаћене душе њихове светом молитвом својом обасјавајући.

Сети се пред Богом Аврамовим, Исаковим и Јаковљевим свију који живот дадоше у борби за отачаство своје, да им Господ опрости грехе и да их усели у дворове Своје.

Нека се пред Богом, Дивним у теби, прекротки и кроткошћу прмудри Царе Мучениче, посраме сви који говоре: “Прождерасмо их” и који се смеју и ругају Србима.

Непријатеље вере наше, као вихор прашину, својим молитвама развеј, а нас загреј, укрепи, утеши, научи и умудри, исцели и орадости, пролећним лахором ходатајства твога будећи нас из тартарске зиме отпадије наше!

Моли се за нас са свештеном породицом својом царицом Александром, царевићем Алексејем и царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом и са свима светим Новомученицима и Исповедницима руским и српским који ране Господње на телу свом понеше, Еванђеље његово сведочећи. Да нас Цар славе од свију саблазни сачува, да нас од лажних пророка и лажних месија заклони, да нас од звери из бездана и војски антихристових избави и да, спасени благодаћу Његовом, са тобом и свима Светима прославимо Оца и Сина и Светога Духа, Творца, Спаситеља и Утешитељ Бога, сада и увек и у векове векова. Амин.

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2013/07/blog-post_17.html

Храм Светог Јована Крститеља

О нашој бризи за оне који су преминули, о служењу парастоса и Задушницама – говорио је презвитер Милорад Мировић, парох шајкашки. Такође, отац Милорад је одговарао и на питања слушалаца која су у вези са браком, монаштвом, молитвом и многим другим темама. Контакт – емисија „Оче, да те питам“ је реализована у четвртак, 3. јула 2014. године.

Beseda.rs

У време благочестивог византијског цара Лава Великог[1] и његове супруге Верине живљаху у Цариграду два угледна сенатора, Галвије и Кандид, рођена браћа. Посаветовавши се, они замолише цара да их пусти у Јерусалим да се поклоне светим местима. Цар их пусти, и они кренуше на пут. Стигавши у Палестину, они пођоше у Галилеју да обићу Назарет и виде свети дом Пречисте Дјеве Богородице, у коме Она, по благовести Архангела и силаском Светога Духа, заче Бога Логоса на неисказан начин. Дошавши тамо и поклонивши се, они остадоше да преноће у једном малом селу, пошто дан беше већ на измаку. По промислу Божјем они се зауставише у кући једне неудате жене Јеврејке, која бејаше стара и вођаше чист и честит живота. Док им се ту спремаше вечера, они приметише у тој кући једну одвојену собу, у којој гораху многе свеће, и тамјан се дизаше и диван мирис исхођаше (јер тамо беше сакривена чесна риза Пречисте Богоматере). Око те собе лежаше и не мало болесника. Угледавши то, Галвије и Кандид се чуђаху томе, и мишљаху да се нешто старозаветно чува тамо. Замоливши затим ту чесну жену да вечера с њима, они је упиташе, шта се налази у оној соби осветљеној свећама и тамјаном кађеној, и зашто болесници леже око ње.

Жена спочетка ћуташе односно предмета који се крио код ње, али не могаше прећутати чудеса која су се дешавала од тога предмета, и одговори им: Чесни људи! сви ови болесници које видите како леже овде, очекују исцељење својим болестима; јер на овом месту слепи прогледају, хроми се исправљају, ђаволи се из људи изгоне, глуви добијају слух, немима се језици разрешују, и све неизлечиве болести овде се лако исцељују.

Слушајући ово женино казивање, Галвије и Кандид стадоше још усрдније распитивати жену, због чега томе месту би дарована таква благодат и сила чудотворства. Жена, и даље скривајући истину, рече: Прича се у нашем јеврејском роду, да се на овом месту јавио Бог некоме од древних отаца наших, те се од тог времена ово место испунило благодати Божје и на њему се догађају чудеса.

Пажљиво пратећи женине речи, Галвије и Кандид још јачс гораху жељом у срцу свом да дознаду истину, као што некада Лука и Клеопа говораху: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и рекоше жени: Заклињемо те живим Богом, благочестива жено, да нам кажеш истину! Јер ми нисмо превалили толики пут из Цариграда овамо ради чега другог, већ само ради тога да видимо сва света места у Палестини и да на њима узнесемо своје молитве Богу. А пошто чујемо да се и у твом дому налази свето и чудотворно место, то желимо да о њему сазнамо што подробније, на који се начин оно освети, и због чега бивају чудеса на њему.

Тада жена, именом Божјим заклета, уздахну из дубине срца и, проливши сузе из очију, рече Галвију и Кандиду: О, изврсни људи! Та божанствена тајна, за коју ви настојавате да вам је кажем, никоме до данашњега дана није била откривена. Али пошто видим да сте благочестиви и богољубиви људи, то ћу вам казати сакривену тајну, надајући се да ћете оно што чујете од мене сачувати у себи, не причајући никоме. Овде ја чувам сакривену ризу Пречисте Дјеве Марије која је Христа Бога родила: јер када се Она престављаше са земље на небо, при погребу Њеном беше једна од мојих прародитељки, удовица; по завештању саме Пречисте Богородице њој би дана чесна риза Богородичина. Добивши ту ризу, она је чесно чуваше код себе у све дане живота свога; умирући, она повери ризу на чување једној девојци из своје родбине, заповедивши јој под заклетвом: да чува у чистоти не само ту чесну ризу Пресвете Богородице него и своје девичанство из поштовања према самој Богородици. Ова девојка такође целог живота свог чуваше ту ризу са великим поштовањем; а када се приближи кончини својој, она повери ризу једној чистој и чесној девојци из рода свог. И тако у току многих година прелазећи од једне девојке другој, та света риза дође и до руку мене смирене, која остарех у чистом безбрачном животу. А пошто се у моме роду већ не налази таква девојка, којој би могла поверити ову тајну, то ево казујем вама о њој, да знате да се овде збивају чудеса због те чесне ризе која се чува код мене у тој унутрашњој соби. А вас молим да никоме не причате о овој тајни у Јерусалиму и на другом месту, ма где били.

Чувши о ризи Пречисте Богородице, Галвије и Кандид се испунише ужаса и неисказане радости, и са сузама обећаше чувати поверену им тајну. Затим замолише жену да им допусти да сву ноћ проведу у молитви поред свете ризе у тој соби; и она им допусти. Када они уђоше у ту собу, видеше ковчег у коме се налазила света риза, и око ковчега кандила која су горела, и осетише диван јак мирис. И стадоше са сузама творити молитве к Богу и к Богородици, правећи многе поклоне. У њих обојице бејаше једна мисао: како да то неоцењиво благо буде подарено царскоме граду. И договоривши се, они измерише ширину, дужину и висину ковчега, и добро утувише какав изгледа ковчег и од каквог је дрвета. А у освитку дана они обавише своје молитве и изађоше из те свете одаје, заблагодаривши жени што им је допустила да сву ноћ проведу покрај чесне ризе. Они дадоше обилну милостињу ништима који се тамо задесише, и кренуше на пут у Јерусалим, испраћени женом, којој обећаше да ће при повратку за своју отаџбину поново доћи к њој ради поклоњења светој ризи Пресвете Богородице.

Пошто се у Јерусалиму поклонише животворном Крсту и Гробу Господњем, и пошто посетише сва света места у околини Јерусалима, Галвије и Кандид позваше дрводељу и наложише му да направи од старог дрвета ковчег по величини и изгледу које му они описаше. Када ковчег би направљен, Галвије и Кандид купише за њега златоткани покривач, и вратише се својим путем, идући ка оној жени. Стигавши до њене куће, они јој показаше златоткани покривач, молећи жену да покрије њиме ковчег чесне ризе Пречисте Богоматере. Затим је опет замолише да им допусти, као и први пут, да изврше поред ковчега свуноћно стајање са молитвом. Добивши дозволу, они падоше пред ковчегом лицима на земљу, и сузама рошаху земљу, молећи се к Пречистој Дјеви Богородици да им не забрани коснути се Њеног ковчега са ризом и однети га са собом. А кад наступи поноћ и сви спаваху, они узеше ковчег са страхом, изнесоше га из куће и сакрише у својим колима; уместо пак њега они унеше у собу онај ковчег што направише у Јерусалиму, поставише га на исто место, покрише златотканим покривачем, и до сванућа проведоше у молитви. А када се раздани, они заблагодарише оној чесној жени, опростише се са њом и, обдаривши ниште милостињом, кренуше на пут.

Враћајући се у своју постојбину, они путоваху журно са неисказаном радошћу. Стигавши у Цариград, они испрва никоме не причаху о донесеној ризи Пресвете Богородице, желећи да код себе сакрију то сведрагоцено благо. У том циљу они у свом дому начинише малу цркву у име светих апостола Петра и Марка, и у њој поставише не на отвореном већ на тајном месту ковчег са светом ризом. Али када видеше да не могу сакрити толику светињу због чудеса која биваху од ње, они одоше и обавестише о свему цара Лава Великог и супругу његову царицу Верину, као и свјатјејшег патријарха цариградског Генадија[2]. Ови, испунивши се неизразиве радости, одоше у дом Галвијев и Кандидов, и у цркву њихову. Када тамо отворише чесни ковчег онај, угледаше свету ризу Пречисте Божје Матере, неиструлелу после толиких година, и богобојажљиво је се са страхом дотицаху, целивајући је с љубављу устима и срцем. Затим узевши је одатле, однесоше је свечано уз свенародно славље у Влахернску цркву Пречисте Богородице, и тамо положише у ковчег, украшен златом, сребром и драгим камењем. И би одређено да се сваке године празнује другога јула положење ризс Пресвете Богородице, у част и славу Преблагословене Дјеве Марије и рођеног од Ње Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

САБОР СВЕТИХ СЛАВНИХ И СВЕХВАЛНИХ

Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих Апостола укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице:

Петар – 29. јуна и 16. јануара;.

Андреј – 30. новембра;

Јаков Заведејев – 30. априла;

Јован Богослов – 26. септембра и 8. маја;

Филип – 14. новембра;

Вартоломеј – 11. јуна и 25. августа;

Тома – 6. октобра;

Матеј Еванђелист – 16. новембра;

Јаков Алфејев – 9. октобра;

Тадеј (или Јуда Јаковљев) – 19. јуна;

Симон Зилот – 10. маја;

Матија – 9. августа;

Павле – 29. јуна.

Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот:

Петар – распет главачке; Андреј – распет; Јаков Заведејев – посечен; Јован Богослов – упокојио се чудесно; Филип – распет; Вартоломеј – распет, па одеран и посечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – огњем сажежен; Јаков Алфејев – распет; Тадеј – распет; Симон Зилот- распет; Матија – каменован, па мртав посечен секиром; Павле – посечен.

У синаксару Цариградске Цркве данас се празнује не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице Апостола (који се иначе празнује 4. јануара).

Када нас Христос повезује, не постоје раздаљине. Кад ја одем из овог живота, то ће бити боље. Бићу вам ближи.

Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Али многи застрањују у нешто друго.

За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају "религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство.

Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: "Ми смо грешни и недостојни", а чим изађу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон.

Старац ПОРФИРИЈЕ Кавсокаливит

- ЖИВОТ И ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА -

http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/02/blog-post_5864.html?fb_action_ids=887248631292599&fb_action_types=og.likes

Но, много пута смо, ми хришћани, насупрот Божијој Заповести о радости и не забрињавању, испуњени мраком, јер га често сами уносимо у себе, из незнања, слушајући негативне мисли цинизма, неверовања, осуђивања и критике.

У Причама Соломоновим (4, 23) пише; ”Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот”. Овде смо добили поуку да нам чување ума буде приоритет, тј контролисање мисли. Јер ако се ваш ум затрује негативним, циничним мислима критике свега и свакога, цео живот ће вам бити затрован.

Наш духовни непријатељ (ђаво) ради против нас на начин што у нас усађује негативне мисли, са циљем да инфицира наше целокупно унутрашње биће.

Држите се ваше нове дијете, новог менталног поста. Ако будете чували свој ум, не дозвољавајући токсичним мислима да заузму место и ако се будете испуњавали позитивним, оснажујућим, благословеним мислима, сасвим сигурно знам да ћете узрастати све више и више, јер ће Господ излити своје благослове на вас, а ви ћете живети живот победника.

Ако желите да напредујете у животу, морате имати виши начин размишљања. Морате се очистити од старог мишљења да бисте направили место за нов начин размишљања.

http://svetatrojica.wordpress.com/?app-download=nokia

Религиозна веровања умногоме могу да утичу на брзину опоравка пацијента и однос према лечењу. Духовна подршка је посебно важна у збрињавању болесника који умиру услед одмаклих стадијума болести.

Национална истраживања у Америци подржавају идеју да су религија и духовност важан сегмент живота за већину људи у општој популацији. Истраживања показују да пацијенти који осећају духовно подршку имају бољи квалитет живота.

Када пацијент у одмаклој фази болести умире, духовна веровања могу бити од велике помоћи али и извор питања и сумњи. Веома је важно поштовати духовна веровања болесника и његових старатеља. Важно да болеснику буде доступан неко из исте верске традиције, са ким може, уколико то жели, да поразговара о питањима која га муче.

Постоје многе ствари које се могу учинити да би болесник са неизлечивом болешћу стекао духовни мир, удобност и прихватио смрт. Уколико пацијент то жели, у оквиру духовне неге би требало позвати свештеника који ће пацијенту другачије образложити болест као и однос који има умирући човек према вечности. Закаснело обраћање свештенику за помоћ обремењено је лишавањем могућности да болесник добије предсмртне поуке, да се исповеди и причести. Покајање човекове душе скривено је од наших очију, оно је велика тајна. Међутим, у тренутку покајања пред свештеником, или у тренутку припреме за исповест, у човековој души долази до велике промене. Господ познаје људско срце и види те промене у човеку, а то може да измени његов удео у вечности.

Умирање и смрт јесу известан и неизбежан део завршетка људског живота али и поред те чењинице они могу бити још једна етапа доброг и квалитетног живота. Наш земљски живот је припрема за будући живот, а та припрема се завршава смрћу.

Јеванђелисти у Библији често истичу да се Господ Исус Христос знао заустави уз поједине људе, да је око њега увек било масе света, а он им је даровао опроштај грехова, своју љубав, пажњу и исцељање.

По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и, међу другим људима, помазивали јелејем многе болеснике и лечили их. /Марко, 6, 13/.

Попут Господа Исуса Христа и апостола и свештеници верном народу Благодаћу Духа Светог дарују опроштај грехова, исцељење, подршку, помоћ и разумевање.

Свети ап. Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће, и подигнуће га Господ. И ако је грех учинио опростиће му се“. / Јак. 5, 14-15/.

С тога је потребно поштовата духовна уверења болесника који верују у Бога и имају потребу, да у оквиру духовне неге, патњу, страх и бол поделе са свештеником. Важно је нагласити да уважавањем религијских уверења исказујемо поштовање болеснику као индивидуи, код њега развијамо осећај задовољства и самопоштовања, што доводи до лакшег подношења болести (боли), бржег опоравка или мирне смрти.

Светлана Пауничић

извор: Поуке.орг

Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем.

Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.

Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило.

Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру.

Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.

На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“

Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо.

Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. Замислимо следећи разговор:

- Лоше се осећам.

- Нешто се догодило?

- Не, али се бринем.

- Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?

- Не.

- Вруће?

- Не, све је у реду.

- Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?

- Нећу, хвала ти!

- Можда си жедан?

- Нећу!

- Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?

- Не, све је у реду.

- Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.

- Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.

- Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.

Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?

Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.

А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.

Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.

Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили.

Биће земљотрес, говоре неки. И научници не могу да кажу када ће се то догодити јер ни они не знају тачно. Када ће се то догодити, за пет недеља или пет месеци? По целој Грчкој се прича о томе да се не сме спавати у кућама, под кровом, јер може да се догоди током ноћи. Сви чекају. Чекају и боје се. Паника која се појавила због земљотресa на крају може довести до погубнијих последица од самог земљотреса.

Све ово се догађа јер немамо истинску веру. Ако стварно верујеш у Бога онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра.

Оно што ти је неопходно да знаш, Господ ти је већ рекао. Рекао не само о ономе шта ће се догодити сутра, већ и шта ће бити када наступи крај света, о Другом доласку, учинио све да се ти не бринеш и да знаш да постоји Царство Божије које те, надам се, очекује; знаш да постоји и место пребивања далеко од Бога – место које се зове пакао. Господ ти је рекао оно што је потребно и корисно, а за друго ти није потребно да знаш.

Зашто?

Зато што је Бог милостив и човекољубив. Он зна и схвата нас јер је и Сам био Човек. Значи да и ти треба да будеш бољи човек, разумеш другог и не оптерећујеш га јер нас саме Господ не оптерећује, не оптерећује нас Својим бригама и знањем јер ми нисмо у стању то да поднесемо. Он нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. Господ нам није рекао када ће се догодити Други долазак јер зна да ће нас то забринути. Бог жели да знамо са чиме можемо да се сусретнемо у животу, да увек будемо спремни да се подвизавамо спокојно, мирно, са поверењем и да када Он дође, можемо да Га сретнемо са радошћу.

Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда шта год да се дешава нека се дешава.

Како је наш живот постао чудан! Уместо да од њега направио рај, ми смо га претворили у пакао. Имамо све и опет све време бринемо; ако домаћинство има један ауто, бринемо се за тај ауто, ако их има више, брига расте пропорционално броју аутомобила који су паркирани испред куће. Имаш викендицу? Још једна брига: да је не опљачкају. Ставио си аларм и опет бринеш: шта ће бити ако се аларм поквари? Имамо у кућама идеалне системе заштите, електронску пратњу, аларме, псе који чувају наше терасе, вртове, гараже… А колико сада има осигуравајућих компанија! Можете да осигурате све што је потребно. И опет се наша душа брине, не можемо мирно да спавамо. Ми непрестано осећамо нелагодност, са нама се нешто догађа. Многи имају и физичке проблеме због непрестаног стреса. Осећају тежину на срцу, повећава им се крвни притисак, не могу да дишу. Све то су болести душе које се одражавају на телу. Када је душа узнемирена, то потреса и тело. Када је тело немирно, онда се и душа мучи. Све је међусобно повезано.

Када си у стању да схватиш да оно што те брине није толико важно колико ти се чини, онда престајеш и да бринеш. Јер забринутост осећаш када мислиш да оно што те мучи представља проблем епохалног значаја. Сваки дан чекаш и говориш: „То ће се обавезно догодити!“ Ако се то што очекујеш не догоди, разболећеш се. На пример, ти јако желиш да се прошеташ. То је јако лепо, али та шетња не представља смисао твог живота. Околности могу тако да се уреде да нећеш моћи да бираш време за шетњу. Међутим, ако сву своју душу даш у ту шетњу и будеш покушавао да по сваку цену прошеташ, мучно ћеш преживљавати ако се то не догоди. А тако је једноставно рећи себи: „Нисам успео, па добро, ништа страшно, следећи пут!“

Ако наша душа постане тако гибка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди то прихватамо спокојно говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно али ми је Бог дао друго. Значи да је тако било угодно Богу!“

Ми најчешће желимо да све добијемо на силу, тврдоглави смо, упорни у своме и јако тешко преживљавамо сваки губитак. Обратио сам пажњу на то једном приликом када сам желео да купим књигу која ме је занимала. Кренуо сам у књижару али је тамо нисам нашао. Онда сам отишао у другу радњу али је и тамо моје трагање остало без резултата. Време је пролазило и књижаре су почеле да се затварају. Почео сам да бринем, журим да добијем своје и ипак купим ту књигу. Пошао сам у трећу књижару али ни тамо није било књиге. Нервирао сам се, говорио себи: „Морам одмах да одем у још једну књижару, треба да пожурим, нећу успети, затвориће књижару!“ И у том тренутку, када сам скоро почео да трчим улицом, изненада сам помислио: „Хајде да замислим да ми је пошло за руком, да сам на крају купио књигу. Да ли ћу одмах почети да је читам? Не. Зашто је онда не бих и купио касније? Рецимо, сутра.“ Тако сам се смирио.

Свима нама је потребно да не будемо тврдоглави, да не будемо упорни у достизању свог циља и тада се нећемо ни бринути, нећемо патити, већ ћемо бити у стању да спокојно кажемо: „Нека на свему буде воља Божија! Господ ће све уредити.“ Хајде да се учимо на примеру Светитеља који не само да нису туговали када нису добијали оно што су желели, већ нису ни туговали када би нешто изгубили. То их није бринуло, није узнемиравало, они су то примали са миром у срцу и са захвалношћу Богу, а о губитку су спокојно говорили: „Добро је што ми је Бог допустио да ово изгубим!“

Међутим, ако ја са осећањем забринутости сада кренем на Свету Гору ја ћу је носити у себи и тамо. Данашњи светогорски монаси су људи нашег времена, нису дошли са друге планете, још увек нису анђели већ људи. Међутим, стари Светогорци који су отишли из спокојног градског света да би живели још мирнијим животом на Светој Гори и себе у потпуности предали Богу, када би каснили на брод за Атос нису се нервирали већ су говорили:

- Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!

Да ли знате када је долазио следећи трајект? Тек следећег дана. Један трајект дневно.

А ми, када каснимо на аутобус, на трамвај, не стижемо на метро, мучимо се и тугујемо. Седамо на следећи аутобус који долази након десет минута и нисмо у стању да се смиримо током целог пута. А они су говорили: „Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!“ – и њихова лица су била мирна. Монах се враћао назад у свој манастир, скидао са леђа ранац са храном и почињао да се моли, затим поново ишао у башту и почињао да ради. Други ритам, други живот.

- Да, оче, рећи ћете ми ви, али када је то било! Ми данас нисмо такви. Данас стално журимо. Ако не будемо журили, удавићемо се у мору овог света.

А ја вам кажем: када је потребно ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли да се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање не постане део твоје душе. Да, пожури када је потребно, када има много посла. И у манастирима на Светој Гори када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“

То јест, моја душа је предана Христу и ја сам миран. И све иде добро. Ето, тако треба да буде, о томе говори и Старац Пајсије. Он је говорио да док је живео у манастиру Есфигмен он и још један брат су добили послушање да након Свете Литургије кувају кафу за госте. Други монах је био узнемирен, бринуо се и одлазио из храма пре завршне молитве „Молитвама Светих Отаца наших…“[1] да би стигао да скува кафу јер је говорио себи: „Другачије нећу успети!“

- Ја сам, говорио је Старац Пајсије, говорио себи: смири се, остани да се помолиш да се смири твоја душа а затим ћеш ићи да спремиш кафу. Бог све зна, Он зна шта ти је дато да радиш.

Старац је живео са свешћу о непрестаном присуству Божијем у свом животу, са схватањем да Бог све зна и да увек помаже. Зато Старац Пајсије није журио. Литургија се завршавала, он је узимао нафору и спокојно ишао да кува кафу.

- Знате шта сам приметио?, говорио је он, – монаху који је пре мене излазио из храма, ништа није полазило за руком: журио је, нервирао се, просипао кафу, опекао се. Мени је након „Молитвама Светих Отаца наших…“ све полазило за руком, успевао сам све. Како Бог све добро уређује!

Какав поучан пример! И ми смо дужни, док још можемо, да не журимо, не нервирамо се, да живимо у мирном ритму и тада ћемо успевати да урадимо све што је потребно.

Потребно је да тако уредимо живот да се душа не брине и да буде мирна. Душа монаха о коме је говорио Старац Пајсије била је узнемирена и зато му ништа није полазило за руком. Међутим, чак и када би успео да изађе на крај са својим задатком али не би имао Божији благослов, његова душа свеједно не би била у миру, већ би изливала немир. У томе је суштина. Не у припреми кафе, већ у нашем унутрашњем миру. Брига не нестаје, већ само нараста када избегаваш Бога и не верујеш Му. Неки људи, на пример, излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи истим животом са Црквом научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време и ти ћеш успети у свему, осећати се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима.

Једном приликом сам питао једног човека:

- Како ти савлађујеш осећање забринутости?

Он ми је одговорио.

- Мени се чини да је оно непобедиво. Сви осећају забринутост, то је неизбежно.

Рекао сам му:

- То је тачно само за особе које су склоне томе.

Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и јако им је тешко да сачувају мир у души. Шта год да се догоди њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе ни друге.

Нажалост, данас смо доспели до тога да ово болесно стање доживљавамо као нешто природно. Иако се, ако се само замислимо, разлика одмах примети. Једно је бринути се када очекујемо госте и зато сређујемо кућу, кувамо, спремамо трпезу. У том тренутку смо активни, журимо, имамо позитивну напетост, животну силу јер искрено желимо да сви буду задовољни. Сасвим друго стање је гангрена забринутости која полако разједа душу. Ово мучно стање несигурности које човека чини болесним. Насупрот особи која без престанка осећа стрес због сопствене кривице, стоји уравнотежена особа, човек који све чини спокојно, природно, живи без панике, без болесних брига, то јест, онако како нам је заповедио Христос.

Сетите се, у Делима Апостолским се говори о томе да су Свети апостоли Павле и Сила ноћу у тамници мирно спавали иако су их следећег јутра водили на суд. А сада замислите: за неколико сати ће ти судити, твој живот је под знаком питања, а ти мирно спаваш! Невероватно, рећи ћете ми ви. Међутим, ови велики Светитељи су били у стању да сачувају мир у души и у потпуности повере себе благој вољи Божијој. Зар Творац може да остави Своје створење?

Међутим, ни тада практично није било људи који су поседовали такав душевни мир. По речима Светог Јована Златоустог чак Сам Христос није могао у то време да нађе човека који се не би бринуо о будућности, да би онда могао да нам каже – будите као тај човек! И онда су сви осећали несигурност, бринули се шта ће им донети наредни дан. Није било таквог човека. Христос није могао апостолима да укаже на њега са речима: „Погледајте како је он спокојан! И ви будите као он“. Христос је говорећи о простоти и чистоти срца као пример навео децу. То јест, било Му је лакше да пронађе оне који су чистог срца, него оне који нису бринули. И тада, Он обраћа наш ум, наше очи на природу, цвеће, птице небеске: „Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их“ (Мт. 6:26).

Господ се брине о нама јер смо ми Његово створење, створење Његове љубави, Његовог срца. А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца Небеског, као да Христос тобож не постоји, као да Он није поред сваког од нас. Ми сваког трена заборављамо на клетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицама, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу. „Нема веће љубави од оне која је у Мени – жртвујем свој живот ради својих ближњих. Ја вас толико снажно волим да и то чиним“, говори нам Господ.

Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот, па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело, зар се нећу побринути о њему – о јелу, води, одећи, твом дому, о ономе што ти је неопходно, зар се Ја нећу побринути за тебе? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ту планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А ти се сво време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“

Шта је то? Како можемо да будемо таква чудовишна рана за Бога, вређамо Га својим поступцима, наносимо Му бол, да, бол, јер ми својим животом као да Му непрестано говоримо: „Ја Теби не верујем! Не верујем да Ти постојиш! Не верујем да ме Ти волиш! Не верујем да ћеш ми Ти помоћи!“

Мислите да се ово не односи на вас? Ви ћете ми рећи: „Али, оче, како тако? Ми идемо у храм, молимо се, слушамо црквени радио, како може бити да ми не верујемо?“ А ја вам дајем одговор: „Може“. Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе без страха, у потпуности.

Човек кога су као дете учили да плива, сећа се родитељских речи: „Не брини се, опусти тело, држимо те, ту смо да ти помогнемо, диши мирно. Ако се будеш уплашио, узнемирио, потонућеш“. Тако и Господ говори човеку: „Опусти се, смири се, престани да страхујеш за себе, повери се Богу и тада ћеш осетити шта значи истинска вера, не теоретска, већ вера срца и искуства“.

Покушајте да себе поверите Богу и видећете да је Господ благ, пробајте и осетићете Његову доброту, милост и љубав. Тада ћете разумети оно о чему је говорио Христос дајући нам заповест да не бринемо о сутрашњем дану, већ да живимо данашњим: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт. 6:34). То јест, довољно је и данашњих брига и проблема, не оптерећујте се додатно, живите данас, живите сваки минут тако да осетите да нас Бог воли, воли сваког од нас, без изузетка.

Али… Ти не верујеш да је сваки трен, сваки секунд Он поред тебе? Тада направи један покрет – стави руку на срце и осети како оно куца. Шта то значи? То значи да и у тренутку док ти сумњаш у Њега, Господ брине о теби и зато твоје срце куца. Господ те воли и сведочи о томе куцањем твог срца, твојим дисањем, твојим очима које виде свет, ушима које чују, твојим чулима која могу да пример све дарове Божије који су нам дани у овом свету.

Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав видећемо да ће сви остали проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити од бесконачног стреса, напетости, тешкоћа које заправо стварно и не постоје. Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства и јако мало верујемо Богу. Док није касно потребно је да то изменимо у себи и оборивши главу кажемо:

„Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“

Аутор: Архимандрит Андреј Конанос

Превео: Станоје Станковић

Извор: Православие.ру

http://www.imanade.org/kako-se-izboriti-sa-zabrinutoscu/

Видео и фото: Манастир Острог (архива)

http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-o-svetom-jovanu-krstitelju-video/

У почетку су ове митске фигуре као, уосталом, и свака веза са митологијом, одбациване у хришћанској уметности. Међутим, у Средњем веку грифони и остала необична бића постају уобичајени на средњовековним грађевинама посебно катедралама, на Западу, а понекад, као што је случај у Србији, и на Истоку. Једино је од давнина у црквеној уметности постојао тзв. тетраморфон - четири крилата симбола четворице еванђелиста (анђео или човек - Матеј, лав - Марко, бик - Лука и орао - Јован). Отуда је и симбол Венеције чији је заштитник Св. Апостол Марко постао крилати лав, који се јако много и после користи у хералдици Западне Европе, а видимо га и на нашој фасади.

У средњовековној архитектури постоје и тзв гаргуљи (фр. gargouille, рус. гаргульи, енг. gargoyle). То су камене гротескне фигуре које често имају и практичну улогу у архитектури, да држе конзолу или да спроводе воду да се слива низ камене зидове.

Грифони, крилати лавови и гаргуљи, као и друга камена пластика у нашим средњовековним манастирима, посебно у Високим Дечанима, имају искључиво декоративну улогу. Не смемо заборавити да је главни архитекта Дечана био Фра Вита, фрањевац из Котора и да је са собом донео традицију романике и готике која је у то време била широко распрострањена у Западној Европи. Православна црквена архитектура не познаје овакве врсте украса али, као што видимо, наши преци никада нису били искључиви и знали су да прихвате одређене уметничке трендове свога времена.

Дечанска црква зато има, како увек напомињем гостима, западно тело, али источну душу. Она представља веома занимљив спој Истока и Запада који су се на нашим просторима увек међусобно прожимали, тако да смо за Исток били Запад (у служби Св. Краља пева се за нашу земљу „западная страна“), а за Запад смо били Исток и део византијског културног и духовног круга.

О томе је лепо говорио својевремено и Св. Сава у посланици Иринеју 1221. године: „Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су викали: ми нисмо ни једна ни друга страна, а неки да смо искључиво једна или друга! А ми смо, кажем ти, Иринеју, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку!”

Архимандрит Сава Јањић

Тема са питањима са предавања:

https://www.pouke.org/forum/topic/21547-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%BD%D0%B0-%D0%B6%D1%80%D1%83-%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80/

Извор: Поуке.орг

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/07/05.07.14_zbor_-_o._milos_vesin_dr_jelena_obradovic_pravoslavlje_i_prenatalna_psihologija_64kbps.mp3

На пример, оно што се највише истиче у вези са личним идентитетом Дјеве Марије је њена улога праведне и свете мајке будући да је највиша титула коју ју је Црква доделила „Богородица“, од грчке сложенице Теотокос. Богородица као извор врлина открива се у контексту њене привржености и истинске посвећености Свом Сину и нашем Богу, Господу Исусу Христу. Постојану љубав, као врхунац свих хришћанских врлина, Она непрестано испољава и чак дарује свима онима који чезну за спасењем. Стога сваки православни хришћанин слави Увек-Дјеву Марију првенствено због Њеног дивног мајчинства које је у потпуности остварено кроз њену врлинску постојану љубав према Њеном Сину и нашем Господу, Исусу Христу, Спаситељу света.

У складу са овом традицијом, најпоштованији светитељи православне цркве увек су признавали божанску улогу својих мајки. Григорије Богослов је величао своју мајку Нону; и Василије Велики и Григорије Ниски су узносили своју мајку Емелију; Амфилохије је величао своју мајку Ливију; Јован Златоусти је узносио своју мајку Антусу; и списак се наставља. Овим женама је припала слава и част због њихових врлина посвећене вере и љубави према Господу Исусу Христу и Његовој Мајци, Благословеној Дјеви Марији, коју су оне у овом свету конкретно испољиле својом посвећеношћу и постојаном љубављу према сопственој деци и породици. Буквално говорећи, иза сваког светитеља налази се његова праведна и богољубива мајка! А ову традицију наставила је и светитељка коју овом приликом желимо да скромно представимо, света Анастасија, праведна и преподобна мајка светога Саве, Просветитеља Србије.

Попут Благословене Дјеве Марије, Анастасија је била краљевског порекла. Рођена је 1125. године као ћерка грчког византијског цара Романа IV Диогена (1068 – 1071). На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота. Мајка највећег српског светитеља, Саве, била је, дакле, грчког порекла. Нема сумње да је брилијантно познавање грчког језика, које је Србима било од велике користи нарочито у време када је он био архиепископ (1219-1235), свети Сава стекао од своје мајке Ане.

Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа.

Као млада принцеза, Ана се око 1150. године венчала са великим српским жупаном (жупан – патријархални вођа) Стефаном Немањом. Овај краљевски брак је учврстио како политичке тако и религиозне везе између Краљевине Србије (Рашке и Зете) која је била на помолу и Византијског царства са седиштем у Цариграду. Током раних година брака, краљица Ана је родила два сина, Вукана и Стефана; у позним годинама, око 1175. године, када је имала скоро 50 година, милошћу Божијом, родила је последње дете, Растка, касније монаха Саву, који је постао (и још увек је) највољенија личност у историји српскога народа. Попут Јелисавете, врле мајке Јована Крститеља, Ана је била у позним годинама када је родила свог вољеног сина Саву, за чије рођење су и жупан Стефан и она усрдно молили Господа Бога. И попут Благословене Дјеве Марије, Ана је „о свему томе дубоко размишљала у свом срцу“, нарочито о делима свог сина Саве, јер је осећала Божију руку на себи и том истом милошћу Божијом на крају је могла да види почетак процвата српске православне хришћанске културе и цивилизације. Коначно, два Анастасијина сина, Сава и Стефан Првовенчани, као и њен супруг жупан Стефан (монашко име Симеон), замонашили су се и канонизовани су као светитељи целокупне православне цркве. Лоза Немањића је прва српска краљевска лоза која је канонизована и која је на тај начин указала будућим краљевским породицама да православље треба прогласити и успоставити као пут и мерило које ће Краљевину Србију трансформисати у Божије Краљевство што се постиже потпуном посвећеношћу нашем Господу и Спаситељу Исусу Христу.

На празник Благовести Богородице, 25. марта 1196. године, заједно са супругом, великим жупаном Стефаном Немањом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан Стефан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу који је основала династија Немањића, а који се налази у долини реке Ибра, на левој обали мале реке Студенице, око 20 минута од Ушћа. Краљица Ана добила је достојно име Анастасија чији је корен у грчкој речи „Анастасис“ што значи „Васкрсење“ (у смислу Васкрсења нашег Господа Исуса Христа). У то време имала је 71 годину. Анастасија је отпочела свој монашки живот у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице, једном од првих манастира династије Немањића (саграђен 1168-117~). Када је њен супруг, ново пострижени монах Симеон, напустио манастир Студеницу 1196. године како би отишао на Свету Гору да би се поново срео са светим Савом, препуштајући краљевски престо свом сину Стефану Првовенчаном, Анастасија је остала једини родитељ изворне династије Немањића који је још увек боравио у Краљевини Србији. Након што је 1192. године њен син Сава са 17 година напустио краљевски двор у корист монашког живота на Светој Гори, блажена Анастасија никада више није видела свог сина у овоземаљском царству.

Међутим, благословом Божијим док је још живела у овом свету чула је вести о изградњи и оснивању манастира Хиландар на Светој Гори; захваљујући тим вестима могла је да предвиди будуће учвршћавање и процват хришћанства међу српским народом. Анастасија је провела преосталих пет година свог живота у манастиру Куршумлија где је мирно уснула у Господу 21. јуна 1200. године. Имала је 75 година. Она се упокојила у Господу само четири месеца након упокојења њеног супруга, великог жупана Стефана Немање – монаха Симеона, који је уснуо у Господу у 86-тој години у манастиру Хиландар, 13. фебруара 1200. године. Светој Анастасији је приређена хвале достојна православна хришћанска сахрана у манастиру Студеница, где се поново придружила свом супругу у „ишчекивању васкрсења мртвих и живота будућег века“.

Заоставштина свете Анастасије, вољене мајке светога Саве, Просветитеља Срба, представља постојану љубав и посвећену веру у нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа коју је она посведочила у свом овоземаљском животу својом подршком мужу, светом жупану Стефану – монаху Симеону Мироточивом, својом преданошћу својим синовима Сави, Стефану Првовенчаном и Вукану, својом љубављу према свим Божијим створењима, и дивним осликавањем у свом лику хришћанских врлина вере, наде и љубави које су у њој процветале захваљујући сили Најсветијег и Животодавног Духа Божијег. Нека се сви благоверни заљубљеници у Христа приклоне њеним молитвама пред престолом Свемоћног Бога.

Света мати Анастасија, када хвалимо врлину, хвалимо тебе јер је твоја постојана љубав и ревност за Господа Бога пример и пут који треба да следимо; моли се, стога, о најврлија, да Господ Бог умекша наша срца како би и ми тежили истим спасоносним врлинама вере, наде и љубави и на тај начин остали верни нашем Господу Исусу Христу, Коме приличи слава, част и поклоњење, заједно са Његовим Беспочетним Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

• Када те сусретне искушење или раздражи нечије противљење тако да се покренеш на гнев против онога ко ти је противречио, или чак изговориш неку неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у савести пред Богом) у њено време па ће се у теби одмах укротити неприличан покрет.
  
• Оно што будеш учинио светећи се брату који ти је учинио неправду, за време молитве ће се показати као саблазан (тј. смућиваће те).
  
• Молитва је изданак кротости и безгневља.
  
• Молитва је излив радости и благодарности.
  
• Молитва је излечење туге и унинија.
  
• Иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст, одрекни се себе (Мт.16,24), како би могао да сепомолиш без расејаности.
  

извор: Храм Светог Јована Крститеља