Још у јануару 2015. године у оквиру рада парламентарних божићних сусрета патријарх Московски и целе Русије Кирил апеловао је на законодавце да искључе вештачки прекид трудноће из система обавезног медицинског осигурања (ОМО). Ових дана су посланици Јелена Мизулина и Сергеј Попов доставили Државној думи одговарајући нацрт закона о забрани абортуса у приватним клиникама и њиховом искључивању из система ОМО. Документ је изазвао различите реакције парламентараца и широку дискусију у јавности. Своје мишљење о абортусима, иницијативи патријарха и току њеног разматрања у друштву у интервјуу за РИА Новости изложио је шеф информативног одељења Руске Православне Цркве, отац троје деце Владимир Легојда. С њим је разговарала Олга Липич.

- Владимире Романовичу, с чим је повезана оштрина дискусија о абортусима, коју је покренуо патријарх Кирил?

— Пре свега, дискусија је, како ми се чини, намерно или ненамерно заоштрена тиме што је низ медија иницијативу Његове Светости патријарха позиционирао као иницијативу усмерену на потпуну забрану абортуса. Неки људи виде или чују оно што желе да виде и да чују и зато се упуштају у борбу с ветрењачама. Дакле, подсетићу да је говорећи у Државној думи патријарх Кирил предложио да се абортуси искључе из полисе обавезног медицинског осигурања, зато што верници не могу да финансирају убијање деце.

Руска Православна Црква је у принципу против абортуса, без обзира на то ко их плаћа, али овакав захтев сад нисмо поставили у погледу руских закона.

- Али зар ће потреба да својим средствима плати абортус спречити жену да га учини?

— Чини ми се да ће је натерати да се замисли. За човека је увек веома важно како се раде ствари које представљају друштвену норму. Нажалост, године совјетске власти су довеле до тога да је абортус за многе постао лажна норма понашања. Међутим, прекид трудноће не може бити бесплатна операција као порођај. У суштини, наш систем медицинског осигурања на основама нуди овакве услуге које се не подударају по моралном садржају.

Осим тога, задатак није само то да се одрекнемо прихватања абортуса као норме, већ и да створимо жени материјалне услове за рађање и васпитавање деце. Избацити на маргине живота жену с новорођеним дететом је подједнако срамотно као и бесплатно јој помоћи да га убије у утроби. Црква активно подржава рад људи који помажу мајкама које су доспеле у тешку животну ситуацију. Постоје и црквени центри у којима ће таквим женама увек бити пружена помоћ.

- Постоји мишљење да су активности против абортуса усмерене на ограничавање права жена?

— Историјски, кад је абортус увођен, најмања брига се посвећивала правима жена и њиховом здрављу. Тада уопште нико никога ништа није питао. Требало је створити јефтин систем контрацепције, која не би одвлачила жену-радницу од производње. Требало је испунити петолетку за четири године, а мала деца су представљала сметњу за то.

Убијање деце је представљало обавезан елемент ратоборног безбожништва за које је вредност људског живота тежила нули. Ако су на олтар светле будућности приношене читаве класе «непоузданих грађана», на пример свештеника, ко је још водио рачуна о неким ембионима? Државно безбожништво је остало у прошлости, али болести које је оставило у друштвеној свести, треба лечити.

- Али неке жене се ипак залажу за абортусе.

— Појам мушког и женског достојанства данас не ужива нарочито поштовање. Неке савремене жене захтевају право на бесплатан абортус, али због нечега не размишљају о томе како да издејствују однос према себи као према настављачици људског рода. Друштво у целини, а посебно мушкарци, треба да издржавају оне којима дугују своје рођење. Добро плаћена породиљска одсуства, помоћ за негу деце су питања у којима жене због нечега нису довољно активне. Не треба мислити да ће нас у старости неговати наше осигурање. На пример, лечиће нас наша деца и деца других људи. Ако их нико не роди, не ишколује и не васпита, осетићемо се као непотребан биоматеријал. Управо онакав, каквим сада неки сматрају ембрионе.

- Какве закључке бисте могли донети о развоју друштвене дискусије на тему абортуса?

— Мислим да је данас однос према абортусима показатељ морала, човекове способности да макар нешто стави изнад своје сопствене удобности и комфора. Ни за кога није тајна да се деца слабо уклапају у егоистички доживљај стварности која нас окружује. Она захтевају самопожртвовање, време и снагу, које би човек могао да потроши на вољеног себе.

Чини се да норме закона које код нас важе показују да је горе описана слика – општепризната. Али није тако, наше друштво се веома променило у поређењу са совјетским периодом и људи се не смеју без питања приморавати да финансијски учествују у нечему што сматрају аморалним.

- А како су представници државне власти реаговали на предлог Цркве?

— Некима се чини да је једноставније обезбедити приступачне абортусе него приступачне дечје вртиће, школе и домове здравља. Више пута сам имао прилике да чујем питање: зашто стварати сиромашну децу? Мислим да је то врло ангажовано мишљење. Деца и породица су најсигурнија инвестиција у будућност сваке државе. Ако не будемо имали људски капитал, сва друштвена достигнућа имају смисла само ако их припремамо з анеки други народ који је способан да се репродукује.

Мислим да у владајућим круговима Русије добро схватају да абортуси представљају акт самоуништења, и личности, и друштва. Црква и власт активно разматрају предлог и сигуран сам да ће овај дијалог довести до међусобног разумевања и резултата.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/79752.htm

Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред две године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена у четвртом веку.

Данашњи празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај, 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.

Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.

Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.

Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.

У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин.

Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.

Архимандрит Сава Јањић

Извор: Епархија шумадијска

http://www.mitropolija.com/duhovski-utorak/

На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове.

• Вера
  

|

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).

Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.

Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).

Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.

Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.

У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.

Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).

Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце.

Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.

Извор: СПЦ

У свем том мраку, много утехе и подршке пружала ми је једна мисао коју изразих Старцу чим сам крочио у његову келију. “Ви знате”, рекох му, “и пре него што Вам испричам, да опет пролазим кроз искушења. Знајте, међутим, да ми велику утеху пружа помисао да у овом земаљском свету у коме живимо, све је залудно и привремено. Потребно је само мало више стрпљења, па ће све радости и туге брзо проћи и доћи ће велики час кад ће ме смрт одвести до бесмртности, где ћу, Вашим молитвама, ја недостојан бити удостојен да живим покрај Христа.”

Чекао сам његово одобравање за те “велике мисли” које сам изговорио, али сам се веома изненадио кад сам чуо како је жустро реаговао: “Немој, бре, да се носиш таквим мислима како ћеш умрети И како ћеш отићи у небеску бесмртност! Труди се да већ сада постанеш бесмртан тако што ћеш овде, на земљи, умрети за своје рђаво ја. Тако се нећеш бринути, него ћеш бити врло радостан живећи заједно са Христом. Тада се нећеш плашити ни искушења, ни сатане, ни смрти, јер ћеш их све још овде, на земљи, победити, тако да ћеш бити спреман за небеску бесмртност”. Погледао сам га са радосним изненеђењем и рекао: “Старче, врло је лепо то што ми говорите; то ми пружа већи спокој од оних помисли које сам малочас изрекао. Ваше речи као да дају крила моме моралу, и пружају ми велику радост. Штавише, подсећају ме на натпис на улазу једног светогорског манастира: Ако умреш пре но што умреш, нећеш умрети кад умреш.

Кад је чуо те речи, Старац је био усхићен, па ми живахним гласом вели: “Запиши ми то, брзо, у мој телефонски именик, на једну празну страну”. Записао сам му то; затим сам му наизуст навео две мисли светог Јована Лествичника на ту исту тему. Старцу се и оне веома допадну, те повиче: “Сместа ми и њих запиши у телефонски именик”. Послушах га и записах. Тада ми он заповеди: “Узми једну свеску, па све лепо што сретнеш у Светом Писму и у светоотачким књигама које изучаваш, запиши и донеси да ми читаш, да се и ја радујем. И ово што ја говорим, записано је у Јеванђељу”. Сећам се да се тај наш сусрет претворио у прави духовни празник. Старац је био толико усхићен да се понашао попут детета. Личио је на оне свете људе које називамо ,јуродивима Христа ради”. Они су од неподношљиве радости своје божанствене љубави били опијени “трезвеним пијанством” и доживљавали “целомудрени занос”. Они су, посматрани кроз кратковиде наочари логике, изгледали апсурдни и неразумни.

Приликом нашег следећег сусрета, Старац ми је опет говорио о човековој бесмртности.

Наиме, Христос каже: “Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју, неће видети смрти вавек” (Јов. 9,51). Старац ми је подробно богословски протумачио ове речи и говорио о човеку који је препорођен, преображен, усмрћен за грех, васкрсао за Христа; тај човек већ сада, у овом животу, почиње да доживљава бесмртност.

.

из књиге: “Старац Порфирије – Подвижник љубави – прозорљиви чудотворац”, поглавље: “Покрај старца Порфирија – Сећања његовог духовног детета”

https://zivimeshaton.wordpress.com/2015/04/15/%D0%B2%D0%B5%D1%9B-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5/

Било нас је двојица, и ми смо прекраћивали време занимљивим разговором. Мој саговорник је био познавалац Старог Завета. Отварајући у мислима сандук библијских блага, додиривали смо се неких од његових драгуља уживајући у њиховој лепоти. Натпис „Креће снимање“ био је још замрачен над нашим студијом.

О чему све тад нисмо причали: о благословима које је Јаков дао на самрти својим синовима; о златном телету; о десет племена несталих без трага и гласа, о првом Храму. Наш разговор се некако дотакао и теме Содома. Содом је, чинило ми се, јасна ствар. Управо су неприродан блуд, брутално насиље и содомија његова јасна обележја. Испоставило се да није ствар само у томе. По ко зна који пут се показало да ми можемо из навике мислити о нечему и сматрати ствар јасном (и до краја решеном) чак и онда кад је ствар нејасна, нерешена и неразјашњена у потпуности.

– Содом – то није само сексуална содомија, тј. настраности сексуалног живота – говорио је мој познаник. Сексуална содомија је само део опште содомије – и то њен споредни део.

– А шта значи „општа содомија“? – упитао сам, право говорећи, збуњено.

– То је изопачавање свих сегмената живота и губитак човечности. Она се најјаче манифестује у губитку способности разликовања добра од зла, и, као последица тога, у изопачавању правосуђа. Неправичност судова, тотална, вапијућа и неподношљива неправда су исти фактори Содома, као што је и сексуална страст између два мушкарца.

Ми смо успут разговарали, лаганим ходом пролазећи поред кандидаткиња за „звезде“. Заобилазећи их, понекад смо се нехотице и сударали са њима.

– Ево, рецимо, погледај ове девојке – настављао је мој саговорник. – Оне ходају голе међу мушкарцима који им нису ни очеви, ни мужеви. Притом су убеђене да тако и треба. То је Содом. Оне су изгубиле осећај за меру, стид и правичност. Са тим су и њихови родитељи сагласни. И све је то – Содом. Само пробајте да им кажете да се оне лоше понашају, да су развратнице и брука својих породица. Оне ће нагрнути на вас као јата птица на стрвину, појешће вас, а ви нећете моћи ништа да им докажете или објасните. То и јесте Содом. Њихови родитељи, узгред буди речено, поступиће са вама исто тако.

Онда сам почео да се присећам свега оног што сам читао у Светом Писму о сличним стварима.

Али у тебе беше чело жене курве, и не хте се стидети (Јер. 3, 3).

Шта се види на лицу њиховом сведочи против њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло (Ис. 3, 9)

Грешити и не црвенити се, хвалити се грехом, зарађивати на безакоњима – ето то је Содом. И то није ни близу све.

Многе ствари су скривене велом ноћи. Зато се оне и дешавају ноћу. Међутим, људи губе стид, и светлост речи уносе онде где би требало да буде тамно. Они се смеју и говоре отворено о својим гресима, поносни на њих, као да је то победа на бојном пољу. А то је содомска свест. Увек сам то потајно у себи осећао, а сада сам почео и да разумем.

Ми смо наставили наш разговор.

Старо предање каже да у Содому бејаху четворица судија: Шакрај, Шакрурај, Зајфа и Мацли-дин. Прва двојица су добили име од речи „шекер“, то јест „лаж“, трећи – од речи „зајфон“ што значи „фалсификатор“, а име четвртог значи „онај који изопачава правосуђе“.

Изопачено правосуђе – ето то је Содом. Тебе су опљачкали, а ти си им још и дужан. Ово је – Содом. Ти си се обратио суду и осиромашио од правних трошкова, а ипак правду ниси постигао. И ово је – Содом. Одузели су ти имовину, лишили те наследства или слупали у скупим колима, а ти си се још испоставио и као кривац – ето ти правог правцатог Содома, без икаквог позивања на сексуалне гадости. Тек после ће се неправедне судије, чистећи се наредном „победом“, над жртвом смејати, наслађивати и у пијаном стању чинити гадости. Управо ове гадости ми називамо „содомом“, али сами „содом“ је оно што се дешава раније, тј. безакоње.

Окрутност и нехуманост су знаци изопаченог постојања. Ви – говорио је Исаија –придодајете кући кућу и истерујете сиромашног. Као да живите сами на земљи.

И он је такође говорио да би Израиљци, да им Господ није сачувао остатак, били као Содом и да би постали слични Гомори.

Нехуманост, обмана и тотална суровост – све су то генеричке одлике Содома, и ми у њему живимо. Срећом, истополне забаве и полна гнусоба је још увек културно далеко од нас. Али није само у томе ствар. Содом се огледа у луксузу и пљачки, као и у злим неправдама такође. А тамо пак иза високе ограде Содомског дворца, подигнутог на сузама покорних становника земље, нико неће спречити насељавање свакојаке сексуалне перверзије. И тако се то догађа. Тако и јесте.

Отелотворени и актуелизовани Содом – то су „Колимске приче“ В. Шаламова, где се лопужа карта за џемпер који је тек послат споља његовом цимеру. Лопужа прокоцкава туђи џемпер, а човек је сагласан да га скине само заједно са кожом. Ћутке и смирено секу га до смрти скидајући са њега џемпер, и даље настављају да играју. Ова блудничка слика је слика Содома, чак иако нема никаквог наговештаја педерастије у њој.

Содом је и када интелектуалац „штампа роман“ криминалном ауторитету, то јест улизујући се, и „до ситних цреваца“ таквом ауторитету поједностављује смисао класичног дела, било да је то „Ромео и Јулија“ или „Фауст“. Овај несрећни интелектуалац још може и да се, причајући, улагује истом том ауторитету, зарађујући део лоповског следовања, а то се већ ни са чим не може упоредити. Можда педерастије и нема, али Содома има и он је очигледан.

Далеко од тога да је ово одбрана сексуалних настраности!

Ово је покушај да се прошири разумевање проблема до својих правих размера, а не до локалних граница које су утврђене произвољно. Содом није просто настрани блуд, већ изопачени живот у целини и, само као његова последица, изопачени сексуални живот. Јер како уопште остати у неизопаченој сфери сексуалног живота, ако је цео живот изопачен?

Доктор Бетелхајм у својој књизи „Просвећено срце“ описује случај у концентрационом логору. Припадник СС јединице примећује двојицу радиша, који раде с пола снаге. Он им, кипећи од беса, наређује да копају гробницу и да легну у њу. Њих двојица поступају по наређењу. Затим СС-овац тражи извршиоца казне и погледом проналази неког пољског кнеза из „бивших“ (људи са ознакама племства у Содому пролазе најгоре од свих. Њих брзо примећују и брзо уништавају. Содому требају само представници просечног човечанства).

– Закопавај их – говори официр бившем кнезу.

– Нећу – одговара затвореник.

Следи ударац кундаком у фацу.

– Закопавај!

– Нећу.

Још један ударац. Пољак не попушта.

– Добро – рече официр. – Вас двојица – марш горе.

Они се пењу.

– Лези! – чује се команда. И Пољак леже на место оне двојице.

– Закопавајте га!

Наредба је упућена оној двојици која су до малопре лежала у својеручно ископаној гробници. Они полетно засипају Пољака земљом. Када је овај већ сасвим покривен грумењем земље, чује се команда „Стој!“

– Ти – говори Немац обраћајући се Пољаку – напоље! Вас двојица – назад у гробницу!

– Закопавај их – опет Немац говори Пољаку. И овог пута тек изашли из земље Пољак закопава ову двојицу до краја, до смрти. Циљ је постигнут. Циљ није само убити једну особу, већ сломити другог човека и људе натерати да убијају једни друге. То је – Содом. То је паметни и хладнокрвни тријумф зла.

Када човечанство долази до сличног степена разврата, онда се оно, као по правилу, не лечи. Или се лечи, али само великим проливањем крви. Једино много крви лечи велики разврат, и у томе лежи и објашњење свеопштег потопа, и огња, проливеног на Содом и Гомору. Овде се указује на то зашто крвави сукоби с времена на време протресају Васељену.

Свакидашњи Содом је томе узрок, и ко не жели много проливене крви, он мора да тежи моралном очишћењу. У супротном ће свака људска неправда неумољиво доводити до катастрофе, као што се и све отпадне воде које носе блато и прљавштину, сливају у канализацију.

У педерастији ми мрзимо само једну маску Содома, а у потпуности се саживљавамо са другим њеним лицима и облицима. Ми презиремо оне мушкарце... Нећемо описивати оно шта раде ови назови-мушкарци.

Али ово није једини облик отелотворења содомске свести. Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека – све је то Содом и једино Содом. И казна за та изопачења је одговарајућа.

Наставили су да позивају голе девојке на сцену, које су на крилима срамне и неостварљиве наде на сцени настављале да играју. А ми смо се кретали посред живог Содома и разговарали о њему, ужасавајући се час стварношћу, час дивећи се дубини Божанске речи.

Јер мисао да содомљане не стварају само ноћни клубови и барови са истим назначењем, већ и правни факултети и остале сличне институције – стварно тешко улази у главу.

Убрзо је управник позвао у студио и нас. Дошло је време за снимање емисије, због које смо ми и дошли. Изнад улазних врата се упалио натпис „Тишина! Снимање у току“.

Камера више не пуцкета. Нечујно ради бројка, и пред лицем Господа над војскама се пише бележница о свему што се дешава на лицу земље.

А ми живимо унутар Содома и толико смо се саживели са тим, да више не примећујемо већину изопачености и неправди. И ако је могуће макар ишта променити, онда се треба мењати старо за ново што је брже могуће. А ако се не може ништа променити, онда је неопходно да барем задржите веру и да не очајавате, јер праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе (Јевр. 10, 38).

Зар је врлина, кажу, проводити дан и ноћ у изливању [душе] и живети у весељу и радовању? Осим тога, зар је [непрестано радовање] уопште могуће с обзиром да нас окружују на хиљаде невољних несрећа које у души нужно изазивају потиштеност? Стога је немогуће да се неумерено радујемо и веселимо, изузев ако [хоћемо да кажемо] да онај кога пеку не осећа бол и да се не мучи онај кога пробадају. Можда и неко од оних који нас окружују, болујући од сличне болести помисли, износи истоветне изговоре ради оправдања својих грехова (Пс.140,4). Услед свог немара за чување заповести, он покушава да оптужи Законодавца да наводно прописује немогуће. Он вероватно говори: „Како је могуће да се радујем кад узроци радости не зависе од мене? Оно што изазива радост долази споља и не налази се у мени, на пример – долазак пријатеља, сусрет с родитељима после дужег времена, налажење новца, почасти од људи, васпостављање здравља после разних болести и остале животне добробити, дом у коме је трајно благостање, богата трпеза, дружељубиви саучесници у весељу, звуци и призори који изазивају уживање, здравље рођака и срећа у свему осталом у животу (с обзиром да нас не жалосте само наше властите непријатности, него и оне које секирају наше пријатеље и рођаке). Све [набројано] је неопходно да би се рачунало на душевну радост и весеље. Поред тога, радост у души може да се роди када видимо пад својих непријатеља, пропаст злобника и награђивање доброчинства, једном речју, када ни садашње ни очекиване тешкоће не потресају наш живот. Како нам је, дакле, дато као заповест нешто што своје испуњење нема у нашој вољи, већ представља последицу других узрока? Осим тога, како је могуће да се непрестано молимо кад телесне потребе привлаче мисли душе на себе и с обзиром да је немогуће да се разум истовремено подели на две бриге.

2. Мени је, међутим, заповеђено да захваљујем Богу за све. Зар да захваљујем када ме муче, када ме исмејавају, када ме растежу на точку, када ми копају очи? Зар да захваљујем када ми ненависник задаје нечасне ударце, када се ледим од зиме, када ме мучи глад, кад сам привезан за дрво, када неочекивано останем без деце, па чак и без жене, када услед бродолома неочекивано изгубим иметак, када ме на мору заробе пирати или на копну разбојници, када сам у ранама, када ме клевећу, када осиромашим или када сам у тамници“. Све речено и много другог прикупљају они који оптужују Законодавца, мислећи да своје грехе оправдају клеветом да нам се наређује нешто што је немогуће извршити. Шта, дакле, да одговоримо? [Одговорићемо] да апостол има у виду нешто друго и да покушава да наше душе одвоји од земље, узносећи их до небеског начина живота. Не разумевајући велику замисао Законодавца, они се, међутим, ваљају по земљи и телу у телесним страстима као црви по блату и ишту начин да испуне апостолску наредбу. Апостол не позива свакога да се стално радује, него само онога ко се уподобио њему, тј. ко више не живи у телу, него има Христа који живи у њему (уп. Гал.2, 20), с обзиром да сједињење с највишим добром не допушта саосећање са оним што узнемирава тело. Чак и кад би тело било раскомадано, раскидање свезе би остало у страдајућем [делу] тела, а распростирање бола се не би могло пренети до умног [делај душе. Уколико смо, према апостолском савету, умртвили удове који су на земљи (Кол.3,5) и уколико на телу носимо умирање Христово (2.Кор. 4,10), рана нанета умртвљеном телу нужно неће допрети до душе, која је ослобођена везе са њим. Осим тога, несреће, губици и смрт ближњих неће се узносити до ума, нити ће узвишеност душе сурвати до саосећања са овдашњим. Уколико расуђују као и ревносни [људи], они који су запали у недаће неће жалостити друге, с обзиром да и сами без јадиковања подносе оно што им се дешава. Уколико, пак, живе по телу (уп. Рим.8,13), они неће толико причињавати бол, колико ће се сматрати јаднима, не толико због околности, колико стога што нису изабрали оно што је требало. Уопштено [речено], душа која се једном чежњиво привезала за Створитеља и која је навикла да се радује тамошњим красотама, неће изгубити своју радост и весеље због смене разноликих промена телесних страдања. Оно што је за друге жалосно, њу ће учинити још радоснијом. Апостол је, [на пример], био благодушан у немоћима, у невољама, у гоњењима (2.Кор.12,910) и оскудици. Он се хвалио својим сиромаштвом налазећи се у гладовању и жеђи, у зими и голотињи, у гоњењима и тескобама (2.Кор. 11,27). Апостол се радује ономе због чега други тугују и одричу се живота. Они који нису научени апостолској мисли и који не разумеју да нас Павле позива на јеванђелски живот, усуђују се да га оптуже да нам наводно прописује немогуће. Нека они, међутим, схвате колико нам је разлога за оправдано радовање дала Божија велика издашност. Ми смо из небића ступили у биће. Створени смо по образу Творца (уп. Пост.1.26) и имамо ум и слово који допуњују нашу природу и којима спознајемо Бога. Уколико са њима брижљиво изучимо лепоте творевине као нека писмена, ми ћемо познати велику мудрост и промисао Божији о свему. Ми разликујемо добро од зла и сама нас природа учи да одабирамо корисно и да се уклањамо од штетног. Будући да смо се грехом отуђили од Бога, поново смо позвани на блискост с Њим, након што смо Крвљу Јединородног ослобођени из нечасног сужањства. [А шта да кажемо] о нади у васкрсење, о наслађивању анђелским добрима, о Царству на небесима и обећаном благу које превазилази снагу разума и слова?

3. Зар све речено не може да се прихвати као довољан разлог за непрекидну радост и непрестано весеље и зар, напротив, треба мислити да живот достојан радости проводи једино онај ко пресићује утробу, забавља се звуцима свирале, леже на меку постељу и хрче? Међутим, онима који имају ум ја бих рекао да би требало да их оплакују, а да ублажују оне који садашњи живот проводе надајући се у будући век и замењујући садашње за вечно. Ми треба да ублажујемо оне који су се сјединили с Богом с обзиром да живот проводе у радости чак и кад се нађу у пећи огњеној (као три младића у Вавилону), чак и кад су затворени с лавовима, чак и кад их кит прогута. Јер, они се не жалосте због садашњег, него се радују због наде у оно што се за нас чува у будућности. Мислим да добар подвижник, који је једном ступио на поприште побожности, треба достојанствено да подноси ударце противника, надајући се на славу која ће доћи при примању венаца. Они који су се навикли на напоре борбе у телесним надметањима уопште семе колебају због болних удараца, него настављају да се боре с протишшком услед жеље да их прогласе победницима, презирући тренутне напоре. Ни ономе ко је ревностан неће се помрачити радост чак и ако сусретне тешкоће, будући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, која не постиђује (Рим.5,35). Због тога нам исти [апостол] па другом месту заповеда да у невољи будемо трпељиви и у нади радосни (Рим.12, 12). Према томе, нада заједно са радошћу обитава у души ревносног човека. Међутим, исти апостол нам заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15). Пишући Галатима, он је плакао због непријатеља Крста Христовог (уп. Фил.3,18). Да ли уопште треба да говоримо да је Јеремија плакао, да је Језекиљ, по заповести Божијој, писао о плачу за кнезовима [Израиљевим] (уп. Јез.2.10) и да су многи светитељи плакали? Тешко мени мајко моја што си ме родила (Јер.15.10). Тешко мени, неста побожнога са земље, и нема правога међу људима. Ја сам као кад се обере летина (Мих.7,2). Уколико погледаш гласове праведника уопште и уколико откријеш да понекад зајецају, уверићеш се да оплакују овај свет и окајани живот у њему. Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс.120,5). Павле је желео да умре и да буде са Христом (Фил.1,23). Стога јадикује због продужетка странствовања, које га спречава да се радује. Давид нам је у песмама оставио плач за пријатељем Јонатаном, а заједно са њим и плач за својим непријатељем: Боли ме због тебе, брате Јонатане. Кћери Израиљеве, плачите за Саулом (2.Цар.1,26; 24). Саула оплакује као онога ко је умро у греху, а Јонатана као оног ко му је читавог живота био близак пријатељ. Та зашто да говоримо о нечему другом? И сам Господ је плакао због Лазара (Јн.11,35), плакао је и због Јерусалима (Лк.19,41). Он ублажује жалосне (Мт.5.4) и оне који плачу (Лк.6,21).

4. „Како се [наведено] може, говоре, усагласити са речима: Радујте се свагда (Фил.4,4)? Јер, сузе и радост не изазивају исти узроци. Сузе природно изазива притисак око срца до кога долази услед неочекиваног ударца или услед напада који рањава и стеже душу, док је радост слична поскакивању душе, развесељене [чињеницом] да су [дела] сагласна са жељама. Отуда потичу и различити телесни знаци. Ражалошћени имају блед, сив и хладан изглед, док су тела радосних бодра и румена, при чему душа само што не искочи и не похрли напоље од задовољства“. Ми ћемо додати да су плач и сузе светих произилазили из љубави према Богу. Свагда гледајући на Вољеног и увећавајући у себи радост која из [сличног гледања] проистиче, они су се истовремено старали за себи сличне слуге, својим сузама и оплакивањем исправљајући оне који греше. Они који стоје на брегу и саосећају са онима што се даве у мору не губе сопствену сигурност иако се старају да помогну унесрећенима. Ни они који оплакују грехе својих ближњих не поништавају сопствену радост. Напротив, они је тиме још више умножавају. Господ их, наиме, поводом суза проливених због брата удостојава радости. Блажени су они који плачу и који се жалосте, будући да ће се утешити и насмејати (уп. Лк.6,21; Мт.5,4). Смехом се не назива грохот који услед превирања крви излази из образа, него чиста веселост, која није помешана ни са чим суморним. Апостол допушта да плачемо са онима који плачу (уп. Рим.12, 15), с обзиром да су сузе на неки начин семе и залог вечне радости. Уздигни свој разум и сагледавај анђелско стање. Да ли њима доликује расположење другачије од радости и благодушности? Јер, они су удостојени да стоје пред Богом и да се наслађују неизрецивом красотом славе нашег Творца? Побуђујући нас на такав живот, апостол нам је заповедио да се свагда радујемо.

5. Можемо рећи да је Господ плакао за Лазаром и за градом као што је и јео и пио, тј. без властите потребе. Напротив, Он је речено учинио да би теби поставио меру и границу неопходних душевних страдања. Он је плакао да би исправио прекомерну осетљивост и недоличност оних који ридају и који су склони нарицању. Јер, плач захтева усклађеност са словесношћу с обзиром на повод, количину, време и начин проливања суза. Да сузе Господње нису проливене због страдања, него због наше поуке, види се из реченога: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн.11,11). Ко од нас оплакује уснулог пријатеља, с обзиром да очекује да ће се ускоро пробудити из сна? Лазаре, изиђи напоље (Јн.11,43): и мртви је оживео и свезани је закорачио. Чудо у чуду: како су ноге способне за кретање иако су свезане погребним повојима. Јер, оно што је укрепљивало беше јаче од онога што је спутавало. Због чега је Онај ко је намеравао да изврши [слично] дело, сматрао да је догађај достојан суза? Зар није очигледно да је, у свему подржавајући нашу слабост, затворио неизбежно страдање у извесне мере и границе, предупређујући одсуство саосећања (што је зверски), али и не дозвољавајући да будемо склони великом болу и плачу? Изливајући сузе за пријатељем, Он је и сам показао заједништво са људском природом и избавио нас од крајности у једном и другом, заповедајући нам да не будемо слаби пред страдањем, али ни безосећајни пред жалошћу. Господ је трпео глад пошто би се сварила чврста храна, осећао је жеђ када би се исцрпела влажност у телу и замарао се када би услед пешачења претерано напрегао мишиће и жиле (Јн.4,6, премда напор није заморио Божанство, него је тело осећало промене које по природи следе). Он је исто тако допустио и сузе, дозволивши да се испоље обележја која су природна телу. Када се услед жалости испуни испарењима, мождано удубљење се обично ослобађа влажног бремена кроз очне дупље, као кроз неке канале. При неочекиваној несрећи појављује се неки шум у ушима, вртоглавица и помрачење у очима, а глава се потреса од паре која се подиже услед сабирања топле влаге у унутрашњости. Облаци се изливају у кишне капи, а згуснутост испарења се, мислим, излива у сузама. Због тога ожалошћени налазе извесно уживање у изливању суза, с обзиром да се плакањем неосетно ослобађају онога што их оптерећује. Стварни опит потврђује истинитост реченога. Ми знамо да су се многи ун недаћама уздржавали од проливања суза, услед чега су их погађале неке неизлечиве болести, удари или одузетост, док су други у потпуности испуштали душу, с обзиром да се њихова снага, као слаба потпора, рушила под теретом жалости. Може се видети да се пламен гуши сопственим димом, који нема где да оде, већ се шири око њега. И животна сила се исцрпљује и гаси уколико жалост себи не нађе излаз.

6. Стога они који су склони прекомерном жаљењу не треба да указују на сузе Господње са [намером] да оправдају сопствену страст. Храна коју је јео Господ не би требало да нам послужи као повод за сластољубље, него, напротив, као најузвишеније правило уздржања и умерености. Ни [Његове] сузе нам нису понуђене као закон који прописује да плачемо, него као мера достојна поштовања и као најтачније правило у складу са којим смо дужни да, остајући у границама природе, одмерено и долично подносимо несрећу. Због тога ни женама ни мушкарцима није допуштена склоност према јадиковању и неумереном плакању. Приличи, уосталом, унеколико се жалостити и излити нешто суза у време несреће, премда тихо и без ридања и вапаја, без цепања сопствене одеће и посипања пепелом, као и без свих других сличних недоличности, допуштених људима који нису научени небеским [стварима]. Онај ко се очистио божанственим учењем треба да се, као неким чврстим зидом, огради правом речју, те да одважно и снажно одбија од себе нападе сличних страсти, не допустивши им да у гомилама преплаве скрушени и попустл3иви део душе, [сматрајући] га неким ниским местом. Плашљивој души која се нимало не крепи уздањем у Бога својствено је да се прекомерно мучи и да пада под теретом несреће. Црви се лакше рађају у меком дрвету. И жалост се лакше укорењује у људима нежније нарави. Зар је Јов имао дијамантско срце? Зар је његова унутрашњост била начињена од камена? Он је у кратком периоду изгубио десеторо деце. У време весеља уништена је радост у његовом дому с обзиром да се ђаво обрушио на њихову кућу. Он види трпезу помешану с крвљу. Он види децу која су рођена у разним временима како умиру у једном тренутку. Он, међутим., не плаче, не чупа косу, не испушта никакав недоличан глас, него произноси славно и од свих опевано благодарење: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Зар је он био безосећајан човек? Да ли је могуће? Он сам за себе каже: Ја сам плакао због сваког угњетеног (Јов 30,25). Да ли је можда Јов лагао? Међутим, Истина сведочи о њему да је, поред осталих врлина, био и истинит. Јер, речено је: Беше човек непорочан, праведан, богобојажљив и истинит (Јов 1,1). Ти, међутим, јадикујеш уз помоћ песама које су и сачињене ради нарицања и настојиш да жалосним напевима мучиш своју душу? Дело драматурга је измена сцена и одеће глумаца који се појављују на позорници. И ти мислиш да онај ко плаче треба да има одговарајући изглед, тј. црну одећу и разбарушену косу, те да у његовом дому мора да буде тама, нечистота, пепео и жалосно нарицање којим се непрестано обнавља болна рана у души. Препусти, међутим, слично поступање онима који немају наде (уп. 1.Сол.4,13). Ти си, напротив, научио да је о онима који су умрли у Христу (уп. Отк. 14.13) [речено]: Сеје се у распадљивости, а устаје у нераспадљивости, сеје се у немоћи, а устаје у сили, сеје се тело душевно, а устаје тело духовно (1.Кор.15.42-44). Зашто плачеш због онога ко је отишао да промени одећу? Немој плакати ни због себе, сматрајући да се лишаваш неког помоћника у животу, с обзиром да је речено: Добро је [већма] уздати се у Господа, неголи уздати се у човека (Пс.117,8). Немој жалити ни због њега, сматрајући да је претрпео несрећу, с обзиром да ће га ускоро пробудити небеска труба те ћеш га видети где стоји пред престолом Христовим. Према томе, остави малодушне и непристојне узвике: „Авај, какво неочекивано зло. Ко је тако нешто могао да очекује. Зар сам очекивао да ће земља покрити најмилије лице“. При сличним речима [човек] мора поцрвенети, чак и кад их други говори, с обзиром да смо и сећањем на прошлост и искуствима из садашњости научени нужности природних страдања.

7. Пошто смо васпитани речју благочашћа, нас неће изненадити ни превремена смрт, ни друге неочекиване несреће. [Навешћемо један] пример. [Рецимо да] сам имао младог сина, јединог наследника имања, утеху старости, украс породице, цвет међу вршњацима и потпору куће. Међутим, смрт га изненада коси у најлепшим годинама. Онај ко је до недавно представљао сладак звук и најпријатнији призор за родитељске очи, постао је земља и прах. Шта да чиним? Поцепаћу одећу на себи, почећу да се ваљам по земљи, да јецам и да јадикујем и показаћу се пред породицом као дете које вапије и дрхти под ударцима? Или се, напротив, нећу чудити ономе што се десило с обзиром да ћу обратити пажњу на неизбежност догађања, тј. на неумољивост закона смрти који се подједнако распростире на све узрасте и раздваја све што је сједињено. Према томе, нећу силазити с ума као онај ко је погођен неочекиваним ударцем с обзиром да сам већ одавно научио да сам и сам смртан и да сам имао смртно чедо, да ништа људско по природи није постојано и да ништа не остаје заувек. Напротив, данас само путем рушевине показују обележја некадашње величине чак и велики градови, коју беху славни по блиставости својих здања и моћи својих житеља, те знаменитости околине, тргова и свега осталог. Лађа која се више пута спасавала на мору, која је безброј пута пловила и превезла на хиљаде трговачких товара, на крају пропада због једног налета ветра. Војске које су много пута у биткама побеђивале непријатеље, с променом среће постају тужан призор и поруга. Достигавши велику моћ и подигавши себи и на копну и на мору мноштво победничких споменика и сакупивши огромна богатства од плена, читави народи и острва бивали су или уништени временом или су, доспевши у заробл5еништво, слободу заменили за ропство. Ма које од великих и неподношљивих зала да поменеш, у прошлом животу [људског рода] ћеш већ наћи истоветне примере. Тежине разликујемо према приклањању теразија и својства злата испитујемо трењем о камен. Ни м:и никада нећемо прећи границу благоразумности уколико се будемо сећали мере на коју нам је указао Господ. Дакле, ако ти се некад догоди нешто непријатно, превасходно среди свој разум и немој се препуштати смућењу. Потом себи олакшај садашњост надом у будућност. Они који имају болесне очи одвраћају поглед од исувише блиставих призора, умирујући их гледањем цвећа и зеленила. Ни душа не треба непрестано да гледа несрећу, нити да се препушта садашњим недаћама. Напротив, она свој поглед треба да пренесе на сагледавање истинских добара. Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стању да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће. Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима припремљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да ли си прогнам из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уколико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жалошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уколико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саветује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

http://www.mitropolija.com/sveti-vasilije-veliki-o-blagodarnosti/

О. Радован Биговић. Часни оци, уважени господине директоре, даме и господо, драга браћо и сестре. Мени је заиста велика радост и незаслужена част да будем вечерас овде, са вама. Пошто се овај сусрет догађа на заласку једне и почетку нове године, и уочи великог хришћанског празника Божића, користим ову прилику да свима честитам Божићне празнике и нову годину, са жељом да Бог да свима, затим вашим рођацима, пријатељима, пословним партнерима, сва добра и овога и онога света. Када смо се договарали за тему за овај вечерашњи сусрет, ето предложена је оваква тема, “зло и насиље у свету”. То је вечна тема, вечни проблем. Широка и преширока. И немамо ни претерано много времена да би се одговорило у суштини на ту тему. Тако да ја нисам ни замислио да сада држим неко академско предавање о овом проблему, већ да укажем на неколико ствари које, у главном, ви сви знате, и да, просто, мало разговарамо о томе. Остаје једна чињеница да, упркос свим достигнућима модерне цивилизације, упркос чињеници да човек не само што је овладао овом планетом, већ овлада и другим планетама, што је узнапредовала наука, техника, што су узнапредовала сва људска сазнања, и о човеку и о природи, поред свега тога остаје једна болна чињеница да човекова наклоност према насиљу и према злу није ни мало смањена. Било је веровања, веровало се да ће човек успети, пре свега захваљујући науци, техници, да достигне један свет изобиља, благостања, реда, свет без насиља. Многи су сањали, многи и дан данас сањају такав свет, како је то било и у прошлости, тако је и у садашњости. На жалост, насиље не само да се не смањује, него се стиче утисак да се оно и повећава. И то управо највећа и најбоља људска достигнућа често од стране самог човека се окрећу против њега самог. Долази, дакле, до злоупотребе, и захваљујући управо томе, данас је суштинско питање – како човек, и како људи да сачувају свет од самоуништења? Јер, многи с правом указују на ту болну чињеницу да планета се налази у смртној опасности, и сам живот на њој. Постоје бројне теорије о пореклу зла. Научне, религиозне, хришћанске и нехришћанске, али сви се слажу у једном – да је зло нешто што је стално присутно у људској историји. Ја ћу покушати да одговорим на питање: како виде Хришћани уопште људски живот. Прво и основно је да све што постоји, дакле читав космос, па и човек у том космосу, према једном хришћанском схватању, јесте да је створено од Бога. Дакле, да нам је људски живот дат и да људски живот није производ самога човека или природе, све једно, већ је дар Божији. Са друге стране постоји једна друга, фундаментална чињеница – да све што је створено, самим тим је и пролазно, самим тим је и смртно. И за Хришћане (и не само за Хришћане) највеће зло, или извор сваког зла, сваке несреће, јесте управо смрт, као највећи непријатељ човека. И докле год постоји смрт као феномен, дотле ће постојати, у мањој или већој мери, зло и насиље у свету. Само победа над смрћу значиће коначну победу над злом и коначну победу над насиљем. Многи научници, психолози, антрополози, психијатри, теолози свештеници итд. Сматрају да, у ствари, тај други човеков страх јесте страх од смрти. Најдубља људска тежња јесте тежња да победи човек смрт. Наука, култура, уметност, свеукупно људско стваралашво јесте својеврсна тежња људског бића да човек управо победи тог свог највећег непријатеља. И ма колико људи данас говорили да је смрт природна, негде у прадубинама свог бића они бунтују против тога, они се не мире са тим. И савремени човек, упркос свему, смрт доживљава као највећу трагедију. Откуд, опет, насиље? Управо из страха, самољубља, саможивости, гордости, похлепе, а све се то рађа из тог страха од смрти и, истовремено, из жеље да се победи, значи, смрт. Зло се налази, дакле, не само споља, него се налази и у самима нама. Ми на овај свет долазимо са две могућности. Дакле, једна је могућност да се човек може бескрајно усавршавати према добру, и да човек, уз свој труд и уз Божију помоћ, може да постане безмало анђео, али исто тако, човек, захваљујући својој слободи, може да постане гори од звери, од животиње, чак гори од ђавола. То је тај распон људског бића, да тако кажемо – од Раја до пакла. Шта ће у нама да преовлада, наравно, зависи од наше слободе. Људи често, суочени са несрећама, са трагедијама, питају зашто Бог не спречи то. Ако је Свемогућ, зашто допушта да умиру невина деца, зашто невини страдају? Све су то питања која свакодневно слушамо. Па, из једног простог разлога – Бог је дао човеку слободу. Човек је слободно биће и, управо захваљујући тој слободи, човек има могућност или да се усавршава у добру, и то бесконачно, или, на жалост, опет захваљујући том свом избору, својој слободи, да се усавршава у злу, ако могу тако да кажем. Изгледа да се најчешће у историји дешавају просто неки циклуси смењивања и добра и зла. И, један светитељ је говорио: “Ми не идемо из победе у победу, већ идемо, у суштини, из пораза у пораз”. Односно, стално падамо и стално негде покушавамо да се дижемо. Дакле, људска природа је таква, у самој нашој пироди постоји један запис, једна тамна страна те људске природе, која ту природу нашу тера на насиље. Ми нисмо ни свесни шта се у нама све крије и на шта је све човек спреман. Имао сам прилика, а верујем и ви, да чујем од многих људи, рецимо непосредно пред рат: да им је неко рекао да ће то да раде што раде, да ће се таква зверства догађати, према пријатељима, комшијама, они не би могли да верују. Имате пуно сведочанстава да, на изглед потпуно нормални, људи у једном тренутку просто нешто “пукне”, што кажу преврнесе свијест или савест, и човек, каже, постане гори од звери и од свега. И ако је ико сазнао ту димензију људске природе, онда је то, управо, Хришћанство. Оно се појавило у историји са једним захтевом, односно захтевом да се покајемо. Односно, шта то значи кад се преведе на обичан језик? Покајати се, значи, прво, признати да је наша природа склона злу, да је наша природа смртна, пролазна, и да у нама потенцијално постоји тежња ка насиљу и ка агресији. Друго, покајати се значи признати властити грех, кривицу и одговорност и показати спремност да се човек мења, да поправља и преправља своју сопствену природу. И то је, у суштини, задатак хришћанског живота. Дакле, сви закони, и најсавршенији, било обичајни, било морални, било правни, што искуство и историја показују, не могу да зауставе стихију зле воље, не могу да зауставе насиље у свету, односно, што је најгоре, не могу да укину смрт као узрок сваког насиља и не могу да укину смрт као највећег човековог непријатеља. Ми знамо да, ако данас ико има, рецимо, савршене норме, савршене законе – управо има Европа или евроамеричка цивилизација, да је она на плану институција далеко одмакла од свих осталих цивилизација, али исто тако су оцене, да је та цивилизација можда више склона насиљу него многе друге цивилизације. Упркос свему. Има неких размишљања и теоретичара који кажу: што више закона, то више насиља; или: што више закона на једној страни, што већа моћ на једној страни, то већи страх на другој страни. И онда се они, некако, они међусобно бране и условљавају. Просто, закони сами као да сами по себи изазивају, подстичу, буде на одређена насиља. Јер, постоји нешто у човеку, управо – људска слобода, која се опире сваком закону. Постоји у човеку бунт против закона. Дакле, законима, ма како били савршени, или било којим обликом силе, принуде, не можете зауставити стихију зле воље. И то су, кажем, Хришћани знали још пре 2000 година. Отуда је остало као најпоузданији пут да се заустави насиље – борба, управо, са самом сопственом природом. Дакле, да човек сам, уместо да поправља и преправља друге, да се труди да мења и поправља себе. Да стално сузбија, потискује и отклања управо тај тамни стуб своје сопствене природе. Те рушилачке, деструктивне, које се налазе у њему самом. И једино онај који је победио зло у себи, тај је победио зло у свету на неки начин. И највећи идеал хришћанског живота јесте да оплеменимо, култивишемо своју сопствену природу. Да у другом човеку не гледамо противника, непријатеља, којег треба подчинити, уништити, већ да у другом човеку гледамо икону Божију, светињу, брата, наше друго „ја“, без кога нема ни нашег постојања. И да нашу природу, наш карактер, оплеменимо дотле да смо спремни да цело своје биће дамо другоме, без остатка. Да волимо другог човека без обзира какав је он, да ли је добар или лош, да га просто волимо као људско биће. У Јеванђељу се и каже: и није нека велика врлина волети оне који вас воле, него је врлина волети оне који вас не воле, то је тешко. Тешко је чинити добро онима који вама чине зло. Некако је природно да чините добро онима који вама чине добро, али је тешко управо ово друго. На основу чега и зашто су Хришћани прогласили за начело живота љубав чак и према непријатељу, и према противнику. Управо знајући да се једино љубављу може победити мржња; да се једино добротом може зауставити насиље. Ако враћате насиље за насиље, или покушавате насиљем да спречите насиље, онда га само увећавате. Зато су Хришћани увек против освете. Освета нам увек изгледа праведна. Али, освета, ма како изгледала праведна, она је увек нови злочин или ново насиље. И онда тако се стално, дакле, на жалост та стихија зла шири и поприма застрашујуће, дакле, размере. Хришћани исто тако, и то треба констатовати, не верују да је у овом свету могућ рај на земљи. Не верују да може да постоји овде, до краја света и историје, свет у коме неће бити, у мањој или већој мери, разних деформација итд. Као што је говорио један руски мислилац, ако је немогућ рај на земљи, онда требамо да чинимо све што је у нашој моћи да на земљи не буде пакао, да нам, колико је то могуће, живот заједнички буде могућ. И ови дани који нас чекају, велики хришћански празник, Божић, Рођење Христово, управо говоре о томе да уколико хоћемо преображај, напредак, онда морамо почети од себе. Поправљати и преправљати прво себе, па онда поправљати друге. У животу је обично супротно – поправљамо друге, мењамо друге, желели бисмо све друго да променимо и све друге да променимо, само не себе. Као по неписаном правилу. За све што нам се догађа ниакко не окривљујемо себе, него увек окривљујемо другог и друге. И као појединци, а и као народ. Ко нам све није крив за овакво наше стање, за овакву нашу судбину која нас је снашла. Веома мали број је спреман да се суочи са собом, да се суочи са својим сопственим неделима, промашајима. И ако нисмо криви за оно што смо чинили, постоји кривица за оно што нисмо чинили а били смо дужни да учинимо, и само тај ко има неко самосагледавање себе, самопознање себе, разумевање своје сопствене природе... Ако не покушамо да променимо, поправимо себе тешко да и као појединци и као народ можемо кренути напред. И стално се говори... Занте, било какви програми, макар били најсавршенији, резолуције, декларације, апели, морализам итд., не помажу. Дакле, помаже само да се свако ухвати, што се каже, у коштац са собом, да сузбија колико је могуће, уз Божију помоћ, отклања ту стихију зле воље у нама. И за мене је увек велико питање зашто је, рецимо, Европа, која јесте некад била хришћанска у прошлости, откуд толико насиља. Европски континент и Европљани су, уопште, насилници. Изгледа да једина цивилизација која је некако највише отишла у том самосавлађивању зла је Индија, Будизам – то је читава култура. Зато је она могла, рецимо, да створи једног Гандија. Из простог разлога што тамо један стил живота јесте стална борба са собом, са самосавлађивањем, самоконтролом. Кажем, то је велико питање. Ми смо често и Бога почињали да претварамо у џелата. Те најдубље представе европског човека о Богу су, као: Бог је џелат. Младим људима се прети Богом. Као да Бог нема другог посла, него само чека да кажњава, да буде, онако, суров. А заборавили смо да јеванђелски Бог, библијски Бог – Бог љубави, који се поистовећује са човеком, који даје Тело своје за човека, и за тог хришћанског Бога нема отписаних људи. Ако се сећате, рецимо, сви ти ликови Новог Завета, па, све су то, да кажем људи од крви и од меса, са много мана, недостатака, али Бог их прихвата не зато што су морални, праведни, већ зато што они у једном тренутку вапију за Богом, и желе да имају однос и везу са Богом. И, отуда, у суштини, сви људски путеви се своде на два. Један је пут када човек живи свој живот у заједници са Богом и са другим људима, и други пут је када човек живи свој живот мимо Бога и против Бога, односно, када сам себе претвори некако у религију, када сам себе претвори у божанство, када све што постоји, све људе око себе, природу, покушава, колико је год то могуће, да искористи зарад својих сопствених интереса. И ми данас слушамо, само интерес треба да постоји међу људима, не треба да постоји ништа. Више врло мало можемо чути на јавним местима да неко говори о љубави, о солидарности, о давању себе другоме. Владика Николај је говорио да је давање најбоље примање. Замислите кад то данас некоме кажете! Он кажу: „Па, ви сте луди!“ Потпуно друга логика: да је све што треба – треба отимати, узимати, и треба друге користити до оне мере до које служе нама, нашем сопственом задовољству, нашим сопственим интересима; онда када више немате интерес, кад вам не пружају задовољство, па ви их шутнете, треба их се одрећи. И онда то, наравно, изазива несагледиве трагичне последице, јер, онда, зашто не би био интерес некад и да убијате људе, да уништавате људе зарад својих интереса. А ми сад имамо прилику свакодневно да слушамо да се одигравају застрашујућа насиља у свету, управо са изговором да су то интереси. И онда, ако је то наш интерес, онда је човеку, на жалост, све дозвољено. И то насиље никада не може да остане пре или касније некажњено. Патријарх Павле често уме да каже: „Тежак је хришћански живот, али је много тежи нехришћански живот“, због својих трагичних последица. Много је лакше, рецимо, не опијати се, него сносити последице које уследе после прекомерног конзумирања алкохола. Или, много је лакше не користити, не конзумирати наркотике, него сносити све последице узимања тог „задовољства“ које нам се пружа. Јер, знамо какве су то трагедије. И много штошта друго. Тако да, кажем, са једне стране је важно да разумемо своју природу, да прихватамо људе са манама и недостацима јер их свако од нас има. Не треба да их идеализујемо, јер чести због те идеализације долазе велике трауме, поготово код младих људи, јер млади, рецимо, у том другом виде бога, виде све, а после, кад се освесте, онда виде неке недостатке и мане, па не могу више да га поднесу. И увек траже тог неког идеализованог човека, који, у ствари, не постоји на земљи. јер, кажем, сви ми имамо једну исту људску природу. Суштина свега тога је да прихватамо тог другог и са његовим манама и са његовим врлинама, и да се трудимо, колико је могуће, да се усавршавамо у добру, а не да се, на жалост, усавршавамо у злу. Има једна мисао, каже: „Човек треба да доведе своју природу у стање да не може да чини зло“. Наравно, има и друга могућност – да некада доведемо своју природу у такво стање да та природа не може, а да не чини зло и да не чини насиље. Шта ће да преовлада зависи од много фактора, али првенствено код сваког човека зависи од образовања, од културе, од јавног морала, на шта друштво подстиче итд. На жалост, сведоци смо да тај свеукупни јавни живот много више подстиче на насиље, него на једну борбу да се насиље потреби у нама самима. Шта гледамо на телевизији? Довољно је слушати речи најодговорнијих људи некада и оних који имају највећи утицај – да се промовише све оно што скрнави људско достојанство, што усмерава и подстиче људску природу према злу. Нека би нам Бог свима дао снаге да заиста побеђујемо у себи, колико год је то могуће, зло, а да у нама тријумфује добро, да нам Бог да љубави према Богу и према другом човеку. То посебно треба нагласити да је то једна јединствена љубав. Дакле, тешко је волети Бога ако не волимо другог човека. Али, исто тако, нема праве љубави према човеку уколико нисмо исто тако у заједници, у односу, у истинској љубави са Богом. Јер је то једна јединствена љубав. Она је, у ствари, нешто што се само по себи подразумева. И највише су волели, и воле људе управо они, који воле Бога, који цео свој живот некако саображавају вољи Божијој. Онда ти људи и мењају историју, и мењају народе. За те промене нека би нам Бог дао снаге. А вама хвала на пажњи.

О. Драгољуб Ракић. Ако нешто неко жели да сазна, да пита, нека постави питање.

Питање. Људи често говоре да у проповедима треба показивати живи пример, па многи чак иду у ту крајност да траже примере код одређених монаха, код људи који су већ достигли неко духовно савршенство. Шта би у световном животу нас Хришћана био пример или образац како би требало да се живи, и како бисмо ми били другима за пример.

О. Радован Биговић. Хвала вам на том питању. наравно, увек је питање: шта је смисао живота? Или: шта је циљ живота? Како Хришћани, шта би они требали да показују? Изгледа да је данас најдубља криза у нашем народу, па не само у нашем. Народ то јако лепо осећа и каже: све би било боље да има слоге, и да има неког заједништва. У суштини, ми смо имали и имамо два једнострана стила живота. Имали смо један колективизам који је био тоталитарна идеологија, пола века, звана „комунизам“, где је појединац био ништа, све је био тоталитарни поредак, о свему је одлучивала партија. Имате сада потпуно другу крајност, а то је да више не постоји ништа заједничко, никакав заједнички дух, него да се смисао живота гради на јединки. И онда видите, у ствари, да тај дух заједнице и заједништва се онда разара, на разне начине, свуда и на сваком месту, и да ни једна заједница не функционише: не функционише породица, не функционише ни Црква, а да не говоримо о другима. Дакле, ни једна заједница не функционише, зато што је потпуно завладао један дух који разара заједницу и заједништво. Чиме Хришћани могу да сведоче и да покажу пример своје вере? Прво, да буду заједница. А то значи, није љубав, није савршенство и није хришћански живот да ја сам себи будем све. То је немогуће. Него је управо да ли ја прихватам другог, да ли ја живим за другог, да ли сам спреман да сарађујем са другим, да ли сам спреман да делим све што имам, цело своје биће са другим. И, конкретно, то значи како ћемо бити пример: ако свака епархија буде заједница, ако људи буду видели да се ти људи воле, слажу, поштују, узајамно воде бригу једни о другима, сарађују, не оговарају, не клеветају, не чине зло једни другима. Ето, то је јеванђелски пример истинског савршенства. И тада је Црква. Црква је друштво, Црква је заједница. То ће бити онај идеал, који ће бити образац и модел сваког земаљског друштва. А ако будемо као, на жалост, сада, да не могу два свештеника заједно, не могу два монаха заједно, да не могу два Хришћанина, и кад оду у Цркву, онда, ево гледам ја у мојој парохији, кажу: „Шта ће овај ту? Шта ће ови што су до јуче били комуњаре? Ваљда ми имамо неко веће право?“ Невероватно, дакле! Нико ни са ким не говори, нико нема потребе за другим, онда свако дође моли се за себе, за неке своје проблеме. Ми критикујемо протестанте, а у животу смог попримили све најгоре особине управо тог типа. Радикални хипериндивидауализам.

Питање. Да ли ви мислите да су зло овога друштва секте? Које су легално регистроване конфесије на подручју Србије? Да ли се може дозволити да нечастиви из ове општине дозволе да се поред православног храма гради нека секта? Поред тога пролазе деца у основну школу и у гимназију.

О. Радован Биговић. Данас се пуно говори о сектама. То је једна посебна тема. Оно што бих хтео да кажем: у сваком човеку постоји нешто секташко. А шта је то у нама све секташко? Дакле, све оно што нас тера на изолацију, на самозатвореност, на нетрпељивост према другоме, на искључивост, на фанатизам. Оне верске заједнице које су се одвојиле од неке велике цркве су секте. И ми немамо на нашим просторима пуно одвајања од Православне Цркве, заправо има нешто мало у Црној Гори, али то је занемарљиво. Оно што ми имамо данас код нас, то је да се појављују неке нове верске заједнице, или религијске заједнице, на различитим основама. И код нас почињу да делују неке, пре свега протестантске, заједнице, које се шире. Међутим, ја мислим да то није толико опасност колико то нама изгледа. Мислим да се тиме више прети. Али је суштинско питање: зашто оне имају баш овде плодно тло? Зато што ми не радимо ништа. И ми се не можемо томе супротставити тако што ћемо то константно негирати. То је чувено „кафанско србовање“. Мислимо да ћемо тиме што се бусамо у прса да спасемо своју веру. Ја мислим да те тзв. мале верске заједнице, које ми називамо сектама, оне, управо, имају шансу баш зато што су оне, међу својим члановима, јако повезане, брину бригу, социјалну солидарност и много штошта друго. Наравно, постоје друге врсте тих заједница, и то је питање где држава треба да дође одо изражаја. То су тзв. тоталитарне заједнице. То су оне људске заједнице које атакују на сам људски живот. И против тих и таквих организација, све једно какво схватање заступају, морају да се спроводе законске мере, морају се спречавати. Али, по мом мишљењу мишљењу, Хришћани немају разлога да се плаше ако су укорењени у својој вери, имају разлога да имају наду. А Бог је дао човеку слободу. И ако му је Бог дао ту слободу, онда ми не можемо да му је одузимамо. Дакле, Бог даје човеку слободу, даје му могућност да живи са Њим, али и да живи и мимо Њега, чак против Њега. Исту такву слободу морамо и ми да правимо према другима. И то је хришћанство. Дакле, Хришћани нису никада никоме нешто забрањивали силом. Ви сведочите нешто, а остављате другом да ли ће то да прихвати или неће. Е сада, ви знате, да свака држава мора да поштује тзв. основна права и слободе. Једна од тих фундаменталних права и слобода јесте право на слободу савести и вероисповести. То право подразумева да човек може да буде верујући или неверујући; друго, да сваки човек може да промени своју веру; и због те чињенице не може да буде дискриминисан ни по којој основи. Колико ја знам, то свака европска држава мора да угради у свој правни систем. Европа јесте нешто рестриктивнија, она даје предност тзв. традиционалним црквама. Америка то не разуме, ту традицију, него поштује начело једнаких права за све. Не можемо се ми на тај начин заштитити, нити то треба покушавати. Ми се можемо заштитити управо афирмацијом истинске вере у свој реални, свакодневни, комплетни живот. Децу је питање како родитељи и други васпитавају. Да ли га школа више васпитава, или улица, или ко све не? У вези броја секти. Сматра се да има више од 200. Код нас делује од прилике толике. Наравно, питање је око самог имена. Ти представници тих разних организација, они се буне, и кажу: „Па, ми нисмо секта! Зашто нас сви ословљавате оним именом којим ми не ословљавамо сами себе?“ Зато се данас, од стране научника, више употребљавају изрази „мале верске заједнице“, или „нове верске заједнице“ или „нови верски покрети“. Треба их, опет кажем, поделити на оне тоталитарне, и на остале које су, већином, хришћанске протестантске заједнице. У свету протестантских кондфесија постоји око 2000. И онда је много тих заједница, данас се шир епо свету. Имају не много верника, али их имају, па и на нашим просторима. И наравно, постоје деструктивне, „сатанистичке“, како се зову. Е то је оно што заиста треба спречити! Није ту у питању да ли сте ви против верских заједница, него је то злоупотреба вере! Злоупотреба вере у негацију живота. Прво што то ради младима који су остељиви – то их одваја од породице. Труде се не само физички да их одвоје, него да им створе управо патолошку мржњу према породици. Па онда иде према школи и осталом окружењу. Зашто? Јер тек тада када га одвоје од те средине, онда могу да му раде шта хоће! И онда буде спреман на све. Такви се људи после жртвују, и врше се њима разне манипулације. Онда се, рецимо, прогласи да је самоубиство највећи смисао живота. И дешава се да млади који оду у такве заједнице више неће никакав контакт са родитељима, никакав однос. Јер оне то и хоће да вам покажу: да ви треба да се одвојите од родитеља, од околине од света. „И ви ће те се спасти само ако будете са нама!“ То еј атак на живот. Да не кажем да су користили разне методе испирања мозга. Злоупотреба психологије, психијатрије, ма све могуће! Не бирају се средтства да би се неко придобио за те секте. И то и јесте посао државних органа, да било ко ко атакује на људски живот, ко подстиче на насиље, макар то били и Православни Хришћани, то држава да спречава.

Питање. Да ли би се под зло могао подвести „Да Винчијев код“? Јер, чуо сам о њој страховито много опречних мишљења.

О. Радован Биговић. Није ни на коме православном да износи један суд о томе, на то би могли много боље да одговоре католички теолози, католички свештеници. Према томе, незгодно је судити о свему томе. Па није, ни је дна књига сама по себи ниеј зло. Али, све зависи од нас самих. На нама је како ту књигу тумачимо. Дакле, по мом мишљењу, књига сама по себи не може да буде зло. Она наравно да може да подстиче на зло, да подстиче на насиље, али све зависи од нас самих.

Питање. Колико је деловање или неделовање Хришћанства, конкретно „Беседе на Гори“, на „пасиван отпор“ Махатме Гандија?

О. Радован Биговић. Што се тиче Гандија, ја се њиме нисам посебно бавио. Али знам, да су поједини хришћански мислиоци, када је Будизам крајем 19. и почетком 20. века дошао, доста благонаклоно гледали према Будизму. Свети Николај Велимировић је написао „индијска писма“. Пред крај живота је, видећи два светска рата, све страхоте које су се догодиле у Европи, констатовао „Речи о Свечовеку“. То је његов покушај синтезе Индије и Хришћанства. Пошто је Европа Христа протерала - крајем Средњњег века, односно у Ренесанси заиста јесте била борба против Христа, када се Бог протеривао из умова и срца људи на све могуће начине – Николај завршава са мишљу да је Христос окренуо леђа Европи и да се усмерио према Азији, према Истоку. Међутим, то не значи да Хришћани могу и треба да прихватају Будизам као такав. Зашто? Јер њихов тај аскетизам на крају се завршава ништавилом, завршава се смрћу. И, онда, чему то? Али, ипак треба прихватити да у читавој тој култури има нека врста самоограничења. Код Гандија не треба искључити да није било подстицаја из Хришћанства, из неких других религија

Питање. Да ли се човек може одбранити од зла у свету ако буде најдубље повезан са трансцеденцијом?

О. Радован Биговић. Није циљ Хришћанина да одбаци свет и да се одрекне света. Јер, човек, као људско биће, припада двама световима. У сваком љуском бићу постоје два света. Један материјални, природни свет; у људској природи се налазе елементи космоса, и не постоји ништа у природи, у свету материјалном који нас окружује, а да се то не налази и у нашој природи, људској природи. И, у колико је човек људско биће, он је везан за природу, он без природе, без света не може да постоји, не може да живи. Он се храни светом. Али то је само један део приче. То је само природно биће. Ипак знамо да човек има и нешто друго, има и нешто Божанско у себи, Боголико у себи. И човек се никада не мири са тим и таквим светом. Он хоће, једноставно, да припада једном другом, другачијем свету. И није идеал Хришћана да побегне од света. Напротив, он хоће да се читав космос, сви људи спасу, сачувају, да ништа не пропадне. Ево, за шта је важан Божић, Рођење Христово? Ми то, на жалост, доживљавамо као једну апстрактну догму. Зашто је то преломни догађај, зашто се чак и време од тада броји? Управо зато што имате сада Бога који улази у свет, који прима људску природу као такву, и уздиже је до самог Божанског престола. Прославља је, васкрсава је, обнавља је. И зато Хришћани никада не треба да буду против света. Напротив, треба да брину о том свету, да га негују, да га одржавају, али, исто тако, да цео свој живот управо усмеравају према Богу, да призивају љубав Божију на себе и на свет. То је Литургија, ентитет Цркве, где се све сабира и спаја, и небеско и земаљско, и материјално и духовно, и преци, и потомци, живи и умрли.

Питање. Не треба бежати од света. А шта је са монасима?

О. Радован Биговић. Тачно је да многи разумеју монаштво као бекство од света, или бекство од проблема. Ја не спорим да постоје и такви мотиви, али суштина монаштва се не разликује од суштине другог живота. Циљ хришћанског живота је исти за све. Не, они не беже од света, него они, у ствари, желе да очисте своју сопствену природу од зла, и управо тако највише мењају свет. Погледајте монаштво у свим православним народима. Свети Сава одлази у Хиландар. И Хиландар је природа, место, али је то један посебан амбијент. Није то негде где нема проблема. Тамо живе људи од крви и од меса. Монахе муче све муке, све бриге, сви проблеми као и нас. Али је то један посебан амбијент, где они заиста усавршавају своју сопствену природу, своје сопствено биће, оплемењују га, имају Бога у себи, Духа Светог, Духа Божијег. И управо те личности су оставиле најдубљи траг у нашој историји, најдубље промене. Највиеш су учинили за нашу нацију, културу, Цркву и државу. Дакле, само они људи који су победили зло у себи, који су себе обожили, охристовили, ти остављају најдубљи траг у историји. И монаштво је управо то. Свако има право да бира један начин живота, и монах изабере да цео свој живот посвети искључиво Богу. То не значи да он бежи од природе. Јер, то би било погрешно, то је онда Платонизам, и то је Манихејство итд. Него он, једноставно, бирта начин живота, и каже: „Хоћу свој живот искључиво да посветим Богу, то ми је смисао живота!“ Не значи да је њему лакше него ономе ко је у граду. И то је крст. И наша Црква подједнако вреднује и једно и друго. И оне који служе другоме. ми знамо колико је тешко очувати једну породицу, колико је тешко бити у заједници, колико треба ту љубави, труда, жртве, разумевања. И то су два пута различита, али која имају исти циљ, а то је вечно постојање.

Питање. Да ли, у тежњи за усавршавањем, неком стремљењу ка Богу, као и у падању све дубље и дубље у зло, постоје неке границе?

О. Радован Биговић. На жалост, ја мислим, да не постоје. Искуство показује да не постоје. Ми никада нисмо савршени, увек имамо могућност да будемо бољи. Али, исто тако, када је у питању падање у зло, нико још не зна границе зла. Шта све човек може да уради, тешко је замислити. И то тај реални човек, не неко други, него, можда, на жалост, и ми сами сами.

Питање. Чуо сам да и у Војводини има неких младића Будиста. Прича се да су сазнали нешто што потиче 2000 година пре Христа, неки „печат Бога“, и да ће се он опет појавити на небу 2007. и да ће тада све вере да се уједине пошто је један Бог. Колико је то истинито, и да ли је то само нека пропаганда?

О. Радован Биговић. Таквих прича имате на стотине хиљада. Знате, чим људи немају Бога, траже нешто у замену за Бога. То је управо оно што и данашњи социолози кажу – да не постоји друштво које није религиозно. Питање је само: који је то тип религиозности? То је можда и најбољи доказ да човек тражи негде Бога. А наравно може да почне да обожава неке фетише. Ето, тај печат, па онда некоме може да буде наука, некоме уметност, некоме може да буде и кич, некоме може да буде неко други. Питање је само: шта ће неко да изабере за најдубљи смисао живота, или за божанство? Кроз историју треба погледати шта све људи нису узимали као божанство! Како ми Хришћани знамо да је наш Бог истинит, а не неки други, и да је наш прави, а не неки други. Хришћани верују не у неког Бога којега они замишљају, него они верују у оног Бога који се њима представио, којега су они чули, видели, и могли су чак да га опипају. Јеванђелист јован нам каже: „Ми вам говоримо оно што смо чули, што смо видели, што руке наше опипаше!“ И, тако, у разговору са Муслиманима, Хришћани кажу: „Када се вама Алах показао?“ Никада. Зато се и каже да се Хришћанство темељи на откровењу, односно, то значи да оно верује у оног Бога који се појавио у историји, који се представио човеку. Неко је рекао: „Ако ми покажете какав вам је Бог, ја ћу вам одмах рећи какви сте ви“. Ја мислим да ту има дубоке истине. Хришћански Бог је Личност. Дакле, није ствар, није предмет, није космички демијург, није центар света. Он је личност. И зато и кажемо да је човек икона Божија – зато што је и човек непоновљива личност. И он треба да се управо реализује као личност. Ако Бог није Личност, ако није Тројица, ви не можете да говорите о љубави. Љубав увек подразумева однос најмање два бића. Какав би био тај бог да кажемо „Бог је љубав“, а он је јединка у математичком смислу? Онда не би могао ни да воли ни да мрзи, јер би био сам себи довољан. Уопште љубав подразумева однос, подразумева релацију, личност. То је, кажем, аргумент, односно то је хришћански Бог у којег Хришћани верују. Није то неки филозофски бог. Ви, рецимо, посматрате природу, и онда дођете обичним путем да мора да постоји неко биће које је свет ставило у поред. Али, тај бог је онда неки логички принцип, или космички демијург. Али, ми са тим богом не можемо да имамо никакав однос. И хиљаду других представа. Наравно, имате представе где је Бог све, а човек ништа. А мислим да је таква представа код нас доста укорењена, у нашем народу. Мислим да је то под утицајем Ислама, и да је то једна од највећих трагедија, да је то један од узрока зашто су се младе генерације, модерни људи побунили против Бога. „Нећу Бога који ме поништава, нећу Бога који ми гуши слободу, нећу Бога који ме не признаје!“ Млади данас, када размишљају о животу, они Цркву, па и Бога, доживљавају као претњу слободи својој. Отприлике: „Или ћу да будем слободан, или ћу да будем Хришћанин“. Испада да то двоје се потпуно искључују! Има хиљаду разлога зашто је тако. Људи не схватају да, у ствари, најбоља афирмација људске слободе, људске личности, људског достојанства, ако хоћете – људских права, јесте, управо, бити истинити Хришћанин. Страх од Бога: Бог је све, човек нема шта да тражи јер је само једна играчка; и свођење Хришћанства на рај и пакао; систем кажњавања; не смеш ово, не смеш оно... Па ће да каже: „Ма, ајде, мани ме више, пусти ме да живим мало докле може!“ А заборавља се да се покаже да је Бог љубав, наш Сапутник, наше друго „ја“. Питајте мајку да ли више воли оног сина који јој је добар, послушан, или оног који је пијандура, или ћерку итд. Љубав је изнад закона. То не значи да се она слаже са свим оним што он ради нити да то одобрава! Али, значи да она воли подједнако све. Или, рецимо, један младић се заљуби у једну девојку. Могу сви да говоре да је она најгора, да је курва, да је оваква, да је онаква... Она је за њега најлепша на свету. И обртно. Зато и кажем да је Хришћански Бог, у ствари, Бог љубави

Питање. Ако бисте могли да нам кажете нешто о екуменизму и учешћу Српске Православне Цркве у томе.

О. Радован Биговић. Данас се говори о екуменизму и говори се о интеррелигијском дијалогу. То су две различите ствари. Екуменизам је настао негде у 19. веку, и то је појава дијалога између западних и источних Хришћана, дакле између Римокатолика, Протестаната и Православних Хришћана. Интеррелигијски дијалог је дијалог Хришћана са другим нехришћанским религијама. Све Православне Цркве учествују у обе врсте дијалога. Ми мислимо да је то нова појава. Није то нова појава у историји Цркве уопште. Хришћани су одувек сматрали да је највећа трагедиај што је дошло до тог раскола између западног и источног Хришћанства. И, од тада па до дана, у разним периодима, било је покушаја да дође до помирења, да се васпостави јединство хришћанског света. И, на жалост, најчешће због политичких разлога, није дошло до тога. И, онда, како су векови пролазили, отуђење је бивало све веће, било је разних непријатељстава (имате Крсташке ратове, и много шта друго), непознавања и међусобног удаљавања. Тако да су, после 10 векова практично, то постала два отуђена и непријатељска света. И у овом периоду је нешто интензивнија та сарадња, разговор. Надамо се да једног дана, ако то буде Божија воља, ће доћи до јединства хришћанског света. Дакле, у томе наша Црква учествује. Готово свакодневно се одржавају разне конференције. Ту иду званични представници Цркве које шаље Свети Архијерејски Синод. Код необавештених с правом постоји једна бојазан, један страх. наиме, они често мисле да тај екуменизам води томе да се Православни одрекну свог идентитета. Међутим, то никоме од Православних не пада на памет. Православни, као разлог зашто учествују у екуменском покрету наводе следеће: прво, желе да упознају западне Хришћане; и друго, да се и они представе њима. Јер, кад бисте само чули западне научнике,<]]>5059Mon, 25 May 2015 10:57:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5-r5051/

Црквени песник изражава одушевљење целе Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и незна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и дело њихово. И стварно, човек је слаб да испева достојно славословље њиховом подвигу у вери и светости, служећи Богу и људима преданом и пожртвовном љубављу по примеру великог Пастира наших душа Исуса Христа и свих Његових изабраних ученика. Човек је слаб да речима изрази њихово велико дело које они започеше, а оно се много струко оплоди и оплођава, јер они са савршеном преданошћу унесоше у њега свој дух, који помоћу Духа Божјег постаде животворна сила у браздама народне душе, да би се и овде испу ниле речи Исусове: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди" (Јов. 12, 24).

Ми не знамо како да изразимо скрушеност побожног срца и недоумицу ,,са каквим похвалним венцима да овенчамо... и са каквим похвалним песмама да узнесемо богомудре учитеље!" Из баште побожности можемо набрати много цвећа да бисмо исплели најлепше венце, којима ћемо да украсимо светитељски лик двојице равноапостолне браће Ћирила и Методија. Али ми смо немоћни да опишемо сву лепоту те духовне велелепности коју можемо да сакупимо из баште побожности.

Света браћа Кирило и Методије, као просветитељи словенских народа, толико су пријатни Богу и велики пред људима, колико и апостоли Христови; због тога их света Црква молитвено истиче као равноапостолне. Словенске народе они су про светили светлошћу Јеванђеља. И тако, они народи који су седе ли у тами духовног незнања, где су дуго чезнули, били су обасјани светлошћу Божанске науке. Ето откуда долази одушевљење побожном срцу пред делом свете браће, ето откуда долази молитвено поклоњење пред њиховом светошћу! Засијала је неугасива светлост Христове науке по целом словенском пространству и настаде дан нове духовне историјске судбине за словенске народе. Јер је многобоштво било мрак незнања и из тога мрака света браћа су извела словенске народе у пределе духовног знања и начинила их народима способним за културни и државни живот.

Мрак незнања, религиозног, моралног, друштвеног незнања, мрак без просвећености јесте сенка смрти. То се види у судбини свих људи и народа. Они људи који не напуштају мрачан живот остају неплодни, како за себе, тако и за друге. Они одлазе из овога света не додавши било какав добар допринос заједничком животу, те да на тај начин украсе себе великом чашћу сарадника у Божјем свету. И народи, који су стајали по страни живота и које није обасјала светлост, распадали су се и полако нестајали. Тамо, у мраку незнања, пропадају стваралачке силе и постају неплодне.

Али, ето, света браћа Ћирило и Методије, просвећујући огромни свет Словена светлошћу Христове науке, изведоше тај океан људи из сенке смрти и начинише их живим светом про свећених и културних народа. Снажно се подижу таласи просвете и духовних тежњи на бескрајном океану Словена у току многих векова. Високо се издижу врхови силних таласа духа, по кретани дубином океана, који се узбуркава помоћу речи Христове и благолатних сила Духа Божјега. Вековима хучи океан словенства и испуњује га хармонијом вере, побожности и културним уздизањима целокупне историје човечанства.

У истој молитвеној песми, која је ове вечери прозвучала сводовима Божјега храма, каже се даље да је и наш народ као дивља маслина био од стране свете Браће пресађен на оплемењени корен Православља. Видите ли како се са мало речи описује необорива историјска истина да је наш народ, кроз хришћанство био облагорођен и духовно препорођен, да би родио благе плодове просвете и врлине. Наш је народ имао духовне моћи, имао је стваралачке способности које му је Бог у душу усадио. Али да исте не би избујале у лоше плодове, потребно је било да народ буде пресађен на здрави корен хришћанства, те да тако донесе благе плодове вере и духовне културе, духовног и моралног живота. Кроз хришћанство је оваплоћена душа нашег народа. Да би била здравау стваралачком смислу и да би се уздигао целокупни народни живот. Тако је наш народ забеле жио необичан напредак и дао значајан допринос за напредак целокупног словенства.

Историја је светлим словима забележила заслуге свете браће Ћирила и Методија, како за наш народ тако и за све словенске народе. Света Браћа, покретани тежњама вере, као верне слуге Божанског Просветитеља Исуса Христа, предали су се подвигу и бдењу да би пронашли словенску азбуку, помоћу које би јеванђељска истина била објављена словенским народима.

Они су превели с грчког на словенски језик свештене и црквене књиге, да тако јеванђељска просвета продре дубоко у недра народа и да га препороди за нов живот. Створио се почетак благодатно просвећене црквености, помоћу које је као с јаким тврђавама била чврсто заштићена, како јеванђељска вера, тако и национална судбина нашега народа. У православном словенском свету подигнуте су цркве, које су биле светионици у огромном и нерукотворном дому тих народа. И тако, поред осталих словенских народа, и наш је народ чврсто ступио на пут једне боље судбине коју прати благослов Божји.

Дело свете Браће Ћирила и Методија продужили су њихови ученици с новим значајним успесима, који су златним словима записани у историјском летопису нашег народа. Споменимо само Охридског учитеља, епископа и чудотворца Климента пре славног, чије дело значи неизмеран допринос просвети словенских народа и јачању народног духа и народне свести. Тај изданак ћирило-методијевског стабла, који је укорењен дубоко у животну снагу корена Јесејева (Ис. 11, 10), који је Христос Господ, шири се гранама својим над нашом земљом, као њен заштитник и надахнуће.

Кирило-методијевском делу наш народ дугује своје државно уређење, а у вековима искушења и ропства - дугује силу верске и народне отпорности против нападача на земљу и душу његову. Због тога је наш народ, који је преко дела ове двојице браће просветитеља ушао у дворове Господње. очувао сећање на њихову изванредну молитвену успомену, призивајући у усрдним молитвама њихову помоћ и заступништво пред Богом.

И сада наш народ, кога је црквени песник био описао као дивљу маслину, црпећи животну снагу из стабла дубоко укорењеног у Ћирило - Методијевску Богу пријатну службу, расте као огромно дрво, благодатно повијено и украшено добрим плодовима, да под његовим хладом деца његова увек налазе одмор и утеху у тешким бедама, а благодатни сокови тог оплемењеног дрвета народног бића јесу сокови стваралаштва, уздизања и духовног преображаја. И црквени песник завршава: ,,Од Бога добисмо мир и богату милост." Какав необухватни мир примише словенски народи кроз хришћанство, какав необухватни мир прими и наш народ, те унутрашње измирен силом Христовом да ствара чврсту везу свога јединства - друштвеног, државног, духовног и културног.

И још много богатих милости прими наш народ! Његова далека и ближа историја нас учи, да од Божјег благослова долазе милости кадгод се Ћирило - Методијевски народ побожности обраћао Оцу светлости, од Кога долазе сви савршени дарови.

Дакле, молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!

Извор: Епархија бачка

• Вера
  

|

Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.

При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар:

Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

Свети пророк Исаија

Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.

Свети мученик Христифор

Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.

Здрава духовна литература побуђује страх Божији, а то није страх као неки други страхови, већ надасве дубоки осећај љубави и пажње према Богу и Божијим заповестима. Од апостолских времена хришћанство се препознавало као ширење радосне, добре вести о Богу који је постао човек нас ради да би нас учинио баштиницима вечности, боговима по благодати. У најранијим хришћанским списима нема оне оптерећености злом и дијаболичним темама које се јављају у каснијим вековима, нарочито на средњовековном Западу.

У једној од задњих порука говорио сам о теорији спасења задовољавањем увређеног Божијег достојанства, што је посебно везано за западног средњовековног теолога Анеслма Кентерберијског (1033-1109), нарочито његово дело Cur Deus Homo (1098), односно зашто је Бог постао човек. Упроштено речено, у том учењу Син Божији постао је човек и пострадао на крсту да би својом заслугом задовољио Бога Оца који је увређен прародитељским грехом, као увредом његовом достојанства. Касније Тома Аквински (1225-1274), а касније у време Реформације и Калвин, разрађују ово учење наглашавањем казне којом се задовољава божанска правда. Корени размишљања у овом правцу досежу до бл. Августина Ипонског (354-430). Истина у Светом Писму имамо референци у овом правцу (нпр. Рим 3, 23-26; 2Кор 5, 21; Гал 3, 10,13; 1Пет 2, 24 и 3,18). Међутим, ове теорије засноване су на јуридичком поимању греха, опроштаја грехова и спасења док је већина Светих отаца, посебно, на Истоку ове пасусе у Св. Писму разумевала више у фигуративном смислу. Овом темом су се после бавили теолози Реформације, нарочито Калвин, па се протестантска учења о овој теми разликују и од римокатоличких, на горе, наравно. Анселмова учења православном хришћанину заиста звуче чудно и слободно речено уврнуто, на пример да је Христос својом смрћу на крсту платио откуп Сатани (Cur Deus Homo, 1.7). Божија љубав и милосрђе су у овом систему потпуно подређени појмовима части и достојанства (honor, dignitas) и критичари Анселма су увелико у праву када су препознали да је његов богословски систем формиран под јаким утицајем феудалног друштва његовог времена.

За разлику од света Анселма и Аквинског и њима сличних учитеља, Православна Црква је дубоко чувала своја светоотачка предања дубоко уткана у православни етос и Литургију. Спасење, опроштај грехова, наш однос са Богом нису питања морализма већ онтологије, тачније, живог односа човека и Бога који се не може свести на јуридичке принципе. Страдање није казна Бога који жели да нам нанесе Бол због неке божанске правде која је јача од његовог милосрђа, већ допуштење у коме поштује наш избор и коначно израз његове љубави, јер кроз страдање многи долазе себи и враћају се Богу. Кроз Христа смрт, највећи и коначни непријатељ, постаје двер ка вечном животу. Да Бог није допустио да се након прародитељског греха актуелизује смрт која је као могућност и пре пада постојала у створеној природи, стање отуђености од Бога претворило би се у вечно и непромењено стање. Пакао за православне пре свега је место самоизгнанства, а не простор где Бог вечно мучи оне који нису одговорили на његову љубав. Опроштај грехова није јуридички чин који захтева скрутинозну исповест која се претвара у психоаналитичку сеансу и иследнички чин духовника, већ загрљај Бога и човека који егзистенцијално осећа свој пад и удаљеност од Бога и своје богодане природе. Зло суштински не постоји, већ се реализује у личном промашају, неуспеху пале воље и зато створени свет није несавршен, већ смо ми несавршени да видимо хармонију на којој он почива. Много је тих разлика и за онога који у Православље долази из неког другог хришћанског система треба да се роди читав нови свет.

Да не бих много дужио са Анселмом и његовим учењима, важно је закључити да је овом деформацијом аутентичне православне традиције, посебно оне која је у непрекинутом континуитету развијана на Истоку, отворен пут једној духовности која делује крајње узнемирујуће. Та "духовност" је оптерећена Богом који тражи човеково страдање, муком и патњом која задовољава Божанско достојанство, потребом подвига и мучења тела како би се задовољио Бог и искупили грехови. Морам да кажем да није нимало чудно што су атеистичке теорије настале у интелектуалном и богословском окриљу римокатоличког и протестантског Запада јер веома је тешко разумети како човек може волети Бога који због свог увређеног достојанства тражи наше мучење, бол и патњу. Сећам се још као студент сам читао о једном француском проповеднику из 18. века који је на Велики Петак загрмео у цркви речима: Како Боже можеш да више гледаш страдање и мучење свог Сина на крсту. Зар ниси задовољен његовом патњом коју трпи ради тебе и нас. И тада и сада сам шокиран овим речима јер крајње исходиште овог погрешног учења јесте дубоки шизофрени јаз између Бога Оца и Сина. Бог Отац је подсвесно одгурнут у неке далеке небеске сфере где борави као неки сурови деспот и кажњава све који га увреде, а Бог Син се претвара у неку врсту Прометеја, револуционара који изазива дивљење јер страда ради свог Оца и ради нас. Исход је познат, западни човек је Бога Оца на крају интелектуално елиминисао, а Христос се претворио у човека хуманисту. Хришћанство је у великој мери заменио хуманизам, о чему су писали многи православни богослови и мислиоци. Отуда када данас читамо нека дела римокатоличких мистика бивамо дубоко духовно узнемирени крајностима које произилазе управо из једне духовне атмосфере која је обликована сталним страховима од казне, мучења.

Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу пресађен на Исток и нанео такву огромну штету нашој традицији, посебно у периоду комунизма у двадесетом веку. Атеизам свакако није поникао на источним просторима, већ је тамо донешен од стране интелектуалаца који су доносили напредне европске идеје свог времена. Лажни месијанизам комунистичких теорија нашао је погодно тло на православном Истоку, посебно у Русији где са утицајем европског просветитељства од 18. века имамо процес стварања појединих облика духовности које су стране православној традицији. У Русији се донекле примио и западни пијетизам који је настао као реакција на суву римску јуридичку сотириологију. Св. Игнатије Брјанчанинов доста је писао о овим западним утицајима који човека воде у духовну прелест. Западни утицаји ширили су се и на просторима Османског царства преко разних мисионара, отварањем школа, а посебно школовањем младих интелектуалаца који су доносили са собом не само најновија учења атеиста, већ и духовне традиције које су православном Истоку увек биле туђе и тешко схватљиве. То се односи и на разне апокалиптичке теме, долазак Антихриста и сл., а потом и на разне форме антисемитизма који је на Западу, а потом у Русији новијег доба налазио веома плодно тло.

Осим тога, данас посебно треба имати у виду опасност псеудо-старческе литературе која селективно узима неке елементе из монашког предања наше Цркве, пренаглашава их и представља велику опасност за младе људе, како оне који су у свету, тако и оне који су у манастирима. У монашкој традицији Православне Цркве богонадахнути старци су од самог почетка били веома важан фактор формирања духовне личности младих монаха. Уосталом, пракса искусних стараца који поучавају почетнике није само део хришћанског предања, налазимо је и код будиста, хиндуиста, а касније и код муслимана (суфиста) и сл. Ствар је у томе да послушање кроз које се одричемо наше пале воље представља у хришћанској традицији кључни корак у правцу духовног оздрављења. Самостално расуђивање у ситуацији у којој смо овладани страстима веома је ограничено и често може да одведе у заблуду и прелест. Зато је духовно руковођење по манастирима имало посебан значај и дан данас га има. Проблем је у томе што је пренаглашавање ауторитета старца и апсолутизација личности старца у односу на Цркву увек било и извор проблема и сукоба, нарочито између монаха и Епископата. Свима нам је позната стара духовна поука "«Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога." Св. Јован Лествичник чак каже да је лакше увредити Бога него старца, јер ако увредимо Бога старац ће се молити за нас, али ако увредимо старца остали смо без заступника. Извлачење ових поука ван контекста у коме су настале може да буде крајње опасно.

Данас смо сведоци појединих монаха који су поштовање својим старцима претворили у идолатрију и са њима заједно иду у стварање пара-црквених група. Довољно је само погледати њихове текстове и коментаре и човека ухвати језа. Преовладава једна мрачна и злокобна слика света, теорије завере, осуђивање и клеветање до отворених излива мржње и бестидне вулгарности као и много тога другога што човека који им следује потпуно удаљује од аутентичнеправославне духовности, и коначно од Бога. Узмимо с друге стране поуке великих и светих стараца, међу којима ми је посебно драг и близак Св. Силуан Атонски. Његове речи су једноставне и зраче радошћу, благодарношћу и светлошћу. Нема код њега никакве пијетистичке распричаности, оптерећености страдањем и патњом, нема оног болесног страха већ нас учи здравом страху Божијем тј. страху да не повредимо љубав Божију и срце ближњег својом неблагодарношћу, својим самољубљем. Имајући с друге стране у виду списе разних ултра-ревнитеља који свуда виде зло и демоне није нимало чудно да су управо ти квази-духовни кругови главна упоришта "ревновања" за чистоту вере из којих се шире разни трачеви и клевете. Њихови текстови изазивају страх и језу јер не произилазе из истинског духа љубави и бриге за Цркву, већ носе набој демонске енергије. Свет о коме они пишу свет је завера, демонских привиђења, тајних глобалистичких удружења, у коме су изгледа здрави само они - изабрана духовна елита, док остали сви тону у мору греха и страсти. У таквој литератури зато нема здравог учења о Цркви јер је Црква за њих само тамо где су њихови истомишљеници и следбеници. Наравно, не треба даље трошити речи и енергију како би се јасно и гласно рекло да је реч о демонској духовности у којој многе неопитне душе налазе свој духовни бродолом.

Зато је важно читати литературу која духовно изграђује и буди позитивне мисли и осећања. Све оно што уноси немир, страх и зебњу човека удаљује од Бога и његове стварне личности. Зато је читање богонадахнутих текстова увек повезивано по значају са молитвом јер као и молитва бављењем мислима светих људи у нама се изграђује ум Христов (1Кор. 2, 16).

Архимандрит Сава Јањић