У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456 г.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441 године затворили и ослепили, па их после 1444 године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (14568 г.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару, где је као монах Герман и умро, 16 октобра 1459 године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева[6], због опште разјадињености и разбијености Српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс. 145, 9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира[7], и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном (у Скадру 1461 г.), пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.

Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9 октобра 1476 г.), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.[8]

Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији, и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново, и тамо у цркви Светог Апостола и Еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15 фебруара 1486 г.).[9] Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495 године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502 г.)[10], те света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за митрополита Влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом, и заједно са мајком му светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.

Неколико година касније, света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде митрополит Београдски и Сремски, и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол, и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516 године, 18. јануара, када се и слави његов спомен), и би погребен у својој задужбини Крушедолу.

Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив "Мајка Ангелина". Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30 јула 1520 године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би "објављено", њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована деспота.

Ове свете и чудотворне мошти "Сремских Светитеља" Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716 године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30 јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.

http://www.vavedenjebeograd.net/svangelina.html

• Преузмите аудио датотеку Радија Светигорa
  

Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона. Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја, старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио.

Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти.

Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу. Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.

Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.

Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.

Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.

Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља.

Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

• Преузмите аудио датотеку - Радио Светигора
  

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Календар
  

|

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/07/01.08.14_-_rec_pastira_-_o_kleopa_-_1.04.10.mp3

Слово љубве

Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме При том још Језавеља, као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина, прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече.

На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану; и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откровење Јованово 11).

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Илустрација Свети Пророк Илија - детаљ из цркве Светог Илије, Халандри, Атина, 1990. За www.spc.rs преузета из монографије У огледалу и загонетки, стр 367, аутор о. Стаматис Склирис

• Вера
  

Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).

По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.

Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.

Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).

Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.

Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.

Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.

Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.

Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.

У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти.

Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење.

Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.

Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.

Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров.

Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом).

Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи.

Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски". Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању".

У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву" (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

.

Међутим, без живе речи нема истинског сазнања и упознавања православног предања. Сећам се да сам као студент англистике редовно ишао на предавања која су тада на Богословском факултету или у Патријаршији држали садашњи Епископ Атанасије Јевтић, Митрополит Амфилохије и Владика Иринеј. Иако нисам никада формално уписао Богословски факултет, ишао сам на многа предавања и пратио литературу. Редовно сам ишао на богослужења, понајвише у манастир Ваведење на Топчидеру где су служили горепоменути оци, а после службе би често са нама разговарали.

У вези духовника, морам да кажем да треба бити веома опрезан и расудљив. Први корак треба да буде да успоставиш непосреднији однос са парохијским свештеником и да постанеш активан члан парохије уместо да идеш од једне до друге цркве. Духовник у Православној Цркви не би смео да буде гуру, дакле нека врста непогрешивог ауторитета који треба да следимо слепо и беспоговорно. Једно је живот у манастиру где је дисциплина живота таква да се кандидат за монаштво обучава у беспоговорној послушности како би победио палу вољу, а друго је живот у свету где више треба живети по савету. Живот по духовном савету подразумева да се са свештеним лицем консултујемо око нашег духовног развоја и пута, али да не тражимо од њих да уместо нас доносе одлуке. Искусан духовник се никада не намеће, већ нам открива нам природно функционисање наше душе. Нажалост, постоје и поједина лица која се представљају и набацују својом појавом и притворношћу као духовници, а живе у озбиљној духовној обмани, прелести. Они нас не уче слободи у Христу, већ нашу душу покушавају да заробе и учине је беспоговорно послушној његовом личном ауторитету. Неретко, разлог је материјална корист коју ови "духовници" имају од својих следбеника, а крај ове авантуре може бити губитак везе са Црквом.

Живот по савету подразумева да активно читамо светоотачку литературу и с времена на време тражимо помоћ како да прочитано боље разумемо и евентуално применимо. Онај који сам себе духовно руководи веома лако може да такође падне у заблуду. За вернике у парохијама јако би било важно да се и међусобно друже активније и да са парохијским свештеником организују заједничке активности, помоћ болеснима, обилазак болница, скупљање хуманитарне помоћи, рад на мисиноарењу и сл. Искусан духовник увек води рачуна да не кренемо пут духовног живота без расуђивања и са ревношћу која није по разуму. Квази-духовници подстичу чудно и асоцијално понашање и духовни живот посматрају као нешто индивидуално. Посебно је опасно када почетничка ревност понесе и одведе на пут бескорисних прича о белосветским заверама, масонима, антихристу и сл. Иако је реч о озбиљним темама, за почетнике оне су крајње штетне и воде у осуђивање, горчину и самомњење. Ако решење за своје унутрашње проблеме тражимо само у другима никада их нећемо решити. Човек који задобије благодат Божију може да живи и у најтежим спољашњим околностима али ће и даље бити слободан и духовно независтан од спољашњих прилика.

Посебно бих препоручио писанија Св. Игнатија Брјанчанинова, великог руског светитеља који се одликује трезвеном ревношћу која нам је веома много потребна у наше време. Његове "Аскетске огледе" можете наћи на библиотеци Светосавље http://www.svetosavl...etskiOgledi.htm

За оне који се више интересују за монаштво посебно је добра и књига "Принос савременом монаштву" од истог аутора: http://www.svetosavl...nomMonastvu.htm

Св. Игнатије врло лепо говори о молитви, читању духовних књига, упозорава на опасности прелести. Требало би избегавати "уско-стручну" да тако кажем, монашку литературу, која је разумљива само у контексту монашког живота (ту бих посебно поменуо Лествицу Св. Јована Лествичника, добар део Филокалије и поука стараца пустињака). Врло су лепи савети Св. Јована Кронштатског, затим разна тумачења Св. Писма и слично. Чак и уколико имамо жељу за монаштвом не би требало да је испољавамо необичним понашањем и одевањем. Пристојна одећа која не привлачи много пажње је одраз духовне уравнотежености, а разни гуњеви, опанци, торбе, бројанице стално омотане око руке (више ради украса него ради молитве), неуредност и слично само показује да живимо у маштању да смо већ постали неки руски боготражитељи из 19. века или велики подвижници. Није добро да се пред другима правимо праведнији и ревноснији јер је то супротнос закону смирења и љубави.

Као и у свему дургом у духовном животу најбољи показатељ да ли смо на правом путу јесте наш однос према ближњима, родитељима, пријатељима, сарадницима на послу. Уколико смо сурови и неосетљиви, увек спремни да делимо придике и осуђујемо, а мало да слушамо и послушамо другог, јасно је да нисмо у добром духовном стању. Богу се стално треба молити да нас упути на прави пут али не тумачити самостално оно што нам се дешава већ у свему тражити савет искуснијег, било пријатеља или свештеника. Када на овај начин тражимо Бога, никада нас неће оставити и допустити да залутамо.

Темељ нашег духовног пута треба да буде редован евхаристијски живот, који је, како сам већ раније рекао, темељ нашег живота и спасења у Христу.

Архимандрит Сава Јањић

Нисмо криви за Адамов грех, али смо заједничари пропадљивости и смрти, које је грех изазвао у нашој природи. Као заједничари пропадљивости и смрти ми понављамо Адамов грех. Адамов грех се састојао у његовом раздвајању од ближњег и Бога: „ Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох“ (Пост.3,12) Адам се одрекао одговорности бацајући кривицу на Еву и Бога, Који му је дао жену, и тако је раскинуо јединство човека и заједницу човека са Богом. Сваки човек исто понавља, раздвајајући себе од свог ближњег и од Бога. Од тог расцепа, који је други вид егоизма, и одрицање од Бога, проистиче сваки грех".

Георгије Манзаридис

Видослов 62

http://manastirglogovac.blogspot.com/2014/07/blog-post_28.html

Пошто се у та времена подиже гоњење на хришћане, то се јереји и клирици, учитељи речи Божје, кријаху из страха од мучитеља, једни по пустињама и горама и пећинама, а други по селима међу простим људима; кријаху се прерушени у ниште, но ипак, где год могаху, они макар потајно поучаваху светој вери, и многе од идолопоклоничке заблуде обраћаху ка Христу. Тако се догоди и дванаестогодишњој девојчици Марини да она од неког човека Божјег чу реч о Христу Исусу, истинитом Богу: како се Он оваплоти од Духа Светог у утроби Пречисте Дјеве, и роди се од Ње сачувавши њено девство недарнутим; како Он сатвори многа чудеса; како Он изволи добровољно пострадати ради спасења људи, како Он умре и васкрсе и узнесе се на небо и уготови бесконачни живот и славу и вечно царство онима који верују у Њега и љубе Га.

Чувши то, благоразумна девојчица Марина поверова у Христа и њено срце се распали божанском љубављу, те она ни о чему другом нити размишљаше нити говораше већ једино о Христу Исусу. И она се сва претвараше у уво када би чула да се где говори о истинитом Богу. И као што вероваше у Њега срцем, тако се не стиђаше да га и устима исповеда, иако још не беше крштена, пошто се не налажаше хришћански свештеник који би је крстио. И жељаше Марина да крв своју пролије за Христа и да се крсти њоме као крстионицом крштења, као што је слушала за многе свете мученике обадва пола да се крстише у својој крви положивши душе своје за Господа; и она хоћаше да им буде подражатељка.

Едесије, дознавши да је његова кћи Марина поверовала у Христа, омрзну је и престаде је сматрати за кћер, и одношаше се према њој као према туђинки. А девица сву своју наду положи на Оца Небеског. Када јој беше петнаест година она једном изиђе у поље да види овце свога оца које су тамо пасле. Догоди се те је том приликом срете епарх источних покрајина Олимврије, љути мучитељ хришћана, који иђаше у Антиохију Писидијску. Угледавши веома леполику девојчицу, епарх се зачуди њеној необичној лепоти, и она га одмах толико занесе да он помисли да је узме себи за жену. Стога он застаде, и зауставивши њу стаде је распитивати: Каквог си рода, девојко; чија си кћи, и како се зовеш? Кажи ми истину о себи. Ја видим да си леполика, и ако си слободних родитеља ја ћу ступити с тобом у законити брак; ако си пак чија робиња, ја ћу те откупити и узети к себи.

Девица коју више красијаше целомудрије него лепота, кротко одговори чија је кћи и како се зове; а не затаји и то, да је слушкиња Христова, да верује у једнога Бога који је створио небо и земљу, да је сједињена с Њим љубављу срдачном и да другога женика не жели. Чувши да је хришћанка епарх, који од царева беше добио право да мучи хришћане, одмах нареди војницима да је узму и воде за њим у град, али с чешћу: јер због њених девичанских благоразумних речи он је још више заволе и надаше се да ће је, претећи јој мукама, брзо одвратити од Христа и придобити је себи за жену. А девица, вођена војницима, мољаше се на сав глас Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! не остави ме и не предај душу моју у погибао! Нека ме не савладају непријатељи моји! нека се слух мој не оскврни од лукавих речи њихових! нека се ум мој не измени од поганих ласки њихових! нека се и срце моје не уплаши од грозних претњи њихових! не допусти да вера моја буде бачена у кал и муљ! нека се не обрадује због мене ненавидник добра ђаво! него ми пошљи помоћ са висине светог престола Свог, дај ми мудрост, отвори ми уста, да бих, крепљена силом Твојом и умудривана благодаћу Твојом, без страха одговарала мучитељу на питања. О, Господе мој! погледај милостиво на мене у овај час! јер ево, ја сам сада као овца међу вуцима, као птица међу ловцима, и као риба у мрежи; дођи дакле и избави ме од свих замки вражијих!

Тако се света мољаше путем, док не дођоше до града Антиохије Писидијске. Када стигоше у град, епарх по своме незнабожачком обичају најпре принесе жртве поганим боговима својим, одаде свечану похвалу царевима својим, и што нађе хришћана похвата их и врже у тамницу, да их сачувају до мучења; а девицу Марину повери на чување неким угледним женама, Идућег дана он устроји свечано суђење пред народом, и нареди да му најпре Марину доведу на саслушање, јер сав беше обузет мислима на њу. Када девицу доведоше, он сладострасно посматраше њену неисказану лепоту и све се више и више распаљиваше телесном љубављу према њој. Затим јој стаде ласкаво говорити: Знају сви богови, о прелепа девице! да сажаљевам младост твоју и штедим цветајуће лепотом младо тело твоје. Стога те молим, послушај ме, па боговима принеси жртву, да ти добро буде: јер ћеш одмах добити многа имања и богатства, и бићеш срећнија од свих вршњакиња својих и уваженија од свих жена у овоме граду.

Света Марина одговори: Ја сам се научила исповедати небеснога Оца и Јединородног Сина Његовог и Пресветог Духа, Једног у Тројици Бога истинитог и живог, и навикла сам клањати се Њему и Њему свагда приносити жртву хвале, и ја се нећу поклонити боговима које не знам, нити ћу принети жртве њима који су без душе и без осећања и не знају саме себе: јер они нису свесни да ли их поштују или бешчесте. Зато нећу одати њима поштовање које приличи Створитељу моме!

Епарх рече: Поново те молим, Марино, послушај ме и укажи поштовање непобедивим боговима, насигурно знајући то да ћеш, ако послушаш мој савет, одмах бити удостојена велике части пред очима свих грађана: јер ћу те узети за жену, и сви ће те почети поштовати као моју милу супругу, и ја ћу теби дати углед и славу, а ти ћеш мени бити радост и сладост живота мога. А ако ме не послушаш и одбациш љубав коју имам за тебе, онда знај да ћеш искусити многа зла: јер ћеш ме приморати да те и против своје воље ставим на муке, и погубим такву лепоту твоју, здравље и слатки живот; ти ћеш бити подвргнута љутим и неподношљивим мукама и погинућеш од огња и гвожђа.

Светитељка одговори: Не надај се, епарше, да ћеш ласкама или претњама веру моју у Христа променити у ваше безверје, јер сам ја верна слушкиња Господара мога који добровољно пострада за мене. И када Он претрпе за мене крст и смрт, не штедећи пресвето тело Своје, примљено од Пречисте Дјеве Марије, онда сам свакако и ја дужна да за Њега страдам и умрем, нимало не штедећи моје грешно тело и здравље. Немој дакле мислити да ћеш ме устрашити својим претњама! Ево, ја сам готова на све муке и на све смрти, јер ће ме укрепити Онај у кога се надам. А све што ми говориш о браку, о угледу, о слави, о богатствима, све ми је то одвратније од смрдљивог блата. Зар да одбацим Бесмртног Женика мог - Христа, Небеског Цара, па да ступим у брак са смрдљивим псом који је мртав душом? Никада!

Чувши од свете Марине овакве речи, епарх се веома увреди и силно разјари, и одмах, претворивши љубав у непријатељство и мржњу, нареди да невесту Христову свуку голу, пруже је по земљи и непоштедно бију прућем. Светитељка би дуго бијена тако без милости, да јој се девичанско тело распадаше од рана, и крв потоцима тецијаше из рана заливајући земљу. Посматрајући то, народ се испуни саучешћем према њој, дивној девојци, тако свирепо мученој, и многи плакаху. А гласник викаше: Марино, принеси боговима жртву! не губи узалуд лепоту своју! не лишавај себе овог слатког живота пре времена!

Међутим мученица, подигавши к Богу духовне очи своје, мољаше се, просећи помоћ одозго и окрепљење у страдалачком подвигу: и она, благодаћу Христовом поткрепљавана, не осећаше болове у мучењима, већ као у тућем телу подношаше ране које јој наношаху. И говораху јој неки из народа: Девојко, зашто непокорношћу својом ти сама погубљујеш лепоту своју? Погледај како је судија свиреп, он ће те погубити, и спомен ће твој ишчезнути са земље; а ми те жалимо! - А светитељка им громко одговараше с прекором: О, лукави саветници и зли помоћници, испуњени духа саблазни! Као што стародревна змија даде Еви лукав савет у рају, тако ви сада саветујете мени да одступим од Бога мог. Одступите од мене ви творци безакоња, јер нећете саблазнити мене која сам се свом душом предала Христу!

Затим, када слуге престадоше бити свету мученицу, мучитељ јој рече: Ово је почетак твојих мука, Марино, и ако останеш упорна у непокорности, доживећеш још веће муке. - Светитељка одговори: Чини што је по вољи теби и оцу твоме ђаволу, а ја не обраћам пажњу на муке, јер мени помаже Христос који ће ускоро посрамити сва ваша лукавства.

Епарх се још више разјари и нареди да мученицу прикују клинцима на мучилишној дасци, па јој тело стружу гвозденим трозупцима. А она, подигавши очи к небу, говораше: Опколише ме непријатељи многи мислећи ми зло, но Ти, Господе мој, погледај на ме, пошљи ми помоћ животворног Духа Твог. Нека ме Он умудри да исповедам пресвето име Твоје до последњег даха свог, и нека ми да снаге да се јуначки супротставим ђаволу и слугама његовим, да би их победила и посрамила! Удостој ме да будем пример онима који Те љубе и Тебе ради чувају девство своје, да бих заједно с њима стала с десне стране Теби у време праведног суда Твог!

Тако се мољаше света мученица, а немилосрдне слуге немилосрдног мучитсља, као људождери, све јаче кидаху трозупцима свето тело њено, и отпадаху парчад тела њеног на земљу, и тецијаше крв њена, и наге кости јој се виђаху. Епарх, не могући гледати на такво љуто мучење, покри лице своје рукама и окрену се од ње, а сви присутни дивљаху се толиком трпљењу светитељкином. Потом, мучитељ се поново обрати мученици речима: Када ћеш се, Марино, смиловати на себе? Ето, већ је и тело твоје искидано! Хајде, макар сада принеси боговима жртву, да не би сасвим била уништена! - Мученица одговори: О, одвратни псу и свињо! ти једеш људско месо, а овамо се претворно правиш милостив и тобож ме жалиш! Али ја не жалим себе ради Христа који не поштеди Себе, већ ради мене предаде Себе на велике муке. Ако пак послушам безумни савет твој и поштедим тело своје, како ће се онда душа моја овенчати у царству небеском?

После тога епарх нареди да мученицу откују са мучилишта и вргну у засебну тамницу, дубоку и мрачну, пуну демонских страшила, у коју су бацани осуђени на смрт. Седећи сама у тој тамници, света мученица се мољаше Богу у топлоти душе своје, вапијући из дубине срца: Вишњи Боже, Теби са страхом предстоје све Небесне Силе, и сва Начала и Власти трепте пред лицем Твојим, и свако се створење Твоје свемоћном силом Твојом одржава, измењује и обнавља! Ти, Владару, погледај са небеске висине, са престола славе Твоје на мене смирену, непотребну и недостојну слушкињу Твоју: јер се у Тебе уздам, к Теби прибегох, и страдам ради имена Твог. Погледај, о Милосрдни! и исцели ово изранављено и као врећа искидано тело моје, и обнови душу моју, и сачувај је за царство Твоје! Дај ми да савладам и згазим непријатеља мог као што се песак гази ногама, да бих непобедивом помоћју Твојом сатрла силу његову, те да се у мени прослави пресвето име Твоје вавек.

Када наступи ноћ и светитељка се непрестано мољаше Богу, усуди се ђаво да привиђењским страшилима уплаши мученицу, пошто Бог допусти то ради већег прослављења Своје угоднице. Тамница се изненада затресе и појави се нека мрачна светлост као од димљивог огња? затим се појави ђаво у виду шарене, огромне, страшне змије, а тело његово, уколико беше видљиво, окружаваху и опасиваху многобројне мање змије и гује. Ужасно шиштећи и зијајући огромним и одвратним чељустима, змија испушташе неподношљиви смрад; и обилазећи око мученице она јој задаваше велики страх и ужас; затим разјапивши силно своју свеодвратну чељуст, нападе на светитељку и обзину јој главу да је прогута. И изгледало је да мученица би прогутана змијом као некада пророк Јона китом. Међутим, света мученица не паде у очајање нити посумња, него, уперивши сав ум у Бога, осени себе крсним знаком, и одмах угледа како се раседе утроба змијина и себе како изађе из ње читава и неповређена. И тог часа погибе сав тај страшни ђавољи привид и привиђење: јер земља се отвори, прогута змију и све змије са њом, и низведе их у ад, а свету мученицу обасја небеска светлост. И она, погледавши нагоре, виде где се отвори кров тамнице и сунцолике луче силазе на њу одозго; затим угледа велики крст који сијаше неисказаном светлошћу, и изнад крста голубицу белу као снег, која јој човечјим гласом говораше: Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, јер си победила злобнога врага! Радуј се и весели се кћери Сиона вишњега што дође дан весеља твога, у који ћеш са мудрим девојкама ући у неразрушиви дворац Бесмртнога Женика, Небеског Цара!

При овим речима голубице света Марина се испуни неисказане радости и сладости, и искидано тело њено се стаде залечивати, и она сама осећаше како јој месо расте у ранама и зарашћују ране, и покривају се кожом, и ишчезава сваки бол и немоћ; и она опет постаде здрава и дивна целим телом, као што је и раније била. Она стаде радосно благодарити Бога, говорећи: Благосиљам Те, Владико, и прослављам Те, Господе Боже мој, и хвалим име Твоје што си се сажалио на мене, посетио ме, исцелио тело моје, укрепио душу моју, и ниси ме предао у руке непријатељима мојим, него си ми показао одвратна обличја њихова и бацио их у преисподњи бездан и одагнао од мене њихова страшила; а сада, радујући се и веселећи се о Теби Богу Спаситељу моме, молим Твоју човекољубиву доброту, удостој ме бање светога крштења, да бих се, омивена крвљу и водом, обрела достојна ући у небески чертог Твој са светим девојкама, невестама Твојим, јер си благословен вавек.

У таквим виђењима и откривењима, и у таквом слављу и радовању света Марина проведе сву ту ноћ, док не свану и не настаде време њеног завршног подвига. А кад свану, епарх Олимврије опет седе на незнабожном и неправедном судишту свом, и сав се народ слеже на гледалиште. Епарх нареди да мученицу изведу из тамнице и доведу пред њега на суд. А кад угледа мученицу светлу лицем и потпуно читаву и здраву целим телом, без икаквог трага од јучерашњих рана, епарх се силно зачуди и запрепашћен ћуташе, недоумевајући како мученица, јуче сва изранављена, тако потпуно оздрави за једну ноћ. Чућаше се и народ овом чудесном исцељењу; и једни величаху силу Христову, а други то приписиваху мађијама. Затим епарх, с муком отворивши уста своја, стаде говорити светитељки: Видиш, Марино, како се богови наши брину о теби! Они се сажалише на твоју младост и лепоту и исцелише те од твојих рана. Зато треба и ти за добијено од њих добро да им принесеш захвалне жртве; и то утолико пре што теби доликује да будеш подражатељка и наследница оца свог, те да, као што он служи боговима у својству жреца, тако и ти постанеш жречица и послужиш боговима у све дане живота свога.

Светитељка одговори: Не доликује мени да оставим истинитог и живог Бога мог и служим мртвим боговима вашим; напротив, ти треба да познаш Јединог Бога небесног и да поверујеш у Њега видећи на мени такву силу Његову: јер ти ме јуче искида на комаде, а Он ме сада за један час начини читавом и здравом! Значи, Он је свемоћни лекар душа и тела људских.

Окорели епарх опет нареди да муче светитељку. И понова је обесише на мучилишту, и донеше упаљене свеће, па јој стадоше палити прса и бедра. А она, тајном молитвом у срцу погрузивши ум свој у Богу, трпљаше ћутећи; и би опаљена као угаљ, и месо тела њеног испечено као за једење. И када је једва живу скинуше са мучилишта, она повика говорећи: Господе! Ти ме удостоји да за име Твоје прођем као кроз огањ; удостој ме да прођем и кроз воду светог крштења, да би ме умивену од грехова увео у покој Твој.

Мучитељ, чувши да мученица спомену воду, рече: жедна је јадница, треба је напојити! - И нареди да донесу велику бачву и напуне водом, па везану мученицу баце у њу и удаве. А када слуге узеше мученицу да је баце у воду, она громко рече: Господе Христе, Ти изводиш из окова, Ти одрешујеш узе смрти и ада, Ти подижеш из гробова мигом Божанске силе Твоје! Ти погледај на слушкињу Твоју и раскини узе моје! И нека ми вода ова буде на жељено свето крштење и на рођење у вечни живот, да бих, свукавши старог човека, обукла се у новог и јавила се Теби у чертогу Твоме у свадбеном руху!

Док се мученица тако мољаше, слуге је бацише у бачву пуну воде, и стадоше је загњуривати у воду и потапати. Утом се затресе земља, и конопци којима мученица беше свезана одрешише се, а слуге, страховито уплашене, побегоше од бачве; над главом пак мученице синуше зраци неисказане светлости, и опет се појави она раније виђена бела, сунцолика голубица, силазећи одозго и носећи златан венац у кљуну; и лебдијаше над главом мученице, додириваше ногама главу њену, па понова лећаше у висину.

Ово виђење беше видљиво не само за светитељку него и за неке од присутних, који беху достојни таквога виђења: јер многи из народа беху потајни хришћани и удостојише се видети то. А света стајаше у води непогружена, и певаше славећи и благосиљајући велико име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. Затим се над светитељком показа огњени стуб који досезаваше до неба, и на стубу крст као од кристала који пушташе из себе пресјајне зраке; а она голубица узлете и седе наврх крста. И дође одозго чујан за све глас који говораше:

Мир теби, невесто Христова Марино! сада ћеш примити неувенљиви венац лепоте из руке Господње, и почиваћеш у царству небеском са светима.

Чувши овај глас и видевши мученицу где изиђе из воде здрава, без икаквог трага од опекотина, читава телом, бела и дивна, одмах велико мноштво људи и жена повероваше у Христа, и отворено изјавише да су хришћани, и изгледаху готови на смрт за Христа. Игемон се запрепасти видевши колики народ се обрати ка Христу, и недоумеваше шта да чини. Потом, бесан од јарости, он изведе против народа војску коју имађаше при себи, наоружану мачевима, и нареди им да посеку све који славе име Христово. Тада који год у народу беху 'неверни или плашљиви побегоше, а они који истински повероваше, сами се под мачеве приклањаху. И паде убијених обадва пола до петнаест хиљада људи, који, крвљу својом крстивши се и од свих грехова очистивши се, уђоше у радост Господа свога, овенчани мучеништвом. (Њихов спомен бива 16. јула).

После тога епарх осуди и мученицу на посечење мачем. Када је изведоше на место погубљења, она измоли мало времена од оних што је вођаху, па се обрати народу који иђаше за њом и саветоваше свима да познаду јединог истинитог Бога а да се избаве од демонске обмане и идолопоклоничке погибли.

Потом се она стаде молити, и дуго се мољаше за све. Утом се изненада затресе земља, и страх захвати све, и многи попадаше на земљу од страха; паде и џелат. То се Господ наш Исус Христос са анђелима светим јави с неба невести Својој, позивајући је у покој Свој и пружајући руке да прими душу њену. А она, испунивши се неисказане радости, подстаче џелата да брзо изврши што му је наређено. И она подметну под мач чесну главу своју и би посечена; а душа њена, узета рукама Господњим, би унесена у небеска насеља.

Тако света великомученица Марина заврши мученички подвиг свој у седамнаести дан месеца јула. Страдање њено огшса очевидац слуга Божји Теотим, који је посматрао сва мучења њена и удостојио се бити гледалац оних виђења, која беху откривена светитељки. Све то он предаде вернима на корист, а у част и спомен возљубљене невесте Христове Марине, и у славу Човекољупца Христа Спаса нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека је и од нас част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Храм Светог Јована Крститеља

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2014/07/blog-post_29.html

Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!"

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.

Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.

После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.

После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.

Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.

Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.

Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.

Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.

Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.

• Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист
  

• Вера
  

|

Треба рећи и о Божанственој Литургији коју по дужности свагда треба свршавати у Цркви. Но у њој треба, братијо да себе чувате пажљиво, јер је свето и страшно што се на њој свршава, јер ова је од осталих (Тајни) страшнија и превелика нашег /божанственог/ Правоверја свршавана Тајна, велим за Божанствену и Надпречасну Литургију свепречасног Тела и Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. У њој треба себе савесно чувати, и већма одгонити од себе сваке зле, нечисте и недостојне помисли у овој страшној Служби (Свештенодејству), и на сваки начин себе очишћавати. Потом се треба причешћивати Божанственим Светињама, пошто од игумана узмете опроштај. Јер не приличи ником од вас да се причешћује без бојазни и без расуђивања. Нити се причешћивати свагда (сваког дана). Хтели бисмо се много (стално) причешћивати Божанственим светињама. Јер много значи причешћивати се животом. Као што рече и Сам Христос: ,,Који једе Тело Моје и пије Крв Моју, у Мени борави и Ја у њему'' (Јн. 6, 56). И божанствени Апостол објављује: ,,Који се прилепљује Господу, једно је тело /са Господом/'' (1Кор. 6, 17) као и : ,,Ко се удаљава од Тебе, пропашће'', рече кротки Давид (Пс. 72, 27). Да, хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи (=слабости) и због тешкоће тог дела, не заповедамо. ,,Јер ко недостојно једе Тело и пије Крв Господњу, крив је Телу и Крви /Његовој/'' (1Кор. 11, 27), рече божанствени и духоречити и први међу Апостолима Павле.Страшан је то глас (= реч), браћо моја, и треба трепетати од Причешћа; не само ја грешни, него указује много поузданијима (смелијима).

Зато, дакле, они треба три пута недељно да се причешћују, колико познају себе да су се очитили од нечистих помисли и саглашавања са њима, и од гњева и роптања, скроби и увреда(оговарања), лажи и смеха несуздржаног (неумесног), а још и зломислија (злопамћења), и још већма од јарости, нечистих (срамног говорења) и томе слично. А они који упадоше у речене страсти, нека исповедањем и покајањем похитају да се од тога избаве, и једанпут или двапут недељно да се причесте. A иначе, ни једанпут, сходно игумановој одлуци. А да неко (сам) остаје непричешћен,без игумановог савета(знања) није похвално. Јер који тако чини, биће осуђен као онај који испуњује своју вољу. А они који желе да се причесте, треба да певају узакоњену Службу (молитве) за Причешће и, чинећи један другоме заједничко коленопреклоњење (метаније), да дају опроштај, а потом са захвалношћу да се причешћују Животворним Светињама. Нека вам, дакле, ово буде образац (правило).“

Студенички типик, 5. глава.

Вера је тајна и загонетка. Због чега се један човек одазива на позив, а други не? Због чега је један, чувши реч Божију, спреман да је прихвати, а други остаје глув? Због чега неко, сусревши Бога на свом путу, истог тренутка оставља све и креће за Њим, а други се окреће и одлази у страну? ,А идући покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацаху мрежу у море, јер беху рибари. И рече им: Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и кренуше за Њим. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за Њим" (Мт. 4,18-22). У чему је тајна те спремности галилејских рибара да, оставивши све, крену за Христом, Којег виде први пут у животу? И због чега се богати младић, којем је Христос такође рекао: „Хајде за Мном", није одмах одазвао, него „отиде жалостан" (Мт. 19, 21- 22)? Није ли разлика била у томе што су они били сиромашни, а овај је имао „многа имања", они нису имали ништа осим Бога, а овај је је имао „богатство на земљи"?

Сваки човек има своја богатства на земљи, био то новац или ствари, добар посао или животно благостање. А Господ каже: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско" (Мт. 5, 3). У старим рукописима Јеванђеља по Луки речено је још једноставније и непосредније: „Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије" (Лк. 6, 20). Блажени су они који осете да ништа немају у овом животу, па макар имали и много тога, они који су осетили да никакво земаљско стицање не може човеку заменити Бога. Блажени су они који одлазе и продају све своје богатство, како би добили један драгоцени бисер - веру (Мт. 13, 45-46). Блажени су они који су спознали да су без Бога сиромаси, који су постали гладни и жедни Њега свом душом, свим умом и вољом.

Реч о вери никада није била лака за прихватање. Али у наше време људи су у толикој мери заокупљени проблемима земаљског битисања, да многи једноставно немају времена да чују ту реч и да се задубе у мисли о Богу. Понекад се вера своди на празновање Рождества Христовог и Пасхе и поштовање још понеких обреда само због тога да се „не одвојимо од корена", од националне традиције. Понегде вера одједном постаје „модерна", и људи иду у цркву да не би заостајали за суседом. Али за многе главни проблем представља пословни начин живота, посао. „Пословни људи" представљају посебну генерацију људи двадесетог века за које не постоји ништа друго осим њихове сопствене функције у некаквом „послу", бизнису, који их заокупља у потпуности и не оставља ни најмањи зрачак светлости или паузу која је неопходна да би се чуо глас Божији.

И опет, колико год то изгледало парадоксално, између буке и вртлога посла, догађања, утисака, људи у свом срцу чују тајанствени Божији позив. Можда се овај позив не поистовећује увек са идејом о Божанству и често се субјективно прихвата једноставно као некакво незадовољство, унутрашњи немир, трагање. И тек након много година човек постаје свестан да је сав његов ранији живот био толико инфериоран и непотпун због тога што у њему није било Бога, без Кога нема и не може бити пуноће постојања. „Ти си нас створио ради Себе", каже блажени Августин, „и у неспокоју пати срце наше док се у Теби не умири".

Божији позив може се упоредити са стрелом којом Бог, као искусан ловац, рањава душу човекову. Рана која крвари и која не зараста приморава душу да заборави на све и да тражи лекара. Душа онога ко је осетио позив постаје заокупљена снажном жудњом за Богом. „И помисли овакве душе", каже преподобни Макарије Египатски, „горе духовном љубављу и незадрживом жудњом за све славнијим и светлијим красотама духа, муче се због незадрживе љубави према небеском Женику, и... стреме ономе најузвишенијем и највеличанственијем што се ви- ше ни речима не може исказати, нити људским разумом појмити... Кроз велике подвиге, напоре, дуго подвизавање и савршену борбу... овакве душе су увек занете небеским духовним тајнама и одушевљене разноврсношћу Божије лепоте, тражећи са великом жудњом оно што је најбоље и највеће. Јер, у Божанственом Духу садржана је разноврсна и наисцрпна, неизрецива и незамислива лепота, која се открива достојним душама на радост и наслађивање и живот и утеху, како се чиста душа, која сваког часа гори од најснажније и ватрене љубави према небеском Женику, никада више не би освртала на земаљско, већ како би свецело била обузета љубављу према Њему"

http://podmaine.weebly.com/blog/category/all