Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.

На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.

Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.

На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

Тропар, глас 7:

Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.

Храм Светог Јована Крститеља

Библијске књиге се разликују и по својој садржини. Неке су историјске, друге су песничке, неке су мудре изреке, сентенце, а неке су пак писма, посланице. Услед тога да се ова Књига над књигама, како се назива у хришћанском свету, и иначе, састоји од великог броја књига, она се исправно назива Библија, што преведено значи Књиге. Наиме, грчка реч за књигу је вивлион, а у множини вивлиа, а у латинском изговору Библиа.

Други назив за ове освештане књиге јесте уобичајенији међу њеним ревносним читаоцима - Свето писмо. Оне све заједно су свете из два разлога: писали су их свети и Богом надахнути људи, пророци и апостоли, а с друге стране, оне освећују оне који их читају.

Подела Библије

Библија, одн. Свето писмо дели се на Стари и Нови завет (лат. Тестамент). Сама реч завет означава завештање, предање нечега драгоценог на чување и употребу. Уместо израза завет неки библисти у последње време користе израз савез, одн. савез Бога и човека, а све у циљу упућивања човековог на прави пут, пут спасења.

Стари завет садржи првих 39 књига, које су написане пре Христа претежно на јеврејском језику, с неким веома кратким текстовима на арамејском језику, који је сродан јеврејском библијском.

Сами Јев реји као поседници светих књига групишу све старозаветне књиге у три скупине: Закон, Пророци и Списи.

Законске књиге су: првих пет књига Мојсијевих.

Пророчке књиге су: списи четири велика пророка и дванаест малих пророка, као и историјске књиге попут Књиге Исуса Навина, Књиге о судијама, Књиге о Рути, Прве и Друге Самуилове, Прве и Друге књиге о царевима, и Књига о Јестири.

У Списе спадају: Књига о Јову, Псалми, Приче Соломонове, Књига проповедника, Песма над песмама, као и позније историјске књиге попут Прве и Друге дневника и Јездре.

Хришћани, пак, дели Стари завет на четири скупине:

1. Законске књиге: 1 – 5. књиге Мојсијеве, које имају своје називе већ према садржини: Постања, Изласка, Левитска, Бојева, Поновљених закона.

2. Историјске књиге: Књига Исуса Навина, књига о судијама, Књига о Рути, Прва и друга Самуилова, Прва и Друга књига о царевима, Прва и Друга књига дневника, Јездрина књига, Немијина књига, Књига о Јестири.

3. Поучне књиге: Књига о Јову, Псалми, Приче Соломонове, Књига проповедника, Песма над песмама.

4. Пророчке књиге: Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило и 12 књига малих пророка, „малих“ у смислу да су им књиге краће, а не због значаја књига.

Нови завет садржи 27 књига. И он се дели на четири скупине: Законске књиге (јеванђеља: Матеј, Марко, Лука, Јован); историјске књиге (Дела апостолска), поучне књиге (14 посланица св. апостола Павла и 7 саборних посланица) и пророчке књиге (Откривење Јованово).

Шта Библија садржи?

Библија није историјски уџбеник, иако је пуна историјских догађаја. Библија није ни научни приручник, мада излаже многе ствари о којима говори и наука.

Библија није ни философско дело, иако обрађује философска питања. Библија није ни књижевно дело, премда садржи многе предивне књижевне саставе.

Библија не излаже тек чињенице као што то чине школски уџбеници; она чини оно што не чини ниједна друга књига: излаже нам Божје речи, упознаје читаоца с Његовим делом и помаже читаоцу да се држи његових животних упутстава која имају вечну и незаменљиву вредност.

Дакле, Библија, одн. Свето писмо је књига о Богу. Она је и књига која приповеда о томе како Бог жели да живимо и какав живот да водимо.

Подела књига на главе и стихове

Треба имати на уму да библијски писцу нису делили своје списе на главе и стихове какве их данас имамо у штампаним издањима Библије.

Подела на главе Старог и Новог завета (између 1204. и 1205. г.) потиче од Стефана Лангтона, секретара Париског универзитета и потоњег кентерберијског архиепископа. Поделу на главе, пак, обавио је Сантес Пагини (умро 1541. г.) у новом латинском преводу целе Библије; стихове је нумерисао. Ту нумерацију за Стари завет задржао је Роберт Стефан, париску штампар, али је за Нови завет учинио нову поделу текста на стихове, и тако штампао Нови завет на грчком и латинском у Женеви 1551. године.

О превођењу Библије

Најстарији превод Старога завета – на грчки познат је под именом Септуагинта, одн. превод Седамдесеторице, назван по броју преводилаца (лат. Септуагинта - 70). Према предању, њих 72 преводилаца превели су у току 72 дана, по наруџбини египатског цара Птолемеја Филаделфа (око 285-247. г. пре Хр.) целу јеврејску Библију. Овај превод је био у општој употреби у Христово време, кад се користио грчки као општеговорни језик, као лингуа франца, захваљујући освајањима Александра Великог у 4. веку пре Хр. Можемо само претпостављати колики је то био подухват и допринос светској култури! Уз то, то је био највећи и најзначајнији превод после превода Епа о Гилгамешу, који је обимом много, много краћи од Библије као такве.

Током времена настајали су преводи и на друге светске језике, као на сиријски језик, превод познат као Пешито (у 1. или 2. веку по Хр.), затим следе старолатински преводи, који садржи све књиге Библије. У 4. веку Блажени Јероним је проверио тај превод, а делимично га прерађивао или изнова преводио. Тај веродостојни превод познат је као Вулгата (општеприхваћени превод). Он се и данас уважава у Католичкој цркви, мада је временом поправљан.

Следи готски превод, који је урадио готски епископ Вулфила око 4. века; затим англосаксонски превод из 8. века; долази словенски превод свете Браће Ћирила и Методија (9. век) и други преводи, као на грузински, јерменски, арапски језик...

Са изумом штампарства (1440. г.), а захваљујући библијским друштвима основаним у 19. веку, Библија је широко распрострањена. Само у 19. веку (названом „веком Библије“) штампано је више примерака Библије него у свим претходним столећима. Британско и инострано библијско друштво је од 1804. г. (кад је основано) до 1887. г. издало више од 112 милиона примерака Библије, на 500-600 језика и дијалеката. До тог времена Библија је била преведена на 60-70 језика. Према подацима Библијског друштва за 1982. годину, Библија је објављена на 277 језика; само Нови завет на 518, а поједини делови Библије на 944 језика и наречја.

Преводи на словенском језику

Пре свога посласка на мисионарску делатност у Моравску, света браћа Ћирило (умро 869. г.) и Методије (умро 885. г.) превели су један део Светога писма са грчког на словенски језик, и то зачала Јеванђеља (Јеванђелистар) и Апостола, Псалтир и нека зачала (одељке) из других књига Старога завета (тзв. паримије – приче). Остале књиге су преведене за време бугарског цара Симеона (893-927). Откривење Јованово, пошто није читано на богослужењима, преведено је тек у 12. веку.

Прво Јеванђеље је штампано у Брашову (Румунија) 1505. г., а други пут такође у Румунији, у Трговишту, 1512. г.

Прва штампана књига у Београду је тзв. Београдско јеванђеље из 1552. године!

У Русији је Нови завет штампан 1564. г. а цела словенска Библија у Острогону (данашња Украјина) 1581. г. старањем острошког кнеза Константина, па је у науци позната као Острошка Библија.

Словенска Библија је поправљана према грчком оригиналном тексту и штампана је у Москви 1633. г.; позната је као Московска Библија. Трудом и иждивенијем (настојањем) царице Јелисавете, Библија је доживела четири издања, прво 1751, затим 1756, 1757. и 1759.г. Са издања из 1756. г. штампају се сва потоња издања словенске Библије.

Према московском издању из 1778. г. карловачки митрополит Стефан Стратимировић је издао Библију на словенском језику у пет књига у Будиму 1804. године.

Преводи на српском језику

На савременом српском језику Нови завет је објавио у свом преводу Вук Стефановић Караџић 1847. године у Бечу, док је Стари завет превео Ђура Даничић и објавио га 1866. године. Вук је превео Нови завет на подстрек Копитарев; преводио је са црквенословенског језика испомажући се руским преводом, док је Лутеров немачки превод, по своме признању, повремено „вирио“. Значио, Вук није преводио с немачког, како се код нас погрешно узима.

Цео превод Новога зева је објављен 1847. г. у 2.000 примерака у јерменском манастиру. И поред многих примедби на овај превод, особито по питању његове теолошке тачности, превод је прихваћен и, може се рећи, у данас је у употреби код многих верника. Вук је ипак својом језичком реформом књижевног језика умногоме осиромашио српску језичку лексику да бисмо могли ваљано изразити апстрактне, философске и богословске појмове којима обилује грчки новозаветни текст. Ипак, Вук је својим преводом Новога завета подигао велики споменик српском језику и његовој култури (Ђ. Даничић).

С друге стране, превод Старога завета из пера Ђуре Даничића био је језички много бољи. Даничић је био изванредан филолог, те се управо његов превод Старога завета може равнати с најпоетскијим преводима у свету; он је неисцрпни извор нашег језичког, умногоме заборављеног, блага.

После Даничића једино се Лујо Бакотић одважио превести Сатри завет, као и Нови, са латинског, и објавио га латиницом у издању Библијског друштва у Београду 1933. г.. Овај превод је у међувремену доживео и своју ћириличну редакцију (Нови Сад 1997), а и извесне дораде за српско читалаштво.

Нови завет су превели и професори Новога завета на Богословском факултету у Београду: др Димитрије Стефановић (Београд 1934.г.) и др Емилијан Чарнић (изд. Библијског друштва 1972. г.).

Комисија Светог архијерејског синода је после дугогодишњег рада објавила свој превод Новога завета као ауторитативни превод. Овај превод издаје Патријаршија редовно издаје, а познат је као синодски превод. Међутим, Библијско друштво Србије и даље штампа заједно преводе Даничића и Вука, тзв. Вук-Даничићев превод, као и Даничићев превод удружена са синодским преводом Новога завета.

Ко су писци библијских књига:

Народни вођи (као Мојсије), цареви (Давид, Соломон), кнезови (Јездра, Немија), песници, философи, пророци (Самуило, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило и свих 12 „малих“ пророка), државници, па и пастири (пророк Амос). Неки су били познаваоци уметности свога времена, док су други били једноставни рибари (као апостоли).

Друге књиге овосветског порекла застареле су, а Библија захвата векове. Многе друге књиге се морају прилагодити новим животним условима, а Библија не мора, и њу подједнако воле и стари и млади.

Многе књиге имају провинцијски карактер и занимљиве су само за људе за које су и написане, што није случај са овом Књигом. Штавише, нико и не поставља питање кад су ове књиге биле написане, и на којем језику, јер су оне у темељу светске културе и цивилизације, па тако Библија није више јеврејска, него је у нас Срба – Српска Библија! Сетимо се само библијских изрека и метафора, на пример: Евина јабука, Каин и Авељ, Матусалемов век, јерихонске трубе, Рута како скупља класје, битка Давида и Голијата, Соломонова мудрост, Јовово трпљење, слепи путник Јона, Јудино издајство, христовска страдања, ношење крста, Петрово одрицање Христа, кључеви св. апостола Петра...

Како читати Свето писмо

Колико је важно зашто треба читати Свето писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето писмо. Свети Оци, са Светим Златоустом на челу, најбољи су вођи у томе. Они препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог писма. Припрема се састоји најпре у молитви. Моли се Господу да ти просветли ум - да разумеш речи Светога писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим јеванђелским врлинама најбоље оспособљава човека за разумевање Светога писма.

Бог је у Светом писму казао све што је људима требало казати. У Светом писму се налази биографија сваког човека. У њему сваки од нас може наћи себе подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и не имати; наћи ћеш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха; наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи; јеси ли осетљив, оно ће те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ће те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имамо у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске. (Јустин Поповић)

Свето писмо треба читати са смирењем, трезвено, полако. Није добро што неке породице држе ову књигу такорећи нераспоковану; треба набавити тзв. породичну Библију, и из ње читати повремено, по могућству заједно са осталим члановима породице.

Ако је то Ваша књига, можете најзначајније текстове подвлачити оловком, затим писати са стране, на маргини, доводити прочитани део текста с неким другим текстом у Библији, како би Ваша Библија била жива, што она и јесте.

Наравно, не треба подвлачити фломастером, тушем или хемијском оловком. И само подвлачење одаје интелигенцију онога који подвлачи!

Наравно, треба почети с читањем првих старозаветних књига или првих новозаветних књига. Кажу да је то слично с неким писмом од родбине. Свакако ће се прочитати од почетка идући крају, а не овде-онде или почети скоро с краја.

Нови читалац Светога писма обично помисли: „Библија је тако велика књига! Не знам где да почнем и како да наставим!“ И то је заиста тачно ако се не зна поступак при читању.

Један предани читалац ове Књиге над књигама је приметио: Библија се може прочитати од књиге Постања као прве књиге у Старом завету до последње књиге у Новом завету, књиге Откривења, за 78 сати! Један други читалац је провео 80 сати у читању целе Библије! (Наравно, с прекидима).

Неко је приметио да људи обично знају поједине чињенице из Светога писма, па се тиме и задовоље. Међутим, то је за друге као разасута зрна бисера, која треба спојити у један венац како би се запазила његова целина.

Неке занимљивости из Светога писма:

1) Исус Христос цитира из 22 старозаветне књиге;

2) Библија садржи 31.102 стиха, а негде око 775.700 речи (у зависности од превода и језика на који се преводи):

3) Најдужа глава (поглавље) је 119. псалам;

4) Најкраћа глава је 117. псалам;

5) Најдужи стих је у Јестира (старозаветна књига) 8,9;

6) Најкраћи стих је у Јован 11,35 („Исус заплака“);

7) Најдужа књига у Старом завету – Псалтир;

8) Најдужа књига у Новом завету – Јеванђеље од Луке.

Занимљиво је и то да једна стих у књизи Јездриној, 7,21, садржи сва слова јеврејске азбуке осим слова ј (јод).

Извор: http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/je-li-biblija-isto-sto-i-sveto-pismo/63970

Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив.

Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.

Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.

После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје.

Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести.

Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић.

Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.

Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.

У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.

Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас".

Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору".

Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила", стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту.

Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.

• Календар

|

Свети Оци о Посту

Св. Јован Златоусти (о промени када започне пост): „Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина.“

Св. Јован Златоусти (о промени када престане пост): „Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања.“

Св. Василије Велики: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.“

Св. Јован Златоусти: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.“

Св. Фотије Цариградски: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама.“

Св. Јован Лествичник: „Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста – када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске.“

Св. Јефрем Сирин: „Узда за страсти је пост, а умртвљење страсти је молитва са милостињом. Чувај се од онога што је супротно врлини. Јер, ако постиш али се и безумно смејеш, биће лако да се саплетеш. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе – мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос 6,6).“

Св. Нил Синајски: „Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе – купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља.“

Св. Јован Касијан: „Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела… Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи.“

Св. Марко Подвижник: „Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу.“

Св. Антоније Велики: „Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод.“

Св. Николај Велимировић: „Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста.“.

Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске.

У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин.

У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење.

Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање.

Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50).

Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23).

Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце.

После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског.

Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11).

После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт.

Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе.

После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31).

Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој.

После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас?

Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању.

Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“.

Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни.

Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке.

Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот.

Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје.

После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога.

У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових.

Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом.

Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш.

Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља.

Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске.

Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин.

Извор: Светосавље („Житија светих“ Аве Јустина)

http://www.mitropolija.com/sedam-makaveja-solomonija-mater-njihova-i-eleazar-svestenik/

То је дело, а не само лепе речи пуне замишљених претпоставки. Све ово постаје нам јасније кад знамо и разумемо Христове речи: „Од ове љубави нема веће, до да ко живот свој положи за ближњега свога“. Тако је себедавање мера свих наших односа, и потврда остваривости у вери, што треба да покрене промишљање и поступање верујућег човека набоље. Сва креативност и прогресија живљења у вери треба да почиње од овога и да се темељи на том знању о важности несебичног односа према другоме.

Завештање органа треба да буде узвишени чин несебичне љубави, неоптерећен себичношћу самоистицања. Чин вере и поверења изнад сваке сумње о могућим злоупотребама, јер сумња и неповерење успоравају прогресију и низводе у нестваралаштво. Да би се вера и поверење истински остварили, потребно је трезвено промишљање о узвишености учињеног, уз добро знање да један човек завештањем својих органа може спасти пет живота других људи. Нажалост, нас често оптерећује сумња у могуће лоше поступање других. Истина је да, нажалост, постоји и трговина људским органима, али то не сме да буде нама меродавна чињеница. Реч је о злу које треба да се разоткрије, изобличи и искорени применом позитивних законских прописа, не дозвољавајући да нас исто заустави и одврати са пута љубави на беспуће немоћног осуђивања туђих лоших поступака.

Христолика доброделатна добронамерност

Знајући речи Христове: „Када учинисте једном од најмањих мојих, мени учинисте“, потребно је да свој поступак саобразимо Христовом крстоносном себедавању за живот света. Тада ће нам примарно бити то да помогнемо немоћном човеку, а не да сумњамо у то да ће неко злоупотребити нашу добронамерност. Треба бити обазрив и опрезан и мудро разликовати добро од зла, истину од лажи, у свакодневном чињењу, али кад је у питању овај узвишени чин, ту треба превазићи све предрасуде и на прво место ставити живот. У том контексту треба разумети чин завештања као утемељење у животу, а не као одустајање од постојања, одрицање од сопственог живота и прихватање умирања као нечега што убрзо долази. Због тога је овај чин утемељење у животу, а не бекство у смрт, јер то није пристајање да се умре пре времена, него је добра жеља да се продужи живот другога, без скраћивања сопственог постојања. Завештање органа не значи пристајање на умирање пре времена, онда кад то другоме одговара, него је показатељ спремности да се дода животу другога. Могуће је само тамо где је љубав сигурна, неоптерећена интересом и страхом од пролазности и нестајања.

Наше време обилује мноштвом себичних примера, како оних који су склони да обману друге и себично искористе њихову добру вољу, тако и оних који се „чувају“ од ових и њихове злонамерности. То дели и раздваја, зауставља добро стваралаштво и све затвара у несигурност истрошења и нестајања. Све расправе о завештању органа то најбоље осликавају, јер ту видимо најпре негативну реакцију истицања лоших могућности пре указивања на добре могућности. Једноставно речено, сви смо у лошем стању неповерења и неспремности за добру комуникацију. Свако тражи разлоге да не учини нешто добро, желећи да своје нечињење оправда неким вишим разлогом или нечијим лошим намерама. Све ово треба превазилазити непрестано снагом живе и делатне вере, промишљајући трезвено све своје поступке: Видети у свему оно што је најбоље знак је зреле вере, никако није наиван поступак лаковерног појединца. Али, све док је страх од могуће преваре већи од нашег међусобног поверења, сами себе онеспособљавамо за велика дела. Увек размишљамо најпре само о ономе што није добро, да бисмо на крају само то имали за мерило. Тако се затварамо у немоћ, не видимо потребе других и сопствене добре могућности да му помогнемо. Једноставно, затечени страхом једино што знамо јесте да се „чувамо“ једни од других у стању напетости и сукоба. То је пут безнађа и осамљења, старање само за себе. Тако обесхрабрени у себи за живот, постајемо себични и агресивни песимисти. То треба променити и победити страх од другога сталним старањем о бољитку свих и свега. Тада улазимо у живи динамизам боголике христоликости, где без тражења за себе дајемо себе и тако добијамо сви. То не треба да буде само лепа жеља, срочена мисао у моменту религијске инспирације, то је стварност нашег живота у вери.

Црква благосиља добродетељ

Треба знати да Црква све покреће напред у најузвишенију богочовечанску прогресију, никога и ништа не зауставља у стању тражења разлога за и против. Динамиком неизмерне љубави све осмишљава и свему даје добар смисао и праву меру. Тако и у вези са овим, покреће све креативне ствараоце, од лекара као стручњака који се баве животним бољитком и здрављем, до свих нас који смо њихови саствараоци, а не само корисници услуга. Најузвишеније састваралаштво се догађа управо у том чину себедавања завештањем својих органа на добробит других. То завештање, наравно, никако није наше одустајање од живота, него је најдивније себедавање. То је неописива радост за коју треба имати изоштрен животни укус. То су осетили они који су својим давањем органа, на пример једног бубрега, помогли детету, родитељу, брату, рођаку или било ком другом човеку. О томе ми је причао један врли прота из Сремске Митровице, отац Гвозден, који је дао свој један бубрег брату, да би убрзо потом постао по четврти пут отац. Не зна која му је већа радост, рођење детета или оздрављење брата. Бог нека их подржи у животу, вери и љубави, а нама свима отвори дубљи духовни окоглед да видимо потребе једни других и помогнемо бољитку живота, а не да се раздвајамо и затварамо свако у своју немоћ, страх и неповерење. Више вере и више поверења у изобиљу љубави, то је оно што нам треба како бисмо разумели Христове речи: „По томе ћете се познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. Дакле, Црква благосиља добродетељ, и ми који смо сабрани у Христово име треба да будемо креатори боље стварности, а не статични посматрачи и ловци на туђе грешке. Да несебично живимо једни са другима и да нашу љубав не умањује нико и ништа, да нас никакво и ничије злодело не одваја од добродетељи, јер тако и сами постајемо злоделатни. У томе ћемо успети само снагом и силом самоодречне љубави, никако и никада себичношшћу и себеистицањем. И још нешто: Црква смо сви ми крштени, а не само привилеговани појединци, „учени и униформисани професионалци“. Сви ми смо једно Тело коме је Глава Христос, где је правило да кад „један уд страда, болује цело тело“, и нисмо затворени у себе као нека група истомишљеника, него смо отворени и добронамерни и према онима „који су изван“. То значи да крштени хришћанин треба да се пита „Шта ја чиним?“, а не да се статично распитује шта је „дозвољено“ да чини. Добродтетељ је увек дозвољена и потребна, преко потребна посебно у наше дане. Па предлажем, уместо питања шта, кад, како и колико: живимо одговорно, дајући се несебично једни за друге, знајући да је спасење сваког човека у рукама другога, и радујући се стварности у којој „када видимо лице другога човека, видимо Бога“. Том вером просвећени, увек ћемо тражити и наћи разлог више за добродетељ, никада нећемо бити неделатни критичари било чије добронамерности, и тако ћемо постати истински креативни саствараоци у свему. Нећемо тражити да се било ко плаши нашег става о нечему, бићемо покретачи радости у сили непролазне и неистрошиве љубави Божје и наше, у живој стварности богољубља и човекољубља.

Ово је само један, можда и најбољи пример који сам до сада видео, како православно монаштво не може да се сведе у калупе и како се љубав према Богу преноси на ближње, на оне мале Христове. Најтоплије бих препоручио овај документарни филм свима онима који га нису одгледали. Може се наћи на

Физички хендикепи и ометеност у развоју велики су крст за свако људско биће и Бог то допушта по свом посебном Промислу. Међутим, и ти природни недостаци ни у чему не ограничавају човеков приступ и заједницу са Богом. Штавише, људи који носе тај крст по природи ствари много дубље могу да осете посрнулост и ограниченост људске природе и смире се пред Богом. Однос према хендикепиранима треба да буде братски, спонтан и непосредан, без претерано афектиране пажње, али нарочито без ниподаштавања и неосетљивости.

У нашем манастиру имамо два потпуно слепа монаха и једног монаха који од младости због повреде кичме веома тешко хода. Ми их доживљавамо у потпуности као равноправне чланове нашег братства. Штавише, својим способностима и талентима они врло често учествују много интензивније у животу манастира него неки други у братству који немају физичких недостатака. Посебно бих поменуо нашег о. Јеремију који је ослепео због једног обољења периферних крвних судова још као младић. Захваљујући компјуторском програму за слепе и знању брејловог писма он врло активно чита, можда и понајвише од свих у манастиру. Такође, тај програм му омогућава да потпуно несметано користи компјутер, припрема текстове, обрађује аудио фајлове и спрема аудио библиотеку. Осим тога један је од главних појаца и много тога зна напамет или док пева прати текст исписан брејловим писмом.

Архимандрит Сава Јањић