Извор: Фејсбук страница манастира Високи Дечани

Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времана проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне…иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.

Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свекодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како, дијели толику помоћ“? „Каква је то протекција, и какви су то повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни“?

Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жани која га је родила, старици од 90 и више година!

На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре ( удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови ( мој пријатељ и његов брат ) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обевеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.

Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да је ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“.

Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор: Ин4С

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/10/16/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC-2/

* * * * *

„Катехизатор, мисионар, социјални радник треба временом да се појаве у свакој парохији. Штавише, парохија која је без ових људи не може да се развије чак ни при жртвеном служењу свештеника. Ето зашто пред нама стоји одговоран задатак. Последњих година спроводимо системски рад који се тиче организације парохијског живота. Постоје одређени резултати, али је потребно да се учини још много тога. Парохије треба да буду јаке не само захваљујући делатности свештеника – чак и снажних и харизматичних – већ пре свега захваљујући СИСТЕМСКОМ РАДУ у свим оним областима у којима Црква показује особиту бригу и које Црква повезује са духовним благостањем народа, са спасењем људи. А ОВАКАВ ПОСАО ЈЕ НЕЗАМИСЛИВ БЕЗ МИРЈАНА (ЛАИКА) који су стручњаци у областима које сам управо поменуо.

Парохија представља неодвојиви део сваког православног верујућег човека. Међутим, парохија такође представља врата кроз која у Цркву улазе неверујући људи; за многе наше нецрквене суграђане парохија представља огледало Цркве у целини. У какву атмосферу особа долази у парохију, да ли ће у парохији затећи живот, радост, активност или напротив, хаос, недружељубивост, отуђеност – у многоме зависи и њен доживљај Цркве. На пример, неверујући човек је чуо беседу пастира или архипастира на телевизији, сведочанство о истини и речи јеванђелске љубави, поверовао овим речима и устремио се у најближу парохију – и тамо види лицемерје, хладноћу, грубост – што је потпуно недопустиво.

Недавно су ми испричали о случају у једној од московских парохија. Тамо се служила Архијерејска Литургија у част храмовног празника уз мноштво народа. Неколико старијих људи који су стајали на улазу у храм изненада су неочекивано чули грубе речи од стране запослених у храму и локалних „домаћина“ – парохијана. Нису сачекали ни проповед, ни крај Литургије – окренули су се и отишли. Људи који својом грубошћу одгурују оне који поново долазе у храм наносе више штете него што могу донети користи сви наши заједнички напори у организовању парохијског живота.

Ако се ситуација код нас буде тако развијала, ми ћемо више губити него што ћемо добијати. Не можемо дозволити некима да разарају добра осећања оних који долазе у храм – можда са жељом да постану део парохије, да се уцрквене и сједине са црквеним животом. Парохијско „гостопримство“ је одавно постало тема у народу и предмет многих шала. Да ли смо ми, који смо одговорни за духовну судбину тих људи, помислили колико је такав „сусрет“ и такво „гостопримство“ нанео дубоке ране душама тих људи? О онима које су одгурнули од храма – надајмо се само привремено – само зато што су били груби према њима, окренули се од њих, равнодушно прошли мимо њих? Кривица у овим случајевима не лежи само на парохијским „госпођама“, већ и на старешини храма који „нема времена“ да се побрине о атмосфери која влада међу паством. Дубоко сам убеђен да у великим парохијама, посебно на велике празнике, међу народом где се и јављају конфликтне ситуације, поред црквених продавница морају стајати ПАРОХИЈСКИ МИСИОНАРИ. Они су дужни да овакве конфликте зауставе истог тренутка, потребно је да зауставе госпође које су се размахале. А ко ће други? Свештеник је у олтару и не зна шта се догађа. Данас ћемо говорити, између осталог, и о припреми мисионара. Јако је важно да мисионар буде човек који ће бити одговоран за ситуацију у храму. То значи да ни једна особа НЕ СМЕ ДА БУДЕ ПРОГНАНА ИЗ ХРАМА незнањем, грубошћу некога од парохијана или непажњом свештенослужитеља.

ПРОШЛА СУ ВРЕМЕНА КАДА СЕ ПРЕМА РАДУ У ХРАМУ МОГЛО ОДНОСИТИ НЕМАРНО. Рад у храму представља најодговорнији део живота Цркве, рекао бих да је у питању прва линија. И прилаз томе треба да буде принципијелно другачији него што је био раније, када су се на послушања у храму одређивали случајним избором без икаквог образовања и одређене врсте занимања.

РАДОМ У ХРАМУ ТРЕБА ДА СЕ БАВЕ ЉУДИ ВАТРЕНЕ ВЕРЕ – А ТАКВИХ ИМА У СВАКОЈ ПАРОХИЈИ – ЛАИЦИ, ЉУДИ ОДГОВОРНИ И АКТИВНИ, који можда реализују своје потенцијале у неким световним професијама, АЛИ ПРИТОМ ИМАЈУ И ВАТРЕНУ ЖЕЉУ ДА СЛУЖЕ ЦРКВИ. Пракса показује да ако је верујућа особа успела да постигне неке резултате у својој световној професији, онда ће се и према раду у храму односити одговорно и озбиљно. Документ који треба да усвојимо можда и није најважнији за развој организације рада у храму, али представља важан камен у здању црквеног рада у овој области чији резултат зависи од сваког чеда наше Цркве.

Овим речима бих желео и да започнем наш рад, још једном нагласивши да припрема активних људи у парохији – мисионара, катехизатора, социјалних радника и особа које ће радити са младима – данас представља најважнији приоритет наше Цркве.“

http://www.patriarchia.ru/db/text/3675243.html

http://www.svedokverni.org

Био је родом из Паштровића, последњи паштровски кнез, одгојен у породици утемељеној на хришћанским вредностима, образован у Христовој науци и обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака. Добро је познавао Свето Писмо и Христову науку уопште, као и војничке вештине и традицију свог народа.

Отишавши из свог родног краја у Срем, добио је на управу место Моровић, које је тада постало његово седиште. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добар став према Угарској, добио је још области на управу. Но, будући да су се турски напади појачавали, заузевши Будим и опколивши Беч, праведни Стефан замоли угарског краља за неко заштићеније и мирније место, из кога ће моћи управљати. Био је на крају принуђен да се повлачи пред турском најездом. Доба његове владавине било је веома тешко, испуњено жестоким турским зулумом и аустро-турским притисцима, током којих је Стефан мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. "Пливамо усред непријатеља као јабука посред воде", говорио је. Када су, након свих ратних пустошења, Турци запленили сву стоку Србима и одвели радно способан народ, у нашем народу је завладала тешка глад. Тада је Стефан Штиљановић отворио све своје житнице, поделио жито народу и тако га прехранио. Читавог живота је помагао Српску цркву и народ, који га је зато веома волео и поштовао, сматрајући га за живог светитеља.

Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Праведна Јелена повукла се у Немачку пред Турцима, који су бесомучно надирали у ове крајеве. Једне ноћи, Турци на месту Стефановог погребења угледаше небеску светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис (благоуханије). Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу многих монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори.

На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она предаде своју душу Господу, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима, у Црногорском приморју, подигнута му је црква и освећена 1875. године.

Током Другог светског рата, 1942. године, усташки агресори су скрнавили мошти светитеља по фрушкогорским манастирима. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио барону Рајсвицу, склопивши руке и са сузама у очима га молећи да се Свете мошти спасу од усташког терора. Барон је показао разумевање за светиње и изашао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је са њим кренуо немачким штапским аутомобилом у Срем да спасе свете мошти. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца Светог кнеза Стефана Штиљановића, из Раванице (фрушкогорске, код Врдника) мошти Светог кнеза Лазара. Мошти су тајно пребачене возом за Београд, где их је дочекао бројни народ. Преношене су у литији и пренете у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.

Након преноса моштију Светог кнеза Лазара у Раваницу, 1989. године, у Саборној цркви је, у десном кивоту, остао део ових моштију, а у левом кивоту почивају мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, заштитника гладних и сиротих, којима своју молитвену помоћ упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља и личних искушења. Кивот са његовим моштима отвара се и уторком у 17 часова, на Акатисту српским светитељима. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.

• Вера
  

|

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/10/15.10.14.o.jovan_babic_o_provokaciji_u_humskoj_.mp3

Извор: Слово љубве

Као и неки други Св. Оци и Григорије Ниски је у овом питању био под утицајем Оригена чија су погрешна учења касније саборски осуђена. Међутим, Ниски није наметао то учење као општеобавезно и оно је остало као његово богословско мишљење (теологуменон). Поједини старци нашег времена одговарали су на разна питања која су им постављана и њихова духовна чада објављивали су књиге са тим одоговорима, најчешће препричавајући савете стараца. Врло мали број књига је ауторизован или од старца или од неког духовног ауторитета па се у таквој литератури провуку непрецизне изјаве или савети који су личне природе у тој мери да није корисно да се преносе широј читалачкој публици.

Такође некада се савети и поуке потпуно селективно сакупљају и поједине изјаве стараца или светитеља ван контекста стварају утисак да је та духовна личност подржавала ову или ону теорију. Зато је важно да се поуке стараца бирају већином од оних аутора који су написано проверили са онима који добро познају живот те духовне личности.

У вези ове теме, треба напоменути да се у наше време појавио већи број духовника који су се промовисали у јавности али чији савети не одражавају саборни ум Цркве. Дају се невероватни савети о најразличитијим питањима који често немају никакве везе са традицијом наше Цркве. Духовништво не сме да постане гуруизам и слепо следовање људима који понекад могу бити у веома болесном духовном стању. Мерило квалитета неке духовне личности не треба да буде то да ли је реч о мирском свештенику или монаху, човеку духовног изгледа или некоме ко својим изгледом не ствара утисак духовности, већ треба да буде засновано на томе колико нечији савети и размишљање стоји у сагласности са саборним умом Цркве.

Озбиљни духовници помажу нам да откријемо природно функционисање наше личности и откријемо слободу која нам је дата у Христу. Квазидуховници поробљују нашу личност и праве од нас слепе следбенике њихове личности. Савети озбиљног духовника изгледају исушвише нормалнои и обично, а лажни духовници опсењују нас причама о заверама, демонским стварима, виђењима и слично. Такви духовни савети не воде духовном изграђивању већ и нас могу да уведу у стање духовне обмане у којој се они налазе. Имао сам велики благослов да упознам три велика старца који су већ од Цркве препознати као свети људи и вероватно ће ускоро и званично бити проглашени светитељима: Јакова са Евије, Порфирија код Атине и старца Пајсија Светогорца. Оно што је карактеристично за сву тројицу који су имали посебне дарове јесте пре свега једноставност и природност, без икакве претенциозности и умишљене мистичности. Код појединих духовника који засењују разним откровењима и који објашњавају и оно што разумеју и оно што не разумеју види се немир, огорченост, гнев који се пред недовољно опитним верницима приказује као ревност за истину. Ту треба бити јако опрезан.

Архимандрит Сава Јањић

Данашњи празник је установљен да подсећа на тај догађај, али и непрекидно покровитељство Пресвете Богородице хришћанском роду. Њена помоћ, како појединцима тако и народима, безброј пута је потврђена. Овај празник је слава манастира Пећке Патријаршије. Еснафска слава воскара, Покров Пресвете Богородице, свечано ће бити прослављена у Патријаршијском Заводу за израду свећа у Сремским Карловцима.

• Вера
  

|

Са девет година Василије уписује духовну школу у Торопцу, а 1878.г.по њеном завршетку напушта родитељски дом да би продужио школовање у Псковској Богословији. Василије је био добре нарави, скроман и љубазан. Школа му је ишла лако и он је радосно помагао својим друговима који су га прозвали „архијереј“. Завршивши Богословију као један од најбољих ученика, Василије је успешно положио испите и у Петроградској Духовној Академији, 1884.г. И нови оправдани надимак - „Патријарх“, који је добио од академских другова показао се пророрчким и говори о начину његовог живота у то време. 1888.г завршивши Академију двадесеттрогодишњи кандидат Богословља враћа се у Псков и три године предаје у завичајну Богословију. У 26.години после озбиљног размишљања, он прави свој први корак за Господа на крсту, приклонивши вољу под три висока монашка завета – девства, сиромаштва и послушања. 14.децембра он се монаши са именом Тихон, у част светитеља Тихона Задонског. Следећег дана рукополажу га за јерођакона, а убрзо и у јеромонаха.

1892.г. о.Тихона премештају за инспектора Холмске Богословије, где убрзо постаје и ректор у чину архимандрита. А 19.октобра 1899.г. у Свето-Тројицком сабору (Саборној цркви) Александро-Невске лавре хиротонисан је за епископа Љубљинскога, одн. викара Холмско-Варшавске епархије. Само годину дана је свети Тихон био на својој првој епархији, али када је стигао указ о његовом премештању за епископа у Америци плакали су православни, плакали су унијати и католици којих је било много у Холму. Цео град се скупио на железничку станицу да испрати њега, који им је тако мало послужио, али толико много возљубљеног им архипастира. Народ је силно желео да задржи одлазећега владику, узевши путничко особље, а многи су просто легли на железничке шине, не дајући тако могућност да преко њих прође драгоцен бисер –православни архијереј. И само срдачно обраћање владике је умирило народ. И таква пратња је окружавала светога целога његовога живота. Плакала је православна Америка, где га и до сада називају Апостолом Православља, где је он у току седам година мудро руководио паством путујући хиљадама километрима, посећујући тешко доступне и удаљене парохије, помагао им да организују духовни живот, зидајући нове цркве, међу којима је величанствена Саборна црква Светога Николе у Њу Јорку. Његова епархија у Америци је порасла до 400.000: руса и срба, грка, арапа, обраћених из унијатства словака и русина; домородаца – креола, индијанаца, алеута и ескима.

По повратку из Америке у току седам година он је био на челу старе Јарославаљске катедре. Тихон је јашући на коњу, пешке или чамцем стизао до забачених села, посећивао манастире и среске градове, покретао црквени живот у стање духовнога јединства. Од 1914.до 1917.г. управљао је Вилењском и Литванијском епархијом. За време првога светског рата када су Немци били пред град Виљнус, он је успео да пошаље возом мошти Виљнуских мученика и других светиња у Москву, и вративши се у још не заузетој земљи служи у препуним црквама, обилази војне болнице, благосиља и поучава војску која је штитила отачаство.

Недуго пре своје смрти, свети Јован Кронштатски је у једном разговору са светим Тихоном казао: „Сада, Владико, Ви седите на моје место, а ја идем да мало одморим“. Само неколико година потом испунило се пророштво старца када је митрополит московски Тихон жребом изабран за Патријарха. У Русији је било смутно време и на отвореном Сабору Руске Православне Цркве, 15.августа 1917.г. изнето је питање о васпостављању патријаршије у Русији. Мишљење народа на њему су исказали земљорадници: „Ми више немамо Цара, немамо оца кога би волели; Синод воли немогуће, и због тога ми, сељаци, желимо Патријарха.

Време је било такво, кад је све и и сва ухватила брига за будућност, када је оживела и разгранала се злоба и смртоносна глад погледала у лице народу, страх пред грабежом и насиљем ушао је у домове и цркве. Предосећај свеопштег наступајућег хаоса и царства антихриста је обузело Русију. И под громом оружија, под стрехом митраљеза Божијом руком се поставља на патријаршијски престо првосветитељ Тихон, да би узашао на своју Голготу и постао свети Патријарх – мученик. Он је горео у духовном огњу непрекидно се мучио питањима: „Докле ћеш допустити безбожној власти“? Где је граница, када је благо Цркве он обавезан да постави изнад добробити свога народа, више од човечијега живота, при том не својим, но животом верних у њему. О своме животу, о својој будућности он уопште није размишљао. Он сам је био свакодневно спреман на смрт. „Нека моје име пропадне у историји, само да би Црква имала корист“, говорио је, идући за својим Божанским Учитељем до краја.

Тако са сузама плаче нови Патријарх пред Господом за свој народ, и за Цркву Божију: „Господе, синови Руски су оставили Завет Твој, разрушили су жртвенике Твоје, стрељали су (људе) по црквама и светињама и Кремља, убијали свештенике Твоје...“. И он позива руске људе да очисте срца покајањем и молитвом да васкрсне „у годину Велике посете Божије у садашњем подвигу православнога рускога народа светла незаборавна дела побожних предака“. За обнову у народу религиознога осећаја, по његовом благослову организоване су грандиозни крсни ходови (литије) у којима је незаменљиво узео учешће и Патријарх. Без страха он је служио у црквама Москве, Петрограда, Јарославља и другим градовима, укрепљавајући духовну паству. Када је на позив помоћи гладнима, био покушај разбијања Цркве, Патријарх Тиохон је благословио да се дају црквене драгоцености, иступио је против присвајања светиња и народног достојанства. Као резултат тога био је ухапшен, и од 16.маја 1922. до јуна 1923.г. био је у затвору. Власти нису успеле да сломе светитеља и били су принуђени да га пусте. Међутим, од тада су почели да прате сваки његов корак. 12.јуна 1919.г. и 9. децембра 1923.г. били су покушаји убиства и при другом покушају мученички је погинуо његов келејник Јаков Полозов. Не гледајући на гоњење, светитељ Тихон је наставио да прима народ у Донском манастиру, где је живео у кућном притвору и људи су долазили масовно долазећи често издалека или пешице, савлађујући хиљаде километра. Последњу мученичку годину свога живота, он прогоњен и болестан, незаменљиво је служио недељом и празницима. 23.марта 1925. служио је последњу Божанствену литургију у цркви Великога Вазнесења, а на Благовести Пресвете Богородице је уснуо у Господу са молитвом на уснама.

Прослављање светитеља Тихона, патријарха Московског и целе Русије је било на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 9. октобра 1989. на дан престављења светог апостола Јована Богослова. Многи у томе виде промисао Божији: „Децо, љубите једни друге, - говори у последњој проповеди апостол Јован. То је заповест Господња, ако је сачувате, то је довољно.

Складно звуче последње речи Патријарха Тихона: „Чеда моја! Сви православни руси, хришћани! Само на камену лечења зла добром зида се нерушива слава и величина наше Свете Православне Цркве, и неухвативо за непријатеље биће Свето име њено, чистота подвига њених чеда и служитеља. Идите за Христом. Немојте Га издати. Не подавајте се искушењу, немојте изгубити у крви освете и душу своју. Не будите побеђени злом. Победите зло добрим.“!

Прошло је пуно година од дана смрти светога Тихона, и Господ је подарио Русији свете мошти његове на њено укрепљење за предстојећа тешка времена. Оне су у великој Саборној цркви Донскога манастира.

Изабрани архијереју, предивни угодниче и исповедниче Христов, чврсти заштитниче Руске Цркве, отечеству нашем посредничe и заступниче, прослављајући Господа који те је прославио и даровао нам тебе, новог и великог заштитника, узносимо ти похвалне песме. Ти пак, пошто имаш велику смелост пред Владарем неба и земље, ослободи од свих невоља нас који кличемо:

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Господ и Творац Анђела у бурне дане метежа и велике неслоге зажелевши да страдалним људима подари утеху јави тебе, претихи и предобри патријарху, као светлозарну светиљку, која обасјава душе верних светлошћу Тросунчаног Божанства, да и сада долазе код тебе сви који желе да буду са Христом, због чега ти у умиљењу кличемо:

Радуј се, јер ниси одступио од жреба (избора) патријаршијског као од монашког послушања!

Радуј се, јер си се научио ревносном испуњавању воље Божије!

Радуј се, јер си на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице узашао на патријаршијски престо који је две стотине година био упражњен!

Радуј се, јер си на празник Благовести са првосветитељског престола прешао пред престо Пресвете Тројице!

Радуј се, украшени првосветитељством и исповедништвом!

Радуј се, јер си за Бога живео и од Бога си просвећен!

Радуј се, јер си својим подвигом непроменљиво утврдио патријараштво!

Радуј се, јер си собом показао пример доброг пастира!

Радуј се, двоструко прослављање Донскога манастира!

Радуј се, утврђење Православне Цркве у Америци!

Радуј се, боговидно наслеђе руске пастве!

Радуј се, богонаписани свитку праве вере!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Чувши руски људи за уништење светиња православних и видевши тебе веома ожалошћеног и обузетог страхом, да си вернима полагао наду у живот вечни, а не да имају смрт; због тога светлошћу богоразума твога ,добросрдачни Тихоне, и нас озари да заједно са тобом кличемо Творцу свега: Алилуја!

Имајући богопросвећен разум, богомудри Тихоне, одбацио си свако мудровање тела, разумно си се повиновао вољи Господа; због тога си се јавио чист сасуд и станиште Духа истине. Због тога те прослављајући, као богомудрог учитеља, кличемо:

Радуј се, од младости прозвани Патријархом!

Радуј се, изабрани делатниче винограда Христовога!

Радуј се, јер си доброчинством и светитељством помогао у утврђењу Православља у Америци!

Радуј се, јер си увек ка висини врлина водио оне које си напасао!

Радуј се, јер си и сам свом душом желео Горње Царство!

Радуј се, видеоче и проповедниче премудрости Божије!

Радуј се, чувару разума Апостолске Цркве!

Радуј се, златоусти проповедниче правде православне!

Радуј се, неустрашиви покаратељу таштог размишљања и неправде!

Радуј се, дивни миомире праведности!

Радуј се, јер ниси посрамио нашу наду!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Сила Вишњега јавно показа тебе, свештенопроповедниче Тихоне, крстоносца у тешкоћама ,када свеоружијем Божије благодати си развејао обмане многобројних непријатеља, певајући Богу победитељну песму: Алилуја!

Имајући несумњиву веру и чисте помисли, оставио си све красоте овога света, богоблажени Тихоне, и нелењо си послужио Господу у светитељском чину. Због тога си украшен добротом и озарен знањем са висине, као путеводитељна звезда сијаш свима који теби кличу:

Радуј се, јер си свим срцем заволео јединога Христа!

Радуј се, јер си умножио дани ти таланат!

Радуј се, јер си Богу угодио свим доброчинствима!

Рсдуј се, наоружани мудрошћу, кротошћу и смирењем!

Радуј се, јер си изнад свега тражио правду и истину!

Радуј се, јер си смело јављао истину!

Радуј се, јер си без страха претрпео заточење правде ради!

Радуј се, узнесени смирењем!

Радуј се, јер си врлинама стекао вечну награду!

Радуј се, јер си њима задивио оне који се противе вољи Божијој!

Радуј се, увек посредниче за утврђење твоје пастве!

Радиј се, топли заштитниче наш пред Богом!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Имајући буру сумњалачких и таштих помисли, не можемо, свемудри Тихоне, испричати величину твога исповедништва. Међутим, молитвама твојим пред престолом Свевишњега укрепљавани у правоверју и побожности, кличемо Њему: Алилуја!

Чувши људи за многоплодну доброту душе твоје, богоносни Тихоне, зажелеше да те виде на првосветитељском престолу, и одмах си са висине био осведочен као сасуд Божије воље. Стога дивећи се чудном Божијем промишљању приносимо ти овакве добре похвале:

Радуј се, Првосветитељу преднаречени од самога Господа!

Радуј се, мужу жељени,изабрани да напасаш стадо Христово!

Радуј се, добра вољо Пастиреначалника Христа!

Радуј се, непоколебљива потврдо вечних хришћанских истина!

Радуј се, заједничару са апостолима!

Радуј се, сапрестолниче великим светитељима!

Радуј се, јер си се јавио равноправан са богомудрим првопрестолницима!

Радуј се, јер си се наследницима твојим јавио као верни путовођа ка спасењу!

Радуј се, јер си телесна мудровања повиновао духу!

Радуј се, неућутна поуко спаститељног Православља!

Радуј се, увек текући изворе чудеса!

Радуј се, народни молитвениче, старче и љубимче васцеле Русије!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Господ те објави као боговођену звезду, достохвални оче наш Тихоне, јер си паству твоју добро обасјао светлошћу Православља, показујући на прав пут ка Царству Христовом и учећи нас да увек кличемо Богу: Алилуја!

Када си био постављен на свећњаку првосветитељског служења, свемудри Тихоне, похитао си да сведушно угодиш Богу, и ниси се узалуд потрудио, просвећујући помрачене страстима. Ми пак, знајући те као богомудрог архипастира и верног и предоброг управитеља дома Божијега узносимо ти ове похвалне речи:

Радуј се, јер си чврсто стајао на кормилу управљања Црквом!

Радуј се, јер си вернима засијао светлост Христову!

Радуј се, јер хиташ у невољама духовно покраденима!

Радуј се, јер си у старању за Цркву био свакога дана спреман на умирање!

Радуј се, јер ниси допустио да душепропадљива звер растргне твоје стадо!

Радуј се, јер си сачувао Цркву верну Христу у гоњењима!

Радуј се, јер се тобом избављамо од непријатеља!

Радуј се, јер се тобом испуњавамо ревности по Богу!

Радуј се, јер си се јавио прекрасан богословљем и добрим делима!

Радуј се, јер си уништио мудровање мрскога непријатељства злобе!

Радуј се, јер си претекао обману гноја страсти!

Радуј се, похвало православном народу!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Ваистину си се јавио проповедник побожности, непостидни делатниче и који идеш право речима истине, свештеноначалниче Тихоне, као добри војник Христов напасаш паству твоју у годинама смртних искушења, подижући и нас да кличемо истинитиоме Богу: Алилуја!

Засијао си у првосветитељима као светлозарна звезда, блистањем учења твојих и исповедништва озаравајући душе верних и одгонећи таму безбожија. И сада плодовима сејања твога насићујеш све, који ти са љубављу и дивљењем кличу:

Радуј се, јер си промислом Божијим узашао на престо првосветитељства!

Радуј се, јер си прошао крсни пут са својом паством!

Радуј се, јер си жезлом благовољења напасао стадо Христово!

Радуј се, јер ниси оставио заблуделе и осуђене овце на заклање !

Радуј се, јер си потражио и вратио изгубљену и прогнану овцу!

Радуј се, јер си превијао болесне и крепио поражене!

Радуј се, јер си истребио безбрижне и бујне овце!

Радуј се, јер си претрпео неправедно лишење чина и монашког звања!

Радуј се, јер си због руског народа сачувао његову скупоцену ризницу – Цркву и Свето Православље!

Радуј се, јер и сада се угледамо на твоје дела!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Желећи да незабрањено будеш добар пастир, коме су овце своје, постарао си се, богоносни оче, да би био на корист душа стада свога, да би сви тражили јединога Бога. Ми пак, надајући се да ћемо достићи спасење преславним посредовањем твојим са смелошћу кличемо: Алилуја!

Знамо те као новог и дивног старатеља Цркве Руске, светитељу Тихоне. Будући да се ниси уплашио у твоме исповедању људских претњи и сачувао си светоотачке завете. Због тога нам те подари Подвигоположник Христос. Ми пак, недостојни ти кличемо.

Радуј се, јер си показао свецело самоодрицање!

Радуј се, јер си тражио спасење многих!

Радуј се, јер си мудро распозонао њихово лукавство!

Радуј се, јер си побеђивао све обмане ђаволске!

Радуј се, јер си узео свеоружје побожности!

Радуј се, проповедниче промисла Божијег о људима!

Радуј се, дивно очишћење нарави људи!

Радуј се, усрдни чувару ризница православне вере!

Радуј се, испунитељу Божије добре воље према људима!

Радуј се, поверениче тајни Божијих,који си још на земљи окусио небеска блага !

Радуј се, јер си животом твојим објавио светост душе твоје!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Необично и преславно чудо је да виде маловерни и малодушни, богојављени Тихоне, како си у суровим гоњењима боравећи на првосветитељском престолу организовао свештени живот, утврдио православну веру и твојом премудрошћи и благодатним речима научио стадо твоје да богоугодно кличе: Алилуја!

Сав пун љубави Христове, добросрдачни Тихоне, ниси оставио паству твоју, као анђео чувар био си чедима твојим и за њих узносиш молитве Свевишњем. Због тога усрдно поштујемо светли спомен твој узносећи ти благодарне похвале:

Радуј се, јер си обиљем љубави твоје задивио свет!

Радуј се, јер си у чину вође показао кротост и благост!

Радуј се, јер си задобио славу предоброг и преблагог Владике!

Радуј се, је си на земљи показао славу Царства Небескога!

Радуј се, ревнитељу апостолских предања!

Радуј се, премудри уводиоче црквених канона!

Радуј се, јер си у светитељском служењу своме видео напор, труд и подвиг а не славу и почаст!

Радуј се, јер си истински дао правоверне заповести!

Радуј се, јер си био правило Божанског савршенства!

Радуј се, јер си примио велики дар првосветитеља!

Радуј се, драги камену који украшаваш целу Руску земљу!

Радуј се, јер нас слабе позиваш на прослављање Бога!

Радуј се, светитељу Тихоне,похвало и утврђење Православне Цркве!

Подвизавао си се добрим подвигом, свечасни Тихоне, неизменљиво си савршио време живота, милостивом и богопријатном душом твојом преселио си се у вечни живот где са небеским чиновима и свима светима певаш Богу победну песму: Алилуја!

Многоречити говорници не могу достојно исказати прехвално прослављање празника твога ,богогласни Тихоне, ми пак побуђени на покајање од тебе и желећи да подражавамо добросрдачности твојој, похвалним песмама те овако прослављамо:

Радуј се, добри учитељу и управитељу стада твога!

Радуј се, чврсти чувару оних који су колебљиви у вери!

Радуј се, јер си неустрашиво претрпео свирепост државних власти!

Радуј се, јер си дао ћесару само ћесарево!

Радуј се, јер си се храбро борио за славу Цара над царевима и Господа над господарима!

Радуј се, јер си нам предао спаситељна предања!

Радуј се, јер тобом се ревношћу чува светоПравославље!

Радуј се, јер се тобом благосиља свака намера на небесима!

Радуј се, јер си у мраку безбоштва сачувао праву веру!

Радуј се, јер си према нама грешнима претворио гнев Божији у милост!

Радуј се, јер нам помажеш са великим московским светитељима!

Радуј се, осењени покровом Пречисте Богородице!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утрврђење Православне вере!

Желећи да спасеш Руску Цркву, преславни оче наш Тихоне, анатемисао си нечиста учења и успротивио си се богоборцима, тако да су се плашили тебе као другог Ермогена. Ми пак поштујући свечасни спомен страдања твојих кличемо Богу који те је прославио: Алилуја!

Јавио си се непоколебљиви грудобрани пун добре воље, показујући собом начин храбре борбе и утврђујући делима и речима чврсто стајање у правој вери, свештенопроповедниче Тихоне. И сада светлошћу твојом прогони се тама и показују се зле намере лукавих,и озарени Божанском мудрошћу твојом да би ти сви клицали овако:

Радуј се, јер си осниваче безбожних јереси показао посрамљенима!

Радуј се, јер си критиковао карактер свенародне дрске безбожности!

Радуј се, похвало новомученика руских у време гоњења за Цркву!

Радуј се, јер си и сам био затворен у тамницу за Христа!

Радуј се, јер си подражавао добровољна страдања Христова!

Радуј се, јер си радосно поштовао страдања за Христа и Цркву Његову!

Радуј се, јер си страдањем савршио исповедање!

Радуј се, јер си сву наду положио на Бога Промислитеља!

Радуј се, јер излажеш руглу сакривене обмане!

Радуј се, јер плашиш намере безбожника!

Радуј се, јер си кроз многе подвиге непроменљиво утврдио праву веру!

Радуј се, јер је изданак побожности узрастао напорима твојим!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Приносимо ти свеумилне песме, поверениче Христов, сада сијаш на небесима украшен венцем красоте; као верни светитељ обукао си се правдом и веселиш се у рају сладости и приљежно се молиш за оне који због тебе прослављају Оца Небескога и који Му кличу: Алилуја!

Христос те јави као светиљку целоме свету,богонадахнути оче наш Тихоне; знајући смирење срца твога и постави те на престолу светитељском (епископском, одн. патријаршијском). Ти пак приносећи Му себе самога као миомирис, био си и свештеник и жртва; због тога ти неућутним речима узносимо:

Радуј се, јер си засијао светлошћу живота!

Радуј се, јер си достојно примио нестарели живот!

Радуј се, моћни поборниче истине!

Радуј се, љубазни проповедниче покајања!

Радуј се, јер уништаваш лукавство лажних учитеља!

Радуј се, јер утврђујеш маловерне у Православној вери !

Радуј се, јер си заточен у тамницу за православну веру и побожност од безбожника!

Радуј се, јер си добродушно претрпео мучење за Христа!

Радуј се, јер си се силом Божијом јавио непобедиви у подвигу!

Радуј се, јер си био свечасни храм Богу!

Радуј се, посебни стараоче за душе твоје пастве!

Радуј се, брзи помоћниче онима који те позивају на помоћ!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Зажелевши да примиш благодат од Даваоца милости, Владара и Господа свих, пре краја јавио си се, свехвални оче Тихоне, мртав греху, учећи нас да поштујемо Христа, богопријатни. Он те обогати даром чудеса, освети те и прослави на небу и на земљи, учећи нас да због тебе певамо: Алилуја!

Прослављајући венац исповедништва, који си задобио достохвални оче наш Тихоне, ваистину незнамо како да те назовемо, јер тобом се славно прослави Бог наш у Светој Тојици. Због тога ти приносимо ове похвале:

Радуј се, јер си богоугодно поднео напор ношења крста!

Радуј се, јер си тражио само Божију добру вољу!

Радуј се, пуни сасуде Духа Светога!

Радуј се, обогаћени даровима Христа!

Радуј се, јер си од Бога примио вечни благослов!

Радуј се, јер си људима својим молио Божију добру вољу!

Радуј се, јер си у огњу јавио многоиселитељске мошти твоје!

Радуј се, јер њима чуваш храм од огња!

Радуј се, велики ревнитељу славе Божије!

Радуј се, брзи испунитељу наших молитава!

Радуј се, стална радости твоје пастве!

Раддуј се, путовођо Православља у целом животу твоме!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

О, предобри пастиру наш, свети патријарху Тихоне, прими ове мале похвале и моли Господа Сила који те је овенчао славом, да препороди Русију (и Србију) у Христу, да подари мир људима нашим и светој Својој Цркви, да је сачува од свих душепагубних и безбожних праваца, да обрати срца свих људи према Себи и ближњему, да подари да познамо Духом Светим велико мноштво суграђана наших ненаучених вери и одвраћених од вере и да се удостојимо да једним устима и једним срцем певамо Њему у векове: Алилуја!

О, добри наш пастиру, свети велики патријарху Тихоне, јавио си се као горњи град, добра дела твоја и до сад сијају пред људима. Знамо, да ти стојећи пред престолом Пресвете Тројице, имаш велику слободу у молитвама пред Господом. Погледај сада на нас грешне и недостојна чеда твоја, и теби који имаш велику смелост пред Творцем свега ,сад прилазимо и молимо се: умоли Господа да нам подари решеност да стекнемо побожност отаца наших,коју си ти стекао од младости твоје. Ти си у животу твоме био ревносни заштитник и чувар истините вере, помози и нама да сачувамо непоколебљивом веру православну. Тиха пак, душа твоја веома је успела у Божанском смирењу, научи и да се<]]>4273Wed, 08 Oct 2014 20:46:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-r4257/

Прва наша мисао, на почетку сваког новог дана и на почетку сваког нашег рада, нека буде мисо о Богу. И прва наша реч, на почетку сваког новог дана и сваког нашег рада нека буде реч у славу и хвалу Њему, једноме у Тројици Богу: Оцу, Сину и Духу Светоме.

Подсетимо се незаборавних речи Апостола народа у првој Посланици Коринћанима:

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода;Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;

И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. (1Кор 1, 26-29).

У другој глави Апостол нам открива да његова проповед не долази у „убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ како ни вера наше не би била „у мудрости људској него у сили Божијој“. А та „премудрост Божија“ је „сакривена у тајни“ и њу је Бог „предодредио пре векова“ „онима који га љубе“. Дакле, истинска мудрост и знање долази од Бога и открива се тајни љубави јер је љубав гносеолошки метод који нам је Бог предао. Свет око себе упознајемо тек ако га истински заволимо у Христу, у тајни његовог предвечног наума да сву творевину преведе из смрти и пропадљивости у вечни живот. Тек тада се пред нама људима отвара сва дубина тајне која надилази сва људска парцијална и селективна сазнања.

Наравно, то не значи да хришћани беже од људског знања и познања које нам је Бог дао у нашој створеној природи. Али, сва људска знања добијају свој смисао једино у свеобухватној тајни Христовог домостроја спасења јер сама по себи воде у смрт и не дају излаз из трагичности биолошког начина постојања. Знање, љубав, премудрост за хришћане су личног карактера и сажимају се у личности Христа Спаситеља који јесте Љубав, Знање и Премудрост.. Зато хришћани треба да Христом сазнају, Христом љубе и улазе у тајну премудрости коју је објавио оваплоћени Син Божији преко кога нам је Отац Небески послао Духа Светога који ће нас свему научити (А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Јн. 14.26)

Студирање теологије веома је важно јер је потребно најпре да добро упознамо своју веру, стално проучавамо Свето Писмо и свакодневно урањамо у мудрост светоотачке литературе. Ипак, никада не смемо да заборавимо да студирање теологије свој пуни смисао има уколико читав свој живот саобразимо Христу јер без Христа и живота у Христу сва наша знања остаће некохерентна и фрагментарна, па можемо да дођемо у велику опасност да залутамо на пут заблуде и јереси. Зато, што се више бавимо теологијом, потребно је још више да се подвизавамо у љубави, боримо против свог егоизма и себичности и учимо се љубави која „дуго трпи, која је благотворна, не завиди и не горди се и не надима, не радује се неправди већ истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор 13)

Да бисмо задобили ту љубав и очистили свој ум и срце потребно је да се ослободимо страсти, тј. неприродних покрета душе који нас удаљују од Бога и предвечног логоса (смисла) нашег постојања. Св. Максим каже да је знање без дела тј. подвига, демонска теологија „"δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις". Управо овде видимо колики је значај подвига у теологији и како теологија није само, како би Св. Исак Сирин рекао „η γύμνωσης του νοός" тј. гимнастика ума. Без ослобођења од негативног дејства страсти немогуће је здраво богословствовати и зато у гностичким главама многи Св. Оци управо говоре о подвигу као основном предуслову за здраву православну теологију. Нажалост, данас се теологија често схвата као интелектуална и рационалистичка дисциплина. Међутим, ако метод неких данашњих теолога (посебно на Западу) упоредимо са Св. Оцима видећемо суштинску разлику. Отуда само студирање нема смисла уколико није праћено активним делатним животом у Христу. Зато монаштво није бег од теологије, већ управо један од начина како да идемо у сусрет теологији у духу Св. Отаца Цркве

Архимандрит Сава Јањић

(одговор је са теме "Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Високи Дечани")

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/10/01.10.14_zbor_-_o._milorad_golijan_-_znaci_vremena_i_znaci_nade_64kpbs.mp3

Слово Љубве

Одговор: Треба рећи да постоје два облика расејане молитве. Први је кад се човек труди, али не може да овлада својом пажњом. Ум напушта речи молитве и врти се у земаљским предметима. Подиже се читава бура помисли, која гуши речи молитве, али човек не оставља молитву, поново силом воље враћа ум на њене речи, закључава га у њих и опет се ум чупа, као звер из мреже и човек га поново напором воље враћа унутра, на ону реч молитве коју је ум напустио. Овде је присутна борба. И због труда који човек предузима оваква молитва је спасоносна.

Други облик је лажљива молитва. Човек лаже Богу, он иде лаким путем и чита или изговара молитву не старајући се за пажњу. Он не схвата пред Ким стоји, шта ради, с Ким разговара, претвара се да се моли, а затим се толико навикава на ово лицемерје да га не примећује. За такву лажљиву и лењу молитву пророк Јеремија је рекао: Проклет је ко дело Господње чини с немаром. Проклет значи - "одлучен од Бога". Услед овакве недостојне молитве, као и због недостојног причешћивања човек постаје још даљи од Бога него што је био. За непрестану молитву потребно је да се чисти ум споји с чистим срцем. Стога човек треба да се чува лажи која прља срце и испуњава ум помислима, као и злобе, јер са злобним срцем не може да се сједини име Исуса Христа.

Архим. Рафаил Карелин

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

Манастир Глоговац