То што се овај лажни и хулни спис назива „Изгубљено јеванђеље“, говори више о онима који су га „открили“, него о јеванђељу, јер онo ни по својој књижевној форми, нити по садржају нема никакве везе са канонским Јеванђељима Цркве.

Поменути хулни спис је наводно стар око 1500 година и у њему се на „шифрован“ начин помиње брак између неког Јосифа и Асенете, а то би по проналазачима овога списа требалo да буду Исус и Марија Магдалина [sic]. „Чувени проналазачи” овога списа (тек сада откривеног) су израелско-канадски редитељ Симче Јакобовичија и професор религије Бери Вилсон из Торонта.

Ако је и од Симчета и Берија – много је!

Нека нам не буде замерено, али се чудимо како овакви „авантуристи“ и њихови докони пројекти лако добијају простора у нашим појединим медијима, поред толико горућих проблема, битних за данашњег човека и његову егзистенцију. Што се тиче поменутог „двојца без кормилара“ – Симчета и Барија, њима би било боље да се баве својим пословима, него да се као аматери упуштају у преозбиљне теме као што су света Јеванђеља Цркве Христове. Ако, пак, они или слични њима желе да се упознају са истинским садржајем светих Јеванђеља, упућујемо их на читање канонских Јеванђеља: по Матеју, по Марку, по Луки и по Јовану. Можда ће их читање ових светих Јеванђеља умудрити на спасење и вратити са пута „изгубљености“ на прави пут људскости и поштења.

Епископ далматински Фотије

Извор: Епархија далматинска/Svetigora

Фото: znet.hr

Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: „Забадава сте добили, забадава и дајите” (Мт 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.

Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца:

Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.

Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.

У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца.

Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:

„Славна српска Патријаршијо,

Од западне стране на реци Бистрици,

Ти си мати свој српској земљи,

Храм Спасовог Вознесенија,

Први ти је ктитор Свети Сава,

Сатрудник му би Свети Арсеније…“.

(Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).

Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века.

У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.

Тонски прилог Радија Светигора

• Наука
  

Ова књига је посвећена веома важној теми нашег савременог црквеног живота, а дело је истакнутог аутора, протојереја о. Николаја Балашова, заменика Високопреосвештеног митрополита смоленског и калињинградског г. Кирила, председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.

Као што је свима, у првом реду пастирима и теолозима Цркве, познато, - или би требало да је познато, - света Евхаристија, односно Литургија Цркве, конституише њено биће и рађа из себе сав њен живот, сву њену мисију, све њене делатности „за жи­вот и спасе­ње света". Она је првобитни и најдубљи слој њенога Светога Предања. Она је Светиња над светињама Православне Цркве Божје. Црква је, најпре и највише, литургијска или евхаристијска заједница, а онда све друго. Lex orandi и lex credendi међусобно се прожимају и, у крајњој линији, подударају. Не учествовати у литургијском, односно благодатно-подвижничком богослужбеном животу Цркве, са врхунцем у божанственој Евхаристији и у приопштавању себе Христу Богочовеку, Животодавцу и Спаситељу, кроз примање Тела и Крви Његове, значи, по Његовим сопственим речима, немати живота у себи (види Јов. 6, 48 - 58, посебно стих 53), док учествовати у Евхаристији и причешћивати се Хлебом живота и Истинским пићем значи имати живот вечни већ од сада и живети у радосном ишчекивању будућег васкрсења (тамо).

Кад год је ова основна спасоносна благовест у хришћанској историји била занемаривана или, штавише, заборављана; кад год је Црква, свесно или несвесно, свођена на природну религију, било империјалну било националну или, као данас, на секуларизовано „хришћанство без Христа"; кад год је животодавна благодатна сила свете Литургије доживљавана као магијски или религијски „обред" који делује механички, споља, ex opere operato, без нас; кад год је учешће у Литургији било замењивано присуствовањем њој, што је contradictio in adiecto, незамислива у древној Цркви; кад год су верници престајали да буду царско свештенство и саслужитељи свештенослужитељима, а постајали пасивни посматрачи неразумљивог, архаичног и егзотичног „спектакла" и слушаоци подједнако неразумљивих хорских концерата или солистичких појачких „нумера"; коначно, кад год се заборављало да Литургија јесте свенародно делање (што термин изворно и значи), а није задовољавање приватних или индивидуалних „верских потреба", - у свим таквим и сличним случајевима требало је поново откривати и доживљавати свету Литургију и богослужења која нас за њу припремају, ослобађати литургијску праксу декадентних наноса и „предањâ по човеку" насталих у временима кризâ, незнања, физичког ропства под игом иноверних завојевача и духовног ропства под веома снажним утицајима инославних богословских учења, првенствено оних схоластичких и неосхоластичких, и враћати се, опет и опет, и по много пута, духу верности аутентичној литургијској традицији и истинском смислу литургијског живота Цркве.

У том процесу нема места за такозвану обнову Литургије, још мање га има за „литургијске реформе" и квазилитургијско помодарство, а о „обновљенству" да се и не говори: посреди је препород нашег литургијског доживљаја и искуства, (по)двиг или напредовање кроз стално враћање Извору, Земљи живих, Христу Првосвештенику Цркве, Ономе Који приноси евхаристијске Дарове и тако приноси Себе за све. Посреди је, уствари, литургијски препород нас самих, наше обновљење ума, срца и свега бића, а не покушај прекрајања чина или структуре Литургије по мери било чијег укуса или неукуса, знања или незнања, воље или самовоље. Такво прекрајање врше, свесно или несвесно, управо они који своје - бесумње веома ограничено - поимање смисла светога богослужења гордоумно поистовећују са вечним и неизмењивим Предањем, а сваки корак на путу ка литургијском препороду и откривању аутентичног духовног и богословског смисла литургијског свештенодејства рогобатно и неодговорно називају „обновљенашким" деловањем.

Потреба за препородом литургијске праксе указала се доста рано - већ у четвртом веку, после масовне и зато неизбежно површне христијанизације становништва Римског Царства. О томе сведоче списи великих светих Отаца тога доба и алузије, гдекад и нескривене жалбе, првих великих учитеља монаштва на опадање евхаристијске и молитвене ревности међу хришћанима у свету. Потом се та потреба периодично јављала током историје Цркве: у време иконоборства; крајем првог хиљадугодишта; у доба исихастичког покрета, који је био и покрет изласка из литургијске летаргије; у 18. веку, за време светих Отаца „кољиварâ", носилаца дубинског и апсолутно предањског литургијског препорода; у првим деценијама 20. столећа, о чему речито сведочи ова књига, као што сведоче и аналогна литургијска струјања у Грчкој, а код нас тадашња богослужбено-преводилачка и литургијско-практична делатност светога Владике Николаја и аве Јустина Поповића...

Иста потреба постоји, бесумње, и данас. Ту, осим најугледнијих представника православног литургичког богословља нашега времена, сад већ покојних професора о. Александра Шмемана и Јована Фундулиса, као сведоке можемо навести предстојатеље и Синоде помесних аутокефалних Цркава, у првом реду Јеладске и Руске (однедавно и наше), које су образовале комисије за одговорно праћење ове проблематике, а можемо навести и богословске факултете, који организују научне скупове и објављују вредне радове, њој посвећене.

Из свега овде реченога никако не следи да је слика данашњег литургијског живота Православне Цркве једноставна и црно-бела. Поред одговорних и даром расуђивања обдарених делатника непатвореног литургијског препорода постоје и појединци недовољно осетљиви за саборну природу Цркве уопште и за континуитет развоја литургијских чинова, који стварно, на индивидуалистички начин, просто експериментишу литургијским радњама и мал'тене насумично примењују шта, где, кад и како им се свиди из преизобилне ризнице многовековног литургијског стваралаштва. Коментаришући ове случајеве у недавном разговору, између других, и са потписником ових редака, митрополит пергамски Јован (професор Зизјулас) духовито је приметио да такви „стручњаци" за Литургију и литургику уствари прихватају постојање „верског тржишта" са што разноврснијом „понудом" ради наивно очекиваног прилива што више „муштерија", маколико читав поступак био камуфлиран пастирско-мисионарском аргументацијом.

Исто тако, поред ригидних и ускогрудих самопрокламованих чувара литургијске „чистоте" по сопственој мери, а успут и „великих инквизитора" у односу на све који размишљају или делају другачије, постоје и истински ревнитељи красоте дома Божјег и наслеђеног литургијског поретка који служе, моле се, посте и пастирствују како најбоље знају и умеју, отворени, пуни поштовања и поверења, свесни да њихов лични опит и „модел" литургијске праксе није ни једини који је могућ ни општеобавезан. Они чувају оно што су непосредно примили, али нису слепи поклоници умртвљујуће принудне „једнообразности". Таквих људи, смирених, дубоко прожетих литургијском побожношћу, оданих свом типику и пуних уважавања према типику других, има много међу нашим архијерејима и клирицима. Они се, често и несвесно, држе благословеног начела јединства у ономе што је неопходно, слободе у ономе што је споредно, а љубави у свему и према свима.

Постојећу конфузију повећавају и несувисле теорије о „грчкој", „руској" и „српској" литургијској пракси, уз додатне квалификације шта је ту за кога „своје", а шта је „туђинштина"(!). Својим очима сам, примера ради, видео митрополита смоленског Кирила како служи „на грчки начин" већма од многих Грка, а митрополита пергамског Јована како служи „на руски начин" већма од многих Руса...

Ради црквеног и православног сагледавања проблематике мора се упознати историја литургијског препорода у разним епохама, а нарочито у новије време. У ту сврху монографија проте Балашова може нам послужити изузетно корисно. Она осветљава нашој богословској јавности готово потпуно непознату историју руског литургијског препорода на почетку 20. века, особито делатност сверуског помесног сабора 1917. - 1918. на том пољу. На несрећу, сабор је на брзину и пре времена закључен због претећег приближавања бољшевичке топовске паљбе, а његове идеје и иницијативе нису могле бити примењене у условима потоњег совјетског гоњења Цркве. Уз то, обновљенци и такозвана Жива Црква су - уз подршку совјетске власти, чији је циљ био разбити и уништити Руску Православну Цркву - литургијски препород, прокламован на сабору, претворили у ружну карикатуру антицрквених и антилитургијских „ реформи ". Многи од учесника сабора, почев од светог патријарха Тихона, постали су касније мученици и исповедници вере, али било је, нажалост, и оних који су завршили неславно, у расколу, као „обновљенци" или „живоцерковники", а неки као ренегати вере и совјетски агенти. Због свега тога плодови сабора почињу да рађају тек данас, у духовно пробуђеној постсовјетској Русији.

Велика је заслуга о. Николаја Балашова што нам те плодове дарује и ради нашег духовног узрастања. Он живо, занимљиво, зналачки и аналитички приказује путеве ка литургијском препороду које је отворио руски помесни сабор за време бољшевичке револуције. Посебно је важно што нам пружа опсежне одељке из саборских и других докумената тога времена и чини нас посредним учесницима узбудљиве духовне дебате, и данас једнако актуелне.

Епископ бачки Иринеј

По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Гос п ода Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.

У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, наш преосвећени владика Иринеј вели: „ То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи - своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава - или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања - није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. "

Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота - само не без Животодавца.

Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико погине већ да сви дођу у п ознање ис т ине .

Но, заслепљен властољубљем и многим другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони сваки страх .

Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог Димитрија.

Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита у тамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и тако спречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.

Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу. Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети Димитрије пресели у вечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и сахранише како то пред Господом доликује.

Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамници је при погубљењу светог Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо - сви болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и Лупа погубе.

Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима верних. Тако и житељи Солуна саградише црквицу над гробом светог великомученика Димитрија. Ту је угодник Божји, благодаћу Христовом, свакодневно чудотворио. Колико се стварно збило чудесних исцељења у овом светом храму, само је драгом Богу знано, а понека од њих су, по Промислу Божјем, а на поуку будућим нараштајима, и забележена. Поменућемо само нека од њих.

Велможа један из старе Илирије, а по имену Леонтије, беше неизлечиво болестан. Видећи да му људи не могу помоћи, он се ослони на Божју свемоћ. Чуо је и он за чудесна исцељења у храму великог светитеља Божјег Димитрија Солунског, па крену на далек пут. Сам није могао да иде, те га унеше у цркву светог Димитрија.

Вера његова беше заиста непоколебива: тек што молитвено завапи Господу и Његовом угоднику, Леонтије устаде. Беше потпуно здрав. Заблагодаривши Богу и светитељу, исцељени виде да је црква мала, а болесних много. Зато науми да на том истом месту сазида велику и прелепу цркву.

Уз благослов надлежног архијереја, порушише стару цркву и почеше копати темеље за нову. Тада обретоше мошти светитељеве потпуно целе, нетрулежне. Изгледао је као да је тек пре неколико часака уснуо сном праведника. И још потече целебно миро од којег сав Солун замириса. Тако Господ прослави и тело Свога угодника.

Говорећи о слави овог Божјег великомученика, владика Иринеј, епископ бачки, рекао је у манастиру Ковиљу 1998. године, у беседи на празник светог Димитрија: „ Њега црквени песник назива овенчаним међу мученицима. Венац или круна значи, наиме, првенство, посебну почаст, изузетан ранг међу људима који су и иначе заслужни или важни. Тако се, ето, и међу светима - а сви они сијају светлошћу незалазном у Царству светлости Христове - свети Димитрије назива оним који носи венац, оним који је један од првих и најдивнијих међу светим мученицима. "

Сви се веома обрадоваше таквој слави овог Христовог војника, па свете мошти положише у ковчег од злата и сребра, украшен драгим камењем, и унеше га у нови, велелепни храм, који посветише светом великомученику Димитрију Мироточивом.

Љубав светог Димитрија према његовим земним суграђанима и граду Солуну настави се и по његовом пресељењу у Царство небеско. Зато светитељ никоме, за свих ових скоро седамнаест векова, не дозволи да ма и најмањи део његових светих моштију однесе из Солуна.

Сам благочестиви цар Јустинијан зажелео је да у новосаграђену цркву Свете Софије, Премудрости Божје, коју сазида у Цариграду, положи део моштију великомученика солунског Димитрија. Стигавши у Солун, његови изасланици -иначе, како је остало у историји записано, веома побожни и честити људи - приђоше ћивоту у којем почиваху мошти светитељеве, молећи се самом великомученику да им допусти да део његових светих моштију узму и пренесу у царску престоницу. Као одговор, из ковчега сукну огањ, засипајући их варницама. Сам светитељ им запрети да не дирају његове мошти.

Прва пак опомена беше она коју је доживео сам Леонтије. По завршетку велелепног храма светог Димитрија у Солуну, он купи многе њиве и винограде и дарива их цркви, а потом се припреми за повратак у Илирију. Желео је да у свом завичају такође сазида цркву светом великомученику и да у њу положи део чесних моштију, али му се јави сам свети Димитрије и запрети му да се моштију не дотиче. Тада Леонтије узе само плаштаницу, обагрену мучениковом крвљу, положи је у златан ковчег и крену на пут. Да га штити својим молитвеним заступништвом пред Господом, показа му светитељ на чудесан начин.

Наиме, док су пловили, подиже се велика бура. И кад је изгледало да нема помоћи, свети се јави Леонтију, охрабри га и спасе и њега и његове сапутнике од страшних таласа. Пристигавши у Илирију, Леонтије и ту сагради велелепну цркву у част светог великомученика Димитрија.

Не само многе цркве него и многа места носе име овог угодника Божјег. У нашем крајевима то су, пре свега, некада знаменити Сирмијум, данашња Митровица у Срему, као и истоимени град на Косову. Осим тога, многе српске породице га славе као своје крсно име.

Ипак, име светог великомученика Димитрија највише се везује за родни Солун, град његовог мученичког подвига. То је молитвено стециште хришћана који кроз векове хрле са свих страна да се поклоне светим чудотворним моштима. А сам великомученик Димитрије Солунски брине о своме граду. Много је таквих примера забележених кроз векове.

Тако је остао упамћен велики пожар у цркви светог великомученика у којем је веома оштећен сребрни свод над моштима Божјег угодника. Истовремено, сребрни трон остаде нетакнут. Тадашњи архиепископ Јевсевије науми да трон претопи и од њега начини свод над моштима светог, али за свој наум ником не каза.

Благодаћу Јединог Срцезналца, свети Димитрије се јави неком презвитеру његове цркве и рече му да каже архиепископу да одустане од своје намере. Али како архиепископ Јевсевије не поверова овом виђењу, то од светитеља стигоше не једно него три упозорења, уз обећање да ће се он сам побринути и за свод као што се и иначе брине о самом храму. И заиста, баш тада дође у цркву један благочестиви и богати Солуњанин, по имену Мина, доневши на дар много сребра. Он исприча како га је свети Димитрије неколико пута спасао од великих опасности, па и од саме смрти, и да је већ одавно желео да дарује цркву. Али од раног јутра неки унутарњи глас га је опомињао да то учини одмах. Уз то Мина изрази жељу да од тог сребра буде сачињен свод над моштима његовог молитвеног заступника, светог Димитрија. Само наизглед случајно, тих дана многи Солуњани донеше на дар цркви светог Димитрија не неке друге дарове него баш сребро, и то у толикој количини да свод веома брзо би обновљен.

С љубављу су Солуњани и многобројни поклоници украшавали храм светог великомученика. Лепотом и чудотворењем издваја се на платну вежена икона светог Димитрија, рад двеју девојака из околине Солуна. Њих заробише варвари, па их одведоше своме кнезу, а он, безбожник, дознавши за њихов изузетни дар, нареди им да извезу лик светог Димитрија. Намера му беше да се наруга лику светога. Али воља Божја беше другачија, па њихов вез постаде не на поругу него на славу Божју.

Покушале су девојке да убеде незнабожнога кнеза да се не треба ругати Божјим угодницима, али све беше узалуд. Под претњом смртне казне, оне, уз сузе и молитве, извезоше прелепи лик светог Димитрија. Господ услиши њихову молитву, те их сам свети Димитрије, уочи свога празника, уплакане и уснуле, силом Божјом чудесно пренесе у свој храм у Солуну. У току је било свеноћно бденије, па је црква била препуна верних. Први болесници који се тада дотакоше иконе беху, благодаћу Божјом, а на молитве светог Димитрија, исцељени. Чудотворења се наставише кроз векове.

Житељи Солуна и данас, као и кроз сва минула столећа, знају и осећају да свети Димитрије Мироточиви чува свој и њихов град. Много је освајача хитало ка великом и лепом Солуну, али мач светог Димитрија Солунског одбијао их је од његовог родног града. Као да угодник Божји вековима поручује како је моћ земних царева пролазна и ништавна, а само свемоћ Цара Небескога вечна и величанствена.

Крајем шестог века, у време цара Маврикија, завлада Солуном куга. Последице беху заиста страшне. Овом злу још једно се дометну: Авари затражише од Византије велики данак. Када цар то одби, крену огромна војска освајача; стари списи веле да је било око стотину хиљада војника који кренуше ка богатом трговачком граду Солуну. Знајући како је одбрана Солуна након куге преслаба, цар Маврикије посла војну помоћ. Али историја још једном потврди богонадахнуте речи да је узалуд град чувати уколико га Господ не сачува. И сам свети Димитрије упозори архиепископа Јевсевија на предстојећу опасност, но Солуњани мишљаху како непријатељска војска неће тако брзо пристићи. У одговор на такву самоувереност, непријатељска војска се изненада појави под градским бедемима и могла је несметано ући у Солун да не би молитава светог великомученика. На његове молитве непријатељска војска изгуби оријентацију и сву ноћ проведе испред зидина једног манастира надомак Солуна. Од манастирских зидина мислили су да су бедеми самога града. Видећи у освит зоре да су се преварили, освајачи још силовитије кренуше ка самом граду. И док су Солуњани беспомоћно гледали, непријатељски војници кренуше уз бедеме. Пропаст је била на помолу. Тада се на градском бедему појави сам свети Димитрије, па, благодаћу Божјом, порази првог непријатељског војника који се попе на бедем. Падајући, овај повуче за собом и остале.

Видећи то, Солуњани похиташе на молитву у цркву светог Димитрија. Тамо један благочестиви Солуњанин, по имену Илустрије, виде разговор светог Димитрија са самим анђелима. Када му саопштише да је воља Божја да град буде предат у непријатељске руке, свети клече на молитву Богу, просећи са сузама избављење од безбожника. Јер, његови суграђани, истина, сагрешише, али ипак не одступише од Господа. Велика је пред Богом молитва Његових светих, а милост Господња безмерна. Видећи да свети љуби ближње своје као себе самога, Господ благослови да Његова небеска војска анђела похита у помоћ светом Димитрију. И још Господ отвори очи освајачима да виде ово мноштво војника. Зато се Солуњани веома изненадише када непријатељски војници у седми дан опсаде без икаквог видљивог разлога у паничном страху побегоше. Због грехова њихових не удостоји Господ Солуњане да виде ангелску војску, али им на поуку предаде у руке неколико заробљеника који им испричаше разлог свога изненадног бежања. Када заробљеници детаљно описаше војсковођу те непребројне војске, тада житељи Солуна појмише да то беше сам свети Димитрије са ангелима Божјим.

Али у вишедневној опсади непријатељ је много тога порушио и похарао. Тако град остаде без хране. Житнице беху потпуно празне, па људи почеше умирати од глади. Те, 547. године, морем је пловило много лађа препуних пшенице. Али због куге и ратних недаћа ниједна не крену ка Солуну. Тада свети Димитрије, силом Божјом, упути трговце ка своме граду, спасивши тако своје суграђане и од глади.

Чуда за неверне и маловерне, а збиља за верне, догађају се непрекидно у цркви светог великомученика Димитрија Мироточивога, где и данас угодник Божји почива нетрулежно. По речима нашег преосвећеног владике Иринеја, „ тамо је стециште молитава и молитвених уздаха свих православних којима је потребна милост Божја и помоћ и који призивају молитве светога угодника Божјег Димитрија Мироточивога да буде њихов молитвеник и заступник пред Богом. "

Нека би дао сведобри Господ да се, молитвама светог великомученика Димитрија, и наш народ спасе од маловерја и агарјанског зла.

Свети великомучениче Димитрије, моли Бога за нас грешне!

Будући да смо отворили значајну и неисцрпну тему, и следећи четвртак настављамо разговор. Контактирајте нас од 10 до 11 часова, позовите на број 402 – 403 и придружите нам се у разговору.

Фреквенција 91,8 MHz!

Извор: Beseda.rs

У еклисиолошкој свијести обичног „вјерника“ срећемо један вид девијације агапијског односа према осталим људима који нису припадници Цркве или не вјерују у Бога.Људи често желе да наплате своја добра дјела од Бога као вид компензације која је договорена испуњавањем заповјести и канона, али у реалности без љубави која је основа егзистенције. Запажајући такве деформитете на духовном окулару или шифрованој души долазимо до конклузије да је спасење само присутно за одабрану “елиту“. Добијамо слику да је православље елитистичка религија и да се само чланови клуба под картицом крштења могу спасити и бити ушушкани у својој истини. А шта је са другим тубиствовањем које није у том клубу које није крштно? Да ли је спасење за њега забрањено и рајски плодови замјењени гееном?

Пробајмо сагледати проблем из мало православнијег гледишта свебожанског и свечовјечанског.Сјетимо се на кратко да је Бог љубав и да његова крсна жртва је свеобухватна у оној мјери у којој Бог воли читав свијет. Наша логосност је пут ка Христоликости коју на мистификован начин свако испуњава чак и несвјесно. Девијантна слузокожа твроврадих јуридиста норминативаца гаси побожни дух истинске еклисиолошке свијести која треба да влада у Христовој Цркви коју је установио још прије времена.

Сваки антропос је потенцијални нови христос кога ће Христос познати по његовој стеченој хростоликости по његовој онтолошкој инертности према извору живота и ктисиолошке реалности. Колико је оних антропоса који никада нису ни чули за Христа, а тако су савршено постали Христолики на мистификован начин остварили своју логосност препознали пут истинског агапија за све људе. Иако антропос не крштен и у неком другом дјелу свијета као Индијац савршено моралан читавог живота са љубављу за све људе, или као неки мали црнац у Африци у непознатом племену без воде и хране чији живот од дана његовог рођења голгота и крстоносни пут не заслужује Царство Небеско?

Битно је овде истаћи да антропос постаје истинско и свејсно Ја једино кроз Друго Ја. Кроз заједницу, кроз агаписјки однос ми препознајемо друге антропосе као оне који су Христолики и то је пут које треба да следимо. Истинско свјесно дјелатно и евхаристијско Ја постајемо кроз Друго Ја кроз жртву за Друго Ја.

Хростос нам остаје примјер љубави и жртве која је емпиријски доступна сваком човјеку који осјећа унутрашње таласање своје логосности која је у модулу потенте остваривости.

Младен Цимеша

Када су јој скинули завоје, могла је да види свет, укључујући и свог момка.Он је упита: "Сада кад видиш свет, хоћеш ли се удати за мене?" Она га погледа и уочи да је он слеп. Призор његових затворених очних капака је шокира. Није то очекивала. Сама помисао да их мора гледати читав свој живот, навео је да одбије да се уда за њега. Њен момак оде у сузама и неколико дана касније написа јој писмо: "Добро чувај своје очи, драга моја, јер пре него што су биле твоје, те очи су биле моје."

Постоји велика разлика имеђу "не могу" и "нећу" те због тога сматрам да је наведени цитат из једног од мојих омиљених филмова прикладан. Ево неколико примера.

Кажеш: "Не могу да долазим у цркву."

Мислиш: "Просто нећу да долазим у цркву јер немам намеру да ми Црква постане нешто најважније. Само ћу ти рећи да не могу доћи и надати се да нећеш питати ништа детаљније."

Кажеш: "Не могу да читам Свето Писмо сваког дана."

Мислиш: "Данас нећу ни покушати да читам Свето Писмо. Имам превише других важних ствари као што је пискарање на Фејсбуку и гледање "Идола"."

Кажеш: "Не могу дати прилог Цркви."

Мислиш: "Нећу се одрећи ничега што тренутно треба да купим само да бих дао Цркви више новца. То је мој новац и могу да чиним с њим шта ми је воља."

Кажеш: "Не могу ићи на тај црквени догађај."

Мислиш: "Нећу ићи али немам храбрости да ти кажем зашто."

Кажеш: "Не могу да постим."

Мислиш: "Не дозвољавам да ми Црква говори шта да једем. Није важно шта улази на уста већ оно што излази..."

Списак се тиме не окончава али суштина је у овом последњем. Када одбијамо да будемо искрени говорећи некоме да не можемо урадити нешто, кад истовремено можемо учинити то а не желимо оно што из наших уста излази није истина. А сви знамо шта је то кад не говоримо истину...

Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2014/10/it-dont-think-that-means-what-you-think.html

Фото: http://singularcity.com/honestly-dishonest/

Превод: pouke.org

Шта је храм и ко чини мистични лаос? Његов темељ су мошти Светих мученика. Каква је разлика између истине Цркве и хуманистичких идеја које теже да од лоших људи начине добре? Зашто се храмови посвећују Васнесењу и Васкрсењу Господњем? Какав је православни дух исихазма и колико је присутан данас? Ви који сте у овом храму утврђујете већ сада себи место у „Земљи обећаној“, у Царству Небеском.

Чему се нада народ који се стиди свога Творца и гледа свет кроз разне астролошке карте? Народ који одгони од своје душе Духа Светог не зна да Он мења законе природе. Зашто је покајање у царству земаљскоме једини пут који уводу, боље речено, узноси у Царство Небеско?

По завршетку, игуман Рафаило је свим верницима нашег храма подарио икону Пресвете Богородице из светогорског манастира Ватопед.

На ова суштинска животна питања дао је дубоке духовне одговоре.

Чујмо његове одговоре!

https://soundcloud.com/vaznesenjska-rs/wcwsaoyddrjm

Извор: Црква Вазнесења Господњег у Жаркову

„Ко је ближњи мој?“, упита један јеврејски писмознанац Христа, након што је чуо да ће љубављу према Богу и према ближњем испунити Закон и наследити живот вечни (Лк 10, 25-29). Како је тешко то питање, мада многи мисле да на њега имају лак и познат одговор. Да ли је свет, па чак и онај који себе назива хришћанским, спреман да чује истинити одговор на ово питање? Хоће ли се хришћански свет саблазнити тим одговором? Да ли је спреман да за ближњег призна једног, од срца далеког, „Самарјанина“? То је управо Христов одговор на писмознанчево питање: „Самарјанин“ (Лк 10, 30-37).

Ко су, заправо, Самарјани? Асирски цар Саргон II, након освајања Израиловог (северног) царства, 721. године пре Христа, пише следеће: „Опседах и освојих Самарију и одведох у ропство двадесет и седам хиљада две стотине и деведесет становника…Населих га људима из земаља које освојих…“ Од тих колониста које је у поробљеном Израилу населио асирски цар и од преосталих Израилаца који нису одведени у ропство, настаде народ кога назваху Самарјанима. Јеврејски народ их је презирао, као и Самарјани њих. Ако би неко једног Јеврејина упитао ко му није ближњи и ко му је срцу најдаљи, добио би одговор да је то Самарјанин, „проклети и лукави Самарјанин“. Ипак, Господ даје одговор, једном Јеврејину писмознанцу, да је даљњи Самарјанин управо тај ближњи кога треба волети једнако као Бога.

Чудан је овај господњи одговор писмознанцу, баш као што је чудан и Ничеов савет да не љубимо ближње већ даљње. Имају нешто заједничко ова два говора. И један и други збуњују. Својом неочекиваношћу и изненађењем дрмају из свакодневне уљуљканости и успаваности. Збуњеном човеку остаје да изабере: да ли га саблажњава Бог или га саблажњава човек. Лако ће успавани хришћанин да одбаци мисли једнога Ничеа. Па за Ничеа ионако кажу да је само један „ужасни антихрист“, шта се од њега још може паметно чути. Али, шта ће хришћанин пред речима свог Господа? Гле, па и Он га учи да љуби оне најдаље могуће – своје непријатеље. Ах, како је ова божанска заповест неправедна и саблажњива! Погнуће хришћанин главу, окренуће се од овог питања и наставити да дрема, да у својим сновима љуби „ближње“ своје, мислећи да Богу службу чини. Тек је мало оних који ће се озбиљно тргнути из дрмежа и дати одговор на озбиљно и тешко питање: „Ко је ближњи мој?“

Свете, хришћански свете, јесмо ли спремни да за ближње прихватимо оне најдаље, оне „прљаве и лукаве Самарјане“? Тешко нам је да то прихватимо, зато и имамо све мање ближњих јер смо одбацили оне далеке. Свако од нас има неке своје „Самарјане“. Ко су, заправо, наши ближњи и ко су наши даљњи? Какав смо то расцеп направили те смо све више сами, остављени и саблажњени? Наши аршини којима смо љубав мерили, учинили су нас таквим. Говорили смо да су наши ближњи наши родитељи, наша браћа, наши добри пријатељи. И нисмо ту погрешили, јер нас је и Бог учио да љубимо родитеље своје, „да нам се продуже дани на земљи“. Учио нас је Бог и да љубимо брата и пријатеља свога. Чак нас је толико Бог учио тој љубави да нам је забранио да Му прилазимо ако такве љубави немамо. Ако ли се ко дрзнуо да, мрзећи на брата, Богу ипак приђе и да каже како Бога воли, Бог би га назвао лажовом: „Ако ко рече: Љибим Бога, а мрзи брата својега лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов 4, 20). Отерао би таквог лажова Господ овим речима: „Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт 5, 24).

И бивало је да смо се мирили, те тако помирени заједно Богу враћали. Не престајући да нас воли, Бог би нас увек примао назад. И бивало је да смо и Бога мрзели, те да смо се опет кајали и Богу враћали. А Бог, Он није престајао да нас воли, увек и без икаквог разлога, чак и онда када смо били најдаљи од Њега. Волео нас је зато што је хтео, а не зато што смо Га на то својом добротом приморали. Ми смо нашом добротом били даљњи за Бога, али нас је Он увек држао за своје ближње. Није престајао да нас воли, зато што се никада није питао зашто нас воли. Бог никада није знао одговор на то питање. Тај одговор смо ми измислили. Зато, како време одмиче, у другима видимо само даљње, „прљаве и лукаве Самарјане“.

Ми смо, за разлику од Бога, увек знали зашто волимо своје ближње. Родитељи су нам дали постојање, хранили нас и одгајали, те их зато волимо. Браћа и сестре су заједно расли са нама и њих морамо да волимо, јер нас на то приморава чиста биологија. Волимо и своје пријатеље. Како и не би, када су нам толико тога доброг учинили. Давали су нам своје слободно време, обасипали нас пуно пута дивним даровима, дивили се нашим делима и у свему нас подржавали. Забога, па како онда не волети своје пријатеље? Та и таква наша љубав према ближњима снажила је у нама мржњу према даљњима. Ћутали смо и правили се да не чујемо Божији глас: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Мт 5, 44). Мислили смо да се то нас не тиче, јер ми имамо кога да волимо, имамо своје ближње.

Глуви да чујемо ове речи, наша је љубав увек бивала љубав према властитој користи. Ми нисмо никада слободно, безусловно волели. Отуда нам мноштво бивших пријатеља, чак и бивше браће и сестара, па и бивших родитеља. Та лажна љубав престаје оног тренутка када нестане разлог због кога волимо. Наша љубав је лицемерје, јер има разлог за своје постојање, јер има оправдање. Зато и траје док има разлога, док има оправдања. Кад нестане разлога за љубав, онда ближњи постају даљњи, ах, ти далеки, „прљави и лукави Самарјани!“

Таква је „љубав“ људима заклонила Бога. Многи због „хришћана“ и њихове „љубави“ не виде Бога. Несретном Ничеу су такви „хришћани“ и таква „љубав“ заклонили Христа. Нису му дали да Га упозна. Убили су га духовно својим принципима и својим разлозима којима су правдали љубав. А он је знао да љубав нема разлога и зато је презирао њихову „љубав“ према ближњима. Пркосио им је говорећи да не љубе ближње већ даљње. Осудили су га због тога и жигосали као „ужасног антихриста“, иако је многе њихове „хришћанске“ идеале превазишао. Ниче је био девственик који у животу ни мрава згазио није. Љубећи даљње, Ниче је доживео ментални и емотивни шок када је једном угледао кочијаша како бесомучно бије свог коња. Нажалост, „хришћани“, његови западни земљаци, његови ближњи, нису му дали да угледа Христа. Умро је жигосан као „антихрист“, са убеђењем да треба љубити даљње, безусловно и без разлога.

Управо такву љубав, безусловну и безразложну, проповеда Христос, онај Христос Којег Ниче није упознао јер му је био заклоњен. Бог љуби слободно и зато је кадар да љуби и грешника, оног најдаљег. Таквој љубави Бог учи човека и таквом љубављу воли човека. Ко је онда наш ближњи и ко је наш даљњи? Заправо, постоји ли тај расцеп уопште? Не, не постоји и не сме да постоји. Уколико тај расцеп постоји, онда љубав ишчезава и настаје самољубље. Настаје лицемерје и користољубље, сакривено под плаштом љубави. Када се угасе разлози да се тај плашт носи на себи, онда бива огољена сакривена мржња: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“ – „Да, зато је тако дубоко.“

Љубав не зна за разлог свог постојања, али не зна ни за логику којом би људски разум хтео да је контролише. Љубав се опире логици, она је превазилази зато што је љубав слобода. Љубав познаје „хоћу“, она не зна за „морам“. То одбацивање логике од стране љубави Господ је показао у својој причи о милостивом Самарјанину. Логика би рекла да ће унесрећеном Јеврејину, кога су разбојници напали и опљачкали и који је беспомоћан лежао на путу, помоћи његови „најближи“. И пролазили су поред њега један свештеник и један левит, управо они које је исповедао као своје ближње. Но, они само прођоше и не пружише му никакву помоћ. На њега се сажали далеки Самарјанин који је туда пролазио и он му милост учини. Зашто се милостиви Самарјанин сажалио на несрећног Јеврејина? Нема одговора. Зато је далеки Самарјанин ближњи његов, јер нема оправдања за своју љубав, она је безразложна и безусловна. „Иди па и ти чини тако“, одговара Господ јеврејском писмознанцу (Лк 10, 37).

То је Божији позив свима који желе са Богом, који желе да се синовима Божијим назову: „Иди и ти чини тако.“ Воли зато што хоћеш а не зато што мораш. Воли без разлога а не са разлогом. Воли безусловно и тада нећеш имати даљње већ само ближње. Упери свој поглед и своје срце у те даљње, у те своје „дужнике“, у духовне „Самарјане“. Покушај да их безразложно заволиш и бићеш достојан пред Богом када у молитви будеш говорио: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ „Иди и ти чини тако.“

Александар Милојков

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/svetotacke_pouke/sr/suocavanje-sa-crkvenim-problemima.mp3

Извор: Пријатељ Божији

Пошто је његов отац саградио један манастир на „ловишту зверова”, а други где беше „опустело место од безбожних разбојника”, сети Сава преузима на себе да устроји живот братије у ова два манастира и напише типике којима ће се руководити монаси у вршењу црквених служби и у свакодневном животу. У подизању Студенице, на месту где је ловио, и Хиландара, на месту где је била опустела црква, Стефан Немања имао је помоћ најмлађег сина Растка, тада већ монаха Саве. Пишући Хиландарски и Студенички типик, који су готово истоветни, свети Сава желео је да помогне и својој „духовној дечици” у њиховом монашком подвигу руководећи их да буду кротки и богоугодни, објашњавајући им како да држе богослужења, како да се опходе један према другоме и како да се бране од „световних страсти”. На почетку Хиландарског типика поручује братству:

„У кротости примите ову реч која може спасти душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, помишљајући у себи да који слуша речи и не чини што је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се, и отиде, и одмах заборави какав је био.”

Свети Сава прво је саставио Хиландарски типик, негде између 1200. и 1205. године, а затим је око 1208. године, када је са Свете горе дошао у Србију, сачинио и Студенички типик. Устав два манастира у ствари је превод првог дела типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, чији су свети Симеон и свети Сава били велики добротвори. На првом месту, типик уређује начин вршења богослужења, али уз то упозорава и подсећа монахе како треба да обављају службу Божју. На јутарњем богослужењу, кад се чине коленопоклоњења и устајања, сви треба да буду уједначени, да се не дешава да један жури, а други касни. У томе им помаже дневни јереј, еклесијарх, који „указује ред”. После службе, кад крену у своје ћелије, братија се одвраћа од састајања, празних разговора, сујетних или непристојних ћаскања, празнословља и смеха јер тако раслабљују ум.

„То да не господари мојим оцима и братијом, већ свако да пође својим ћелијама одважно, а уједно мудро и бодро, и свагда чинећи оно што је Богу мило.”

На литургији треба одгонити од себе нечисте и зле мисли, а на исповести бежати од окривљавања сабраће и приказивања себе као жртве. Чувајући завете безбрачности, сиромаштва и послушности, монаси не смеју ништа да раде без игумановог знања, тачније, како пише у типицима, не смеју да предузимају мрачна и тајна дела, да имају имовину за коју игуман не зна, макар се радило о једној воћки или новчићу, а недостојно им је и да имају служитеље. У ћелијама живе по два монаха који треба да буду сложни, да бодре један другог и испомажу се, при том се „новак” потчињава старијем, неписмени писменоме, необразовани образованом, млађи старијем.

Типици предвиђају случајеве самовољног одласка из манастира, сваљивања кривице на друге на исповести, кашњења на богослужења, неизвршавања игуманових заповести и упозоравају монахе како да се чувају сујете, размирица, похлепе, гордости у које ће неки, свесно или несвесно, можда запасти. Казне, међутим, показују разумевање за људске слабости с којима се црнорисци боре. Већини епитимија, црквених казни, претходе усмене опомене, а усменој опомени пружање прилике монаху да образложи зашто је прекршио неко правило. Готово ниједан прекршај не подразумева обавезно искључење из манастира. Монах добија „другу шансу” да се поправи, искупи, а тек уколико то не учини, одваја се од манастирске заједнице.

Настојатељ манастира преузима на себе највећу одговорност и можда највећи духовни подвиг. Игуман се стара о братству, исповеда их и руководи у подвизавању, али брине и о самом манастиру и његовој имовини. Осим што утврђују његове дужности, начин избора и постављења, типици детаљније описују и улоге економа и еклесијарха. Економ се стара о манастирској имовини и одговара „ако ли шта пропадне, макар и од малих ствари несмотреношћу”, док еклесијарх брине о црквеној служби, надгледа да се нешто не пропусти у појању и читању, пали свеће у цркви, чисти кандила, записује имена преминулих која треба изговарати на богослужењу. И економа и еклесијарха бира братија с игуманом.

„Велики број међу вама не волим да буде”, поручује свети Сава. Монаха треба да буде толико да имају довољно хране у манастиру, а братство да сачињавају они који свему другом претпостављају побожност, љубав, јединство и слушају игумана. Поручујући црнорисцима да на почетку сваког месеца за време обеда читају типик, „грешни и лени и последњи од свију монах Сава” опомиње их да чувају правила манастирског устава „неразрушиво и непромењено”. Нека од тих правила доносимо и овде.

Седам дана до плашта

Монашки постриг, како се назива чин којим се неко прима у монаштво и збацује „световне власи”, не могу да приме „несавитљиви, ропћући и мрзовољни према заповестима”. Манастирско братство треба да дише као један, у њему нема поделе на „моје” и „твоје”, нема неоправданог издвајања од осталих и повлачења у своју ћелију, нема засебног обедовања, дописивања с родбином и примања савета од њих. Оне који нарушавају поредак речју, делима или понашањем издвајају себе од других, треба удаљити из братства. Зато онај ко жели да приступи монаштву, мора прво да прође раздобље искушеништва, кад се посматра да ли са смиреношћу и трпљењем обавља службе које су му заповеђене. После седам дана искушеници се облаче у плашт и монашки шлем, а ако се покажу довољно послушним и ревносним, могу после шест месеци да приме „заруку божанственог и анђелског лика”.

О сујетним и празним разговорима

Они који много говоре неће побећи од греха, упозорава свети Сава своја „духовна чеда”. У ручном раду, некој другој служби, на путу или док болују, монаси треба да се клоне празних и сујетних разговора, не треба да се безразложно састају, а препоручује им се да говоре из светих списа или да ћуте. Један према другоме да гаје љубав и мир и, уместо љутње и гнева, да се обраћају речима: „Благослови и прости, брате!”

О трпези и обедовању

Ред се знао и за време јела, за трпезом. Обедовало се два пута дневно, већином риба, сочиво, барено поврће, у зависности од тога да ли је пост. За вечеру се добијао хлеб, коме се понекад могло додати и мало воћа. За сто се седа према распореду који је одредио игуман, обед прати уобичајено читање житија светих које не сме да се омета световним разговорима, а забрањено је и наздрављати. Само игуману је дозвољено да прозбори понешто, „говорећи смерно”, као и да одговори „кратко и сажетим речима” ако га неко нешто упита. Монаси, такође, не треба један другом да додају храну или пиће, већ онај коме нешто треба додати за то треба да замоли игумана, па ако он одобри, тек онда може да узме. Објашњавајући да није реч о шкртости, свети Сава истиче да се тиме жели избећи извољевање, неситост а учи се и уздржаности. Као што се није смело каснити на обед или каснити на литургију због јела, тако се не одобрава ни неоправдано изостајање од ручка. Нико од монаха није смео да има ништа од јела или пића у својој ћелији, нити да кува засебно и обедује засебно, осим ако није болестан, па му је, с игумановим знањем, то дозвољено.

Одећа и обућа

И за старешину манастира и за његову братију важило је правило да не смеју да имају ништа од имовине, а тачно је прописано и како им се додељује одећа и обућа.

„Заповедио бих да им се дају расе шивене, али видех да завишћу ђаволском међу њима настадоше многа роптања, говорећи један другоме: ’Теби је боље дано, а мени горе.’”

Зато Хиландарски типик прописује да се братији даје по перпер на годину дана да купе себи одећу, а одлука о томе коју ће обућу давати братији оставља се игуману и економу. Студенички типик налаже да сваки монах годишње добије расу, кожух, довољно постељине, клашње и мантију, уколико се некоме поцепа, а за обућу по педесет белих новчића. Међутим, игуман не даје нову одећу монаху док не добије стару.

Постављење игумана

Будите ми са сваком чашћу и љубављу, сваким страхопоштовањем, сваком непоколебљивом покорношћу, сваком послушношћу игуману вашем... И ти, оче духовни овога освештенога стада и наставниче, буд смеран братији, милостив, показујући им сву очинску добру вољу.

Делови који говоре о постављењу игумана различити су у Студеничком и Хиландарском типику. Док старешину светогорске светиње бирају монаси, у избору студеничког игумана учествују старешине пет манастира, али и сам владар. Ако се представи или напусти манастир, хиландарски игуман, еклесијарх, економ и десеторица или дванаесторица најстаријих монаха бирају новог старешину. Настојатељ Студенице први је међу игуманима и то типик изричито прописује. Бирају га старешина Ђурђевих ступова, игумани манастира посвећених светом Николи у Топлици, Казновићима и Дабру, као и настојатељ манастира Светог Ђорђа у Дабру. У савету који бира студеничког старешину је и „самодржавни господин све Српске земље”, као и старци подобни за ту дужност. Владар предаје жезао игуману и доводи га на игумански трон уз речи „Достојан!”, коју три пута понављају сви присутни. Заповеда се у типику владару који поставља игумана да буде „осветитељ и чувар овог светог манастира... да бди над овим светим местом”.

Слобода манастира

И Студеница и Хиландар манастирским уставима одређени су као слободни од црквених и световних власти. Тачније, Хиландар није ни под чијим правима, „ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него је под једином слављеном Богородицом Наставницом” и слободан је од власти светогорског прота, других манастира и владика. Исто важи и за Студеницу, с тим што њу свети Сава поверава ономе који влада српском земљом „њега да има за осветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право”.

Имовина

Устави који уређују манастирски живот не баве се само духовним стварима, већ и оним материјалним, заповедајући брижљиво чување црквене имовине, али и беспрекорно и уредно уписивање прихода и расхода. Црквена имовина, свештени сасуди, завесе, иконе, књиге не смеју ни да се узимају нити да се носе из манастира без оправданог разлога, какав је, на пример, пожар или ратна опасност. Онај ко отуђи било шта од тих ствари, пада у грех црквене крађе и подлеже законским казнама. Под анатемом и страшном клетвом биће, такође, сваки који узме било шта из манастирске цркве или манастирских села, односно с имања која припадају светињи. „Јер он је трипут јадан и трипут проклет, ма ко био ако преступи ову заповест.”

О давању на вратима

Манастир пружа помоћ немоћнима, нагима и босима, болеснима који дођу пред његове двери. За оне „који су нас спокоја ради посетили” сазидана је гостопримница где могу да се одморе и добију помоћ од монаха. Ипак, и у овој милосрдној служби типик уређује како се даје немоћницима: стару обућу и одећу може да даје само игуман, гладним душама даје се од хране која је претекла, али и „од уздржљивости” монаха од преобилне хране. Нарочито је прописано „давање на вратима” у дане слављења Успења пресвете Богородице и празника посвећених слављењу успомене на светог Симеона и његову жену свету Анастасију. Манастир је имао и гробље где су се сахрањивали они који дођу са стране. „...Најчистије од свега треба према страној нашој браћи чистоту указати, да и ми чисту и богату милост за њих од Бога примимо. А не волимо да икога са врата наших празног отпустите”.

извор: http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/zivot-u-andjeoskom-liku