Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке.

Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје.

Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.

Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).

Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш".

Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога.

Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник).

Обитавање Безграничног у срцу

Тема на форуму: Безосећајност

фото

https://www.pouke.org/forum/topic/7042-%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5/#entry1359838

О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.

Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).

Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.

У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.

Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.

Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.

Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!

Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?

Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.

Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.

Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?id=KDD

У свом спољашњем држању старац је био једноставан. Био је нешто виши од просечног раста, крупан, али не и гломазан. Телом није био сув, али није био ни дебео. Имао је крупне груди, јак врат, снажне ноге, пропорционалне са трупом, са великим стопалима. Руке је имао радничке, снажне, са великим длановима и крупним палчевима. Лице и глава су му били складних линија. Чело је било лепо, округло и умерено, нешто веће од дужине носа. Снажна доња вилица одавала је јаку вољу, но без чулности и суровости. Очи су биле ситне, тамне, поглед спокојан и благ, повремено проницљиво-продоран, често уморан од многог бдења и суза. Имао је велику и густу браду, мало проседу, густе, ниске, несрасле и праве обрве, као што их имају мисаони људи. Коса му је била тамна и густа све до старости. Неколико пута је фотографисан, но увек безуспешно, јер су његове снажне и храбре црте лица на фотографији изгледале суве, сурове и грубе, док је, у ствари, израз његовог, услед кратког сна и многог поста и умилења, често бледог лица, био благ, без икакве суровости.

Обично је било тако. Но, понекад се преображавао и мењао до непрепознавања. Бледо, чисто лице добило би особити, чудесно просветљени израз, тако да се у њега једноставно није могло гледати. Човек би морао оборити поглед. То нас је и нехотице подсећало на Свето Писмо где се каже да је Мојсејево лице тако блистало да људи нису могли гледати у њега.

Старчев живот је био умерено суров. Својој спољашњости није поклањао никакву пажњу и мало је бринуо о телу. Као и већина светогорских подвижника, он није прао своје тело. Носио је једноставну хаљину од грубе тканине, као што носе монаси радници. Носио је на себи много одеће зато што се у годинама потпуног занемаривања свог тела често прехлађивао и боловао од реуматизма. За време свог боравка у Старом Русику прехладио је главу и јаке главобоље би га приморале да легне у постељу. Ноћивао је у неком великом складишту за животне намирнице којим је иначе управљао, а које се налазило негде изван манастира. Све ово чинио је ради што већег усамљивања.

Таква је била проста и скромна спољашњост тог човека. Међутим, врло је тешко говорити о његовом карактеру и унутрашњем лику.

У време када смо га упознали, његове душевне и телесне снаге биле су у савршеној хармонији.

Он је био слабо писмен. Као дете похађао је сеоску школу само "две зиме". Но, кроз стално читање Светог Писма и великих дела светих отаца, затим слушање богослужења у цркви[1], он се много развио, пружајући утисак начитаног монаха. По својој природи био је живог духа, оштроуман, а велико искуство у духовној борби, унутарњој умној молитви, као и многа и тешка страдања које је преживљавао и изузетне Божанствене посете чинили су га необично мудрим и проницљивим.

Старац Силуан је имао изванредно нежно срце, пуно срдачне љубави. Имао је дар милостивог саучешћа и разумевања према сваком људском страдању и болу без икакве болећиве женске осетљивости. Његов непрестани дубоки духовни плач никада није прелазио у плачљиву сентименталност. Стална унутрашња напрегнутост није имала ни сенку нервозе.

Посебно дивљење заслужује велика целомудреност овога човека при свем његовом снажном и крупном телу. Чувао се сваке небогоугодне мисли, али је и поред тога у опхођењу са људима, без обзира на њихову друштвену припадност и начин живота, био ненамештен, непосредан, благ и пун љубави. Ни најмање се није гнушао ни оних људи који су живели нечистим животом, већ је у дубини своје душе туговао због њихових падова, попут оца или мајке који тугују због спотицања своје љубљене деце.

Искушења је дочекивао и подносио са великом храброшћу.

Био је неустрашив и отворен, а опет, у њему није било ни трага од дрскости. Неустрашив, он је живео у страху пред Богом, бојећи се једино да не ожалости Бога ма и најмањом нечистом мишљу.

Веома храбар, био је уједно и веома кротак. Храброст и кротост - каква изузетна и дивна свеза!

Старац је био истински и дубоко смирен, смирен и пред Богом и пред људима. Радо је давао предност другима, волео је да буде најмањи од свих, да први поздравља, да моли благослов од оних који имају свештенички чин, нарочито од епископа и игумана, но све је то чинио без икаквог човекоугађања и ласкања. Искрено је ценио људе са чином и на положају, као и образоване људе, но никада у њему није било зависти, ни презира, можда зато што је био дубоко свестан пролазности свега светског: положаја, власти, богатства, па и сваког научног сазнања. Он је знао "како Господ много љуби Своје људе", и из љубави према Богу и људима он је доиста ценио и поштовао сваког човека.

У свом спољашњем држању старац је био веома простодушан, а у исто време његова несумњива одлика било је унутрашње благородство, ако хоћете, аристократизам у вишем смислу речи. У опхођењу са њим, у најразличитијим приликама, чак ни човек најтананије интуиције није могао да запази било какве грубе покрете срца: одбојности према некоме, неуважавања, непажљивости, извештачености и слично. То је био доиста благородан човек, како то само хришћанин може да буде.

Старац се никада није гласно смејао. Никада се није изражавао двосмислено, нити се подсмевао, није се чак ни шалио са људима. На његовом озбиљном и мирном лицу понекад би се запазио једва приметан осмех. При томе уста не би отварао уколико не би ништа проговорио.

Страст гнева била му је туђа. Но, при свој благости и изванредној мирољубивости и послушности, увек би се одлучно успротивио свему лажном, лукавом, гнусном. Осуђивање, простаклук, ускогрудост и слично, били су му туђи. Ту је био неумољив, али је увек пазио да при том не увреди човека, и то не само спољашњим покретима, већ ни покретима срца, јер би један осетљив човек и то осетио. То је достигао због тога што је, пребивајући у унутрашњој молитви, остајао увек спокојан и недоступан за било шта рђаво.

Старац је био човек изванредно снажне воље, премда без тврдоглавости. Био је простосрдачан, непосредан, неустрашив, храбар, но у исто време - кротак, благ, смирен и послушан, премда никада понизан и човекоугодник. То је био човек створен по образу и подобију Божијем у правом смислу речи.

Свет је прекрасан, јер је дело свемоћног Бога, али нема ничег лепшег од правог човека, сина Божијег.

* * * * *

Спољашњи живот блаженог старца није нас посебно занимао. То је свакако била грешка са наше стране, али сада се ту више не може ништа учинити. При сусрету са старцем сва наша пажња била је усредсређена на жељу да не пропустимо његову духовну поуку, да схватимо, разумемо срцем, и усвојимо душом његову реч, или, тачније, настројење, дух.

Понекад би нам се чинило да је старац имао дар да кроз молитву делује на свога сабеседника. Ово је било неопходно, јер су његове речи по спољашњој форми биле веома просте, наизглед ништа "нарочито", док су у суштини говориле о натприродним стварима. Зато је било нужно молитвом увести сабеседника у оно духовно стање које је породило дате речи, како оне не би остале бескорисне, несхватљиве, непримљене и сакривене.

Опхођење са старцем имало је особити, изузетан карактер: осећала се савршена простосрдачност и неусиљеност, без икаквог устручавања или страховања да се у било чему погреши. Били смо дубоко убеђени да никакав наш поступак, неприкладна или ружна реч не може нарушити миран однос са њим, нити изазвати прекор или љутит одговор. У његовом присуству нисмо осећали никакав страх, али смо свим силама душе настојали да се кроз молитвени труд удостојимо да живимо оним духом којим је он био испуњен.

Када улазите у просторију испуњену миомиром, груди вам се спонтано шире, тежећи да што више миомира унесу у себе. Исто то се збивало са душом када је била у старчевој близини. Душу је обузимала спокојна, мирна, али истовремено и веома снажна жеља да у себе прими миомир те области духа Христовог, у којој је старцу било дато да живи.

Ретку и изузетну насладу особите врсте пружало је општење са таквим човеком.

* * * * *

Он је једноставно, без трунке сујете, говорио о стварима које превазилазе људске норме. Ако му је приступао са вером, саговорник је кроз ту, наизглед просту беседу, улазио, колико му је било могуће, у оно натприродно стање у коме се сам старац налазио.

Сећамо се како нам је једном говорио о неком необичном руском подвижнику, оцу Стратонику, који је са Кавказа дошао да посети Свету Гору. Отац Стратоник је имао редак дар речитости и молитве са плачем. Многе пустињаке и монахе на Кавказу који су пали у раслабљеност и чамотињу, он је подстакао на нови подвиг, откривајући им путеве духовне борбе. И у Светој Гори отац Стратоник је међу подвижницима примљен са великом љубављу, и његове надахнуте речи произвеле су на многе дубок утисак. Његово расуђивање, диван и проницљив ум, велики опит и дар праве молитве допринели су да постане средишња личност међу подвижницима. Провео је око два месеца у Светој Гори, и већ почео да жали што је узалуд поднео толики труд и превалио тако велики пут ради "духовне користи". Он сам из сусрета са атонским монасима није ништа стекао. Дошао је код духовника руског манастира светог Пантелејмона, старца Агатодора и рекао му о својој жалости, замоливши га да му препоручи било кога од отаца са којим би се могло разговарати о послушању и другим делатностима монаха. Отац Агатодор га је послао да посети "Стари Русик" где се у то време (до почетка рата 1914. г.) скупило неколико познатих подвижника из манастирског братства.

Стари Русик се налази на брду, отприлике на 250 м. надморске висине источно од манастира, удаљен сат и десет минута хода. Тамо је био уведен строжији режим поста него у манастиру. То место је пусто, тихо и зато су монаси радо ишли тамо, тражећи што усамљеније обиталиште ради вршења умне молитве. У то време тамо је живео и отац Силуан.

Оца Стратоника су у Старом Русику примили са великом љубављу. Много је разговарао са оцима Русика, појединачно и у групама. Једном, на дан празника, схимонах отац Доситеј га је позвао у своју келију заједно са још неким монасима, међу којима су били отац Венијамин са Каљагре, Онисифор и Силуан. Овај разговор је био врло садржајан. Отац Стратоник је учинио снажан утисак на све присутне, чему је допринело не само то што је био гост, него и његов дар речитости. Отац Силуан је, као најмлађи међу присутнима, седео у једном углу келије и ћутао. Пажљиво је ослушкивао сваку реч кавкаског подвижника. Затим отац Стратоник изрази жељу да посебно посети оца Силуана у његовој "колибици", коју је овај сам себи саградио, да би се што више могао посветити молитвеној самоћи. Ова "колиба" била је удаљена 56 минута на југоисток од братског конака. Заказан је састанак за идући дан у 3 часа. Те ноћи отац Силуан се много молио да Господ благослови њихов сусрет и разговор.

Отац Стратоник је дошао у назначено време и разговор између два подвижника вођен је са лакоћом и срдачно. Обојица су имали исте духовне циљеве. Ум им је био заокупљен истим питањима која су они сматрали једино истински важним.

Слушајући пажљиво, отац Силуан је приметио да отац Стратоник говори "од свога ума" и да је реч његова о сусрету воље човекове и воље Божије и о послушности била "нејасна".

У почетку отац Силуан је оцу Стратонику поставио три питања:

- Како говоре савршени?

- Шта значи предавати се вољи Божијој?

- У чему је суштина послушности?

Дивна духовна атмосфера у којој се налазио отац Силуан очигледно је деловала и на оца Стратоника. Он је схватио дубину и значај питања и замислио се. После извесног ћутања рекао је:

- Ја то не знам, реците ми ви? На то Силуан одговори:

Савршени ништа не говоре од себе. Они говоре само оно што им даје Дух.

Отац Стратоник је тога тренутка очигледно доживљавао оно стање о коме му је говорио Силуан. Пред њим се открила дотле непозната тајна духовног живота. Он је спознао своје недостатке из прошлости и схватио да је још далеко од савршенства, у шта је понекад био склон да верује, јер је био очигледно надмоћнији од осталих монаха, а сретао је доиста многе и изванредне подвижнике. Посматрао је оца Силуана са осећањем благодарности.

На прво питање отац Стратоник је добио одговор у дубини душе благодарећи молитвама оца Силуана. Друга два одговора већ је лакше могао да усвоји, имајући опит стања које му је дато.

Беседа се дотакла молитве. Отац Стратоник је сматрао да молитва без суза још није нашла своје право место и да стога остаје бесплодна. На то је отац Силуан одговорио да сузе при молитви, као и све друге телесне снаге, могу да пресахну, али ум, оплемењен плачем, може да пређе ка извесном тананом осећању Бога, и да, чист од свих помисли, безмолвно гледа Бога. То може бити драгоценије и од самога плача.

Отац Стратоник је отишао са осећањем благодарности. Он је касније, за време свог боравка на Светој Гори, још неколико пута посећивао оца Силуана. Међу њима се сачувала велика љубав. Приликом једног каснијег разговора он се сагласио са мишљењем оца Силуана о молитви. Очигледно, Бог му је дао да кроз опит доживи то стање.

* * * * *

Убрзо после овог разговора отац Стратоник је, напустивши Стари Русик, посетио пустињака оца Венијамина. То је био човек ретког благородства душе, уман и начитан, с богатим расуђивањем. Читава његова појава, лице и витка силуета, одавали су неку неисказану унутрашњу трагедију. Провео је у безмолвију 10 година у "Каљагри". Иако бисмо желели да подробније говоримо о овом изванредном подвижнику, бојимо се да сувише развучено приповедање не би ишло на штету нашег главног предмета. Отац Стратоник је и раније посећивао оца Венијамина и водио са њим опширне разговоре. Овог је пута био ћутљив и замишљен. Отац Венијамин му постави једно питање. Одговор - ћутање. Постави друго - опет ћутање. Најзад, раширивше руке, као да изражава чуђење, са њему својственом по мало театралном грациозношћу, он га упита:

- Оче Стратониче, шта је то с Вама? Не могу да Вас препознам. Увек сте били тако бодри, а сада сте тако тужни и Ваша надахнута реч као да је пресахла... Шта се то дешава с Вама?

- Шта да одговорим на Ваше питање? рече отац Стратоник. Не треба ја да Вам о томе говорим. Имате овде оца Силуана, па питајте њега.

Отац Венијамин се зачудио. Јер, он је додуше већ дуго времена познавао оца Силуана, волео га, и поштовао, али га није сматрао тако великим да би му се обраћао за савет.

Могуће је да је отац Стратоник тада био у сложеном душевном стању. Са једне стране, он је дошао на Атон ради сопствене "користи", а са друге - из многих ранијих сусрета већ је био навикао да предњачи над другима. Његова изузетна издржљивост у подвигу и редак дар молитвеног плача могли су га навести на помисао да је већ достигао савршенство. Међутим, изненада је он, у сусрету са простим монахом који као да није поседовао такве блиставе дарове каквим је он био богат, јасно и снажно осетио свој недостатак. Можда је он ћутао и био тужан и због тога што није успео да задржи оно стање духа које је имао за време разговора са оцем Силуаном.

* * * * *

Једног празничног дана, шетајући са оцем Силуаном по манастирској шуми, отац Венијамин Каљагарски предложи да посете једног дивног и веома чувеног старца, тадашњег духовника бугарског манастира Зографа, оца Амвросија. Отац Силуан се одмах сагласи и они пођоше. Отац Венијамин је хтео да дозна о чему ће отац Силуан разговарати са старцем.

- Немам ништа да питам, одговори отац Силуан. Сада немам никаквих недоумица.

- Па зашто онда идеш?

- Идем, јер ти тако хоћеш.

- Али, људи обично иду код стараца ради неке духовне користи.

- Ја се одричем своје воље пред тобом, и у томе је сва моја корист, већа од било какве старчеве поуке.

Отац Венијамин је био изненађен овим речима, али ни овога пута није разумео Силуана.

Кратко време пред своју смрт, отац Венијамин се вратио из пустиње у манастир светог Пантелејмона. Разболео се од водене болести и легао у манастирску болницу, где су били махом пустињаци и бескућници. Та болница се звала "Спокојство". Она се налазила у једној вишеспратној каменој згради на самој морској обали, изван манастира. Одмах уз то здање налазило се мање, у коме су се налазили магацини којима је у то време руководио отац Силуан. Близина болнице омогућавала је Силуану да често навраћа код оца Венијамина и помаже му. И сам отац Венијамин је често посећивао свога друга, премда је тешко ходао.

Ускоро после свога доласка, отац Венијамин је посетио оца Силуана и имао са њим велики и важан разговор. Идућег дана посетили смо оца Венијамина у болници. Налазио се под свежим утиском разговора са оцем Силуаном, и често пута је, пун неприкривеног дивљења и благодарности, понављао:

"Каквог ми је пријатеља дао Господ! Само да знате како је све у мени открио... Затим ми је дао три савета, неколико пута их поновио, да их не бих заборавио, и на крају отсечно додао, као неки гвоздени клин забијајући: "Ако не будеш радио онако како сам ти рекао, нећеш се спасти".

Сусрет са оцем Силуаном био је за оца Венијамина велико откровење. Он се одиграо у понедељак, првог дана Петровог поста. И поред тога што се према манастирском уставу тога дана не једе ништа до вечери, отац Силуан га је почастио чајем, па је и сам пио. И овај мали детаљ отац Венијамин је приметио и схватио као знак слободе оца Силуана од форме као такве, али слободе не из презрења, него из надмоћности, јер је добро познавао велику уздржљивост старца.

За време док смо били код оца Венијамина, био је врло замишљен. Није могао да мисли нити говори о било чему другом и често је понављао:

"Каквог ми је друга дао Господ!"

Тако је тек пред крај свог живота сазнао ко је био отац Силуан. И раније су његови односи према њему били веома пријатељски, али се ипак према њему опходио некако с висине. Гледао је на њега као на доброг монаха, али ипак млађег. То се дешавало и неким другим светогорским монасима, који су тек после његове смрти открили његову праву величину.

из књиге "Старац Силуан", архимандрита Софронија

http://svetogorac.blogspot.rs/2015/10/1_28.html

Један тамошњи Турчин, прелашћен ретком лепотом Златином, распали се сатанском љубављу према Злати, и вребаше згодну прилику да задовољи своју гнусну страст. Једнога дана Злата оде са другим женама у шуму по дрва. Сладострасни Турчин, сазнавши за то, подговори неке сличне себи бесрамнике Турке, те уз њихову помоћ ухвати Злату и силом је одведе кући својој. И најпре покуша да је разним крупним обећањима приволи да се потурчи, дајући јој реч да ће се онда оженити њоме; у противном, он ће је ставити на страшне муке. Поражена безочношћу, Злата одлучно одби, и остаде храбра и неустрашива. И призвавши у помоћ име Господа Исуса, она неустрашиво рече: Ја у Христа верујем, и Њему се клањам, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на сигне комаде исекли.

Чувши такве одлучне речи, Турци видеше да ову девојку не могу придобити обичним средствима, већ се мора измислити нешто нарочито. И знајући да су жене вичне у томе да девојку занесу, они предадоше Злату својим женама да је на сваки начин приволе на оно што они желе. И шта све те жене не чинише! и каква све лукавства не употребише! и каква све уживања не обећаше! Читавих шест месеци они се трудише око Злате да је приволе да прими муслиманску веру. Али им све то би узалуд, пошто блажена Злата беше чврста и непоколебљива у својој вери у Христа.

После тога Турци позваше Златине родитеље и сестре, и страховито им претећи наредише им: или да своју кћер Злату приволе да се потурчи, или ће они убити Злату, и њих подвргнути мукама и одузети им имање. - Преплашени, родитељи и сестре стадоше наговарати Злату да се потурчи; и плачући горко, са сузама јој говораху: Кћери, кћери слатка, сажали се на себе, и на нас родитеље своје, и на сестре своје, сви ћемо због тебе пропасти и бити уништени. Одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, А Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота.

Пренеражена и ожалошћена, али сва окриљена пламеном љубављу према Христу, витешка , душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама, него се диже изнад суза својих родитеља и својих сестара. И сва винувши се изнад тела и крви и изнад природних закона, света Злата рече својим родитељима и сестрама: Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје. Имам оца, - Господа Исуса Христа, и мајку - Пресвету Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке.

Када Турци, особито отмичар Златин, увидеше да сва лукавства и средства која употребише, не помажу ништа, онда они прибегоше мучењима. И најпре свету Злату бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Затим јој с леђа искаишаше кожу, па те каише њене коже повешаше испред њених очију, еда би је на тај начин заплашили; док крв потоцима течаше од њеног тела и натапаше земљу. Но мучитељима и то беше мало. Они после тога усијаше гвоздену шипку, па јој њоме пробушише главу, провукавши усијану шипку од једнога ува до кроз друго, тако да дим излажаше кроз нос и уста свете великомученице.

Ове страховите муке, које би могле поколебати и најхрабрије људе, света мученица трпљаше веома јуначки, крепљена силом крста и свесрдном љубављу према Господу Христу. Јер, као што каже свети Симеон Метафраст: душа, оковима љубави везана за Бога, ниушта не сматра страдања, радује се боловима, и цвета у мукама.

Боравећи у тим ужасним мукама, света страдалница чу да се у селу налази проигуман Светогорског Светоникитског манастира отац Тимотеј, духовник њенога оца, и посла једног хришћанина к оцу Тимотеју са усрдном молбом, да се помоли Богу за њу, да је Господ удостоји да богоугодно заврши подвиг свога мучеништва. - Смирена молба њена би испуњена: Господ јој даде силе те она заиста богоугодно заврши подвиг велике мученице.

Напослетку бездушни Турци обесише страдалницу о дрво и исекоше сву на ситне комаде. И тако света Злата, испитана и очишћена као злато у топионици толиких страдања, предаде своју свету душу у руке Бесмртном Женику свом, добивши од Њега двоструки венац; венац девичанства и венац мучеништва. И сада се у рајским насељима радује заједно са мудрим и победничким девама и блаженствује у дивотном Царству Господа Христа, славећи Га кроза све векове. Њеним молитвама нека се и ми удостојимо Небеског Царства.

Комаде чесних моштију свете великомученице Злате хришћани тајно покупише, па чесно и побожно сахранише. Света Злата пострада 1795 године месеца октобра.

• Вера

|

У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био "без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица". Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној. Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године. Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.

Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани, те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: "Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи".

Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара. Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота. Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи. Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..

Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.

Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.

Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: "Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време". После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.

He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).

Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.

• Вера
  

|

Савремени човек презасићен је, не само информацијама, већ и доступношћу оних разонода, које пре нису биле доступне. Зато многе ствари постају незанимљиве, досађују-и изнова и изнова, тежи се нечему што би истински дубоко могло дотаћи осећања. И, по правилу, броју таквих изазовних и забрињавајућих ствари прибрајају се и ризичне разоноде.

Други разлог због којег људи подвржу себе неоснованом ризику, могао би се буквално назвати „провокација за кукавичлук“. Вероватно се сваком од нас дешавало да буде сведок томе како један човек провоцира другог, и то би се завршавало већом или мањом трагедијом.

На пример, скокови у Волгу са моста висине 30–40 метара, као што то понекад бива овде код нас у Саратову-практично су једнаки самоубиству. Али, људи то раде- некада под дејством одрећених наркотика или алкохола, некад просто због безумља, а често и због одобравајућих, знатижељних погледа другара, јер „међу светом је и смрт лепа“.

Могу се чути промишљања о томе, како млади човек ради овакве ствари у жељи да се осети мушкарцем. Закључује се да млади просто не знају да како би се осећали мужевно, требају бити самостални људи, способни да се брину о ближњима, да раде, доносе корист, зарађују колика-толика неопходна стредства за одржавање породице, и на крају крајева да одговарају за своје поступке. То је досадно и тешко, то је нека рутина-лакше је урадити нешто екстравагантно, од чега нема никакве користи, већ је често само потпуна штета.

Ако говоримо о нама, хришћанима, онда ствари ове врсте сведоче о степену нашег хришћанског сазнања, јер сваки верујући човек, који је макар једном чуо проповед као што је „Не кушај Господа Бога својега“ мора себи поставити питање: Зар то што ја сада радим, није ли то непотребно кушање Господа Бога? Једна ствар је, на пример, човек који ради у специјалним јединицама. Он осваја вештине спуштања са велике висине по зидинама здања. Друга је ствар када се сличним бави човек чија делатност није никако повезана са таквим начином помагања људима и учи се овим вештинама из чистог задовољства. Овде постоји одређени ризик од погибије. Ради чега? И ако тог тренутка човек погине, какав ће бити суд Божији о њему? Наравно, они који су погинули у екстремним спортовима несрећним случајем, не смеју се упоређивати са самоубицама- то је свесно лишавање себе живота, а овде није била намера да се умре. Али, ни оправдања зашто је то урађено, апсолутно нема.

Међутим, некада се дешава и следеће. Особа не погине-сакати се и остаје повређена за цео живот. И опет се намеће питање: Како са тим даље живети? Ради чега је човек осудио себе на то? На истом YouTube, поред клипова где екстремни спортисти праве неке фантастичне скокове, могу се наћи и они други. На њима је снимљено како се скакачу не отвара падобран, или он, бавећи се паркуром, прескаче са једног крова на други, качи се брадом, пада и ломи кости главе. Колико таквих примера! Чини се, они би требали да заустављају људе. Но, код савременог човека који је сав у интернету или телепространству, формира се посебна психологија: све време му се чини да је у питању игра. Није прошао ниво-може опет. А тај „ниво“-то је твој живот. Ниси прошао-ти си погинуо. Готово, тебе више нема. Особа то врло често не схвата.

Погледајмо дубље. Људи безумно ризикују животом ради добијања задовољства не само у екстремним разонодама. То је један од видова дроге -можемо их поделити на алкохолизам, наркотике, коцкање, екстремну разоноду-и видећемо да су врло слични. Свакако, постоји разлика између скока са моста у стању неконтролисаног и необузданог „јуначења“ и скока падобраном, за који се човек циљно спремао. То су различити степени „опијености“, али свему томе својствено је стање-мешавина сујете, гордости, осећаја сопствене неустрашивости и одушевљења тиме што, као да се држи цео свет на длану. Зато ја сматрам да све што садржи у себи елемент непотребног ризика за нас, хришћане, је сувишно.

Екстремни спортисти или они који имају опасне разоноде изгледају лоше и, може се рећи, недостојно, поред људи који заиста оправдано ризикују-ради спасења ближњих. При чему, нису то увек људи који су се посебно спремали за професионални ризик. На пример, недавно само што није погинуо инспектор ДПС-а, који је својим аутомобилом заклонио од директног удара аутобус са децом. Ризик којем су изложени ватрогасци, спасиоци, војници, такође је богоугодан. Неко ће, вероватно, питати: „А шта ако се ја, например, бавим спортским пењањем са циљем да у случају пожара или неке друге невоље уђем у зграду и укажем помоћ људима?“ У датом случају све зависи да ли човек заиста има такав циљ. Чак и да има, вероватноћа да ће се животу наћи у ситуацији да примени такво умеће је мала, и није вредно ићи на реалан ризик.

Наш живот је и тако испуњен ризиком, његово присуство или одсуство од нас никако не зависи. Често бива, човек излази из куће, пада му цигла на главу, или леденица са крова. Седа у аутобус и догађа се несрећа. Данас смо свакодневни сведоци тога на интернету: тамо погинуло шеснаесторо људи, тамо петоро умрло, онамо се још нешто десило. И то је немогуће одстранити, уклонити из нашег живота. Није ли то довољно ризика?

Постоји такво потпуно нехришћанско убеђење: верујући човек може како год да ризикује јер њега води Промисао Божији, па ризиковао-не ризиковао, оно што буде било угодно Богу, то ће и бити. На ово можемо одговорити сасвим здравим расуђивањем које проналазимо код светих отаца: ако идеш по ивици пропасти, природно је да можеш пасти. Како не би упао у провалију, одмакни се од ивице. То се односи на било који грех. Зашто говорити у датом случају о вољи Божијој, о Промислу Божијем, када си ти сам творац своје беде у таквој ситуацији? Зашто човек препушта Богу оно што би требало сам да понесе? Ти уради оно што је до тебе, предузми све мере предострожности, а остало очекуј од Бога, Његовог Промисла о теби, Његовог суда о теби. И онда, улазећи у авион, мирне савести ћеш говорити: „Ако је Богу угодно, ја ћу безбедно долетети,иако немам појма како таква велика машина лети-а ако не, значи прекинуће се мој живот.“

Узгред, веома интересантна ствар: људи који ради адреналина ризикују свој живот, често уступају пред принудним ризиком у ситуацијама када заиста остаје само уздати се у Бога. То говори да обичај играња са смрћу не развија у човеку ни реално уздање у Промисао Божји, ни истинску храброст.

И потпуно ми је неразумљива таква предпоставка : ризик, сусрет са неком претњом, као да је радост за човека. А много је људи који, путујући негде ради опасног екстремног спорта, од таквих путовања очекују управо радост. Виђао сам у животу људе који су се стално излагали опасности, којима су претили да ће их убити, које су плашили. Знате, они нису одавали утисак радосних људи, они нису одавали утисак срећних људи – они су одавали утисак утучених људи. Зато се ја не слажем са тим да је “адреналин” нешто добро, што благотворно утиче на човека.

Забрањује ли хришћанство узимање свих тих доза адреналина? Хришћанство није систем забрана, и ми не говоримо о томе шта се сме, а шта се не сме, него о томе шта је корисно, шта изграђује човека, шта га припрема за вечност, а шта га разара, шта га чини неподесним за вечност. Овде је иста ствар, ту свако бира свој пут. Но, много волим речи преподобног аве Доротеја о томе да кад се човек прихвата неког посла, а не представља себи циљ тог посла, не зна због чега се труди - он ће се трудити узалуд. И ја сам додајем, не само узалуд, него, по свој прилици, и на своју штету.

13 / 10 / 2015

Православие.Ru.

И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства.

Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо.

После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије; једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес.

Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу.

Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога.

Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче.

Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу.

У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан.

Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове.

Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом.

Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен.

Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро.

Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти.

На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва.

Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим.

И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен.

Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га.

После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса.

Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа.

Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим.

Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се.

У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим.

После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком.

У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби.

У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје.

Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се.

Бејаше у том граду једна богата и лепа удовица по имену Проклианија. Имајући врло лепог сина Сосипатра, она се по дејству ђавола заљуби у њега, и стараше се на све могуће начине да га приволи на своје безакоње. Но син, будући паметан, омрзну мајку због овог њеног безумља, побеже од ње и дође на место где свети Јован тада учаше народ, и са уживањем слушаше апостолске поуке. А свети Јован, коме Духом Светим би откривено све што се догодило са Сосипатром, узе насамо Сосипатра и саветоваше му да поштује мајку, само да је не слуша у безаконом делу, и да никоме не говори о томе него да скрива грех мајке своје. Сосипатар не хте да се врати дома к матери својој; међутим Проклианија, нашавши га четвртога дана, дохвати га за одећу и силом га вуцијаше дома. На ту вику појави се игемон, који недавно беше дошао у тај град, и упита за раздог што жена тако вуче младића. А мајка, скривши своју грешну намеру, оклевета сина како је тобож хтео да је обљуби; и при томе чупаше косу и плакаше вичући. Чувши то, игемон поверова лажи и осуди невиног Сосипатра да га зашију у кожну врећу, пуну смртоносних змија, и тако баце у море. Дознавши за ово, свети Јован дође к игемону, изобличавајући га за неправедну осуду, јер није како ваља испитао ствар, већ је невиног младића осудио на смрт. А Проклианија бацаше клевету и на светог Јована, и говораше: Ова варалица научи сина мог на такво зло. - Чувши то, игемон нареди да и Јована зашију у исту врећу заједно са Сосипатром и вргну у море. Но свети апостол се помоли Господу, и изненада се затресе земља, а игемону се осуши рука којом он потписа пресуду против светог апостола; Проклианији пак осушише се обе руке и очи јој се изврљавише. Када то виде, судија се препаде страховито, и сви присутни попадаше ничице од страха. И мољаше судија Јована да се смилује на њега и исцели му сасушену руку. А свети апостол, поучивши га доста о праведном суду и о вери у Христа, исцели га и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако невини Сосипатр би избављен од напасти и смрти, и судија позна Бога истинога. А Проклианија побеже од страха дому свом, носећи на себи казну Божју. Међутим апостол узевши Сосипатра оде у дом њен. Сосипатр пак не хте да иде к мајци својој, но свети Јован га учаше незлобивости и увераваше га да сада он неће чути више од мајке своје ништа безаконо, јер се она оцеломудрила. Тако стварно и би. Јер када Јован са Сосипатром уђе у њен дом, Проклианија одмах паде пред ноге апостолу, с плачем се исповедајући и кајући за грехе своје.

Исцеливши је од болести и научивши је вери и целомудрију, апостол је крсти са целим домом њеним. И тако, оцеломудривши се, Проклианија провоћаше дане своје у великом покајању. У то време би убијен цар Домицијан. После њега на римски престо ступи Нерва, човек веома добар; он пусти па слободу све који беху у заточењу. Тада и свети апостол Јован би пуштен из заточења, и намисли да се врати у Ефес, јер готово све људе на Патмосу он већ беше обратио Христу. Но када хришћани дознадоше за ту његову намеру, молише га да их нипошто не оставља. А л и пошто свети апостол не хте да остане, већ жељаше да се врати у Ефес, они га онда молише да им бар Еванђеље остави као успомену на своје учење, које он тамо написа. Јер једном, покренут промислом Бажјим, постивши се и наложивши свима пост, он узе са собом свог ученика Прохора и изиђе из града на удаљену високу гору, где три дана проведе на молитви. А после трећег дана настаде страховита грмљавина и севање муња, и сва се гора затресе; Прохор од страха паде на земљу. Окренувши се к њему, Јован га подиже, посади себи с десне стране и рече: "Пиши што будеш чуо из уста мојих". И подигавши очи к небу поново се мољаше, а по молитви поче говорити: "У почетку беше Реч", и остало. Ученик пажљиво записа све што чу из уста његових; и тако би написано свето Еванђеље, које апостол, сишавши с горе, нареди Прохору да поново препише. И пристаде свети апостол да препис остави хришћанима на Патмосу, сагласно њиховој молби, а оригинал задржа код себе. На том истом острву свети Јован написа и Откривење.

Пре свог одласка са острва Патмоса свети Јован обиђе све околне градове и села утврђујући браћу у вери; и догоди му се да буде у једном селу у коме живљаше Зевсов жрец по имену Евхарис, који имађаше слепога сина. Овај жрец одавно жељаше да види Јована. Чувши да је Јован дошао у њихово село, он похита к њему молећи га да дође његовом дому и исцели му сина. А Јован видећи да ће задобити душе људске оде у дом жречев и рече слепом сину његовом: У име Господа мог Исуса Христа, прогледај! - и овај одмах прогледа. Видевши: то, Евхарис поверова у Христа и крсти се са сином својим. И у свима градовима тога острва свети Јован уреди добро цркве свете, поставивши им епископе и презвитере; и пошто довољно поучи житеље, он се са свима поздрави и стаде се враћати ка Ефесу. Верни га праћаху са плачем и ридањем великим, не желећи се лишити такога сунца које учењем својим просвети сву земљу њихову; но свети апостол седе на лађу и предавши свима мир отплови својим путем. А кад стиже у Ефес, верни га сретоше са неисказаном радошћу, кличући и говорећи: Благословен који иде у име Господње! - И би примљен с чешћу. Боравећи тамо он не престајаше трудити се, свагда учећи људе и упућујући их на пут спасења.

Не треба прећутати ни оно што о светом апостолу Јовану казује Климент Александриски. Када у Азији апостол обилажаше градове, он у једном граду виде младића, расположеног душом за добро дело; он га поучи вери и крсти. Но намеравајући да одатле отпутује на проповед Еванђеља, он пред свима повери овога младића епископу тога града да га научи сваком добром делу. Узевши младића епископ га научи Светом Писму, али се не стараше о њему колико треба, нити му даваше васпитање какво је потребно младићима, него га препусти његовој вољи. Убрзо потом младић поче водити рђав живот, стаде се опијати и красти. Затим се спријатељи са разбојницима; они га придобише, одведоше га у пустиње и горе, поставише га за свог харамбашу и чињаху разбојништва на путевима. После извесног времена апостол Јован враћајући се дође у тај град, па чувши за овога младића да се покварио и постао разбојник, рече епископу: Врати ми благо које ти предадох на чување, као у верне руке; врати ми оног младића кога ти пред свима поверих да га научиш страху Божјем. - Епископ са плачем одговори: Пропаде тај младић, душом умре а телом врши разбојништва по путевима. - А Јован рече епископу: Зар се тако чува душа брата свога? Дај ми коња и пратиоца да идем и потражим онога кога си ти погубио. - Када Јован дође к разбојницима, замоли их да га одведу к своме харамбаши, што они и уч<]]>5419Fri, 09 Oct 2015 10:38:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%B5-%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D1%83-%D0%B1%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%86%D0%B5-r5416/

Сви знамо за пушкице, бубице, преписивања, плагијате у школама и на факултетима и недопустиво дуго питамо се како стати на пут томе? Може се неко питати - шта предузети? И тако од случаја до случаја, без конкретног чињења.

Сећам се немоћног плача и обиља суза једног непознатог студента испред једног факултета у унутрашњости, који је напустио испит не могавши да се суочи са чињеницом да скоро све његове колегинице и колеге користе бубице. Није хтео, или није смео, да јавно изобличи такав поступак, иако је знао решења свих задатака демонстративно је напустио испит. Поверио ми се да не може више да издржи стање у ком они који плаћају семинарске радове, чак и дипломске, "иду брже" од њега. Посаветовао сам га да се окрене себи и да све од себе и настави да стиче знање марљиво и поштено. Кад примети код колега лоше навике којима одустају од учења и опредељују се за куповину знања, ако се то може назвати знањем, да поприча са њима, посаветује их, понуди им помоћ. Полако, појединачно, без немира у себи и сукоба са другима, и успеће.

Погледао ме је и само прозборио тихо: Покушаћу! Не знам да ли је покушао, или одустао од свега, па и студирања, или је успео? Волео бих да је успео.

Због свега тога желим да умолим све студенте и ученике да почну да верују у себе и своје добре могућности, да се не плаше нових изазова већ да им иду у сусрет отворених очију, просвећеним умом и непоколебљивом вољом. Да не буду лаковерни слушајући поруке појединаца да могу све "наручити" - купити за "смешне паре" семинарске радове, скрипте и друге ствари. Боље је да не одустају од себе и не пристају да већ на првом кораку сами себе прогласе неспособнима за науку и стваралаштво.

Тако се одустаје од себе и несвесно признаје неспособност за прогресивну креативност, ствара се следбеничка природа јер се унутра у себи потискује стваралачка радозналост. Пристаје се да је о свему већ све речено, да нема никакве потребе за новим, само треба преузимати и преписивати оно што већ постоји. То је опасно самозаваравање којим млад човек сам себе проглашава нествараоцем, њему су предавања и вежбе губљење времена, литература преобимна, а скриптице прихватљиве. Мисли да је сувишно да он нешто размишља кад је све речено и "доступно" за малу своту новца. И тако купујући нешто што га много не интересује, осим у бодовном салду, сам себе продаје губећи углед сам у себи и пред собом. Најгоре је ако на тај начин дође до дипломе, стекне звање, али не и стварно знање. Живот га лако и брзо обузме и он пристајући да буде заведен у најплодоноснијим годинама стваралаштва, док је ученик и студент, не престаје до краја живота да се самопонижава пристајући да буде интересни следбеник без става. Све своди на куповину и продају, јер је одустао од стваралачке динамике онда кад је требало да стекне радне навике.

Хвала богу још увек је више оних студената који желе да стичу знање и тако осмисле себе и свој живот, трудећи се да умноже своје дарове које су препознали опредељујући се за неку научну област. На њима је да покрену оне студенте који мисле да је лакше ићи линијом мањег отпора и тражити "рупе" које омогућавају лакше студирање. То је увек тежи пут, јер се тако самообезвређује онај који у време студирања мора да верује у себе. најгоре од свега је ако даровити и успешни у недостатку стваралачког простора одлуче да продају своје знање, обезвређујући и себе и оне који то купују. Најбоље би било да се у процесу учења стварају добри подстицаји што захтева вишеструку одговорност свих, како не би знање постало роба, учење пијачарење а ученици и студенти принуђени да се "сналазе". Само онда кад се успешно све ово препозна и отклони као опасност која урушава стваралаштво могућа је сарадња у којој ће свако давати све од себе и знати све о себи и другоме. Не треба у први план стављати питање како "проћи" већ како стварно научити и знати.

Неумесно је жалити се на друге због сопственог неостварења, ни на родитеље због недостатка материјалних средстава, ни на надлежне због одређених захтева. Треба препознати своје креативне могућности и усавршавати их, само тако се превазилазе табуи и предрасуде. Ко, уместо да пристане да "наручи" готов семинарски или други рад одлучи да сам уради питајући друге за савет и истражујући са пуним капацитетом свога бића, добро је изабрао. Не треба да се двоуми или колеба слушајући о "успеху" оних који поступају другачије, јер није успех пристати на чињеницу да ништа не знаш и ништа не можеш да урадиш, то могу само неки. Такво мишљење је поражавајуће, бесмислено и обуставља сваки стваралачки порив у човеку.

Зато, господо студенти и ученици, поверујте у себе, стичите знање, не продајите га и не купујте га, делите га једни са другима и тако ћете сви стећи много. То што не успевате сви подједнако не треба никога да обесхрабри, још мање да обесмисли до гордости оне чији резултати су бољи. Потребно је да свако појединачно одлучи и каже: Нећу да продајем моје знање, хоћу да помогнем свакоме и то је мој улог у заједнички бољитак! Нећу да купујем туђи труд и самообезвређујем се, јер знање није ствар која се наручује него је процес који увек траје! Са срећом у нова знања!

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:570771-Ljubivoje-Stojanovic-Vera-u-sebe-a-ne-u-bubice

Када отац исповеди своју тугу за изгубљеном ћерком, рече му Измарагд, да не губи наду, јер ће још у овом животу видети кћер своју, и замоли га да опет к њему дође кроз три дана. Када Пафнутије опет дође Измарагд лежаше на самртној постељи. Тада самртник рече Пафнутију: ја сам Ефросинија, кћер твоја; ти си отац мој! Отац дуго не могаше доћи к себи од ужасног изненађења. У том издахну блажена Ефросинија, и отац њен ридаше над њом.

Пошто сахрани кћер своју, Пафнутије и сам ступи у тај манастир, и усели се у келију своје упокојене и свете кћери. После 10 година подвига упокоји се у Господу и Пафнутије свети.

Тропар (глас 8):

У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Ефросинијо, радује се дух твој

Око 1328. године због сиромаштва Вартоломеј је био приморан да се пресели у град Радоњеш. Након смрти родитеља, Вартоломеј одлази у Хотково-Покровски манастир, где је већ био његов брат Стефан. Ту су се предали строгом посту и подвижништву.

Недалеко од манастира изградили су испоснице на обалама реке Концури, где је касније изграђена (око 1335) мала дрвена црква у част Свете Тројице, на месту где се данас налази катедрала и црква Свете Тројице. Ту Вартоломеј прима монашки чин под именом Сергеј, у спомен на мученика Сергеја.

Манастир Свете Тројице основан је 1345. године. Сергеј је био њен други игуман и свештеник. Монасима је давао пример својом послушношћу, преданошћу раду и молитви.

Манастир је напредовао и његова слава је расла. Заједно са својим учесницима подигао је више од 40 манастира који чине Тројичко-сергејску лавру.

У тој лаври данас постоји духовна академија коју похађају и ученици из Србије, под покровитељством СПЦ. Због тога, сваки пут када се прославља Свети Сергије Радоњешки, на литургији коју служи руски патријарх увек присуствује неко од епископа СПЦ.

Када је 2009. године на прослави Светог Сергија Радоњешког СПЦ представљао сада пензионисани епископ Василије Качавенда патријарх Кирил му се захвалио на доласку занимљивим речима.

- Добро дошли, владико, и хвала Вам на доласку! Ви знате колико Вас поштујемо и колика је љубав наша према Вама. Дођите у Русију кад год желите јер наша срца су отворена за Вас. Служите где желите и када желите. Хвала Вам и живели на многа љета – казао је патријарх Кирил у обраћању владики Василију.

Колико је овај светитељ битан Русима говори чињеница, да је за 2014. годину када се прославља 700 година од његовог рођења, формиран одбор за ту прославу који чине руски патријарх Кирил и председник Владимир Путин.

Током свог живота Сергеј Радоњешки чинио је многа чуда. Људи су долазили из разних градова, тражећи исцељење за своје болести и како би чули поуке, а понекад чак и само да га виде. Према предању, васкрсао је дечака који је умро на рукама свога оца.

http://istokpravoslavni.org/?p=5377

Тако, на пример, постоје еталони мера и вага. Кад нам мери парадајз продавачица тежину, а то значи и цену, ни из далека не наводи по апотекарским мерама. Она греши с тачке гледишта еталона. Али управо овај еталон нам омогућава да нешто уопште меримо и рачунамо. Исто тако се и столар, мерећи димензије будућег ормара, руководи еталоном метра и сантиметра, премда неизбежно греши у погледу тачности. Норма нам даје могућност поређења и поступног кретања уз смирену свест о томе да до потпуног подударања норме и чињенице неће доћи.

Каква је онда идеална парохија? Као прво, евхаристична. Тајна Христовог Тела и Крви је за овакву парохију живо срце које куца. Све остало одавде добија импулс раста и кретања. Парохија је породица људи који се причешћују из једне Чаше – људи кроз чије вене тече иста крв захваљујући Причешћу.

Као друго, парохија треба да садржи представнике свих слојева и група који постоје у друштву. У њој треба хармонично да буду заступљени интелектуалци и прости људи, старци и омладина, породични и усамљени људи. Лоше је ако су у храму само људи старије генерације. То значи да у храму ништа није припремљено за омладину. Али није добро ни ако је у храму само омладина. То значи да су старци потиснути «због тога што нису потребни».

Добро је ако међу парохијанима има професора, глумаца и архитеката. Али није добро ако се парохија састоји само од интелектуалаца. У том случају је очигледно присутна опасност од илузије изабраности, и као последица тога, снобизма парохијана

Старина треба да васкрсне и да оживи на наше очи. Богати и сиромашни поново треба да се окупе око једне Чаше. И то сразмерно заступљености у друштву: један богаташ на сто сиромашних и простодушних. Изобиље богаташа такође може да изазове сумњу:

Дакле, «ако дође у цркву вашу човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у рђавој хаљини, и погледате на оног у светлој хаљини, и кажете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху кажете: Ти стани тамо, или седи овде ниже подножја мог; и не расудисте у себи, него бисте судије злих помисли?» (Јак. 2: 2–4).

Парохије треба да се друже. Парохијани треба да иду у друге парохије на празнике, треба с љубављу да опште с другим пастирима. Духовници не треба да спречавају ово општење због зависти или користољубивости. Стари су рекли: ако двоје чине једно исто, то није једно исто. Поред тога што су богослужбени чин и Тајне исти они се у свакој парохији обављају са својим особеностима. Такав је закон моћног утицаја личности на све чиме се бави. То што је устав исти не чини нас близанцима. И парохијани треба да виде ове разлике, да запажају како њихову добру, тако и лошу страну, «да се кушање вере ваше нађе много вредније од злата пропадвљивог, које се куша огњем» (1 Петр. 1: 7).

Ако је свештеник љубоморан на друге пастире због парохијана, ако сугерише мисли о изабраништву своје заједнице, ако критикује све остале, постоји ризик да се његова парохија претвори у секту, а сам пастир или у «гуруа» или у баналног гордељивца и завидљивца.

Сви остали облици активности, укључујући и друштвену, родиће се сами по себи. На свету нема људи без талената. И чим се људска душа огреје молитвом и Евхаристијом, устремиће се ка стваралачкој самореализацији. Један ће у порти храма посадити цвеће, друга ће узети да шије одежде, трећи ће приложити новац за ново звоно, четврти ће недеље почети да проводи покрај болесничке постеље. Некоме са стране може се учинити да је то плод организационог талента старешине. А то је заправо заједнички труд, заједничко дело, односно «литургија» која је постала могућа након што је човек постао заједничар у најважнијој Литургији – Причешћу.

Не могу да превалим преко језика: шта ће нам такве парохије? Потребне су нам као хлеб. Али могу да упитам: шта је заједничко овим хипотетички идеалним заједницама и мисионарењу? Одговор је једноставан. Овакве заједнице оправдавају Јеванђеље у очима света и пружају пример. Сви проблеми хришћанства се састоје у једој синтагми – «хришћани су лоши». Шта за мисију може бити боље од рушења рђавих стереотипа, од тога да ослободимо место за славу и благодат Божиу?

Може се рећи да је идеална парохија место и начин живота који омогућава откривање човекових најскривенијих талената, који човека чине оним што јесте. Јер, док не приђемо Христу ми себе не познајемо. Од свих могућих губитака који се могу замислити после губитка Раја најтежи је губитак самог себе. Долазећи код Васкрслог Господа поново – или чак по први пут – проналазимо себе. А кад се пронађемо, почињемо да живимо на заједничку корист онолико колико смо то у стању.

Али пошто долазак код Христа није долазак једног код Једног, већ је и улазак у породицу – у Цркву, човеку је потребна средина за доживљај пуноће вере и за откривање себе у вери. Парохија је управо ова средина. Болесна парохија рађа болесне парохијане и здраве чини болеснима. Здрава парохија може да васкрсне људе из гробова очајања и бесмислености и да Јеванђеље од Књиге која се чита претвори у оваплоћену чињеницу.

Мисли поводом идеалне парохије могу се и развијати и наставити. Само једно не треба да заборавимо: Апсолутна Истина није у нашем џепу, тек смо на путу ка њој. А еталон нам, као што је већ речено, помаже да решимо конкретне задатке, али се веома – веома ретко оваплоћује у живот.

Један задивљујући догађај одиграо се у Санкт-Петербургу. Двадесетосмогодишња медицинска сестра Оксана Попова уснила је страшан сан: њеног 22- годишњег брата Димитрија тукли су и шутали ногама неке пијане силеџије. ,,Преда мном су га истукли до смрти“ – препричавала је свој сан Оксана, једном познанику. ,,Окрвављена глава се ваљала у прашини, а они су ударали по њој ногама. Вриштала сам и пробудила се у хладном зноју.”

Када је девојка свој сан испричала баки, ова је уздахнула и од узбуђења испустила из руку кутлачу коју је држала. Испало је да је и бака уснила исти такав сан; и она је уснила Димитрија како лежи крвав у прашини под ногама силеџија. Када се увече мајка вратила са посла и она је испричала сан који је уснила. Испоставило се да је то исти онај сан који су усниле Оксана и бака. У њиховом стану је наступила ужасна тишина.

Убрзо се и Димитрије вратио са факултета и рекао да ће да оде до понедељка код пријатеља у приградско насеље Кавголово. Није било никакве могућности да га задрже, а када су му испричале сан који су усниле он се само осмехнуо и отишао од куће.

Три жене које су остале у стану обухватио је ужас. Пошто нису имале никакву моћ да било шта учине, разишле су се по својим собама и не договарајући се почеле су да се моле. Како се касније показало, све три су се молиле (такође не договарајући се), једној светитељки – блаженој Ксенији Санкт-Петербургској коју су у тој породици поштовали више од свих других светитеља. Сат времена после поноћи на вратима је изненада зазвонило звоно.

На прагу је стајао Димитрије сав црвен у лицу од мраза. На питање зашто се са пола пута вратио кући, момак је узбуђено одговорио: ,,Предомислио сам се!” Испивши чашу вотке да би се загрејао, Димитрије је отишао да спава, а ујутру је испричао баки, мајци и сестри шта му се догодило. На једној од станица, у његов вагон ушла је чудна, не баш за зиму добро обучена жена са марамом и села преко пута њега. Од продорног погледа њених плавих очију Димитрије се просто укочио. На следећој станици у њихов вагон је упала група крупних, пијаних момака. Седећи близу њих, они су пили пиво и гласно и безобразно псовали.

Димитријева сапутница је одједном устала и ухвативши га за рукав повела са собом према излазу. Покушао је да се успротиви али је у себи чуо самоуверен и мек женски глас: ,,Идемо!” На следећој станици изашли су из воза. Када су се врата вагона затворила и воз полако почео да се креће, Димитрије је успео да види како у вагону у којем су они били почиње туча. Осврнувши се око себе видео је да стоји потпуно сам на снегом прекривеној платформи. У трен ока, сав презнојен од страха, младић је претрчао пругу и ускочио у следећи воз који га је одвезао назад кући. Сутрадан ујутру, Оксана је повела брата на Смољенско гробље у малену капелу где почивају мошти блажене Ксеније Санкт-Петербургске.

Студент који није веровао у Бога погледао је у икону светитељке и побледелим уснама прошапутао: ,,Господе, то је она!”

Извор: Мегаполис. 09.02.2004.

www.стxениа.спб.ру

За Фондацију Пријатељ Божији

Са руског превео: чтец Дејан Ђуричић