Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим^[1]. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.

У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда преће у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.^[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.^[3]

Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелски просветитељ.

Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих и оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.

Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе Никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећском Паисију Јањевцу (1614-1647. г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским и о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове, и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, мећу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.^[4] Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.

Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.

У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).^[5] У тој грамати он писаше:

"Смерност моја пише у богоспасаему епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне".

Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, ^[6] на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, у ствари је источни део древне Захумске епархије, јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574. г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не преће одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.

У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.^[7] Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.

О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.

У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. ^[8] Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.

Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.^[9] А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.

Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму^[10]: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете".

Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ. одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667. г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.

Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси са хранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.

Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи^[11] Василије Бркић-Јовановић (1763-1765. г., умро 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу^[12]. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.^[13]

Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали, исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива пред његов празник Васиљев-дан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија, и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богородице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника.

Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштећене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћу Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.^[14] Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.^[15] Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи.

Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде.

Извор: Радио Светигора

Напомене:

^[1] О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613. г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613. г. уморили.

^[2] Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574. г.). - У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, - дивну себи задужбину пред Богом и својим родом.

^[3] Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671. г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру ВИИ и Клименту Х и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? - Ова писма у ствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим "успесима" пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913).

^[4] О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. - Свети Василије је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: "Аз смјерни митрополит Захолмски Василије". Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије.

^[5] Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници.

^[6] По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. - Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију.

^[7] О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Пљеваља забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године.

^[8] Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.

Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.

Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.

Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.

Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.

Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.

Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" — Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

Линк ка теми

Живите шесту деценију живота, а ваша нуклеарна централа и даље даје исту енергију…

Годинама нисам могао да одговорим на то питање, заобилазио сам одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример, Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комуниста, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату. Спасао је све своје војнике, а сам је погинуо раскомадан – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога. Мислимо да имамо времена за добра дела, сутра, прекосутра… А, ако умреш ноћас? Чини ми се, још јуче сам седео са Олегом Ивановичем Јанковским, ево његове јакне, његове луле. А, где је сада Олег? Спријатељио сам се са њим на снимању филма Тзар. Причали смо много о животу. И данас, после његове смрти причам са њим. Молим се: „Господе, помилуј и спаси његову душу!“ Ето шта пролази са оне стране – молитва. Зато, када будем умирао, нису ми потребни раскошни храстови сандуци и цвеће. Молите се, децо, за мене, зато што сам свакојако живео.

Љубав је опрати судове и кад није твој ред

Ви сте, истина, већ лежали у гробном ковчегу?

Да, да, на снимању Острва морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је и више ничега нема. Чак ни Јеванђеље не можеш да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови кажу да у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што смо опростили, дали, уступили.

Из ваших говора примећује се да немате негативан став према смрти. Делује као да је потпуно игноришете, као да не постоји…

Сви ћемо отићи. Јуче сам као двадесетогодишњак трчао кроз улицу Горког, а сутра исти ја, старац, на путу сам ка вечности. Без алегорије. Страшно ми је то, али и веома занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много сам свакојаких гадости учинио, али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате да знате. Пушкин је одговорио: „С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.“ И мој одговор је исти. Седим с Вањечком Охлобистином на снимању филма Тзар, и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: „О како сте смешни!“ А ја му одговарам: „А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати“. Са нашом савешћу таквом каква је мораћемо да погледамо у очи Бога који је дао живот за нас на Крсту. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који свакодневно имају посла смрћу – верују.

Шта је на путу култног панкера оцртало Православне симболе?

Како сам дошао до вере, не знам. Патио сам, био на самрти, умирао, хтео да живим. Дозвао сам се памети и почео да се спасавам. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко јер страсти кључају, кипе – ужас! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Помаже.

За једног култног панкера бирали сте пут којим се ређе иде…

Ево каква је шема, пијаница има цирозу јетре. Да ли због тога што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао. Да сам наставио да пијем до сада бих већ био мртав. Хвала Богу, схватио сам на време. Због пића сам изгубио 10-20 година живота, али сам научио лекцију.

Сећате ли се младости?

Не памтим догађаје, памтим лица. Сећам се лица моје мајке када је била млада. Сада схватам како је тежак био њен педагошки рад. Хиљаду пута је морала да ми понови да узмем четкицу за зубе. Моја весела и паметна мајка приређивала ми је различита васпитна „дешавања“. Када сам имао 16 година закључала је фрижидер. Није било ничега за јело и после два дана отишао сам да радим и да зарадим јер морало се нешто ждрати. Дете се супротставља родитељима, али мора да научи шта је исправно. Исто тако и Господ жели да спасе пијаницу, наркомана, проституку, тврдицу, лопова тако што их доводи у ситуације које ће их поправити.

Верујете да су сви људи анђели, да свако путевима различитим ка истоме извору ходи?

Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео. Нисте се срели без разлога. Он те или искушава или те воли. Памтим из младости како сам пио са пријатељем. Растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао кући, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Памтим неподношљиву патњу. Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а погледај мене…“ Погледао сам испод покривача, а тамо… Ужас! Био је веома горд човек. А, након несреће постао је скроман, весео. Ставио је протезе, има жену и четворо деце. Постао је дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди, осушио би се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, пут духовног очишћења. Искушења су испити кроз које постајемо све чистији и чиситији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.

Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео

Сећате се ваших анархистичких дана?

Не сећам се прошлости, осим као у бунилу. Не сећам се ни јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. С Њим општим боље него са синовима. Сваки човек је слика Божија, сваки је икона. На мом лицу исписани су моји пороци, моје муке, радости. И лица наша, и тела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму. Човек има избор, а ја бирам Вечност која је преда мном.

Новац вам није императив, одбијали сте бројне концерте, улоге…

Видите, сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство, а не схватају шта је то. Познајем много богатих људи и сви до једног су несрећни! Потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли и тада долази Дух Свети, а онда нам је добро и без пара. Трудим се да не једем најукуснију храну већ најквалитетнију, која расте на земљи. Раније сам волео разне гурмалуке, а сада за мене нема ништа лепше од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.

У браку сте 33 године, како сте је освојили? И да ли мислите да би вам можда било лакше да сте живели у манастиру?

Стајао сам на сцени у карираној јакни и певао, био сам краљ са гитаром. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно. Трудимо се да схватимо једно друго. И како старимо Господ нам даје миран, складан живот. Знамо да ђаво тријумфује ако се свађамо. Брак је подвиг раван монашком животу. Нервирам се када она греши. Жалим се свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А, он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цео живот. Човек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нит се треба ухватити, а на ђубре не обраћати пажњу. Љубав није осећање већ делање. Не треба пламтети афричким осећајима према старцима, него им уступити место у трамвају. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.

Причали сте како подетињите са унуцима, стиче се утисак да њих највише волите?

Кажу да се деде и унуци тако нежно једни према другима односе јер их нешто веома важно повезује. И једни и други су близу Вечности. Деца су тек дошла у овај свет, а деде су на крају, на излазу. Моји унуци, трогодишњи Миша и беба Тихон, не знам у шта ће израсти. Обуздавам се да не упадам са својом неистрошеном љубављу у њихову породицу, иако их јако пуно волим. Према њима је сасвим другачија љубав него према деци, другачији однос.

Шта је у вашим очима та срећа која иде уз спасење?

Пробајте да попустите, да позовета „Људку“ са којом нисте причали пет година и кажите јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу, оно што смо рекли није у реду… Ајмо у биоскоп!“ Видећете како ће вам ноћу бити добро. Све се враћа стоструко и вама и онима које волите. То је најдубља срећа. Погледајте колико има добрих људи, чистих, задовољних. Уколико видимо само гадости, онда то значи да је гадост у нама. Не осуђујте људе, загледајте се у себе. Спаси себе и од тебе је то довољно. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем, то је правило. Уместо да будемо дарежљиви ми цицијашимо. Ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога зажалио, сматрај да од твог доброг дела нема ништа.

Дешавало вам се да пожалите или да не дате када вам траже?

Долази ми један алкохоличар: „Дај!“ А ја кажем: „Тољик, не дам ти, умрећеш…“ Он одговара: „Сви ћемо умрети“. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети. Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности.

Какве сте критике трпели због става о вери?

Видите, Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А, нека седамнаестогодишња Леночка ми каже: „Сумњам да тај ваш Бог постоји!“ А, ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и онда говори. То је као да сте ушли у метро, видели мапу са некаквим круговима, разнобојним тачкама, и одмахнули руком говорећи: „Е, срање, идем сам!“ Тако ћеш онда по Кољцевој (кружна линија метроа у Москви) цео живот путовати у круг.

Какав сте молитвеник?

Речи „хвала“ или „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Седимо овде, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба захтев је у Васељени. Ето, то је чудо! Господ није зли чика са прутом који седи на облацима и процењује наше поступке, не. Он нас воли више него мајка. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. У томе је трик, што су услови тежи мачке су боље.

Култни панкер СССР

Како гледате на осуђивање и на опште незадовољство?

Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. Завукли смо се у телевизор и почели да осуђујемо. Загледај се у себе јеси ли васпитао своју децу? Јеси ли убио петоро абортусима? На послу ништа не радиш, лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш достојну плату. Одакле ова земља то да ти да? Ермак Тимофејевич кренуо је са својих десет људи на коњима и колонизовао цео Сибир. Да ли је њима било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима веома тешко. Није потребно викати на рођаке и на блиске људе. Беснети и нервирати се није ништа друго него кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем? Ближњи је онај ко је са тобом, а не онај ко је у Сомалији.

Како коментаришете кинематографску хиперпродукцију дупета и сиса?

Видите, мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу нам је Бог удахнуо Духом Светим. Човек је троделан: дух, душа и тело. Дух: када је суд чист тамо царује Господ. Тело: плот, то је месо, појести, истоварити се… Душа: емоције, добар филм, добра књига, добар разговор. За моју душу су стари вестерни. У данашњим филмовима сисе и бутине секу – тиме и мене убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од чисте и вечне сорте.

Били сте рокер, а Лунгин неко коме је Православље страно.

Како је такав тим успео да направи Православно ремек-дело Остров?

Павел Лунгин је мој пријатељ, ево недавно ми је послао смс: „Петећка, ја сам у Француској“. Лепо је добити такав смс. Ето какав је Павел Семенович, нежан, неискусан, бојажљив. Православну веру не познаје, а „Острво“ је снимио! Требало се склонити у страну, нестати, и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.

Како је панкер пристао да глуми светог старца?

Лунгин ми је телефонирао: „Пећа, без тебе нећу да снимам овај филм“. А, ја му кажем „Не, не, не… Како ја то да глумим?“ После сам се запитао ко сам ја да својим помраченим умом одлучујем? Не питамо се ми ту много. Над Казањским је пре неко вече лило као из кабла. Устао сам ујутро и видео да је Господ избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје, а Он ме подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава.

Живите у дивиљини, да ли имате искуства са ловом или са вуковима?

Вукови не прилазе кући, сити су. А, зечеви беже, не ловим их. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А, убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препарирали и онда се њеном кожом хвалили – то је ђаво.

Мамонов у улози Ивана Грозног, у филму „Тзар“

Имате искуства са убиством?

Убиство је, уопште, посебна тема. Моја супруга и ја смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Сада се кајемо, молимо за опроштај и трудимо се да живимо што исправније. Жена је створена да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита или спољашњег изгледа, нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А, после нас остају деца. Жена се спасава рађањем.

Какав је живот јуродивог старца у самоизолацији?

Већ одавно не размишљам, препустио сам се. Било је довољно само да се склоним у страну и да видим прекрасни вечерњи жар заласка. Занимамо се како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче, урла, зове упомоћ. А, говоре му: „Знаш у Јапану…“ Сваки хришћанин, сваки! мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо, већ поступци према онима који су у беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.

http://hazardermagazin.com/ispovest-jurodivog-pokajnika/

Спаситељ је био у Кани Галилејској, где је излечио сина царевог чиновника па како се приближавао јудејски празник, по некима Педесетнице, а по другима Пасхе, зато и он дође у Јеруса лим. Христос је у време празника долазио у Јерусалим зато, што се онда скупљало много народа, а особито побожног, па је проповедајући и чинећи чуда многе к себи обраћао. Овчија бања била је на „овчијој капији“о којој и Нејемија говори, и која је добила име јамачно од бање, а бања се опет зове тако или зато што су се ту прале овце, које су биле намењене за жртву или зато, што су се ту продавале. Овако је бања позната и због своје лековите воде а данас се зове Богородичина благајница. Ова је бања била преобраз новозаветног крштења. Јер као што је она лечила болести, исто тако и ова је; разлика је само у томе, што је Овчија бања лечила телесне, а хришћанска бања крштења, лечи душевне болести и што је прва лечила само по неколико пута у години, а друга лечи увек и на послетку прва је лечила при. силаску анђела а друга лечи при силаску Св. Духа. Овчија бања имала је унаоколо пет притвора, пет оделења испод стреје, које су два реда стубова држали и у тим притворима чекали су болесници да се вода узмути јер је само тада лечила.

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к’ њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: „хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

http://www.mitropolija.com/nedelja-raslabljenog/

У дому својих родитеља, у друштву са осталом децом (било их је деветоро, али су остала деца умрла и изгинула у рату, па је на крају остао само Никола), мали Никола јачао је телом и духом, примајући од своје побожне и свете мајке прве појмове о Богу и вери православној. Често га је она водила за ручицу у манастир Ћелије, удаљен од њихове куће 4-5 км на молитву 11 причешће. Ти први утисци о Богу, Божијем храму п молитви, које је он жудно упијао са усана своје мајке, урезали су се неизбрисиво у младу детињу душу.

Своје образовање мали Никола отпочео је у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати", па да га онда задржи на селу као хранитеља и "школованог" човека. Но Божије Провиђење је имало други и, несумњиво, бољи план о малом Николи. То као да је и Никола пројављивао, показујући још од првих дана своју изузетну даровитост н ревност у учењу. Остало је предање да је Никола за време школског одмора, док су се друга деца играла и предавала несташлуцима, повлачио се у скривени кутак манастирске звонаре и тамо "одмор" проводио у приљежном читању и молитви.

Његову изузетну ревност и даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао убедљиво најбољи ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Свакако да је и то било дело Промисла Божјег, који је Николу упућивао другим путем – да буде војник Небескога Цара, а не земаљскога. Јер одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где буде и примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз све своје школовање. Његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. Знао је колики је грех закопати Божији таленат у земљу, те се неуморно трудио да дати му таленат умножи што је могуће више. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног и светског културног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим оригиналним мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао. Својим говорничким даром млади Никола задивио је и своје колеге ученике и своје професоре у београдској Богословији. Нарочито својим говором на матурском опроштајном ручку у манастиру Раковици 1902. године.

За време школовања у Београду Никола је тешко живео и, због становања у мемљивом стану и слабе исхране, добио је шкрофуле, од којих је годинама патио. По свршетку богословије, учитељевао је краће време у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење нашег српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је познатом проти Алекси Илићу у уређивању листа "Хришћански весник", у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

После тога, Никола буде изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Он изабере тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију. Свуда је жедно сабирао знање и тако стекао најшире и најбоље образовање свога времена. Духом својим он се надносио и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, урањао у свештене и философске књиге древне Индије. Све сабрано знање из многих извора сажео је и прерадио у себи, у својој дубокој и мисаоној души и онда, са својственом му оригиналношћу, износио на јавност и предавао другима. Отуда, и најмањи његов спис, свака његова усмена и писана реч, открива необично ретку ерудицију и мисаоност. Такву богату ризницу знања и мудрости могао је да сабере и оригинално изрази само један заиста генијални ум и памћење.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, крунисао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Може се рећи да је и сав његов потоњи живот пролазио у знаку Крста и Васкрсења Христовог. Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремио докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио ("философија Берклија").

Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, тешко разболи од дизентерије. У болници је лежао око 6 недеља, али је тада говорио: "Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасти". Тада је себи дао реч да, ако оздрави, замонашиће се и тако служити Богу и своме народу у Цркви. Као већ познати доктор теологије и философије, он се заиста ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. 12 1909), стављајући све-целог себе, сво своје знање и способности у службу Богу и своме Српском народу.

По повратку са студија требао је, по тадашњем закону, нострифицирати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред н велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Комисија пред којом је полагао, по речима једног њеног члана, "слушајући његово излагање о Христу, остала је запањена, и нико га ни једне речи више није упитао". Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао сав стати и остати у оквирима Богословије. Зидови учионице били су тесни за њега. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Млади и учени јеромонах почиње са сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота, али на начин невиђен до тада и зато потресајући за интелигенцију ондашње Србије. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.

Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње демократске и слободарске Србије, Николај је изазвао дивљење и поштовање код многих, али није већ тада био ни без непријатеља и завидника. Не само цела Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о младом јеромонаху и ученом беседнику Николају. Тако је године 1912. позван у Сарајево на прославу листа "Просвета", где је одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана. Како тврди Дедијер (у делу "Сарајевски атентат"), на Николајевим "Беседама под Гором" младобосанци су се заклињали као над Јеванђељем.

Народни рад Николајев наставља се још више кад ускоро малена Србија ступи на голготски пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај живо и активно учествује. Он не само да будним оком и душом прати развој догађаја, на бојишту и у позадини, држи одговарајуће беседе и крепи и теши народ у надчовечанским борбама и ратним страдањима, него и сам лично у свему томе учествује као добровољац и помоћник пострадалима у рату, у болестима и сиромаштини (своју је плату уступио држави све док рат траје). Његови тадашњи говори (Беседе "Изнад греха и смрти") могу се поредити са Перикловим говорима у древној Хелади, говореним у славу палих за отаџбину.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао не мало критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из "Хришћанског весника" због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота. Пророчки дух овог апостола и пастира надилазио је високо своје противнике и завидљивце, без којих, истина, није био до краја живота, па ни данас. Међутим, Николај је увек радо и лако праштао.

Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној ствари српској и југословенској. Са својственом му мудрошћу и речитошћу, користећи и своје знање језика и популарност, Николај је западни^ савезницима приказао Голготу Србије, говорећи и о манама Српског народа, које је аустроугарска пропаганда преувеличавала, али и о врлинама српске душе, које су непријатељи прикривали. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. г. он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је "отац Николај био трећа армија" за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. и од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету Гору, у Енглеску и Америку, где је свуда имао веома плодну делатност, о чему постоје и безбројни документи и сведоци. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид, колевка словенске писмености и културе на Балкану – "овај свештени град, са својом великом плодотворном прошлошћу и доста скученом садашњошћу", како је сам Владика говорио. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија са својим светињама и светим подвижницима. Сада је тај утицај наставио и употпунио побожни Охрид и суседна му Света Гора, коју је Деда-Владика сваког лета редовно посећивао. Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега последњи и трајни православни утицај. Може се с правом рећи да се управо овде и сада у Николају десила дубока и коренита унутрашња промена, која се од тада изражавала и видљиво и била је непосредно запажена од простих и побожних људи. Овај се духовни прелом огледао и споља у свему: у Николајевом говору, понашању, чак и одевању. Ранији млади јеромонах др Николај Велимировић настојао је да око себе све импресионира, привуче и очара. Обучен у блиставу мантију, неговане косе и понашања, речит и раскошан у говорништву, то је био Николај из "преохридског" периода. Таквога га видимо у "Речима о Свечовеку", једној од ретко умних и дубоких књига новијег Српства, али махом само мисаоној и философској, но још увек не довољно духовној и православној, каква су његова дела од Охрида и Жиче па надаље (Омилије, Охридски пролог, Мисионарска писма). Такав је и сав његов даљи пастирски п духовни рад са православним народом, богомољцима и монаштвом.

У овом другом периоду свога живота, Николај отура од себе и свог народа разне облике туђинштине и површног западњаштва. Њега у целини обузимају и прожимају топле струје Православља, одушевљава га и плени прекрсни и спасоносни лик Христов и црквено-народна делатност Светога Саве. Светска слава му постаје ништавна, Људске похвале отужне, претерано негован књижевни израз личи му на празнословље, а светско мудровање на духовно убоштво н просјаштво. Ово не значи да се Владика "упростачио", него да се продуховио и поједноставио. За њега Христове речи: "Ја сам Пут, Истина и Живот" постају све и сва. Он се од свега окреће себи и своме богожедном народу. У њему се збива истински унутрашњи препорођај, ново рођење и зачетак светог житија. Христос је онај који њега и душе око њега изнова препорађа. Од Николаја генија започиње Николај светитељ. И управо је то било оно што је људе њему привлачило и око њега окупљало и држало. На жалост, ни тада Николај није био без честих непријатеља, клеветника и подметача. Но он је и тада, као и касније, све то превазилазио својим отвореним и јасним живљењем и делањем пред лицем Божијем и лицем свога народа.

Можда би, без овог охридског и жичког прелома Николај остао само велики и усамљени

геније у нашем народу, као бор у планини, без премца и такмаца. Ни никада не би постао народни "Деда Владика", "Свети Дека" – Нови Српски Златоуст. Златоуст не само по речи и беседништву, него и по делању н пастирствовању, по апостолском и мартирском сведочењу Христа ради. Николај је, као некада Свети Сава, полако постајао светла и свега савест читавог Српског народа, п за своје и за будућа покољења. Јер, Српски верујући народ је несумњиво примио и усвојио Владику Николаја као свога духовног вођу, као Божјег пророка и светитеља, и нико га из верујуће народне душе и срца неће истиснути ни избрисати. А што се тиче извесних старијих и новијих напада на њега, сам Владика је једном показао како на то треба гледати, Наиме, после напада и тешких увреда нанетих му од стране једног епископа, Николаја је у Жичи посетио један новинар "Политике" и замолио га да нешто каже тим поводом. "Епископ Николај ме је дуго гледао, не говорећи ништа. Тај поглед и го ћутање били су ми јаснији одговор него било која реченица". ("Политика" бр. 11344; 29. 12 1939).

Из овог периода потичу многа капитална дела Владике Николаја, о којима ћемо проговорити касније. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна пастирска, добротворна и општенародна дела Владике Охридског и Жичког, као што су: његов рад са побожним нашим народом и посебно са богомољцима, његово обнављање многих порушених, запуштених или полупразних манастира у Охридско-Битољској и Жичкој епархији, његово обнављање и подизање гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина. Нарочито треба истаћи његов рад са сиромашном децом и ђацима. Остало је и до данас познато њиме основано и до рата подржавано склониште и хранилиште за сиромашну и сироту децу, без разлике нација и вера, у Битољу – познати Декин "Богдај", који је успешно водила социјална радница Нада Аџић, потоња игуманија у манастиру Враћевшници мати Ана. (Позната је Владичина дечја песма из "Богдаја": "Ми смо мали Битољчани /малишани сиротани/ кућа нам је баш на крају /у Богдају ка' у Рају/, у Богдају"). Николај је слична дечја хранилишта отворио и у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу и Крагујевцу, у којима је било смештено пред рат око 600 сироте деце.

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану свеправославну и међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са православном браћом Бугарима и Грцима, као и добре међухришћанске и међуверске односе у предратној Југославији. На жалост, због антиправославне и антисрпске политике Стојадиновићеве владе у старој Југославији, Николај је морао бити умешан и у познату "Конкордатску борбу", наметнуту Српском верујућем народу и Цркви од владе и полиције Стојадиновић и Корошеца. Победа у тој борби и рушење Конкордата углавном је било дело Владике Николаја а то је имало широког одјека у масама нашег верујућег народа. Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Николајеву делатност, његову усмену и писмену реч Српски народ пратио је пажљиво и са љубављу; његова су дела читана и умножавана, препричавана и дуго памћена. И данас, можете чути у народу мноштво изрека Николајевих, мноштво поучних речи и анегдота о њему. Како рече отац Рафаило из Овчара: "Свака му је за Псалтир била". Богатство у Богу то је оно што је освајало душу српског човека код Владике. Зато је он и могао да изврши онако грандиозни утицај на наш народ, јеванђелски утицај, који је организму Српске Цркве помогао да издржи тешка времена страдања која су затим дошла. Николајев значај се осетио нарочито после Другог светског рата, па све до данас, а вероватно ће га бити што даље све више.

Вишеструки плодни рад и утицај Владике Николаја на добробит Српског народа и његове Светосавске Цркве прекинуо је пожар ИИ светског рата, који је међу првима захватио и нашу Отаџбину, и чији смо сведоци многи од нас, па и ми као деца. Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и његова Света Жича, делио тешку судбину свога народа, раскомаданог н немилосрдно уништаваног.

Николај је од Немаца ухапшен већ на Петровдан 1941. године и одмах конфиниран у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у строжији затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. У условима заточеништва Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев "Молбени канон и Молитва" Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау, где су они остали до пред сам крај рата. У Дахау су доживели све страхоте овога пакла на земљи, а о њиховом тамошњем страдању и патњама, о трајном нарушењу њиховог здравља сведоче и многи очевици, а и они сами у својим потоњим казивањима, усменим и писменим. Обојица су коначно ослобођени тек 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време после тога потуцали су се по западним земљама, а затим се Патријарх вратио у земљу, на кормило Српске Цркве, док је Николај кренуо тешком и трновитом стазом емиграције, потуцајући се од немила до недрага по белом свету. У срцу и души носио је топлу љубав према своме народу и отаџбини, распињан дубоком носталгијом и жељом да у својој земљи буде сахрањен.

Скоро скрхан душевним и телесним болом, Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао и врло се често жалио на болове у ногама и по леђима, што су биле последице логорских патњи и мучења (о чему нам је лично сведочио и један руски јеромонах, који је прислуживао оболелог Владику).

Ипак, и у Америци је Николај снашао снаге за свој мисионарски и црквени рад, па је и путовао по пространствима Америке и Канаде, храбрећи малаксале, мирећи завађене и поучавајући јеванђелској вери и животу многе богоискатељне душе. И православни и други хришћани у Америци веома су високо оценили његов мисионарски рад, тако да је с правом увршћен у апостоле и мисионаре Новог Континента. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела "Касијана", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван" и његово последње, недовршено дело "Једини Човекољубац". Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у Старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертвилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18/5. марта 1956. године. Био је устао са постеље и спремао се молитвом за служење Свете Литургије и тако на молитви је и преминуо, прешавши из земаљске у Небеску Цркву да тамо Богу служи вечну Небеску Литургију. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертвил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке. У нашој пак земљи, на вест о "Декиној" смрти, звонила су звона по многим црквама и манастирима и служени су четрдесетодневни парастоси и помени. Помињем овде, на крају, и јавно изражену жељу Владике Николаја да буде пренет у своју вољену "Домају" и сахрањен "тамо где је и прво буквар учио", то јест у манастиру Ћелијама у своме вољеном Лелићу.

ПОХВАЛНА ПЕСМА СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни Владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Нуиколаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољубца

Да подари мир и слогу роду нашему

Тропар Николају, глас 8.

Златоусти проповедниче васкрслог Христа, путовођо рода српског крстоносног у векове, распевана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и свеправославни, са свима светима небеске Србије, моли Јединог Човекољупца да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак Николају, глас 3.

Родио се јеси у Лелићу српском, архипастир био у Охриду светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божији јеванђељем учио и просветио, покајању и Христољубљу људе приводио, за Христа и страдања у Дахау претрпео. Тога ради прослави те, светитељу Николаје Нови, богоугодниче.

Молитва светитељу НИКОЛАЈУ СРБСКОМ и свеправославном

Нови Златоусте, пети еванђелисте, и велики пророче православља, не заборави нас,

рода свог се сети, и свих православних, Николаје свети. Да се сви који ти кличу

избаве од сваке невоље и муке. Да у правоверју и правоживљењу дане проживе. Да

нам отаxбина наша буде далеко од нових јереси и раскола, а и ако их буде,

молитвама твојим да изгубе снагу. И да конкордати са Ватиканом и врагом само

давна прошлост буду. Да се увек, попут тебе, и попут светог кнеза Лазара,

опредељујемо за небеско царство. Да нам се род србски сложи, умножи и обожи, и

да сви Србаљи буду народ Божји. Да се само Господу и свецима Божијим клањамо, и

да се пред непријатељима нашим никада не склањамо, имајући чврсту веру и наду у

Божију помоћ, и твоје свете молитве, и да непријатеље вере и отечества побеђујемо,

и да непријатељи наши побегну што даље могу, а ми да захвалимо теби за молитве

твоје и твоме и нешем Цару и Богу узносимо хвале. Јер Њему приличи свака слава

част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Написао: +Артемије (Радосављевић)

Треће недеље после Пасхе, враћамо се корак уназад, према Христовом гробу. За време Страсне седмице Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања, одмора Божијег. На Недељу мироносица Црква слави „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности.

У Јеванђељу по Матеју, које се чита на вечерњу Велике суботе (Матеј 26, 1-8), говори се о земљотресу и о камену који је са гроба Господњег померио Анђео. У одломку нам се каже да је анђео саопштио женама да је Гроб празан, да је Христос изашао из Гроба, а да печати на гробу нису били сломљени.

У Јеванђељу по Марку, које читамо ове недеље (Марко 16, 1-8), видимо да жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима да би помазале Исусово тело. Иако знају да је камена стена на улазу у гроб тешка и не знају како да је помере, оне ипак одлазе, без икакве гаранције да ће успети у својој намери. То је већ чин вере: ићи без зајамченог успеха, када је много тога против нас и када немамо представу шта ће испасти од наших напора.

Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене су биле упорне и верне, и зато су прве примиле вест о Васкрсењу. Оне су одлучиле, упркос наређењима Синедриона, да испуне све прописане посмртне обичаје, и да прате Исуса до краја из љубави према Њему. У многим земљама у којима је вера прогањана можемо видети исте појаве. Након Бољшевичке револуције 1917. године у Русији, годинама су само жене долазиле у цркву. И оне су својом храброшћу спасле од затварања и рушења многе православне светиње у Русији.

Анђели, гласници Васкрсења су били обучени у бело. Анђео кога описује свети апостол Матеј, на основу сведочења Марије Магдалене, личио је на муњу. Ти аншели су били сведоци Светлости збиг чега је њихова одећа сијала светлосном силом Васкрсења.

Боје Пасхе су црвена и бела, јер су то боје стрдања и Васкрсења. Украшавајући овим двема бојама наше цркве, домове и празничне трпезе, одабирајући празничну одећу у овим двема бојама, ми се сећамо Христове победе над смрћу кроз страдање и Васкрсење.

Реч „Јеванђеље“ значи „Добра вест“. То је, пре свега, добра вест о Оваплоћењу Христовом коју је објавио Анханђело Гаврило, Добра вест о Царству Небеском, коју је проповедао Исус Христос и Добра вест о Васкрсењу Христовом, коју су женама објавили светли Анђели.

Марија Магдалина је последња остала под Крстом и прва је била код Гроба. Зато она није само била прва да чује анђелску објаву Васкрсења, већ је прва срела Васкрслога Христа. Исус је, као Срцезналац, знао да је ова жена спремна да прими Добру вест, и зато је, за време свог земаљског живота, примио њен принос и помазање скупоценим мирисом, што гледано из перспективе Његовог погребења (које је предстојало, треба тумачити као доказ њене љубави: „А она изливши мирис овај на тело Моје, учини то за Мој погреб. Заиста вам кажем: Где се год успроповеда ово Јеванђеље по свом свету, казаће се за спомен њен и ово што она учини.“

Марија Магдалина је од Анђела, а потом, и од самог Христа, добила задатак да објави Добру вест апостолима. Реч „апостол“ значи „посланик“. Исус је изабрао своје апостоле да би их послао да проповедају Добру вест свету, односно да науче народе Јеванђељу. Апостоли сами себе описују као сведоке Васкрсења (Дела 1, 22). Али, и поред свега тога, Марија Магдалена их је, ипак, престигла, и на известан начин постала апостол апостолима, јер је она први сведок Васкрсења.

Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).

У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају се из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.

Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: „Пасха свјашченаја“, а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на „Господи воззвах“ певају исте стихире као и на сам празник.

Веселин Кесић

Сва четири јеванђеља нам сведоче о смрти и сахрани Христовој, као и о посети жена-мироносица гробу Христовом у “први дан недјеље“. Оне су вероватно дошле да “осмотре грон“ (Матеј 28, 1) да би га оплакивале, мада је свети апостол Марко нагласио да су оне две ноћи планирале да помажу Христово тело. Никаква идеја о васкрсењу им није падала на памет. Када су допрле до гробнице, огромни камен са врата који је онемогућавао улазак у гроб био је одваљен, и при уласку у гроб су виделе “младог човека“ одевеног у “беле хаљине“, али на њихово чуђење нису видели тело Исусово. Уместо тога су чуле анђела како им говори : “Устаде (ηγερθη), није овде“. У страху и зачуђености оне су побегле од гроба, “и ником не казаше, јер се бојаху“ (Марко 16, 3-8). Код Матеја и Марка се помиње један, док се двојица појављују код Луке и Јована. Сви се ипак слажу, да анђео или аншели се овде појављују као небески гласници, сведоци и интерпретатори васкрсења.

Основно слагање између јеванђелиста и њихових извештаја о томе шта се догодило у први васкршњи дан је значајније, од извесних противречности које можемо наћи у њиховим јеванђељима. Сва четворица јеванђелиста носе сведочанство празног гроба, било да то експлицитно износе или да попут светог Марка то јасно подразумевају. Извесна одступања у њиховим извештајима нам уствари сведоче о њиховој аутентичности и служе нам као важан индикатор да прича о празном гробу припада најстаријем јеванђеђском предању. Невероватно би било да су приче о празном гробу сврстане у легендарна улепшавања каснијег периода Цркве, јер ако их је Црква заиста измислила, од ње бисмо очекивали складнији опис. Црква није никад покушавала да улепшава догађаје, и уместо тога увек је верно преносила Предања која је примила.

Мањак једообразности такође сведочи о историјском карактеру извештаја који описују реакцију жена-мироносица које су откриле празан гроб у “трећи дан“. Њима је било откривено да је празан гроб последица васкрсења Христовог. Када јеванђелиста Марко наглашава застрашеност или страхопоштовање који се појављују код жена, он нам уствари кроз то указује да је празан гроб у основи видљиви знак васкрсења. Њихов страх је прави пример искуства које је Рудолф Ото окарактерисао као mysterium tremendum. (Термин mysterium указује на натприроданм трансцедентан карактер Бога. Он је “потпуно различит од других“ и ниједна твар не може да се пореди са њим. Придев tremendum указује на страхопоштовање које се доживљава када се неко сусретне са “потпуно другачијим бићем“. види: Rudolf oto, The Idea of the Holy, London, Oxford University Prfess, 1923.) Оне су са трепетом и ћутањем реаговале на овај неочекивани и трансцедентни животни догађај, који се десио у гробу – ћутање је обично изражајније од речи. Свети Лука нас извештава да су жене биле збуњене и уплашене. Оне су спустиле своје главе на земљу када су виделе “двојицу младића“ који су уствари два анђела, како стоје поред њих. „Шта тражите живога међу мртвима?“ – питаху анђели ове жене (Лука 24, 5). У јеванђељу по Матеју жене мироносице доживљавају слично искуство. Марија Магдалина и „друга Марија“ су напустиле гроб „ са страхом и радошћу“ (Матеј 28, 8), јер, како свети Јован Златоусти пише „оне су виделе невероватну ствар, и изван њиховог очекивања празан гроб, у коме сз раније виделе како Исус лежи“. Било да је порука васкрсења упућена од стране „анђела“ код Матеја, или од „двојице људи“ код Луке, она је јасна и меродавна: десио се догађај васкрсења.

Марија Магдалина и друге жене са њом су споменуте у извештајима о празном гробу у сва четири јеванђеља. Свети Јован Богослов спомиње једино Марију Магдалину, али не искључује могућност да су и друге жене са њом учествовале у овом за нас значајном јутру (види Јован 20, 2 – „не знамо где га положише“). Оне су и прве које су виделе васкрслог Христа (Јован 20, 11-18; Марко 16, 9). Било би просто невероватно да је предање о женама мирносицама и празном гробу, касније лансирала Црква у складу са њеним потребама, Какву би корист Црква имала од тога? Јеванђеља су написана у свету и атмосфери која се непријатељски опходила према сведочанству ових жена. Ипак, јеванђелисти су користили Предање Цркве и записали су њихова имена и њихова сведочанства. Ове жене су пратиле Исуса из Галилеје ка Јерусалиму; оне су му служиле, виделе су Његово распеће и сахрану и биле су сведоци празног гроба. Њихова имена и дела нису била продукт креативне маште јаванђелиста али припадају што се десило у прошлости. При помињању жена као значајног и важног фактора прве Васкршње недеље, а не апостола Петра, Павла, Јакова или Јована, јеванђелисти верно следе чињенице које су примили од Цркве у њеним најранијим временима.

Са речима „Он је васкрсао“, анђео код Марка упућује на нешто што се већ догодило. Моменат васкрсења није забележен. Ниједно људско биће није било сведок васкрсења Исусовог из гроба. Анђео се појављује као небески благовесник васкрсења пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Свети Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као да су оне прве среле и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Матеј 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Анђео је по Матеју са неба и одвалио надгробни камен, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих )28, 2). По речима светог Јована Златоустог, анђео је одвалио камен: „да би /жене мироносице/ могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале то.“

Иконографија васкрсења у Православној Цркви нам не представља моменат Христовог васкрсења из мртвих. Свето Писмо не прихвата никакав опис овог момента, а такође помен о овоме не можемо наћи у ранохришћанској уметности. (Постојали су покушаји да се опише моменат Христовог васкрсења у апокрифном Јеванђељу по Петру и Јеванђељу по Јеврејима, које Црква није прихватила. Икона која осликава моменат васкрсења је настала много касније, то јест кад су иконписци били под утицајем ренесансе. Фревно предање православне иконографије има два начина интерпретације васкрсења Христовог: икону силаска Христовог у ад и икону која представља жене мироносице на гробу Христовом. Прва је „теолошко“ сведочанство о васкрсењу, на којој се осликава догађај који није виђен и који није могло видети ниједно људско биће, мада се то спомиње у Новом Завету (матеј 27, 52; Дела 2, 27; 31; Ефесцима 4, 8-10; 1. Петрова 3, 19-4, 6). Ова икона је повезана са службама Велике суботе, која означава сврху и резултат Христовог силаска у ад. Друга икона је „историјски“ приказ онога што се догодило у први дан недеље као што је и записано у јеванђељима, и од одређеног је значаја за разумевање повезаности крста, гроба и васкрсења.

Васкрсење је Божије дело, и порука васкрсења прво долази од Њега. Његов анђео или благовесник говори женама-мироносицама да се оне не смеју плашити, а затим их обавештава о васкрсењу. У јеванђељу по Јовану два анђела нису гласници васкрсења. Уместо тога, Исус је са својим васкрслим телом поздравио Марију Магдалину изван гроба, и преко ње пренео поруку за своје апостоле (Јован 20, 11-18).

Александар Шмеман

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски „успех“ јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – „узбудио сав град“. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… „И тада Га“ – пише јеванђелиста Матеј – “сви ученици оставише и побегоше…“.

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске „славе“ били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: „А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина“ (Јован 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

„Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса“(Јован 20, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав „Радујте се!“ који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се „жалости и тугује“ – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. „А Марија стајаше крај гроба плачући.“

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је „победа прогутала смрт“ и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

„Немају вина…“. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да „још није дошао час Његов“, она – у својој материнској истрајности – слугама које су стајале поред трпезе каже: „Што год вам буде рекао учините“. Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба преводиоца/)

Христос Воскресе! Многи мисле да би било добро, када би Црква постала више динамична и више савремена. Но, живот оних који чине славу Цркве, говори о другоме. Сва наша достигнућа су краткотрајна без љубави Христове, која је једино јача од смрти, и која у нама рађа жељу да одговоримо на ову љубав нашом љубављу до смрти. Само Бог спашава – не спашавамо ми, већ Бог. Бог нас спашава Својом љубављу, крстом. Када је Христос јавио своју љубав до краја, када се чинило да је срушено све и умрла свака нада, свети Јосиф Ариматејски и Никодим су одједном увидели ову од свих одбачену, поругану, распету љубав и заборавивши све пређашње страхове, отворено исповедили себе Његовим ученицима и пошли храбро ка Пилату да измоле тело Христово ради погребења. Приђите, прославимо са приснопамјатним Јосифом и свете жене мироносице, које су за све време Спаситељеве проповеди, служиле Њему – учећи се од Њега једнојјединој заповести о љубави, о којој нису имале никаквог појма у своме пређашњем, праведном или грешном животу. Истовремено када су се апостоли разбежали, бојећи се да поделе судбину свога Учитеља; и Петар заклињући се на верност до смрти, три пута Га се одрекао, женемироносице су одважно ишле за Њим на Голготу, и стајале су код крста до самог Његовог погребења – гледајући гдје Га полагаху. У љубави нема страха, већ савршена љубав изгони страх; и тек што је минуо дан суботњег покоја, оне купише аромате и још пре изласка сунца пожурише на гроб да Га помажу благовонијем.

У трећу недељу по Васкрсу, ми поново слушамо на вечерњој ликујући пасхални канон и жалосне стихове погребења Велике Суботе. Ова жалост не умањује нашу радост, већ обратно, продубљује је. Што већа љубав, то већа жалост за светом који лежи у злу. Што већа жалост за Христом у овом свету, где се понекад може показати, да Њему на земљи нема места, то већа радост. И жалећи за Господом, као Јосиф Ариматејски и Никодим, као свете женемироносице, показују се достојним оне прве љубави, о којој говори Откровење, и први се радују о Васкрсу. Крст је неодвојив од радости, јер приђе крстом радост читавоме свету. Спасити свет – не значи дати му срећу – привидну и варљиву, која неретко у себи крије почетак жалости. Спасити свет – значи дати му смисао страдања и радости, коју му нико не може одузети.

У недељу жена-мироносица ми размишљамо о високом призвању жена-хришћанки у Цркви. Колико је било светих жена у читавој историји Цркве! Колико их је било у Светој Русији за десет векова хришћанства! Какав су подвиг оне пројавиле у недавним годинама гоњења! Сетимо се бар основатељке Марто-Маријине обитељи у Москви, велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. После погибије мужа, она већ славна због своје добротворне делатности, решила је да до краја посвети свој живот служењу Богу и људима. За њу је била једина радост у свету: приопштавати се Господу и друге приводити Њему. Од својих средстава она је основала обитељ милосрђа, која је по уставу подсећала на манастир, где је водила заједно са другим сестрама аскетски живот подвижнице.

Господ је призвао матушку Јелисавету последњем искушењу, одмах после страсних дана и светлог Васкрсења. На трећи дан после Пасхе, после Литургије коју је одслужио Патријарх Тихон, она је била ухапшена и убрзо прогнана на Урал. Ноћу 18. јула, када су звероподобни људи приступили да би је бацили у рударску шахту, она је произнела највишу молитву љубави, понављајући речи Спаситељеве на крсту: „Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Остаци многострадалне настојатељке Марто-Маријине обитељи милосрђа током времена су упућене у Јерусалим, у храм свете Марије Магдалене у Гетсиманији. Пре неколико година, при отварању гробнице показало се да су њене мошти нетљене, просторија у којој су се налазиле испунила се, по речима очевидаца, силним мирисом као од меда и јасмина. Ето тајне љубави према свету преподобномученице велике кнегиње Јелисавете, љубави светих жена-мироносица.

Што се више хришћани разликују од света, тим више имају могућности да преображавају овај свет. И што се више сливамо са светом, тиме му постајемо бескориснији. И нас, данас Господ шаље онима који страдају, незнајућим о Њему људима, управо због тога да би они имали живота у изобиљу. Ми ово не можемо остварити уподобљујући се онима које хоћемо да просветимо; то би било више, него грешка. Јеванђеље је апсолутно супротно свету, и чак најбољи пориви и најнадахнутија достигнућа човечанства без Бога, ма колико она била привлачна, не дају нам да заборавимо да је центар нашег живота – на другој страни. У нашој земљи се поново оснивају на десетине братстава и сестринстава, и трудове самопожртвованих жена прима Господ:“ Све што сте учинили другоме, то сте учинили Мени“. Но, главно што смо дужни да схватимо и научимо из живота светих је: „Ако раздам све имање своје, и тело моје дам да се сажеже, а љубави немам – ништа сам.“. Овде је једини одговор на питање, шта омета Цркву да јави пуноћу својег милосрђа и зашто друго крштење Русије не може исцелити болести народа.

Ми знамо за чудесну улогу, које су играле жене у нашој Цркви последњих деценија. Може се рећи, да у значајном степену Црква дугује своје постојање женама, њиховој верности Господу, њиховом служењу Телу Христовом. Мученице и дјеве, жене и мајке, а такође и удове, монахиње и мирјанке, – оне не дају да се прекине живи источник вере. Са снагом уистину пророчком, оне напомињу о дугу у односу на свештенике и епископе, чак ако се ови понекад показују и недостојним, не остављајући их у прогонству и гоњенима, и садашњим невољама. У стаљинским годинама терора, њима је успевало да понекад својом храброшћу спасу храмове од уништења, у време хрушчевљевских гоњења – од затварања, а сада херојским напорима оне се пробијају до њиховог враћања Цркви и подизања из рушевина. Читавим бићем својим, жене осећају да је овде – живота дубина, и ништа их не може зауставити. Када се рушило све, чинило се понекад да једино беле мараме, по речи стихотворца, држе храмова сводове. И сада можда, због тога ми видимо у нашим храмовима и мушкарце, који су по речи апостола, житијем жена без речи придобијени били. Наше Марте и Марије труде се овде, и равноапостолно је то служење – пјеније, иконописање у поново отвореним светилиштима, предавања у недељним школама. Но, за њих је велика радост и припремање трпезе за све, као за Самога Господа – посетившег дом својих пријатеља у Витанији, и за њих је част – како каже преп. Серафим Саровски – у храму под крпом потирати, дотичући се тако дворова Господњих.

У Јеванђељу по Луци, које се чита на јутрењу Богородичиних празника, Господ одобрава Марији што је оставила све, да би се посветила главноме: слушању Речи Божије, ради чијег благовешћења, апостоли у своје време остављају „служење код столова“. Најглавније служење је скривено и ћутљиво. И женски дар – продирати у свет, као што нико други то не може, без компромиса са светом. У среду Страсне седмице, у многе грехе пала жена, пред лицем читаве Цркве савршава пророчко помазивање погребења Господа, и власима косе отире ноге Његове. И у овоме се може видети, како је рекао један свештеник, посвећивање на женско служење: пророштво и састрадавање, и додајмо: целомудрије и милосрђе. Марија је учинила оно, што је само она могла учинити – оно, што се односи на служење жена, и то треба да се продужи у читавом свету, заједно са апостолском проповеди блаженстава. Сећање на овај састрадални чин трајаће увек, по речи Спаситељевој, и свуда где се проповеда Јеванђеље, као што је Тајна Вечера за свагда остала у памћењу по смиреној љубави, умивајућој ноге својих ученика. Два омивања су неодвојива, једно – пророчко, остављено првенствено женама; друго – свештеничко, остављено апостолима. Једно – са сузама састрадавања, друго – са водом тајанства. И читав дом, сва Црква до скончања века испуњава се благоуханијем ове верности и љубави према Господу, силним запахом „као од меда и јасмина“.

Благодатни дар – бити женом, значи бити у највишем степену причасној милосрђу и целомудрију. У наша нечовечна времена, управо је женама дата харизма милосрђа и састрадавања, која треба да буде призната и остварена у Цркви, као истинско служење. И од жена зависи морална клима у друштву, целомудрије свих. Ако жена изгуби стид, онда је крај нације. Ко је ближи деци од жене, и породици, чијом се чуварком јавља пре свега жена? Ово је последња граница, губитком које се руши све. Сачувати данас породицу – спасити Русију, обновити Цркву.

По томе ће знати, да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом, – каже Господ. Како ће свет сазнати лик Христов, тамо где је љубав охладнела? Можда се толико људи окренуло од Цркве, зато што ми тако често не достижемо верност Христу, а не само због тога што су таму више заволели од светлости. Тако је лако, чак и када се осети једном пасхална благодат, остати без љубави у овом безљубавном, због умножавања безакоња, веку. Сви ми, који стојимо у светлости Васкрсења, дужни смо да испитујемо постојано себе у светлости љубави, коју нам је Господ јавио. Због тога што нас је Бог тако заволео и због тога што се Христос прославио на крсту, ми смо призвани да се научимо овој верности, да би нам се у пасхалној светлости открила светлост, која просвећује сваког човека који долази у свет.

15. Maja 1994.г

Данашњи недељни дан Света Христова Црква је одредила за поштовање сећања на свете жене-мироносице. Ко су биле жене-мироносице? Сви јеванђелисти пре свега наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Исус истерао седам демона. За такво доброчинство Марија Магдалина је Господу узвратила ватреном љубављу. Друга мироносица -Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Син ове Марије, Јаков Алфејев, био је један од 12 апостола. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене-мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Ко је била ова Јована? Жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама-мироносицама су припадале Марија и Марта, Лазареве сестре које су тако ватрено волеле Господа.

Света Христова Црква прославља сећање на све свете, а хришћанима су посебно драге ове жене-мироносице, срећне Христове сапутнице, које Учитељу нису служиле само иметком, већ и радом својих руку, које су Му биле одане свим срцем и страдале заједно с Господом, налазећи се у Његовој близини не само за време путовања, већ и на крсном путу, на Голготи, покрај самог Крста. Сећања на њихову самопожртвованост, на подвиге, на њихову неупоредиву и нежну љубав према Христу, испуњавају срца верујућих људи истом љубављу према Господу и тежњом да Му служе до саме смрти!

Христос није бирао жене-мироносице и није их звао да иду за Њим, као што је звао апостоле и 70 ученика, али су оне саме кренуле за Њим као за јединственим циљем свог обновљеног живота, као за вечном истином, као за својим Спаситељем и Сином Божјим, без обзира на Његово привидно сиромаштво, једноставност и очигледно непријатељство према Њему првосвештеника и народних наставника. Саме су напустиле своје домове, послове, имовину и породице и кренуле за Господом, радујући се да бар на неки начин могу бити од користи Христу и Његовој заједници. На крсном Христовом путу ка Голготи само су жене-мироносице плакале и ридале. Господ је чуо вапај жена и обратио им се речима утехе. Шта су морале осећати ове жене пуне љубави стојећи покрај Спаситељевог Крста и видећи сву срамоту, ужас, и напокон, смрт вољеног Учитеља?! Сви ученици су се разбежали од страха, чак и апостол Петар, који је обећао да ће умрети с Исусом и који Га се три пута одрекао, и само су Богомајка, Јован Богослов и жене-мироносице остале покрај самог Крста. Затим су Богомајку однели на рукама, јер се онесвестила, али су Марија Магдалина и друге жене-мироносице, које је гомила одгурнула од Крста, остале овде до самог краја. Кад је Син Божји испустио дух, исте ове жене-мироносице су похитале кући како би припремиле миомирисе и миро, а Марија Магдалина и Марија Јосијина су гледале где је Исусово тело положено у гроб. Отишле су тек кад је пала потпуна тама како би у зору поново дошле на гроб. И због своје усрдности према Сину Божијем, због одлучности да Му укажу почасти приликом погреба, због своје непоколебљиве вере ове свете жене су прве међу људима добиле потврду о Христовом Васкрсењу и постале су прве и моћне проповеднице као оне које су за то сазнале из уста Анђела.

Дакле, вољене мајке, жене и сестре, пример побожних жена-мироносица је пред нама! Њихов живот је и данас веома поучан за савремене хришћанке. Оне се нису одликовале врлинама док нису упознале Христа; Марија Магдалина је била обитавалиште злог духа, Марта је била пример овоземаљских жеља и светске таштине, али су их божанско учење Спаситеља, чуда Сина Божијег и Христова благодат птопуно препородили.

По угледу на жене-мироносице многе хришћанске жене су се касније живом вером обратиле ка Христу Који се вазнео на небо. У историји хришћанства видимо мноштво мајки и жена, које су заволеле Христово учење и<]]>4983Sun, 26 Apr 2015 09:00:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%86%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%83%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BA-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D1%83-%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BC-r4924/

Приближивши се Јерусалиму, дошавши до села Витаније, код горе Елеонске, Исус Христос послао је двојицу Својих ученика, рекавши: "идите у село што је према вама; и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом на којему нико од људи никада није седео; одрешите је и доведите Ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу".

Ученици су пошли и поступили тако, како им је рекао Исус Христос. Они су довели магарицу и младо магаре, покрили су магаре својим одећама, и Исус Христос је сео на њега.

У међувремену, у Јерусалиму су дознали, да Исус, васкрсавши четвородневног Лазара, долази у Јерусалим. Много народа, који се сабрао са свих страна на празник Пасхе, изишло је Њему у сусрет. Многи су скидали са себе горње одежде и постављали их пред Њим по путу; други су узели палмине гране, носили их у рукама и бацали их по путу. И сав народ, пратећи и дочекујући Њега, са радошћу је клицао: "осана (спасење) Сину Давидову! благословен који долази у име Господње (тј. достојан хвале, који иде у име Господа, од Бога послан) Цар израиљев! Осана на висини!"

Приближивши се Јерусалиму, Спаситељ је са жалошћу гледао на њега. Он је знао, да ће народ одбацити Њега - свог Спаситеља - и да ће Јерусалим бити разрушен. Исус Христос је заплакао за њим и рекао: "О, кад би и ти знао, бар у овај дан твој, шта служи за мир (тј. за спасење) твој! Али је сада сакривено од очију твојих (тј. ти упорно затвараш очи на сву Божију наклоност, послату к теби). Јер ћe доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима и опколиће те, и стегнуће те са свих страна; и срушиће тебе и побиће децу твоју, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао (ниси хтео да познаш) време у којему си похођен" (тј. време, када Господ посећуjе тебе).

Када је Исус Христос ушао у Јерусалим, цео град се усталасао, и питали су они који нису знали Њега: "Ко је то?"

Народ одговори: "то је - Исус, пророк из Назарета Галилејског", и причали су о томе, да је Он позвао из гроба Лазара и њега васкрсао из мртвих.

Ушавши у храм, Христос је поново, као и у првој години Свог учења, из њега истерао све продавце и купце, говорећи им: "написано је: - Дом Мој домом молитве назваће се за све народе - а ви начинисте од њега пећину разбојничку".

Слепи и хроми су окружили Њега у храму, и Он их је све исцелио. Народ, видевши чуда Исуса Христа, још је више почео Њега да прославља. Чак су и мала деца, која су била у храму, клицала: "осана Сину Давидову!"

Првосвештеници и књижници негодовали су на то и рекли су Њему: "чујеш ли, шта ови говоре?"

А Исус Христос им је одговорио: "да зар нисте никада читали: - из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу?" (Псал. 8, 3).

У следећим данима Исус Христос је учио у храму, а ноћи је проводио ван града. Првосвештеници, књижници и старешине народне тражили су прилику да Га погубе, али је нису налазили, јер Га је сав народ непрекидно слушао.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 21, 1-17; по Марку, гл. 11, 1-19; по Луки, гл. 19, 29-48; по Јовану, гл.12, 12-19.

Величанствени улазак Господа у Јерусалим празнује св. Православна Црква у последњу недељу пре светлог празника Пасхе. То је један од великих празника и назива се још и Цвети - Цветна Недеља, и на тај дан се за свеноћну службу Божију (или за јутрење) деле онима што се моле освештане гранчице врбе или другог растиња. У прошлости са зеленим гранама дочекивани су цареви, који су се враћали у слави после победе над непријатељима. И ми, држећи у рукама прве пролистале пролећне гранчице прослављамо Спаситеља, као Победитеља смрти; зато што је Он васкрсавао умрле и у тај дан Он је улазио у Јерусалим због тога, да умре за наше грехе и васкрсне, и тиме нас спасе од вечне смрти и вечних мука. Гранчица нам служи као знак победе Христа над смрћу и треба да нас подсећа на будуће васкрсење свих нас из мртвих.

Тропар празника

Обшчее воскресеније прежде Твоеја страсти уверјаја, из мертвих воздвигл јеси Лазарја, Христе Боже. Тем же и ми, јако отроци, победи знаменија носјашче, Тебје, Победителју смерти, вопием: осанна в вишних, благословен грјадии во имја Господне!

Да би нас уверио у опште васкрсење Ти си, Христе Боже пре Свога страдања, васкрсао Лазара из мртвих. Зато и ми, као деца, носећи знаке победе, кличемо Теби, победнику смрти: Осана са висине! Благословен Ти који долазиш у име Господње!

Обшче воскресеније уверјаја - уверио нас је да ће се десити опште васкрсење ; прежде Твојеја страсти - пре Својих страдања; воздвигл јеси - васкрсао Си; тем же - зато; јако отроци - слични деци. Деца, наравно са одраслима, дочекивала су Христа са гранчицама дрвета и прослављала су Њега; Победи знаменија носјашче - носећи знаке победе. Овде се под знамењима или знацима победе Исуса Христа над смрћу, подразумевају гранчице дрвета, које ми држимо у храму; Вопијем - кличемо, узвикујемо;благословен грјадии во имја Господне - достојан прослављења Који иде у славу Господа.

Тог дана је Апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње Апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили Апостоли окупљени на молитву, у рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"

У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу Апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.

Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".

Извор: СПЦ

Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: "Господ Спаситељ", мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: "Мој Господ Спаситељ". Онај ко говори: "Мој Спаситељ", oceћaсвоје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: "Ко ће ме раставити..."! (Св.Теофан Затвирник)

У другу недељу после Пасхе (или Васкрса), то јест у ону која следи након Васкрса и носи назив "Недеља Антипасхе", спомиње се "Додир светог славног апостола Томе". Ту је одмах дата примедба да се "у овој другој недељи Антипасхе не пева васкрсно, него све празника". У тај осми дан по Васкрсењу Господа спомиње се како се Господ јавио Својим ученицима сабраним заједно, овога пута са Томом, и како је дао Томи, који је сумњао у Његово васкрсење, да додирне Његове ране, на шта Га је Тома, поверовавши, исповедно као свог Господа и Бога, док је Господ назвао блаженим оне који нису видели, а поверовали су. "Антипасха" значи "уместо Пасхе", јер је то први недељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. Овај дан се такође назива "Недељом обновљења", "Недељом новом", јер после Васкрса први пут понавља и као да "обнавља" велики празник Васкрсења. Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја (читања из Старог Завета), али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује и са трикратним певањем тропара "Запечатан у гробу, живот от гроба восијал јеси, Христе Боже..." ("Затворен у гробу, живот из гроба засијао си, Христе Боже...") како на вечерњу, тако и на јутрењу. Певају се степена, први антифон 4. гласа, баш као за свих дванаест празника, а након полијелеја следи нарочито величаније: "Величајем Тја, Животодавче Христе, нас ради во ад сшедшаго и с Собоју всја воскресившаго" ("Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао"). Канон је посебан, празника, а не пасхални и не васкрсни. Вечерње Томине недеље је велико, са великим прокименом: "Кто Бог велиј..." ("Ко Бог велики као Бог наш...") такође као за велике Господње празнике. Јутрење, почев од Томине недеље па до оданија Пасхе, почиње возгласом "Слава Свјатјеј, и Јединосуштњеј, и Нераздјељњеј Тројицје..." после чега се врло отегнуто пева три пута "Христос воскресе", за време чега јереј обавља кађење читавог храма а затим се одмах чита Шестопсалмије: "Слава в вишњих Богу..." и друго.

За Томину недељу у уторак, а у неким местима (на југозападу Русије) и у понедељак, служи се, не по Типику него по благочестивом обичају, помињање упокојених које се у руском народу зове "Радоњица" а код нас Срба тзв. "Побусани понедељак". У Типику за тај нису одређене никакве посебне молитве за упокојене, а помињање се обавља зато што се у Томину недељу сећамо, између осталог, силаска Христовог у ад, док од понедељка Томине седмице Типик поново дозвољава служење парастоса упокојенима. Тога дана служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".(Архиепископ Аверкије Таушев)

Извор: Манастир Лешје

Ту су се исцељивали од водене болести, сушице, беснила, рака, грознице и температуре, неплодности, скорбута, тумора, душевних болести, болести очију и још многих других.

Историјат ове светиње и повест данашњег празника записао је Никифор Калист у 14. веку.

На икони се слика Мајка Божја са дететом, изнад извора, којем прилазе слепци, богаљи, цареви и свештеници.

Код Срба се овај дан назива још Светлим петком, јер пада у петак Светле седмице, Благим петком, јер се блажи, не пости се. Обичај је био да се зором излази на најближи извор или водицу, где се умива, пије вода, бере цвеће, весели, након великопосних дана и враћа се кући тек увече. Данашњи празник, као славу, прослављале су понегде механџије.

Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша" (1. Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: "јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети" (1. Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је Хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своју победу над смрћу. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: "Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему."

Васкрс је покретан празник, који се увек слави у недељу, и може пасти у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља.

Светла недеља се завршава недељом Антипасхе (Мали Васкрс). Током ове седмице, Царске двери се све време у држе отворене, све до Светле суботе. Правило Шестог васељенског сабора (66. правило) каже да од Васкрса па до Томине недеље, траје весеље у част Васкрсења Христовог. Ова седмица је увек трапава, тј. не пости се средом и петком. Светле седмице почиње литургијски период који траје педесет дана - од Васкрса до Духова.

• Вера
  

Када је мали Давид имао три године, једне вечери је видео Светог Јована Крститеља у својој визији. Свети Јован га је узео за руку и отишли су до капеле посвећене њему (Светом Јовану) и када су ушли унутра, Свети Јован је ушао у своју икону, а мали Давид је одмах пао на колена пред њом. Давидови родитељи, као и читаво село, су га тражили свуда шест дана и шест ноћи.

Шестог дана, у суботу, Давидов отац је са још неким сељанима ушао у капелу Светог Јована Крститеља да обави вечерње служење и да се помоли свецу за своје дете. Када су ушли, били су веома изненађени видевши малог Давида на коленима испред иконе. Његово лице је блистало небеском светлошћу и није уопште изгледао ни преплашено, ни изгубљено. Одмах су схватили да мали Давид није попут друге деце и да у њему има нечег посебног.

Напунивши 15 година, Давид је уз благослов својих родитеља напустио родно село и пошао са јеромонахом Акакиосом – веома искусним и јако мудрим духовним оцем ког је упознао уз помоћ Господа.

У манастиру старијег Акакиоса, Свети Давид је био члан братства манастира пет година. Његови аскетизам, послушност и понизност су били истински и за пример. Разборитост и мудрсот младог искушеника су разлог што га је братство манастира назвало „Давид Старији“.

Пратећи свог духовног оца, јеромонаха Акакиоса, који је волео да упознаје способне и квалитетне монахе предане вери и Господу, обишао је велики број манастира и светих места. У манастиру у Оси, где су боравили веома дуго, Свети Давид је примио чин ђакона.

Њихово следеће одредиште је билa планина Атос. Након боравка у многим манастирима и упознавања истинских и вери преданих монаха, јеромонах Акикаос је отишао за Константинопољ да прими благослов Патријарха, док је Свети Давид остао у Великој Лаври Светог Атанасија атонског.

Патријарх не само да је благословио Акакиоса, већ је сазвао Синод и рукоположио га за Митрополита епархије Нафпактоса и Арте. Акакос поведе Светог Давида са са собом у епархију где га прогласи свештеником.

Послушност Светог Давида Акакиосу је била више него изванредна. То веома живописно описује и следећа ситуација:

Једног дана Акакиос пошаље Давида послом из Нафпактоса у Арту. Давид је из једног у друго место путовао пешице босоног. То је било уобичајено за њега, без обзира што је понекад терен био јако лош за корачање. Када је стигао пред Арту, застао је да предахне. Један милосрдни хришћанин примети да је Давид бос и даде му одмах обућу. Давид је, не желећи да увреди доброг човека који му поклони обућу, прихватио дар и обуо је на стопала, а потом и ходао у њој. Након обављеног посла који му је Акаисос задао, Давид се вратио у Нафпактос. Видевши да Давид носи нове ципеле, Акакиос га одмах укори, јер пре примања поклона није тражио његов благослов. Наредио је Давиду да изује обућу са својих стопала и врати је особи која му је поклонила. Свети Давид послуша свог духовног оца, врати се босног у Арту, пронађе милосрдног хришћанина који му остави обућу и врати му је.

Доброта Светог Давида и његов духовни напредак су били изузетно видљиви и свима очигледни. Челници епархије на челу са Акакиосом су дуго убеђивали Давида да постане игуман манастира Пресвете Богордице у Варнакови. Био је велики проблем бити игуман тог манастира, јер је било потребно контролисати немирне, бучне и непослушне монахе.

Током битисања на месту игумана манастира, Свети Давид је показивао невероватнo велику стрпљивост и смиреност.

Једног дана, константинопољски патријарх Јеремија у друштву свог беседника Емануела посети варнаковски манастир. Свети Давид је током боравка патријарха у манастиру служио Свету Литургију. Ушавши у манастир, беседник Емануел угледа Светог Давида окруженог Божанском светлошћу. Давид је лебдео изнад пода манастира, а лице му је светлело као Сунце. Беседник истог тренуткао отрча по патријарха да му покаже невероватни призор коме је управо сведочио. Када патријарх уђе у манастир, виде само Давидово лице мокро од суза. Одушевљени патријарх понуди Давиду титулу епископа, али је овај понизно одби.

Као игуман Варнакове основао је прву грчку школу у којој су предавали веома битни и учени свештеници са Атоса.

Међутим, и поред свега тога проблеми су наставил ида се нижу. Због непослушности појединих монаха који су упорно одбијали да усвоје његове савете и поуке, Давид одлучује да напусти манастир. Господ га одведе на планину Стеири у области Домвоу. Тамо је наставио своју аскетску борбу у друштву оца Серфаима који је, такође, био његово духовно дете. Без обзира на све то, Сотона је вребао да нападне Давида још једном. Оптужен је од стране мештана да је одговоран за бекство робова и због тога је утамничен и брутално мучен.

Веома добро је, уз помоћ Господа, трпео сва мучења. Након свега тога, послани од Бога, неки хришћани платише ослобађање Давида из затвора и мучилишта. Међутим, Давид није мислио да би било добро да се врати у манастир. Након неког времена лутања и размишљања, одлучује да се врати на Евбеју. На обали је видео човека на бродићу и затражио превоз, међутим када човек угледа скромног монаха у изношеној гардероби, одмах га одби и настави својим послом. Свети Давид, нимало изнервиран поступком човека, отшета пар метара даље, скиде одећу, уђе у воду, леже на њу и након што је прекрсти попе се на своју изношену гардеробу и отплови на њој кроз таласе као на једрилици. Када човек који одбио да превезе Давида то виде поче да виче и моли, јер је схватио да је одбио да повезе свеца: „Оче, уђите у мој чамац, превешћу вас. Оче, молим Вас. Оче, оче!“ Давид га само благослови из даљине и настави својим путем.

Прешавши на другу обалу, стиже до села Ровис и поче да се пење уз планину која се простирала иза села. Током пењања пронађе претходно готво уништену, руинирану цркву Преображења Господњег коју су сада средили мештани. Био је особа која је изузетно привлачила људе жељне посвећивања Господу. Као резултат тога, мало братство се брзо формирало. Ћелије направљене да покрију потребе братства више нису биле довољне. Давид одлучи да се запути у Русију и прикупи неопходна средства за изградњу новог манастира. Пре одласка је изабрао локацију новог манстира и дао инструкције занталијама и уметницима.

Давид је у брзо растућој грчкој заједници у Русији скупио много новца за изградњу манастира током година. Међутим, био је свестан опасности коју носи дуги повратак у Грчку. Одлучио је да не понесе новац са собом, него да га упути путем различитим од оног којим се он враћао. Узео је парче дрвета, издубио га и сав новац ставио унутра. Када је убацио новац, уреза крст на дрво и баци га у једну руску реку.

Када је након дуго времена стигао у Грчку, примети рибара како гледа у комад дрвета у води и лупа га секиром у намер ида га разбије на комаде. Међутим, његов труд је био узалудан јер се при сваком ударцу у дрво ломила сама секира на делове, док је дрво остајало нетакнуто. Давид приђе рибару и објасни му да се у дрвету налази новац прикупљен за изградњу новог манастира, а да то дрво може бити распарчано и отворено само Божјом вољом.

По повратку је приметио да занатлија није испоштовао његову жељу везану за локацију новог манастира, јер уместо да је кренуо са градњом на врху планине, он је манастир почео да гради поред постојеће старе цркве Преображења Христовог.

Већ је постао узнемирен. Питао је зашто се манастир не гради на врху планине како је и наредио, а као одговр је добио да на врху планине нема воде.

Повео је са собом неколико монаха и радника да се са њим попну на врх планине. На месту где је планирао изградњу манастира је клекнуо на колена и почео да се моли Пресветој Богородици. Чим је завршио са молитвом, ударио је својим штапом у корен великог дрвета и вода је почела да извире. Међутим, без обзира на све - градња манстира је настављена на месту где је и започета. Ван планинског врха. С обзиром на то да вода коју је Давид намолио д Богордице тече и данас, 1963. године је изграђен канал од врха планине до манастирског дворишта у подножју да спроводи воду.

Дарови којима Господ дарива Давида посташе нашироко познати. Многи га позиваше у своје епархије да својим духовним миром и саветима помаже вернике.

Једном га челници и свештеници Пелопонеза позваше да реши и умири њихове међусобне несугласице. Кренуо је на пут са љубављу и жудњом да реши насталу ситуацију. Без обзира што се његов брод током пута оштетио и преврнуо, Давида је спасило чудо и виђен је од монаха који су га пратили да је чак и после потапања брода плутао на води неповређен.

Једном приликом је путовао за Каристос да заврши неке послове везане за манастир. Током поута се заустваио у селу Дисто ради одмора. Тамо су га мештани замолили да из мочвара и бара уклони комарце који су им правили проблеме. Давид видевши њихову оданост поче да се моли Господу и деси се велико чудо. Облаци комараца су почели да се распадају и нестају над морем упадајући у воду.

Други пут се затекао у Елефсини да би саветовао хришћане. Ту је гостовао у кући врло оданог хришћанина. Газда куће је, измђу осталог, припремао и бундеву која је у то доба још била потпуно ново, непознато и неоткривено поврће. Међутим, када су сели да обедују, бундева је била горка. Домаћин је био јако разочаран и уплашен да је оставио утисак лошег газде. Међутим, Давид се тајно молио да бундева постане слатка и она је то постала.

Манстир који је изградио је постао срце Евбеје које је људе призивао себи и уливао им наду током тих тешких година ропства.

Свети Давид беше потрешен гледајући какви све људи долазе на врата манастира и какве су њихове несреће. Познат је по томе што је прво бринуо о духовном стању мештана, а тек после о материјалном.

Верницу су манастир који Давид изгради назвали „Милосрдни манастир“. Када је Свети Давид одлучио да се пензионише, поставио је новог игумана у манастир, док се сам повукао у оближњу пећиницу, данима се молио у њој и живео на Светој води и хлебу за причешће. Суботом поподне је долазио у манастир, недељом ујутру је служио Свету Литургију, а након саветовања верника и помагања својим монасима недељом након литургије, враћао се на своје старо место и настављао молитве.

Када је дошло време - предосетио ј своју смрт, назвао је манастирске старце и калуђере рекавши им да ће умрети за три дана. Са велико љубављу и пажњом је чак и на самрти саветовао своје монахе.

Када је дошло време да душу преда Господу, задње речи су му биле: „Посматрајте, браћо моја! Господ Исус Христос долази!“

Монаси су били убијени тугом и болом. Сахранили су његово овоземљаско тело уз огромну тугу, плач и јецаје.

Чуда Светог Давида су била јако бројна кроз векове, а многи верници су сведочили Богом даној моћи Давидовој. Људи са физичким, психичким и духовним проблемима се клањају његовој светој лобањи за излечење.

Изворник: http://full-of-grace-and-truth.blogspot.com/2009/10/st-david-righteous-of-euboea-evia.html

Превод за Поуке.орг: Александар Лазић