Помињемо и све пророке, који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, Српски народ и Српска црква у три недеље пред овај Празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и Крсна слава типична српска светковина.

У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.

У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне".

У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.

И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било".

Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

Протојереј-ставрофор Душан Колунџић

• Вера
  

Када се упокојио свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину где се подвизавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву и келије. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка и замонашио је. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики сматрани су стубовима Православља на Истоку. Свети Сава се упокојио у Господу 532. године, у 94. години живота.

• Вера
  

|

http://www.svetigora.com/audio/download/16011/15.12.2014.%20OGLEDALO_o.Gojko%20Perovic_Post%20u%20odnosu%20na%20savremena%20iskusenja.mp3

Svetigora

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих.

Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.

На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9]

Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“.

За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних.

Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија.

Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета.

У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију.

Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија.

Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет.

Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу.

Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. По некима то је Диоклитија у Зети (према Приморју), а по другима то Је Диоклитија Хвостанска (у данашњој Метохији).

2. Делови те првобитне цркве сачувани су и до данас, а о томе говори и натпис на једној старој фресци Светог Јоаникија која је сачувана ка зиду те старе цркве.

3. Најновије обнављање манастира Девича извршено је после његовог рушења за време II светског рата, и то почев од 1947. године до недавно, од стране садашњих девичких монахиња на челу са игуманијом: Параскевом.

4. Њен живот описао је Еп. Николај Охридски и Жички у књизи „Блажена Стојна“, Београд 1924.

Тонски прилог Радија Светигора

http://www.mitropolija.com/sveti-joanikije-devicki/

Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?

Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“

Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.

Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...

Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“

Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

Радује нас и његова строгост и потпуно одсуство лицемерја у овом излагању и зато позивамо оце, браћу и сестре да издвоје време и прочитају излагање Патријарха Кирила.

http://www.svedokverni.org/danas-je-tema-misija-glavna-tema-crkve-patrijarh-moskovski-i-sve-rusije-kiril/

И у вашим ноздрвама је мирис смрти, а ви сте на граници. И чиме ћеш онда доказати да ниси у аду? Можда тиме што ходаш, поздрављаш се и покушаваш да се насмејеш. Истина, између тебе и покојника је велика разлика. Ипак си ти још жив, а и псу живом боље је него мртвом лаву (Проп. 9, 4). Али само замисли да је мука у души једнака, а да је могућност покајања одузета заувек. Замисли да ти је укинута свака утеха: и утеха разговором, и утеха храном, и уопште свака могућа утеха. И замисли још да си постао прозорљив са закашњењем. Постао си прозорљив на своју несрећу. Тачније, сада јасно схваташ шта у животу ниси учинио како треба, односно шта си учинио а није требало да чиниш. А колико потребног и корисног уопште није урађено! И сав живот ти је као на длану. И све је јасно као дан. Само што од тог сазнања нема никакве користи. Постоји једино горчина због протраћеног живота, као да то и није твој живот. Шта ће тада чинити човек? Он ће кукати и јаукати. Он ће горко жалити и плакати. Не чује ли се тај вапај чим се замислимо о преминулима?

Тај плач не носи утеху. (О, Небо! Јер проливајући сузе на земљи, ми се истински тешимо, и изливамо душу, и налазимо тишину. Али тај плач је неутешан плач. Каква ужасна реч!) И то није само једна особа, нити две, то је мноштво људи које се не да избројати. И када размишљаш о преминулима као да чујеш тај вапај или јаук. Чујеш звуке закаснелог кајања и жаљења због протраћеног и улудо проживљеног живота.

Ни издалека то не бива тако увек. Иначе ни живот не би био живот, него непрекидно ослушкивање страшних звукова. Али ако је тако с времена на време, онда неподношљиво тешко бива и онима који прелазе границу видљивог света. И као да тада роса пада на душу и чује се заупокојена хришћанска служба. Сва та опела, све те суботње задушнице, све заупокојене јектеније на Литургијама и сва та приношења на софрама, девет дана, четрдесет дана… Све то леже на душу као изгубљени део слагалице, без којег не може да се сложи цела слика. И ти схваташ да је Црква љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав. Љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далека молећиво протежу своје руке.

Нехотично помислиш и на себе, јер ћеш једном и сам отићи одавде и пресећи црту. Ко ће се за тебе помолити? И да ли ће бити довољне нечије молитве да на твоју душу падне свежина као на земљу роса? И још једно: постаје јасно због чега су свети за живота тако горко себе оплакивали. Пред њима су се делимично откривале тајне будућег века и они су се осећали као да су већ на Суду, због тога су горко плакали за собом као за непокајаним покојницима. Они су сада у тишини и радости. Али плачу они који су као ветропирасти вилин коњиц цело лето провели певајући и веселећи се. Без обзира на то колико су сами криви због своје незавидне судбине, такође ти их буде жао. И Црква која је раније таквима говорила: „Покајте се“, сада говори Богу: „Помилуј их по великој милости Својој“.

Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих „који су упали у ту отворену провалију у даљини“. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: „Погледај и заобиђи!“ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Наташа Јефтић

Извор

Тако ћемо на крају као производ добити неки збирни лик из дела Достојевског. То ће бити самоуверени просјак или озлојеђени богаљ. То ће бити грешник који не жели да се каје, али наоружан хришћанском реториком. Ако хоћете – Мармеладов, који ће гордо рећи: «Да, господо, пао сам. Ни ви нисте бољи, само што носите чистију одећу. Јесте. Ипак, изволите да ме волите онаквим какав јесам, и то ме волите искреније и самилосније. И нико од вас нема права да ме не воли, јер сам биће које дубоко пати.» И тако даље, и тако даље. Не. Треба другачије живети и размишљати. Ако си пао – устани. Ако те боли – трпи. И немој грех називати нормом, а болест – нужношћу. Милост и јесте управо милост, односно, незаслужена љубав, а не званично заслужена пензија. То говорим на тему палих, покајника, уморних и ових... како се зову? Сагорелих.

Нема никакве сумње у то да се човек умара. Такође, нема никакве сумње у то да човек може пасти и то тако да се ни не подигне. Али у то да треба благо да искривимо свест у правцу пада као неминовности, нисам баш сасвим сигуран. Смислили смо реч «сагоревање» и у ту категорију уврстили све одреда. Неко се три пута женио, неко се много оскрнавио, неко се једноставно уморио од служења и одлучио је да се преквалификује, као Остап, у председника кућног савета, а ми смо сву ову шаролику војску дезертера обележили добром речју «сагорели» и сложно их сажаљевамо. Нешто ту није у реду. У стара времена неки који су се вратили с фронта пружали су руку изговарајући сличне речи: «Горео сам у тенку. Дај ми рубљу за вотку!» Не дај Боже да видимо растрижене, који се поносе својим «сагоревањем у производњи». Веле: «Ја сам Богу служио и пренапрегао сам се. Сад сам испао из шеме, али морате да ме поштујете, пошто сам жртва.» А жртава има различитих. Ево, саплео је монахињу демон, па се удала. А сад живи у вечном страху и мисли – шта ће рећи Богу на Суду? Или, оборио је с ногу лукави сатана неког доброг игумана и навео га да изроди децу. А сад овај тихо и у стиду живи, и само Бог зна какве се молитве понекад откидају из његовог срца. То је једна ствар. Овде има места и за страх, и за сажаљење. Али ако таква монахиња и такав игуман подбочивши се кажу: «Па шта? Сагорели смо. Је ли вам јасно? Треба нас сажаљевти,» - а ми одговоримо: «Да-да. Жалимо вас. Јадни ви,» - то је некаква лаж и замена теза коју не желим да схватим.

Као прво, не треба никуда журити. Ни с постризима, ни с хиротонијама. Боље је да ожењен човек сања о монаштву него монах о женидби. Јер, хоће, рецимо, дете да постане монах (много лепо певају и црна одежда се тако мистично вијори у ходу). И узме неко и замонаши га на брзину. Онда постане јерођакон, затим – јеромонах, а после игуман. Све то брзо – за неколико година. Престало му је да сања само о томе да постане епископ, а има свега 25 година. И одједном младом човеку постане досадно, па га обузме јака жеља да се ожени. Ето ти једног сценарија сагоревања. Службе су му досадиле, романтика је испарила, природа тражи своје. А момчића једноставно није требало монашити и рукополоагати пре него што је достигао године канонске зрелости и искуства. И то је све. А таквих сценарија има много. Свуда ћете на наличју «сагоревања» наћи исхитреност, сировост, неутемељеност тежњи, сањарење. Временом се снови расејавају, буде се страсти, непријатељ напада и испоставља се да неутемељен човек који стоји на песку, а не на камену, није спреман да носи крст. Мислио је да људи у војнике иду како би марширали на паради у лепој униформи, а послан је у рат. И тако је побегао с фронта под изговором да је «сагорео». Да ли ћемо га осудити? Не, уздржаћемо се по заповести. Али хоћемо ли рећи да је то норма? Нипошто. То није норма, већ грех, који захтева покајање, а не извињавање.

Свих људи нам је жао, јер се не види код свакога рана у грудима која се пуши. Али је време да се сентименталне сузе на тему сагоревања обришу. Јеванђеље каже: ако си ставио руку на плуг – не окрећи се назад. Још каже: сећајте се Лотове жене. А и народна мудрост гласи: трипут мери – једном сеци. Добро размисли пре него што донесеш одлуку, а кад си је донео – одагнај сумње. Наступило је време служења, а не сумњи. Оснивач десантне војске генерал Маргелов (чика Васја, како га зову припадници десантних јединица) је рекао: «Ако си оборен с ногу – бори се на коленима. Ако не можеш да идеш – надири лежећи.» Зар Црква није достојна да од својих служитеља очекује исту овакву постојаност, верност и храброст? Реците припаднику десантних снага да постоји «сагоревање» и да зато може да баци оружје. Сами знате шта ће вам одговорити. Зар онда треба да бацамо духовно оружје? Добро, да бацимо – али да оправдавамо ђутуре све оне који су одбацили ово оружје? И зашто су га бацили? Због женских чари, зелених долара, ноћних фантазија и физичког умора. Чини ми се да је списак потпун.

О сагоревању постоји прича у речи Божијој. Прича о десет девојака. О оних пет које су остале без уља, којима је уље изгорело у светиљкама. И мудрима је изгорело (јер, шта уље иначе ради у светиљки ако не гори?). Али су мудре имале резерву и оне су доливши уља напуниле светиљке. А глупе нису имале резерву. Дакле (пазимо!): до сагоревања уља долази код свих без изузетка. Сви ризикују да изгубе ватру у светиљки вере – јер се уље мало-помало троши. Али, читава ствар је у томе да треба редовно доливати уље у светиљку и стварати и имати залихе. Сагоревање ће бити катастрофално и неповратно ако се не будемо бринули за резерве уља. То значи: чини добро у Христу, умножавај молитве, сакупљај резерве Светог Духа данас – у данима изобиља вере. Касније ће неизбежно наступити дани оскудице, дани немаштине и тешких искушења. Тада ће преживети они који имају резерве. Један од отаца је рекао: «Умножавај молитве кад се сећаш Господа како би се Он, кад Га заборавиш, сетио тебе.» Данас живимо због добра које смо учинили јуче. И ако јуче нисмо учинили ништа ради Христа, данас се осећамо сиромашно, а сутра – сагорело. И онај ко се не побрине благовремено да се обогати плодовима Духа, видеће како догоревају последње капи његове вере. Затим ће светиљка почети да се дими, блеснуће и угасиће се. А човек ће се окренути од капије Јерусалима и кренуће потиштено за Јерихон. Тако се остварује реч: ономе ко има биће дато, а ономе ко нема биће одузето и оно што мисли да има.

Нема ни злурадости, ни осуђивања оних који су пали. Постоји само страх и сажаљење. Али све већи отпор изазива брбљање о сагоревању. Стиче се утисак да ово брбљање не потиче од љубави, него од лукавства. Набављајте залихе уља, вољени, и нека гори јелеј, нека се не угасе светиљке мудрих девојака.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/75644.htm

ОДГОВОР: А..., то је детињаста бесмислица. Такође је и хула против Светог Причешћа, које је чудесна и духовна твар. Свето Причешће се тренутно прима у тело и у духовном и телесном смислу. Немогуће је да одмах доспе у крвоток. Тако нешто не бива ни са чим што једемо. Још је наивније мислити се било шта што прогутамо одмах може избацити из тела. То се не дешава чак ни са водом. Штавише, крв која истиче током менструације не подразумева да се крвоток отвара да крв истиче непосредно из вена. Неко би морао мало да проучи физиологију. То је невероватна бесмислица, попут оних које поткопавају веру и у умове људи сеју сумње о Хришћанству.

Против оваквих ствари се треба борити и одупирати им се. У току менструације просечна запремина менструалне течности је мања од три кашике. У њој је садржана стара крв (око пола те количине). Тамне је боје и не долази непосредно из вена. Ове забране су засноване на старинским празноверјима понављаних од стране фанатика, психички нестабилних монаха, нездравих клирика који желе да то празноверје (сујеверја) искористе не би ли манипулисали народом, или оних који боље познају ствари али су незаинтересовани или једноставно уплашени да проговоре о томе. То је срамно стање, без оправдања.

Превод: Поуке.орг

Извор: Фејсбук профил Владике Лазара (Пухала)

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/11/05.12.14_-_rec_pastira_-_monah_arsenije_jovanovic_-_pricesce_-_0.58.51.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Одабрана предавања, духовни разговори и беседе Јеромонаха Рафаила (Бољевића) настојатеља манастира Подмаине: https://www.pouke.org/forum/topic/6642-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%86-%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0/.

Епска традиција и народно предање руског народа, као једног од највећих својих јунака помиње Иљу Муромеца, који се уз Добрињу Никитича и Аљошу Поповича, сматра највећим и најхрабријим руским средњевековним витезом, а њих тројица представљају три хероја-Три богатира из богатог наслеђа руске епске књижевности...

У преко 50 народних прича и песама, проповеда се о чудима и јуначким делима која је Иља чинио. О његовом детињству и болести након које је остао непокретан. И о чудесној посети тројице ходочасника (Исуса са двојицом апостола), који су подигли Иљу са постеље у његовој 33-ћој години и даривали му надљудску снагу, након чега он одлази у Кијев и ставља се на располагање Светом кнезу Владимиру, оцу хришћанске Русије. У служби Великог кнеза, Иља се истиче својом борбом против идолопоклоника, те заштитом граница Кијевске Русије од упада татарских и осталих номадских племена, те "Златне хорде", спремних да униште младу хришћанску нацију. Поред тих обавеза, Иља се успут обрачуна и са понеким змајем и осталим митским чудовиштима, а од једног таквог (чудовишта) је спасао и византисјког цара Константина... Значи, овај славни руски витез је био способан за све

Када се епско наслеђе "очисти" од мита. Када се разне предаје (јер Иља Муромец није познат само у меморији Руског народа, него га као јунака помињу и Германи, Финци,...) анализирају, а временски период смести у један реалан и прихватљив оквир, добијамо приповест, заправо кратко житије монаха Кијево-Печерског манастира. над чијим су се моштима дешавала многа чуда, након чега га је РПЦ 1643. године и канонизовала.

Занимљиво је да је због велике популарности коју је Иља Муромец, додуше не као светитељ, уживао у СССР-у, негде пред распад те творевине, концем 80-их, приређена стручна медицинска експертиза његових нетрулежних моштију, која је само потврдила оно што каже његово кратко житије и понешто епско предање... Тако се дошло до закључка да је светитељ био веома висок (каквим се и представља у еповима), те да је имао повреду кичме која му је готово онемогућавала кретање (непокретност из епа). Али низ рана од оружја указује да је био покретан и потврђује заправо његово чудесно исцељење са 33 године. Поред те повреде, установљено је још низ повреда, што говори у прилог оном што се из манастирских хагиографија зна, а то је да се витез много истакао храброшћу, али је и настрадао током династичких и борби против идолопоклоника у кијевској Русији, као и у борбама против Татара, те да се након тога повукао у манастир да вида ране и ту се замонашио и уснуо у Господу са 45 лета.

Овакав животопис, био он заснован на наслеђу народних сказки о епском јунаку, или пак утврђен на житију светог ратника и борца за заштиту хришћанске вере, свакако је својом величином био инспирација многима. На десетине и стотине уметничких дела је настало у Царској Русији, потом у Совјетском Савезу и данас у Руској Федерацији. Слике, илустрације, гравире, споменици, приче и романи, позоришне представе, опере, симфоније, дела за црквене и "грађанске" хорове, филмови, анимирани филмови, видео-игре, фрегате, ледоломци, оклопна возила, оклопни возови, тенкови, пароброди, организације и установе, удружења, географски топоними... и... два авиона...

Када је легендарни Игор Сикорски, без којег данас не би било могуће ваздухопловство каквим га познајемо, а нарочито хеликоптери, почео да пројектује ову летелицу, није ни слутио вероватно да ће са њоме ући у историју и потигнути низ светских рекорда.

Стваралачки дух овог пионира светске авијације и вероватно највећег конструктора којег су Русија и Америка имале (а човек имао и пољске крви ), није могао да се помири са неким аеродинамичким прорачунима тадашњих његових колега из Британије, који су тврдили да је авијација обзиром на технологију, достигла свој максимум у тој својој првој деценији од првог лета браће Рајт. Сикорском то заправо није било логично и он почиње израду "Руског витеза" четворомоторног авиона, за то време оријашких димензија, на основу којег репројекта, крајем децембра 1913. године, компанија "Руско-Балтички железнички Завод" из Санкт Петерсбурга, обавља први успешан лет и започиње производњу првог серијског путничког четворомоторног авиона на свету. Фабричко име летелице је било Сикорски С-22, али га је Игор, због димензија летелице и њених могућности, без дилеме назвао Иља Муромец.

За оно време, био је то заиста авион "епских" димензија... Дужине 20 метара, са размахом крила од 30 метара. Имао је 7 чланова посаде, и по први пут, одвојен путнички део од кабине посаде. А тај путнички део је био салонског типа са удобним седиштима за 16 путника, салоном, спаваћом собом и купатилом и клозетом . Имао је и осветљење кабине и грејање, а сам Сикорски је управљајући њиме постигао низ светских рекорда за то доба. На висину од 2000 метара, изнео је 1300 килограма. Пут од Санкт Петерсбурга до Кијева је превалио за непуних 14 сати, превозећи 16 путника и са само једним слетањем...

И таман када се јавило интересовање и ван граница Руске Царевине за набавком овог "чудовишта", започео је Први светски рат. Али је Сикорски имао већ спремљен "одговор" и уз мање измене од првобитне путничке верзије, направио тешког бомбардера, који је ус војим последњим верзијама, поред неколико митраљеских тачака (8), могао да понесе и 1500 килограма бомби.

И овде су Сикорски као творац летелице и "Иља Муромец" као његово чедо, били први на свету. Прво због количине убојних средстава, затим, са њиме су Руси први пут извели групна бомбардовања немачких положаја, као и појединачне атаке на групе ловаца, што је допринело развоју тактике употребе бомбардера. Такође, са њиме су први у свету, извели ноћно бомбардовање, што је од тада, па до данас, једна од најнепријатнијих ратних пошасти... Укупно је произведено 73 авиона овог типа, а Руси су током Прве војне изгубили у борбеним дејствима само један авион. Коришћен је 400 пута и на непријатеља је истоварио 65 тона бомби.

Након Првог светског рата, престало се са поризводњом и ремонтима летелица, тако да је већина њих због истека ресурса мотора, "бачена" у старо гвожће. Неколико њих су коришћени за цивилни превоз, два комада у армијским школама за обуку бомбардера и опет неколико комада у рату против Врангела, те против Пољака...

Друга летелица, заправо, други "свечев авион" (из наслова) је руски стратегијски бомбардер Тупољев Ту-160, који носи име "Иља Муромец"...

Крајем 60-их година, када су Амери почели да раде на стратешком бомбардеру Б-1, пред совјетске конструкторе је постављен захтев за израду надзвучног бомбардера, способног да у дубину непријатељске територије испоручи око 50 тона којекаквих бомби и ракета на даљину од 15-ак хиљада километара. Чак три конструкциона бироа су добила тај задатак, али су током година развоја, само инжињери и техничари из Тупољева испуњавали захтеване норме. Како год, 18. децембра 1981. године-„звезда је рођена“.

Ово четворомоторно „чудовиште“ са променљивом геометријом крила, што му омогућава високу анвелопу перформанси при свим режимима лета је према неким прорачунима, спрам корисне носивости и своје економичности и „најкориснији“ авион на свету. Иначе мотори који су уграђени на њега Кузњецов НК-32 су најјачи авионски мотори икада инсталирани на неки серијски авион.

Наоружавање два пука из совјетске ере је започело крајем 80-их, али је распад СССР-а прекинуо даљу производњу, која је прво Јељциновим, а након тога и Путиновим указом настављена. Иначе, до распада је произведено 35 комада. Пошто је један пук био у Украјини у бази Прилуки, а други у Енгелсу у Русији, након слома СССР-а, у Украјини се затекло 19 летелица овог типа. Према споразуму, нуклеарни пројектили су враћени РФ још почетком 90-их, али су Украјинци током читавог периода последње деценије 20-ог столећа гајили наду да ће моћи да експлоатишу ову летелицу, зашта реално немају потребе. Вероватније је да су то време „дали“ Америма, да се ови мало боље упознају са овим руским „чудом“. Но, тамо 1999-те године, 10 авиона уништавају, један комплетирају за свој Музеј ваздухопловства, док 8 комада враћају Русима, заједно са неколико номера Ту-95, чиме се отписује део дуга за гас...

Тренутно је на располагању руском РВ 16 летелица овог типа. Оно што треба нагласити од летних перформанси је да авион има максималну брзину 2,3 М. Да је максимална носивост нуклеарног и конвенционалног наоружања 45 тона. Да је тактички радијус 6500 километара, који се са допуњавањем горивом у ваздуху „пење“ и на дупло па и три пута веће вредности (зависи од замора четворочлане посаде). Како год, при крстарећој брзини, блиској брзини звука са пуним резервоарима може у ваздуху да проведе 15 сати.

Чест је „гост“ на страницама светских медија, када мало-помало надлети територију САД и Канаде. Северна и Централна Европа су већ опште место. Обзиром на своју брзину и могућност ниског и прикривеног лета, без обзира што није „стелтан“, веома лако и неопажено би могао да се довуче до Њујорка нпр., а то је оно што Амере највише „сврби“. Иначе, свих 16 авиона тренутно базирају у склопу 22. Гардијске бомбардерске дивизије у бази Енгелс код Саратова. Одатле могу бити размештени и у базе на крајњем северу или пак истоку земље, с` тим што су Руси постигли договоре са Кубом, Алжиром и Венецуелом о базирању авиона-танкера који служе за подршку свакдневним крстарећим летовима од Русије до Америке и назад. А за крајњу сврху и тотално запетљавање односа, постигнут је договор са Венецуелом о пребазирању одређеног броја ових летелица у базу Либертадорес у Каракасу. Са том статешком базом, те новом модификацијом на моторима (која је још у раној фази испитивања, али је већ постигнуто то да је са једним пуњењем авион био у ваздуху више од 24 сата), и већ пословично широким спектром арсенала најразличитијих крстарећих бомби и ракета свакојаког пуњења, Амери заиста имају разлога да се чешкају по глави.

Ово су иначе и прве летелице у РВ РФ, које су крштене и носе имена по руским херојима из свих историјских периода, спортистима, заслужним летачима, а један носи име и по Преподобном Илији Печерском-Иљи Муромецу.

Извор: https://www.pouke.org/forum/topic/37043-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8/