Када је у питању бездетност, ту су свакако лоза Св. Симеона Мироточивог са Хиландара и палмино лишће из манастира Св. Саве Освећеног, о чему је отац Игор детаљно беседио. "Молитва је необорива стена верујућих", поучио је отац Игор.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/12/09.12.15_-_rec_pastira_-_o.igor_karanovic_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-igor-karanovic-deca-su-dar-od-gospoda

Једна жена би ухваћена у греху. Ростовски кнез и бојари осудише је на смрт. У својој невољи она прибеже к ногама ростовског архипастира Јакова, молећи га да је спасе од смрти. Свети Јаков се сажали на њу, по угледу на благог Господа Христа који не осуди доведену преда Њ блудницу, не предаде жену осуђену на смрт да се изврши смртна казна над њом, него јој одреди нарочито место за покајање до краја њеног живота. Због оваког поступка кнез ростовски и грађани разљутише се на светог Јакова и отераше свог доброг пастира са престола.

Удаљујући се из града, свети Јаков дође на обалу Ростовског језера, скиде са себе своју архијерејску мантију, положи је на воду, прекрсти се, стаде на њу и крену језером. И прешавши тако око два километра изван града, светитељ изађе на обалу на оном месту где се сада налази Јаковљевски манастир.

Ово необично чудо запрепасти кнеза и народ. Свима би јасно да су неправично поступили са својим архијерејем. Зато га молише да им опрости грехе, и са сузама га преклињаху да се врати на свој архијерејски престо. Незлобив и кротак, светитељ им опрости тешки грех њихов, али одлучно одби да се врати на архијерејски престо.

Крај језера, на самом месту где свети Јаков изиђе на обалу, он подиже једну колибу и живљаше у њој. И почеше се поштоваоци светога Јакова, којих бејаше много, скупљати око њега, да би живели поред њега под његовим духовним руководством. Зато он подиже келије за братију, а затим и цркву у име зачећа свете Ане. У том манастиру свети Јаков сконча и дане земаљског живота свог.

У време епископовања светог Јакова у Ростову појави се јеретик, по имену Маркијан, који учаше да се не треба клањати светим иконама, називајући их идолима. Притом сејаше он и друге безбожне мисли. Својом красноречивошћу и књишком ученошћу он привуче на себе пажњу ростовскога кнеза, бојара и народа. Међутим светитељ ростовски Јаков, у присуству кнеза и народа, одржа с јеретиком јавну препирку, и обелодани и изобличи лаж његовог учења, тако да јеретик са стидом напусти Ростов.

Чесне мошти светог Јакова почивају у манастиру њиме основаном, који се у част њега као оснивача назива Јаковљевски.

• Вера
  

|

"Бедниче, зашто ти ради славе људске остави Бога, Цара Небесног? Угађајући пролазноме цару, ти изгуби живот бесмртни. Служећи распадљивоме, ти се одрече нераспадљивога. Ти Истину промени на лаж, пошто оставивши веру Христову ти прими обману ђаволску. Покоривши се цару смртноме, ти презре Судију живих и мртвих. Докопавајући се љубави људске, ти учини себе недостојним љубави Божије и лиши себе небеских блага. Ми плачемо и ридамо због тебе, јер ти, дојучерашњи син светлости, начини сада себе сином таме и пакла. Но знај, ако се не одвратиш од те ђаволске обмане, нећеш имати удела с нама, јер ми нећемо ни да видимо тебе, идолопоклоника. И када гњев Божји постигне цара и пријатеље његове и тебе, онда неће бити повратка, и ти ћеш заплакати горко видећи себе мучена у паклу огњеном. Стога те са сузама молимо: обрати се ка Христу, да би избегао гњев Божји. Испуни нашу молбу брзо, иначе биће касно".

Ово писмо од мајке и жене би предато Јакову када се он са царем налажаше изван града. Прочитавши писмо Јаков би ганут, помисли у себи: Када се чак мајка моја и жена моја одричу мене зато што сам се одрекао Христа, и неће да ме виде, - шта ли ће тек бити са мном у будућем веку, када дође Бог да суди живима и мртвима и узврати свакоме по делима његовим? - Опет прочитавши писмо пажљиво, он горко заплака, и стаде ридати кајући се за грех свој. Затим рече себи: Знам шта ћу урадити да ми душа не пропадне потпуно: куцаћу неодступно у врата милосрђа Божија док ми их не отвори. А знам да ће ми их Он отворити, јер је жалостив и милостив, и не жели смрти грешника, него с радошћу прима онога који се каје.

Док Јаков тако плакаше и говораше себи, неки од незнабожаца видеше га и познаше да је хришћанин, па отидоше и обавестише о томе цара Варахрану. Цар призва к себи Јакова и рече му: Кажи нам истину: јеси ли назарећанин? - Јаков одговори: Да, назарећанин сам. - Дакле, ти си волх? упита цар. - Не, ја нисам волх већ хришћанин, одговори Јаков. - Тада цар рече: Бедниче и неблагодарниче! ниси ли од мене и од оца мога добио много дарова и почасти? - Јаков одговори: Где је сада отац твој? Ето, телом он трули у гробу, а душа му је бачена у пакао.

Чувши такве речи цар се силно разгњеви, и рече Јакову: Таквомли благодарношћу узвраћаш мени за моју досадашњу љубав к теби, чијим си се плодовима наслађивао до сада? Ти се противиш мени, и оца мога пањкаш. Знај дакле, ти си заслужио смрт. Али, ја те нећу погубити мачем, да ти не би умро брзом смрћу; напротив, ставићу те на многе и дуготрајније муке, па предати најгорчијој смрти. - Јаков одговори: Што желиш чинити, царе, чини брзо; но знај да ме неће уплашити речи твоје, које су сличне ветру који дува на стену, нити ће ме устрашити претње твоје. Ја се не бојим смрти, знајући да привремена смрт није смрт већ сан, јер ће као из сна устати из својих гробова сви људи у време страшног другог доласка Христа мог и Господа - Цар рече на то: Нека те, назарећанине, не обмањују они који смрт називају сном и уче не бојати се смрти, које се чак и цареви боје. - Светитељ одговори: За праведнике смрт је покој, а за вас неверујуће и грешне смрт је почетак вечних мука.

Тада цар призва саветнике и пријатеље своје, и саветова е с њима каквим мукама да погуби Јакова. И после тога, на застрашење других Персијанаца идолопоклоника, да и они, сличнo Јакову, не отпадну од своје вере, измисли за светог Јакова овакву казну: да сваки део тела његова буде засебно одсечен и дробљен. - Џелати онда, по царевом наређењу, поведоше светог Јакова на место мучења, да му тело издробе по броју удова тела. За светим Јаковом иђаху на место мучења многи његови знанци, и достојанственици, и војници, желећи да виде његово страдање и кончину. А кад приспеше на одређено место, светитељ умоли своје џелате да му даду мало времена за молитву. И подигавши очи своје к небу он се мољаше говорећи: "Господе Боже мој, услиши мене слугу Твога! погледај са свете висине Своје и подај ми крепост и силу у час овај, да претрпим мучења ова и крвљу својом искупим сагрешење своје, јер се одрекох Тебе, Творца и Владике мога. Сада ја тугујем због тога и обраћам се к Теби, Богу моме, исповедам име Твоје свето, и душу своју полажем за Тебе. А Ти Господе, пошљи ми помоћ у страдањима мојим, да непријатељи Твоји виде и да се постиде, што си ми, Господе, помогао и утешио ме".

Док се светитељ тако мољаше, к њему приступише џелати, обнажише га, растегоше му руке и ноге, говорећи: Шта ћеш сада радити, Јакове? теби више помоћи нема, јер нам је наређено да тело твоје исечемо на комаде: прсте руку и ногу твојих, и сво тело твоје од врата до пета ми морамо сећи, а напослетку имамо ти и главу одсећи. Стога размисли шта је за тебе боље: или да се покориш царевој вољи, и останеш жив, здрав и читав, или да паћенички умреш у страшним мукама?

Исто тако светом Јакову с плачем говораху и неки од његових пријатеља: Зашто узалуд погубљујеш душу своју? сажали се на себе и не убијај дивну младост своју, испуни цареву вољу, поклони се боговима нашим, да би остао у животу; а Богу своме, ако хоћеш, служи тајно.

На то светитељ, отворивши уста своја, рече: He плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом. Ја одлазим у вечни покој, а ви ћете отићи у вечиту муку. Јер касапећи моје удове, ви ми тиме припремате неисказано блаженство на небу, a себи - ужасно мучење у паклу, где ћете горети у неугасивом огњу заједно са демонима којима се сада клањате.

При тим речима светитељевим један од надзорника царских поче тући џелате, говорећи: Што стојите гледајући на њега? Приступите извршењу онога што вам је наређено.

И одмах један од џелата ухвати десну руку светитељеву и одсече му палац. А блажени Јаков, гледајући у небо рече: Помоћи моја и надо моја, Господе Боже! велики у крепости, Ти божанским прстом Својим изгониш демоне, прими као грану од дрвета овај прст мој, одрезан силом демонском, и буди ми милостив јер и од чокота се одрезују лозе, да би се подмладиле, и веће порасле, и много рода родиле. - Надзорник пак царски, сажаљевајући светитеља, рече му: Поштеди себе, Јакове, и послушај царево наређење: поклони се боговима нашим, да би остао у животу. Ти видиш, свима нам је жао тебе. А за одрезаним прстом немој жалити: лекари ће те излечити. Само немој више убијати здравље своје и лепоту младости своје. - Блажени му одговори: Зар ти не знаш да кад се обрежу лозе на чокоту, чим сунце стане загревати земљу, обрезана места успупоље, и затим почињу расти и род доносити? Тако бива и са верним синовима Божјим: насађени у винограду Божјем и накалемљени на прави Чокот - Господа Исуса, који је рекао: Ја сам чокот а ви лозе (Јн. 15, 5), они се сада обрезују привременом смрћу и васкрсавају у будућем веку, где се зелене и украшују непролазном славом и доносе плодове вечне награде.

Тек што свети мученик заврши своју реч, џелат му опет приђе и одреза му други прст. Међутим светитељ, трпељиво подносећи муке, кликну: Прими, Господе, и другу лозу од Твог чокота, који засади десница Твоја. - Лице пак светитељево беше светло и препуно радости, као да доживљује не велика мучења већ највишу насладу.

Тада светитељу одрезаше и трећи прст. А он рече: Ослобођен од три у свету искушења (тојест жеље тела, жеље очију и гордости живота), ја благосиљам Оца и Сина и Светога Духа, и са Три младића спасена из огња исповедам Тебе, Господе, и заједно са ликом Мученика певаћу име Твоје, Христе.

Кад четврти прст одрезаше мученику, он ускликну: Ти који примаш хвалу од четири животиње, прими као жртву Теби страдан.е четвртог прста мог, одрезаног за исповедање светог имена Твог.

Пошто пак светом Јакову одрезаше пети прст, он узвикну: Настаде весеље моје као на свадби пет мудрих девојака.

Тада мучитељи, пре но што приступише одрезивању прстију на левој руци светитељевој, почеше га саветовати: Јакове, поштеди сада душу своју и не погубљуј себе, него испуни цареву вољу, да би остао читав. Зар ти није боље да останеш неповређен и жив, него да доживљујеш ове муке и умреш? Немој туговати што си изгубио једну руку, јер у свету има много људи са једном руком а изобилују богатством и почастима, и уживају сва блага на земљи. - Светитељ им одговори на то: Када пастири стригу овце, они, остригавши десну страну, зар остављају леву неостриженом? Ја сам овца стада Христова, која је предала себе у руке ваше Господа мога ради, да удове моје одсечете као што се стриже вуна. И пошто ми је десна рука већ одсечена, зар ћу поштедети леву? He, нећу поштедети и све удове моје, и свући ћу васцело тело моје трулежно, да бих се обукао у нетрулежност.

Затим погледавши у небо, свети мученик рече: Ја сам мали и ништаван пред Тобом, Господе! Ти, велики Бог, умалио си себе обукавши се у наше обличје, и претрпео си за нас распеће и заклање; и ја, Владико мој, не могу подражавати Твоја страдања, но ипак предајем себе на муке и смрт, да би Ти у време свеопштег васкрсења подигао мене жива и цела.

Када свети страдалац оконча своју реч, мучитељи опет приступише к њему и одрезаше му први прст леве руке. A o" рече: Благодарим Ти, свехвални Господе, што ме удостоји да и шести прст принесем Теби, који си у шести дан и час раширио на Крсту пречисте руке Своје.

Затим одрезаше светитељу седми прст; и тада он ускликну: Раније, уста моја заједно са пророком Давидом хваљаху те седам пута на дан за судове правде Твоје, а данас са седам прста, одрезаним за Тебе, прослављам милост Твоју коју си показао на мени.

И одрезаше светом Јакову осми прст, а он повика к Богу: Господе, Ти сам по закону прими обрезање у осми дан, a ja примам одрезивање осам прстију да, одвојивши се од безаконих и поганих људи, сјединим се с Тобом, Спаситељем мојим, и прешавши из тела, угледам пресвето Лице Твоје, које душа моја тако жуди видети као што жедна кошута јури на изворе водне.

После тога одрезаше светитељу девети прст. А он кликну: Христе мој, Ти си у девети час предао на крсту дух Свој у руке Оцу, а ја у болу одрезаног деветог прста мог приносим Ти благодарење што ме удостоји да будем распрострт ради одрезивања удова мојих за свето име Твоје.

Онда одрезаше светитељу десети прст. А он, хвалећи Господа, громко изговори: На десетоструном псалтиру певам Те, Боже, и благодарим Те што ме удостоји претрпети одсецање десет прстију мојих за десет заповести Завета Твога, исписаиих на две таблице.

Тада неки од присутних велможа царских, који беху пријатељи светог Јакова, горко плачући, почеше му говорити: Мили пријатељу наш, молимо те, послушај нас: испуни цареву вољу, да не би у страшним мукама умро. За прстима пак својим немој жалити, јер те искусни лекари могу излечити; само ти сам поштеди себе, да не будеш лишен слатког света овог: имаш огромно имање и можеш живети у миру. Јер, да си сиромах, могао би помислити: каква ми је нада и корист од живота, када не могу да радим и издржавам себе? Међутим, ти си богат, и имаш много злата; и ако само хоћеш, можеш сјајно живети у сластима овога света, и веселити се са својом супругом, и с мајком, и с милим пријатељима својим. Зашто хоћеш да душу своју узалуд погубиш? Реци само једну реч, покоривши се царевој вољи, па ћеш одмах бити ослобођен мучења.

Погледавши на њих, блажени Јаков рече: Нико не може два господара служити; и ниједан који метне руку своју на плуг па се обзире натраг, није приправан за царство Божије. Јер је Господ мој рекао: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан. Зато нећу послушати ваш савет, јер ваше речи вуку у погибао. Ја вас нарочито молим: немојте ме штедети, него поступите са мном како вам је наређено.

Тада се мучитељи распалише гњевом, па приступивши светом мученику одсекоше му палац десне ноге. А мученик кликну: Слава Теби, Христе мој! Теби не само руке него и ноге бише прободене, и источише крв; молим Те, удостој ме тога, да моја десна нога, која пострада одсецањем палца, стане макар са последњима с десне стране Тебе.

Онда светитељу одрезаше други прст на истој нози. А блажени светитељ настави славити Бога: Овога дана, Господе, на мени се удвостручи Твоја милост и сила, јер ћу ја, претрпевши одсецање и овог другог прста, поћи к Теби, свемоћном и животворном Богу мом који ме избавља од друге вечне смрти.

Одрезаше блаженоме и трећи прст, па га бацише пред њега. Блажени, погледавши на њега осмехну се, и рече: Иди у име Свете Тројице к својој сабраћи и ти, трећи прсте; ти ћеш, као зрно пшенично које је пало у земљу и умрло за Христа васкрслог у трећи дан, добити заједно са другим члановима тела мог велику награду у дан свеопштег васкрсења.

После тога одсекоше мученику четврти прст. Тада он громко узвикну: Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога који ме спасава силом четворокраког крста, јер исповедам свето име Његово.

Одсекоше светитељу и пети прст, а он продужи славити Господа Бога, кличући: Господе, сада ћу почети благодарити Тебе који си претрпео на крсту пет рана, и прослављаћу помоћ Твоју, јер ме Ти чиниш достојним удела верних слугу Твојих, који су пострадали за Тебе и умножили датих им пет таланта.

После тога мучитељи стадоше одсецати мученику прсте на левој нози. Када му одсекоше мали прст, свети мученик узвикну: Буди храбар и ти, мали прсте, шести по реду између одрезаних, јер се надам у милостиво укрепљујућег ме Бога, који у шести дан створи тебе малог заједно с великима, па ће и тебе малог васкрснути као и велике. Јер када ни једна длака на глави човековој неће погинути без воље Божије, утолико пре ти мали прсте нећеш се одвојити од других већих прстију, него ћеш се подједнако с њима прославити као што и страдаш подједнако с њима.

И одрезаше седми прст светоме Јакову, а он громко кликну: Разорите ову стару кућу у којој се скрива седмоглава змија, а мени се припрема од Творца, који је у седми дан отпочинуо од дела Својих, кућа неразорива, нерукотворена, вечна на небесима.

Кад блаженом мученику одсекоше осми прст, он рече: Онај који је у Нојевом ковчегу спасао осам душа од воде, спашће и мене који проливам крв своју као воду. Ето, одсекоше ми и осми прст; и као што наковањ под ударцима чекића не осећа бол него постаје још тврђи и чвршћи, тако и ја не осећам болове при одрезивању делова мојих, јер ме благи Лекар, сам Творац, укрепљује и олакшава ми страдања; Он ће ме, после свих седмица земаљског живота мог, када настане свеблажени осми дан вечности, потпуно васпоставити.

Тада одрезаше светитељу девети прст. А он се мољаше: Молим Те, Боже истинити, утврди ме у трпљењу, јер се душа моја узда у Тебе који си утврдио у благодати Својој и у непогрешивости Девет Чинова Ангелских, удостој с њима стајања пред Тобом и мене који претрпех одсецање ових девет прстију с ногу.

И одсекоше блаженоме мученику десети прст на нози. A он громко кликну: Исусе Христе, савршени Боже и савршени човече, ево приносим Ти на жртву две десетице мојих прстију. - Затим додаде и ово: Суди ми Боже, и расправи парбу моју с народом рђавим (Псал. 42, 1), јер безбожници не поштедеше Твоје створење, него као немилосрдни вуци растргоше све удове моје.

Међутим, тамо стајаше огромно мноштво људи и жена, стараца и младића, и посматраху мучење светог Јакова, и дивљаху се таквом трпљењу његовом. А страдалац Христов, погледавши на мучитеље, рече им: Што стојите узалудни? сеците дрво чије гране већ одсекосте. - Мучитељи му приђоше, и одсекоше му десну ногу. А он кликну: Сада приносим на дар Цару Небескоме оруђе стајања мог пред Њим, из љубави према коме и трпим ова мучења, да би моја одсечена десна нога стајала у царству Његовом.

Затим му одсекоше леву ногу. А он погледавши у небо рече: Услиши ме, Господе, јер је блага милост Твоја; Ти си Бог који чини чудеса: учини са мном знамење на добро: избави ме од стајања с леве стране.

После тога одсекоше светитељу десну руку. А он ускликну: Господе, певаћу милост Твоју вавек; јављаћу истину Твоју из нараштаја у нараштај, јер се јасно испуњују на мени ове речи Твоје: Ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе (Мт. 5, 30).

Тада светом Јакову одсекоше леву руку. А он рече: Неће Те мртви славити, Господе, ни они који силазе у ад и држе се на животном путу леве стране, тојест неправедних дела, него ми живи који одбацујемо леву страну, тојест неправду, благосиљаћемо Тебе, Господе, од сада и до века.

Онда светитељу одсекоше десно раме. А он рече: Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, певаћу Богу своме док ме је год (Псал. 145, 1-2). Јер Онај који је нашао изгубљену овцу и дигао је на раме Своје, и поставио је с деоне стране себи, опоменуће се и овог десног рамена мог; н нашавши га одсеченим, поставиће га с десне стране себи.

И одсекоше светом мученику лево раме. А он рече: Непријатељи ме опколише са свих страна. Но Господ је помоћник мој и похвала моја; Њему је власт на рамену; Он је Спаситељ мој: Он неће допустити да ја, који претрпех одсецање левог рамена овог, скренем улево у власт таме.

Затим почеше сећи светом Јакову голени до самих колена. Осећајући страшне болове, светитељ повика: Господе Боже мој, Ти указујеш помоћ онима који се боје Тебе и уздају у Тебе, помози и мени, слузи Твоме, јер ме обузеше самртни болови. - Чувши то, мучитељи му рекоше: He говорисмо ли ми теби, да ћеш доживети страховита мучења и ужасне болове? Али, ти нам ниси веровао. - Ho храбри страдалац одговори им: Зар не знате зашто осетих болове? Зато: да се обелодани да сам телесан; до сада, уз помоћ Божију, ја ни у шта не сматрах сва мучења, као бестелесан; а сада, осећајући болове као што је природно, ја се показујем телесан. Но Господ ће ме ускоро обући у ново тело, које ваша оруђа за мучење неће никада моћи ни сећи ни мучити.

Сва ова мучења светог Јакова од стране његових мучитеља трајаху од самога јутра до три сата после подне, и за све то време из његовог мученог тела излажаше силан миомир. Када, најзад, мучитељи престадоше истјазавати светог мученика, војник Христов, који својим страдањима победи ђавола, кликташе к Богу: Свет си, Свет, Свет, Боже Сведржитељу, Оче и Сине и Свети Душе, хваљен од Херувима, слављен од Серафима, и прослављан од свих Небеских Војски, и обожаван од сваког живог створа, погледај на мене, Боже живих и мртвих, и услиши ме једва живог. Ето, одсечени су ми сви удови, и ово тело моје лежи као мртво, са нешто мало живота у себи; и ја немам ноге, на којима бих стајао пред Тобом, Господе; немам руке које би на молитви пружао к Теби, Владико; немам колена на која бих падао метанишући пред Тобом, Створитељу мој; одсечене су ми руке, ноге, рамена, и голени, и ја сам бачен преда Те, Свевидче, као разваљена кућа, и као дрво без грана. Стога Те молим, Човекољупче, не остави ме до краја него изведи из тамнице душу моју.

Када се свети мученик тако мољаше, један од присутних узе нож и одсече му чесну главу. И тако завршивши свој подвиг мучеништва, свети Јаков предаде свету душу своју у руке Божије. А чесно тело његово, раскомадано лежаше на земљи до ноћи. Ноћу пак благоверни људи сабраше све делове искасапљеног тела, и сахранише их заједно. са преосталим телом, славећи Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

• Вера
  

Покајање је дубока унутрашња спознаја пута светлости и живота услед чега долази до преображаја нашег живота, мењања нашег умног склопа (μετάνοια - meta+noia, преумљење). Ми приносимо молитве и жртве не као умилостивљење, већ као израз наше љубави и благодарности (евхаристија).

Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа на посланицу Јеврејима 15, 8 PG). У јеванђељима нигде немамо запис да се Господ смејао или шалио, али се помиње да је плакао, уздисао, осећао бол. Св. Ава Јустин у беседи на Рођење Св. Јована Крститеља том 1, беседа 3 пише: "Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим." Св. Ава овде у потпуности прати Св. Јована Златоуста.

Треба имати у виду да Господ засигурно није ноншалантно шетао Јудејом на начин како то можемо видети у неким холивудским верзијама Његовог живота. Христос у тим филмским остварењима личи на савременог револуционара, хипика, на Исуса Христа супер-звезду (Jesus Christ Superstar) по истоименитој рок-опери. Христова радост је другачија. У разговорима са облагодаћеним људима, посебно старцима подвижницима, можемо да осетимо ту неизмерну љубав и топлину радости која зрачи из њиховог срца. Хришћанска радост је пута унутрашње радости која је различита од необуздане радости и грохотног смеха. Лице Божијих угодника је увек насмејано без гримасе и извештачености. Њихове шале су увек примерене и поучне и у њима никада нема оне ироније и вулгарности која често прати обичан хумор.

У време свог земаљског живота Христос је волео не само децу већ и сваког човека, и праведника и грешника који се каје и бори се да нађе пут ка светлости и радости. Исто тако, Христова туга није била она мрачна и тешка туга која обремењује срце које живи у безнађу и очајању. Свети оци подвижници су зато сковали посебну реч - χαρμολύπη (хармолипи, радостотворна туга). У тој атмосфери радостотворне туге писана је богослужбена поезија, сликане су православне иконе у њој се изражава цео православни етос.

Господ нас позива да изиђемо из овога света, али не на начин да физички нисмо у њему јер је то немогуће, него да не будемо овладани овим светом и сујетом овог света. То значи да као хришћани треба да живимо у овом свету као ходочасници, путници који су стално свесни да иду ка Царству небеском. Све чиме се бавимо: науком, сликарством, музиком, градитељством, укратко било којом професијом, треба прихватати и обављати у светлости Христовог еванђеља, све на духован начин просуђујући и расуђујући. Зло не лежи у самој творевини, већ у злоупотреби те творевине и њеном бунту против Бога и његове љубави. Савремена култура и цивилизација великим делом су саздани као материјални израз тог бунта, али исто тако, све око нас треба да стално заквашујемо смислом наше вере у Господа. Циљ хришћанства није, дакле, да преобрази физички овај свет и да створи савршено људско друштво као царство небеско у овом простору и времену. Зато свим вредностима друштва које нас окружује прилазимо тражећи дубљи смисао који води вечном животу. Слушамо музику, читамо књижевност, бавимо се науком, градимо и стварамо, не ради личне сујете или беспослице, већ сагледавајући и сведочећи у сваком сегменту онога што нас окружује премудрост у тајни сакривену.

Када сам прошле године имао прилику да обиђем већи број музеја у Италији осећао сам дубоко унутрашње испуњење гледајући у тим уметничким радовима одраз божанског стваралаштва и љубави према творевини као дару Божијем. Сасвим је сигурно да многи уметнички радови нису направљени у том душевном настројењу, али ми својим приступом уметности дајемо тим делима други смисао и доживљавамо је као слављење Бога. Тако је и са музиком, посебно оном музиком која је и стварана у Божијем надахнућу и љубави према Богу као што је то случај код Јохана Себастијана Баха. Ако ништа друго у уметности увек проналазимо тежњу и вапај ка Богу, ка вечности јер је уметност пре свега покушај да се досегне оно што превазилази људске биолошке оквире. Правилан приступ уметности помаже нам зато да уметничка дела доживљавамо као значајан подстицај за благодарење Богу и не представља само по себи сметњу у духовном животу.

У коментару који сте цитирали осећа се посебна нелагодност у вези симбола крста. Крст је за Цркву симбол не мучења и страдања већ победе над смрћу јер је Господ смрћу смрт победио. Тај симбол ужаса и страха, јер су у антици на крсту разапињани разбојници и бунтовници, постао је симбол радости и вечног живота. Зато ми православни хришћани Распетог на крсту не представљамо као неког јадника коме је и самом потребна наша помоћ, већ као Бога и Цара славе, који на крсту стоји ширећи руке у загрљају да обухвати васцели свет и творевину. Погелдајмо само разлику између нашег познатог студеничког распећа и неких готичких распећа. Разлике су огромне. Студенички Христос је победилац смрти, који осећа бол у страдању, не зато што је по нужности овладан тим болом, већ зато што сам жели да буде по свему једнак нама. То је бол љубави, а не очаја и патње. Али његово лице зрачи унутрашњом радошћу и тријумфом, па се чак и Св. Јован Богослов у подножју крста благо осмехнуо јер је видео да смрт његовог љубљеног учитеља није крај већ почетак. На готичким распећима слика је потпуно другачија: измучено и мршаво тело Господа, згрчено у боли и патњи. Запад је увек посебно наглашавао реалност Христовог страдања што никада не смемо да изгубимо из вида. Христос је заиста пострадао, заиста умро на крсту, а пре тога претрпео мучења, шибања. Сетимо се само филма Мела Гибсона "Страдање Христово" који је у потпуности иконографски гледано одраз средњовековне западне традиције Христа паћеника. Цео филм је усресређен на страдање које је приказано у крајњој графичкој реалности (која се вероватно не разликује много од поступака којим су Римљани кажњавали своје осуђенике).

Православна Црква никада није негирала реалност Христовог страдања на крсту као што су то чиниле неке секте (нпр. докетисти, по којима је Христос привидно страдао или муслимани (који на пример верују да пророк Иса није пострадао на крсту већ да је жив узнесен телом на небо). У савршеној равнотежи халкидонске формуле о личности Христовој у две природе, божанској и људској, нема места за претеривања било које врсте. Запад је историјски више наглашавао Христово страдање и муку, док је Исток увек страдање гледао у светлости Васкрсења. Потенцијална опасност за Запад је стога увек била у томе да се Христос исувише хуманизује и претвори у човека хуманисту, револуционара, страдалника, док је Исток историјски много више имао проблема са монофизитским тенденцијама по којима је у сједињењу две природе Божанство толико надсенило његову човечност да је страдање више шематски приказивано (обратити пажњу на коптску и сиријску иконографију). Хвала Богу, православни Исток је успео да очува чврсту доследност Халкидонској вери, иако и дан данас за православне сусрет са реалношћу Христовог страдања делује донекле саблажњиво и неправославно, посебно када се прикаже ван ширег контекста Његовог домостроја спасења. Зато на православним распећима стоји често натпис Цар славе, као ознака победника над смрћу и подсетник да његово страдање није био пораз већ вољни акт љубави Бога који смрћу побеђује смрт.

Архимандрит Сава Јањић

Кроз неко време њој умре муж, и она се не хте поново удавати, него удовиштво своје стаде проводити у посту и молитви, живећи Христу у чистоти и предајући себе и сина промислу Његовом, јер је Он Отац сирочићима и удовицама. А кад одгаји свога сина, она га, - као некада Ана Самуила -, одведе цркви и предаде на службу Багу уручивши га Адријанопољском епископу, блаженом Теодору. Духом провидевши благодат Божију која беше у дечаку, епископ га силно заволе и поче га учити Светоме Писму. А када Алимпије одрасте, он превазиђе своје врснике мудрошћу и знањем; и беше вољен од Бога и од људи због доброг владања свог и велкких врлина својих. Алимпије беше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспрекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и за ђакона рукоположен; и служаше беспрекорно Богу.

После извесног времена у Алимпија се појави жеља за усамљеничким животом: да живи у молитвеном тиховању, усрдно служећи јединоме Богу и наслађујући се непрестаним. богомислијем. Ову жељу срца свога он откри праведној матери својој, која, слично пророчици Ани, не одлажаше од цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ; јер она давно све своје имање раздаде сиромасима, и уневести се Христу, и би постављена за ђаконису. Тој богоугодној слушкињи Господњој, а матери својој, свети Алимпије каза своју намеру, рекавши јој: Хоћу да идем на исток, јер чујем да тамо, у пустињама, живе у молитвеном тиховању многи свети оци; настанићу се с њима, и постараћу се, уз помоћ Божију, да подражавам њихове врлине. А ти, мати моја, моли се за мене, да Господ управи пут мој по Својој светој вољи и да My угодан буде овај мој потхват.

Ни најмање растужена због растанка са сином, мати подиже к небу руке своје, усрдно се помоли Богу за њега, па га онда благослови и отпусти с миром.

He рекавши никоме сем матери, блажени Алимпије напусти Андријанопољ, и запаљен божанственом жељом хиташе путем као јелен на изворе водне. Вест о његовом одласку силно ожалости епископа Теодора, клир и мирјане, јер се лишише тако доброг сажитеља који примером свог врлинског и равноангелског живљења украшаваше Цркву Божију и беше од велике користи вернима побуђујући их на подвиг. Епископ одмах разасла људе на све стране да траже блаженог Алимпија, и након много дана пронађоше га у Евхаиту о празнику светог мученика Теодора. Али га са великом муком, нешто молбама нешто претњама, једва успеше вратити у отачаство. Јер Богу не беше угодно да се Пафлагонија лиши таквог светилника свог, којим се многи извођаху из таме и греха на светост богоугодног живота. Вративши се к својима, блажени Алимпије силно туговаше што му путовање би ометено и што му се жеља не оствари. Али Бог сваке утехе утеши његову тугу једним божанским виђењем. Јер неки диван човек, боље рећи - анђео Божји, јави се блаженоме Алимпију и рече му: He тугуј, Алимпије, што си враћен са жељеног пута. Добро знај: свето је свако место које човек који љуби Бога изабере да побожно и богоугодно живи.

Утешен овим виђењем, Алимпије преста туговати и продужи свој монашки живот усрдно се подвизавајући и служећи Богу. Ипак њега не напушташе жеља да се повуче и усамљенички живи у неком пустињском месту. Због тога он много пута одлажаше из келије и обилажаше околне горе, поља и шуме, иштући место, згодно за богомислије. И једном, попевши се на гору, јужно од града, он нађе на њој високо и живописно место, удаљено сасвим од градске вреве, и оно му се веома допаде. Затим он донесе алат за копање, и ископа бунар. При томе он, не толико копајући мотиком колико Богу се усрдно молећи, изведе из земље воду. Пошто заврши тај посао, блажени Алимпије оде к епископу и моли га да му допусти живети тамо и цркву подићи. Но епископ, ма да не беше против те жеље његове, ипак тајно посла слуге да бунар затрпају камењем и заспу земљом. Јер епископу се није хтело да блажени Алимпије живи на том месту, пошто гора бејаше врло висока, усто далеко од града, и скоро неприступачна за свакога који би хтео да посети угодника Божјег. Епископ је желео да се Алимпије настани ближе граду и на згоднијем месту. Међутим, када блажени Алимпије виде да је његов бунар затрпан, он напусти ту гору и стаде тражити себи друго место у околини града.

Пред самим градом налажаше се једна пустиња, пуна древних гробова незнабожачких; притом насељена легионима нечистих духова. Због тога се сви бојаху тога места и "ико није могао проћи туда услед страхота, чињених од стране демона. Видећи да сви избегавају ту пустињу, блажени Алимпије се настани тамо у једном гробу незнабожачком; на врху пак тог гроба бејаше стуб, и на стубу идол. Разбивши идола, као иловачни суд, преподобни постави на његовом месту часни крст. И тако, не бојећи се демонских страшила и нападаја, он поче живети тамо, оружјем крста и стрелама молитава својих одгонећи далеко од себе пукове демона.

Једном у сну преподобни Алимпије виде нека два чесна мужа, обучена у свештеничке ризе; и они му рекоше: "Зашто си нас, човече Божји, оставио да те тако дуго чекамо овде? Ако си ти тај Алимпије, који је од Бога предзначен да освети ово место и умножи на њему славословље Божије, онда одмах отпочни тај посао који треба да обавиш". - Пренувши се из сна, преподобни се зачуди речима јавивших се мужева, не знајући ко су они, и шта он треба да чини на овом месту, да би се умножило славословље Богу.

Ускоро потом ваљало је епископу Адријанопољском Теодору путовати неким послом к цару, и блажени Алимпије беше дужан да га прати као клирик. Покоравајући се вољи свога архијереја, Алимпије пође и против своје жеље, и праћаше га све до Халкидона, где је епископ намеравао да се укрца у лађу и отплови у Цариград. За то време Алимпије уђе у једну цркву на обали морској, и помоливши се задрема. И гле, њему предстаде у виђењу нека прекрасна девица, сијајући као сунце и рече му: Устани брзо, Алимпије! - А он, дивећи се њеној лепоти, упита је: Ко си ти, госпођо, и зашто ми наређујеш да брзо устанем? - Ја сам Ефимија, слушкиња Христова и мученица, одговори она. Устани, и ако хоћеш хајдемо у твоје отачаство! Воља је Божја да ти будем сапутница и помоћница.

Када света мученица изговори те речи, Алимпије се пробуди, и не виде никога пред собом, само срце своје нађе препуно духовне радости. И њему би јасно да Бог хоће да се он врати у своје усамљеничко молитвено тиховање. Стога, оставивши епископа, он се врну у своје отачаство, имајући као сапутнике невидљиву помоћ и молитве свете великомученице Ефимије, чији лик и слатку беседу он сво време чуваше у срцу свом и радоваше се духом.

Дошавши у Адријанопољ, на своје усамљеничко пустињско место он намисли подићи на том месту цркву у име свете Ефимије. Али он не имађаше потребна средства за то, јер, раздавши све своје имање и следујући осиротелом нас ради Христу, он као убожјак није имао ни злата, ни сребра, ни бакаруша у појасу своме. Тада он замоли своје знанце међу грађанима и суседима да му помогну. А они, дознавши његову жељу, даваху му ревносно и усрдно све што беше потребно, и за кратко време међу незнабожачким гробовима би подигнута црква у име свете великомученице Ефимије. А кад копаху темељ, светом Алимпију се поново јавише она два гореспоменута мужа у јерејским одеждама. Један од њих држаше у руци Кадионицу и кађаше темељ, означујући тиме како ће ту бити велика црква, а други певаше: "Осана месту овом!"

Ко беху та два мужа, не зна се. Али након извесног времена тамо бише обретене нетљене и миомирисне мошти та два мужа, који се двапут јавише преподобном Алимпију у виђењу. И по његовом наређењу те свете мошти бише положене у цркви, њиме подигнутој.

Још пре освећења цркве легиони демонски, видећи да ће старањем светог Алимпија, њихово обиталиште постати насеље светаца, и да о"де где беху њихови привиди и страшила сада почиње наступати Божја благодат, јурнуше са страховитом виком и дреком на новоподигнуту цркву и светитељеву келију, желећи да до темеља сруше грађевину и да, уплашивши светог Алимпија, отерају га одатле. У своме бесу демони викаху разним гласовима, као разјарене звери или као помамљени ратници; но Христов војник одмах стаде на молитву, наоружа се њоме као непобедивим оружјем, и тог часа победи привидну силу демонску, те демони побегоше са стидом, као прах развејан ветром.

Пошто црква би освећена, почеше из града долазити људи да славослове Бога и слушају душекорисна поучења светитељева. Тада преподобни Алимпије, наоружавајући се још силније против невидљивих непријатеља, узиђе на столп (= стуб), слично светом Симеону, првом столпнику, и стаде као на стражу, издалека примећујући наступајуће пукове демона, и јуначки се борећи с њима дан и ноћ. Но демони, иако свагда биваху побеђивани од њега, ипак не престајаху са својим безочним нападима на њега.

Једном ноћу зли дуси почеше се камењем бацати на светог Алимпија, задајући му тешке повреде. Трпећи то каменовање, светитељ говораше демонима: Шта је вама до мене, човеконенавидни и пагубни демони? Што се узалуд узбуђујете, и пакосно устајете на слуге Божије? Ово камење које ви бацате на мене, сведочиће пред Христом у дан другог доласка Његовог о вашој бестидној дрскости и злоби. Знајте да ја ни у шта не рачунам ваше бацање камења на ме, и сматрам то као дечју играчку. Ево, ја ћу склонити ове танке дашчице што ми служе као кров над главом, да бих несметано примио од вас каменовање и претрпео ради Господа оно што претрпе свети првомученик Стефан. Ви њега убисте рукама Јевреја, и са тим Јеврејима наследићете пакао огњени. - Чувши ове речи и схвативши да је непобедиви страдалац готов претрпети све ради Бога, демони се разбежаше са тог места на све стране.

To чуше неки људи који те ноћи пролажаху туда, а видеше и демоне који у разним обличјима бежаху са тог места ридајући, запомажући и вапијући: "Алимпије нас истера из нашег обиталишта! Куда да се денемо? Нама нигде нема места!"

Преподобни Алимпије скиде са стуба малу настрешницу која беше над његовом главом, и стајаше имајући небо као свој покривач, и јуначки трпећи зиму и врућину, дажд и град, снег и мраз, и све промене ваздушне. И би он добровољни мученик не једно време него педесет три године, страдајући на своме стубу, као прикован на крсту. И стицаше се к њему многи народ: људи и жене, младићи и старци, да слушају корисне поуке његове и да се исцељују од својих Душевних и телесних бољки. А многи од њих изабраше да остану и живе поред њега. Зато светитељ нареди да се устроје два манастира, мушки и женски, један с једне стране столпа, а други с друге. Сам пак стајаше на столпу у средини, као свећа на светњаку, просвећујући оба манастира и учењем својим и примером ангелског живота свог, и заштићујући их молитвама својим. Преподобни им даде законе и уставе монашког живота, наредивши им да будно чувају себе од демонских замки. Притом он женама нарочито заповедаше да се никада не показују мушкарцима на очи.

У женском манастиру живљаше и мајка блаженог Алимпија са својом ћерком а његовом сестром Маријом, и друге врло угледне жене града Андријанопоља, и међу њима неке Ефимија и Евула, које оставише сва имања своја, децу, сроднике и пријатеље, и сву таштину и сласти овога света, и обукоше се у ангелски образ, и живљењем својим уподобише се самим ангелима.

Мати преподобног Алимпија беше у чину ђаконисе, и ма да живљаше по монашки, она ипак не хотијаше да се обуче у монашки чин, говорећи: "Једно је и исто бити ђакониса или монахиња". Међутим син је често мољаше да се обуче у монашки лик; но она га не послуша у томе, док не би упућена на то једним виђењем, поводом кога она сама моли сина да је замонаши. У том виђењу она виде необично лепе палате, из којих се чуло преслатко и преумилно појење и слављење Бога. А када она хтеде да уђе тамо, забрани јој неки честан и лучезаран човек, који стајаше и стражараше на улазу у те палате. Притом јој он рече: "Ти не можеш ући тамо, јер тамо блаженствују слушкиње Господње, које My послужише у монашком чину. Међутим ти немаш на себи монашку одећу, стога и не можеш ући тамо и узети удела у њиховој радости".

Ове речи веома посрамише светитељеву мајку, и она, пробудивши се из сна, стаде молити сина да је постриже у монашки чин. После пострига она удвостручи своје подвиге, додајући труд труду И тако се много година подвизавајући у монаштву, она веома угоди Господу, и отиде к Њему. Син пак њен, преподобни отац наш Алимпије, толико угоди Богу, да још за живота на земљи биваше обасјаван небеском светлошћу: много пута јављаше се над његовом главом огњени стуб који досезаше до облака и озараваше сво место оно. A TO се догађало често, некада по дану, некада по ноћи, већином по ноћи; и када се дешавала грмљавина и севање муња, тада се та небеска светлосг јављала над светитељем изнад столпа његовог. Многи од верујућих и свето живећих удостојаваху се видети то; а други, којима се догађало да ту светлост посматрају издалека, мишљаху да светитељев столп гори стварним огњем. Достојни пак јасно гледаху то неисказано знамење небеске славе. Тако Бог прослављаше угодника Свог.

Свети Алимпије учини многа чудеса благодаћу Христовом: он болне исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, будућност предсказиваше. На четрнаест пак година пре смрти, ноге његове бише поражене љутом болешћу, те за све то време он не могаше стајати већ до самог престављења свог лежаше на једну страну. И када ученици његови хотијаху да га понекад окрену на другу страну, он им то никако не допушташе него трпљаше као други Јов, благодарећи Бога, ка коме и отиде с радошћу. По престављењу пак његовом многа се исцељења даваху болесницима од светих моштију његових, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

Тропар, глас 1. – Био си стуб трпљења и ревновао си угледајући се на Праоце, свети, јер био си сличан Јову у страдањима, Јосифу у искушењима, и анђелима си био подобан у телу, Алимпије оче наш: Моли Христа Бога да спасе душе наше

Кондак, глас 8. – Као узрок врлинаи похвала испосника, Црква те данас и у песмама слави, свети Алимпије. Твојим молитвама подај онима који са љубављу поштују твоју доброту и подвиге, опроштај од великих грехова, као истоимени.

• Вера
  

|

Секташи своје мишљење оправдавају позивањем на речи светог апостола Петра: А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Петр. 2, 9), истржући из Светог Писма поједине фразе и не поредећи их с другим текстовима. Али послушајте речи Исуса Христа: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Значи, осим вере у Бога, потребна су још и дела.

Свети апостол Јаков говори о томе: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва (Јак. 2, 14, 18-20)?

Није потребна просто вера, већ делатна вера. Треба да се она тако чврсто усели у наша срца, потпуно овладавши свим нашим помислима и вољом, да не можемо да живимо другачије од онога што нам заповеда вера у Господа. Јер онај ко је пун истинске вере, не може да крши заповести Христове, не може да живи непристојно, проводећи живот у смеху, у забавама, у блуду и прељуби. Може ли верујући човек да проводи свој живот у пијанству, лоповлуку, убиствима и разврату? А чак и међу бандитима има таквих који говоре да наводно верују у Бога – и сам сам то чуо од њих. Може ли таква вера да их спаси?

Хоће ли се човек који свим срцем верује у Бога и тежи ка вечној истини, ка вечном животу осећати добро у окружењу неверујућих људи, који срамоте име Божије, међу сумануто развратним људима? Зар неће тежити ка томе да оде даље од њих као што су одлазили оци наши у дивље, непроходне шуме севера Русије, као што су древни праведници одлазили у вреле пустиње Египта, тражећи тамо осамљеност и могућност да буду у општењу с Богом које ништа не ремети, у сталној молитви? Да ли сме хришћанин који има породицу да пружа пример разврата својој деци; да ли сме да вређа, да угњетава и бије своју жену, да се свађа и псује?

Али зар не знате такве који себе називају хришћанима и иду у цркву, а код куће праве безобразлуке: џангризава свекрва малтретира несрећну снагу, трује јој живот, доводећи до тога да покушава да побегне из куће оставивши све. И оних који само побожно изгледају има много. Али колико вреди њихова вера? Њихова вера уопште не одговара Господњим заповестима.

Може ли човек који верује у Бога да буде хладан, немилосрдан, да одбија да помогне својим ближњима? Може ли он зло да каже гладном: "Иди, Господ ће ти дати"? А тако често говоре, и деца слушајући то, понављају окрутне речи.

Ипак човек не може да чини добра дела без помоћи Божије, само својим хтењем и усрдношћу. Само Божија благодат нас учи да волимо наше ближње, чини нас способнима за добро. А ова благодат се даје само онима који се не откидају од Чокота, који је Господ. Исус Христос онима који за цео живот остају његова гранчица или листић, који се хране Његовим соковима учествују у великим Тајнима које су установљене одозго. А секташи их или потпуно одбацују или изврћу.

Могу ли људи без благодати да називају једни друге спасенима? Јер онај ко уставши против Свете Цркве чини најтежи од свих грехова – грех поделе – лишен је Божије благодати и не може да има истински добра дела.

Сећајте се речи Христових: Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21) и испуњавајте заповести Оца нашег Небеског, које нам је дао Исус Христос, а Њему припада слава и моћ у векове. Амин.

Са руског Марина Тодић

08 / 12 / 2015

Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.

И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.

Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом.

Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26).

Тит Колиандер

Из књиге "Пут подвижника"

фото

Уводи се у храм Пресвета Дјева – отроковица (девојчица) Марија, будућа Мајка Спаситеља и свих који у Њега верују! Празнујући данас овај догађај из Њеног живота, а будући Њена деца по вери и духу, приморајмо себе да следимо овај поступак по његовој сили и значају, јер је још пророк предизобразио: „Приведоше се Цару девојке за Њом, друге Њене привешће се Теби. Привешће се у весељу и радовању, увешће се у храм Царев.“ (Пс. 4, 15-16) Девојке су – душе верујућих а храм је унутрашње обитавање Бога. Ако смо ми верујући онда смо дужни да идући трагом Богомајке ступимо у унутрашњи храм – пред лице Самог Цара и Бога.

Уосталом, увођење отроковице (девојчице) – Богородице у храм било је само предзнак усхођења свих верујућих пред лице Божије. Основу, почетак, па и сам пут ка томе положио је већ Сам Господ Спаситељ – по Својој човечијој природи. Он је, како пише апостол, „ушао у само небо, да се појави пред лицем Божијим ради нас.“ (Јевр. 9, 24) Човечија природа је у лику Исуса Христа прошла небесима и стала пред лице Самога Бога – не ради Господа, него ради нас. Тиме се отворио истински „пут у светињу“ (Јевр. 9, 8), који је за старе био скривен под символом уласка у Светињу над светињама старозаветне скиније (шатора завета). После тога, сви верујући имају одважност да уђу „унутар иза завесе, где као претеча за нас уђе Христос“ (6, 19-20), да уђу „путем новим и живим, који нам је Он отворио завесом, то јест телом Својим“ (Јевр. 10, 19-20).

Верујући овим путем новим и живим ступају пред лице Бога приликом исхода из тела. Међутим, да би се тога удостојили, потребно је да у овдашњем животу умно или срдачно сатворе оно што се на делу извршава после смрти, односно, потребно је да још овде умом и срцем уђу „унутар иза завесе“, да стану пред лице Божије и да се утврде у непрестаном обитавању на том месту.

Мајка Божија је усходила по степеницама. Постоје, међутим, и степенице или степени умног усхођења ка Богу и могло би се набројати много таквих степена. Ја ћу вам указати само на оне најважније.

Први степен је обраћање од греха ка врлини. Човек – грешник не опомиње се Бога, нити се брине о спасењу своје душе и живи како хоће, удовољавајући својим страстима и склоностима без икаквог ограничења, само ако то не нарушава његове односе са другима. Очигледно је куда ће човека одвести такав пут, али грешник то, у свом нераду и безбрижности, уопште не види. Господ, међутим, бди над њим. Догађа се, пак, да или анђео чувар у срцу или реч Божија коју чује, открију његовим очима амбис ка коме иде, када склопи очи. Када грешник осети опасност свога положаја и када пожели да се избави од неминовне пропасти, он у своје срце полаже чврсту намеру да се одврати од својих пређашњих рђавих дела и навика и да започне да живи према заповестима Божијим. Ова промена живота на боље или, како сам већ рекао, обраћање од греха ка врлини, представља први степен усхођења ка Богу. Овога који је ступио на тај степен видећете како се, напрегнувши снагу, бави једино творењем добра. Њега нећете видети на забавама, ни у позоришту, ни на баловима, где се подстичу страсти и где се кроз њих служи сатани. Он је увек у послу: или је на дужности, или се бави породичним пословима, или, пак, добротворним и благочестивим делима. Кад год је то могуће одлази у храм, на службе Божије, чува све црквене уставе, помаже убогима, савесно ради своје послове, трпи када је то потребно, чува мир и мири друге, одликује се постојаношћу и сталоженошћу, не празнослови, мало спава, мало једе, итд. Ово је тај први степен!

Други степен је обраћање од спољашње врлине ка подстицању и очувању добрих осећања и расположења. Спољашња дела више се цене по осећањима и расположењима са којима су извршена. И поред привидне исправности, ова дела нису увек исправна и зато губимо велики део наших добрих дела. На пример, боравак у цркви је – богоугодно дело. Међутим, на ово дело може да нас подстакне славољубље, и такво дело више неће бити угодно Богу. Можемо са задовољством стајати у цркви, али само зато да бисмо гледало ово или оно, а то такође поништава врлину стајања у цркви. Исто може да се догоди са сваким добрим делом. Можемо да постимо и да дајемо милостињу – али зато да би нас други видели; можемо много да се трудимо ради других – али због човекоугађања, можемо да се усамимо и трпимо – али због охолости, можемо да будемо врло вредни – из зависти, можемо да исправно служимо – због користољубља и неправедне добити; ако, дакле, испитамо сва наша добра дела и строго просудимо о осећањима са којима су она извршена, може се испоставити да су сва она ништавна и да се поништавају рђавим осећањима која се скривају испод њих! Према томе, морамо будно мотрити да никаква рђава осећања и расположења не оскрнаве наша добра дела. У почетку, када се човек тек обрати од рђавих ка добрим делима, може се рећи да он још није спреман да се бави оним унутрашњим. Сва његова брига окренута је ка томе да се одвикне од рђавих дела и да се навикне на добра. На пример, човек није ишао у цркву и време је проводио у некој разоноди; потребно је да се одвикне од овог рђавог обичаја и да се навикне на цркву. Милостињу није давао и новац је трошио и расипао на нешто друго – мора да се одвикне од расипања и да се навикне на давање милостиње. Постове није поштовао, јео је и слатко и масно – сада од овога мора да се одвикне и да се навикне на друго. Тако је и у свему осталом. У прво време, кажем, када се онај који се обратио од греха тек одвикава од грешних дела и навика и када се тек привикава на добра дела он није у стању да следи своја осећања, мада ни то није немогуће или необично. У то време његова борба са самим собом даје високу цену сваком његовом делу, чак и ако би се ту поткрало неко лоше осећање. После тога, међутим, када се већ навикне на добра дела и када се утврди у поретку врлинског и благочестивог живота, он неизоставно мора да ступи унутар свог срца и да надзире своја осећања. Непријатељ је раније, док су греховне навике биле још увек снажне, настојао да га удаљи од добрих дела. Сада пак, када се одрекао рђавих дела и када се утврдио у добру, непријатељ ће настојати да рђавим осећањима поништи доброту дела. Тада је потребно да се обрати унутар себе и да надзире своја осећања. То је време када онај који служи добру постане свестан невоља, опасности или бескорисности труда уколико уз добра дела не постоје добра (духовна) осећања и када чврсто одлучи да уђе унутар себе, да надзире своје срце и да ни у ком случају не допусти да се појаве рђава осећања и расположења – то је други степен у усхођењу ка Богу. Назива се унутрашњим обитавањем, пажњом ума, трезвеношћу, разликовањем помисли или очишћењем срца. Ово дело састоји се у томе да протерамо лоша и привучемо, подстакнемо и утврдимо добра осећања. Од самога јутра, каже свети Диадох, стани на улаз срца и одсецај главе рђавих помисли које излазе отуда. Наиме, ма какво дело треба да учинимо, истог часа из срца излази рђава помисао не би ли га оскрнавила. Наша је дужност да рђаву помисао протерамо и да на њеном месту створимо добру, а онда да са том добром помишљу извршимо дело. На пример, припремате се да пођете у цркву, а онда вам дође помисао да се лепше обучете да би вас други гледали; или, пак, помисао која каже: иди, тамо ћеш видети тогаи тога, или, па ће рећи да си побожан, и томе слично. Све то треба протерати из срца и на његовом месту створити осећање обавезе да будемо у цркви у славу Божију, а онда са тим осећањем поћи у цркву. Како у овоме, тако треба поступати и у осталим делима. Уколико неко буде са већом будношћу мотрио на срце и уколико немилосрдније буде одсецао рђаве помисли и осеђања која се из њега појављују, утолико ће пре ослабити, угушити и искоренити ове страсне помисли. Оне ће се све мање и мање показивати и на крају ће сасвим ослабити и престати да нас узнемиравају, а на њиховом месту укорениће се добра и света осећања. У срцу ће се тада настанити непомућени спокој. Ово нас подсећа на чашу са мутном водом коју смо оставили да мирује: нечистота ће падати доле, и уколико буде више падала, вода ће утолико бити чистија и најзад ће се сасвим очистити. У њој ће се видети небо, сунце и месец! То је, дакле, други степен – очишћење и чистота срца посредством борбе с помислима и страстима.

Трећи степен је окретање од себе ка Богу и састоји се у томе да умом и срцем стојимо пред лицем Божијим, а што заправо и јесте „улазак унутра, иза завесе, улазак путем новим и живим“. Прва два степена су само припрема за овај, али су такви да овај степен без њих не може да постоји. Исто тако, ова два претходна без овог, трећег, не доводе до циља. Његов почетак састоји се у томе да се утврдимо у мислима о присуству Божијем. Ма где био, ма шта да чиниш, буди свестан да се свевидеће око Божије утврдило над твојим срцем и да га потпуно прониче. Као што сунце светли на небу и обасјава читаву васељену и као што се све ствари покрећу и делају под његовом светлошћу тако нека и ми творимо своја духовна дела, имајући на свом духовном своду утврђено духовно Сунце – свевидећег Бога. Овакво унутрашње расположење долази само по себи након што на другом степену умиримо помисли и очистимо страсти. као што је Господ рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ Суштина овог степена, међутим, није само у виђењу, као да стојимо пред неким хладним божанством. Виђење је само предворје: суштина је у томе да се и срцем устремимо ка Богу и да се, заборављајући и себе и све око себе, узнесемо ка Њему. Свети Оци ово називају иступљењем, то јест, иступањем из уобичајеног поретка живота и погружавањем у Бога, што се на грчком назива „екстасис“. Да бих вам ово учинио разумљивијим навешћу вам други пример. О једном старцу су говорили да је био свестан себе само до прве славе, тј. само током три псалма, а да се затим погружавао у богосозерцање (богомислије) и тако се умно, без речи, молио Господу непокретно стојећи. О другом старцу су говорили да је увече стајао на молитву, да се окретао лицем према истоку, подизао своје руке и био узнесен ка Богу, остајући у таквом стању све док га излазеће сунце расипањем својих луча не би спустило са блажене висине. управо то и јесте узношење или ступање у унутрашњост, пред лице Божије, а на шта нас је подсетило Ваведење Пресвете Богородице које данас празнујемо. Ово је његово више стање, док је уобичајена пројава овог степена – бар на почетку – пламено срце или појава (унутрашњих) осећања приликом читања, молитве, творења добрих дела, у дому или у цркви, током рада или на путу. Плод свега тога је молитва. Осећање обузима срце и човек својом свешћу улази унутра не желећи да у мислима има било шта друго осим Бога. Уколико се моли у овом стању не може да се засити поклоњењима и молитвеним уздасима ка Богу. Распламсалост срца му причињава велику радост и хтео би да свагда, ако је могуће, буде у таквом стању, како нас уверава свети Макарије Египатски. Ко је, дакле, почео да долази у такво стање ступио је на трећи степен, односно, почео је да усходи од себе ка Богу. То је граница усхођења, али граница која нема краја јер је Бог бесконачан!

Ово су три степена којима, следећи Богородицу, усходимо ка Богу. На ком смо степену ви и ја браћо? На првом, другом или трећем? На којем год да смо – добро је! Рђаво је, пак, ако је неко огрезао у гресима и страстима и ако не дела на свом спасењу. Ако се неко, пак, одвратио од грехова и ако је ступио на пут врлине већ је на доброј страни. Само нека такав не стоји на једном месту јер је то опасно, него нека се постепено креће напред „стремећи ономе што је пред нама“ (Филипљ. 3, 13), како заповеда апостол. Амин.

фото1

фото2

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства. Већ од IV века Свети Амвросије Милански, Филистрије, Блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге мало дуже. На Сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао да „је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо од 15. дана новембра“. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

• Мојсије се, после поста од четрдесет дана, усудио да се попне на врх горе Синаја и да прими од Бога плоче са десет заповести.
  
• Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.
  
• Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
  
• После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
  
• Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
  
• Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.
  
• Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божју и спасење људи.
  
• Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.
  
• Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.
  

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно – тамо где је истина, и тамо где је лаж.

Лав Велики пише: „Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља“.

Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, – пише светитељ – тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима“.

Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“.

Свети Фотије патријарх Цариградски каже: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“

Извор: Епархија крушевачка

Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће.

Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога.

Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења.

Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује.

Архимандрит Сава Јањић

Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз, где је умро 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади.

Св. Јован Златоусти имао је велико поштовање према Светоме Писму и Светој Литургији. Дух Свети надахнуо је Писмо и Дух га тумачи кроз лично просвећење. Зато је читање Светога Писма средство да се прими благодат, показује Св. Јован Златоусти. Свом његовом теологијом господари синергија: читање Светога Писма и просвећење од Духа, обред Тајни и делање Духа, вера као дар и дела као човеков одговор на Божији дар. Вера није довољна за спасење, јер Бог не присиљава већ привлачи оне који хоће да буду привучени. Исто тако, у вршењу Тајни, обред или материја нису довољни, него је нужно призивање Духа Светога. У својој друштвеној етици, Св. Јован Златоусти је доказивао да је љубав према ближњем и сиромашном права тајна.

• Преузмите аудио датотеку
  

http://www.svetigora.com/node/4587

– Бринем се због свог сина Тимура – почео је да чује глас који га наводи на убиство.

– Одавно чујеш тај глас? – обратио сам се младићу.

– Трећи дан. Он себе назива Андрејем из Магадана, – одговорио је млади човек.

Нама у Руску Православну Цркву у Душанбеу често долазе муслимани, који моле за помоћ од последица злих духова. При томе их нама шаљу муслимански свештеници, муле, говорећи да у њима седи руски демон и да због тога треба да иду у руску цркву. То је наравно, нетачно: демони немају националност, мада могу, као у овом случају, назвати себе руским именом, да би наивним људима измучили главу. Не сретавши се по први пут са таквом ситуацијом питао сам директно жену:

-Да ли сте се обраћали врачарама?

Она се збунила од неочекиваног питања и након неколико тренутка ћутања је признала:

– Да, пре недељу дана.

– А када сте доживели несрећу?

– Пре пет дана.

– И трећег дана је ваш син чуо демонски глас. Да ли сада разумете зашто се вама то све догодило?

– Да, разумем: ја сам крива. Појавиле су се потешкоће у породици и на послу код мужа. И због тога сам пошла код неке бабе, врачаре, – одговорила је жена сагнувши главу.

Код једног у породици не иде добро, неко се несрећно заљубио, код другог има проблема на послу, код трећег нема посла, четврти мисли да је проклет, – и сви они иду слугама злих духова. И дешава се затим: муж оставља љубавницу и враћа се жени, а верни муж изненада одлази љубавници која га је зачарала; на послу долази до пораста каријере или се отварају нове пословне могућности, и проблем је, изгледа, негде ишчезао. Али, ускоро ће се разјаснити да то није дугог века. Муж постаје зао и агресиван, деца отказују послушност, на послу, да би опстали, бивају принуђени да дају и узимају мито живећи у непрестаном страху да ће бити ухваћени и послати у затвор, или, као у последњем случају – нерећна демонска опседнутост њеног сина. И људи, уместо да се пробуде и кажу шта их је повезало са нечистом силом трче опет ка врачарама, спремни на то да им дају било какве новце, да би опет добили решење проблема.

Магија делује. И то делује на следећи начин: врши се одређени магијски ритуал у коме се употребљавају светиње: освешћене свеће, тамјан, иконе, уље, вода – оскрнављене светиње често појачавају дејство магијске завере, – и резултат је 100% ту (под условом да онај који врши магијски обред није варалица већ заиста маг, врачара, чаробњак, екстрасенс итд, то јест професионалац своје ђаволске творевине). У том стопроцентном достизању резултата се и крије тајна популарности свакојаке окултне праксе, толико широко распрострањене по целом свету. Чак иако и јудеизам, и хришћанство, и ислам под претњом смрти или најтеже казне строго забрањују одлазак врачарама, екстрасенсима и гатарама, река људи свих вероисповести не престаје да им одлази. Због тога што, како се то данас каже-то делује.

А реците,молитва свештеника не делује? Свевишњи је превише далеко, да би чуо молбу слуга Његових, или је пак сувише узвишен да би одговорио на сваку молитву? Не, сво указивање религије нас учи другачије. За библијског Јова Бог је толико близу да му пред Његовим сјајем обгоревају трепавице. И зашто свештеници бивају немоћни у својим молитвама пред Богом? Демони се не истерују, болести се не исцељују, мужеви се не враћају, ствари се не мењају. Одговор је једноставан: Бог не прави споразум са човеком. Он, по Свом свезнању, зна, да је једном за спасење душе корисна болест, другом жалост, трећег од страшног греха може да задржи само обузетост, четвртог, од затвора – дужност нижег ранга или да тренутно нема посао. И за све треба Богу захвалити: за тугу и за радост! Најправилнији однос човека ка Богу је објашњен у једној краткој формули: „Да буде воља Твоја!“ И једна од најправилнијих молитви Творцу мора да се заврши речима: „Не како ја хоћу, већ како ти, Господе!“

У томе је суштинска разлика између молитве и магијских чини. У молитви ми молимо Бога да испуни Његову вољу, која се не поклапа увек са нашим жељама. А врачарска завера- то је пакт са ђаволом: ја теби душу тог несрећног човека, а ти мени решење његових малих проблема. И непроцењива људска душа, која је скупља од све васељене, иде под чекић на тој сатанској аукцији. Када не би било бескрајне милости Божије, ђаво би још давно у бесцење покуповао све до последње глупости лаковерног човечанства.

Али Бог допушта само то зло које ће се сигурно преокренути у добро. Тако је и са врачарама: они могу да нанесу штету само у тој мери, у којој је Бог допустио. А они који су страдали од њих, бивају кажњени, и стичу, макар то било и негативно, искуство, које могу да поделе са неискуснима. И уместо магијских чини ће вежбати молитве и молити не за благо земаљско, већ за Царство Небеско. Уколико нису сасвим глупи.

Шта да раде ти који су страдали од дејстава злих духова својом кривицом или кривицом блиских (као Тимур)? Као прво, покајати се и више се не обраћати за помоћ врачарама. Као друго, смирено и са стрпљењем издржати казну. И као треће, правилно се молити и тражити молитве за себе. Код нас, у храму Светог Николе сваког петка у 18:00 чита се молебан светом праведном Јовану Руском. Овај светац има поверење пред Богом да помаже онима који су страдали од вештичарења и нечистих сила, а такође и наркоманима и алкохоличарима. На тај молебан су почели да долазе и муслимани, опседнути злим духом. И свети праведни Јован Руски им помаже: неколико дана, до следећег молебана, они се осећају много боље. Ми таквим људима дајемо свету воду, коју они пију и којом прскају своје домове, да би их очистили од злих духова.

Бог је милостив, Он никада не оставља Своју творевину. Само је нама самима потребно да будемо верни Једином Свевишњем, Творцу неба и земље, и да не варамо Њега ради незнатне користи ступајући у контакт са слугама сатаниним. Јер наплата по ђавољем дугу ће доћи, како у овом, тако и у будућем животу.

Са руског: Слађана Митровић

Извор: Православие.ру

Тема на форуму: Православно учење о сујеверју, астрологији, врачању, магији и лажним пророцима

Светитељ Јован Златоуст је строго рекао да су немарни "родитељи који занемарују хришћанско васпитање своје деце већи безаконици од чедомораца, јер чедоморци раздвајају тело од душе, а они и душу и тело бацају у пакао огњени". Тежак одговор ће пред Богом дати сваки лакомислен родитељ.

У Првој књизи Царства говори се о побожном јеврејском првосвештенику Илији који је педесет година био судија израиљског народа. Њему је прислуживао свети пророк Самуил, тада још дете. Једном је у сну овом светом детету Господ заповедио да објави првосвештенику Илији да га очекује страшна Божија казна због немара за своју децу. А нечастива Илијина деца су била свештеници и својим понашањем су вређали народ, одвраћали су га од Бога: кад су Јевреји приносили месо животиња на жртву Богу слуге ових свештеника су бирале најбоље комаде меса из котла у којем се оно кувало ради приношења жртава и давала су њима. Узимали су чак и сирово месо, а на захтев људи који су месо донели да прво спале сало на жртвенику одговарали су: "Ако не даш, узећу на силу." Видећи ово народ је одбијао да приноси жртве (в.: 1 Цар. 2, 12-17; 3, 10-14).

Због овакве нечастивости Господ није казнио само ове свештенике, већ и самог Илију. За време сурове борбе с Филистимцима који су напали израиљску земљу, овај деведесет осмогодишњи старац је седео поред храма очекујући исход битке. Код њега је дотрчао узнемирен и прашњав весник, с лошим вестима: "Синови твоји су убијени, а Ковчег Божји је заробљен." Кад је то чуо Илија је пао ничице, сломио је кичму и умро је тешком смрћу. А Господ је објавио да ће сав род првосвештеника бити кажњен због тога што Илија није спречавао своје синове да чине тешке грехове (в.: 1 Цар. 4, 11, 13-21).

И ово прети свакоме ко не буде марио за сопствену децу. А о онима који свим срцем теже ка томе да васпитају своју децу у побожности, на сваком јутрењу чујете у сто трећем псалму следеће благослове: Али милост Господња остаје од вијека и до вијека на онима који Га се боје, и правда Његова на синовима синова, који држе заповијести Његове, да их извршују Пс. 103, 17-18).

Размислите сад какву тешку одговорност носите пред Богом ако не васпитавате децу по хришћанским обичајима. Реците шта ће се десити с вашом несрећном кћерком ако се у младости ода разврату, а после се уда и роди децу? Да ли ће на њој и на целој њеној породици бити благослов Божји? Не, од ње ће потећи непобожан, Богу мрзак род.

Како треба васпитавати децу? Онако како су васпитавали хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства учили децу молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама, учили су их да читају и пишу по књигама Светог Писма. Никад нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве; говорили су деци да сваки посао, сваки корак хришћанина треба да почињу крсним знамењем и молитвом.

Иако су први хришћани учили своју децу философији, музици и уметностима, притом су се руководили дубоким светим правилом: "Сматрај несрећним онога ко све зна и не зна за Бога; а блаженим онога ко зна Бога, чак и ако не зна ништа друго." Немојте мислити да се деци забрањује да изучавају светске науке. Наши највећи оци и учитељи Цркве су сами у младости веома усрдно проучавали све светске науке. Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст били су високообразовани људи.

И ваша деца треба да буду образована, да постану учена. Али је потребно да се њихова обука и васпитање не ограничавају само световном мудрошћу света овог. Изузетно је важно да заједно с тим спознају највишу правду и истину да би проучавали Закон Божји и заповести Христове и навикавали на сталну побожност. Тада и само тада се неће изгубити на путу људске мудрости, кад спознаја Бога буде стављена на прво место.

А како насађивати у деци највиши хришћански морал? Пре свега својим животом, јер свако словесно поучавање или педагошко умеће није ништа, оно је празно у поређењу с примером који деца виде у својим родитељима. Реците, хоће ли одрасти као добри људи деца која у својим родитељима виде најлошије узоре неморала? Хоће ли бити чиста и чедна кћи ако јој мајка сама даје пример прељубе? Зар се неће научити лоповлуку деца ако их не будете одвраћали од овог греха од најмлађих година? Кад ваши синови краду и пустоше баште, кад беру туђе, не остављају да сазру плодови у баштама и кад долазе да се жале на њих, мајке мирно одговрају: "Ма нема везе, они су деца, шта они знају?" Господ ће тражити одговор од вас! Тражиће страшно: "Зашто сте дозвољавали вашој деци да краду од малих година, зашто их нисте учили заповестима Божјим, зашто им нисте усађивали одвратност према мангуплуку?" Страшан одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан коју у вама виде ваша деца, за све свађе, псовке, туче, које се дешавају на њихове очи. Ако сами тако поступате, истом ће се научити и деца.

Светитељ Јован Златоуст, васељенски учитељ и највећи црквени оратор је за недостојне родитеље рекао: "Јер, ви као да се намерно трудите да упропастите децу, наређујете им да чине само оно што чинећи не могу да се спасе. Речено је: тешко онима који се смеју, - ви дајете деци мноштво повода за смех; тешко богатима, а ви се само за то и трудите да се она обогате; тешко вама кад сви људи буду говорили добро о вама (в.: Лк. 6, 24-26), а ви често губите своју имовину због људске славе. И опет: "Онај ко срамоти свог брата крив је паклу" (в.: Мт. 5, 22), а ви сматрате слабима и кукавицама оне који ћутке подносе увредљиве речи од других.

Христос заповеда да се одвраћамо од свађа и расправа, а ви стално занимате своју децу овим злим делима. Који воли живот (руски: душу) свој, рекао је Господ – изгубиће га Јн. 12, 25), а ви их на сваки начин увлачите у ову љубав. Ако ли пак ви не опраштате, - каже Он, - ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама (Мк. 11, 26), а ви чак прекоревате децу кад не желе да се освете онима који су их увредили. Христос је рекао да они који воле славу, без обзира да ли посте, моле се и дају милостињу, све то чине бескорисно; а ви се само трудите за то да ваша деца добију славу.

И није лоше само то што саветујете деци супротно заповестима Христовим. Већ је лоше још и то што добро хулите, називајући скромност необразованошћу, кротост – кукавичлуком, праведност – слабошћу, смирење – сервилношћу, незлобивост – слабошћу. Наговарате децу на таква дела за која је Исус Христос одредио неизбежну погибељ; не марите за њихову душу као за нешто непотребно, а о ономе што је заиста сувишно, бринете се као о нечему неопходном и веома важном.

Све чините да би син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да он сам буде добар, не желите ни да помислите. Простирући до такве мере бригу за дрво и камење, душу не удостојавате ни најмање части овакве бриге. Све чините како би на кући стајала дивна статуа и да би кров био златан, а да друга драгоцена скулптура – душа – буде златна, на то не желите ни да помислите."

Ове праведне речи свт.Јована Златоуста које су изговорене пре хиљаду и по година, могу се поновити и сада, зар ви не васпитавате своју децу исто тако лоше ако им не уливате страх Божји? Зар не улажете све бриге за то да деци дате што је могући положај у животу, да их ставите у редове оних који су на власти, који су богати и силни? Зар не говорите деци да је у новцу сила, да треба стећи велика знања ради имућног, слободног живота? А зар је то потребно? Не, него управо супротно.

С васпитањем детета треба почети од пелена, јер деца од малих ногу лако усвајају свако учење. Њихова душа је мека као восак, у њу се урезује све што пожелите: и ваш лош пример, и побожне речи, и све најсветлије и најчистије. Заборављате запањујуће једноставне речи светог Тихона о дететовој души: "Мало дрвце, куда се повије, у том правцу ће и расти; нова посуда ће се осећати на оно чиме је напуните, уливајући у њу или смрдљиву течност или миришљаву и чисту." Дакле, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрдљива. А ако будете уливали мирис Христовог миомириса, ваша деца ће увек миомирисати пред људима, биће вам радост и утеха.

Данас се често говори: "Зар су деца способна да читају Свето Писмо и псалме? То је за монахе и старце, а дечици су потребни весеље и радост." Добрим примером васпитавајте децу. Славном руском проповеднику, Харковском архиепископу Амвросију припадају речи које дирају душу: "Кад ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве, кад отац не излази из куће на свој посао не помоливши се испред светих икона, а мајка ништа не почиње без крсног знамења, кад се малом детету не дозвољава да дотакне храну пре него што се прекрсти, зар се на тај начин деца не уче да моле у свему помоћ Божију и да призивају на све благослов Божји и да верују да без помоћи Бога нема сигурног живота, а без Његовог благослова нема успеха у делима људским?"

Не може остати бесплодна за децу вера родитеља кад они у случају нужде и сиромаштва са сузама у очима кажу: "Шта да се ради? Нека је воља Божија"; у опасности: "Бог је милостив"; у тешким околностима: "Бог ће помоћи", у успеху и радости: "Хвала Богу, Бог је послао." Овде се увек и у свему исповеда Божија благост и Божије правосуђе.

Мајка, према којој су усмерени сва љубав и нежност детета са свештеним страхом стоји испред иконе Спаситеља и моли се, а дете гледа час на њу, час на икону и њему нису потребна дуга објашњења шта то значи. То је прва нема лекција богопознања и најважнија лекција побожности. Овакве лекције можете и треба увек и у свему да дајете својој деци.

Треба да чувате децу од свега лошег, да не дозвољавате кћеркама да читају развратне, страсне романе, да тражите од њих да читају с разумевањем, да им не дозвољавате да се забављају и да стално трче у биоскоп и у позориште.

А још не треба заборавити ни то да се дете не може васпитати ако се никад не кажњава. Највећу грешку чине они родитељи који обожавају своју малу децу, диве им се и опраштају им све што скриве. За такве је у Светом Писму речено: Љуљај дете, и оно ће те устрашити; (Сир. 30, 9). Руски светитељ Тихон Задонски поучава родитеље: "Млади, ненаучени, кад стасају, бивају као необуздани и неукроћени коњи. Зато хришћанине, воли своју децу и кажњавај их. Нека она сад, док су млада, осећају бол у телу да тебе касније због њих не би болело срце. Нека плачу од тебе да не би ти плакао од њих. Уосталом, умереност је похвална и потребна у свему." Деца се не смеју кажњавати с љутњом, са злобом, с мржњом, треба их саветовати мирно, с љубављу. Тада ће деца, осећајући ову љубав, схватити да заслужују казну и она ће им бити на корист и поправиће их.

Видите како су огромни задаци који стоје пред нама у делу васпитавања деце, видите како су свете обавезе мајки. Нема веће обавезе, нема веће одговорности пред Богом за мајку него што је добро васпитање деце. Ако будете занемаривале васпитање своје деце, мучићете се и плакаћете гледајући их, и пред Богом ћете дати одговор и на све потомство ћете навући гнев Божји. Дакле, увек се брините за своју децу, увек им дајте чист, свет пример побожности и тада ће Господњи благослов бити од века и до века на вашој деци и на вама самима. Амин.

Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.

Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.

Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.

На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.

У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1]

Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп.

Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима.

Зоран Ђуровић

Рим, 13. 11. 2015

[1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil

[2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/