Извор:http://myocn.net/god-wants-martyr/

Кад се навршило време да се испуне речи анђела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име детету, родбина почне наваљивати да се детету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога био онемео, узе једну таблицу и записа:

"Нека му је име Јован!", и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати му пут.

Још од ране младости Јован је желео усамљенички, пустињски живот. Зато кад одрасте, одважи се и оде у пустињу, у пределе око доњег тока реке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом позиву. Живео је једноставно: хранио се акридима (бубама сличним скакавцима) и медом од дивљих пчела, а одевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страх својом појавом.

Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био страшан, јос страшније су биле његове речи, којима је шибао свако зло.

Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: "Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?", а он им одговори: "Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ни мало".

Митари, порезници, упиташе га шта њих саветује, а он им рече: "Не преоптерећујте народ дабжинама, већ наплаћујте онолико колико је по закону".

Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а научењаке оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима:

"Бог се гњеви на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Аврамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Аврамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не радја добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!"

Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе:

"Јеси ли ти Илија или који други пророк?", а он одговори: "Нисам, ја сам глас који виче у пустињи".
Онима који га питаше: "Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?", Јован одговори:

"Ја вас крштавам водом, али Онај што иде замном, јачи је од мене, ја нисам достојан да му одрешим каиша са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом светим и огњем".

Јован је крштавао свакога ко се покајао у реци Јордану и то се његово крштење називало у знак покајања, али не и опроштења грехова.

У то време и Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован први пут угледао, реце:
"Гле, како кротко иде! То је јагње Божије, које узе на себе грех света. Бог је хтео да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух свети на Њему и да је Он Божји Син".

Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, вец су у друштво Исусових ученика придобили и Симона - Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге.

У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: "Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазис да ја крстим Тебе?." Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.

Говорити истину исто је што и сипати некоме прегршт љуте паприке у очи. "Истина је горка!" Јован беше научио да свакоме каже истину у очи, не марећи је ли му право или криво, и то га дође главе.
Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову зену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова.

Бранећи јавни морал, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије.

Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да це јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди.

Девојка, не знајуци шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!

Кад је Соломија рекла Ироду ста жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као драгоцени поклон предаде својој мајци.

Тако је завршио свој живот Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање, тј. Усецење главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер та боја подсећа на Јованову проливену крв.

Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је пример карактера чврсте воље, одважности, правижности, истине и поштења.

На иконама се Јован слика како крштава Исуса на Јордану, или како стоји и десном руком показује на небо, а у левој држи дуг крстасти стап, преко кога стоји трака са исписаним речима: "Покајте се јер се приближава царство небеско", или, у десној руци држи повећи тањир и на њему одсечену главу, као симболични знак своје смрти.

Ја замишљам да су управо ово била осећања десеторице људи који су пришли Исусу Христу по исцељење. У причи о десет губаваца, сведоци смо деловања Божје бескрајне љубави на животима десеторице одбачених од друштва. Десеторица људи који нису били добродошли код својих суграђана дошли су Богу, молећи за милост, и све их је излечио Исус Христос. Десеторици који су били довољно храбри да „се искључе“ од речи других и приђу Богу дата је нова прилика за живот.

Није било важно што су ову десеторицу други „угледнији“ грађани избегавали. Није било важно што су ова десеторица били дошљаци пре него локални и домаћи. Сваког од њих исцелио је Бог. Али из ове приче увиђамо још једну, а важнију поуку. ЈЕДНОГА човека, који се вратио да се поклони Богу, „препородио је“ и поздравио с поштовањем Исус. А он беше странац! Ово само служи да вам покаже – СВИ су за Бога добродошли... али неће сви издвојити времена да Му принесу слављење и хвалу.

А од којих си ти?

Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/01/everyone-is-welcomed-god.html

Превод: Поуке.орг

Међутим, овај дан је тесно везан и са организованим крштењем катихумена (катихумени – они који се припремају за свету Тајну Крштења), који су се, поред Васкрса, најрадије крштавали на Богојављење, дан крштења Христовог.

Због њих је установљено и велико водоосвећење. Катихумени су се после крштења први пут причешћивали, па је једнодневни пост за њих био и телесна припрема. Из солидарности са катихуменима, верници су прихватили да посте једини дан између Божића и Богојављења.

У народу је назван Крстовдан, баш због масовних крштавања катихумена.

Крстовдан уочи Богојављења је посни дан, без обзира на то у који дан ‘пада’, каже свештеник Лазар Секулић.

http://www.pravda.rs/2015/01/17/vecina-srba-zna-da-je-sutra-krstovdan-a-da-li-znate-zasto-se-tako-zove/

Блажени Евстатије би рођен у Будимљанској жупи од богобојажљивих родитеља. Жарко волећи своје родитеље, он измалена развијаше у себи љубав к Богу: избегавао је таште забаве, неговао у себи врлине, ревносно посећивао цркву и с уживањем пратио божанствено појање и читање, старајући се да разуме смисао тога. Једном он дође к својим родитељима и рече им: „Ја силно желим да се учим; дајте ме да учим књигу“.

Чувши овакве речи, родитељи се обрадоваше, заблагодарише Богу што усади тако добру жељу у душу њиховог детета, па нађоше учитеља да њиховог сина учи књизи. И помоћју Божјом он за кратко време превазиђе у учењу све своје вршњаке. Посветивши се сав изучавању божанствених књига, он нимало није мислио ни о јелу, ни о пићу, ни о оделу, па је чак мало мислио и о родитељима, него је сву љубав своју и наду полагао на Господа. А када постаде пунолетан и озбиљно размисли о своме призвању, он одлучи да остави родитељски дом и пође путем Господњим као монах. Зато се упути у Зетску област, у манастир светог Архангела Михаила, где се налазило и седиште Зетске епископије. Ту га епископ Неофит постриже у монашки чин, н он стаде проводити врло строг подвижнички живот, дан и ноћ посвећујући молитви и не осврћући се натраг ка таштини света коју беше оставио. Одликујући се уздржањем и чистотом живота, изнуравајући себе постом и бдењем, он је непропустљиво хитао у цркву на дневна и ноћна богослужења, строго држао келејно молитвено правило, a y остало време предавао се богомислију и умној молитви. Немајући никакву сопственост, он се старао да од одређеног му манастиром удела за храну и одело уштеди ради раздавања ништима. Подвизавајући се у манастирској тишини са потпуним смирењем, он ипак брзо постаде познат у целом том крају као велики подвижник који подражава древне оце.

He задовољавајући се монашким подвижништвом у свом манастиру, Евстатије гораше од жеље да посети свети град Јерусалим ради поклоњења Гробу Господњем и осталим светињама. He откривајући ником ову тајну намеру своју, он са сузама мољаше Господа Христа да га удостоји да оствари пламену жељу своју: да срећно отпутује у Свети Град и поклони се месту где је Он пролио своју крв за спасење рода људског, и где је учинио велика чудеса.

Молитва угодника Божјег би услишена. Када он размишљаше о томе где би нашао богобојажљиве сапутнике, к њему дођоше два монаха, као од самог Господа послани, и они му у разговору рекоше да путују у Јерусалим да се поклоне Гробу Господњем. Заблагодаривши Господу Богу и поклонивши се пречистој икони Његовој и икони светог Архистратига Михаила, он радосна и весела срца крену са ова два монаха на давно жељени пут. Помоћу Божјом он лако и благополучно стиже у Јерусалим. Ту се он побожно поклони Гробу Господњем и свима светињама на месту страдања Господњих. He журећи, он обиђе сва света места и наслађиваше се посматрајући их. Посети он и сву околину Јерусалима где живљаху преподобни и богобојажљиви мужеви – подвижници, учећи се од њих и усвајајући њихова правила живота и подвига.

Пошто проведе дуго време у Светој Земљи, он крену натраг, али не право у своју отаџбину већ у Свету Гору Атонску, желећи да види тамошњи монашки живот и да се наслади душекорисним разговорима о подвижништву и чистоти душевној и телесној. Допутовавши у Свету Гору, преподобни Евстатије се настани у српском манастиру Пресвете Богородице Хилендару. Ту се он са великим усрђем предаде монашким подвизима, са смирењем и покорношћу обављајући сваки посао, одређен му као послушање, неизоставно посећујући сва црквена богослужења и предајући се насамо ноћној молитви и богомислију. Тако проведе он много година и постаде познат међу свима атонским подвижницима. Многи седи старци, а не само млађи монаси, често долажаху к Евстатију, и с љубављу и духовном утехом вођаху душеспасоносне разговоре.

После неколико година таквог подвижничког живота, Евстатије би једнодушном одлуком сабора целе Свете Горе постављен за игумана манастира Хилендара. Поставши управитељем манастира, Евстатије се стаде још усрдније подвизивати, пружајући пример у сваком труду и врлини, учећи речју и делом. Водећи врлински живот на тако видном положају, преподобни Евстатије се веома прочу и стече свеопшту љубав не само код атонских подвижника него и код мирјана, и то не само код простих људи него и код великаша и царева. Сви су хитали да Евстатију укажу почаст и да га обаспу даровима. Али те дарове он није примао за себе, него их је дарежљивом руком раздавао беднима, удовама, сирочади, који нису имали хране и крова. Благочестиви краљеви српски, чувши за високе врлине преподобног Евстатија, прибегаваху к њему за савет, и његову обитељ обасипаху изобилним даровима. Блажени Евстатије ревноваше да у свему иде трагом великог Саве, оснивача Хилендарске обитељи.

Није чудновато онда што при таким преимућствима и врлинама преподобни Евстатије би, и против своје воље, изабран и рукоположен за епископа Зетске епархије, са седиштем у оном манастиру светог Архистратига Михаила у коме он као младић прими ангелски образ монашки. Искусан у духовном животу и у црквеним пословима, блажени Евстатије, поставши владика, са великим успехом обављаше своје пастирске дужности и постаде најистакнутији епископ српски. А када сконча архиепископ српски Јоаникије, благочестиви краљ српски Милутин сазва сабор епископа, игумана и бољара; и сабор једногласно изабра на српски архиепископски престо светог Саве овог благочестивог епископа зетског Евстатија. По смирености својој епископ Евстатије покуша да се одрекне тако високог и одговорног положаја. Али му то не примише; и он ускоро би свечано од целокупног сабора узведен на архиепископски престо. Свети Евстатије се покори промислу Божјем, и пламеном молитвом заблагодари Господу Богу на великим милостима Његовим, којих он сматраше себе недостојним.

Истрајно се трудећи на спасењу своје душе, свети Евстатије се пламено брињаше око добра поверене му Српске цркве. Архиепископски престо српски располагао је у то време великим богатствима, и свети Евстатије уложи све старање на то, да ниједна црква не оскудева ни у чему потребном, и он штедро додељиваше сиромашним црквама оно што им је потребно.

Свети Евстатије није дуго управљао Српском црквом (од 1279-1286): седам година после свог ступања на високи престо он се тешко разболе и виде да му се приближава крај. Налазећи се у предсмртној болести, он није роптао него је с радошћу очекивао одлазак из овог земаљског света у небеске обитељи. Находећи се тада у својој архиепископији, у Жичи, он се усрдно спремао и молио Господа да му подари мирну кончину. Око болникове постеље беше се сабрао сав црквени Сабор српски: оближњи епископи, игумани и монаси, и сав клир црквени. Сви плакаху, видећи где се приближава крај њиховом учитељу и архипастиру. Но, болник, подигавши се с постеље, обрати се онима што плакаху: Оставите такву жалост; узвеличајте Господа са мном, и узвисимо име Његово заједно (Псал. 33, 4).

Сви присутни обратише се од плача к молитви и песнопјенију на исход душе. Затим се свети Евстатије причести Светим Тајнама. И после малог одмора он се обрати присутнима: Ходите, возљубљени, да дамо један другоме последњи целив, јер се ја растајем с вама.

Ово праштање изазва много ридања код духовне деце светог Евстатија. Напослетку, подигавши руке своје к небу, блажени изговори ове речи: „Ти знаш крај свачијег живота, Боже богова и Господе господа, у руке Твоје предајем дух мој!“ – Тако се дивно и славно престави свети Евстатије. To би године 1286, јануара четвртог.

Духовна лица, која се беху сабрала крај одра, заједно са мирјанима сахранише са чешћу тело блаженог архиепископа у Жичи, у храму Спаситеља, положивши га у мермерну раку, коју раније беше припремио себи сам свети Евстатије. Уcкopo после сахране, на гробу светог покојника стадоше се збивати знамења и чудеса. Понекад су на гробу виђали где горе свеће; понекад пак ноћу су се чуле код гроба неке речи, некакав разговор, као да се ту слегло много хиљада људи. Један човек, који служаше при храму Спаситеља, боловаше од носа. Много је средстава он пробао и много новаца на лечење истраћио, али помоћи није било. Изгубивши наду у земаљска средства, болесник се пламеном молитвом обрати ка Господу Богу и Пречистој Матери Његовој у храму Спаситеља, на сваком богослужењу стојећи неуморно крај раке преподобног Евстатија. Једне ноћи болесник виде у сну себе где стоји, као што имађаше обичај и на јави, крај раке преподобног Евстатија; к њему се јави благолики муж у архијерејском одјејању и упита га шта му треба. Болесник исприча све по реду. Тада му дошавши муж рече: „Мене је Господ послао да те исцелим; само не греши више, да не би још горе пострадао“. При овим речима он прекрсти болника и дотаче се ране његове. Болник га упита: Ко си ти, свети владико?“ Дошавши одговори: „Ја сам слуга Христов, монах, име ми је Евстатије, лежим на овом месту“.

Болник се пробуди и препаде, па са страхом похита к тадашњем архиепископу Јакову и обавести њега и цео сабор о овом чудесном виђењу. Тада пак болник се потпуно исцели, и сви прославише Господа и Његовог светитеља Евстатија.

Чудеса на гробу светог Евстатија стадоше се умножавати. Једном нађоше три изванредно лепа цвета где беху израсла на мермерној раки његовој, иако је она била потпуно сув камен, и на њој није било ни земље нити икакве влаге. Ово чудесно знамење наведе све на мисао, да Бог прославља Свога угодника и обнавља тело његово нераспадљивошћу. Тада се пак једноме од монаха тога манастира, еклисиарху, у ноћном виђењу јави неки страшан младић са пламеним мачем у рукама, и са гневом рече: „Зашто сте нехатни видећи таква знамења? или не разумете да телу преминулог није одређено да види труљење, већ треба да буде извађено из земље?“

Обавештен о свима овим чудесима, благочестиви краљ Милутин се посаветова са архиепископом Јаковом, па нареди да се рака свечано отвори. А кад рака би отворена, у њој се показа нетљено тело светитељево, као да је живо. Тада оно би са великом чешћу подигнуто из гробне раке, положено у кивот и постављено у храму. И би одређено да се празнује дан светитељевог престављања, четврти јануар.

После извесног времена, због опасности од непријатељских најезда, мошти светог Евстатија, старањем архиепископа Јакова, бише пренесене из Жиче у Пећ, где и почиваху под спудом у храму Пећке Патријаршије до 1737 г. када бише однесене на неко друго место. (Мошти Светог Јевстатија данас поново почивају у Пећкој Патријаршији – прим Ј.П.)

Тонски прилог Радија Светигора http://www.mitropolija.com/sveti-jevstatije-srpski/

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ни једно тијело пред Богом.

Сила Цркве није у томе што су њени чланови беспрекорни, морални јер Бог није дошао ради праведника, већ ради грешника који се кају. Међу највећим светитељима Цркве су они који су из дубине греха изишли на највећу висину: Св. Марија Египћанка, Св. Пелагија, Св. Мојсије Мурин и бројни други. "Цариници и блуднице ће пре вас ући у Царство небеско", поручује Господ фарисејима који су се гордили својим морализмом. Жалосно је како се неки људи радују када виде да је у Цркви неко морално посрнуо. За нас то је увек повод за тугу и молитву за посрнулог брата или сестру, јер што се једног дана једном догоди, сутрадан се може догодити и нама. Можда је та злурадост међу људима који не познају нашу веру последица и наших грешака јер олако осуђујемо моралне преступе других, а када је реч о нама самима скривамо се често лицемерно иза непостојећих врлина. Црква не осуђује, већ позива на пут покајања. Сви смо ми болесни од греха јер носимо палу природу људску. Неки људи оздрављују и то су они који су познали своје слабости и живе у борби да се поправе, а здравље су задобили они који су се сјединили са Господом и који могу да кажу са Апостолом: "А живим не више ја него живи у мени Христос". Гал. 2.20

Дубока спознаја греха, односно личног промашаја сваког човека, отвара простор да Христос духовно реконструише нашу личност. Свака страст је потрага за смислом нашег постојања, али која иде у погрешном правцу. Циљ покајања (преумљења) јесте да преусмери те богомдане енергије наше природе у правом смеру. Али где се умножи грех, онде ће се већма умножити благодат, како каже Апостол, јер се покајањем енергија греха свом силином се преображава у енергију врлине. Отуда на пример Марија Египћанка као сасуд греха, испуњена незајажњивом потребом за блудом, преображена благодаћу Божијом, постаје извор чудесне љубави према Богу која јој даје снаге да надиђе све законе природе.

Црква се зато не гнуша греха и слабости, већ отвара пут ка исцелењу. Грех и страсти нису срамота, већ духовне болести које, уколико се савладају покајањем, постају повод за најчудесније примере вере и љубави према Богу.

Дакле, као и свуда у Цркви, па и међу следбеницима бившег Епископа Артемија има наркомана. Међутим, проблем код ових других није у томе што су били наркомани, већ што су сада "навучени" на оно што је много душепогубније од наркоманије, а то је идолопоклонички однос према свом предводнику због кога су напустили своју Цркву и у провалију раскола наводе друге душе. Треба се Богу молити да изађу и из ове страсти и да наставе свој монашки живот као синови Цркве Христове, а ја дубоко верујем да ће се то десити једног дана.

Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.

• Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Серафима Саровског
  

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

* * *

Поштовани оче!

Имам за Вас велику молбу. Да ли бисте могли да одслужите молебан Блаженој Ксенији? Ствар је у томе што се пре неколико дана моја мајка јако разболела. Веома сам се бојала за њу и нисам могла да се приморам да идем на спавање иако је већ била ноћ. Недуго пре тога су ми поклонили “Житије и акатист Светој Ксенији Петроградској”. У њему су навели много примера исцељења људи по молитвама Блажене Ксеније. И помислила сам кад је услишила молитве толиких људи, због чега не би и мени помогла? Упалила сам кандило поред мајчиног кревета и почела да се молим. Дуго сам се молила, а када се мајка будила са јауцима, питала сам је да ли јој је боље. Опет сам се молила и мама се пробудила и рекла да јој је боље и да је глава скоро више и не боли. Изгледала је потпуно здрава и била је бодра и весела. Само што нисам плакала од радости, јер су моје молитве биле услишене. Обећала сам Светој Ксенији да ћу јој заказати молебан. Не могу а да не испуним своје обећање јер ће у животу бити још толико тренутака када ће ми бити потребна њена помоћ. Молим Вас да ми помогнете у томе. Не знам колико то кошта, али ми напишите и ја ћу послати новац, колико је потребно. Молим Вас да ме не одбијете.

Фокина Елена Александровна

12.10.93.

* * *

Помаже Бог!

Оче Викторе, добила сам Ваше писмо са латицама руже и капљицом уља са гроба Свете Ксеније. Писала сам из болнице, имала сам тешку операцију и писмо је стигло 10-и дан после операције. Још сам лежала на реанимацији (соба тешких постоперативних болесника). Када сам прочитала писмо, помолила сам се Светој Ксенији, а уље још нисам имала. Прислонила сам Ваше писмо са латицама ружа на болно место и први пут ноћу нисам имала болове, и спавала сам без инекција за успављивање. Сутрадан ми је муж донео вазелинско уље, и у њега сам ставила латице руже и уље са гроба Свете Ксеније, а увече и наредних дана сам мазала око болних места тим уљем (болна места су била повијена и нисам смела да их мажем) и бол је престала. Али иако више није било боли, у стомак ми је била стављена дебела дуга цев, и она ми је веома сметала и досадила ми је. Ујутру 12-ог дана сам се обратила лекару са речима да ми изваде ту цев пошто ми је веома сметала и нисам могла да ходам. Лекар ми је рекао да за то нема говора и да још дуго морам да је носим.

Тада сам у помоћ позвала Св.Николаја Мирликијског Чудотворца са речима: “Николаје-Угодниче, ако си Чудотворац, учини са мном чудо, како би ми данас извадили ову цев из стомака, јер ми је досадила и веома ми смета”. Тога дана је требало да додје сестра која ме превија и рекла је да ће ме данас највероватније превијати лекар и извадити цев. Да – десило се чудо – цев су извадили и кроз два дана су ме пребацили у заједничку собу. 16 августа су ме пустили кући. Још сам доста слаба, ишла сам недавно у Цркву, причестила се Светим Христовим Тајнама. Данас сам први пут отишла на пошту и послала вам 50 хиљада рубаља пошто не знам колико треба. И пуно Вам хвала за молебан и за писмо. Оно је дошло тачно кад треба. Нека Вас Господ спасе!

* * *

Молитвама Светих Отаца наших Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!

Помаже Бог оче Викторе!

Пишем Вам да бих посведочио још једно чудо које је Господ пројавио по молитвама Блажене мати Ксеније. Једна моја пријатељица, становница Петрограда ми је на моју молбу послала адресу цркве на коју сам то требало да пишем. Сам сам инвалид И категорије (парализа ногу) Димитрије Резепов. Моја болест траје већ 11 година, и на њу сам се већ навикао, и није ствар у томе. Живим у заједничком дому, у граду Чити. Пре две године је управа дома одлучила да одузме станове свима који их нису добили по њиховим правилима. Један од таквих слободних станова су продали и мени, као инвалиду, да би побољшали животне услове.Прошла је година. Одједном се појавила претходна власница тог стана. Почела је судска расправа, која је трајала са повременим успехом више од годину дана. У том периоду ме је посетила једна моја познаница, веома драга, дубоко верујућа старица, писац Викторија Генадијевна. Затекла ме је у напетом расположењу. Тада је из торбе извадила књижицу “Житије Ксеније Петроградске” и наредила ми да је прочитам. Ја је наравно нисам одмах прочитао, већ сам је ставио на сто где је одлежала још неколико недеља. На крају сам је прочитао. Треба да кажем, да сам за Блажену Ксенију знао још и од раније, читао сам њено житије, али сам мислио: “Где је Петроград, а где је Чита, како ће до Блажене доћи те молитве”. У тој књижици сам прочитао о једном случају када је Блажена Ксенија помогла у решењу судског дела. То ме је веома охрабрило. Медјутим ближила се редовна судска расправа. Не знам зашто, али ми је у главу дошла мисао да насликам малу икону Блажене Ксеније и да је дам мајци да је понесе са собом на суд. Ја сам се бавим иконописањем јер сам пре болести завршио школу сликарства, а сада колико могу помажем у обнављању цркава и сликам иконе. Ту иконицу сам насликао за један дан, и још неосвећену дао сам мајци да је понесе са собом на суд. Мајка ју је брижно целивала, завила у салветицу, ставила у торбу и пошла. Ја сам се у то време молио, молећи Господа и Блажену Ксенију да нам помогну. Дивна су дела Господња и велико је Његово милосрдје! На суду се десио задивљујући случај. У време заседања бивша власница стана се одговарајући на питања судије толико збунила да је сама рекла да је купила тај стан по фиктивним документима и по познанству. Чак се и судија насмејао. На томе се све завршило. Мама се радосна вратила кући. Икону смо осветили и она је стално с нама. Сваки дан је посматрам и сећам се помоћи Блажене Ксеније и молим јој се. Тако да за Господа и Његове Угоднике растојање ништа не представља.

Диван је Бог у Светима Својим и Њему нека је слава у векове векова. Амин.

С поштовањем, Димитрије Резепов, 28 година, инвалид I категорије

До последњег тренутка сам непрекидно и са дубоком вером молила Господа да спасе мог мужа од ове страсти, али Господ као да ме није услишао. Али то ми се само тако чинило, јер је Он у ствари тако милостив, и по Свом непроменљивом обећању чује сваку нашу молитву, али понекад желећи да прослави Своје Угоднике, захтева од нас грешних да прибегавамо њиховом заступништву, а по њиховим, Њему угодним молитвама, испуњавају се наше добре жеље...

Старац Јосиф је био столар по занимању. Поново је премерио, прецизно одстругао нову даску по мерама и отишао да је постави, али опет је била дужа него што је требало. И ту је даску скратио, па кад се вратио да је закуца, испоставило се да је даска опет била краћа. Онда је изгубио стрпљење и љутито узвикнуо: "Иди дођавола, ђаволе, шта ти је? Шта да ти радим, па да се уклопиш? Четири сам те пута мерио и стругао! Који те ђаво спопао, па се не слажеш?"

Монах у очајању, уместо да изговори молитву и призове божанску помоћ при свом раду, био је више склон томе да помене ђавола, који само на тако нешто и чека. Тако се тада пред њим појавио сам ђаво, ликом и стасом у потпуности, рекавши му: "Позвао си ме, старче, шта је, шта хоћеш? Ево, ту сам да ти помогнем."

Старац Јосиф престрављен, прекрсти се, баци даску, па побеже свом духовнику да се исповеди. Од тог догађаја је прошло више од 30 година и још не може да се поврати. Остао му је страх и као да му ум лута због оног сусрета с ђаволом.

Ово нека буде лекција свима, и младима и старима, да не помињу ђавола ни у шали. Јер, ђаво наведе човека да се љути и пуни бесом, па га онда намами да онако у љутњи хули на Бога и још, као да је све то мало, наведе га да каже својим ближњима, брату, детету, чак и себи самом, "иди дођавола!" Ово је веома лоша навика, а многи родитељи шаљу своју децу дођавола.

Ипак, човек може стећи добре навике и уместо да каже "иди дођавола", да изговори "иди с миром" или "Бог ти добро дао" или, како Оци имају обичај да кажу, "рај те појео" или "буди Богу у милости", што је најбоље од свега. Тако се човек навикава да увек говори добро, као према Библији: "Благосиљајте, а не куните" (Рим. 12, 14).

Монах Андреј Светогорски

Манастир Лепавина

Добар део људи, нарочито они који нису уопште или барем довољно укључени у живот Цркве, доживљавају хришћанство као један анахрони ритуализам, а хришћанску проповед као бескрајне моралистичке придике или дневно-политичке екскурсе. Када обратимо пажњу на проповед апостола и Светих отаца можемо да видимо да је реч Цркве увек била фокусирана на живо и непосредно сведочење истине да је Син Божији, Логос, постао човек, објавио нам вољу Оца небеског, вољно примио крсну смрт и Духом Светим васкрснуо, отворивши нам врата вечног живота. Иако ова порука многима одмах изгледа као клише, она садржи суштину учења наше Цркве кроз векове. Једино у светлости истине о оваплоћеном, распетом и васкрслом Христу произилазе и прави одговори за питања нашег морала и живота у свакидашњици која нас окружује. Зато је правилна вера о Богу кључно потребна за правилно схватање стварности у којој живимо.

Литургијски живот у Цркви није сврха самом себи, нити је Литургија бег од стварности у свет анахроних ритуала, раскошних одежди, лепог појања у предивно осликаним храмовима. Целокупни контекст у коме се одвија литургијски живот нема задатак да нас удаљи од стварности у којој живимо, већ да нам помогне да ту стварност доживимо на једном другом нивоу, у светлости Царства небеског. Сви знамо да се стварност у којој живимо не исцрпљује у искуствима која су доступна нашим чулима и рационалном схватању, већ она вишеструко надилази наше биолошке могућности. Богослови Цркве нас уче да је Литургија оприсутњење Царства небеског које долази и већ је ту са нама. У томе нам помажу бројни симболи који не само да иконизују есхатолошку стварност, већ су истовремено жива и непосредна пројава те реалности. Литургијски живот такође није питање рационалног разумевања и учешћа у њему, али истовремено не сме да изгуби контакт са нашом рационалном природом која је такође дар Божији. Разумевање богослужбених текстова и активно учествовање у Литургији од суштинског је значаја за правилан литургијски живот. С једне добар део протестантске традиције обезличио је традиционалну литургијску свест и богослужбени живот, ако се тако може назвати, свео се на рационални процес слушања, разумевања и тумачења речи Божије. Укратко, остала је Литургија речи, а литургија верних се добрим делом изгубила. С друге стране ми православни смо врло често развијали став да разумевање Литургије и богослужења није суштински важно тако да се у одређеним сегментима православног предања Литургија свела на ритуал, а литургијско учешће на пасивно уживање у лепоти богослужења. Другим речима, један онтолошки догађај своди се на ниво естетике. У нашој помесној Цркви имамо велики благослов да је говорни српски језик великим делом заживео као литургијски језик што отвара простор за много интензивнији рад на обнови литургијске свести у нашем народу.

Што се тиче морала у Цркви, он је увек имао посебно место и значај јер заједница са Богом подразумева повратак човека у природно функционисање наших богомданих енергија. Нажалост, аутентична православна етика која је суштински увек била везана за онтологију, с временом се свела на морализам у коме су одређене моралне норме постале саме по себи спасоносне, а морални преступи повод осуђивању и презрењу оних који су морално посрнули. Бог не суди према моралним кодексима као људи, већ по својем дубоком милосрђу гледа у срце човека и хвала Богу да је тако јер ако би Он судио као људи, ко би се спасао? То наравно не значи и не сме да значи да се моралне норме у хришћанском животу могу произвољно интерпретирати и прогласити за непотребне, што се данас често чује у либералним црквеним круговима. Грех као неправилно коришћење и злоупотреба наших способности дубински онеспособљава човека за заједницу са Богом, индивидуализује га и своди га на ниво биолошког постојања при чему посрнули човек постепено губи и потребу за Богом и утеху налази у разним сурогатима (новцу, слави, блуду, наркотицима, алкохолу и сл). Све што више у палом човеку слаби свест о Божијем присуству, све више човек тражи потпору у разним греховним навикама које га, не само духовно већ и телесно деградирају као личност. Данашња моралистичка проповед, нажалост, често је постављена тако да многи људи, а нарочито млађи, реч Цркве доживљавају као атак на њихову слободу, посебно у случају када се и сами црквени проповедници не држе моралног кодекса који проповедају. Овај проблем довео је до кризе неслућених размера у Римокатоличкој цркви, али ни православни нису поштеђени искушења. Наравно, излаз није у томе да Црква под притиском либералне јавности редефинише традиционални хришћански морал и прилагоди се релативистичком духу овог света, посебно не по налозима белосветских моћника. Потребно је пре свега у проповеди указати да морални закони не означавају редукцију слободе, већ напротив, означавају пут ка истинској афирмацији аутентичне слободе у Христу. За многе, нарочито младе, ово је потпуни парадокс јер је слобода данас већином дефинисана као право да радимо шта год хоћемо и то без икакве одговорности. У хришћанству слобода без одговорности увек је била и остаће робовање греху и пут који суштински онемогућава оцелотворење и пуну реализацију човекове личности у Христу.

Наравно, у борби за очување моралних норми у свету данас Црква мора да највећи напор учини у јачању сопственог моралног кредибилитета који је под великим утицајем свуда присутне секуларизоване свести. Духовно посрнули људи, а посебно чланови Цркве не смеју да буду одбачени и жигосани већ им треба пружити братску руку утехе и помоћи, на исти начин као што болесне људе не одбацујемо и не кажњавамо, већ им помажемо да оздраве. У дубини, сваки духовни и телесни пад последица је неуспеха човека да себе социјализује у заједници, да воли и буде вољен од оних око њега. Бројне фрустрације и трауме у којима данас одраста већи број младих људи, неизвесна будућност која их окружује и релативизација свих традиционалних вредности доводи неретко до тога да поједини људи свој идентитет траже у експериментисању одређеним сегментима свог биолошког постојања или у идеологији, а неретко и у једном и другом заједно. Човек није само сексуално биће иако је сексуалност важан елемент човекове природе. Уосталом, човекова сексуалност је само привремени део идентитета наше личности јер у Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, као што неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни националних ни политичких ни било каквих других идеологија. Свака врста телесног греха у суштини има полазно становиште да је човекова сексуалност најјачи елемент његовог идентитета који дефинише његову целокупну личност и зато је данашња материјалистичка и хедонистичка култура заснована на сексуалној идолоатрији, а у свом крајњем исходишту у самољубљу, нарцисизму и самообожењу. Истинска љубав за хришћане у најдубљем смислу увек била надилажење пале природе и сусрет са другима који подразумева не губитак наше индивидуалности, већ проналазак истинског смисла личног постојања. У том смислу љубав према ближњем неодвојива је од љубави према Богу.

Нажалост, живимо у времену када се разне сексуалне, политичке и друге идеологије постављају пред савремено друштво као нови кумири. Црква то не може да прихвати јер таква схватања суштински негирају природу Цркве, али с друге стране не можемо ни да се против тих идеологија борини морализмом који се изражава опет као својеврсна идеологија. Господ Христос изобличио је жену блудницу и моралисте Јевреје који су хтели да је каменују показујући дубоку љубав према палом човеку, љубав која обавезује онога који је посрнуо да промени свој живот и пронађе дубљи смисао свог живота. Апостол Павле у изобличавању коринтског блудника (1Кор 5) наизглед користи много грубљи метод и позива коринтске хришћане да изопште из своје заједнице онога који се брат зове, а живи у греху који је срамота и међу незнабошцима. Занимљиво је да прави разлику између "блудника овога света" и онога који се брат зове, а живи у блуду. Пре свега то подразумева да у Цркви морамо бити много строжији према себи него према онима који не живе животом Цркве. Као заједница оних који су позвани да не буду од овога света иако у свету живимо треба да када је потребно примењујемо и педагошке методе чији циљ није презрење и казна, већ отварање пута повратка кроз покајање и поновни проналазак себе у Христу. Суштински је важно да глас Цркве према онима који су се удаљили од ње или уопште не верују буде пре свега глас који позива, сведочи и теши како се не бисмо нашли пред незаборавним Христовим речима "Који је међу вама без гријеха нека први баци камен" (Јн. 8, 7).

Коначно, начин комуникације Цркве са светом у времену у коме живимо доживљава велике трансформације. Интернет као вид глобалне комуникације и поред свих својих опасности, које уосталом постоје у свакој врсти злоупотребе човекове слободе, отвара неслућене могућности рада са верницима као и сведочења речи Божије онима који нису поверовали у Христа. И овај форум и бројни црквени сајтови који омогућавају интерактивну комуникацију многима помажу да нађу одговор на питања која их муче. Црква се никада није плашила дијалога и тешких питања и данас треба да буде спремна да се суочи са свим недоумицама и контроверзама времена у коме живимо. Свако питање је умесно уколико доводи човека у дилему да ли његов живот има смисла. Посебно велики ефакат има визуелна и аудио комуникација, бројни видео записи, предавања и разговори (као нпр. ЖРУ диван). Данас многи људи нису у могућности да уживо чују наше најистакнутије пастире и богослове, па је овај начин комуникације посебно значајан. Искрено ми је била велика част што сам пре два месеца имао могућности да и сам учествујем у таквом догађају. Интернет не може и не сме да замени литургијску заједницу, али правилном употребом у великој мери може да је оснажи и ојача свест о живом присуству и јединству Цркве посејане од краја до краја васељене. У сајбер-простору нема локалних проблема већ постајемо много дубље свесни да тешкоће са којима се на пример суочавају наша браћа и сестре у Сирији нису нешто што се нас не тиче. Не само пасивним праћењем вести већ пре свега активним учествовањем у дискусијама, ширењу вести, изражавањем братске солидарности као и апелима на утицајне центре моћи можемо да дамо значајан допринос у борби Цркве на опстанак у том делу света. Наравно, комуникација на интернету подразумева одговорност и у Цркви треба да радимо да коришћење друштвених мрежа буде на изградњу тела Цркве, а не полигон за вређање и омаловажавање Цркве и црквених великодостојника, као што је то случај на секташким сајтовима који заударају духом осуђивања, мржње и нездравог ревнитељства. Одлука да и сам понешто напишем на овом форуму управо је произашла из дубоког поштовања према о. Ивану и свима који му помажу како би на страницама овог сајта разговарали, размењивали идеје и налазили одговор на своје недоумице. Могу само да се надам и дубоко верујем да ће овај вредни допринос мисији наше Цркве бити још више вреднован у будућности.

Јован (не)заборављени

ЛИЧНИ СТАВ

Аутор: Мироје Јовановић

Овде се, наравно, ради о претпостављеном процесу(нека ми уважени господин бискуп опрости на фикцији), а да се догодио, то би значило да је човек који се налази високо у хијерархији Енглеске Цркве,стављен на стуб срама од стране правосудних власти једне државе, само због своје вере и верске службе. Реакције енглеске јавности према судовима у Белгији биле би све само не нежне, а одговор енглеског естаблишмента, укључујући и премијера В. Британије и Kраљицу, би био суров и за памћење.

Сходно поретку Српске православне цркве, „други“ човек по старешинству, одмах до Патријарха, јесте Јован (Вранишковски), Архиепископ Охридски СПЦ. Његова хапшења у БЈР Македонији, ислеђивања и мучеништво трају већ више од 12 година, а српска јавност, осим црквене, уз пар изузетака, равнодушно посматра како се пред њеним очима понижава и малтретира један свештеник, и пре свега несумњиво невин човек.

Проблем суштински почиње у тренутку када Јован односно митрополија којом је тада управљао у оквиру МПЦ улази у литургијско и канонско јединство са Пећком патријаршијом СПЦ у јуну 2002. године. Одмах након пар дана полиција БЈР Македоније уз примену невиђене силе без икаквог правног основа и налога протерује владику Јованаје из седишта митрополије, све заједно са монасима који су се ту затекли.

Kада је концем децембра 2003. године основан Свети Архијерејски Синод Православне Охридске архиепископије, то је био сигнал државним органима у Скопљу да притисак и прогон појачају, па је владика 2004. осуђен на годину дана затвора условно,, за кривично дело „самовлашће“, и то ни мање ни више јер је у храму „самовласно“ крстио једну девојчицу. Након тога се ређају пресуде Апелационог суда у Битољу из 2005. године, па одмах наредне, 2006. године, пресуда Апелационог суда у Скопљу и на крају, последњи поступак из 2011 и 2012. године, опет скандалозан, накарадан и безочан, након којег владика Јован без прекида седи у тамници већ више од три године.

Чињенице о грубим кршењима права владике Јована су констатовали и правни експерти, па је тако проф. др Мирјана Најчевска у свом обраћању Скупштинској Kомисији БЈР Македоније дана 13. децембра 2013. године јасно указала да притварање Архиепископа охридског Јована, који се већ налази на издржавању затворске казне претставља тортуру од стране власти. Да буде јасније, владици Јовану је у моменту када он већ служи затворску казну одређена мера притвора, што је незабележено у савременој правосудној пракси, односно правно и физички је немогуће притворити већ затворено лице.

Бивши премијер Републике Македоније, Љупчо Георгијевски, за време чијег премијерског мандата је почело иживљавање над владиком Јованом (2002. година) је у својој изјави коју је дао крајем 2012. године македонском недељнику „Фокус“, прецизно констатовао да се ради о политичком прогону и да је владика Јован политички затвореник. Ова „накнадна памет“ може се тумачити чињеницом да је и сам Георгијевски (који је 2006. године добио бугарско држављанство и преселио се у ту државу), тек након напуштања БЈР Македоније схватио количину „отрова“ који је просут на главу недужног владике Јована.

Познато је да је Председник Србије, Томислав Николић, приликом своје посете Македонији октобра 2012. године тражио амнестију за владику Јована, док је осам година раније, тада министар иностраних послова СЦГ, Горан Свилановић, поводом овог случаја дао аматерску и несхватљиву изјаву „да се ради о држављанима Македоније, па у том случају Министарство за спољне послове Србије и Црне Горе нема никакву надлежност“.Оваквим наступом се Свилановић (вероватно несвесно) диквалификовао из било какве полемике и приче о нпр. његовој омиљеној теми- Сребреници, јер су тамо ратна дејства, једни против других спроводили држављани истог или сличног статусног положаја, па сходно „пилатовском“ ставу о владици Јовану, ни рат у БиХ не може бити тема за неискусног министра

Стога нама који живимо и дишемо балкански, често мржњом затрован, ваздух остаје да се према скандалозном понашању правосудних власти БРЈ Македоније понашамо и односимо активно и непомирљиво, како то чине све канонске православне цркве, пре свих СПЦ и братска руска Црква, или пак да из неке бечке или бриселске фотеље као поменути Свилановић наричемо над злом судбином балканских народа (осим српског разуме се) за дебелу плату.

Завршићу констатацијом коју дајем у инат агресивних „верских аналитичара“ без дана верског образовања, и тврдњом да је овде у Србији наступило неко време и стање замуклости и немости кад је у питању прогон српске Цркве и свештенства. За такву бољку је још у Новом Завету прописан „лек“, као код правденог првосвештеника Захарије, оца Јована Претече.

Стога је потребно да што чешће, макар на дрвеној дашчици, неком интернет форуму, или дневним новинама као што ја сада чиним напишемо: „У 21. веку у једном затвору у северном предграђу Скопља робује због своје вере, на правди Бога и без кривице један човек. Јован му је име.“

*Аутор је потпредседник „Треће Србије“ и помоћник градоначелника Новог Сада

Извор: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/jovan_nezaboravljeni.46.html?news_id=295180#sthash.ZIOWICoK.dpuf

Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу…Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Бонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Фото: Преузето са forum.krstarica.com

Истицали су се својом вером у Господа Христа, љубављу према ближњима, врлинама, најбољим образовањем, и све су то стављали у службу Христа чију су љубав и науку свима сведочили. Довољно је само поменути неке од њих: Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова, Светог Максима Исповедника...

Важно је напоменути да одељак Јевађеља које се чита у ову недељу говори о рођењу Христовом (Мт. 1, 1-25) иако би се очекивало, с обзиром на тематику коју описује, да исти треба да се чита на сам празник Рођења. Ово свакако није случајно јер анђео Господњи објшњава праведном Јосифу да је трудноћа Пресвете Богородице по вољи и промислу Божијем, и да су пророци у Старом завету предвидели овај догађај. Управо због тога, ово Јеванђеље које описује Рођење Сина Божијег и говори о бризи јединог и правог Оца-Бога Оца „због свега и за све“ се чита у недељу пред Божић.

Један је Отац и Творац на кога су се угледали Оци којих се Црква сећа ове недеље и није случајно што је наша Српска Црква установила да је ово посебан дан када се треба сетити родитеља и очева. Отац је одувек у нашој култури имао посебно место као домаћин, глава куће, особа која бди над свим укућанима, над њиховим телесним и духовним развојем. Очинство, телесно и духовно, увек је било одговоран позив и оно је било успешно само ако је било засновано на истинском ауторитету а никада на на ауторитарности. Први својим примером васпитава дете јер се угледа на Бога који је прави Родитељ, радује се детету, воли и прашта, а други присиљава и гуши.

Сваку породицу Хришћанство назива „домаћом црквом“ где отац, као глава породице, има улогу свештеника те „цркве“ и задатак му је да, као што су то чинили Свети Оци, учини све да своју „домаћу цркву“ приведе Богу.

Свештеник Бранко Чолић

Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/34/entry-585-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D0%BE%D1%86%D0%B8/