Како „Земља живих“ слави један од најрадоснијих хришћанских празника – Божић, колико ће штићеника организације прославити овај празник и какво је искуство пастирског рада са њима, открива прота Бранка. Поред оца Бранка, гости су Андреја Јовановић, координатор Канцеларије „Земља живих“ и Драган, бивши штићеник заједнице. Слушате први део разговора.


http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/01/09.01.16_-_budimo_ljudi_-_zemlja_zivih_1deo_-_1.01.26.mp3

Слово Љубве

Данас, сва Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част.
Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".
И одједном се појавило мноштво анђела који хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли, угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.
Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."
Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном. Истину коју су до тада тражили међу звездама, пронашли су у новорођеном детету, у Ономе који је дошао са неба: Сунцу Правде, Истоку са висине, Ономе који јесте од пре настанка времена и пре створеног света. „И пошто су у сну поучени да се не враћају Ироду, вратили су се другим путем у своју земљу."
Мудраци, дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим, истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли. Одлазе преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи.
Зато и ми пођимо у сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили, осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.
Христос, Син Божији, Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на земљи.
Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!

• Вера
  

|

Признaјемо да нисмо, ипак, очекивали да тај скоројевић буде толико примитивно претенциозан – свака је претенциозност увек примитивна и скоројевићска – да српском народу у Србији, и urbi et orbi ван ње, после познатих осионо-комунистичких и инфернално-демонских претензија да „промени свест српског народа“ (као да се ради о заморчићима из неке само њему познате „шуварове“ или „болоњске“, или већ неке сличне „школе“ његових учитеља или ученика, попут, напр., креатуре садашњег министра просвете, или неке друге свезналачке му области „реконструирања“ и „декомпозирања“ свега што није као он и његови узори и модели); или већ колико пута поновљених изрицања неприкосновених судова о његовој свенадлежности над земљом и небом српског народа (памтимо, рецимо, осионе му пресуде: „Шта ће нам Небо! Тамо нема закона, тамо се ништа не ради!“ итд.).

Ретко је и оваква каква је ова титоистичка „и после Тита Тито Србија“ имала на врху власти таквог дилетанта и примитивца какав је Вучић (са „стручним стажом“ министра информација код самоосионог Милошевића и годинама стажирања у странци код Шешеља). Јер да није тако, зар би на Нову годину прво што је имао да каже Србији и Србима била ова порука (дај Боже, Опорука) што им је упутио преко Вечерњих новости?
Као Србин из земље Србије и њен, од рођења, држављанин на Земљи и на Небу, који у небоземној Србији треба „не само да умрем и ништа више“, него и да живим, као што и живим и живећу у њој и за њу (без питања и дозволе „господара Вучића“), питам се: ко том јадову Србину, ругачу јединствене небоземне Србије, даде власт и право да ми скраћује просторе и границе једине земље и отаџбине у све четири њене димензије, укључујући и ону дубинску и ону безграничну висинску, коју сам од Бога, а не од таквог наметењака, сметењака и издајника, добио и наследио у оба света и за оба света? Осим ако му је човек само пуж, или црв (по Праведном Јову), а не и соко и небопарни орао – „стрела чезнућа кренута Богом живим и истинитим из небића ка Свебићу“ (О. Јустин Поповић)?
Ко га је то овластио да из свог снобовског, еврослинавског, безверног и лакејски подајничког, несмисленог и бескичменог провинцијализма (да ли само „бугојнског“?) и пустопразног срљања у Европу – као да Србије није Европа и пре Европе: „Исток на Западу и Запад на Истоку“? (осим ако му је Еуропа само онај уски земљопадни полумесец на северозападу, каква је ова осакаћена и слепоока Еуропа, а не она исконска Εὐρώπη широкоока и великозорна Девојка од Урала до Гиблартара) – тој и таквој новоколонијалној Еуропи издаје и предаје српско небоземно Косово и Метохију?
Има ли Александар Вучић деце? И има ли их Србија – јуче, данас, сутра? И хоће ли их имати довека – у времену и историји, у есхатону и метаисторији Царства Небеског?

Кад сам у Конресу несрећне, некада демократске Републике, а данас окупаторске USA империје, сведочио не тако давне 1990. г., заједно са тада епископом а потом патријархом Павлом, о српском Косову и Метохији, питао сам већ тада протежиране од те тиранске „тоталдемо(но)кратске“ Империје (горе неголи некада огрезле у крви невиних Хришћана Римске), присутне Шиптаре, г. Ругову и г-ђу Пуљу: Имају ли Срби на Косову и Метохији децу, или само ви, придошли с тиранским исламом на ту Свету земљу Срба хришћана, заливену и освећену сопственом, а не туђом крвљу, знојем и сузама, кад на таквој и толикој мржњи, коју према српској деци усађујете у свест и срца своје деце, заснивате будућност те деце? А сва деца света, додадосмо тада, и додајемо увек и сада, па и сва деца Косова и Метохије, имају богодано право и боголико достојанство за богодаровану, човека достојну будућност. Какво ли г. Вучић достојанство и право заснива својој деци кад им одузима и Косово и небо (као, нажалост, и пре њега Ђинђић и сада Дачић – све титићи и шуваровци, попут и радикалног Шешеља)?

За њега, самозваног скоројевићког окупатора и предатора и Земље и Неба јединствене небоземне Србије, као и за сличне му садашње окупаторе распетог Косова и Метохије, амеронатоовце и Тачијеве учековце, Косово и Метохија су „мртви“ Космет (са свим познатим или још неоткривеним „мртвим“ ресурсима и људским органима), погодан изгледа само за фамозну базу Бондстил и заЖуте куће, јер им је небоземна Србија над Косметом „мртва“, тако да се, по форензичару Вучићу, у њој „само умире“, а не и живи – на њој, и за њу, и њоме.

Мада је на тој Земљи, као и у Витлејему јудејском, „Бог сишао на земљу и постао Дете Младо Предвечни Бог – да живимо Њиме“ (1Јн.4,9), како ми Срби певамо сада о Божићу. И певали смо, и певаћемо; и живели смо, и живићемо, док је Неба и Земље, и рода српског крстоносног са којим је и данас Ем-ману-Ел = С нама Бог!
А да није тако, зар би тај самохвалисавац који, кад му то гебеловска демагогија (буквално:народозавођење, косовски речено: издајничко „завођење за Голеш планину“) дозволи, па му затреба, онда се и српством „буса у прса“, могао рећи за Нову годину: „У „небеској Србији“ треба само да умремо, ништа више, а ја сам обећао живот“?
Који је то живот „господар живота и смрти“ Вучић обећао српској деци на Косову и Метохији? Није ваљда фамозна продаја магле око ЗСО? – већ пре настанка оспоравана и порицана, како на Космету, у сузавац-скупштини и у Нато-Еулекс енклавама (макар да су сличне „индијанским резерватима“ у фамозној USAD Аризони-дрим), тако и у Еурозаједници у Бриселу, где столују и Нато и Еулекс, окупљени око чудовишног Нато-знака – стравичног „крста“ - раскрста, који пре личи на Хитлерову „свастику“, него на знак распетога и васкрслога Сина човечијега, Кога ће о последњој Парусији угледати сва племана земаљска; и – заплакати од радости! (Мт.24,30). И, хвала Богу.
Ако ли је г. Вучић, у својој нагој, бедно огољеној, дубоко нехуманој, истински нечовечној хоризонтали, и мислио на неки „живот“, онда, по свему судећи, то су само преостали му у свести, а не дај Боже и у души, рецидиви неизживљеног марксизма и титоизма. Или, ајде да кажемо, евентуалног неког толико му драгог у земљи Србији немачког протестантског капитализма, јер су му, види се то и у овој новогодишњој (о)поруци, то дошапнули Немци од „Лутера и Вебера“, па надаље до кћери-пастора Меркелове, те зато, забога, по овом иноватору Србије, од „протестантске радне етике… морамо да потражимо у прошлости коју нам је историја одузела управо оне примере који ће нам омогућити да почнемо да учимо и радимо“!

Ако ли је г. Вучић, у својој нагој, бедно огољеној, дубоко нехуманој, истински нечовечној хоризонтали, и мислио на неки „живот“, онда, по свему судећи, то су само преостали му у свести, а не дај Боже и у души, рецидиви неизживљеног марксизма и титоизма.

Оно што је код г. премијера Вучића неприхватљиво за Србе и Србију као народ и земљу са вековним достојанством и својственим слободарством и демократичношћу, то је што се код тог самопренапетог човека, опседнутог собом и својом незаменљивошћу, одмах види отуђеност од изворног карактера и етоса овог народа, од живог предања и идентитета и интегритета српског, који нас чини различитим од других народа Балкана и Европе, не мање важних и вредних од нас, али ипак посебних, а не копија једних од других. Не треба Србе учити партијашки и партијско-комесарски како и шта треба да раде, још конкретније какви треба да буду, како да се владају, понашају, како да живе и битују, што веле браћа Косовци и Метохијци.

Срби су прошли векове живота у слободи и слави, потом векове у ропству и борбама за слободу и самосталност. У томе нас је, кад није одмагала, ипак помагала и хришћанска Европа, неке бар велике и пријатељске државе и народи. И ми смо им захвални. Али Срби нису никада трпели да их на Балкану праве и октроишу по својим мерилима и моделима, најмање Аустрија и Немачка, па ни горди Албион. Зато није ни комунизам ни социјализам успео код Срба, нити ће Вучићев евроцентризам успети. Поготову не од ове већ распадајуће у свом тоталитаризму Еуропске заједнице. Јер Срби на Балкану нису од јуче, нити су дивљаци, који само знају да се кољу „у балканској крчми“, како нас презриво карактеришу и јетко над нама иронишу многе отуда незвано дошле „усијане главе ледено хладних срцâ“, што рекао Свети владика Николај, бољи зналац Европе од Вучића.

Наш свети патријарх Павле је 1999. г. јуна месеца у Грачаници – после Милошевићеве срамне капитулације у Куманову (да ли новопечене вође овакве Србије знају: Што баш ту? – Зато што је кумановском победом ослобођено Косово, па се сад „победом“ фамозне терористичке Нато-Европе васпоставља „турско“ и „исламско“ Косово!, као што се и тзв. умишљеном флоскулом о „Прешевској долини“ враћа Србија на границе пре Берлинског конгреса!) и одмах затим бруталне унвазије и окупације NATO-пацифистâ-терористâ, уследиле после страшног тромесечног бомбардовања те ратнохушкачке организације (која и данас тражи стварни „rezon-d-etr" свог постојања, јер где је то својим доласком донела икакво добро, осим крви и раздора?) недужног народа и његових Светиња и Деце, питао тада, дакле, стари патријарх: „Господине генерале (био је то Енглез Мајкл Џексон), наш српски народ је народ који је градио и чувао ове Светиње: Грачаницу, Пећ, Дечане, Љевишку. Зашто нам их сада отимате, и дозвољавате пљачкање, рушење, паљење? Ако је крив Милошевић, шта је крив овај невини народ? Што нас, и Светиње, не штитите?“ Мајкл Џексон је имао толико поштења да призна: „Ми нисмо овде да вас штитимо, већ да вам омогућимо да безбедно одете!“
Срби су прошли векове живота у слободи и слави, потом векове у ропству и борбама за слободу и самосталност. У томе нас је, кад није одмагала, ипак помагали и хришћанска Европа, неке бар велике и пријатељске државе и народи. И ми смо им захвални.

И тако је и било: под огромном армадом Нато-снага Америке и Европе испражњена је Метохија и већи део Косова: око 300.000 Срба бежало је с главом у торби (а преко хиљаду тада киднапованих ни до данас није нађено) од терора лопова, убица и паликућа, и напустило своја вековна огњишта, домове, храмове, имања, њиве, сва блага небоземне лепоте једне Земље размера свега 100 х 120 км!

Сви косовскометохијски градови су испражњени од Срба, и то су и до данас (осим северног дела Косовске Митровице и насеља даље до Руднице код Рашке, на који део сваки дан нападају, подржавани од лицемерне ЕУ-заједнице, исти сејачи терора, за који ниједан, нико до данас није одговарао, нити ће бити суђен, јер Еулекс и није ту за друго већ да омогући докрајчење „остатака закланога народа“).

Од тада је са Косова отишло још на стотине и стотине Срба, под Тадићем и Дачићем, и одлазе и даље под Вучићем, који уместо државничког и патриотско-дипломатског делања и спасавања и заштите свога егзистенцијално угроженог народа и његових вековних небоземних светиња, само шири своју странку, по Штрпцу и Зубином Потоку, и широм Србије – и то нам нуди ваљда као једино спасење! И тиме, ето, прави своје фамозне „велике скокове“! – у издаји и велеиздаји Косова, усред (и услед) свих европреговора и евродоговора са Приштином, без питања и учешћа самих Срба!

Несрећни Вучић је наметнуо северу Косова (65 км, са 70.000 чисто српског живља, на простору од скретања Ибра на север до 30 м испод самог Панчићевог врха на Копаонику /па зато Вучић и Сиаобележавају Видовдан – за њега „дан мртвих“!/ тек у Крушевцу, /јер су стратешки Копаоник предали Нато-у и Тачију/, територију која никада, ни географски ни историјски, није било Косово, јер је Косово „од Чечана до Звечана“, а „малена Бањска је крај Косова“, а не на Косово, као ни Ибарски Колашин, Зубин Поток, Газиводе, Трепчини и Ибарски рудници, Лепосавић, Лешак) – све је то двојац Дачић-Вучић дао на поклон злочинцу Тачију и његовој терористичкој УЧКА и АНА, и подигао „интегрисане границе“, иако су ти исти терористи, добро финансирани са Запада, већ под Титом над Србима трасирали оквире ултарфашистичке „Велике Албаније“! Како је то показала и посета бедном „државнику“ Вучићу албанског председника Раме недавно. И утакмица Србија-Албанија усред Београда, где је под и пред Вучићем, Србија и понижена и опет кажњена од лицемерне Европе, чији је он лакејски идолопоклоник.

Високоучени а недоучени, или преучени, што би рекли Херцеговци, Вучић ваљда зна да Срби добро виде колико он ради и шта ради. Па што нам то стално и нападно подвлачи, рекламира и на нос натура? Ваљда зато што је, по њему и учитељима му, „рад створио човека“! На то би му трезвени и оштроумни, марљиви и радни Србин радо додао: „Па рад га је и урнисао!“

Високоучени а недоучени, или преучени, што би рекли Херцеговци, Вучић, ваљда зна да Срби добро виде колико он ради и шта ради.

Као вајни интелектуалац, требало би да зна, макар као информацију, да и ђаво – „стално ради, никад се не одмара од зла“; и такође „да тајна безакоња у свету непрекидно ради“ (2Сол.2,7). Али, те вековне људске мудрости су за Вучићев ниво свести само превазиђени митови, зато радо цитира Волтеров мит да „само бедни народи живе од историје, и то тако што је измишљају“.
И зато, као Волтеров ученик, тако и толико примитивно потцењује српски народ. И олако претендује да му буде самозвани учитељ историје, те га зато тако и толико често опседа својим офанзивним „прањем мозга“ – простонародно речено „лапрдајући“ о својим „Марковим конацима“, народу смућеном и смућиваном још више од њега док га слуша, гледа, чита. Господине Вучићу, браћа Руси кажу: „На безрибици и рак је риба!“ А српски сељак вели: „На безљудици, свако је причало неко и нешто!“ А браћа Грци кажу: „У земљи киклопа, сваки двооки је дипломата!“

Ваша дела и „велики скокови“ су само бедно просјачење „страних инвестција“, да сакријете велеиздају Косова, која је на делу. Признајeте да је Србија леш, коме „требају инвестиције као крвоток“! А тек о тим „инвестицијама“ требало би рећи праву, али горку реч истине: оцену и процену ко унвестара, у шта и зашто, с којим циљем, и куда све то нас води?
И који је резултат свега? И који ће тек бити? – Србија тоне све дубље у дуговима и у вишеструком националном дугу! Хоће ли наша деца икада дићи главу из њих,[1] кад ни ова Титова нису отплатили његове дугове, у којима нас је оставио до гуше!? И још се слави као „велики бренд“ – тај највећи крвник Србије (рекао је Мештровићу: „Средио сам Србе, сто година неће дићи главу!“), и главни гробар српског Косова и Метохије, Вучић и слични му, на сцени су гробља: пошто су покопали „мртву“ Небеску, сада покопавају и полумртву Земаљску Србију. „О серва Сербија, о станиште бола!“

Али, пред нама Божић: „Божић, Божић, Благи дан, сав радошћу обасјан!“ – „Жив је Бог, и жива ће бити душа наша“, говорили су пророци Бога живог и истинитог и у најтежим данима и тминама историје. И тако опстали и опстајали. То и ми данас говоримо, и певамо, да опстанемо: „Слава на висини Богу, и на Земљи мир, међу људима добра воља“. Христос се роди!

О Божићу, 2016.

[1] За Вучићеву подпредседницу и министарку Зорану Михајловић главна „опасност за будућност наше деце“, нису дугови, ни катастрофална политике клике СНС, него ево шта: „Треба обратити посебну пажњу на националистичку коалицију ДСС-Двери јер она представља опасност за будућност наше деце“, изјавила је потпредседница СНС-а Зорана Михајловић.

http://nspm.rs/politicki-zivot/vucicevo-popovanje-protiv-nebeske-srbije-ili-privatizacija-neba-i-zemlje.html

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:
- Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?
Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:
- Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.
Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто - живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:
- Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!
Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе. Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.
Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм - да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: "Ти мораш да идеш у храм!" Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: "Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин - срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради".

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:
- Можда и ви желите да одете?
Тада Му је Петар одговорио:
- Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?
Господ као да одговара на Његове речи:
- Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

Неко од нас може рећи свом детету:
- Дете моје, ја желим да ти останеш са мном не зато што сам ти отац или мајка, не зато што закон захтева да останеш поред мене до својих 18 година, већ зато што желим да се осећаш срећним поред мене. Да ли желиш да останеш? Ако ти дам могућност избора, да ли ћеш отићи? Да ли на пример вечерас остајеш зато што се бојиш да те не ударим ако будеш хтео да идеш, или зато што се радујеш могућности да будемо заједно?

Ето, то и јесте циљ и њега није тако лако достићи, међутим, Бог жели управо то и никога не приморава. Пожелели сте и дошли, а ако неко жели да оде, може тако и да учини. Господ жели да ти слободно поступаш по својој жељи.
Када је блудни син рекао свом оцу: "Желим да ми даш мој део, желим да одем и живим како ја желим!" - његов отац је, иако у дубини душе није желео то, испунио његову вољу. Дао је сину његов део имања са речима: "Дете моје, ја те волим, али љубав није принуда".
Не можеш да желиш да те неко заволи на силу, јер то онда није љубав. Не можемо да приморамо своје жене или мужеве да нас љубе на силу, ми не можемо и немамо права да своју децу принуђујемо на то. Љубав се не може наметати, човек се једино може надахнути на њу. Зато отац блудног сина говори: "Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те толико јако волим да где год кренуо, таквог као ја не можеш наћи. Знам да ћеш живети развратно, у блуду, да ћеш имати непријатности, али ћеш се некада вратити мени. Не желим да те задржавам и нећу то радити."
Ето тако је отац сину дао слободу избора. Зашто? Зато што је сам био спокојан и сигуран у љубав коју је осећао према свом детету. Када си сигуран у оно што радиш, онда си и спокојан. Када је у кући свађа и викање, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Не сме се грдити дете за то што ради. Ако је твоје дете учинило нешто неприлично, ти правиш много већи грех правећи скандал од тога, да би га на тај начин усмерио правилним путем. Зло не може да буде исправљено новим злом. Ето зашто говорим: неопходно је да на почетку сам учиниш први корак, да сам постанеш срећан, искрено се радујеш томе како живиш.
Дозволите ми да вам испричам како је поступио један човек, будући Светитељ, када је, вративши се кући, затекао своју жену са другим. Он је веома волео своју жену, али је знао да се љубав не може наметнути, он је веома желео да и она њега воли, међутим, схватио је да то није могуће. Тада јој је рекао: "Пошто си са другим, то значи да не желиш да будеш са мном. Опрости, одлазим."
Отишао је и постао ученик Светог Антонија. У питању је Свети Павле Препрости, велики подвижник и велики чудотворац Цркве који је чак прогонио зле духове. Он је тако снажно волео своју жену да је уважавао њену слободу чак и када је грешила. Он није могао на силу да је примора да га заволи, међутим, он је није ни мрзео. Он је рекао: "Питање је шта ћу чинити сам са собом. Ако је неопходно да будем болестан заједно са тобом да би ме заволела, ако је неопходно да се разболим да бих те натерао да постанеш онаквом какву желим да ти будеш, то је онда бесмислено." И са речима: "Идем макар себе да спасим!", устао је и отишао у пустињу.
Ми смо дужни да се учимо овоме, учимо да се окренемо себи - у добром смислу ове речи, да се побринемо о својој души, о миру унутрашњег света. У питању није презир према другим људима, већ указивање помоћи јер ако будеш у стању да им предаш тај спокој и мир, онда ћеш их учинити бољима, док напротив, свађа која је настала из жеље да помогнеш и измениш ситуацију не представља помоћ.
Када мучимо друге, тиме показујемо да заправо ми сами имамо проблеме. Ми се трудимо да их не примећујемо и често пребацујемо кривицу на туђа леђа. А ето, можеш отићи до свештеника и искрено му рећи:
- Оче, искрено речено, моје дете није криво за оно што се догађа. Заправо ја имам брдо проблема, ја се свађам са мужем, нервирам се, нервни систем ми је ослабио, не могу да се уздржим и избацујем своја негативна осећања на дете и притискам га.
Иако често, жене искрено и говоре:
- Оче, често грдим своје дете и вичем на њега и то је моја кривица. Рецимо, нешто се десило између мога мужа и мене, посвађали смо се, нисмо се међусобно разумели. Ја не желим са њим да се расправљам јер је јачи од мене. И ето, ја избацујем зло на своје дете, грдим га без разлога, иако говорим да је то на његову корист.
Ова "пуцања" представљају сведочанства да сама мајка често осећа унутрашњу нелагодност, да има сопствене проблеме. Други није крив што смо ми несрећни. Ни дете, ни муж, ни жена. Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: "Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет."
Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: "То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!"
Тако говоримо ми. А ето, Свети Пајсије Светогорац, када би видео грешке других људи, никада им ништа није наметао. Узимао је увек грешке других људи на себе, иако није био крив. Говорио је:
- Ја сам крив!
- Ах, оче, па у чему си ти крив? Људи због којих тугујеш не живе овде, дошли су и отишли. Зашто себе оптужујеш због њих?
- Да сам био добар, они се сада не би свађали.
Једном је старцу дошао један брачни пар. Они су му испричали да су се развели. Уместо да им одржи лекцију и натера их да се покају, Старац је рекао:
- Ја сам крив што су се они развели. Да сам био у добрим односима са Богом, да сам се помолио, они се не би развели... Где је молитва? Ја немам смирења и Бог ме не слуша.
Он ништа није наметао другима, већ је увек желео да исправи себе. И говорио је као и сви Светитељи: "Код мене ствари нису у реду, ја имам проблеме, не други". Размислите о томе, "код мене", а не код мог детета, мог мужа, моје жене. Ето, тако свако треба да говори о себи: "Знам да сам крив. Тражићу кривицу у себи, а не у другима, потрудићу се да им не стварам проблем у животу".
Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:
- Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!
Дете дрхти од страха и мисли у себи:
- Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!
И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома. Често заувек.
Знам сина који је свом оцу рекао:
- Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година, одрастао сам! Довиђења!
А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспешног васпитања.

Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? До тренутка док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Када почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност, јер он ће то чинити сам, чинити оно што је изабрао, што је сам решио. И ако он каже: "Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм и то ћу и урадити", значи да су га правилно васпитали. Једино такво васпитање и има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.
Човек који поседује истинску слободу и у души ближњег ствара спокојство и осећање слободе. Онда човек може слободно да изрази своје мишљење, не бојећи се онога што ће чути као одговор. Рецимо, многе жене страдају, нервирају се, ако треба да разговарају са својим мужем, да изнесу своје мишљење јер муж то не трпи, не жели да слуша, жели да наметне своје мишљење. Запамти: то није дух слободе, већ притисак, ти не дајеш души човека који живи поред тебе да расте и цвета пред Богом. А када се ваша породица стварала, имали сте заједничке наде, заједничке разговоре, маштали сте о свом животу, како ћете ићи тим путем држећи се за руке... Међутим, почиње свакодневица, рутина, умор и душа као да се скупља. Заборавља се све оно што је некада било драго.
Велика ствар је умеће да се слуша други и уважи туђе мишљење. У школи где предајем више ми се допадају деца која ми супротставе своје мишљење, која не прихватају одмах то што им говорим; она ми се допадају више од оних који се увек и у свему слажу. Ја не желим да чујем формално "да", желим да дете објасни зашто он говори: "Да, оче, слажем се са тим".
Ако је дете поделило своје мишљење са тобом, чак и ако се разликује од твог, веруј ми, ти си стекао нешто јако велико, ти си освојио његово поверење, он ти открива душу иако се и не слаже са тобом, а то значи да те се не боји. Кога би изабрао: човека који ћутке седи пред тобом, а изнутра га изједају сумње, његове мисли лутају, замарају се, губе се међу хиљаду несхватљивих ствари или човека који ти једноставно говори: "Оче, не слажем се са оним што ти говориш, чини ми се да је то тешко, имам друго мишљење по том питању"?
Ја у том тренутку одговарам:
- Реци шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо. Ти ћеш изнети своје мишљење, а ја ћу ти рећи шта о томе говори Црква и ако ми пође за руком да те убедим, биће добро. Ако не будем могао да те убедим, ништа страшно. Живот ће те убедити. Отићи ћеш од мене, живећеш својим животом, чинићеш своје грехе, чинићеш оно што желиш, али знам да сам био у праву у разговору са тобом и да ће те сам живот научити. Међутим, не могу да делујем на тебе на силу, не могу да ти наметнем оно о чему ти говорим, чак ако је то и истина.

Чак и ако си изговорио најбоље, најправилније речи, друга особа треба да их прихвати слободно и сложи се са њима. "Ко хоће за Мном да иде?" (Мк. 8:34) - да ли сте размишљали некада о томе, колико је то страшно?
Ко од вас је био данас у храму? Онима који су били желим да кажем да сте ви јаки. Господ жели да сви идемо у храм, међутим, ми имамо толику слободу пред Њим да Му мирно можемо рећи: "Данас не желим да идем у храм јер хоћу да спавам. Не желим да идем у храм, зато што ме мрзи, не желим да идем у храм, зато што... нећу."
А шта Бог чини? Он љуби свакога од нас. Чека. Зар ти је Он нечим нанео штету? Зар те је Он нечим казнио? Зар ти је нанео неко зло? Не. Ти дишеш, осећаш свој пулс, а Бог ти говори:
- Ниси дошао у храм, али те Ја и даље волим. Желим да дођеш к Мени, али желим да и ти то пожелиш! Желим да дођеш по својој слободној вољи.

Мени се веома допада када млади људи добровољно долазе на исповест. Питам их:
- Ко те је довео, мајка, отац?
- Нико! Ја сам.
Постоје деца која долазе на исповест у тајности од родитеља, код куће о томе нико ништа не зна, они иду у храм добровољно. Родитељи таквог детета можда мисле да се он бави нечим лошим чим није код куће и мајка му додијава својим проповедима, а он жели да буде ближе Богу, жели и - долази. Ово има веома велики значај. Јер постоје деца коју доводе насилно, приморавају их, међутим, Бог не жели то, јер је принуда прави пакао. Ако те ја на силу ставим у рај, ти ћеш се осећати тамо као у паклу. Зато је Христос рекао:
- Желим да Ме волите, али желим да то буде ваш слободни избор, да Ме заволите по својој слободној вољи!
Како нам често недостаје вера у Божији Промисао и мислимо да можемо и да смо дужни да нешто одлучимо, поправимо, исправимо, упадамо у хистерију и говоримо: "Ако одмах нешто не урадим, он ће пропасти! Ако не будем викао на своје дете, он ће пропасти када порасте!" Наивно сматрамо да имамо велику снагу да утичемо на људе око нас, да можемо нешто да кажемо и да ћемо тиме изменити своје дете или блиску особу. Не! Нећеш ти изменити своје дете! Бог то чини! Божији Промисао ће изменити твоје дете. Где ти је дете сада? Где ти је муж сада, твој друг? Ми не знамо шта они раде, али је Господ поред њих. Не можеш преко телефона пратити теби драгу особу, постављати му сваких 10 минута питање: "Где си, шта радиш?", "Да ли знаш колико је сати?", "Када ћеш се вратити кући?"
Немогуће је непрестано осећати ту ужасну несигурност у другог, мислити да се можда све изменило, можда ме више не воли... Потребно је поверити се Богу и рећи од свег срца: "Боже мој, предајем у руке Твоје човека кога волим!" И поверовати да се Господ брине о њему, смирити се. Тада ћеш видети да га Бог неће оставити.
Испричаћу вам за један храбри и неочекивани поступак Светог Порфирија Светогорца. Једном му је на исповест дошао мушкарац. Исповедио је све своје грехе, осим једног, који је био најозбиљнији у његовом животу. Био је ожењен, али је варао жену са љубавницом. Сви су живели у Атини и тај човек је имао одраслу децу, студенте који су се школовали такође у Атини. О свему томе није рекао Старцу. Када је исповест била завршена, Старац Порфирије га је питао:
- То је све? Завршио си исповест?
- Да, завршио сам.
Старац је прочитао молитву за разрешење грехова над њим. Мушкарац је био спреман да оде, отворио врата, међутим, Старац Порфирије му је рекао:
- Сачекај, хоћу да ти кажем још нешто.
Мушкарац се окренуо према њему, а сам у себи је помислио: "Па ето, а још и говоре да је он Светитељ и да све види. Ништа није ни наслутио, не зна шта кријем од њега". Старац је, гледајући му у очи, рекао:
- Дозволи ми да те посаветујем. Жену са којом вараш своју супругу немој више довозити у тај атински хотел где си увек са њом. Неко од твојих синова студената могу да те виде и могу веома да се наљуте на тебе. Ако је твоја страст толико снажна да ниси у стању да се зауставиш, иди даље где те нико неће видети.
Мушкарац је изгубио моћ говора од запрепашћења. Био је поражен да је Старац знао за његов грех, али да о томе није говорио са гневом, већ је показао уважавање према њему. Насилно чак ни исповест не може да се догоди. Немогуће је приморати човека да се исповеди ако он то сам не жели. Сам то треба да пожели и сам да говори о томе.
Старац не само да га није прекорио, већ му је и рекао како лакше да учини грех, да је потребно да буде опрезнији да би сачувао добре односе са децом. Да ли можете то да замислите?
Зашто је Старац Порфирије то учинио? Зар да би Господ оставио овог човека? Не. Међутим, неопходно је да будеш Светитељ да би некоме тако нешто рекао. Старац је знао шта ће бити даље. Рекао му је:
- Дао сам ти савет, међутим, то није све. Молићу се усрдно Богу за тебе и Он те неће оставити.
Прошло је време и тај човек је заиста изменио свој живот. Тада је дошао Старцу и на коленима, у сузама исповедио свој грех. А затим је Старцу Порфирију рекао:
- Оче, дирнуо си ме тиме што ниси почео да ме грдиш, ниси почео да ме плашиш. У мени се све преокренуло. Изненада сам схватио да пошто ме ти не принуђујеш, ја сам морам себе да натерам да се променим. Ти си успео да ми, не осуђујући ме, помогнеш.

Како је предивно исправљати некога, не свађајући се никада са њим! Како је добро када човек по твојим очима схвата шта желиш да му кажеш, када осећа твоју љубав и одговара истим. И где год да оде, увек ће се вратити јер ће га благост твоје душе обавезно позвати назад. Тако је учинио и Старац Порфирије. Тај човек је изменио свој живот без притискања. Како је то предивно и правилно! Да нас нико не приморава на силу да нешто радимо. Да можемо у Цркви да се осећамо слободно и да се трудимо, радосно говорећи: "Зар могу да будем толико незахвалан према Господу, Који све види, све зна, Који ме не кажњава, даје ми шансу да постанем бољи? Не, никако нећу бити такав!"
Наш Бог је добар и милосрдан, Он није некакво страшило које нас вечно принуђује. Хајде дакле да васпитавамо и своју децу без психолошког притиска, хајде да их не плашимо. Тај строги, ужасни бог који нас грди, који нам се чини чудовишним - то није наш Бог!

Старац Пајсије је говорио да га је мајка од малих ногу научила да се моли, не говорећи му никада о молитви. "Када смо били мали", сећао се он, "говорили смо у себи: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!'. Наша мама нас никада није приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми смо једноставно слушали како је она изговарала: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!' док је месила тесто за хлеб".
Тако је и потребно живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис твоје душе, он ће га схватити. Мајка Старца Пајсија им је додавала јело из пећи и изговарала молитву, падала би виљушка на под, она се није нервирала, разбијала се чаша, његова мајка се молила. "То нам је она предала, осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је била утеха за наше родитеље".
Упоредите ове речи са речима једног младића:
- Када долазим кући, не осећам никакву радост. Не волим своју кућу, иако је велика, лепа, прекривена теписима, клима уређајима; не свиђа ми се, непријатно ми је у њој.

Замисли се, зашто се твоје дете не осећа код куће тако добро, као што се осећао Старац Пајсије у свом дому? Једном приликом ми је дошла мајка једног младог човека и рекла:
- Оче, мој син долази теби на исповест већ шест месеци и ипак није престао да пуши! Шта радиш ти све то време?
- А шта ти хоћеш да ја радим?
- Па... Треба да буде неки резултат!
- А ти ниси приметила никакав резултат?
- Не, моје дете пуши као и раније!
- А то што твој син наставља да долази на исповест, без обзира што пуши, зар то није добро?
- Али, оче, ја сам мислила да ти можеш да утичеш на младе.
- Па зар то није добар утицај? Што он долази и често се исповеда?
- Да, али не само то, он треба да прекине да пуши!!!

Другим речима, тако ти желиш да укажеш свом детету шта треба да исправи у себи. А како ће он то учинити, како ће он то исправити? Ако си тако добра мајка, зашто ти сама не учиниш то чудо, већ га тражиш од мене? Уради то ти! Исправи своје дете!
Постоје деца која желе да учине сто грехова, али се боре са собом, уздржавају се и учине само три, само два, само један грех. Млади човек има много жеља које га муче. Духовник све то зна. Зна, зато што младић говори:
- Оче, желим да урадим и то и то, али од свега тога, ја само пушим.
Ја не говорим да је добро када пушиш, али и то је боље него да учиниш сто других грехова... Бог види да је и то пушење - борба коју млади човек има. Али његовој мајци то не могу да објасним. Она види све по своме и сви ми гледамо на то што се догађа, јако уско, на људски начин. Бог гледа на наш живот са свих страна и зна све о сваком човеку, његово душевно стање, проблеме, унутрашње расположење. Говорећи о томе, Старац Пајсије је наводио следећи пример. Претпоставимо да је човек у свом животу извршио два убиства, али његова унутрашња злоба је толика да жели да изврши сто убистава, међутим он се уздржава. Ми за таквог човека вичемо:
- Убица! У затвор, иза решетака!
А Бог зна да је тај човек од сто могућих убистава, учинио само два. Ми судимо као људи, а Бог суди божански, зато Он не осуђује као што ми то чинимо и не изводи закључке које ми сами изводимо. Бог нас воли јер зна све о нашем карактеру и души. Наравно, жена које се жалила на пушење сина, била је добра и веровала у Бога. Шта сам могао да јој одговорим? Рекао сам:
- Ако си тако добра, онда ти и учини чудо! Шта хоћеш од мене? Учини то сама.
- Али, оче, зашто тако говориш? Шта, зар сам ја лоша мајка? Зашто ме грдиш?
- Не грдим те, али мораш да схватиш да понекада и деца добрих родитеља могу да скрену са правилног пута. Свашта се дешава. У једној породици муж може бити добар, а жена учинити грех. А у другој породици је жена пример за врлину, а муж лако може да одступи и учини неки грех. Међутим, у томе нема њене кривице. Дешава се тако у животу. То уопште не значи да је у кући увек неко крив. Бог то допушта да би испитао наше трпљење, непоколебљивост, смирење, молитву, љубав, слободу човека.

Један човек ми је причао о нечему што се догодило у његовој породици. Одговорио сам му:
- Да ли можеш сада да заволиш своју жену, сада, након што је то урадила? Када је била жена за пример, теби је било лако да је волиш, била је као анђео. Сада, након што је то учинила, да ли си у стању да је прихватиш? Да ли можеш да је волиш истински? Раније си волео савршенство. То је лако. А волети грешницу, волети блудницу, прихватити је, не подсетити на оно што је учинила, не приморавајући је да се осети понижено, да ли можеш? То ће и бити истинска љубав. То је божанско понашање. Господ управо тако поступа. Да ли си у стању да поступаш као Он?
Ето, то и јесте величина. И Бог позива свакога од нас да то достигнемо. Све оно о чему сада говоримо, захтева трпљење од нас. Живот захтева трпљење.
Неки људи желе да измене друге јако брзо, желе тренутне промене. Када идеш у неки центар за мршављење, тамо ти постављају питање колико килограма желиш да скинеш. Ти им одговараш: "13 килограма. Колико ће времена то захтевати? Желим да то иде брже". Међутим, у животу се тако не дешава. Можеш да смршаш за два месеца, али карактер није нешто што можеш да измениш за два месеца, па ни за две године. Свако има свој животни ритам. Неопходно је да се научиш да чекаш. Време мења човека. Неопходно је да кажеш себи: "Показаћу трпљење ради свог детета, ради своје жене, ради себе самога, постепено, уз Божију помоћ, изменићу се".
Једном је отац Светог Силуана замолио свог сина да припреми јело за њега и раднике. Био је петак. Младић је заборавио на то, припремио јело са месом и однео га оцу. Отац Светог Силуана никада није нарушио пост петком, међутим, видевши колико се радује син што је све сам припремио, замислио се, говорећи у себи:
- Шта сада да радим? Да ли да му кажем да то нећу јести, да ли да му кажем...
Ништа није рекао, захвалио је сину и сео да једе, али се у себи помолио да син некада схвати своју грешку. Прошло је време и Свети Силуан је схватио ово. Међутим, његов отац се уздржао и ништа му није рекао. Он се направио да ништа не схвата и не примећује, док се ми све време увек трудимо да се покажемо паметним и говоримо: "Открио сам га! Све знам о њему!"

Једном приликом ми је једна жена рекла:
- Ухватила сам свог сина. Зар сам ја глупа, оче? Одмах сам схватила о чему се ради. Узела сам његове ствари, помирисала... Све се осећало на цигарете. Тада сам му рекла: "Шта радиш ти? Мислиш да ништа не видим?", јер сам схватила да пуши! Не може да се сакрије од мене!
Одговорио сам јој:
- Браво за тебе, баш си паметна! А шта се десило онда?
- Наравно, направила сам скандал!
... Од тада син жваће жваке пре него што се врати кући, прска своју одећу парфемом, крије се и осећа се јако добро због тога. Његова мајка већ ништа не осећа. Ја јој говорим:
- И, шта мислиш, да ли си успела?
Зар је то успех? Ти се поносиш тиме што си тако домишљата, а не схваташ да права мудрост није у томе да глумиш да све схваташ, већ у умећу да сачекаш мало. Сачекаш да прође време. Мислиш да Бог не види то? Види. Али да ли се Он одмах меша у наш живот и кажњава? Не. И ти сачекај, остави га, он ће се изменити и схватити као што је схватио и Свети Силуан. Он је отишао до оца и питао га:
- Оче, реци ми, оног дана када сам ти припремио јело са месом, ти си знао да је тај дан петак?
- Како да не знам? Био је петак и ја сам се осећао као да једем леш, нисам се осећао добро.
- А зашто ми ништа ниси рекао? Ниси ме опоменуо, изгрдио, ниси ме натерао да се осећам лоше.
И Свети Силуан је схватио. На тај начин се мења човек.

Једна жена се жалила Светом Пајсију на своју ћерку. Она је била лења, спавала је до касно, имала је 25 година и још није била удата. Мајка је говорила:
- Оче, па како ће се она удати ако по цео дан спава? Ништа је не занима, цео дан лежи или излази са својим другарицама. Притом је ужасна чистуница, све јој је прљаво, ништа не жели да додирне и зато ништа и не ради. Када се поздравља, обавезно пере руке алкохолним раствором. Цео дан шета са том флашицом. Шта да радим са њом? Како она мисли да створи породицу, како ће бринути о кући, како ће спремати јело - па она ништа не зна и не жели да зна? Очајна сам. Све време јој говорим о свему овоме, али се она не мења.
Старац Пајсије јој је одговорио:
- Твоја ћерка ће се променити само на један начин.
- Како?
- Трпљењем. Њој проповед није потребна. Ништа јој немој говорити. Покажи трпљење.
- И она ће се променити?
- Бог ће је изменити. Сачекај мало, научи се трпљењу, она већ није дете, има 25 година, већ је формирана. А ако се не измени, значи да је достојна своје судбине. Остави је на миру.
Прошло је неко време, девојка је срела младог човека у кога се заљубила, удала се за њега и родила дете, научила рано да устаје, све стиже по кући, спрема и пере. Њен живот се изменио и натерао је да постане боља. У питању је био њен избор, нико је није приморао на то. Када је након неколико година жена поново отишла Старцу Пајсију, он је питао:
- Шта ради твоја ћерка?
- Оче, све се догодило како си и рекао. Удала се и тако изменила! Све је научила.
- А шта је са чистунством?
- О, превазишла је то. И дете купа и чисти га, спрема, све ради сама.
- Видиш како се променила? Да ли си јој нешто говорила?
- Не, оче, нисам, како си ми и рекао. Ћутала сам, предала је Богу и чекала.
Да ли је лако показати трпљење? Ми желимо да други буду онакви каквим ми желимо да их видимо. По људском схватању то је нормално, да и сам имам дете, ја бих то исто хтео. Међутим, ми не знамо Божији Промисао за свакога од нас. Нама је неопходно да се научимо смирењу, да можемо да кажемо: "Гоподе, предајем се Твом Промислу, не желим да се Ти равнаш у односу на мене, чини са мном шта желиш". И онда ћемо чути одговор од Господа:
- Ја не желим да ти диктирам, не желим да те претварам у шаховску фигуру. Желим да будеш срећан.
Зато је неопходно потчинити се Божијој вољи и не инсистирати непрестано на испуњавању своје воље. Ово можемо достићи једино трпљењем и молитвом. Да ли се молимо за оне које волимо, да се измене? Да би променио човека, помоли се за њега. Моли Бога да га Он измени и видећеш како ће се твојом молитвом постепено изменити. Међутим, ми се не молимо.

Испричаћу вам нешто. Једне вечери се један брачни пар свађао три сата, цела зграда их је чула. Свађали су се, свађали, затим су се уморили и сели да гледају телевизију. То јест, посвађали су се, вика је достигла врхунац, они су истрошили батерије и досадило им је. Онда је жена рекла:
- Дај да поједемо нешто!
Сели су да гледају телевизију, јели и помирили се. Рекао сам им:
- Три сата свађе. За пола сата сте могли да прочитате молбени канон Пресветој Богродици, само за пола сата. Да ли сте урадили то? Не, нисте могли то да урадите. Нисте научили да се молите. Лакше је свађати се.
Лакше је јер затим вам постаје лакше. "Моја крв се узбуди", овим речима је то објаснио један човек. Међутим, молитва боље "узбуђује" крв у твом срцу. Други човек ми је рекао:
- Ако се молиш заједно са својом женом или са својим дететом, зар можеш одмах након тога да се свађаш са њима? Не можеш. На пример, служимо неки молебан и заједно почињемо да певамо "Пресвета Богородице, спаси нас", а затим ја изговарам "Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас". Да ли можемо одмах након тога да се свађамо? Не, након молитве ти није до свађе.
На тај начин, сви проблеми у кући, сва напетост и раздражљивост потичу од тога што у дому нема духа молитве и мира. Молитва је најмоћније оружје, највећа помоћ, највећа подршка у нашем животу.

Један момак ми је говорио:
- Оче, шта се ово дешава? Не могу да нађем девојку да учиним грех са њом. Како кренем да се спремам да учиним то, у последњем тренутку се обавезно нешто догоди и све пропадне! Неко ми смета!
Запрепастио сам се:
- Нисам те схватио? Шта ти смета?
- Сметају ми да учиним грех!
- И то те брине?
- Наравно да ме брине!
- Је л' све у реду са тобом? Други се моле да не греше, а ти се жалиш због обрнутог?
- Али ја желим да учиним грех са девојком!
Погледај га. Хвала му и за то што је поштено признао... Након неког времена ми је дошла његова мајка и рекла:
- Оче, знам на шта се жали мој син и открићу ти тајну, али му је ти немој рећи. Ишла сам Светом Харалампију кога веома волим, однела сам му дар и замолила га: "Свети Харалампије, молим те, помози. Нека мом сину, када пожели да учини било које лоше дело, пожели да учини грех, ништа не пође за руком. Али када наступи тренутак да створи породицу, када његова осећања буду озбиљна, помози му!" И знаш оче, сада мирно спавам! Зато што раније целу ноћ нисам могла да спавам...
У

Бадњак je символ новог живота и надеИма још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Име бадњак повезано је са речју "бдети" (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући рођење Господа и Спаса Исуса Христа. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.
Молитва за освећење бадњака
Господе Исусе Христе Боже наш који си дрво живота у рају засадио да би нам даровао вечно блаженство, и који си грехом нашим пут у рај затворио, и опет милосрђем твојим на дрвету крсном ка спасењу привео и подигао нас који смо пали; сам и сада благослови ово дрво у знак крста твога и дрвета живота и у спомен рођења твога.
И као што су витлејемски пастири горењем дрвета победивши студен и хладноћу пришли да се поклоне Теби Богомладенцу, освети и домове наше огњем спасоносним, преобрази и све нас да се поклонимо рођењу Твоме, да се спасемо и Цркви Твојој, као дрвету живота, присајединимо, јер си Ти благ и човекољубац и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Благосиља се и освећује бадњак овај као символ дрвета крста, живота и васкрсења у спомен рођења Господњег а за освећење домова наших, кропљењем овом водом освећеном, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче...
Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче,
Добро си нам дошао и кућу ушао!
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће.
Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Колко, колко варница, толко, толко срећица
И толико оваца, и толико јањаца;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Христос нам се родио, у пећину спустио,
Да свуд љубав посије и озебле огрије;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.

• Вера
  

|

Божић, као тема по себи, је тема довољно широка и за више предавања. Овде смо се осим питања Божјег и позива на наше смирење и подвиг дотакли кратке анализе стања модерног друштва, неких његових представника и добили одговор на питање зашто бисмо били слободни да употребимо израз пост-хришћанство. После главног излагања постављена су и додатна питања - о календару, мисионарењу у данашњем свету, односу свештеника према разним неблагочестивим обичајима, о спасењу нехришћана, пророчанствима, борби против страха од прве исповести, против прелести...

Поред свега, занимљиво је било чути да је и за њега ово било ново искуство иако се већ дуго бави мисионарским радом који превазилази оквире нашег територијалног и говорног подручја. Током разговора је пристигла огромна количина питања, на многа је одговорено али многа су и остала па се надамо да ће брат Арсеније опет наћи времена да са нама подели живу и поучну реч утехе.

Тонски прилог Радија Светигора

Жалиш се на усамљеност усред великог града. Толико народ око тебе ври као мравињак, а ти се ипак осећаш као у пустињи. Најтеже ти је о великом празницима. Свуда кипи радост, а тебе стеже туга. Божић и Васкрс долазе ти као неки празни судови, које ти испуњаваш сузама. Кад су ови свети празници далеко иза или испред тебе, осећаш се спокојнија. Али кад се приближе, и дођу, туга и пустота завладају душом твојом. Шта да ти радим? Да ти испричам причу о Јованкином Божићу; можда ће ти користити. Пустићу њу нека ти прича како је мени причала.

"Четрдесет и неколико година гледам ја овај свет као девојка. Никад никакве радости, осим оно мало као дете у родитељској кући. Али пред светом нисам се показивала нерадосна. Пред људима правила сам се весела, а у самоћи сам плакала. Сви су ме сматрали за срећно створење, јер таква сам се показивала. Слушам, сви се око мене жале, и брачни и небрачни, и богати и бедни, сви. Па мислим, зашто бих се и ја жалила несрећнима на своју несрећу, и само повећавала жалост око себе? Боже да се правим весела; тако ћу бити кориснија жалосноме свету, а своју тајну скриваћу у себи и оплакивати је у самоћи. Молила сам се Богу, да ми се некако јави; макар само један прст Његов где год да осетим. Молила сам се тако, да не би пресвисла од скривене туге. Од свих прихода чинила сам милостињу гдегод ми се дала прилика. Обилазила сам болесне и сиротне, и уносила радост својом привидном радошћу. Ја Те верујем, Боже благи, говорила сам често, али молим Ти се, јави ми се некако, да Те још више верујем. Верујем, Господе, помози моме неверовању, понављала сам ове речи из Јеванђеља. И заиста, доживела сам, да ми се Господ јави. Најмучнији су ми били велики празници. После службе Божије ја бих се затварала у собу и преплакала би цео мој Божић и Васкрс. Но прошлог Божића јавио ми се Бог. То је било овако. Приближује се тај велики дан. Ја се решим да спремим све онако како је моја мајка спремала: и печеницу, и чесницу, и колаче, и све остало. Прострем сламу по кући, бацим по три ораха у сваки ћошак од собе - нека је Света Тројица милостива на све четири стране света. И радећи све то непрестано се молим: Господе, пошаљи ми госте; али сасвим гладне и бедне! Молим Ти се, јави ми се на тај начин! Понекад ми је долазила помисао: луда Јованка, какве госте ти очекујеш о Божићу! На тај свети дан свак је код своје куће; ко би теби могао бити гост? И ја бих плакала и плакала. Но опет сам понављала ону молитву и спремала, спремала. Кад сам се на Божић вратила из Цркве, ја запалим свећу, поставим ручак, изнесем све на сто, па онда почнем шетати тамо амо по соби. Боже, не остави ме! опет сам се молила. Улицом је мало ко пролазио. Божић је, а и наша улица је забачена. Но чим би снег зашкрипао под нечијим ногама, ја на капију! Да то није мој гост? Није. Ено, прође. Подне дође и прође, а ја сама. Заплачем се и викнем: сад видим, Господе, да си ме сасвим оставио! Плакала сам тако и јецала, док - на једанпут! На једанпут лупи неко у капију, и ја чух плачевне гласове: даруј брате, даруј сестро! Брзо истрчим и отворим капију. Предамном слепац и његов вођ, обоје погурени, дроњави, прозебли. Христос се роди, господо моја! викнух ја радосно. Ваистину се роди! процвокоташе они дрхтећи. Смилуј се, сестро, на нас! Не тражимо ти паре. Од јутрос - нико нам не понуди хлеба; по неку пару или чашу ракије, а хлеба - нико. Гладни смо много. - Ја као на небесима. Уведох их у кућу и поставих за пуну трпезу. ? ја им служим све плачући од радости. Они ме зачуђено питају: зашто плачеш, госпођо? Од радости, господо моја, од чисте и светле радости! Оно што сам Бога молила Бог ми је дао. Неколико дана ја Му се молим, да ми пошаље баш такве госте као ви, и ево Он ми је послао. Нисте ви тек онако дошли, него вас је благи Господ мој послао. Он ми се данас јавио кроз вас. Ово је најрадоснији Божић у мом животу. Сад знам, да је жив Бог наш. Слава Му и хвала! Амин - одговорише моји драги гости. Задржала сам их до увече, напунила им торбе и испратила."

Такав је био прошли Јованкин Божић. Дај Боже, да јој ове године буде још радоснији. Помоли се и ти, кћери, да ти се Отац небески јави на неки начин - а у Бога је много начина - па ћеш доживети чудо. Не спремај се за тугу у тај велики дан, него се спремај за радост. И Свевидећи, Свемилостиви, учиниће ти радост.

Двадесетогодишњи ђакон Авакум пример је свима нама да у вери останемо истрајни. Нарочито младима јер чврстом вером и љубављу стварамо велика дела. О томе нам сведоче и бројна чудеса светитеља, који се данас за нас молитвено заузимају код Господа. Када је реч о повратку у свет, који чека штићенике по одслужењу казне, важно је не посустати пред бројним искушењима.
- Уздајте се у помоћ Божју при осмишљавању својих живота. Неће бити лако, свима нам је то јасно. Али, када се вратите детету у себи и осетите радост вере какву познаје чистота дечје душе, могуће је пронаћи смисао и остварити живот. Јер, Христос је постао дете, човек, да бисмо се ми обожили и спасли – поручио је свештеник Дејан Трипковић, духовник Казнено- поправног завода Ваљево. У уметничком делу програма наступила је Музичка група "Лира поетика", употпунивши претпразнично сабрање својим духовним песмама.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Вечито је свеистинита благовест и у једном и другом: "Исус Христос је исти јуче и данас и вавек (Јевр: 13, 8). Исти Он - Свечудесни Спаситељ, и исти Његови Светитељи": Апостоли, МучеНици, Исповедници, Бесребреници, Преподобници, Праведници, јер Он - Свечовекољубиви живи и дела у свима њима и кроза све њих у сва времена, па и у наше време. А Свети Јован Кронштатски је, тако рећи, наш савременик, упокојио се 20. децембра 1908. Светоотачки праведан и сав христоносац, Он апостолски свето живи и дела и чудотвори. Његова вера, апостолски света, силна и свемоћна, чини апостолска чудеса. Он проходи огромну земљу Руску, чинећи безбројна и неисказана чудеса. Њему се са свих страна Русије обраћају за помоћ, за исцељења, за савет. Често пута он нема кад ни да прочита безбројне телеграме, писма, молбе, којима му се обраћају за помоћ. Он их на светој проскомидији благослови, молећи Господа да испуни молбе молилаца; и на његове молитве бивају исцељења по огромној земљи Руској. Ето, о таквом је Светите" љу Божјем реч. Нема сумње, његова помоћ с неба потребна је свима нама људима који живимо у овом изгубљеном рају што се земља зове.
Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по месту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године (по старом календару) у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при месној цркви светог оца Николаја, саграћеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди, због сиромаштва, били од олова. Пошто је од рођења био веома слаб и давао утисак да неће дуго живети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква прославља тога дана. После крштења малишан се брзо опорави и очврсне.

Кад му је било 6 година, он једнога дана у соби виде Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплаши. Али му анђео рече да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који ће га свуда пратити, чувати и спасавати од сваке опасности, и са њим ће бити у току целог његовог живота.

Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео црквене књиге и службе. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге.

Живећи у суровим условима крајње материјалне оскудице, он се још од детињства упознао са немаштином и невољама које она доноси. То је на њега утицало да буде замишљен, прибран, повучен у себе и саосећајан према сиромашнима и страдалницима. Дечје игре и разоноде, својствене деци његовог узраста, њега нису привлачиле. Његово срце горело је љубављу према Богу, цркви и богослужењу. Помажући оцу у цркви, он је уз њега учио да чита и пише, али му је то тешко ишло.

Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи скупе последњу пару и упишу га у парохијску школу у Архангелску. Иако је волео школу и књигу, учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је мучило и подстицало да се моли Богу за помоћ, особито ноћу, кад су његови другови спавали. После једне такве топле молитве, Господ је излио на њега изобилне дарове свога Светога Духа и он је после тога постао најбољи ученик у свом разреду. О томе он сведочи у своме дневнику "МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ": "Ја сам волео да устајем на молитву ноћу, кад сви спавају, кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је било у глави јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у семинарију (богословију).

Семинарију у Архангелску завршио је као први у разреду и примљен је као државни питомац у Петроградску духовну академију.

За време школовања у Академији умре му отац и мати му остане без средстава за живот. То га је много ожалостило и бацило у бригу како да помогне мајци. Размишљајући о томе, њему падне на ум да се прихвати преписивања лекција својим имућнијим друговима и тако дође до новца, којим би помогао мајци. Док су његови другови ноћу спавали, он се бавио преписивањем и тако зараћивао по 10 рубаља месечно, које је све слао мајци.

За време студија у Академији он је помишљао да се по завршетку замонаши и као мисионар оде међу незнабошце у Сибир, али је Промисао Божји имао други план са њим. Размишљајући о своме будућем служењу Цркви Христовој он једне вечери заспи и у сну види себе како као свештеник служи у храму светог апостола Андреје Првозваног у Кронштату, у коме дотле није био. Тиме му је Бог указао поље његове пастирске делатности. Воља Божја је хтела да он послужи Цркви као парохијски свештеник. Сагласно таквом свом плану Господ удеси те Јован по завршетку Академије узме за супругу Јелисавету, кћер протојереја кронштатског, и њему понуде парохију при храму светог апостола Андреја Првозваног. У браку он је са супругом живео као са сестром, девичански.

12. децембра 1855. године рукоположен је за свештеника и упућен на додељену му парохију. Кад је ступио у храм светог апостола Андреја, он је стао задивљен, јер је то био храм који је он у сну раније видео.

Град Кронштат, са тврђавом, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа реке Неве 26 километара, затвара приступ Петрограду и сматра се његовим предграђем. Ово предграђе било је место административног прогона из престонице порочних људи (скитница, пијаница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили. Сем ових, у Кронштату је било много и физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама насељавали су се око града. Људи су пијанчили, а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.

И одједном, по Божјем Промислу, усред тога духовног мрака заблистао је сјајни зрак Божје милости и љубави у лицу оца Јована. Нови млади свештеник, отац Јован, почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале, помагао новчано, учио и саветовао пијанице. Сву своју плату раздавао је бедницима; а кад би му нестало новца; скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.

У почетку ови груби и сурови људи, које је друштво презрело и одбацило, нису могли да схвате племените побуде њиховог пастира, па су на њега гледали попреко и чак непријатељски. Али његова необична доброта, самопожртвовање и материјална помоћ отворили су им очи да у њему виде Божјег посланика и свога пријатеља, добротвора и спасиоца. 0 томе духовном препороду пастве потресно сведочанство пружа исповест једног занатлије: "Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком (оцем) Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Не смем све да поновим шта је том приликом изговорио. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек" ...

Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, не само нису имали разумевања за овакву пастирску делатност оца Јована него су га дуже времена исмејавали и у злобној намери примећивали његовој супрузи: "Твој добричина и данас се босоног вратио кући". Њима је сметало и то што је он сву своју плату раздавао сиротињи, па су код епархијске власти удесили да се његова плата не даје њему него његовој жени. Али Господ није хтео да лиши свога слугу могућности да и даље чини добра дела. По Божјем Промислу постављен је за вероучитеља у Реалној гимназији са месечном платом, којом је могао слободно располагати. И он је и даље чинио добра дела.

И поред велике заузетости пословима у парохији, он је пуних 25 година вршио дужност вероучитеља. Од првог дана свога рада у гимназији он је освојио срца деце, која су са највећом радошћу дочекивала његове часове. Његове поуке дисале су таквом силом вере, да је свака реч дубоко продирала у душу. Његова предавања, пуна родитељске љубави, упијала су се у душу доживотно. Његова пламена вера, која је извирала из сваке његове речи, преносила се и на децу, загревала њихова срца и покретала на такмичење у добру: учењу, послушности према родитељима, наставницима и старијима, дружељубљу и узајамном братском помагању, уредном похађању цркве и богослужења, доброчинствима, уредном обављању свих својих дужности, обуздавању и савлађивању својих злих нагона итд.

Сви његови ученици, од којих су многи доспели касније на највише положаје у грађанској и војној служби (лекари, инжењери, судије, адвокати, државни саветници, генерали, адмирали итд.), у својим сећањима на своје ђачко доба говорили су да су им од свих школских часова били најпријатнији и за формирање њихових људских карактера најкориснији часови веронауке оца Јована. То потврђује и захвална грамата ђачких родитеља, предата оцу Јовану приликом напуштања вероучитељске службе у гимназији. У њој се вели:

"Ти деци ниси предавао суву схоластику, ниси им излагао мртву формулу - текстове и изразе, ниси од њих захтевао само да напамет науче лекције; Ти си у пријемчиве душе сејао само животворне речи Божје.

Мноштво деце прошло је кроз свету школу Твоју. Многи Твоји ученици налазе се на разним степенима и звањима у служби Цара и Отаџбине, и сви они, надахнути Тобом и Твојим светим општењем са њима, памте Твоју љубав, поуке, Твоје часове, и сви они благосиљајући Те, са побожношћу сећају се оних незаборавних часова, које су провели с Тобом.

Ти сам, не примећујући то, својом пламеном љубављу према Богу и бескрајним милосрђем према људима, својом живом речју запалио си у својим ученицима светлост истинског Богопознања, а својим светим примером и милосрђем испунио си њихова млада срца страхом Божјим, вером, надом у Бога и љубављу према Њему и према својој браћи.

Нека захвалност нас, очева и матера, буде као мирна молитва к Богу за Тебе, да Он излије на Тебе од свога свесветог престола толико духовне радости, колико си нам Ти пружио утехе у нашој деци, у њиховом добром понашању и успесима".

У његовој пастирској бризи и старању прво место заузимала је градска незапослена сиротиња, коју је он свим расположивим средствима помогао. Али како та његова појединачна помоћ није била у стању да радикално реши овај горући проблем, он 1872. године преко градског листа "Кронштатски весник" учини два апела на све људе добре воље, да својим прилозима омогуће подизање "Дома трудољубља", у коме би незапослени добили запослење и још јевтину храну и преноћиште. У овим апелима он је верно и сликовито изнео тешко стање градске сиротиње као и користи које би остварење његовог плана донело.

Бог је благословио његову племениту намеру, те је његов апел нашао на повољан одзив. Скупљеним прилозима подигнуто је четвороспратно здање - први у Русији "Дом трудољубља", који је освећен 12. октобра 1882. године.

Ко год је желео, могао је у "Дому трудољубља" да добије посао, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд., и као награду добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно али чисто преноћиште.

У састав "Дома трудољубља" улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље, у којој је током година радило до 25.000 радника. 2. Женска радионица која је имала три одељења: модно, за израду веша и везова. 3. Обућарска радионица у којој су се дечаци обучавали обућарском занату под руководством искусног мајстора. 4. Народна кухиња у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима давали бесплатно за неколико стотина особа. 5. Ноћно уточиште које је из давало преноћиште за 3 копејске (паре). 6 Бесплатно прихватилиште сиромашних жена. 7. Бесплатно амбулантно лечилиште. 8. Недељна и празнична предавања - тумачења Еванђеља и руске историје. 9. Бесплатна народна основна школа. 10. Вечерњи курсеви ручног рада. 11. Курс женског рада. 12. Бесплатна дечја библиотека при основној школи. 13. Бесплатна читаоница. 14. Недељна школа. 15. Цртачки курсеви. 16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште. 17. Друго уточиште за малолетне оба пола. 18. Ванградски Дом милосрђа који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета. 19. Дом Андријевског парохијског старатељства у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.

У Дому је била уређена и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском.

Шест година касније, 1888., успело је оцу Јовану да подигне троспратни дом од камена за преноћиште.

"Дом трудољубља" са овим зградама - то је био читав град, пун живе и смишљене активности. Старатељство Дома сачињавала су лица из свих друштвених класа. Мећу њима није било никакве поделе, сви су, као једна сложна породица, заједнички радили на сузбијању беде и немаштине у друштву. У свом послу старатељство се није руководило никаквим партијским или себичним циљевима: чинило је добро свима потребитим, без обзира на народност и веру.

Иако је оволике зграде подигао, отац Јован је и даље становао у малој скромној кућици, где се у његов стан улазило кроз кухињу.

Он је био неуморан трудбеник и градитељ. На његову иницијативу, или његовим средствима и уз његову помоћ, подигнуте су многе цркве и манастири. Најчешће се све то започињало без припремљених средстава. Али је било довољно само да се међу оснивачима или покретачима нађе име оца Јована, или да се он за нешто заузме, да он неко дело благослови - потребна средства пристизала су са свих страна, и предузета акција завршавала се успешно и онда, кад су за окончање били потребни милиони рубаља. Тако је у Петрограду подигнут манастир дванаесторици светих Апостола, а од народа прозван "Јовановски", чија је изградња коштала милион и по рубаља.

Средствима оца Јована подигнут је у његовом месту рођења, селу Сури, женски манастир и школа. Затим црква у Архангелску и женски манастир у Јарославској губернији, Поред овога, средствима која су му поштоваоци стављали на расположење помогао је зидање многих цркава и манастира широм Русије.

Отац Јован био је ретка појава међу људима, духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божје, која се преко њега изливала на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте, које га издвајају од осталих, обичних људи. То су: молитвеност, аскетизам, сиромаштво, смирење, кротост и љубав.

Молитвеност. Отац Јован био је велики молитвеник. У својим молитвама Богу он се обраћао као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити што моли. Скоро увек молио се клечећи и, најчешће, својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, верно, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи провео у шетњи по башти, певајући полугласно псалме и молитве. Поред свакодневне вечерње и јутрење, служио је сваког дана и свету Литургију. За време богослужења, особито свете Литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо, пред престо Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега је наступала обично на Литургији, после читања Символа вере и речи: "Стојмо смерно, стојмо са страхом"... Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно, деловао на присутне: њима се коса подизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве.

Њему је молитва била насушна потреба. "Ја се гасим, умирем духовно, кад не служим неколико дана у храму", говорио је он, "и пламтим, оживљавам душом и срцем, кад служим, принуђавајући себе на молитву, не формалну, него активну, духовну, искрену, пламену. Ја волим да се молим у храму Божјем, у светом олтару, пред престолом и жртвеником, јер се у храму чудно мењам благодаћу Божјом. У молитви покајања и умилења спадају са моје душе окови страсти и ја осећам такву лакоћу, као да умирем за свет и свет за мене са свима својим добрима. Ја оживљавам у Богу и за Бога, и сав проникнут Њиме ја постајем један дух са Њим. Ја се осећам као дете, утешено на крилу матере. Срце моје пуно је тада наднебеског, слатког мира. Душа се просветљује небеском светлошћу; све видиш светло, на све гледаш правилно, према свему осећаш пријатељство и љубав, и према самим непријатељима, и радо их извињаваш и опрашташ им! О, како је блажена душа са Богом! Црква - то је прави земаљски рај! Какву слободу имаш према Господу и Богородици! Какву кротост, смирење и незлобивост осећаш! Лакву равнодушност према земаљском! Какву пламену жељу према небеским насладама! Језик не може исказати оно блаженство које осећаш, кад Бога имаш у срцу своме! С Њим све земаљско - прах је и трулеж.

Треба и против своје воље принуђавати себе на усрдне, осећајне, промишљене молитве и поклоне - неминовно и поклоне! То је потребно против гордости наше, која се гњезди у дубинама срца. Гордост не воли клањање"...

Од многих краћих молитава оца Јована навешћемо само ову: "Господе, име Ти је - Љубав: не одбаци мене заблуделог човека. Име Ти је - Сила: укрепи мене изнемоглог и палог. Име Ти је - Светлост: просвети душу моју, помрачену животним страстима. Име Ти је - Мир: умири узбуркану душу моју. Име Ти је - Милост: не престај да ме милујеш"...

Аскетизам. Друга црта његовог карактера је аскетизам, испољен у умерености у јелу и пићу и строгом држању свих постова. Јео је врло мало. Осим супе од кокошије изнутрице - никакво месо није окушао. Уместо меса, у његовој се кући за време мрса употребљавала риба: харинга, младица, моруна и чорба од икре. Неколико кашика чорбе или супе и два - три парчета рибе - њему је било довољно. И кад је на столу било више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све је постове строго држао. За време ускршњег поста рибу су замењивале печурке. Он је на пост навикао још као дете у родитељској кући.

Сиромаштво - је трећа црта његовог карактера. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцељење добивао, одмах је то раздавао сиромасима или потребитима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира. Од многобројних примера раздавања тек примљених новчаних сума особама око себе навешћемо неколико.

У Вологди нека бедно одевена жена приђе оцу Јовану и затражи милостињу. Он из џепа мантије извади тек добивени коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му рекне: "Баћушка (оче), ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља". - Но, па шта је с тим? То је твоја срећа, иди и захвали Богу, одговори јој он.

Приликом посете Кијева (1893. године) њему је после свете Литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевића Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га одмах да младој девојци пред собом. Ова се збунила и рекла: "Ја сам вам пришла ради благослова, а не ради новца". На то јој је он одговорио: , Узми, теби ће ускоро бити потребно". И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла.

Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне даме коверат са новчаницама, а он га одмах преда жени до себе. Дародавка се препала 'и узвикнула: "Оче Јоване, тамо је велика сума новца!" Он јој одговори: "Ти ои дала мени, а ја дајем коме ја хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и одлази!" Она се тргла и почела да се извињава.

За време једне опште исповести у Андријевском храму у Кронштату једна жена преда му коверат са новчаницама, а он га одмах да жени пред собом. Дародавка је била веома изненађена овим његовим поступком, па је покушала да ухвати његову руку и задржи, узвикнувши: "Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!" А он јој одговори: "Њој је баш толико и потребно". Један богаташ преда оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку приђе му девојка и замоли помоћ за спрему. Он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико новца има у њему. Видевши то богаташ му напомене да је у пакету 15.000. На то отац Јован мирно одговори: "Њој је потребно".

Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај на растанку тутне оцу Јовану у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге падне неки сиромашак и затражи милостињу. Без икаквог колебања и размишљања отац Јован пружи му тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикне: "Баћушка, шта учинисте? Тамо је две хиљаде рубаља!" - "То је његова срећа", одговори мирно отац Јован.

Смирење, кротост и љубав - сачињавају следеће црте његовог карактера. Иако је био обдарен изванредним и великим Божјим даровима: прозорљивошћу (видовитошћу) и чудотворењем, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу са свима и пун саосећања према невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да свакоме притекне у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватала и добре и зле, и пријатеље и непријатеље.

Кад су му неки приговорили што око себе трпи рђаве људе, он је одговорио: "Када Спаситељ није терао од Себе прељубочинце и грешнике и поред Себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем Његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешим сам и кајем се. .. Чувајте се гордости"...

Старање о болесницима и грешницима - покајницима. Од првог дана свога службоваља на парохији, отац Јован је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, хтео је да га посети, не чекајући позив. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног поткрепљења, пружао им је и благодатну помоћ, а често и материјалну. Знајући из светог Еванђеља да су греси најчешћи узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири са Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао светим Причешћем. За свој труд он не само није захтевао никакву награду него је и одбијао да прими понуђено. Он се држао речи Спаситељеве: "Забадава сте добили (благодат моју), забадава и дајите" (Мат. 10, 8). А Бог, који је спор на гњев а брз на милост, изливао је преко оца Јована благослов и милост своју на болеснике, те су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се разнео по Кронштату, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. По његовим молитвама догађала су се нечувена чудеса: слепи су прогледали после умивања освећеном водом; узети су устајали и ходили; умно поремећени и демоном поседнути долазили су к себи и исцељивали се; патници од неизлечивих болести, којима и најчувенији лекари нису могли помоћи, оздрављали су.

Њега су почели да зову болесницима прво у Кронштату, потом у Петрограду, Москви, Харкову и другим градовима. Ко није могао да оде у Кронштат, обраћао му се писмом или телеграмом и молио његову молитвену помоћ. Лакши болесници, који нису били везани за постељу, хрлили су у Андрејевски храм, у коме је он служио. Слава великог молитвеника и чудотворца привукла му је масе и здравог света, које су желеле његов благослов, па су ради тога не само испуњавале храм за време богослужења, него су га пратиле свуда, где год би сс појавио: на улици, у приватним домовима, на железници, лађи. Због навале масе да му приђе на улици неколико пута живот му је био у опасности да га угуше, свале на земљу и изгазе. Па кад је због овога био принуђен да се улицама креће у колима, (фијакеру), маса света опкољавала је кола, "као пчеле кошницу", наваљивала на кола, пењала се на папуче кола, вешала на њих, само да би га видели, добили његов благослов, или му поверили своје невоље, предали му своје написане молбе или новац. Исто се догаћало на железничким и паробродским станицама. Због тога је често пута и полиција морала да посредује, да обезбеђује његов живот и крчи му пут кроз масу. Али и тада маса народа често је пробијала кордон полиције и тада је настајала неописива гужва. Право је чудо како је у таквим случајевима извукао живу и читаву главу. Благодат Божја га је штитила - то је једино објашњење.

Ради његовог удобнијег путовања до Москве, њему је, по одлуци министра саобраћаја, у брзом возу увек стављен на расположење један купе I класе, а за путовања даља од Москве и читав вагон, који се додавао редовним композицијама у правцу његовог путовања.

Његова слава великог молитвеника и чудотворца била је за њега велики и тежак крст: откако се прочуо у народу, он више није имао свог личног живота; народ му није давао мира ни дању ни ноћу, не само у цркви, на улици и на путовањима него и у његовом дому; од народа није имао сна ни одмора. За велико је чудо како је он тај претешки крст носио - пуних пет деценија! Он је тај крст схватио као вољу Божју и без роптања се повиновао. А благодат Божја крепила га је и давала снаге да истраје у подвигу.

Поред болесника, велики терет представљали су за њега грешници - покајници. Он је у својим беседама позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом, а народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак ако би то без престанка чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби био је тако препун, да стопе празног простора у њему није било, иако је у храм могло стати 7.000 особа. Због тога је отац Јован био принуђен да заведе општу, заједничку исповест, како се то практиковало у првим вековима хришћанства (до краја IV века).

За време исповести он би стао на амвон и почео молитве. У препуном храму завладала би потпуна тишина. Његов глас одјекивао је снажно и продирао у душе присутних, затим би убрзо почео да подрхтава и грца, а из очију би потекле сузе: он је оплакивао грехе свих присутних. Његова топла љубав и сузе размекшавале су и најтврђа срца и изазивале уздахе и плач: ридање и јецај испуне сав храм. При крају чина исповести он позове присутне да се утишају и запита да ли су се покајали и да ли желе да се поправе. На њихов позитиван одговор, он заповеди да сагну главе. У гробној тишини он подигне епитрахиљ, рашири га над присутном масом, као да њиме покрива главе свих присутних, и прочита разрешну молитву. Народ, радостан што је ослобођен тешког бремена греха, гледао је тада са захвалношћу свога доброг пастира, чије је лице сијало надземаљским сјајем. Такве исповести памте се целог живота.

Господ је свога верног слугу обдарио многим благодатним даровима, од којих се нарочито истичу дар прозорљивости (видовитости) и исцељивања болесника.

Прозорљивост је такав благодатни дар духовног вида за који не постоји граница између прошлости и будућности нити тајне у души и срцу човека: он подједнако јасно види оно што се догодило у прошлости и што ће се збити у будућности, јасно чита тајне срца, као из отворене књиге; за њега не постоји ни граница која дели овај видљиви свет од невидљивог, духовног.

Овај дар отац Јован је пројавио безброј пута, што потврђују сведочанства многих особа директно погођених или очевидаца. Све познате случајеве није могуће навести, јер би то изнело читаву књигу. Навешћемо неколико.

1. Приликом једног доласка у подворје Леушинског манастира у Петрограду он увече одслужи свеноћно бденије, а сутрадан рано устане да прошета обалом реке Неве и надише се свежег јутарњег ваздуха. Са њиме је била и игуманија манастира. У шетњи их сустигне погребна поворка неког пијанице. Отац Јован почне да се крсти и рекне игуманији: "Ах, како је страшна смрт пијанице!" - "Ви сте знали покојника?" запита га игуманија. - "Нисам, али видим демона како се радује погибији његове душе", одговори он.

2. Оца Јована позову у једну кућу да одслужи молебан. По свршетку домаћица му пружи коверат са новчаницама, али он није хтео да прими него јој нареди да тај коверат са новцем преда сутрадан првоме кога сретне на улици.

Жена сутрадан порани и изиђе на улицу. Очекивала је да ће наићи неки радник или сиромашак. Али на улици није било никог. Она је продужила ХОА И сретне јеДног официра. Није смела да га заустави него продужи даље. Али на улици нигде никог. После извесног колебања, она се врати натраг и пожури да стигне официра. Замоли га да стане и исприча му свој случај. Официр јој тада открије да се налази у веома тешкој ситуацији: жена му је озбиљно болесна, а он нема новца за лекове. Пошао је у заложни завод да заложи последњу ствар и тако дође до новца за лекове. Жена му је тада пружила коверат са новцем, који је он примио као дар Божји и захвалио Богу и дародавки.

3. Једном у Петрограду сродници неког болесника више пута су молили оца Јована да дође и помоли се за исцељење болесника. То је било за време беле недеље, пред ускршњи пост. Али отац Јован, заузет другим, хитнијим пословима, није долазио. Болесник се тада нашали и рекне да отац Јован сад негде једе палачинке, па зато не долази. И кад су већ изгубили наду да ће доћи, отац Јован наиђе. Ушавши у стан, он се упути право у собу болесникову, као да му је распоред одаја у стану био добро познат, иако дотле ту није био. Пришавши постељи болесника, он је као у своје извињење рекао: "Палачинке ја нисам ни окусио". То је присутне као гром поразило.

4. За време молебна у једној породици била је присутна и нека жена, тужно расположена. Отац Јован извади из новчаника 2.000 рубаља и пружи јој, рекавши: "Узми ово, требаће ти!" Њој је предстајала операција и новац јој је заиста био веома потребан.

Истовремено неком човеку поред себе пружио је мању суму. Њему су била потребне ципеле, а он није имао новца да их купи. Од оца Јована добио је таман толико колико коштају нове ципеле.

5. За време службе у цркви кадетског корпуса у Москви уђе у олтар један млад официр, да би видео оца Јована. У том тренутку отац Јован преносио је свете Дарове са престола на жртвеник. Кад их је пренео, пришао је младом официру и пољубио му руке. Сви присутни у олтару били су тиме веома изненађени и збуњени. Нико није знао зашто је отац Јован то учинио. Није знао ни официр. И он се веома изненадио и збунио. Међу присутнима почело се шапутати да то предсказује неки будући догађај у животу младог официра, можда ће он бити свештеник. Чувши то, официр се почне смејати. Њему на памет није долазило да буде свештеник. Па ипак - догодило се. Он се касније замонашио у чувеној Оптинској пустињи и под именом Варсонофија био познат као велики подвижник.

6. Отац Јован дао је благослов удовом капетану Алексејеву да ступи у Духовну академију и прорекао му да ће По завршетку Академије бити епископ у његовом роДном крају, у Архангелску. Пророштво се испунило. Завршио је Академију 1892. године, замонашио се и као монах Михеј изабран за епископа архангелског.

7. Познати професор Казанског универзитета Александар Иванович Александров прими писмо од једне пријатељице по родице са позивом да дође и присуствује молебну у њиховој кући, који ће служити отац Јован Кронштатски. Професору се овај позив није допао. Њему се учинило да је то увреда за њега да иде на молебан који ће служити њему непознат свештеник. Али кад се приближио назначени у писму час, он се предомисли и пође. Дошавши до куће својих познаника, он нађе да су врата главног улаза закључана. Он је знао да постоји и споредан улаз и упути се тамо. Врата споредног улаза била су широм отворена. Он уђе, али у првим одељењима не затекне никога. То је био доказ да је служба почела и<]]>5656Fri, 01 Jan 2016 23:13:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82-r5655/

Уосталом, тешко је замислити да сви посте. Као новообраћени мислио сам да ми је основни циљ да све које знам придобијем да посте. Да бисмо тако ојачали као заједница, да будемо јаки као Један. А онда сам покушавао да замислим како би то изгледало да по шест-седам недеља нико не користи јаја, млеко, касапнице не раде. Хајде можда би процветала прерађивачка индустрија, шта знам, али ипак је почело да ми делује као утопија. Неки посте, неки не посте, тако је како је.
Уочи Нове године, црквени православни Србин гледа своја посла, слуша пуцњаву петарди и незлобиво се смешка због детињарија деце и одраслих. Међутим, на улазу у зграду у којој живи може да му се деси да улети у облак најзамамнијег мириса скоро допеченог новогодишњег прасета. Тек онда се сети да има рупу у стомаку и да би нарадије прескочио све по три степеника и упао комшији у стан, украо прасе из рерне и побегао у непознатом правцу. Није важно ни да ли би притом задобио тешке опекотине, а о правним последицама не стиже ни да мисли. Можда се православна Српкиња у сличним околностима лакше обузда, зато што је мање склона да трчи, а и хаљина мало смета, али ни њој није лако. У сваком случају, и Православни Србин и Српкиња (неки други православни већ су завршили са постом), као прави хришћани, савладају искушење и сете се да није остало још много поста и да они посте с разлогом, и да искушења стижу с разлогом.

Стварно, зар понекад не помислимо - зашто ми то уопште постимо? Поштујемо црквене заповести - у реду. Али толико њих то некако слободно доживљава, а није да су потпуни безбожници.
Опет се сетимо како нас је апостол упозорио да то питање и не стављамо на дневни ред и да се никако не гордимо због посних подвига. Не задобијамо ми блискост Богу тиме што постимо. Шта ће Богу наш пост. Али, опет - зашто је онда уопште важно то што постимо?

Један мој пријатељ упоређује то са фудбалом. Сви у овој или оној мери воле фудбал, повремено играју, гледају друге како играју, али професионалци се процењују по другачијем критеријуму, него неко ко шутира лопту на пољанчету.Тако и ми. Свештеници су отприлике само тренери. Монаси - звезде, а остали смо мање или више успешни професионалци или аматери који тек повремено изађу на терен. У пост улазимо као у тренинге. Трудимо се да повећамо своју слободу и да се напредујемо у разним духовним дисциплинама, а и да сведочимо да је љубав према Богу изнад лепота творевине, ма како оне замамне биле. Али, ако од тога нема користи или лепоте и за оне који не играју професионално - џаба нам труд. Лоши смо у томе. А обавезали смо се зато што имамо позив, и зато што имамо мањег или већег дара. Они са мањим даром имају и мању обавезу.
Зато - хвала на искушењим браћи и сестрама који су одврнула рерне. Искушења нас чине јачима. Тренирају нас.

Једино, помислим - можда би ипак било боље да има макар нешто више нас професионалаца. Можда бисмо онда сви заједно били нешто успешнији у сведочењу и утакмица би била занимљивија. Колико њих је почело да тренира тенис због Ђоковића, а колико њих је почело да редовно пости због патријарха Павла? Можда то има везе и са тајмингом. Велики испосник, почивши патријарх Павле, направио је предлог скраћивања Божићног поста на две недеље. Као искусан тренер можда је боље сагледавао форму и спремност садашњих играча.... Па онда још и овај циркус са прославом Нове године пред крај поста...

Док се то не промени - треба издржати. Близу је циљ ове етапе. Пробијамо се и кроз минска поља печења свих боја ових неколико мрсно-посних дана. Ено и мудраци са истока се пробијају кроз пустињу ка Витлејему. Звезда већ трепери. Чека нас велики сусрет са Новорођеним. Ако не умемо да будемо због тога већ сад макар мало радосни - ништа нисмо урадили.

Извор

У разговору за „Дан” Радојевић каже да није желио да постане монах, да би се посветио само Богу, већ да буде свештеник и породичан човјек, који вјерно служи Цркви. Трагедија коју је доживио као десетогодишњак каже да је оставила дубок и неизбрисив траг у његовој души и располовила му срце на два дијела. У једном тренутку изгубио је оба родитеља, осмогодишњег брата и стрица. Породични излет на Биоградско језеро каже да ће памтити док је жив. Возећи чамац по језеру 1998. године, његов отац је, присјећа се Слободан, највјероватније доживио срчани удар. Тада је дошло до превртања чамца и страдања његове породице.

-Нико од нас није био пливач па ни ја, али сам урадио скоро немогуће. Успио сам да окренем чамац и ускочим у њега и тако спасем свој живот. Остала ми је тада само петогодишња сестра која се спасила грлећи оца чије тијело је плутало по површини воде. Иако сам све ово преживио, не сјећам се ни једног тренутка осим сцене када сам видио стрица и мајку како тону у воду, присјећа се Радојевић, како каже, најтрагичнијег момента у свом животу.

Он и сестра су наставили живот у селу Лепенац, гдје су одрасли уз бабу и дједа, чије смрти су такође тешко поднијели.

-Од првог тренутка сам био свјестан ненадокнадивог губитка, али док сам био дијете лакше сам подносио бол и недостатак родитељске љубави. Када сам дошао до средње школе и факултета, спознаја тог губитка снажно ме је потресала и ти тренутци ме прате и сада, прича Радојевић.

Још у младим данима био је, каже, веома посвећен Богу, али није планирао нити размишљао о свештеничком позиву. Међутим, како каже, чудесна ситуација је опредијелила његов живогни пут баш у том правцу.

-Током литије која се одржавала на Жабљаку, први пут сам обукао стихар и имао сам невјероватан доживљај. Осјећао сам се као анђео. Тај осјећај ме је преобразио, али и касније читање књига. Схватио сам да ћу кроз службу свештенства бити у прилици да се највише молим Богу, јер свештеник на проскомидије помиње имена свих мртвих и свих живих, а мени је то био циљ, молитва за све, каже Радојевић, који је уписао Богословски факултет у Београду 2008, а дипломирао 2012. године.

Током студија упознао је Невену, будућу супругу, која је такође дипломирани теолог. Интересантно је да овај млади брачни пар све срећне тренутке прославља 13. дана у мјесецу, разбијајући на тај начин предрасуде. Невена каже да су она и Слободан рођени 13. августа, односно 13.јануара.

-Сви догађаји су нам везани за тај 13. у мјесецу. Планирали смо вјенчање 18. октобра, али узели смо се 13. октобра. Интересантно је и то да смо се вјенчали у цркви „Ружици” на Калемегдану, посвећеној рођењу Пресвете Богородице, а сада Слобо службује у овој цркви која се такође зове „Ружица”, која је посвећена рођењу Светог Јована Крститељи. И наше грађанско вјенчање обављено је 13. децембра у општини Беране, а да то нисмо ни планирали. Ми нијесмо сујевјерни, јер сваки дан може бити лијеп уколико га учинимо срећним, а 13 је наш срећан број, каже Невена.

Након трогодишњег службовања у беранској парохији, Радојевићи су се доселилу у Рожаје. Свештеник Слободан смисао живота види у хришћанском начину живљења и свједочењу Божјег присуства, и то га, како каже, испуњава.

-И у Беранама сам се трудио да радим на својој парохији. На почетку сам обилазио 200 породица а колеги свештенику оставио сам преко 400. Желим да и овдје буде нешто слично. У Рожајама већина породица прима свештеника, али цркву посјећују по два три вјерника. За мене је велики изазов да подстакнем те породице да долазе на литургије, некрштене да се крсте, оне који нијесу вјенчани да се вјенчају, а неожењене да се ожене и на томе ћу радити. Надам се да ће у Рожајама заживјети црквени живот и да се људи неће расељавати већ да ће остати овдје да чувају светиње које су изградили и да њихове потомке научимо да је ово њихово, закључује Радојевић.

Заједничка љубав узгајање цвијећа

Свештеник Радојевић каже да има доста хобија и да највише слободног времена потроши бавећи се дуборезом и сликарством. Његова велика љубав је и читање, што показује и импозантан број од преко 1.100 наслова у његовој приватној библиотеци. И Невена воли књиге, којима се посветила пишући поезију. Досад је објавила двије збирке пјесама. Њихова заједничка љубав је одгајање цвијећа и уређење дворишта па, како најављују, имају плану да на прољеће парохијско двориште претворе у цвјетну башту.

Чудесни су путеви господњи
-Свештенички позив је такав да човјек никада не може да бира и планира гдје ће да живи. Имали смо прилику да одемо у Аустралију, или у Србију, али Господњи путеви су чудесни. Битно је да човјек буде испуњен миром и срећом и да воли посао који ради. Једино што нам недостаје је некакав културни живот којег у малим срединама нема довољно, али због тога никако не смијемо бити тужни јер вријеме увијек покаже оно што је најбоље за човјека, поручује Радојевић.

Вера Ратковић

Извор: Дан / Епархија будимљанско-никшићка

Двадесетогодишњи ђакон Авакум пример је свима нама да у вери останемо истрајни. Нарочито младима јер чврстом вером и љубављу стварамо велика дела. О томе нам сведоче и бројна чудеса светитеља, који се данас за нас молитвено заузимају код Господа. Када је реч о повратку у свет, који чека штићенике по одслужењу казне, важно је не посустати пред бројним искушењима.
- Уздајте се у помоћ Божју при осмишљавању својих живота. Неће бити лако, свима нам је то јасно. Али, када се вратите детету у себи и осетите радост вере какву познаје чистота дечје душе, могуће је пронаћи смисао и остварити живот. Јер, Христос је постао дете, човек, да бисмо се ми обожили и спасли – поручио је свештеник Дејан Трипковић, духовник Казнено- поправног завода Ваљево.
У уметничком делу програма наступила је Музичка група „Лира поетика“, употпунивши претпразнично сабрање својим духовним песмама.

Ј. Ј.

Божић је најрадоснији хришћански празник, који има снажан и слојевит смисао. Господ се оваплоћује, рађа у телу од Пречисте Дјеве Марије, страда и васкрсава да бисмо се ми обожили и Царство небеско стекли. Мноштво је примера Спаситељевих следбеника кроз историју, који су за веру страдали. Попут, рецимо, Светог ђакона Авакума Београдског, преподобног мученика кога су Турци свирепо погубили у време гушења Хаџи Проданове буне 1814. године, беседио је штићеницима Казнено – поправног завода свештеник Дејан Трипковић, духовник ове установе.