Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.

Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.

Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:

«Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»

(Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).

Архимандрит Сава Јањић

- "Благослови оче".

- "Бог благословио".

- "Како живиш?"

- "Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

- "Врло добро, после одласка поганих Турака!"

- "Каквих Турака?"

- "Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

- "Каквог устанка!"

- "Зар ти не знаш, ла се десет година проливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

- "Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Рекавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније, када су дошли у скит Свете Ане, причали су о свом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.

Мој Свети Сава није монотон израз на лицу ученика који из године у годину понављају исте песмице гледајући у лице учитеља и директора који им узвраћају осмехом и тупо говоре - Браво! Мој Свети Сава није на приредбама које величају народне обичаје. Мој Свети Сава свакако није ни међу политичарима којима је он, као светитељ, потпуна непознаница. Мој Свети Сава не говори срБски јер је, за живота, био прогресиван фактор који је померао границе тако да сам сигуран да би, у контексту нашег времена, засигурно знао шта је једначење сугласника по звучности. Мој Свети Сава није ни ви-ај-пи црквеног естаблишмента. Зауставићу се овде јер бих иначе могао овако бар до Часних верига апостола Петра тј. прексутра. Видите, данас је у Србији много лакше описати шта тј. ко Свети Сава није. Речи саме извиру. Мој Свети Сава је Христов Свети Сава. Он зна да је центар светосавских свечаности Христос а не Сава. Мој Свети Сава живи у мени и само заједно са Христом и уз Христа добија своје назначење и пуноћу. Како ћеш празновати Светог Саву ако не познајеш Христа, Србине?!!! Без Христа, Свети Сава је још један у низу Сава, Србин сигурно а православац вероватно али и даље само обичан Сава. Упознај Христа и Свети Сава ће ти сам прићи и целивати те - обрнуто не иде, посебно не једном годишње.

Извор: https://www.facebook.com/notes/pravoslavni-motivacioni-posteri/%D0%BC%D0%BE%D1%98-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B0/933954646638557

ОДГОВОР:

- У Старом Завету је таблицама Мојсијевог закона човеку била дата следећа заповест: "Шест дана ради и испуњавај дела своја, а седми дан дај Господу Богу твојему" (Исх. 20, 9). Тај дан је посебно Богом благословен, јер представља слику тог седмог дана од стварања света, када се Господ одмарао од Својих дела. Божија заповест о поштовању седмог дана и посвећења њега Богу остаје норма за хришћанина као минимум у његовом духовном животу и утврђености у црквеном животу.

Уколико пажљиво прочитамо опис јеванђелских јављања Христа после Васкрсења из мртвих, уочићемо, да је Сам Господ саветовао Своје ученике да се окупљају тога дана. Знамо да је прво јављање окупљеним ученицима било увече првог дана после Васкрсења Христа из мртвих. Њему нису била препрека ни затворена врата собе, у којој су се апостоли окупили. Он им је управо тада заједно са даром благодатног мира предао власт и силу опраштања грехова: "Примите Дух Свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се "(Јн. 20, 22-23). Апостол Тома никада није био заједно са њима и он је такође веома желео да види Учитеља и Господа и да буде сведок Његовог Васкрсења, али је Господ испунио његову молбу тек после недељу дана у недељни дан, када су сви Његови ученици поново били окупљени заједно.

Наравно, најбоље је уколико човек сваки трен свога живота доживљава као стајање пред Богом. Тада све његове мисли, речи и поступци бивају усмерени на испуњавање воље Небеског Оца, и прослављање Божијег Имена на свим путевима свога живота. Томе нас учи и апостол Павле: "Молите се непрестано" (Сол. 5, 17). Али то је могуће само онда, када благодат дотакне људско срце и распламса његову љубав према Господу. Таквом човеку не треба ништа објашњавати о седмом дану - његов сваки дан и тако припада Богу, као и он сам, а често учествовање у црквеном богослужењу представља непрекидну потребу његове душе. Али за нас је испуњавање заповести о седмом дану неопходна, како се неприметно за нас саме не бисмо нашли ван благодатног црквеног животног опита. Сагласно древним Апостолским правилима према којима уколико човек три недеље заредом није присуствовао Богослужењу без уважавајуцег разлога - то јест није учествовао у Божанској Литургији, он је сам себе одлучио од црквеног општења. И то није нека спољна административна казна, већ констатација чињенице - живот у Цркви је незамислив без учешћа оних који верују у Христа у Евхаристији и саборној молитви: "где су двоје или троје сабрани у Име моје, и Ја сам медју њима" (Мт. 18, 20).

Јуриј Шичалин, филолог, специјалиста за грчки и латински језик, директор "Грчко-Латинског кабинета Шичалина", руководилац класичне гимназије:

- Ја сматрам да ми нисмо у цркви само из осећања дуга, јер у Цркви за све животне ситуације и за све потребе наше душе и нашег ума, за наше срце и цело наше биће постоји неисцрпна пуноћа Божанске Благодати. Сједињење са њом представља за нас драгоцену помоћ у овом животу и даје нам ничим заслужену радост, без обзира на све наше несавршености и веома малу способност да примимо пуноћу те радости.

Понављање служби - сваке вечери, сваке недеље, сваког месеца, сваке године - је као ништа друго одговарајућа нашој немоћи. Уколико је монасима дато да у потпуности учествују у свим тим службама и испуне свој живот молитвама за цео свет, онда је нама мирјанима са нашом прогруженошћу у свакодневне бриге, дата могућност да у "нерадни" недељни дан изађемо из тог круга брига и дођемо у цркву . То јест треба део свог слободног времена треба посветити души, васкрснути душом, отворити се за Цркву, а самим тим добити благодатну радост. Уколико успемо да будемо у цркви сваке суботе и недеље, онда се та благодатна помоћ огледа у сваком кораку нашег живота. Она нам омогућава да се не погружава у потпуности у ниске бриге и да чак иу најтежим невољама обраћамо своје "срце горе" - то јест ка Небу.

Епископ Дмитровски Александар

http://prnjavor.info/forum/viewtopic.php?f=30&t=2725&start=75

Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже: дођи овамо! не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због "вас" а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже: "нисам ја за то, морам сачекати". Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.

Извор: Поуке.орг

Беседа је на линку на сајту епархијског радија "Искон"

Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима. За разлику од јеванђелског младића, без иједног тренутка колебања овај младић полази за Христом и одлази на Свету Гору. Био је то Растко Немањић, потоњи монах Сава, чија је одлука имала огроман значај за српски народ у целини.

Својим чином Сава јe показао да је његова личност пре свега пријемчива на призив Божији. И не само Божији, већ и на призив свога рода, будући да се после многих година светогорског подвига Сава враћа у српску земљу, утврђује Цркву, гради храмове, манастире, подиже ниво просвете. Он осећа и призив да помогне своме брату у државничким пословима и на том пољу даје знатан допринос. И после свега, на призив свога срца одлази да посети јерусалимске светиње, да би га на крају овоземаљске мисије Господ призвао у своје Вечно Царство. Тако је Свети Сава, будући крајње пријемчив и на позив Божији и на позив ближњих, био истински човек у знаку Крста јер крст носити значи доследно испуњавати вољу Божију о себи и имати однос љубави према Богу и ближњима.

С обзиром на то да се данас налазимо под сводовима једне просветне установе, која уз то носи веома лепо име, треба рећи да Свети Сава у просветном смислу нема значај само зато што је Хиландар био први универзитет у малом и зато што су наши манастири били прве учионице. Свети Сава нам је важан пре свега јер је оставио пример своје чудесне личности и показао ко је заиста образован и просвећен. Образован је онај човек који је васпоставио првобитни сјај образа Божијег, образа који постоји у сваком човеку, али је код већине затамњен због греха. А просвећен је онај који је прво просветио себе, у смислу да је срце очистио од страсти и ум од нечистих мисли. Тек после тога он може да просвећује друге. То је у ствари идеал светости који је данас потпуно занемарен, а који је најважнији Савин допринос српском роду. С тим у вези, пре неку годину дана на нашој телевизији су једну девојчицу, које је била отприлике други или трећи разред основне школе, питали ко је био Свети Сава. Она је овако одговорила: „Свети Сава је био племић, монах, просветитељ, први српски архиепископ... он је у ствари био један много добар човек!“. Ето, детиња душа је видела оно суштинско што нама старијима често промиче јер смо склони да безразложно компликујемо ствари.

И на крају, треба рећи још једну важну ствар: ми смо посебно почаствован народ тиме што имамо Светог Саву. Када бисмо историјске чињенице о Светом Сави испричали некоме са Далеког Истока, а да тај човек не зна да је Сава историјска личност, он би вам рекао да и његов народ има сличну легенду. Но када би сазнао да је реч о историјској личности, сигурно би остао без коментара. Пример Светог Саве не можете наћи готово нигде и то не само да нас чини почаствованим, него нас и обавезује. Све нас, а поготово просветне раднике: да радимо прво на свом образовању и просвећењу, које обухвата рад и на унутрашњем и на спољашњем човеку, а потом да се предамо образовању и просвећењу других. Нека би нам Свети Сава Равноапостолни био на помоћ у оба задатка, амин.

Свештеник Оливер Суботић

26 / 01 / 2015

http://www.pravoslavie.ru/srpska/76794.htm

Рођење Бога нас уводи у почетак остварења Божанске победе над смрћу и почетак новог и вечног живота у Христу. Пошто Аврам и Јосиф нису посведочили долазак Божјег Царства можда ни ми нећемо у земаљском животу посведочити пуноћу Царства, али смо ипак позвани на праведност. Бог ће испунити Своје обећање и нашадобра воља да прихватимо Аврамову и Јосифову праведност ће нас припремити за примање пуноће вечне Божанске утехе и љубави. Можете ли се и Bи овог Божића назвати праведником?

View attachment: tekst.txt

Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

• Вера
  

|

Такође, из ових групација, које управо поменух, цитирају се разне реченице из Јована и контестуализују се сада у једном антиекуменском дискурсу, тако да како католици некада направише од Јована католика, тако ови, не разумевајући историјски контекст у коме је деловао кронштатски светитељ, од њега желе да, по слици сопственој, начине мрзитеља људског рода који је све неправославне осудио на огањ вечни. Не упуштајући се у немогућу мисију рационалног разјашњења свечевих сентенци, пробајмо да извучемо неки закључак на основу једног чуда које је овај учинио.

Наиме[2], испред Јованове куће рано ујутро плакала је једна Татарка, која је донела на мазги болесног мужа, тако да је генералу Абацијеву, коме је татарски језик био матерњи, објаснила ситуацију и да жели да види Јована; овај каза Абацијеву да је припусти. Преко њега је питао Татарку, да ли верује у Бога? Након потврдног одговора, рече јој: „Помолимо се заједно, ти се моли на твој начин, а ја ћу се молити на свој начин.“ Када је о. Јован завршио молитву, благослови је, осенивши је крсним знамењем. Затим су Абацијев и Татарка пошли заједно и, на запрепашћење обоје, муж Татаркин им је пошао у сусрет потпуно здрав.

Св. Јован Кронштатски

Епизода као да је настала по моделу неког од Исусових чуда, које је овај начинио над припадницима неизабраних народа (анахронистички речено: неправославних). Пример представља и силан шамар савременим казуистима, којима је Закон Бог, а не Исус Христос. Више воле Закон од Бога. Први канон који Јован крши, а знао је за њега, био је онај тако омиљени данашњим зилотима, да га вероватно изговарају уместо јутарње молитве: Не молити се са јеретицима. Није јој рекао: моли се ти твом богу, а ја ћу мом; не, него:моли се на твој начин, а ја ћу на свој. Моли се на свом језику како знаш и умеш.

Какав је ово скандал? Није јој рекао: Одреци се Алаха! Него: моли се Богу са вером, како си научила, а и ја ћу се њему молити. И Јован је могао рећи: Овакве вере не нађох у Руса! Паралеле између Исусових и Јованових чуда су очигледне. Не каже јој: Иди и промени Бога, крсти се ти и сав дом твој! Не, него: Нека ти буде по вери твојој!

Нема места никаквом слепом тријумфализму. Не надмећу се овде богови. Није она отишла Јовану што је тамо био „јачи“ бог. Њега је препознала као Божијег угодника, а сама се није осећала довољно увереном да ће је Бог послушати. Тако су и смирени Руси и други православци долазили Јовану. Бог исти, али је овај Њему ближи, пророк. Но, Бог излази у сусрет смиренима, онима који препознају да он у великом степену дише у својим подвижницима, пророцима. Исус каже одузетом: спасен си захваљујући вери оних који су те донели мени! Они верују да сам ја Син Очев љубљени.

Нема „јачег“ бога. Исус није могао чинити чуда у крајевима из којих је потекао зато што ови нису веровали. Није могао чинити чуда, није говорна фигура, речено тек тако. Није могао, тачка. Зашто? Зато што нису веровали. Јеванђелиста се нешто збунио? Како Син Божији није могао да учини чуда? Па он је Бог, свесилан, шта му ту треба нека човекова вера? Вера је нужна, јер је она поверење у Бога преко кога се човек Њему приближава. Бог неће да понизи човека; не треба му роб кога ће да присили чудом, страхом, казном, принципом реципроцитета: ти мени ово, ја теби оно.

Такву веру је имала мухамеданка. Поверење у Бога коме се целог живота молила, кога је Јован репрезентовао. То је централна ствар: вера. Но, она није неки рационални корпус правила и догмата. Догматска исправност и познање Бога су ствар сублимиране вере, нису за сваког. Али је за сваког вера као поверење. Није Јован овим гестом прихватио детињарије Курана о Исусу као обичном човеку, пророку, али не и богочовеку, и његовом нестрадању на крсту, учењу које корене има у докетизму и другим гностичким групацијама. Тако ни Исус није срушио Суботу, него ју је испунио откривши да је она ради човека, а не човек ради ње. Узнемиравајућа порука за тадашње фарисеје, као и за наше данашње зилоте-казуисте је да ће и ова мухамеданка доћи и сести за трпезу са Аврамом, Исаком, Јованом Кронштатским…

Рим 24. јануар 2015.

Izvor: Stanje Stvari

__________________

[1] http://www.antipapism.kiev.ua/index.php?mid=2&f=reed&bid=22&tid=405.

[2] О чуду видети: И. К. Сурский, Отец Иоанн Кронштадский,http://theme.orthodoxy.ru/saints/ioann.html#9.

А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.

Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

Извор:http://myocn.net/god-wants-martyr/

Кад се навршило време да се испуне речи анђела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име детету, родбина почне наваљивати да се детету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога био онемео, узе једну таблицу и записа:

"Нека му је име Јован!", и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати му пут.

Још од ране младости Јован је желео усамљенички, пустињски живот. Зато кад одрасте, одважи се и оде у пустињу, у пределе око доњег тока реке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом позиву. Живео је једноставно: хранио се акридима (бубама сличним скакавцима) и медом од дивљих пчела, а одевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страх својом појавом.

Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био страшан, јос страшније су биле његове речи, којима је шибао свако зло.

Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: "Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?", а он им одговори: "Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ни мало".

Митари, порезници, упиташе га шта њих саветује, а он им рече: "Не преоптерећујте народ дабжинама, већ наплаћујте онолико колико је по закону".

Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а научењаке оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима:

"Бог се гњеви на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Аврамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Аврамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не радја добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!"

Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе:

"Јеси ли ти Илија или који други пророк?", а он одговори: "Нисам, ја сам глас који виче у пустињи".
Онима који га питаше: "Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?", Јован одговори:

"Ја вас крштавам водом, али Онај што иде замном, јачи је од мене, ја нисам достојан да му одрешим каиша са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом светим и огњем".

Јован је крштавао свакога ко се покајао у реци Јордану и то се његово крштење називало у знак покајања, али не и опроштења грехова.

У то време и Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован први пут угледао, реце:
"Гле, како кротко иде! То је јагње Божије, које узе на себе грех света. Бог је хтео да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух свети на Њему и да је Он Божји Син".

Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, вец су у друштво Исусових ученика придобили и Симона - Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге.

У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: "Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазис да ја крстим Тебе?." Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.

Говорити истину исто је што и сипати некоме прегршт љуте паприке у очи. "Истина је горка!" Јован беше научио да свакоме каже истину у очи, не марећи је ли му право или криво, и то га дође главе.
Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову зену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова.

Бранећи јавни морал, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије.

Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да це јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди.

Девојка, не знајуци шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!

Кад је Соломија рекла Ироду ста жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као драгоцени поклон предаде својој мајци.

Тако је завршио свој живот Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање, тј. Усецење главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер та боја подсећа на Јованову проливену крв.

Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је пример карактера чврсте воље, одважности, правижности, истине и поштења.

На иконама се Јован слика како крштава Исуса на Јордану, или како стоји и десном руком показује на небо, а у левој држи дуг крстасти стап, преко кога стоји трака са исписаним речима: "Покајте се јер се приближава царство небеско", или, у десној руци држи повећи тањир и на њему одсечену главу, као симболични знак своје смрти.

Ја замишљам да су управо ово била осећања десеторице људи који су пришли Исусу Христу по исцељење. У причи о десет губаваца, сведоци смо деловања Божје бескрајне љубави на животима десеторице одбачених од друштва. Десеторица људи који нису били добродошли код својих суграђана дошли су Богу, молећи за милост, и све их је излечио Исус Христос. Десеторици који су били довољно храбри да „се искључе“ од речи других и приђу Богу дата је нова прилика за живот.

Није било важно што су ову десеторицу други „угледнији“ грађани избегавали. Није било важно што су ова десеторица били дошљаци пре него локални и домаћи. Сваког од њих исцелио је Бог. Али из ове приче увиђамо још једну, а важнију поуку. ЈЕДНОГА човека, који се вратио да се поклони Богу, „препородио је“ и поздравио с поштовањем Исус. А он беше странац! Ово само служи да вам покаже – СВИ су за Бога добродошли... али неће сви издвојити времена да Му принесу слављење и хвалу.

А од којих си ти?

Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/01/everyone-is-welcomed-god.html

Превод: Поуке.орг