Говорећи беседе ми свештеници се увек служимо науком светог Јеванђеља и науком светих отаца, и њу углавном и проповедамо. Извор нам је, дакле, свето Јеванђеље, које не само што нам даје поуке из библијске прошлости, него итекако утиче или треба да утиче на наш садашњи живот, на путу ка спасењу и обожењу. Беседа не би требало да буде политичка нити би проповедник требало себе да истиче као судију друштвенога рада или појава, али онај који поучава има моралну одговорност како према својој пастви тако и пред самим Богом, и, ако је нужно, одреаговаће на одређена збивања у својој заједници. Данашња спрега и веза са светим Јеванђељем биће предочена на примеру послушности Богу као и подсећањем на узвишеност и одговорност свештеничког чина!
„Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао“ (Лук. 10, 19; Мат. 10, 40; Јов. 13, 20).

„Ко вас слуша, мене слуша!“ Драга браћо и сестре, у данашњем светом Јеванђељу чујемо како је света породица, света Богородица и праведни Јосиф, по рођењу Богомладенца три пута слушала и без приговора или питања, понизно и у љубави и вери, послушала заповести Божије и иселила се, најпре, у Египат, да би, по смрти Иродовој, уследио повратак у земљу Израиљеву; и вративши се, не настанише се у Јудеји него, опет по заповести Божијој, у Назарету, да се испуни пророштво, да ће се Назарећанином назвати. Ова света породица итекако је пример данашњој породици и, опет, сваком појединцу, како смирено и скрушено треба примити и слушати и примењивати заповести Божије, тј. слушати самога Господа. Замислите, да вам данас неко каже да треба да се селите, да напустите све ово овде што сте стекли, а да је то по вољи Божијој, како бисте ви поступили? Било би мргодовања, осуде, питања, критике, сумње, итд, итд. А то само по питању ове једноставне заповести. А како је, тек, са осталим питањима и дешавањима која нас се и у овој нашој хришћанској заједници и чак појединачно тичу? Шта нам то показује, какви смо ми то људи? Нећу да судим, јер ко сам ја да судим туђем слузи? Ко сам ја, или ко је свако од вас, који можда види трн у оку брата свога, а не види балван који му из ока вири? Ја не судим, само постављам питање, да би се свако понаособ, од свештеника до мирјана, упитао и запитао, и по вољи Божијој себи а и Богу дао одговор.
Гледајте, дакле, и не осуђујте. Гледајте да ви, који имате породицу, ваша породица буде послушна и Богу угодна као ова света породица, јер породица је света Црква у малом! И не осуђујте и не судите, да и вама ваш Господ небески не буде судио. Јер само онај који је без греха, нека баци први камен. О, Господе, како ли се то све слаже и уклапа, о, Господе, како је то тако једноставно и чисто, а толико мало ушију ово чује и разумева, и толико мало њих у своја срца усађује ове свете заповести. Шта друго усађују у срца своја? Непослушност, паметовање, оговарање, клеветање, ругање и исмејавање. Није узалуд наш преосвећени владика, на Бадњи дан, упутио нама ону поуку, баш по овом питању. Нећу сад то да поновљам, него, прочитајте на сајту наше Епархије поново, ако нисте схватили или ако нисте чули. Драга браћо и сестре, "Domnului să ne rugăm" (Домнулуј се не ругам) на румунском значи и пева се, у преводу: „Господу се помолимо“; нека вас ове речи подстакну, пошто слично звуче као: „У дому се не ругам“, да се овде налазите у Храму Господњем! На овом светом олтару, где се на свакој Литургији сам Господ Бог наш, Исус Христос, рађа и приноси као жртва, где се разапиње на крсту и где васкрсава и где се светиње дају светима – и где се са самим Господом сједињујемо! Налазите се, дакле, у светињи над светињама, не заборавите то кад год се налазите у овом светом храму и на овом светом месту и када критикујете или исправљате једни друге а поготово ваше свештенике! Драга браћо и сестре, „не судите да вам се не буде судило“, јер ко смо ми да судимо туђем слузи? Колико год је узвишена служба свештеника, толико је велика одговорност његова пред Богом! Господ каже у Лук. 12, 48: „Коме је год много дато, много ће се искати од њега“. Сваки обичан човек сам одговара за своје спасење; свештеник, ипак, мора дати одговор пред судом Божијим не само за себе, него и за стадо које му је Бог поверио. На ову велику одговорност подсећа апостол Павле у својој посланици Тимотеју када говори: „Заклињем те, дакле, пред Богом и Господом нашем Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима, јављањем својим и Царством својим: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши. Са сваком стрпљивошћу и поуком.“ (2 Тим. 1 – 2). Ето због чега су многи велики и свети људи, бојећи се одговорности, избегавали да приме свету тајну свештенства. А и ви, драга браћо и сестре, имајте то све на уму, када вам падне на памет да судите, коригујете и исправљате свештенике ваше - они ће свој одговор још одговорније дати пред престолом Свевишњега на страшном његовом Суду!
Света Црква такође има своје елементе и инструменте, свој начин и време када исправља и поправља, управљајући заједницом. А када свештеник погреши или згреши, не кудите га, ни њега нити било ког брата својега, него се молите за њега Свевишњему, да свако од нас прими благодат Светога Духа и да му Господ опрости грехе наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и да и њих и нас не уведе у искушење него да нас избави од злога! И не судите, да вам се не суди (Мт. 7,1) јер видите трун у оку брата својега, а брвно у оку своме не осећате? (Мт. 7, 3 и Лк. 6, 41). Послушност, смирење и љубав, то су врлине и особине којима на своме појединачном и заједничком путу ка обожењу и просветљењу треба да тежимо, а не суд или осуда!
А зашто смо такви? Одличан одговор даје нам један од новојављених Светитеља свете васељенске православне Цркве – Свети Пајсије Светогорац. Кад је неко дошао код њега и почео да осуђује друге људе или свештенике, он им је навео један предиван и једноставан пример, који и за нас може да буде уочљив, разумљив и доследан! (Старији Пајсије на Светој Гори, по Јеромонаху Христодулу, стр. 43-44). Свети Пајсије делио је људе у две категорије. Трећа категорија не постоји, те људи припадају или једној или другој врсти. Изводим укратко његове речи: „Први личе на муве. Главна особина муве јесте да је привржена прљавштини. Нпр, ако се мува нађе у врту пуном цвећа са прелепим мирисима, она ће то игнорисати и сешће на неку прљавштину на земљи. Она ће одмеравати околину и осећаће се удобно у том лошем мирису. И ако би мува могла говорити, и кад би је упитали да вам покаже једну ружу у врту, она би вам одговорила: „Ја не знам шта је ружа и како она изгледа. Ја само знам да нађем отпад, смеће и прљавштину“. Тако постоје људи који личе на муве. Људи који одговарају тој категорији научили су да мисле негативно, и увек траже лоше ствари у животу, игноришући и одбијајући присуство доброга. Друга категорија је налична пчели, чија главна особина је та да увек гледа и тражи нешто слатко да на то седне. Ако се пчела нађе у соби пуној прљавштине, и да је тамо у ћошку један мали комад слаткога, она ће игнорисати смеће и сести на врх слаткога. Ако питамо пчелу да нам покаже где је сво то смеће и прљавштина, он ће нам одговорити: „Не знам, ја вам само могу рећи где можете наћи цвеће, слатко, мед и шећер“. Она само зна за добре ствари у животу и она игнорише сво зло. То је друга категорија људи, који имају позитивно мишљење и који виде само добру страну ствари. Они увек покушавају да покрију зло да би сачували своје ближње; супротни су људима који траже и потражују зло, да га изведу на површину. И тако, кад неки дођу па стану да осуђују друге, и ставе ме у ту неугодну ситуацију, ја им наведем овај пример. Потом их упитам да одлуче којој категорији желе да припадају; тако ће, можда, наћи људе своје врсте, да се са њима социјализују.“
Нека Свевишњи Господ опрости грехе наше и грехе ваше, и подари вам смирење, да ваша срца испуни љубављу како би ваша особина била - послушност Богу и његовим заповестима, да бисмо постали пчеле које ће сабирати и узгајати добро, лепоту, доброту и љубав, у све дане живота вашега, у све векове векова ваших. Ко има уши да чује, нека чује. Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас. Амин!

И тако све више и више. Помало, не треба одмах много, зато што ћеш после целе ноћи размишљати и вртећеш се у кревету, нећеш спавати: ех, много сам дао! Зато почни добровољно и помало да дајеш милостињу.
Види коме је она потребна: можда у твом улазу има неко ко је сиромашан, или од рођака, или је познаницима неко умро. Ако ти је жао новца, можеш да даш неку ствар или нешто друго, на пример, да нешто одрадиш – дођи и помози човеку.
И ако не желиш, и ако се лоше осећаш, послужи ближњем, учини му добро: очисти му ципеле, уради било шта – и твоје срце ће постати блаже. После ћеш видети – у теби више неће бити тврдичлука. И тада ћеш задобити и молитву.»

Преузето са – „Православље.Ru“

Због повреде десне ноге пре отприлике деценију ходао сам уз помоћ штака. Идући према цркви Ружици, на Калемегдану сам срео човека који је долазио у храм узимајући са целивајуће иконе све што би му било при руци. Њему је сметао сваки свештеник. Идући ми у сусрет, са осмехом ми је добацио: „Има Бога! Видиш како си прошао?“ Нисам му одговорио ништа, сматрајући да је он све рекао.

Запитао сам се, међутим, како је могуће да појединци виде Бога само онда кад се другима догоди нешто лоше, посебно ако тог другог доживљавају у негативном контексту. Размишљајући дубље и посматрајући реакције појединаца на догађаје као вести о томе шта се другима догодило, увидео сам многе заблуде појединаца о Богу и човеку.
Најчешће чујемо изразе „захвалности“ које исказују речи: „Хвала Богу што се није мени догодило“! Појединци иду даље у свом јуридичком систему где себе доживљавају као божије адвокате и тужиоце „грешника“ истовремено. Они у свему виде божију освету због неког „греха предака“ или само њима познатог преступа савременика који није по њиховој вољи. Тако се ствара један затворен религијски систем пун освете и испаштања, што подстиче потребу за умилостивљењем Бога на различите начине.
То доводи до несносног ривалитета међу људима, поређења у ком свако себе види као најбољег а све друге као лоше појединце који су заслужили најтеже казне. Ко тада може да разуме истину вере да је Бог љубав? Свако је оптерећен својим страхом од казне и освете који се на крају своди на страх од умирања. Смрт се види као крај свих крајева, иако се слави Васкрс и чита или слуша Символ вере који се завршава речима: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“.
Често слушамо појединце који заговарају идеју да све „иде по реду“ иако ни сами не би могли да то увек на исти начин објасне себи, а камоли другима. Тако површни, без дубљег увида у смисао постојања, оптерећени страхом од умирања, непромишљено оптужујемо или Бога или онога који је суочен са губитком.
То видимо и у наше време кроз злонамерне коментаре појединаца у вези са трагичним догађајем у ком је један свештеник остао без супруге и двоје деце. Људи који су познавали ову породицу определили су се за молитвено памћење у нади вечног живота, не улазећи у безизлаз оптерећујуће радозналости. Тако се превазилази злонамерност која прети човеку и брзо га обузима ако он не стражи над собом и својим мислима.
Добро је да су злонамерни у огромној мањини и није ми циљ да их оптужујем. Осећам потребу да укажем на сав бесмисао уопштавања у које су упали због једностраног разумевања вере. То су замке у које може да упадне и најдобронамернији човек, који успева да контролише своју комуникацију носећи у себи многе недоумице. Оно што треба да буде примарна одредница јесте превазилажење идеје о казни и освети Божјој, што нас охрабрује да се реално суочимо са животном стварношћу.
Све док не препознамо вечност као стварност нашег постојања, бићемо робови осећања створености и грешности. Нећемо на прави начин видети ни Бога, ни себе, ни једни друге, покоравајући се потреби да што више једни друге оспоравамо. То се нарочито пројављује као жалосна стварност у тренуцима непосредно после неке трагедије. Тада свако безуспешно покушава да се ослободи својих страхова проглашавањем другога легитимном метом Божје освете.
Бог и освета? То је незамисливо! Бог је љубав, али престрашен човек опхрван идејом да Бога умилостиви и „оправда“ пред људима и не види куда је пошао, јер не зна смисао свога живота. Гроб је за њега крај, не интересује га ништа после тога. Он може и да на свој начин верује у Бога, али не жели заједницу са њим, јер га се плаши имајући искуство страха од строгог оца или суровог шефа из младости, не увиђајући да је и сам постао недодирљиви отац и сурови шеф.
Охрабрени трезвеном вером у стварност вечног живота, победићемо своје страхове од умирања. Молићемо се за све упокојене са надом у вечну радост. Нећемо сулудо бежати из свог времена него ћемо се трудити да будемо једни другима подршка у различитим несрећама. Нећемо читав живот провести страхујући да се нама не догоди нека несрећа, не увиђајући колико смо злуради у несрећама других.
Ако неко од оних који верују да не верују, у стварност вечног живота одлута у злонамерје, разумимо и то. Али, ако неко ко за себе каже да је хришћанин, а не може да превазиђе страхове од неког лишавања и могућег губитка надомештајући то осудом човека у невољи, то је већ проблем.
Због тога је најбоље да се свако суочи са собом, препозна и уклони све своје страхове и упита се да ли себе види у вечности или само жели да дуго и срећно поживи на земљи. Наравно, жеђ за животом је неугасива, али није добро да буде сведена само на земаљско постојање и нестајање. Онда кад успемо да у себи ускладимо као заједничко мољење „Многаја љета“ и „Вјечнаја памјат“, разумећемо сву лепоту живота у ком јесмо и у који можемо да уђемо по дару љубави Божије, само ако то стварно хоћемо.

http://bogoslovski.edu.ba/2016/02/02/prof-dr-ljubivoje-stojanovic-bozja-pravda-i-ljudska-nesreca/

По Светом Јовану Дамаскину: „Срце је центар сила множења, храњења, раста, и других“; а Свети Василије Велики у „Шестодневу“ каже: „Срце је корен живота“.
a
Најновија научна достигнућа дају доказе да је срце не само орган крвотока, него пре свега орган осећања. А Свето Писмо о срцу човечијем говори више и боље од било које науке, показујући да је оно више и дубље од органа осећања, зато што: „Ништа није дубље од човечијег срца“, сведочанство је праведног Јова. Срце је најважнији орган познања, мишљења и воље – оживотворење свих духовних дејстава. Господ тражи наше срце: „Сине мој, дај ми срце своје!“ (Приче 23,26), јер ако је његов центар у Богу, онда су и све остале душевне силе.
a
Срце је место сусрета човека с Богом, пут познања вишег света; срце има способност да општи с Богом, да препозна деловање Божије, јављање и откривење Божије, – а што је човек духовнији то је у њему ова способност наглашенија.
a
„У срцу моме као да се огањ разгорео“, каже пророк (Јер. 20,9). Какав огањ? Ево шта каже Свети Јефрем Сирин: „Недоступан уму улази у срце и обитава у њему. Земља не може да издржи стопе Његове, а чисто срце Га носи у себи.“ Созерцава га без очију, по речи Христовој: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“.
a
Свети арх. Лука пише: „Срце се састоји од мноштва осетљивих, тананих струна за све добро и истинито, које се не саглашавају ни са чим што је зло и неискрено“. Управо због своје прeфињености многоструно срце има способност општења с Богом у молитвама и откривењима, јер оно чује тихи глас савести који му говори.
a
Срце, које је корен живота, подстиче на делатност све остале душевне силе, јер је њему дата власт над управљањем животом. Страсти одвлаче срце на погрешне путеве, и зато само људи очишћени и слободни од страсти, могу чинити оно што је исправно, по вољи свога чистога срца. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер је у њему извор живота“, саветује премудри Соломон.
a
Срце је и корен греха. „Из срца излазе зле помисли…“ (Мт. 15,19). Огреховљеном срцу тешка је помисао на Бога. Срце рањено грехом не може волети Бога, јер га се боји. Њему су очи ума помрачене и затворене, оно не чује глас савести која јасно сведочи о Богу, и веома често доводи човека до безумља. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Пс. 13,1).
a a
Срце је центар физичке и душевне делатности, и пошто обједињује душевне способности, оно има спознајну моћ и силу делања. Срце је тајанствена оса која држи у јединству духовни и телесни сасатав човека. Оно је бездан дубоки који везује човека с Богом и ближњима. Хришћанска љубав извире из срца, и она се разликује од сваке друге љубави, јер је благодатна.
a
Преподобни Макарије Велики о овоме каже следеће: „Срце влада свиме, и када благодат захвати све поре срца, и загосподари над свим помислима душевним – тада можемо видети да ли је на таблици срца написана благодат закона духа.“ У срцу се формира личност човекова, и кад је душевни живот у хармонији, тада срце наступа као регулатор сила добра и зла.
a
У тајним дубинама срца скрива се врлина или порок. Духовно опитни људи знају да при добром и благодатном настројењу срца осећају тиху радост, дубоки мир, топлоту и светлост… који се умножавају творењем добрих дела и молитвеног духа. Насупрот овоме деловање на срце духа злобе рађа у њему смућење и жалост, некакву успаљеност или хладноћу, неутешно неспокојство.
a
Срце прима реч Божију, разуме је и осећа. Сам Господ каже да је оно њива на коју се семе речи сеје. У читању и слушању Светог Писма управо срце добија то осећање да се дотичне речи односе на нас.
a
Срце не само да прима дејство Духа Божијег, него, као центар нашег духовног живота, оно усавршава и уподобљава Богу. Срцем се испољава виша функција духа човечијег: вере и љубави. Срце је центар љубави: „Добри човек из доброг срца свога износи добро“, (Лк. 6, 45). У срцу се рађају добродетељи: смирење, кротост, милосрђе, трпљење, праштање, вера, љубав. Чисто срце је највеће богатство човеково, јер је оно наша слава у Господу. Управо зато се оно јавља као место пребивања душе. Зато се молимо: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој“ (Пс. 50,12). Чисто срце – храм Божији, а дух прав – Дух Божији у њему.
a
Срце је непрозирно, недоступно чулима, и не само туђем, него и нашем погледу, јер је срце сфера, а не центар. Човек срцем воли, верује, нада се. Човеково срце води спољашњи живот, кад: „Уста говоре од сувишка срца“ (Мт. 12,24), и унутрашњи, „унутрашњи човек срца“ (Ап. Павле), који сједињује у себи свет природни и свет натприродни.
a
Питање срца је питање слободе. Слобода самоопредељења је дубља од свести, јер закони не делују у сфери срца. Отуда је немогуће забранити да се воли, мрзи, хоће, неће, верује, не верује. Судбина човекова, његове најинтимније одлуке решавају се у дубини бића, у срцу, па и иза срца, у благу – које је Бог! „Где је благо ваше, онде је и срце ваше“. У овој сфери је човек Божија слика.
a
Дакле, срце а не ум – мисли, спознаје, закључује, одлучује. Преподобни Исак Сирин тврди да је „ ум једно од душевних чувстава, док срце обухвата и садржи у себи сва унутрашња чувства“. Срце поседује способност да задобије из духовног света осећања вишњег поретка и да их преда уму. Дар интуиције која је у сфери срца, осећа и зна много тога што је уму несхватљиво и необјашњиво. Интуиција је: познање суштине ствари и бића, не умом него срцем.
a
Исихастички пут: ум у срцу, показује да није ум последња дубина бића, него срце. Али, ум се шири срцем, а срце се просветљује умом. Љубав се рађа у срцу од познања ума о Богу. Кад срце узљуби Бога оно стреми Њему, и човек све више и више стиче познање о Богу. За познање тајних дубина Божијих неопходно је срце чисто, колико је то сазданом бићу могуће, осетљивом на Красоту коју прима. „Дубоко је срце човеково и ко ће га испитати?“ (Пс. 64,6)
a
Срце има способност да љуби, а љубав има способност да позна Бога, јер „Љубав је Бог“. Срце које љуби утврђује вољу, просветљује ум, дарује утеху на тешком животном путу, подстиче човека да твори добро ближњима, пријатељима и непријатељима. Само је љубав способна на задивљујући подвиг самопожртвовања. Срце је престо на коме седи Господ.
a
Свети Јован Кронштатски: „…Ти знаш како срце бистро, јасно и далеко види, нарочито предмете света духовнога, што је приметно у сваком познању, а нарочито у духовном, где се много тога вером познаје, (виђењем срца); а срце је око бића човечијег – и што је оно чистије, тим боље, даље, и јасније види. Код светитеља је ово духовно око доведено до оне висине и чистоте, са које свети Божији људи виде јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе.“ Толико о срцу човечијем.

Архимандрит Јован Крестјанкин

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/02/02/covecje-srce/

http://www.svedokverni.org/istina-o-baba-vangi-video/

Jедном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
– Кобила коју видите, – рекао је човек, – јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
– Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
– Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
– Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа – па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.

Протојереј Вјачеслав Тулупов

Глупост је опаснији непријатељ добра него што је зло. Против зла можемо да се бунимо, оно се може разоткрити, у случају нужде и спречити силом; зло увек у себи носи и клицу сопственог уништења зато што код људи макар изазива непријатност. Против глупости смо немоћни. Ту не можемо ништа да постигнемо протестима или силом; аргументи не вреде, у чињенице које говоре против претходно оформљених мишљења једноставно нико не верује – у таквим случајевима је глупак чак и критичан...

Осим тога глупак је, за разлику од зликовца, у потпуности задовољан самим собом: да, он је чак и опасан зато што се лако раздражи и прелази у напад. Стога морамо бити обазривији са глупаком него са злим човеком. Никада више не треба да покушавамо да глупака убедимо аргументима, то је бесмислено и опасно.

Да бисмо знали како да изађемо на крај с глупошћу, морамо да покушамо да схватимо њену суштину. Једно је сигурно: она у суштини није дефект интелекта, него људскости. Има људи интелектуално веома добро опремљених, који су глупи, и интелектуално успорених који су све само не глупи. То, на властито изненађење, откривамо у одређеним ситуацијама.

Утисак да је глупост урођена слабост није тако јак као онај да људе у одређеним ситуацијама начине глупима, тј. да сами допуштају да буду заглупљени.

И можемо да видимо да људи који живе одвојено од осталих, усамљени, ту ману ређе поседују него људи или групе људи који имају потребу за дружењем или су на то упућени.

Чини се, дакле, да је глупост више социолошки него психолошки проблем. Она је резултат деловања извесних историјских околности на човека, психолошки феномен који прати одређене спољашње прилике.

Ако то размотримо мало детаљније, показује се да сваки јак спољашњи развој силе политичког или верског типа погађа велики број људи глупошћу. Да, то готово звучи као неки социо-психолошки закон. Моћ једних зависи од глупости других. Никада, међутим, неке људске способности, на пример интелектуалне, не бивају умањене нити нестају, већ преовлађујући утисак који развој моћи оставља на одређене људе одузима њихову самосталност – они, мање или више несвесно, одустају од самосталности у ситуацији у којој се налазе.

Чињеница да је глупак често и тврдоглав, не сме да нас заведе да поверујемо да је самосталан. Већ у разговору с њим примећујемо да немамо посла с њим лично, већ са слоганима, паролама итд. који су га поптуно заробили. Он је запоседнут, заслепљен, злоупотребљен и злостављан у читавом свом бићу. Он је претворен у инструмент без воље и тако је у стању да чини све могуће зло, а истовремено није у стању да га спозна као зло. Овде лежи опасност од демонске злоупотребе, која човека може заувек да уништи.

Дитрих Бонхефер

Извор : Знакови поред пута

Као прво, треба да се радује за људе који се причешћују Христом. Треба да се моли да им причешћивање Светим тајнама не буде на суд и на осуду, већ на умножење вере, на исцељење душе и тела, на потпуно освећење. Наша је свагдашња обавеза да се молимо за себе, једнако као и обавеза да увек дишемо. Али молитва за друге је дело љубави и треба што чешће ширити своје срце, примајући у њега туђе потребе.
Као друго, гледајући друге, човек се нехотице сећа и себе. Сетићеш се и замолићеш Господа да те не лиши причешћивања Светим Тајнама. Замолићеш и за то да се причешћујеш достојно и без осуде, управо онако како свештеник каже: Са страхом Божјим и вером. То ће бити права припрема за причешће. Јер припремити се не значи само ишчитати молитве које треба да се прочитају пре службе. Спреман је онај ко често размишља о достојном причешћивању Христом, ко жели ово јединство, ко се за њега моли чешће него што то захтева црквена дисциплина.
Као треће, свако од нас има људе који су драги нашем срцу. али се у вери углавном не слажу с нама. Ако нису крштени, молимо се за њих на јектeнији за оглашене. Али ако су крштени, а нису уцрковљени, причешћивање је право време да се молимо за њих: „И њих призови, Владико. И њих удостој да се нахране бесмртном храном. И њихових срца се дотакни, да будемо заједно, они и ми, пред Лицем Твојим.“
Ове и друге сличне молитве нека се откидају ка Небу док хор поје: „Тјело Христово примите, источника бесмертнаго вкусите”.
Треба ли подсећати на то да време причешћивања, чак и ако се лично не причешћујете, није време да изађете из храма или шетате по њему, да није време за разговоре и остала докона занимања?
Небо је отворено! Христос Својим Телом и Крвљу храни верне! У току је пир вере и тајанствено очишћење душа које Господ воли!
То је време за пажљиву и ватрену молитву, како за оне који се приближавају Чаши, тако и за оне који су због нечега данас лишени причешћа.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-tkacov-dok-se-drugi-pricescuju/

Између осталог чућете и да у свим европским државама постоји неки вид религиозног образовања. Наш гост каже да „није изненађен наступом министра Вербића, јер то тиња као наслеђе идеолошког једноумља из наше не тако давне прошлости“.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/01/11_16.01.16_-_moj_veroucitelj_-_milojkov_-_1.03.15.mp3

Извор: Слово љубве

Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи" - тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко.

Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба - то је нешто што се свакако подразумева - већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.

Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?" Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?" Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:

- Старче, бојиш се да ћеш умрети?
- Не, не бојим се.
- А шта ако одеш у пакао?
- Нисам глуп да одем у пакао!

Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга - да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију - то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људим. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?" Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?" Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила - ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.

Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.

Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схавтите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.

Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.

Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два - то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке - Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.» Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.»

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка - то је основна истина Цркве - нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола - без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст - он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом - подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.

Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш - јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш - даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну - да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.

Извор: http://www.spc.rs/sr/mitropolit_atanasije_lemeski_boga_ne_mozes_poznati_ispunjavajuci_odredjena_pravila

Дуго сам се двоумио, да ли да одговорим на вашу изјаву о преиспитивању ефекта веронауке у Српским школама и смањивањем броја часова и евентуалним укидањем исте. Наиме, мислио сам да после писма Преосвештеног Епископа бачког господина Иринеја не треба ништа рећи, јер су у њему изнети сви аргументи, али савест и одговорност свештеничке службе ми нису дозволиле да не проговорим. Не желим се освртати на то како је веронаука у дугом периоду пре комунизма била заступљена и равноправна са осталим предметима, нити да је у земљама ЕУ, са чијим нормама се по сваку цену желите ускладити, веронаука обавезан предмет.

Желим да вас обавестим о последицама педесетогодишњег одсуства веронауке из српских школа и то не из личног угла, него из живог искуства суживота са народом у нашим парохијама. Нисам упућен колико времена проводите и дружите се са обичним народом, радницима , сељацима, онима који су изгубили посао и причате са њима о смислу живота и проблемима? Међу нашим народом, има и мањи број оних који не морају да брину како ће преживети до следећег месеца и немају наизглед већих проблема,али им ипак фали још „нешто“, што би дало смисао њиховом животу. Ми Свештеници свакога дана проводимо сате разговарајући са њима и слушамо и гледамо мноштво безвољних,депресивних и безнадежних људи, који не виде смисао овог живота, људе који су као живи умрли. Када им споменемо да је као лек за људску муку,безизлаз и смрт Сам Бог дошао у свет и постао Човек, како би нас препородио,спасао и Васкрсао, гледају нас бледо, пошто о томе никада нису чули, нити у школи учили. Кажу,било је друго време. Прошло је око педесет година од када је веронаука избачена из школа, а ефекти о којима ви причате(само у супротном смеру), постају итекако видљиви у наше време.

Погледајте омладину, без ауторитета, без воље, проводе сате усамљени на компјутерима, бежећи од бесмисла и суочавања са реалним животом у још дубљи мрак и празнину. Имате ли представу, колико деце користи дрогу и колико времена проводе по кладионицама, покушавајући да „ убију време“, а у ствари убијају себе? Као последица бесмисла све је већи број самоубистава,мада је ово горе наведено припрема за завршни ударац и сам чин. Када говоримо о данашњој омладини, можда ће ово сурово звучати-и није им замерити на избору, пошто други нису имали, односно, није им био ни понуђен! Млади истражују сваки угао и сегмент живота, надајући се да ће пронаћи суштину, смисао, утеху и мир својим душама. А пошто их не налазе, тону још дубље у бесмисао и деструкцију! А како да и не буду такви, када погледају у своје родитеље који су депресивни, љути на живот и неправду због изневерених обећања, у браковима који су на ивици пуцања, уплашени, у годинама када њихова генерација полако одлази пут гробља, пошто су укидањем веронауке у своје време били лишени учења о правом смислу и радости живота, као и најважнијем- победи над смрћу! Управо су ово опште последице, које су веома потресне а у њима није поменута ни једна појединачна личност именом и презименом. Замислите када би почели да наводимо имена свих оних, почев од јавних личности из света музике,филма,спорта који су завршили животе на трагичан начин, разочарани ,усамљени и заборављени! А колико је тек „малих“ обичних људи који су умрли са иглом у вени, конопцем око врата или пиштољем на слепочници?! Они нису само број или иницијали у новинском тексту,они су живи људи, нечија деца, која су услед не проналажења смисла-Бога Живога, желела да побегну из ћорсокака и од лажних вредности, које им се нуде као замене за истински живот и упропастили како свој, тако и животе оних који су остали за њима да заувек тугују. А плашим се онога што следи, ако наставимо да идемо путем лажно названог знања и науке, која не може ослободити, нити научити ни оне који их промовишу, а камоли оне који их слушају.

Када је Једини Спаситељ човека и света Васкрсао, прве речи простим рибарима биле су радујте се! Радујте се зато што је ваш највећи непријатељ-СМРТ побеђена и то проповедајте свим народима, да се и они радују. Због чега су Господ Исус Христос и ВЕРА у Њега и НАУКА о Њему једини пут и смисао живота? Зато, ако све ово што човек ради и ствара у овом свету, не превазиђе смрт, бесмислено је, а управо нас веронаука томе учи. У време када је српска држава била најмоћнија,када су владали Богољубиви краљеви и цареви, а народ следио њихов пример, у Србији није било самоубистава. Вера да је жив Бог и да ће бити жива душа, наша носила је наш народ кроз време и невоље, који су били много тежи од данашњег.

Са радошћу због наде и вере у Живот Вечни,срдачно Ваш, Свештеник Никола Вукобрат,парох у Чачку

У Чачку
16. 1. 2016.

Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.

http://www.svetigora.com/audio/download/4840/ZITIJE%20SV.SERAFIMA%20SAROVSKOG%20CUDOTVORCA.mp3

http://www.svetigora.com/node/4840

У наше време ништа не представља обавезу. Раније су људи говорили: "Да, сада смо у браку! Сада је то заувек!" Знали су да након венчања нема пута назад: брак се не распада. Не треба мислити да је брачни живот тада био лакши него сада. Једноставно се оно што се догађало у породици није износило ван куће - људи су такође страдали, супружници су имали исте проблеме као и сада, али о томе никоме нису говорили. Многе жене су саме са собом пролазиле кроз то, осећале бол, плакале, догађало се да су их чак и тукли њихови мужеви...

Данас се много тога изменило, да би данас супружници били у стању да остану срећни и вољени, неопходно је да сачувају своје односе кроз лично саосећање. Другим речима, да би се данас сачувао брак неопходно је да се ради на њему, да се помогне браку, јер само по себи ништа не представља објективну реалност. Брак се може упоредити са великим кандилом - ако не будеш доливао уља, пламен ће врло брзо почети да се смањује и на крају дa се угаси. А за то заправо и није потребно много труда. Зато ми је жао када видим хришћане који су разочарани у свој брак. Они ме гледају и постављају питање, не знајући да сам архимандрит[1]:
- Да ли си ожењен?
- Нисам.
- Значи да си јако срећан!
- Зашто тако говориш?
- Јако је тешко бити ожењен, баћушка, јако тешко. Мене задивљују подвижници, са дивљењем размишљам о Светогорцима.
- То није добро.
- Зашто?
- Црква није осветила твој брак да би ти завидео другима, онима који нису у браку. Они имају свој пут. Једно је када се дивиш и мислиш: "Какав је овај подвижник!" и потпуно друго када говориш: "Шта ми је уопште требало да се оженим?"
Није случајно што сте ожењени. Бог вам је тиме указао част, то вам је Он Сам пожелео. Он има добар циљ и сигурно нешто добро треба да се догоди у вашем животу. Зато сте дужни да достигнете тајну срећних односа и потрага за њима представља циљ вашег живота. Зато што Господ тако жели. Тешко је живети 50-60 година заједно. Ако се човек оженио са рецимо 25 година и до саме смрти живи са својом "половином" - шта рећи, то није лак подвиг.
Данас сте сви заједно дошли, лепо изгледате и говорите:
- Слава Богу! Код нас је све у реду!
Међутим, када се вратите кући и затворите врата, почиње реални живот. И ви сте спремни да се поубијате међусобно. Где је отишло "код нас је све у реду" о чему сте говорили? "Све је у реду" - постоји само на улици или у гостима, а живот је оно што се догађа код куће. Хероји - то су они међу вама који су у браку и заиста имају породицу.

Један човек ме је неко време након свадбе питао:
- Оче, реци ми молим те, зар ја треба до своје смрти да живим само са њом?
- Тако и јесте, живећеш само са њом.
- То је јако тешко - рекао ми је он - разумеш ме, као млад сам живео другачије. Мислио да ће мој живот бити лак, да ће бити онако како желим. А сада? Понекада ми се чини да ћу пасти под том тежином. Променио ми се карактер, навике, не могу себе да препознам.
Одговорио сам му:
- То што те плаши, у себи крије лепоту. Ако стално будете заједно и будете у стању да уочите све добро што је у вама, ваши односи ће ојачати и почети да доносе плод. И тада ће неминовно из тога произаћи нешто добро. Опасно је цео живот се веселити, то не доноси плода. Ако се цветић не посади негде да пусти корен, неће моћи да порасте, неће почети да цвета. Брак има своју лепоту, али се та лепота показује кроз тешкоће заједничког живота, различите карактере, проблематично понашање.

Неки човек ми се након десет година брака пожалио:
- Жена коју сам оженио је некада била потпуно другачија, не као што је сада. Нисам се оженио овом женом.
- Зашто? Знаш, желео бих да ти кажем нешто. Само немој ништа њој да кажеш о томе - и она исто то говори о теби. И твоја жена мисли да се није удала за човека који је сада поред ње, јер је на почетку њен муж био другачији, а сада се показао као други човек.
- Зашто се тако догађа? - питао ме је.
Све је прилично једноставно. За време заједничког живота нестају формалности, љубазност, добри манири одлазе и ми показујемо своје право "ја". То је истина.
У једној књизи младићима дају следећи савет: ако након упознавања са девојком пожелиш да сазнаш да ли те она воли, спроведи једноставан експеримент: у кафићу или ресторану "случајно" проспи на њену одећу чашу воде и погледај каква ће бити њена реакција. Један младић је тако и поступио и био одушевљен резултатом. Чим се вода из бокала просула девојци на хаљину, он је рекао:
- Јао, извини молим те, упропастио сам ти одећу!
Девојка му је одговорила:
- Не, љубави, не брини се, све је у реду!
Није је наљутило што је бацио на њу бокал воде. Није јој било жао хаљине. Међутим, ускоро након венчања, ушавши у кућу, већ са прага он чује:
- Је л' си се вратио коначно? Где си се скитао свe време?
Када седне да руча, жена не престаје:
- Седи како треба! Једи нормално, мрвице лете на све стране!
Шта мислите, шта је нервирало ову жену? Питао сам је:
- Шта тебе толико нервира у твом мужу?
Да ли знате шта ми је одговорила:
- Када чујем како све време док једе мљацка, мене то ужасно нервира. Он мљацка, а ја то слушам.
Онда сам је питао:
- Шта, зар си то тек сада схватила?
- Не, али је сада то почело да ме нервира!
Наравно, то је нервира, јер се већ на почетку заједничког живота открива карактер, открива карактер људске душе - како добре, тако и лоше стране. Добро је и правилно показивати своје право "ја".
На пример, ако кренеш у манастир тамо ће ти се на почетку све чинити савршеним. Тако заиста и јесте, али ускоро почињеш и тамо да се свађаш са другим људима. Зашто? Зато што је такав наш људски карактер. Ми људи смо јако компликована бића, имамо различите недостатке, нервозе, агресију, љубомору, мржњу. Зашто је Каин убио Авеља? Ова братоубилачка осећања постоје у мањој или већој мери у души сваког човека, показују се такође и у браку. Потражи их у себи и наћи ћеш их, а затим захвали Богу због тога што ти жена која је поред тебе, или мушкарац који се налази са тобом, помажу да увидиш свој сопствени карактер. Како би га у супротном ти могао видети? На тај начин помажеш себи у разумевању онога што је скривено у теби. Решење проблема није у бекству, решење је у томе да останеш и потрудиш се, измениш се и измениш свој "его". Најважније међутим јесте да исправиш себе. Већина људи улази у брак да би изменила другу особу. Ово је лажна мисао, истина је у супротном: уђи у брак да би изменио себе самога! Када се ти будеш изменио сам, тада ће се и други променити.

Једна жена је, разматрајући са свештеником своју брзу удају, изјавила:
- Добро, удаћу се за њега, али након тога тешко њему. Натераћу га да се промени!
Тада је свештеник одговорио:
- Зар сматраш да си ти у праву? Зар се грбав може исправити?
Жена је била неумољива:
- Учинићу све да буде добар!
Поменуо сам овај разговор да бих показао да је улазак у брак са оваквим одлукама апсолутно неправилан. Добро је ако свако буде видео себе, своје грешке и проблеме, ако буде у стању да се приближи души вољене особе и заиста буде у контакту са њом.

Размислите, да ли волите оне са којима живите?
Једном приликом сам питао једног мушкарца:
- Да ли волиш своју жену?
- Да, волим је!
- Како би то показао?
- Волим је, шта још треба да урадим?
- Одлично. На који начин то показујеш? Навешћу ти пример: реци ми, на пример, да ли знаш које је њено омиљено јело?
- Какве везе има јело са тим да ли ја волим своју жену или не?
- Па, одговорио сам, једноставно је: ако некога волиш, знаш о тој особи све, све њене особине, све што воли.
Други човек је знао све детаље свакодневице своје жене, он је њу волео тако јако да је знао све тајне њеног живота. Питао сам га:
- Шта јој се свиђа више од свега?
- Њој се све допада, све може да једе, али када јој купим сладолед од ваниле, њена душа пева! Освојио сам је сладоледом од ваниле!
Његова супруга је волела сладолед и он је знао за то. Други пак ништа не зна о својој жени. Да ли ти познајеш своју жену? Да ли ти познајеш свога мужа? Да ли заиста познајеш његов карактер, душу, понашање? Постоје супружници који живе заједно и не знају ништа једно о другом. Рађају децу и не знају ништа једно о другом. Грле се и не знају ништа једно о другом, спавају у истој постељи и не знају ништа једно о другом. Један не осећа душу оног другог. И колико често чујем:
- Мене муж не разуме, не осећа, не примећује.
Међутим, исто то може рећи и муж за своју жену. То је јако жалосно, живети много, много година заједно и толико мало се познавати међусобно да на крају нисте у стању ни да познате лепоту људских односа. И како је предивно заиста познавати блиску особу. Ако је знаш, осећаш, онда ћеш схватати и многе друге људе који су налик на њу. Ако будеш упознао своју жену, знаћеш и многе друге и то је оно што је предивно. Зато се брините једно о другом, трудите се да разговарате међусобно, говорите и гледате једно у друго чак и када се свађате. Свађа није лоша ствар ако потом из ње буде произашло нешто добро. Сви смо ми људи.
Неки супружници ми говоре:
- Ми се никада не свађамо!
- Браво за вас, одговарам им ја и додајем: Али не мислим да је то баш толико предивно јер је свађа нормална појава. Ако се не свађате, значи да немате шта да кажете једно другом?
Наравно, није ствар само у свађи. Ствар је у томе да почнеш снажно да волиш другу особу као резултат свађе. Рећи јој истину, осетити је, осетити пулс њене душе, постати свестан шта она жели, шта јој недостаје.

Један човек је о томе рекао јако лепо:
- Идем на посао и желим да осетим да из дома излазим сит - у јелу, топлини, љубави. Јер онда моје очи неће желети, нити се моје руке пружати ка ономе што ми предлаже свет око мене.
Када дете излази из дома гладно онда оно једе што му дају други људи, оно нема други начин. Исто то се догађа и у људским односима. И супружници који се разводе јесу супружници који не могу да се насите својим односима код куће.
Једном приликом ме је из иностранства звала млада жена са троје деце, глас јој је дрхтао. Одавно је познајем, она је јако добра жена и мајка. Питао сам је:
- Зашто си толико узнемирена?
Одговорила ми је:
- Оче, имам јако велики проблем: не верујем себи, плаши ме оно што ми се догађа. На послу постоји један мушкарац који је освојио моју душу, дотакао ме, допада ми се и ја се због тога осећам ужасно, осећам недостојном, јако, јако грешном.
Рекао сам јој:
- Чекај, знам те дуго, то уопште не личи на тебе. Испричај ми детаљније зашто се тако осећаш и како се тако нешто догодило?
Ево шта ми је испричала:
- Баћушка, знаш колико сам година удата. Ево већ годину дана говорим свом мужу: "Хајде да се прошетамо негде!", и као одговор стално чујем: "Не могу, немам времена!"; "Дај, макар једном дођи по мене на посао и идемо негде, у позориште, кафић, појешћемо по парче торте и затим се вратити кући." - "Не могу, морамо да платимо кредит, морам много да радим, остаћу на послу!" Направила сам нову фризуру а он то чак није ни приметио. Купила нове ствари, а он није обратио на то ни најмању пажњу. Ништа. А када дођем на посао, гледа ме тај мушкарац који ради преко пута мене и примећује све што се променило на мени, обраћа пажњу на начин на који сам обучена, указује пажњу, цени ме и говори ми пријатне речи - оно што већ годину дана не ради мој муж. Испоставља се да ми други човек даје оно што је дужан да ми пружи мој муж који то не ради, не жели. Оче, да ли сам ја крива за ово?
Схватате, она осећа своју кривицу. Али ја сам осетио да није крива она, већ њен муж јер јој није давао ни мрвице, док је странац пришао и дао јој парче хлеба. Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш и мучићеш се цео свој живот.
- Сладолед, наставила је она, сама сам направила, ћевапе сам ишла да купим, све што сам заправо желела је да ми муж покаже да ме цени, да ме уважава, воли као и раније, када смо се узели. Тада сам за њега била краљица, најлепша, једина, а сада... сада ме једноставно не примећује.
Знајте да је велики грех када сами не чинећи грех, другога провоцирате на грех. Зато се осврните на свој брак, да ли сте задовољни? Да ли си задовољан својом половином? Да ли је она задовољна са тобом?

Једном приликом сам са једним мушкарцем имао следећи дијалог:
- Шта ти пружаш својој жени?
- Дајем новац. Сваке недеље!
- Извини, зар брак представља просто економски договор? Ти јој дајеш новац и на томе се све завршава? Зар само то? Можда твоја жена жели нешто друго? Можда жели да се ти интересујеш за њу? Да поразговарате међусобно?

Једна жена ми је једном приликом испричала:
- Када покушавам да поразговарам са мужем, он чита спортске часописе или гледа телевизију. Говорим са њим, а он гледа телевизију. Ја не могу да издржим и молим га: "Дај, угаси ТВ, дај да мало попричамо!" - "Слушам те ја, одговара ми он, хајде, кажи шта си хтела, уморан сам!" И тако сваки пут... Већ одавно не говоримо међусобно са љубављу, од срца. Оче, не могу да издржим то. Желим да живим свој живот и да се скрасим некако.

Размислите шта ви сами пружате другима, и не мислите да су ваша жена или муж неко коме је већ прошло време избора и да више нема опасности да их изгубите. У групи ризика се налазе породице у којој један од супружника не "насићује" оног другог. На жалост, многи не примећују знаке које шаље друга особа. Ниједан развод се не догађа неочекивано. Само се чини да је бомба експлодирала неочекивано и ми онда говоримо другим људима: "Готово је! Развели смо се!" Заправо, бомба не експлодира изненада, ту се таложило, гомилало. Жена говори једном, други пут, на различите начине даје мужу до знања да није задовољна ситуацијом, да је то мучно за њу. Пролази неколико месеци, година, али муж ништа не схвата. Или ако и разуме, говори:
- Стварно, не обраћам пажњу на њу, није ми до тога. Али шта ће она да ради без мене? Сав новац је код мене, сва имовина је на моје име!
Шта рећи, таква зависност се сусреће често. Али ако жена буде добила могућност да се ослободи? Шта ће се онда догодити?
Зато пружите особи поред вас оно што јој је потребно, да би затим могла да каже:
- Хвала ти, узећу само мало!
Ово је одличан начин да задржите своју половину. Јер тада колега на послу, комшија или ко год ко искушава особу која вам је блиска различитим привлачним предлозима - неће имати шансе.
Ако су душа, тело, осећања, пуноћа карактера и личности друге особе задовољни тобом, можете бити сигурни да ће увек бити поред вас. Тада нећете морати да тајно претражујете мобилни телефон свог супружника, нећете бринути и приморавати друге људе да их прате или приређивати љубоморне сцене. Да би неко отишао, мора да буде гладан и жедан.
Зато вам још једном говорим: будите јако пажљиви једно према другом. И опростите ми за ово што ћу сада рећи - не говорим то као осуду - посебно треба жене да пазе, јер су у њиховим рукама кључеви људских односа. Жена може да чини са мужем све што жели, може да учини да буде јагње, може да учини да поремети због ње, може да га освоји али и изгуби.
У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи:
- Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве!
Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак.

Једно дете ме је питало:
- Објасните ми зашто су се моји родитељи развели? Да ли можете да ми помогнете и објасните ми то? Док су се свађали, обоје су говорили да су у праву. Моја мама је викала: "Ја сам у праву!", моја отац је понављао то исто. Обоје су викали: "у праву сам!". Зашто су се онда развели, ако су обоје били у праву?
Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се. Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао:
- Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и јединства као што сам Ја учинио.
Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао:
- Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу "Лош", распните Мене и ви ћете постати добри.
У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни.
Ја радим ове радио-емисије да би свако од нас схватио своје грешке.[2] Први у томе треба да будем ја сам, ја сам дужан да схватим своје сопствене грешке. Да схватимо да се не сме наметати сопствена воља другој особи. Свако то треба сам да схвати! Постане свестан свог егоизма, своје хировитости, своје високе захтевности и одсуства жеље да се прилагодимо.
Једна девојка ми се пожалила:
- Оче, код куће сви патимо због мајке.
- Зашто? Зар је толико лоша?
- Не! Она је јако добра, чак исувише, и ми не можемо, нисмо у стању да испунимо њене захтеве. Она је веома црквена и ми не можемо да издржимо.
- Је л' си ти озбиљна? питао сам запрепашћено, она је црквена и ви то нисте у стању да издржите?
- Оче, она нас не доживљава као живе људе, она нас види као војнике. Она је веома црквена особа.
О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо - да ли о посту или о начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш. Знао сам једну жену светог живота, удату, са децом, која је држала цео пост на води и притом је својој деци пржила шницле јер није желела да она посте против своје жеље. Уважавала је њихово мишљење и мишљење свог мужа.
Понекада духовност и светост нису само нешто што одише тамјаном, већ и оно што не изгледа веома црквено, а што опет може бити црквено на крају. Да не одеш ово вече на свеноћно бдење као што си планирала, већ да седнеш поред мужа, попијеш са њим мало вина, поразговараш са њим, саслушаш га. Сетиш се како ти је недавно рекао:
- Доста више. Извини, али ти си стално у храму, скоро и да ниси код куће, ја те уопште не виђам.

Знао сам једну жену која је непрестано била на вечерњим службама и Литургији. Једном сам је питао:
- Где ти је муж?
То јест, рекао сам јој исте оне речи које је Христос рекао Светој Фотини, Самарјанки: "Где ти је муж?".
Она ми је одговорила:
- Оче, он се не интересује за ово, он је на другом месту.
- Ко је он? Удала си се за муслимана?
- Не, једноставно он није религиозан. Њему се не допадају такве ствари.
- Разумем. А када идеш у храм, шта ти он говори?
- Ми се увек свађамо пре него што ја одем у храм, али ја ипак одлазим јер желим да будем поред вас, драги мој оче!
И осмехнула ми се. Помислила је да ћу је похвалити. Међутим, ја сам јој рекао:
- Слушај ме, ми не можемо служити бдење када знамо да твој муж жели да си код куће. Уопште није потребно да се он нервира и због мене и због тебе.
- Баћушка, он се на Бога љути! рекла ми је тада, а затим тријумфално додала:
- Ја знам да ће нас Христос развести!
Послушајте ове речи: "Христос ће нас развести!"
Христос ни за шта није крив, међутим, наше понашање, начин живота на који понекада доживљавамо Христа приморава људе да мисле да Он може бити узрок нечијег развода. Рекао сам јој:
- Слушај ме! Остави своју нафору и иди кући, доћи ћеш у храм ујутру. Ујутро ти дозвољава да долазиш на службу?
- Да, дозвољава. Њему се не допадају вечерње службе јер жели да будем код куће, са њим.
- Па онда остани код куће!
- Добро, али он не говори на духовне теме.
- А да ли ти говориш о духовном, на исповести, на пример? Пробај, седи поред мужа, обрати пажњу на оно што ће ти рећи, послушај га. Буди стрпљива да освојиш његово срце, да га заволиш, дотакнеш својом жртвом. Веруј ми, то је веома духовни поступак и веома тежак, буди сигурна у то!
Поступила је као што сам је саветовао али по цену великих духовних напора. Затим сам је замолио:
- Пренеси свом мужу да га молим за опроштај јер толико времена нисам знао да ти не дозвољава да долазиш на вечерње службе.
Ту није издржала и рекла ми је:
- Ја то не могу да кажем! Доста ми га је! Ја и онако сада већ чиним и више од онога што је желео!
Шта мислите, драги моји, шта овде недостаје? У овим речима има много егоизма, нема расуђивања. А неопходно је да имамо расуђивање. Не рушити све на свом путу, већ размислити: "Па добро, остаћу ове суботе код куће, а у недељу ћу ићи у храм. То ће бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце. Поступићу тако да би могао да каже: "Погледајте шта је Христос учинио са мојом женом - она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са разумевањем".
У противном, може да каже:
- Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило!
То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви, говоре: "Погледај овог чудака у храму!" Зашто нас називају чудацима? Па наш карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо стекли.
Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће постити, одлазиће у храм, исповедаће се... Онда када га Бог буде просветио.
- Па шта онда оче, да ништа не говорим свом мужу?
- Говори му обавезно, али... ћутањем и добрим примером.
Једном ми је један мушкарац рекао:
- Оче, тебе слуша моја жена, реци јој!
- Шта да јој кажем?
- Реци јој да ме не уништава! Не могу да издржим! Сигуран сам да шницла коју једем петком, након њене придике, постаје посна, ја сам у то сигуран! Ја једем а она кружи око стола и звоца, звоца и чека ме на вратима трпезарије да би ми поново одржала лекцију. То просто није могуће!
Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске беседе, а код куће јој сви говоре:
- Ми ово не можемо да издржимо!
Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је рекла:
- Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем, труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и плаче.
Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још - подсећа нас на оно што је Христос рекао: "Милости хоћу, а не жртве".
А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе - и своју децу и свог мужа и своју жену...
Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи - умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи:
- Нећемо сада да слушамо проповеди.
- Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је отац.
Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома строг према себи, а према другима - само онолико колико су били у стању да издрже. Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса, Панатанаикоса, АЕК-а... Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је поклонике:
- Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу?
Посматрао сам га и у себи говорио: "Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе! Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!" Поклоници су га замолили:
- Старче, реците нам нешто духовно.
- Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он.
Тада су дечаци који су били близу рекли оцу:
- Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је јако добар!
Мало касније је млађи дечак питао старца:
- Оче, да ли Ви исповедате?
- Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш?
- Да, желим, чуло се као одговор.
Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед - у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор - привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и изговараш:
- О, какав је ово живот... Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу!
Као да му говориш:
- Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја.
Дете има пуно право да се побуни:
- А где ме зовеш, у какво друштво?
Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити.
Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: "Нећу дозволити да се моје расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним бојама". Када се вратио кући, рекао је својој жени:
- Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо време!
- Зашто, љубави, добио си повишицу?
- Не, добио сам отказ.
- Зар ћеш нас почастити због отказа?
- Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да ће бити боље је доказ томе!
Добро је када постоји оваква породица! Дете види како се родитељи понашају, шта говоре и мисли: "Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су." А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин? Зашто да буде члан Цркве?
Један мали дечак ми је о томе и говорио:
- Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код њих црно, све их доводи до очајања.
Мислим да су ово биле веома важне речи.
Осмехујте се, волите и показујте то. Сећате се, поменуо сам вам жену која је одлазила у храм на све вечерње службе? Ето, недавно је поново дошла на службу. Није хтела да сагледа своје грешке, схвати да јој је неопходно да поправи своје односе са мужем, постане му ближа. Не! Уместо тога, са радошћу ми је рекла:
- Оче, пронашла сам изузетне духовне књиге, донећу ти их! Нашла сам "Подвижничка слова" авве Исаије Отшелника.
Погледао сам је, она ме је такође посматрала, очекујући моју реакцију. Рекао сам јој:
- Слушај ме што ћу ти рећи. Ти читаш авву Исаију, али шта ће бити са "плесом Исаије" ако си разорила сопствени дом?[3] Ти рушиш свој дом, зар не схваташ то? Мислиш да поступаш добро? Знаш са чиме бих поредио твоје речи? Ти говориш о духовним стварима које се налазе високо, на петом спрату, а ти сама чак ниси ни ушла у улаз те зграде. Зар оно што ти саветуј

Питање верске наставе у земљама Европске уније решено је Уставом многих земаља чланица. Верска настава у образовном систему проистиче из верских слобода и слободе образовања. Ови принципи су саставни део Европске конвенције за заштиту људских права у којој се наводи да „Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести.“ (члан 9) и да „Нико не може бити лишен права на образовање...(а) држава ће поштовати право родитеља да осигурају такво образовање и наставу који су у складу са њиховим верским и философским уверењима.“ У Румунији Устав изричито гарантује верску наставу у школама као обавезан предмет (члан 32). Да ли Европска конвенција за заштиту људских права, која је основа многих Устава, може да буде основа из које министар Вербић може да нађе стручни одговор на своју недоумицу? У земљи чији се народ 94% изјаснио као припадник једне од религија од чега је 84 процента Православних хришћана, господин Вербић разматра да укине верску наставу у две трећине образовног циклуса! Уколико се ослонимо на Европску конвенцију за заштиту људских права и погледамо принципе из којих проистиче верска настава као део образовног система а у све укључимо проценат популације која се на попису изјаснила као верујућа неће нам бити тешко да донесемо закључак о статусу веронауке и грађанског васпитања у школама нити ће нам бити потребна нека особита стручна јавност која је ионако измишљена да по својој службеној дужности подржи предлог свога министра. По речима блаженопочившег патријарха Павла „Свако види оно што жели да види“, па тако и министар, призивајући авети прошлости прижељкује да угаси верске слободе и право на слободу образовања, слободу родитеља да бирају да им дете буде образовано у духу религије којој припадају.

ђакон Саво Лазић