Мајка Сока Лолић

— Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.

Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.

— Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.

Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајури неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.—

— Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?...

И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало.— Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:

— Помаже Бог, најо.

— Добро нам дошао, сине...

И настао је мучан тајац.

— А мој Живадин?

— Остао је тамо, на Кајмакчалану...—

Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.

— Ево, најо, ово је остало иза Живадина.

Дани су пролазили, људи престали да помињу рат.— Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али она свакога јутра провиривала је кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин...

— Нема га, ни данас га нема...

А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:

"Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године". Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.

Текст и фотографија преузети из књиге:МИЛАН ШАНТИЋ: ВИТЕЗИ СЛОБОДЕ

Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије | Београд 1938

Ту­ма­че­ње сно­ва

Епи­скоп Ни­ко­лај ту­ма­чио је сно­ве пре­ма Би­бли­ји – Све­том Пи­сму и не­ким све­тим оци­ма.

Па­три­јарх Па­вле, још као мо­нах го­во­рио нам је да сно­ве тре­ба ту­ма­чи­ти и де­ли­ти тро­ја­ко: да мо­гу би­ти од Бо­га, од ђа­во­ла, и као про­јек­ци­ја до­жи­вље­ног у буд­ном ста­њу.

Ту­ма­че­ње Гој­ко­вог сна по ње­го­вом схва­та­њу кад је по­стао мо­нах

Сан је имао кад је 1943/44. го­ди­не по­ста­вљен у Ба­њи Ко­ви­ља­чи за вас­пи­та­ча из­бе­глој де­ци из Бо­сне за вре­ме ра­та 1941. То­га ле­та као вас­пи­тач из­вео је де­цу у при­ро­ду до јед­не ре­чи­це при­то­ке Дри­не. Је­дан де­чак за­га­зио је у вир ре­ке и по­чео да се да­ви, јер ни­је знао да пли­ва. Гој­ко је био бли­зу ње­га. Од­мах је она­ко са оде­лом ско­чио у ре­ку и спа­сао де­те. Али, она­ко мо­кар, док се вра­тио у Ба­њу, он се пре­хла­дио и до­био за­па­ље­ње и про­цес на плу­ћи­ма. То ни­је би­ло без Бо­жи­јег зна­ња.

Од­мах се по­но­во вра­тио у ма­на­стир Св. Тро­ји­це на Ов­ча­ру. За­тим у ма­на­стир Ву­јан, у ок­то­бру 1944. го­ди­не. Кра­јем 1945. го­ди­не пре­ђе са игу­ма­ном Ју­ли­ја­ном у Бла­го­ве­ште­ње Ка­блар­ско. У том брат­ству на­пра­ви, као бо­ле­стан, у ду­бо­ре­зу два кр­ста за це­ли­ва­ју­ћу ико­ну у та два ма­на­сти­ра – Ву­јан и Бла­го­ве­ште­ње 1946. го­ди­не, на­ме­нив­ши их се­би за здра­вље.

Иа­ко је имао на­ме­ру да бу­де све­ште­ник и ле­кар, јер је упо­ре­до са те­о­ло­ги­јом сту­ди­рао и ме­ди­ци­ну. Ме­ђу­тим, ду­га че­тво­ро­го­ди­шња бо­лест сми­ра­ва­ла га је и пру­жа­ла при­ли­ку да ви­ше раз­ми­шља о се­би и сво­јој бу­дућ­но­сти, а нај­ви­ше о свом здра­вљу.

Бр­зо се уве­рио да се у на­шем ма­на­сти­ру Бла­го­ве­ште­њу, за­јед­но са му­дрим игу­ма­ном Ва­си­ли­јем До­ма­но­ви­ћем, осе­ћао као свој са сво­ји­ма, са пу­но раз­у­ме­ва­ња и љу­ба­ви, јер смо га сви во­ле­ли и же­ле­ли да оста­не са на­ма што ду­же, а по мо­гућ­но­сти, она­ко сла­бог здра­вља и да се за­мо­на­ши. О то­ме сам и ја пи­сао у бла­го­ве­штењ­ској мо­но­гра­фи­ји, кад је он ме­не са­ве­то­вао, да не ка­жем на­го­ва­рао, да се од­мах пре вој­ске за­мо­на­шим. Тад сам му од­го­во­рио, са го­то­во ма­лом уце­ном:

– За­што се и Ви не би­сте за­мо­на­ши­ли, кад вам здра­вље не до­зво­ља­ва па­ро­хиј­ску слу­жбу и бри­гу о по­ро­ди­ци?

Ја сам оти­шао те 1947. го­ди­не у вој­ску, а он је са ис­ку­сним оци­ма, ду­хов­ни­ци­ма Ва­си­ли­јем и Ју­ли­ја­ном, а јед­но вре­ме и са оцем Ан­то­ни­јем Ђур­ђе­ви­ћем Тро­но­шким, остао да, она­ко бо­ле­шљив, сми­ре­но раз­ми­шља о се­би и ду­хов­но со­зер­ца­ва свој бу­ду­ћи жи­вот и бу­дућ­ност. Сле­де­ће 1948. го­ди­не, до­би­јем пи­смо у ко­ме ми оци по­ред оста­лог, као ра­до­сну вест, ка­жу:

– Упо­ко­јио нам се Гој­ко, а ро­дио нам се мо­нах Па­вле...

О том све­том апо­стол­ском име­ну Гој­ко нам је че­сто го­во­рио:

– Кад бих се ја за­мо­на­шио, узео бих мо­на­шко име Апо­сто­ла Па­вла.

Кад сам 1949. го­ди­не до­шао у ма­на­стир, као вој­ник на од­су­ство, ви­део сам око под­не мо­на­ха са ду­гом из­у­зет­но цр­ном ко­сом и бра­дом, где са па­ше иде са па­стир­ским шта­пом за го­ве­ди­ма. Прав, здрав, ве­сео. При­шао ми је и ре­као:

– Је л’ нам ово до­ла­зи љу­та вој­ска?

При­шао сам му да се по­здра­ви­мо. По­том смо раз­го­ва­ра­ли о на­шем бу­ду­ћем жи­во­ту у ма­на­сти­ру и пре­ла­ску у ма­на­стир Ра­чу, као по­год­ни­јем ме­сту за ма­на­стир­ски жи­вот.

Ње­го­ва чвр­ста од­лу­ка и бла­го­дат Бо­жи­ја, уз мо­ли­тве оца Ва­си­ли­ја и оста­лог брат­ства и свих све­ти­ња у ко­ји­ма је као бо­ле­стан био, учи­ни­ли су, го­то­во у јед­ном ма­ху, да се осе­тио пред мо­на­ше­њем здра­вим и ду­хов­но ра­до­сним, и го­то­вим да по­ста­не мо­нах. За­то је са мо­на­шком смер­но­шћу кроз сав свој жи­вот уз мо­ли­тву, рад и под­виг при­ме­њи­вао стро­гу мо­на­шку ди­сци­пли­ну. И нас мла­ђе, као и све оста­ле, тим је пу­тем усме­ра­вао. Ни­кад ни­је раз­ми­шљао о сво­јим бу­ду­ћим ви­шим и ви­со­ким чи­но­ви­ма. На тај на­чин га је, ве­ру­је­мо, Го­спод удо­сто­јио и нај­ви­шег па­три­ја­ра­шког чи­на и по­ста­вио га да бу­де ду­хов­ни отац це­ле на­ше Цр­кве. Што је и на­род по­твр­дио, ка­да се упо­ко­јио у Го­спо­ду.

Го­спод је сва­ка­ко ње­га ви­део, ка­кву је жр­тву учи­нио као млад те­о­лог да спа­се де­ча­ка из Ба­ње Ко­ви­ља­че, ко­ји се у ре­ци то­пио. А кроз бо­лест дао му при­ли­ку да се у ма­на­сти­ру лак­ше опре­де­ли и од­лу­чи да се кроз мо­на­шке под­ви­ге пре­да Ње­му, а Он ће га да­ље во­ди­ти у жи­во­ту до кра­ја ка­ко га је још пре ро­ђе­ња ви­део и на­ме­нио.

На тај на­чин и сан ко­ји је у Ба­њи Ко­ви­ља­чи имао кад се раз­бо­лео, ка­сни­је је, ве­ли, раз­у­мео да је од Бо­га и да му је отац Ва­си­ли­је сво­јим за­у­зи­ма­њем и мо­ли­тва­ма по­мо­гао да иза­бе­ре мо­на­шки жи­вот и да оздра­ви у вре­ме сво­га мо­на­ше­ња.

Свја­тјеј­ши оче и Вла­ди­ко, мо­ли Бо­га за нас!

Извор: Православље бр. 1152 (15. март 2015. г.), стр. 22–23.

Online извор: Поуке.орг

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1152 press NBS Arhm. Jovan.pdf

Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек „са општим образовањем“. Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео – по мерилима онога доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ – треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.

Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.

Према Димитрију Богдановићу

КРАТКО ЖИТИЈЕ АВЕ ЈОВАНА, ЗВАНОГ СХОЛАСТИК, ИГУМАНА СВЕТЕ СИНАЈСКЕ ГОРЕ И ПРАВОГ СВЕТИТЕЉА, КОЈЕ ЈЕ САСТАВИО ДАНИЛО, МОНАХ РАИТСКИ, ЧАСТАН И ВРЛИНСКИ ЧОВЕК

Нисам у стању да сасвим тачно кажем где се родио и у коме се чувеном граду васпитао овај велики човек пре него што се одао монашком подвигу. Међутим, сасвим поуздано знам у коме се граду дивни отац сада налази и где се божанском храном части. Јер, и он сада пребива у граду о коме на једном месту говори милозвучни Павле, ускликнувши: Наше је живљење на небесима (Фил.3,20), те у невештаственом осећају храни свој дух оним чега никада није доста, ужива у призору бесмртне духовне лепоте и духом се радује духовном. Он прими награду достојну свога зноја и почаст за неуморни труд, добивши вечно наслеђе и придруживши се за свагда онима чија нога стоји на правом путу(Пс.25, 12), постајући једно са њима.

На који начин је овај човек од крви и меса достигао бестелесна бића, изложићу што је могуће јасније.

У својој шеснаестој години (по духовном узрасту, међутим, хиљаду година стар), блажени предаде себе Великом Свештенику као чисту и добровољну жртву. Телом се попе на Синајску а душом на небеску гору, у намери, мислим, да му баш то видљиво место послужи као најбољи путовођа ка невидљивој гори. Пресекавши срамну бестидност туђиновањем, тим одличним средством да се успостави надзор над својим страстима, он достиже и дубоко смиреноумље, те већ у самом почетку подвига сасвим паметно прогна варалицу самоугађања и самопоуздања: погнуо је главу и поверио се једном одличном укротитељу младости, како би, вођен његовом сигурном руком, без опасности прешао дубоко море живота. Тако је потпуно умртвио себе: имао је душу као без разума и без воље, лишену чак и природног својства. Што је још чудније, он, човек са општим образовањем, постаје ученик небеске простоте, сматрајући охолост философије за нешто најбесмисленије и сасвим туђе смирењу.

После деветнаест година, пославши свог васпитача небеском Цару као неког посланика и заступника, он и сам излази на поприште безмолвија, држећи у рукама молитве свог великог оца као оружје за разарање непријатељских тврђава. Пронашавши место згодно за усамљени подвиг, удаљено од цркве око пет стадија (то место се зваше Тола), проведе четрдесет година у истрајним подвизима, свагда пламтећи ватреном љубављу Божијом.

Ко може речима да опише и приповедањем да ода достојно признање подвизима што их је он тамо извео! И како да се открије сваки труд његов, у тајности сејан! Ипак, макар и само по неким од главних подвига, моћи ћемо добити извесну представу о свесветом богатству трисветога.

Јео је од сваке врсте хране која се без приговора допушта монасима, али врло мало. Тим путем, како ми изгледа, премудро сломи рог таштине и таквом уздржљивошћу сузби господарицу што много извољева, претећи јој оскудицом: Умукни! Престани! Усамљеношћу и избегавањем сусрета са људима угасио је пламен ове пећи [тј. тела], претворио га сасвим у пепео и потпуно стишао. Путем милостиње и оскудице у животним потребама, овај јунак је храбро избегао обожавање идола (уп. Кол.3,5). Подизао је душу из свакодневне самрти и клонулости, боцкајући је сећањем на смрт као иглом. Клупче пристрашћа и сваковрсних чулних уживања размотао је служећи се светом тугом. Тиранију гнева убио је мачем послушности већ пре тога, а пијавицу пауколике таштине усмртио је тиме што се ретко јављао међу људима, и још ређе говорио.

А шта тек да се каже о победи коју је тај дивни посвећеник извојевао над осмом страшћу, шта онда о највећем ступњу очишћења што га је овај Веселеило (уп. Изл.31. итд.) послушности започео, а Господ небеског Јерусалима довршио својим доласком? Без послушности се, наиме, не могу победити ђаво и дружина његова. На које место у овоме венцу да ставим извор његових суза (нешто што се не среће тако често), чија скривена радионица постоји још и сад: једна врло мала пештера у подножју планине, удаљена од његове и свачије келије таман толико да се не створи повод за славољубље? Но, та пећина је била блиска небу по тужним јауцима и дозивању у помоћ, који су се разлегали из ње са снагом коју обично испоље они што су прободени мачем или они којима усијаним жезлом боду и ваде очи.

Предавао се сну искључиво толико колико је потребно да природа ума не буде озлеђена неспавањем. А пред спавање би се много молио и састављао књиге: то му беше јединствено средство против унинија. Па и сав живот му беше једна непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу. Посматрајући Бога, дању и ноћу, у чистоти своје светости као у огледалу, он није хтео, или, још тачније речено, није могао да се засити.

Поводећи се за његовим примером, неки монах Мојсије га је упорно молио да га прими за ученика и да га упозна са правом философијом. Покренуо је чак и неке старце да оду великоме Јовану. Захваљујући њиховим молбама Јован пристаде да га прими. Једнога дана Јован нареди Мојсију да оде у градину и тамо наспе земље која би била згодна за обделавање и неговање поврћа. Стигавши на одређено место, Мојсије вредно приону на посао који му је заповеђен. Но, када дође подне и освоји највећа припека (тада беше месец август), Мојсије се склони у сенку једнога огромног камена, леже и заспа. А Господ, који неће ничим да ожалости своје слуге, по обичају своме предухитри опасност. Велики старац, који је у својој келији седео и размишљао о себи и о Богу, паде у неки лагани сан, у коме виде једног свештеноликог човека како га буди и кори га због његовог сна, и говори: „Јоване, како можеш да спаваш без бриге док се Мојсије налази у опасности?!“ Јован нагло скочи и наоружа се молитвом за свог ученика. И када се предвече Мојсије вратио у келију, упита га Јован, да му се није десило штогод неочекивано и непријатно. А овај одговори: „Огромна стена би ме сигурно згњечила док сам у подне спавао под њом, да ми се није причуло како ме зовеш, те сам у једном скоку био далеко од тог места“. А Јован, истински смиреноуман, ништа не рече о своме виђењу, него скривеним уздасима и силином љубави слављаше благога Бога.

Беше он узор врлине и лекар невидљивих рана. Тако, на пример, један човек, по имену Исакије, снажно обузет тешким демоном телољубља и већ клонуо духом, притече брзо овоме великом подвижнику и откри му, јецајући, своју страшну борбу. Задивљен његовом вером, божанствени Јован му рече: „Пријатељу, да станемо обојица на молитву!“ И тек што су завршили мољење, док је измучени Исакије још лежао ничице на земљи, Бог испуни жељу слуге свог (како не би испало да Давид лаже, уп. Пс.144,19), и змија утече под ударцима истинске молитве. А болесник, осетивши да се излечио, беше сав изван себе, па захвали и ономе што се молио за њега и Ономе који га је услишио.

Неки, пак, подбадани завишћу, назваше светог Јована брбљивцем и наклапалом. А он их делом поучи, показавши свима да све може у Христу који му даје моћ (Фил.4,12): ћутао је читавих годину дана, тако да су се подсмевачи његови претворили у молитеље, који говораху: „Затворили смо извор из кога нам је вечито текла корист, и нашкодили смо спасењу свих!“ А он, не волећи да се објашњава, послуша их и настави са својим пређашњим начином живота као да се ништа није десило.

После тога, у знак признања за све његове врлине, уздигоше га једногласно, и против његове воље, као неког новојављеног Мојсија, на положај игумана у братству. Поставивши свећу на свећњак старешинства, добри бирачи не погрешише: Јовану то беше повод да се и сам приближи гори Синајској. Попевши се духовним лествама, он уђе и у тајанствено светилиште невидљивог храма, те у виђењу прими богонаписано законодавство. Речју Божијом отвори уста своја и надахну се Духом и речи почеше да навиру из богате ризнице његова срца. И достиже крај свог видљивог живота водећи Израиљце, монахе, разликујући се од Мојсија само по једној ствари: по томе што уђе у горњи Јерусалим. Јер, Мојсије, због чега – не знам, није ушао у доњи Јерусалим.

Дух Свети је говорио кроз његова уста. То сведоче многи који се преко њега спасоше или се још и сада спасавају. Најбољи сведок његове спасоносне мудрости је онај нови Давид. Сведок је био и добри Јован, наш предобри пастир, који је убедио овога новог боговидца да ради користи пастве сиђе својим духом са горе Синаја и да нам покаже своје богонаписане таблице, које садрже споља – делатне савете, а изнутра – упутства за сагледавање.

Покушао сам да у неколико речи изложим много: и међу риторима се највише цени краткоћа излагања.

Превео Димитрије Богдановић

Извор: Епархија шумадијска

http://www.mitropolija.com/cetvrta-nedjelja-velikog-posta-jovana-lestvicnika-2/

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.

Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.

Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.

Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

• Вера
  

|

А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.

И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.

И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.

А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.

И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!

А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!

И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.

А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.

И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?

И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,

Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће

а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.

(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)

* * *

БЕСЕДА

Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.

При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.

У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.

Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.

Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца

Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.

Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато

И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.

Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.

А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.

Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.

Текст преузет из књиге:

Архимандрит Фирмилијан,

ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА

-СА БЕСЕДАМА- ,

СПЦО Линц,

Линц - Аустрија, 2003

ЗААМВОНА МОЛИТВА У ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ПОСТА

Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ : Амин .

Извор: Епархија бачка

Не тако давно, ова храбра жена је била срећно удата за угледног чиновника Андреја Фјодоровича са којим је живела ушускано у Петрограду медјутим одједном преко ноћи Ксенијин живот се мења из корена.У доба великих епидемија које су тада харале Петроградом њен муж изненада умире и оставља Ксенију саму у великом болу. Због огромне љубави коју је је осећала према свом супругу и неописиве празнине у срцу преко ноћи је оседела и одлучила се на један од најтежих подвига у хришћанству. Одлучила је да на своја женска леђа стави тежак крст јуродства, како би правеци се луда пред људима, измолила од Бога опроштај грехова њеног покојног супруга који је преминуо без покајања. О, колико га је само волела, то знају само она и Господ. На дан његовог погреба одрекла се свог имена и презимена, свог имања и статуса, одрекла се саме себе. Обукла је мужевљево одело, и са дубоким болом на лицу почела да убедјује људе како је умрла Ксенија, а како је Андреј остао сам. Људи који су јој прилазили мислили су да је изгубила разум, тешећи је, медјутим Ксенија је то и желела. Желела је да се одрекне најузвишенијег дара коју је Бог даровао човеку, разума.

Полубосих ногу, поцепаних ципела и у мушком оделу Ксенија је почела да лута улицама царског Петрограда. Без хране, без топле одеће и без крова над главом подносила је језиве хладне олујне зиме и снажне мразове. Са црвеним отеченим ногама газила је улице Петрограда молећи се непрестано за све људе и покојног супруга. Трпела је увреде, чудне погледе, одвацивање и наизглед сиромашна свету била је бескрајно богата пребивајући у животу са живим Богом. Како је време пролазило људи су почели да је сажаљевају и да јој дају милостињу, медјутим она то није прихватала. Тражила је да милостињу дају сиромаснима.

Велики су подвизи Блажене Ксеније. Дању се правила луда, говореци неповезано а ноћу је одлазила у поље молећи се до изласка сунца. На телу је имала само најнеопходнију одећу, и свакако се није уклапала у социјални систем царске престонице. Забележено је исто како је кришом помагала неимарима у изградњи Смоленске цркве тако што је кришом ноћу доносила цигле на скелу, желеци да је нико не види. Увидевши њену посебност и кростост, људи јој почеше прилазити иако тада још нису знали да ће ова посебна жена бити неугасива свећа пред Божијим престолом.

За своје подвиге и одрицања Господ је Блажену Ксенију удостојио даром чудотворства и прозорљивости. Јасно је гледала у будућност и тим својим даром она је помагала људима, притом правећи се безумна да јој се нико не би захвљивао. Трдуила се да буде што неразумнија како би сачувала свој тешки подвиг. Безбројна су чудеса учињена њеним молитвеним заступништвом. О њима се данас може јако пуно читати и причати. Исписати сва њена чудеса која су доспела у јавност значило би читати море књига, а ко зна колико има оних чуда и помоћи о којима се не зна. Јос у време њеног живота она је у свакодневници чинила велика чуда јер је Бог заиста радо испуњавао молитве Његове драге угоднице. Народ је јурио за њом на улици, поготово мајке са децом, желећи да узму благослов. Веровали су да их додир Блажене може излечити, или помоћи у послу и у породици. Кад би се појавила на градској пијаци око ње би се појавило море људи, медјутим Блажена је својим духовним очима јасно гледала у људска срца и милостињу примала само од добрих људи, притом касније поклањајући је другим сиромасима.

45 година Блажена Ксенија је провела у оваквим подвизима и њено време на земљи близило се крају. Заиста је за дивљење и чудјење како је издржавала тако хладне зиме, притом молећи се по највећем минусу. Напаћена и истовремено пребогата старица, препуна благодати и љубави предала је своју свету и очишћену душу Господу. Велика туга је тада завладала у Петрограду али народ је наставио да долази код Ксеније тражећи помоћ верујући у њену светост коју је доказала својим животом. Ксенија је показала да ће заувек бити са онима који је са вером и љубављу буду дозивали. Није их изневерила. Постоје броји новински записи тог врмена и не тако далека сећања о подвижничком животу ове јуродиве. Многе је спасила од вечних мука, многима помогла да надју посао, да се удају и ожене и оно најбитније, да пронадју Бога.

Верници јој се посебно моле ради запослења, за проналазак партнера, за породичне проблеме. Свега онога чега се одрекла данас милостиво моли Бога за слуге његове. Обраћају јој се као живој и она их заиста чује и свима помаже. Помоћ некад додје пре или касније, али додје по вољи Божијој у право време. Будите заиста сигурни да ће се она молити за вас ако јој то затражите. Ако тражите посао молите се Светој Блаженој Ксенији, молите са са вером и помоћи ће вам, као што је и мени помогла и безбројним људима широм света. Нема везе што нисте верник или православац, читајте њен акатист и осетићете њену силу и благодат.Она помаже свима, и богатима и сиромашнима. У невољама се Бог најлаксе упозна, а Блажена Ксенија ће нам све то показати на диван начин кад је дозовемо у помоћ.

/Мала напомена/

У народу важи правило да се акатист чита 40 дана, медјутим из искуства вам могу реци да може да се чита и дуже, све док мислите да можете да читате, небитно колико дуго. Ја сам читао месецима и вредело је. Будите упорни.Трудите се јер се и молитва вежба трудом. Ниједан труд није пропао па неће ни ваш. Желим вам да вам Блажена Ксенија услиши молитве, а ако су оне добре за вас и услишице их, и умилостивиће Бога да вам се молба и оствари.

Извор: https://unutrasnjisvet.wordpress.com/2015/03/13/blazena-ksenija-petrogradska-brza-pomocnica-svih-onih-koji-je-dozivaju/

Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном“. Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста:

Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами ссбе разапињемо … и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради ссћања на страдање нашег Господа и ради утехе… Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке… Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његовс заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ – Животворни Крст – који нас испуњава радошћу и припрема да, колико јс то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи… Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима … јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући сс како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно…“

Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути“. Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења“:

„О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно…“

На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих“. И Христос им рече: „Ево, идемо горе – у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће“. Ово јс Еванђеље пете недеље.

Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скреће пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени“.

Преузето из књиге Велики Пост протојереја Александра Шмемана

http://www.eparhijakrusevacka.com/treca-krstopoklona-nedelja-velikog-posta/

Роб одговори:

„Мој краљу, упркос свему, ја вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Све што Бог чини је добро. Он никада не греши!“

Бесан због оваквог одговора, краљ је наредио да његовог верног роба баце у тамницу. Кад се опоравио, краљ је отишао у лов, али овог пута са њим није био верни роб. Налетео је на заседу. Једно дивље племе је заробило краља. Ти урођеници су били познати по томе што су приносили људске жртве својим идолима.

Спремали се да краља принесу на жртву, али су открили да нема један прст. У складу са њиховим обичајима, само онај ко нема никакав физички недостатак, може бити жртвован идолима. Краљ без прста био би лоша жртва, па би идоли могли да се наљуте и зато су краља истерали далеко од свог боравишта. После дугог лутања кроз џунглу, краљ се вратио у палату и наредио да одмах пусте на слободу његовог верног роба. Кад је роб дошао краљ му је радосно рекао:

„Истину си говорио, Бог је заиста милостив. За мало су ме убили дивљи људи, али на сву срећу, видели су да немам један прст, па су ме ослободили. Али, ипак ме мучи једно питање: Ако је Бог тако добар, зашто ми је допустио да те затворим у тамницу?“

Роб одговори:

„Мој краљу, да сам ја ишао с вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да је све што Бог чини добро. Он никада не греши. Он је допустио да ме затворите, како не бих ишао с вама у лов.“

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 1/2014.

извор: Светосавско звонце, манастир Клицина