Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.

Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.

Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.

Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.

Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.

Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.

Архимандрит Сава Јањић

Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело.

Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса.

Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)?

Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин!

http://www.mitropolija.com/besjeda-svestenika-olivera-subotica-na-lazarevu-subotu-zasto-je-to-tako/

Мо­рал­не по­у­ке По­сла­ни­це Ри­мља­ни­ма

По­сла­ни­ца Ри­мља­ни­ма по­зна­та је као ве­ли­чан­стве­ни те­о­ло­шки трак­тат и би­сер бо­го­сло­вља у Све­том Пи­сму Но­во­га За­ве­та. По­што је из­ло­жио основ­не те­о­ло­шке и ан­тро­по­ло­шке по­став­ке Еван­ђе­ља хри­шћа­ни­ма у Ри­му (Рим. 1–11), Апо­стол по­сла­ни­цу при­во­ди кра­ју та­ко што из­во­ди крај­ње кон­се­квен­це ве­ре у Хри­ста Ова­пло­ће­но­га и Вас­кр­сло­га у сва­ко­днев­ном жи­во­ту ве­ру­ју­ћих (12–15). Од гла­ве 12 по­чи­ње мо­рал­ни или па­ре­нет­ски део по­сла­ни­це у ко­ме се хри­шћа­ни по­у­ча­ва­ју у кон­крет­ној при­ме­ни Еван­ђе­ља у жи­во­ту. Хри­шћан­ски жи­вот је про­ду­же­на, не­пре­кид­на Ев­ха­ри­сти­ја: „Мо­лим вас, да­кле, бра­ћо, ра­ди ми­ло­сти Бо­жи­је, да да­те те­ла сво­ја у жр­тву жи­ву, све­ту, угод­ну Бо­гу, као сво­је ду­хов­но бо­го­слу­же­ње“ (12, 1). По­том сле­де са­ве­ти у по­гле­ду цр­кве­них да­ро­ва, ме­ђу­људ­ских од­но­са и од­но­са пре­ма вла­сти­ма (Рим. 12; 13). Су­шти­на је да хри­шћа­ни у све­му тре­ба да те­же оно­ме што је до­бро и да јед­ни дру­ги­ма слу­же у сми­ре­њу: „ча­шћу чи­ни­те јед­ни дру­ге ве­ћим од се­бе“ (12, 10), „не­мој­те гор­до ми­сли­ти“ (12, 16), „не сма­трај­те са­ми се­бе му­дрим“ (12, 16). Од ве­ру­ју­ће за­јед­ни­це се оче­ку­је не­се­бич­на љу­бав свих пре­ма сви­ма, па и не­при­ја­те­љи­ма (12, 19–20). По­ко­ра­ва­ње вла­сти­ма је та­ко­ђе акт љу­ба­ви и по­ште­ња (13, 8.13). Хри­шћа­ни ко­ји во­де не­по­ро­чан и по­штен жи­вот не­ма­ју раз­ло­га да се су­прот­ста­вља­ју вла­сти­ма ко­је су за до­бро (13, 4). По­сле ових по­у­ка Апо­стол Па­вле се по­но­во вра­ћа на жи­вот уну­тар за­јед­ни­це.

„Сла­би“ у ве­ри

У те­ма­ти­ку „сла­бих“ у ве­ри Апо­стол уво­ди у Рим. 14, 1: „А сла­бо­га у ве­ри при­мај­те, без рас­пра­вља­ња о ми­шље­њи­ма.“ Сла­би у ве­ри су они хри­шћа­ни ко­ји прак­ти­ко­ва­ње сво­је ве­ре ве­зу­ју за по­што­ва­ње од­ре­ђе­них про­пи­са ко­ји се по­себ­но од­но­се на хра­ну и пи­ће (14, 2.21) и стро­го раз­ли­ко­ва­ње да­на (14, 5). Они свој хри­шћан­ски иден­ти­тет ве­зу­ју за из­ве­сне аскет­ске прак­се. На­спрам њих по­сто­је они дру­ги ко­ји ве­ру­ју да се сме све је­сти (14, 2) и да су сви да­ни исти (14, 5). Они хри­шћан­ски иден­ти­тет са­гле­да­ва­ју као сло­бо­дан од спо­ља­шњих про­пи­са. Основ­ни кри­те­ри­јум вер­ских прак­си је по њи­ма ве­ра, убе­ђе­ње по­је­дин­ца, а не не­ки про­пис или за­бра­на. Ове ће Апо­стол на­зва­ти „ја­ки у ве­ри“ (15, 1). Ме­ђу­тим, Апо­стол ће на је­дин­ствен на­чин ис­пра­зни­ти ка­те­го­ри­је „сла­бо­сти“ и „ја­чи­не“ од њи­хо­вог уо­би­ча­је­ног зна­че­ња, да би на­но­во ус­по­ста­вио њи­хов од­нос у све­тлу по­ру­ке Еван­ђе­ља.

Су­че­ља­ва­ње вер­ских прак­си

Ве­ћи­на ту­ма­ча сма­тра да се Апо­стол ов­де освр­ће на на­пе­то­сти ко­је су у цр­кве­ној за­јед­ни­ци у Ри­му по­сто­ја­ле из­ме­ђу хри­шћа­на из не­зна­бо­штва, ко­ји су – слич­но Па­вло­вој про­по­ве­ди – сма­тра­ли да ве­ра осло­ба­ђа хри­шћа­ни­на од свих за­кон­ских про­пи­са, и ју­де­о­хри­шћа­на, ко­ји, ма­да су по­ве­ро­ва­ли у Ису­са као Хри­ста и Го­спо­да, и да­ље сма­тра­ли да су ју­деј­ски за­кон­ски про­пи­си – раз­ли­ко­ва­ње чи­стих и не­чи­стих је­ла и др­жа­ње су­бо­те – на сна­зи. Ова­кав по­глед на ства­ри мо­же би­ти пот­кре­пљен и исто­риј­ским окол­но­сти­ма. На­и­ме, го­ди­не 49. рим­ски цар Кла­у­ди­је је из­дао едикт по ко­ме се сви Је­вре­ји из­го­не из Ри­ма (уп. Дап. 18, 2). По­сле ње­го­ве смр­ти тај едикт је пре­стао да ва­жи и Је­вре­ји су се по­ла­ко вра­ћа­ли у Рим. Ме­ђу из­гна­ним Је­вре­ји­ма, ко­ји су по­том по­ста­ли Је­вре­ји по­врат­ни­ци, би­ло је сва­ка­ко и ју­де­о­хри­шћа­на. Ти ју­де­о­хри­шћа­ни су се по по­врат­ку ре­ин­те­гри­са­ли у цр­кве­не за­јед­ни­це ко­је су је­дан пе­ри­од би­ле са­чи­ње­не го­то­во ис­кљу­чи­во од хри­шћа­на из мно­го­бо­штва и ко­је су сход­но то­ме раз­ви­ле вер­ске прак­се не­за­ви­сно од ју­деј­ских про­пи­са. При­род­но је да је убр­зо до­шло до на­пе­то­сти и до пи­та­ња: ка­ко да се хри­шћа­ни ко­ји има­ју раз­ли­чи­те вер­ске прак­се оп­хо­де јед­ни пре­ма дру­ги­ма? Ка­ко да про­ја­ве за­јед­ни­штво у ве­ри у јед­но­га Бо­га? Сво­ја из­ла­га­ња Апо­стол Па­вле пи­ше има­ју­ћи у ви­ду ову си­ту­а­ци­ју.

1. Кор. 8–10

Упа­дљи­ве су слич­но­сти из­ме­ђу 1. Кор. 8–10 и из­ла­га­ња у Рим. 14, 1 – 15, 13, при че­му тре­ба има­ти у ви­ду да Апо­стол Па­вле По­сла­ни­цу Ри­мља­ни­ма пи­ше из Ко­рин­та. И у јед­ном и у дру­гом слу­ча­ју по­ми­њу се „сла­би“ и „ја­ки“ у ве­ри. У оба слу­ча­ја Апо­стол Па­вле апе­лу­је да раз­ли­ке у вер­ским прак­са­ма не пре­ђу у по­де­ле, на­ро­чи­то на­гла­ша­ва­ју­ћи од­го­вор­ност „ја­ких“ ко­ји сво­ју „ја­чи­ну“ не тре­ба да де­мон­стри­ра­ју та­ко да са­бла­жња­ва­ју и ни­по­да­шта­ва­ју „сла­бе“, већ на­про­тив ни­ко не тре­ба ни­ко­га да осу­ђу­је за оно што чи­ни, а „ја­ки“ да про­це­њу­ју да ли је њи­хо­во по­на­ша­ње на из­град­њу или раз­град­њу за­јед­ни­штва у Хри­сту (Рим. 14, 19.22; 15, 1; 1. Кор. 8, 13). У оба слу­ча­ја је по­ен­та да „ја­ки“ има­ју ве­ћу од­го­вор­ност и да они, ако тре­ба, до­бро­вољ­но и из љу­ба­ви жр­тву­ју сво­ја убе­ђе­ња ра­ди „сла­бе“ бра­ће. Ме­ђу­тим, ка­ко у тер­ми­но­ло­ги­ји, та­ко и у ар­гу­мен­та­ци­ји, по­сто­је упа­дљи­ве раз­ли­ке из­ме­ђу 1. Кор. 8–10 и Рим. 14–15. „Ја­ки“ у Ко­рин­ту се по­зи­ва­ју на „зна­ње“ и „сло­бо­ду“ (гл. 8) и то кон­крет­но у по­гле­ду је­де­ња ме­са од жи­во­ти­ња жр­тво­ва­них идо­ли­ма. Они, по­што не ве­ру­ју да идо­ли по­сто­је, сма­тра­ју да је то ме­со жи­во­ти­ње жр­тво­ва­не ни­че­му и мо­же се сло­бод­но је­сти, док „сла­би“ од­би­ја­ју­ћи да је­ду та­кво ме­со, у ства­ри им­пли­цит­но при­зна­ју по­сто­ја­ње идо­ла, тј. про­ја­вљу­ју сла­бост у ве­ри. У Ри­му је си­ту­а­ци­ја дру­га­чи­ја. Ту се не ра­ди о је­де­њу или не­је­де­њу ме­са жи­во­ти­ње жр­тво­ва­не идо­лу, већ уоп­ште о по­де­ли је­ла на чи­ста и не­чи­ста и о раз­ли­ко­ва­њу да­на од да­на у по­гле­ду ње­го­ве ре­ли­гиј­ске ва­жно­сти. Док је си­ту­а­ци­ја у Ко­рин­ту на ко­ју Апо­стол Па­вле ре­а­гу­је ја­сно пре­по­зна­тљи­ва, из­ла­га­ња у По­сла­ни­ци Ри­мља­ни­ма су оп­штег ка­рак­те­ра.

– на­ста­ви­ће се –

Извор: Православље, бр. 1153 (1. април 2015. године), стр. 16–17.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите оргиналан текст из новина "Православље" у ПДФ формату

View attachment: Pravoslavlje 1153 - P. Dragutinovic, Rim.14 1. deo.pdf

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/15/03/29.03.15_o._aleksandar_djakovac_-_bogorodicina_crkva_zemun_za_sajt.mp3

Извор: радио Слово љубве

cekam dan kada ce "mali, obican covek" tzv. mirjanin ili svetovnjak, biti u Pravoslavnoj Crkvi kanonizovan. Valjda je Crkvi i do njih stalo, verujem da jeste, jer u tom redu ima ima itekako velikih svetila i pravoslavaca krajnje svetog zivota.

Божији врапчић

Написала Милица Писимиси-Лукиду, адвокатица, запослена у министарству рада

Упознала сам Стелу лета 1979. у фабрици чоколаде. Била је обичан радник; радила доста предано, више од 9 сати сваки дан. Сви су је искоришћавали, сви су јој наређивали, и она би без поговора одмах послушала, и увек са осмехом. Стела - овамо! Стела - тамо! Послодавцу је била врло драга зато што је била вредна и послушна.

Већини осталих радника, она је била ,,глупа Стела''. Њено лице је увек сијало, њене усне су увек нешто шапутале. Ако бисте је пажљиво послушали, чули бисте је како говори ,,слава Теби, Господе''.

Често би наш надзорник наредио да обавимо неки посао заједно, тако да сам имала прилику да осетим њену љубазност, њену љубав... Сећам се да би увек понављала молитву, а онда се наглас насмејала, подигавши главу горе, ка небу. Тада је њено лице сијало.

,,Слава Теби, Господе'' би било оно што бисте често чули од ње.

Не­у­мор­ни Хри­стов вој­ник

Слу­ша­ју­ћи про­по­ве­ди Све­тог Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и дру­гих на­род­них про­по­вед­ни­ка бо­го­мо­ли­те­ља, при­ли­ком јед­ног ду­хов­ног са­бра­ња у Вр­њач­кој Ба­њи, др Ра­до­је Ар­со­вић (по­то­њи о. Ја­ков), спо­знао је про­ла­зност зе­маљ­ског жи­во­та и обра­тио се ка Хри­сту Спа­си­те­љу. Се­ћа­ју­ћи се то­га до­га­ђа­ја, ка­сни­је је све­до­чио о то­ме ре­чи­ма „пре­ло­мљен и по­нов­но ро­ђен“. На­пу­стив­ши свет и др­жав­ну слу­жбу по­стао је ис­ку­ше­ник код Св. Ни­ко­ла­ја. Од пр­вих да­на бо­рав­ка код Вла­ди­ке ис­та­као се као мар­љив и при­ље­жан чо­век, ко­ји је истин­ски при­гр­лио по­ка­ја­ње и по­стао ње­гов ве­ли­ки све­док. Јед­но­став­но­шћу жи­во­та, мар­љи­во­шћу у по­слу­ша­њу и хи­тро­шћу у под­ви­гу за­ди­вља­вао је све са ко­ји­ма се су­сре­тао. Као вр­сног ин­те­лек­ту­ал­ца Вла­ди­ка Ни­ко­лај га је не­рет­ко слао уме­сто се­бе на бо­го­мо­ли­тељ­на са­бра­ња, као про­по­вед­ни­ка и ис­ку­стве­ног де­ла­те­ља по­ка­ја­ња.

Чи­тав ње­гов жи­вот и др­жа­ње от­кри­ва­ли су уну­тар­њег чо­ве­ка, стра­ног све­ту и отво­ре­ног је­ди­но за Хри­ста и обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је, ко­је је све­до­чио де­лом и ре­чи­ма, бу­ду­ћи истин­ска све­тиљ­ка пра­во­жи­вља. Од са­вре­ме­ни­ка остао је упам­ћен као ве­ли­ки под­ви­жник и мо­ли­тве­ник и као ти­хи глас Хри­стов ко­ји је соп­стве­ним жи­во­том све­до­чио еван­ђел­ски по­зив.

Оскуд­но се хра­не­ћи, не­рет­ко про­ки­слом и не­у­ку­сном хра­ном, скром­но се оде­ва­ју­ћи и не­пре­ста­но пре­би­ва­ју­ћи у мо­ли­тви и од­ри­ца­њу Хри­ста ра­ди, под­се­ћао је на древ­не под­ви­жни­ке не­пре­ста­но за­у­зе­те де­лат­ним бо­го­ми­сли­јем.

Углав­ном ћу­те­ћи, сво­јом по­ја­вом био је све­док ве­ре и по­ка­ја­ња, на сво­ја пле­ћа то­ва­ре­ћи те­жак крст ју­ро­ди­во­сти Хри­ста ра­ди, ко­јом је про­ја­вљи­вао сво­је по­кај­нич­ко пре­у­мље­ње и по­сра­мљи­вао му­дра­це ово­га све­та. Но­се­ћи рас­па­ре­ну оде­ћу по­ка­зи­вао је не­спо­ји­вост из­ме­ђу еван­ђел­ског при­зва­ња и ро­бо­ва­ња ово­ме све­ту.

Мо­на­шки по­стриг и име у част Све­тог Апо­сто­ла Ја­ко­ва при­мио је из ру­ку сво­га бо­го­му­дрог на­став­ни­ка пред сам по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та.

Чу­де­сни про­зор­љи­вац

Про­ви­де­ћи Ду­хом Бо­жи­јим на­до­ла­зе­ће рат­но вре­ме и бо­го­бор­ну власт, глас Бо­жи­ји про­го­во­рио је кроз ње­га ка­да је, пред рат сво­јим др­жа­њем на­ја­вио ше­сто­а­прил­ско бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да, стра­да­ње ма­на­сти­ра Жи­че и то­ком ра­та нео­че­ки­ва­но са­ве­знич­ко бом­бар­до­ва­ње.

То­ком стра­хо­та свет­ско­га и бра­то­у­би­лач­ко­га ра­та, ми­си­о­на­рио је у мно­гим кра­је­ви­ма Ср­би­је, кре­пе­ћи и те­ше­ћи уне­сре­ће­ни на­род, уче­ћи их да сву на­ду сво­ју по­ло­же на Го­спо­да. Не­у­мор­но пе­ша­че­ћи и но­се­ћи са со­бом те­шке тор­бе ми­си­о­нар­ског штам­па­ног ма­те­ри­ја­ла, по­стао је ра­ван апо­сто­ли­ма у про­по­ве­ди и му­че­ни­ци­ма у не­у­стра­ши­вом и не­по­ко­ле­бљи­вом ис­по­ве­да­њу име­на и ве­ре Хри­сто­ве.

Ис­по­вед­нич­ка кон­чи­на

Бу­ду­ћи не­у­мор­ни ми­си­о­нар још то­ком ра­та, а по­себ­но на ње­го­вом кра­ју, упао је у очи бо­го­бор­ној вла­сти у Ср­би­ји, ко­ја је има­ла за циљ раз­ра­чу­на­ва­ње са Бо­гом и ве­ром. Не­бро­је­на су стра­да­ња ко­ја је под­нео, а по­себ­но је оста­ло упам­ће­но стра­хо­ви­то му­че­ње ко­је је у је­сен 1945. го­ди­не пре­жи­вео у Ве­ли­кој Дре­но­ви. Оста­вив­ши га та­да у жи­во­ту, ко­му­ни­сти су га сви­ре­по ис­ту­кли то­ком зи­ме 1946. го­ди­не, на пу­ту из­ме­ђу По­жа­рев­ца и Ра­бро­ва, где се на­шао упу­тив­ши се ми­си­о­нар­ским по­слом у ма­на­стир Ту­ман. Ис­цр­пљен од за­до­би­је­них по­вре­да, од пе­ша­че­ња и хлад­но­ће, упо­ко­јио се на­кон не­ко­ли­ко да­на бо­ло­ва­ња, у ку­ћи Ва­си­ли­ја По­по­ви­ћа, ра­бров­ског бо­го­мо­ли­те­ља, уо­чи Ча­сно­га по­ста 1946. го­ди­не. По соп­стве­ној же­љи, са­хра­њен је на мо­на­шком гро­бљу у ма­на­сти­ру Ту­ман.

Обре­те­ње све­тих мо­шти­ју

Са бла­го­сло­вом Пре­о­све­ште­ног Епи­ско­па бра­ни­чев­ског Г. Иг­на­ти­ја, то­ком је­се­ни 2014. го­ди­не, брат­ство ма­на­сти­ра Ту­ман из­вр­ши­ло је обре­те­ње ње­го­вих све­тих мо­шти­ју. Сви де­ло­ви мо­шти­ју на­ђе­ни су до­бро очу­ва­ни, а на ре­бри­ма Пре­по­доб­ног Ја­ко­ва уо­ча­ва­ло се тки­во. Ка­да је от­кри­ве­на ње­го­ва све­та ло­ба­ња, ма­на­стир­ском пор­том про­ши­ри­ло се пре­ле­по бла­го­у­ха­ни­је. Уми­ве­не по древ­ном хри­шћан­ском оби­ча­ју у во­ди и ви­ну, све­те мо­шти Пре­по­доб­ног Ја­ко­ва об­у­че­не су у при­па­да­ју­ће ма­лос­хим­нич­ко од­је­ја­ни­је и по­ло­же­не у ма­на­стир­ску цр­кву по­крај мо­шти­ју Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Ту­ман­ског Чу­до­твор­ца. Њи­хо­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји спа­си нас. Амин!

игу­ман Ди­ми­три­је Пле­ће­вић

Извор: Православље бр. 1149 (1. фебруар 2015. г.), стр. 30–31.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите страницу из новина "Православље" у ПДФ формату:

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1149 press NBS - St. Jakov.pdf

Сетимо се, братије, како нас је не тако давно, када се приближавао Велики пост, Црква приводила подвигу покајања постепено: прво у Недељу митара и фарисеја, учећи нас како треба а како не треба да се моли човек, јер у подвигу покајања највећи значај имају молитва и пост. Следеће недеље - о Блудном сину, Црква нас је подсећала на очинско милосрђе Господа према грешницима који се кају; затим, у недељи о Страшном Суду - Црква је претила непокајаним грешницима, подсећајући да ће наступити Страшни Суд на коме ћемо морати да дамо одговор за сва учињена безакоња; и на крају, на самом уласку у Велики пост, Црква нам је говорила зашто треба да се кајемо и да постимо. Ми смо у лицу наших прародитеља, Адама и Еве, пали у грех непослушности Богу и дужни смо да се обратним подвизима, којим би се уништили ти преступи које су савршили наши прародитељи у Едемском врту у тужне дане њиховог грехопада, трудимо да очистимо себе од греха.

Пошто су се наши преци погордили, Црква нас призива ка покајању и зове нас да се смиримо; пошто су они нарушили пост, окушали од тог плода који им је био забрањен за јело, Црква нас призива ка посту да бисмо тим постом исправили ту греховну повреду која се тада десила и коју смо ми наследили од њих.

И ево, почео је пост, пролазе недеља за недељом, седмица за седмицом и, на крају, ми смо данас последњи пут ове године чули призив ка покајању: "покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче" (Покајања отвори ми двери, Животодавче).

И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима сматрајући да су они већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања .

Првог априла старог стила, Црква по нашем црквеном календару прославља св. Марију Египатску. Ње смо се већ сећали претходне седмице, када је било стајање Андреја Критског или Марије Египатске, када се читао Велики покајни канон, у коме смо се сво време после покајних мољења, ми обраћали овој великој угодници Божијој. Али то као да је мало за Цркву, тако да она данас, пете недеље Великог поста још једном пред нас ставља образ оне која је некада била велика грешница а затим постала праведница над праведницама.

У Покајном канону постоји овакво место: његов аутор се обраћа својој души и говори: сети се како се исцелила Мојсијева рука: када је, по заповести Божијој, Мојсије положио своју руку у наборе одеће и извукао је, она је била покривена страшном болешћу - проказом (губом). Он се уплашио, наравно, али Господ му је рекао: ''Учини то још једном''. Он је то поновио и рука му је постала потпуно здрава. Он се затим обраћа својој души и говори: ''Помени, душо моја, то исцељење Мојсијево од проказе, сети се како Господ Бог може да очисти прокажен живот и не очајавај сама у себи, чак и ако си прокажена''.

И ево, ми видимо како Господ може заиста да убели живот покривен проказом греха.

Преподобна Марија Египатска, као лепа млада девојка, предала се саблазни нечистог распусног живота. Она је пала не једанпут и не двапут, већ се потпуно препустила, клизила је по стрмој падини у сам бездан пада и постала једна од оних несрећница које већ добровољно предлажу свакоме да насити своју блудну страст. И рекло би се да је она, која је не годину или две, већ многе године проводила у развратном начину живота, већ погинула, али ми знамо шта је од ње учинило покајање.

Ми знамо да се, после тога што је она у покајним подвизима провела сама са Господом Богом и својом савешћу многе десетине година у пустињи, не видећи људско лице, са њом срео у пустињи преп. Зосима Палестински, и сам велики и свети подвижник. И он се, како се говори у истом том канону, ужаснуо јер је видео пред собом не човека већ анђела у телу - видео ја како она хода поврх воде Јордана као по тврдој земљи, видео је како је она, подигнувши руке, почела да се моли Богу за свет и у тој молитви се подигла у ваздух, одвојивши се од земље. Тако се силно устремљивао њен просветљени, очишћени дух ка небесима, ка Господу Богу, ка вишњем свету који као да је плот очишћену од свих страсти, повлачио туда за собом .

Ето шта је покајање и како оно може човека потпуно да измени.

И ето, тај пример покајања Црква ставља пред онога ко очајава да не може да се исправи. Праведно се говори о томе да су два примера по том питању нарочито охрабрујућа за грешнике. Један је пример св. Марије Египатске а други - благоразумног разбојника.

Марија је провела десетине година у покајничким трудовима а разбојник се освестио неколико сати пре своје страдалне кончине. Али свеједно, када се он опаметио и устремио се са молбом ка Ономе Ко је био распет поред њега, он је добио од Господа (како је Он и имао обичај да даје) неупоредиво више од онога што је тражио. Он је смирено молио: ''Помяни мя, Господи, егда приидеши во царствии Твоем"(Сети ме се Господе, када дођеш у царству своме), а чуо је одговор: "Аминь, глаголю тебе — днесь со мною будеши в раи". (Заиста ти кажем да ћеш данас бити са мном у рају). Не ''једног дана'' и не ''сутра'', већ ''данас ћеш бити са мном у рају'' - говори му Онај Ко је дошао да спасе не праведнике већ грешнике, Онај Ко ни на Крсту није зборавио Своје главно дело, и Који и ту привија покајану душу у наручје свога милосрђа.

Ови примери, поражавајући и потресни, треба да изагнају из сваке људске душе очајање, ма како да је она грешна, ма како да је разобличена од греха, ма како да је по том питању тешка њена прошлост. Нема места очајању. Господ је примио те грешнике - палу жену и разбојника. Она је грешила многе године а разбојник цео живот али, свеједно, ипак су се они показали као жељени становници Његовог Небеског царства, Његовог блаженог раја. Не падај духом ни ти, грешниче који се кајеш, памти да Господ може и твоју душу и твој живот прокажен гресима да убели више од снега, као што је кроз покајање убелио и ове покајане душе. Амин.

Извор: Проповеди митрополита Филарета (Вознесенского), Holy Trinity Orthodox Mission

Превод: Православна породица, март 2015.

У обогаћеном издаваштву наше Цркве, у новије вријеме, ојавило се неколико књижица које нас упућују како да се понашамо у цркви, храму Божијем. А ја бих да усмјерим нашу пажњу на то како да се понашамо прије него што у свети храм дођемо; шта да чинимо да наш долазак у дом Господњи буде Богу милији а душама нашим плодотворнији. Дакле, да на сусрет с Господом и молитвени састанак с Њим на вријеме стижемо.

Ми, свештеници, обично почињемо служење свете Литургије пред полупразном црквом. Како света Литургија тече и одмиче, тако се појављују све нова и нова лица закашњелих, и храм се полако пуни. Кад света Литургија своме концу дође, тад вјерника највише има. Отуда се ми послије тјешимо и велимо да је „црква била пуна“, да је пуно свијета дошло“. Ово нарочито важи кад се десе парастоси, крштења, вјенчања и др, па се пуно народа појави који, уствари, својим послом долазе а на Бога, домаћина у цркви, у дому Његовом, и не осврћу се.

Нећу се бавити ни тим колико наша неуредност и немарност према Господу смета и ремети оне који су тачни и који настоје да у храм Божији, дом Господњи, увијек на вријеме стигну. Нећу, дакле, говорити о лупању вратима, скретању пажње на себе нашим закашњелим ходом кроз дом Господњи. Покушаћу да овој нашој немарности приђем са још једне, суштинскије, стране.

Четврта Божија заповјест слови: „Сјећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради и сврши све послове своје, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу“. Седми дан је Божији дан и припада Господу. Ми смо ту помутили појмове па узимамо да је на нашу вољу да ли ми хоћемо или нећемо да Господу посветимо седми дан. А Господ Бог, у својој четвртој заповјести, сасвим је јасан: седми дан је његов дан и он мора бити враћен њему.

Свети Јован Златоусти овако вели: „Недјеља има седам дана; ових седам дана Бог је раздијелио с нама тако да Себи није узео више а нама оставио мање; чак их није раздијелио ни подједнако: није узео себи три а нама дао три, него је теби одијелио шест дана а Себи задржао један. Међутим, ти нећеш да се уздржиш од житејских послова ни у тај цијели један дан него поступаш као крадљивци светиње (свјатотати); и ти се тако усуђујеш поступати с тим даном, крадећи га и употребљујући на земаљске бриге, иако је он освећен и назначен за слушање духовне науке. Но, зашто говорим о цијелом дану? Како је поступила удовица с милостињом, тако поступи и ти с временом тога дана. Она је приложила двије лепте и задобила велику милост Божију; тако и ти удијели Богу два сата (молитве у цркви) и унијећеш у свој дом приход многобројних дана. Ако ли не, то можеш упропастити трудове цијелих година зато само што нећеш да се уздржиш од рада у току малог дијела једног дана. Бог, кад Га заборављају, може уништити и сабрано богатство.“

У раној Цркви, у доба светог Златоустог и других свјетила вјере Православне, ревност је била јача; душама раних хришћана разливала се света и свјежа, бистра вода вјере хришћанске. Чујете на светој Литургији свештеника кад узвикује: „Оглашени изиђите!“ То је остатак праксе из ране Цркве када су оглашени: некрштени и јавни грешници, заиста из цркве излазили. Постојала је институција вратара црквених, парамонара, који су одмах затим затварали црквена врата и онима који би случајно закаснили, приступа Светој Тајни Евхаристије, светој Литургији, више није било. Данас, нажалост, ревност је попустила па ми не можемо више да говоримо не о данима и сатима него тек о минутама.

За све се данас нађе времена: за наша сједења и вјечита претакања из шупљег у празно, за наша, скоро ритуална, глуварења по продавницама, плазама и моловима, за убитачна буљења у телевизијске кутије, и за све што шта дурго, потребно и непотребно. Једино, кад нам је у цркву поћи, чак и кад је, коначно, одлука пала, онда однекуда изнађемо хиљаду „пријеко потребних ствари и послова“ да и онај један једини сат, што смо наумили Богу да посветимо, да и тај сат осакатимо и скратимо и да на састанак с Богом, у дому Господњем, са закашњењем стигнемо. Тако се пред Бога, онако успут, појавимо.

Од Бога нам је све што имамо: живот наш и сви дуги дани и године. Господ нас храни и здравима држи. Свако од нас, и сви наши, у Божијој смо милости. Кад нас неко од људи задужи нечим што ионако његово није – јер шта је на Земљи наше – или кад идемо на састанак с неким од кога нешто очекујемо или од кога зависмо, ми добро пазимо каквог изгледа на тај састанак идемо и да тамо, ако је могуће, и прије времена стигнемо. А кад Богу Сведржитељу и дародавцу пођемо, онда мислимо да код Њега и овлаш, онако узгред, с вишка свога живота и времена, стигнемо.

Но, заиста не бисмо смјели сметнути с ума да је сусрет са Богом, како нас упозорава митрополит Антоније Блум, „нешто што личи на Старшни Суд. Прилазиш Богу, стајеш пред Њега лицем у лице с Њим, и шта? Одлазиш или осуђен или оправдан, средине нема и не може бити“. Све се, дакле, своди на једно: Ако си већ одлучио да Богу узвратиш један мали дјелић живота од Њега ти дарованог, учини то како ваља, да ти на добро, и спасење, буде.

Гријешимо стално и свуда, не гријешимо бар тамо куда одлазимо да се од гријеха чистимо. Свети Теофан Затворник опомиње нас на чињеницу да „сваки храм има свог анђела чувара, свога небеског заштитника, који на невидљивим хартијама записује понашање свију присутних. Храм је мјесто гдје пребива Господ, небо на земљи“.

Свети псалмопјевац Цар Давид, уводи нас у своју усхићеност кад му душом пролази сјећање на тренутке у храму Господњем проведене. „Душа се моја прољева – вели он – кад се опомињем како сам ходио сред многога људства, ступао у дом Божији, а људство празнујући пјеваше и подвикиваше.“ (Пс. 42, 4) За највећу срећу и благослов од Бога он држи то да се може ићи у цркву, дом Господњи. „Благо ономе кога избираш и примаш, да живи у дому твом.“ (Пс. 65, 4) „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву Његову.“ (Пс. 27, 4)

У многим стварима, а у овој поготово, требало би да вратимо ону свечану и свету дисциплину кад је недјеља била заиста дан Господњи, кад се својом свечаношћу и светошћу издвајала из осталих дана, такође, Господњих. Па и ми, да устанемо, спремимо се свечано и кренемо с радошћу, и на вријеме, у сусрет Господу. Да сваки наш поступак тога светог дана буде другачији, светији и свечанији. У недјељу, дан Господњи, да се издвојимо и узлетимо из наше, често туробне, свакодневице; како то, с путовањем, упоређује отац Александар Шмеман: „Служење, вршење Евхаристије, може најпре да се схвати као путовање или процесија. То је путовање Цркве у димензију Царства Божијег.

Путовање почиње када хришћани оставе своје домове и постеље. Они стварно остављају свој живот у овоме садашњем и конкретном свету, и без обзира да ли треба да путују петнаест миља или да пређу само неколико улица, светотајински акт се већ дешава, акт који је услов свега осталог што треба тек да се деси. Јер они су сада на путу да образују цркву, да буду преображени у Цркву Божију.“

И ми, да служимо Господу весело и да идемо пред лице Његово пјевајући; (Пс. 100, 2) да улазимо на врата Његова са славом, у дворе Његове с хвалом, (Пс. 100, 4) да би нам доласци Господу заиста на спасење били.

Прота Василије Томоћ

Извор: vasilijeprotatomic.com

Реч је о рановизантијској химни, првобитно званој само акатист, коју су каснији Византинци а за њима и други народи византијско-православног богослужбеног и књижевног круга почели нашироко да имитирају, почевши да акатистом називају химнографски жанр, а текст прототип свих тих каснијих акатиста, за разлику од њих, а у складу с темом, Акатист Богородици. Необичношћу облика, садржаја и повести о настанку, овај најстарији и најбољи актист представља многоструку загонетку за испитиваче. Како је традиционални податак да га је саставио цариградски патријарх Сергије у захвалност Богородици за избављење Цариграда од аварско-персијске опсаде (626) тешко прихватљив јер је незамисливо да насложеније песничко дело византијске књижевности буде преко ноћи испевано и увежбано од појаца, од првог модерног проучаваоца византијске химнографије, кардинала Питре, до данас, отворена је дискусија о ауторству ове химне. При томе је приписивана толико различитим ауторима, као што су Роман Мелод (VI век), Георгије Писида (VII век), никомидијски митрополит Георгије Сикелиот (VII-VIII век), цариградски патријарх Герман I (VIII век), Касија (IX век), патријарх Фотије (IX век), а остало се и при традиционалном Серијевом ауторству. Огромна временска амплитуда у датовању Акатиста Богородици умногоме се смањује када се узме у обзир да се као непријатељи хришћанства у њему помињу искључиво поклоници ватре – зороастровци, што нема смисла након експанзије ислама тридесетих година VII века, те да је крајем VIII или почетком IX века већ постојао његов латински превод. Прецизније датовање омогућује уочавање реминисценција на благовештенску беседу Василија Селеукијског (који је деловао у другој половини V века) у садржини Акатиста Богородици, те он није могао настати пре краја V века. Како је пак рефрен Акатиста Богородици „Радујсја, Невјесто неневјеснаја“ исти са рефреном благовештенског кондака Романа Мелода, а први икос метрички идентичан строфама Романове химне о Јосифовом искушењу, врло је наметљива идеја да је највећи мајстор уметности кондака аутор овог ремек-дела те уметности, па многи новији испитивачи од највећег угледа заговарају Романово ауторство Акатиста Богородици. Има и ауторитативних одбацивања те тезе пре свега јер је упадљиво да му се код толико дела уз која се у рукописима неосновано ставља његово име или имају кривотворени акростих с његовим именом нигде (сем у једној схолији из XVI века) не приписује Акатист Богородици.

И поред мале веродостојности традиционалне повести о настанку Акатиста Богородици у њој се налази разрешење још једног проблема овог дела – његове уводне строфе „Возбраној војеводје“. Према синаксарској белешци у Посном триоду (у служби суботе пете седмице Великог поста – када је дан чинопоследовања Акатиста Богородици), ову химну су први пут слушали, стојећи, Цариграђани након избављења од аварско-персијске опсаде града после чега је он добио овај назив. Уводна строфа по свом тону победничко-захвалне песме сасвим одговара том традиционалном податку. Но она је без садржајне и метричке органске везе са остатком текста. Стога се сматра да је том приликом испевана и изведена само та песма захвалности за победу као увод већ постојећој химни Богородици која је тако тада не само добила свој садашњи назив (због стајања верних) него и облик. Стекавши велику популарност, новоспевана песма је потиснула оригиналну уводну строфу Акатиста Богородици и у таквом облику је он ушао у чин јутрења суботе пете седмице Великог поста.

Преко раног латинског превода (насталог највероватније у манастиру Санкт Гален у јужној Немачкој), Акатист Богородици је утицао и на химнографију Цркве на Западу; поред Посног триода налази се и у Великом псалтиру, Великом часослову и Молитвослову. Приликом свог свечаног годишњег служења Акатист Богородици се (мимо уводне строфе) чита раздељен осталим деловима јутрења на четири дела, а уводна строфа се пева испред и иза сваке целине. У другим, необавезним приликама, као и други акатисти, чита се изједна након неког редовног богослужења. Осим тога, Акатист Богородици је део монашког правила или како стоји у упутству уз овај акатист неких рукописа: „иноци који се подвизавају певају га када изволе, из љубави према Пресветој Богородици и ради духовног подвига“. Као и неке друге угледне и популарне црквене химне (на пример догматици), Акатист Богородици је ликовно представљен. На српски језик превели су га Лазар Мирковић и Јустин Поповић.

http://www.mitropolija.com/akatistna-subota-pohvala-odigitriji-presvete-bogorodice/

Мајка Сока Лолић

— Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.

Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.

— Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.

Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајури неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.—

— Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?...

И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало.— Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:

— Помаже Бог, најо.

— Добро нам дошао, сине...

И настао је мучан тајац.

— А мој Живадин?

— Остао је тамо, на Кајмакчалану...—

Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.

— Ево, најо, ово је остало иза Живадина.

Дани су пролазили, људи престали да помињу рат.— Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али она свакога јутра провиривала је кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин...

— Нема га, ни данас га нема...

А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:

"Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године". Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.

Текст и фотографија преузети из књиге:МИЛАН ШАНТИЋ: ВИТЕЗИ СЛОБОДЕ

Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије | Београд 1938

Ту­ма­че­ње сно­ва

Епи­скоп Ни­ко­лај ту­ма­чио је сно­ве пре­ма Би­бли­ји – Све­том Пи­сму и не­ким све­тим оци­ма.

Па­три­јарх Па­вле, још као мо­нах го­во­рио нам је да сно­ве тре­ба ту­ма­чи­ти и де­ли­ти тро­ја­ко: да мо­гу би­ти од Бо­га, од ђа­во­ла, и као про­јек­ци­ја до­жи­вље­ног у буд­ном ста­њу.

Ту­ма­че­ње Гој­ко­вог сна по ње­го­вом схва­та­њу кад је по­стао мо­нах

Сан је имао кад је 1943/44. го­ди­не по­ста­вљен у Ба­њи Ко­ви­ља­чи за вас­пи­та­ча из­бе­глој де­ци из Бо­сне за вре­ме ра­та 1941. То­га ле­та као вас­пи­тач из­вео је де­цу у при­ро­ду до јед­не ре­чи­це при­то­ке Дри­не. Је­дан де­чак за­га­зио је у вир ре­ке и по­чео да се да­ви, јер ни­је знао да пли­ва. Гој­ко је био бли­зу ње­га. Од­мах је она­ко са оде­лом ско­чио у ре­ку и спа­сао де­те. Али, она­ко мо­кар, док се вра­тио у Ба­њу, он се пре­хла­дио и до­био за­па­ље­ње и про­цес на плу­ћи­ма. То ни­је би­ло без Бо­жи­јег зна­ња.

Од­мах се по­но­во вра­тио у ма­на­стир Св. Тро­ји­це на Ов­ча­ру. За­тим у ма­на­стир Ву­јан, у ок­то­бру 1944. го­ди­не. Кра­јем 1945. го­ди­не пре­ђе са игу­ма­ном Ју­ли­ја­ном у Бла­го­ве­ште­ње Ка­блар­ско. У том брат­ству на­пра­ви, као бо­ле­стан, у ду­бо­ре­зу два кр­ста за це­ли­ва­ју­ћу ико­ну у та два ма­на­сти­ра – Ву­јан и Бла­го­ве­ште­ње 1946. го­ди­не, на­ме­нив­ши их се­би за здра­вље.

Иа­ко је имао на­ме­ру да бу­де све­ште­ник и ле­кар, јер је упо­ре­до са те­о­ло­ги­јом сту­ди­рао и ме­ди­ци­ну. Ме­ђу­тим, ду­га че­тво­ро­го­ди­шња бо­лест сми­ра­ва­ла га је и пру­жа­ла при­ли­ку да ви­ше раз­ми­шља о се­би и сво­јој бу­дућ­но­сти, а нај­ви­ше о свом здра­вљу.

Бр­зо се уве­рио да се у на­шем ма­на­сти­ру Бла­го­ве­ште­њу, за­јед­но са му­дрим игу­ма­ном Ва­си­ли­јем До­ма­но­ви­ћем, осе­ћао као свој са сво­ји­ма, са пу­но раз­у­ме­ва­ња и љу­ба­ви, јер смо га сви во­ле­ли и же­ле­ли да оста­не са на­ма што ду­же, а по мо­гућ­но­сти, она­ко сла­бог здра­вља и да се за­мо­на­ши. О то­ме сам и ја пи­сао у бла­го­ве­штењ­ској мо­но­гра­фи­ји, кад је он ме­не са­ве­то­вао, да не ка­жем на­го­ва­рао, да се од­мах пре вој­ске за­мо­на­шим. Тад сам му од­го­во­рио, са го­то­во ма­лом уце­ном:

– За­што се и Ви не би­сте за­мо­на­ши­ли, кад вам здра­вље не до­зво­ља­ва па­ро­хиј­ску слу­жбу и бри­гу о по­ро­ди­ци?

Ја сам оти­шао те 1947. го­ди­не у вој­ску, а он је са ис­ку­сним оци­ма, ду­хов­ни­ци­ма Ва­си­ли­јем и Ју­ли­ја­ном, а јед­но вре­ме и са оцем Ан­то­ни­јем Ђур­ђе­ви­ћем Тро­но­шким, остао да, она­ко бо­ле­шљив, сми­ре­но раз­ми­шља о се­би и ду­хов­но со­зер­ца­ва свој бу­ду­ћи жи­вот и бу­дућ­ност. Сле­де­ће 1948. го­ди­не, до­би­јем пи­смо у ко­ме ми оци по­ред оста­лог, као ра­до­сну вест, ка­жу:

– Упо­ко­јио нам се Гој­ко, а ро­дио нам се мо­нах Па­вле...

О том све­том апо­стол­ском име­ну Гој­ко нам је че­сто го­во­рио:

– Кад бих се ја за­мо­на­шио, узео бих мо­на­шко име Апо­сто­ла Па­вла.

Кад сам 1949. го­ди­не до­шао у ма­на­стир, као вој­ник на од­су­ство, ви­део сам око под­не мо­на­ха са ду­гом из­у­зет­но цр­ном ко­сом и бра­дом, где са па­ше иде са па­стир­ским шта­пом за го­ве­ди­ма. Прав, здрав, ве­сео. При­шао ми је и ре­као:

– Је л’ нам ово до­ла­зи љу­та вој­ска?

При­шао сам му да се по­здра­ви­мо. По­том смо раз­го­ва­ра­ли о на­шем бу­ду­ћем жи­во­ту у ма­на­сти­ру и пре­ла­ску у ма­на­стир Ра­чу, као по­год­ни­јем ме­сту за ма­на­стир­ски жи­вот.

Ње­го­ва чвр­ста од­лу­ка и бла­го­дат Бо­жи­ја, уз мо­ли­тве оца Ва­си­ли­ја и оста­лог брат­ства и свих све­ти­ња у ко­ји­ма је као бо­ле­стан био, учи­ни­ли су, го­то­во у јед­ном ма­ху, да се осе­тио пред мо­на­ше­њем здра­вим и ду­хов­но ра­до­сним, и го­то­вим да по­ста­не мо­нах. За­то је са мо­на­шком смер­но­шћу кроз сав свој жи­вот уз мо­ли­тву, рад и под­виг при­ме­њи­вао стро­гу мо­на­шку ди­сци­пли­ну. И нас мла­ђе, као и све оста­ле, тим је пу­тем усме­ра­вао. Ни­кад ни­је раз­ми­шљао о сво­јим бу­ду­ћим ви­шим и ви­со­ким чи­но­ви­ма. На тај на­чин га је, ве­ру­је­мо, Го­спод удо­сто­јио и нај­ви­шег па­три­ја­ра­шког чи­на и по­ста­вио га да бу­де ду­хов­ни отац це­ле на­ше Цр­кве. Што је и на­род по­твр­дио, ка­да се упо­ко­јио у Го­спо­ду.

Го­спод је сва­ка­ко ње­га ви­део, ка­кву је жр­тву учи­нио као млад те­о­лог да спа­се де­ча­ка из Ба­ње Ко­ви­ља­че, ко­ји се у ре­ци то­пио. А кроз бо­лест дао му при­ли­ку да се у ма­на­сти­ру лак­ше опре­де­ли и од­лу­чи да се кроз мо­на­шке под­ви­ге пре­да Ње­му, а Он ће га да­ље во­ди­ти у жи­во­ту до кра­ја ка­ко га је још пре ро­ђе­ња ви­део и на­ме­нио.

На тај на­чин и сан ко­ји је у Ба­њи Ко­ви­ља­чи имао кад се раз­бо­лео, ка­сни­је је, ве­ли, раз­у­мео да је од Бо­га и да му је отац Ва­си­ли­је сво­јим за­у­зи­ма­њем и мо­ли­тва­ма по­мо­гао да иза­бе­ре мо­на­шки жи­вот и да оздра­ви у вре­ме сво­га мо­на­ше­ња.

Свја­тјеј­ши оче и Вла­ди­ко, мо­ли Бо­га за нас!

Извор: Православље бр. 1152 (15. март 2015. г.), стр. 22–23.

Online извор: Поуке.орг

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1152 press NBS Arhm. Jovan.pdf