Зар је врлина, кажу, проводити дан и ноћ у изливању [душе] и живети у весељу и радовању? Осим тога, зар је [непрестано радовање] уопште могуће с обзиром да нас окружују на хиљаде невољних несрећа које у души нужно изазивају потиштеност? Стога је немогуће да се неумерено радујемо и веселимо, изузев ако [хоћемо да кажемо] да онај кога пеку не осећа бол и да се не мучи онај кога пробадају. Можда и неко од оних који нас окружују, болујући од сличне болести помисли, износи истоветне изговоре ради оправдања својих грехова (Пс.140,4). Услед свог немара за чување заповести, он покушава да оптужи Законодавца да наводно прописује немогуће. Он вероватно говори: „Како је могуће да се радујем кад узроци радости не зависе од мене? Оно што изазива радост долази споља и не налази се у мени, на пример – долазак пријатеља, сусрет с родитељима после дужег времена, налажење новца, почасти од људи, васпостављање здравља после разних болести и остале животне добробити, дом у коме је трајно благостање, богата трпеза, дружељубиви саучесници у весељу, звуци и призори који изазивају уживање, здравље рођака и срећа у свему осталом у животу (с обзиром да нас не жалосте само наше властите непријатности, него и оне које секирају наше пријатеље и рођаке). Све [набројано] је неопходно да би се рачунало на душевну радост и весеље. Поред тога, радост у души може да се роди када видимо пад својих непријатеља, пропаст злобника и награђивање доброчинства, једном речју, када ни садашње ни очекиване тешкоће не потресају наш живот. Како нам је, дакле, дато као заповест нешто што своје испуњење нема у нашој вољи, већ представља последицу других узрока? Осим тога, како је могуће да се непрестано молимо кад телесне потребе привлаче мисли душе на себе и с обзиром да је немогуће да се разум истовремено подели на две бриге.

2. Мени је, међутим, заповеђено да захваљујем Богу за све. Зар да захваљујем када ме муче, када ме исмејавају, када ме растежу на точку, када ми копају очи? Зар да захваљујем када ми ненависник задаје нечасне ударце, када се ледим од зиме, када ме мучи глад, кад сам привезан за дрво, када неочекивано останем без деце, па чак и без жене, када услед бродолома неочекивано изгубим иметак, када ме на мору заробе пирати или на копну разбојници, када сам у ранама, када ме клевећу, када осиромашим или када сам у тамници“. Све речено и много другог прикупљају они који оптужују Законодавца, мислећи да своје грехе оправдају клеветом да нам се наређује нешто што је немогуће извршити. Шта, дакле, да одговоримо? [Одговорићемо] да апостол има у виду нешто друго и да покушава да наше душе одвоји од земље, узносећи их до небеског начина живота. Не разумевајући велику замисао Законодавца, они се, међутим, ваљају по земљи и телу у телесним страстима као црви по блату и ишту начин да испуне апостолску наредбу. Апостол не позива свакога да се стално радује, него само онога ко се уподобио њему, тј. ко више не живи у телу, него има Христа који живи у њему (уп. Гал.2, 20), с обзиром да сједињење с највишим добром не допушта саосећање са оним што узнемирава тело. Чак и кад би тело било раскомадано, раскидање свезе би остало у страдајућем [делу] тела, а распростирање бола се не би могло пренети до умног [делај душе. Уколико смо, према апостолском савету, умртвили удове који су на земљи (Кол.3,5) и уколико на телу носимо умирање Христово (2.Кор. 4,10), рана нанета умртвљеном телу нужно неће допрети до душе, која је ослобођена везе са њим. Осим тога, несреће, губици и смрт ближњих неће се узносити до ума, нити ће узвишеност душе сурвати до саосећања са овдашњим. Уколико расуђују као и ревносни [људи], они који су запали у недаће неће жалостити друге, с обзиром да и сами без јадиковања подносе оно што им се дешава. Уколико, пак, живе по телу (уп. Рим.8,13), они неће толико причињавати бол, колико ће се сматрати јаднима, не толико због околности, колико стога што нису изабрали оно што је требало. Уопштено [речено], душа која се једном чежњиво привезала за Створитеља и која је навикла да се радује тамошњим красотама, неће изгубити своју радост и весеље због смене разноликих промена телесних страдања. Оно што је за друге жалосно, њу ће учинити још радоснијом. Апостол је, [на пример], био благодушан у немоћима, у невољама, у гоњењима (2.Кор.12,910) и оскудици. Он се хвалио својим сиромаштвом налазећи се у гладовању и жеђи, у зими и голотињи, у гоњењима и тескобама (2.Кор. 11,27). Апостол се радује ономе због чега други тугују и одричу се живота. Они који нису научени апостолској мисли и који не разумеју да нас Павле позива на јеванђелски живот, усуђују се да га оптуже да нам наводно прописује немогуће. Нека они, међутим, схвате колико нам је разлога за оправдано радовање дала Божија велика издашност. Ми смо из небића ступили у биће. Створени смо по образу Творца (уп. Пост.1.26) и имамо ум и слово који допуњују нашу природу и којима спознајемо Бога. Уколико са њима брижљиво изучимо лепоте творевине као нека писмена, ми ћемо познати велику мудрост и промисао Божији о свему. Ми разликујемо добро од зла и сама нас природа учи да одабирамо корисно и да се уклањамо од штетног. Будући да смо се грехом отуђили од Бога, поново смо позвани на блискост с Њим, након што смо Крвљу Јединородног ослобођени из нечасног сужањства. [А шта да кажемо] о нади у васкрсење, о наслађивању анђелским добрима, о Царству на небесима и обећаном благу које превазилази снагу разума и слова?

3. Зар све речено не може да се прихвати као довољан разлог за непрекидну радост и непрестано весеље и зар, напротив, треба мислити да живот достојан радости проводи једино онај ко пресићује утробу, забавља се звуцима свирале, леже на меку постељу и хрче? Међутим, онима који имају ум ја бих рекао да би требало да их оплакују, а да ублажују оне који садашњи живот проводе надајући се у будући век и замењујући садашње за вечно. Ми треба да ублажујемо оне који су се сјединили с Богом с обзиром да живот проводе у радости чак и кад се нађу у пећи огњеној (као три младића у Вавилону), чак и кад су затворени с лавовима, чак и кад их кит прогута. Јер, они се не жалосте због садашњег, него се радују због наде у оно што се за нас чува у будућности. Мислим да добар подвижник, који је једном ступио на поприште побожности, треба достојанствено да подноси ударце противника, надајући се на славу која ће доћи при примању венаца. Они који су се навикли на напоре борбе у телесним надметањима уопште семе колебају због болних удараца, него настављају да се боре с протишшком услед жеље да их прогласе победницима, презирући тренутне напоре. Ни ономе ко је ревностан неће се помрачити радост чак и ако сусретне тешкоће, будући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, која не постиђује (Рим.5,35). Због тога нам исти [апостол] па другом месту заповеда да у невољи будемо трпељиви и у нади радосни (Рим.12, 12). Према томе, нада заједно са радошћу обитава у души ревносног човека. Међутим, исти апостол нам заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15). Пишући Галатима, он је плакао због непријатеља Крста Христовог (уп. Фил.3,18). Да ли уопште треба да говоримо да је Јеремија плакао, да је Језекиљ, по заповести Божијој, писао о плачу за кнезовима [Израиљевим] (уп. Јез.2.10) и да су многи светитељи плакали? Тешко мени мајко моја што си ме родила (Јер.15.10). Тешко мени, неста побожнога са земље, и нема правога међу људима. Ја сам као кад се обере летина (Мих.7,2). Уколико погледаш гласове праведника уопште и уколико откријеш да понекад зајецају, уверићеш се да оплакују овај свет и окајани живот у њему. Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс.120,5). Павле је желео да умре и да буде са Христом (Фил.1,23). Стога јадикује због продужетка странствовања, које га спречава да се радује. Давид нам је у песмама оставио плач за пријатељем Јонатаном, а заједно са њим и плач за својим непријатељем: Боли ме због тебе, брате Јонатане. Кћери Израиљеве, плачите за Саулом (2.Цар.1,26; 24). Саула оплакује као онога ко је умро у греху, а Јонатана као оног ко му је читавог живота био близак пријатељ. Та зашто да говоримо о нечему другом? И сам Господ је плакао због Лазара (Јн.11,35), плакао је и због Јерусалима (Лк.19,41). Он ублажује жалосне (Мт.5.4) и оне који плачу (Лк.6,21).

4. „Како се [наведено] може, говоре, усагласити са речима: Радујте се свагда (Фил.4,4)? Јер, сузе и радост не изазивају исти узроци. Сузе природно изазива притисак око срца до кога долази услед неочекиваног ударца или услед напада који рањава и стеже душу, док је радост слична поскакивању душе, развесељене [чињеницом] да су [дела] сагласна са жељама. Отуда потичу и различити телесни знаци. Ражалошћени имају блед, сив и хладан изглед, док су тела радосних бодра и румена, при чему душа само што не искочи и не похрли напоље од задовољства“. Ми ћемо додати да су плач и сузе светих произилазили из љубави према Богу. Свагда гледајући на Вољеног и увећавајући у себи радост која из [сличног гледања] проистиче, они су се истовремено старали за себи сличне слуге, својим сузама и оплакивањем исправљајући оне који греше. Они који стоје на брегу и саосећају са онима што се даве у мору не губе сопствену сигурност иако се старају да помогну унесрећенима. Ни они који оплакују грехе својих ближњих не поништавају сопствену радост. Напротив, они је тиме још више умножавају. Господ их, наиме, поводом суза проливених због брата удостојава радости. Блажени су они који плачу и који се жалосте, будући да ће се утешити и насмејати (уп. Лк.6,21; Мт.5,4). Смехом се не назива грохот који услед превирања крви излази из образа, него чиста веселост, која није помешана ни са чим суморним. Апостол допушта да плачемо са онима који плачу (уп. Рим.12, 15), с обзиром да су сузе на неки начин семе и залог вечне радости. Уздигни свој разум и сагледавај анђелско стање. Да ли њима доликује расположење другачије од радости и благодушности? Јер, они су удостојени да стоје пред Богом и да се наслађују неизрецивом красотом славе нашег Творца? Побуђујући нас на такав живот, апостол нам је заповедио да се свагда радујемо.

5. Можемо рећи да је Господ плакао за Лазаром и за градом као што је и јео и пио, тј. без властите потребе. Напротив, Он је речено учинио да би теби поставио меру и границу неопходних душевних страдања. Он је плакао да би исправио прекомерну осетљивост и недоличност оних који ридају и који су склони нарицању. Јер, плач захтева усклађеност са словесношћу с обзиром на повод, количину, време и начин проливања суза. Да сузе Господње нису проливене због страдања, него због наше поуке, види се из реченога: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн.11,11). Ко од нас оплакује уснулог пријатеља, с обзиром да очекује да ће се ускоро пробудити из сна? Лазаре, изиђи напоље (Јн.11,43): и мртви је оживео и свезани је закорачио. Чудо у чуду: како су ноге способне за кретање иако су свезане погребним повојима. Јер, оно што је укрепљивало беше јаче од онога што је спутавало. Због чега је Онај ко је намеравао да изврши [слично] дело, сматрао да је догађај достојан суза? Зар није очигледно да је, у свему подржавајући нашу слабост, затворио неизбежно страдање у извесне мере и границе, предупређујући одсуство саосећања (што је зверски), али и не дозвољавајући да будемо склони великом болу и плачу? Изливајући сузе за пријатељем, Он је и сам показао заједништво са људском природом и избавио нас од крајности у једном и другом, заповедајући нам да не будемо слаби пред страдањем, али ни безосећајни пред жалошћу. Господ је трпео глад пошто би се сварила чврста храна, осећао је жеђ када би се исцрпела влажност у телу и замарао се када би услед пешачења претерано напрегао мишиће и жиле (Јн.4,6, премда напор није заморио Божанство, него је тело осећало промене које по природи следе). Он је исто тако допустио и сузе, дозволивши да се испоље обележја која су природна телу. Када се услед жалости испуни испарењима, мождано удубљење се обично ослобађа влажног бремена кроз очне дупље, као кроз неке канале. При неочекиваној несрећи појављује се неки шум у ушима, вртоглавица и помрачење у очима, а глава се потреса од паре која се подиже услед сабирања топле влаге у унутрашњости. Облаци се изливају у кишне капи, а згуснутост испарења се, мислим, излива у сузама. Због тога ожалошћени налазе извесно уживање у изливању суза, с обзиром да се плакањем неосетно ослобађају онога што их оптерећује. Стварни опит потврђује истинитост реченога. Ми знамо да су се многи ун недаћама уздржавали од проливања суза, услед чега су их погађале неке неизлечиве болести, удари или одузетост, док су други у потпуности испуштали душу, с обзиром да се њихова снага, као слаба потпора, рушила под теретом жалости. Може се видети да се пламен гуши сопственим димом, који нема где да оде, већ се шири око њега. И животна сила се исцрпљује и гаси уколико жалост себи не нађе излаз.

6. Стога они који су склони прекомерном жаљењу не треба да указују на сузе Господње са [намером] да оправдају сопствену страст. Храна коју је јео Господ не би требало да нам послужи као повод за сластољубље, него, напротив, као најузвишеније правило уздржања и умерености. Ни [Његове] сузе нам нису понуђене као закон који прописује да плачемо, него као мера достојна поштовања и као најтачније правило у складу са којим смо дужни да, остајући у границама природе, одмерено и долично подносимо несрећу. Због тога ни женама ни мушкарцима није допуштена склоност према јадиковању и неумереном плакању. Приличи, уосталом, унеколико се жалостити и излити нешто суза у време несреће, премда тихо и без ридања и вапаја, без цепања сопствене одеће и посипања пепелом, као и без свих других сличних недоличности, допуштених људима који нису научени небеским [стварима]. Онај ко се очистио божанственим учењем треба да се, као неким чврстим зидом, огради правом речју, те да одважно и снажно одбија од себе нападе сличних страсти, не допустивши им да у гомилама преплаве скрушени и попустл3иви део душе, [сматрајући] га неким ниским местом. Плашљивој души која се нимало не крепи уздањем у Бога својствено је да се прекомерно мучи и да пада под теретом несреће. Црви се лакше рађају у меком дрвету. И жалост се лакше укорењује у људима нежније нарави. Зар је Јов имао дијамантско срце? Зар је његова унутрашњост била начињена од камена? Он је у кратком периоду изгубио десеторо деце. У време весеља уништена је радост у његовом дому с обзиром да се ђаво обрушио на њихову кућу. Он види трпезу помешану с крвљу. Он види децу која су рођена у разним временима како умиру у једном тренутку. Он, међутим., не плаче, не чупа косу, не испушта никакав недоличан глас, него произноси славно и од свих опевано благодарење: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Зар је он био безосећајан човек? Да ли је могуће? Он сам за себе каже: Ја сам плакао због сваког угњетеног (Јов 30,25). Да ли је можда Јов лагао? Међутим, Истина сведочи о њему да је, поред осталих врлина, био и истинит. Јер, речено је: Беше човек непорочан, праведан, богобојажљив и истинит (Јов 1,1). Ти, међутим, јадикујеш уз помоћ песама које су и сачињене ради нарицања и настојиш да жалосним напевима мучиш своју душу? Дело драматурга је измена сцена и одеће глумаца који се појављују на позорници. И ти мислиш да онај ко плаче треба да има одговарајући изглед, тј. црну одећу и разбарушену косу, те да у његовом дому мора да буде тама, нечистота, пепео и жалосно нарицање којим се непрестано обнавља болна рана у души. Препусти, међутим, слично поступање онима који немају наде (уп. 1.Сол.4,13). Ти си, напротив, научио да је о онима који су умрли у Христу (уп. Отк. 14.13) [речено]: Сеје се у распадљивости, а устаје у нераспадљивости, сеје се у немоћи, а устаје у сили, сеје се тело душевно, а устаје тело духовно (1.Кор.15.42-44). Зашто плачеш због онога ко је отишао да промени одећу? Немој плакати ни због себе, сматрајући да се лишаваш неког помоћника у животу, с обзиром да је речено: Добро је [већма] уздати се у Господа, неголи уздати се у човека (Пс.117,8). Немој жалити ни због њега, сматрајући да је претрпео несрећу, с обзиром да ће га ускоро пробудити небеска труба те ћеш га видети где стоји пред престолом Христовим. Према томе, остави малодушне и непристојне узвике: „Авај, какво неочекивано зло. Ко је тако нешто могао да очекује. Зар сам очекивао да ће земља покрити најмилије лице“. При сличним речима [човек] мора поцрвенети, чак и кад их други говори, с обзиром да смо и сећањем на прошлост и искуствима из садашњости научени нужности природних страдања.

7. Пошто смо васпитани речју благочашћа, нас неће изненадити ни превремена смрт, ни друге неочекиване несреће. [Навешћемо један] пример. [Рецимо да] сам имао младог сина, јединог наследника имања, утеху старости, украс породице, цвет међу вршњацима и потпору куће. Међутим, смрт га изненада коси у најлепшим годинама. Онај ко је до недавно представљао сладак звук и најпријатнији призор за родитељске очи, постао је земља и прах. Шта да чиним? Поцепаћу одећу на себи, почећу да се ваљам по земљи, да јецам и да јадикујем и показаћу се пред породицом као дете које вапије и дрхти под ударцима? Или се, напротив, нећу чудити ономе што се десило с обзиром да ћу обратити пажњу на неизбежност догађања, тј. на неумољивост закона смрти који се подједнако распростире на све узрасте и раздваја све што је сједињено. Према томе, нећу силазити с ума као онај ко је погођен неочекиваним ударцем с обзиром да сам већ одавно научио да сам и сам смртан и да сам имао смртно чедо, да ништа људско по природи није постојано и да ништа не остаје заувек. Напротив, данас само путем рушевине показују обележја некадашње величине чак и велики градови, коју беху славни по блиставости својих здања и моћи својих житеља, те знаменитости околине, тргова и свега осталог. Лађа која се више пута спасавала на мору, која је безброј пута пловила и превезла на хиљаде трговачких товара, на крају пропада због једног налета ветра. Војске које су много пута у биткама побеђивале непријатеље, с променом среће постају тужан призор и поруга. Достигавши велику моћ и подигавши себи и на копну и на мору мноштво победничких споменика и сакупивши огромна богатства од плена, читави народи и острва бивали су или уништени временом или су, доспевши у заробл5еништво, слободу заменили за ропство. Ма које од великих и неподношљивих зала да поменеш, у прошлом животу [људског рода] ћеш већ наћи истоветне примере. Тежине разликујемо према приклањању теразија и својства злата испитујемо трењем о камен. Ни м:и никада нећемо прећи границу благоразумности уколико се будемо сећали мере на коју нам је указао Господ. Дакле, ако ти се некад догоди нешто непријатно, превасходно среди свој разум и немој се препуштати смућењу. Потом себи олакшај садашњост надом у будућност. Они који имају болесне очи одвраћају поглед од исувише блиставих призора, умирујући их гледањем цвећа и зеленила. Ни душа не треба непрестано да гледа несрећу, нити да се препушта садашњим недаћама. Напротив, она свој поглед треба да пренесе на сагледавање истинских добара. Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стању да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће. Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима припремљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да ли си прогнам из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уколико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жалошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уколико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саветује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

http://www.mitropolija.com/sveti-vasilije-veliki-o-blagodarnosti/

О. Радован Биговић. Часни оци, уважени господине директоре, даме и господо, драга браћо и сестре. Мени је заиста велика радост и незаслужена част да будем вечерас овде, са вама. Пошто се овај сусрет догађа на заласку једне и почетку нове године, и уочи великог хришћанског празника Божића, користим ову прилику да свима честитам Божићне празнике и нову годину, са жељом да Бог да свима, затим вашим рођацима, пријатељима, пословним партнерима, сва добра и овога и онога света. Када смо се договарали за тему за овај вечерашњи сусрет, ето предложена је оваква тема, “зло и насиље у свету”. То је вечна тема, вечни проблем. Широка и преширока. И немамо ни претерано много времена да би се одговорило у суштини на ту тему. Тако да ја нисам ни замислио да сада држим неко академско предавање о овом проблему, већ да укажем на неколико ствари које, у главном, ви сви знате, и да, просто, мало разговарамо о томе. Остаје једна чињеница да, упркос свим достигнућима модерне цивилизације, упркос чињеници да човек не само што је овладао овом планетом, већ овлада и другим планетама, што је узнапредовала наука, техника, што су узнапредовала сва људска сазнања, и о човеку и о природи, поред свега тога остаје једна болна чињеница да човекова наклоност према насиљу и према злу није ни мало смањена. Било је веровања, веровало се да ће човек успети, пре свега захваљујући науци, техници, да достигне један свет изобиља, благостања, реда, свет без насиља. Многи су сањали, многи и дан данас сањају такав свет, како је то било и у прошлости, тако је и у садашњости. На жалост, насиље не само да се не смањује, него се стиче утисак да се оно и повећава. И то управо највећа и најбоља људска достигнућа често од стране самог човека се окрећу против њега самог. Долази, дакле, до злоупотребе, и захваљујући управо томе, данас је суштинско питање – како човек, и како људи да сачувају свет од самоуништења? Јер, многи с правом указују на ту болну чињеницу да планета се налази у смртној опасности, и сам живот на њој. Постоје бројне теорије о пореклу зла. Научне, религиозне, хришћанске и нехришћанске, али сви се слажу у једном – да је зло нешто што је стално присутно у људској историји. Ја ћу покушати да одговорим на питање: како виде Хришћани уопште људски живот. Прво и основно је да све што постоји, дакле читав космос, па и човек у том космосу, према једном хришћанском схватању, јесте да је створено од Бога. Дакле, да нам је људски живот дат и да људски живот није производ самога човека или природе, све једно, већ је дар Божији. Са друге стране постоји једна друга, фундаментална чињеница – да све што је створено, самим тим је и пролазно, самим тим је и смртно. И за Хришћане (и не само за Хришћане) највеће зло, или извор сваког зла, сваке несреће, јесте управо смрт, као највећи непријатељ човека. И докле год постоји смрт као феномен, дотле ће постојати, у мањој или већој мери, зло и насиље у свету. Само победа над смрћу значиће коначну победу над злом и коначну победу над насиљем. Многи научници, психолози, антрополози, психијатри, теолози свештеници итд. Сматрају да, у ствари, тај други човеков страх јесте страх од смрти. Најдубља људска тежња јесте тежња да победи човек смрт. Наука, култура, уметност, свеукупно људско стваралашво јесте својеврсна тежња људског бића да човек управо победи тог свог највећег непријатеља. И ма колико људи данас говорили да је смрт природна, негде у прадубинама свог бића они бунтују против тога, они се не мире са тим. И савремени човек, упркос свему, смрт доживљава као највећу трагедију. Откуд, опет, насиље? Управо из страха, самољубља, саможивости, гордости, похлепе, а све се то рађа из тог страха од смрти и, истовремено, из жеље да се победи, значи, смрт. Зло се налази, дакле, не само споља, него се налази и у самима нама. Ми на овај свет долазимо са две могућности. Дакле, једна је могућност да се човек може бескрајно усавршавати према добру, и да човек, уз свој труд и уз Божију помоћ, може да постане безмало анђео, али исто тако, човек, захваљујући својој слободи, може да постане гори од звери, од животиње, чак гори од ђавола. То је тај распон људског бића, да тако кажемо – од Раја до пакла. Шта ће у нама да преовлада, наравно, зависи од наше слободе. Људи често, суочени са несрећама, са трагедијама, питају зашто Бог не спречи то. Ако је Свемогућ, зашто допушта да умиру невина деца, зашто невини страдају? Све су то питања која свакодневно слушамо. Па, из једног простог разлога – Бог је дао човеку слободу. Човек је слободно биће и, управо захваљујући тој слободи, човек има могућност или да се усавршава у добру, и то бесконачно, или, на жалост, опет захваљујући том свом избору, својој слободи, да се усавршава у злу, ако могу тако да кажем. Изгледа да се најчешће у историји дешавају просто неки циклуси смењивања и добра и зла. И, један светитељ је говорио: “Ми не идемо из победе у победу, већ идемо, у суштини, из пораза у пораз”. Односно, стално падамо и стално негде покушавамо да се дижемо. Дакле, људска природа је таква, у самој нашој пироди постоји један запис, једна тамна страна те људске природе, која ту природу нашу тера на насиље. Ми нисмо ни свесни шта се у нама све крије и на шта је све човек спреман. Имао сам прилика, а верујем и ви, да чујем од многих људи, рецимо непосредно пред рат: да им је неко рекао да ће то да раде што раде, да ће се таква зверства догађати, према пријатељима, комшијама, они не би могли да верују. Имате пуно сведочанстава да, на изглед потпуно нормални, људи у једном тренутку просто нешто “пукне”, што кажу преврнесе свијест или савест, и човек, каже, постане гори од звери и од свега. И ако је ико сазнао ту димензију људске природе, онда је то, управо, Хришћанство. Оно се појавило у историји са једним захтевом, односно захтевом да се покајемо. Односно, шта то значи кад се преведе на обичан језик? Покајати се, значи, прво, признати да је наша природа склона злу, да је наша природа смртна, пролазна, и да у нама потенцијално постоји тежња ка насиљу и ка агресији. Друго, покајати се значи признати властити грех, кривицу и одговорност и показати спремност да се човек мења, да поправља и преправља своју сопствену природу. И то је, у суштини, задатак хришћанског живота. Дакле, сви закони, и најсавршенији, било обичајни, било морални, било правни, што искуство и историја показују, не могу да зауставе стихију зле воље, не могу да зауставе насиље у свету, односно, што је најгоре, не могу да укину смрт као узрок сваког насиља и не могу да укину смрт као највећег човековог непријатеља. Ми знамо да, ако данас ико има, рецимо, савршене норме, савршене законе – управо има Европа или евроамеричка цивилизација, да је она на плану институција далеко одмакла од свих осталих цивилизација, али исто тако су оцене, да је та цивилизација можда више склона насиљу него многе друге цивилизације. Упркос свему. Има неких размишљања и теоретичара који кажу: што више закона, то више насиља; или: што више закона на једној страни, што већа моћ на једној страни, то већи страх на другој страни. И онда се они, некако, они међусобно бране и условљавају. Просто, закони сами као да сами по себи изазивају, подстичу, буде на одређена насиља. Јер, постоји нешто у човеку, управо – људска слобода, која се опире сваком закону. Постоји у човеку бунт против закона. Дакле, законима, ма како били савршени, или било којим обликом силе, принуде, не можете зауставити стихију зле воље. И то су, кажем, Хришћани знали још пре 2000 година. Отуда је остало као најпоузданији пут да се заустави насиље – борба, управо, са самом сопственом природом. Дакле, да човек сам, уместо да поправља и преправља друге, да се труди да мења и поправља себе. Да стално сузбија, потискује и отклања управо тај тамни стуб своје сопствене природе. Те рушилачке, деструктивне, које се налазе у њему самом. И једино онај који је победио зло у себи, тај је победио зло у свету на неки начин. И највећи идеал хришћанског живота јесте да оплеменимо, култивишемо своју сопствену природу. Да у другом човеку не гледамо противника, непријатеља, којег треба подчинити, уништити, већ да у другом човеку гледамо икону Божију, светињу, брата, наше друго „ја“, без кога нема ни нашег постојања. И да нашу природу, наш карактер, оплеменимо дотле да смо спремни да цело своје биће дамо другоме, без остатка. Да волимо другог човека без обзира какав је он, да ли је добар или лош, да га просто волимо као људско биће. У Јеванђељу се и каже: и није нека велика врлина волети оне који вас воле, него је врлина волети оне који вас не воле, то је тешко. Тешко је чинити добро онима који вама чине зло. Некако је природно да чините добро онима који вама чине добро, али је тешко управо ово друго. На основу чега и зашто су Хришћани прогласили за начело живота љубав чак и према непријатељу, и према противнику. Управо знајући да се једино љубављу може победити мржња; да се једино добротом може зауставити насиље. Ако враћате насиље за насиље, или покушавате насиљем да спречите насиље, онда га само увећавате. Зато су Хришћани увек против освете. Освета нам увек изгледа праведна. Али, освета, ма како изгледала праведна, она је увек нови злочин или ново насиље. И онда тако се стално, дакле, на жалост та стихија зла шири и поприма застрашујуће, дакле, размере. Хришћани исто тако, и то треба констатовати, не верују да је у овом свету могућ рај на земљи. Не верују да може да постоји овде, до краја света и историје, свет у коме неће бити, у мањој или већој мери, разних деформација итд. Као што је говорио један руски мислилац, ако је немогућ рај на земљи, онда требамо да чинимо све што је у нашој моћи да на земљи не буде пакао, да нам, колико је то могуће, живот заједнички буде могућ. И ови дани који нас чекају, велики хришћански празник, Божић, Рођење Христово, управо говоре о томе да уколико хоћемо преображај, напредак, онда морамо почети од себе. Поправљати и преправљати прво себе, па онда поправљати друге. У животу је обично супротно – поправљамо друге, мењамо друге, желели бисмо све друго да променимо и све друге да променимо, само не себе. Као по неписаном правилу. За све што нам се догађа ниакко не окривљујемо себе, него увек окривљујемо другог и друге. И као појединци, а и као народ. Ко нам све није крив за овакво наше стање, за овакву нашу судбину која нас је снашла. Веома мали број је спреман да се суочи са собом, да се суочи са својим сопственим неделима, промашајима. И ако нисмо криви за оно што смо чинили, постоји кривица за оно што нисмо чинили а били смо дужни да учинимо, и само тај ко има неко самосагледавање себе, самопознање себе, разумевање своје сопствене природе... Ако не покушамо да променимо, поправимо себе тешко да и као појединци и као народ можемо кренути напред. И стално се говори... Занте, било какви програми, макар били најсавршенији, резолуције, декларације, апели, морализам итд., не помажу. Дакле, помаже само да се свако ухвати, што се каже, у коштац са собом, да сузбија колико је могуће, уз Божију помоћ, отклања ту стихију зле воље у нама. И за мене је увек велико питање зашто је, рецимо, Европа, која јесте некад била хришћанска у прошлости, откуд толико насиља. Европски континент и Европљани су, уопште, насилници. Изгледа да једина цивилизација која је некако највише отишла у том самосавлађивању зла је Индија, Будизам – то је читава култура. Зато је она могла, рецимо, да створи једног Гандија. Из простог разлога што тамо један стил живота јесте стална борба са собом, са самосавлађивањем, самоконтролом. Кажем, то је велико питање. Ми смо често и Бога почињали да претварамо у џелата. Те најдубље представе европског човека о Богу су, као: Бог је џелат. Младим људима се прети Богом. Као да Бог нема другог посла, него само чека да кажњава, да буде, онако, суров. А заборавили смо да јеванђелски Бог, библијски Бог – Бог љубави, који се поистовећује са човеком, који даје Тело своје за човека, и за тог хришћанског Бога нема отписаних људи. Ако се сећате, рецимо, сви ти ликови Новог Завета, па, све су то, да кажем људи од крви и од меса, са много мана, недостатака, али Бог их прихвата не зато што су морални, праведни, већ зато што они у једном тренутку вапију за Богом, и желе да имају однос и везу са Богом. И, отуда, у суштини, сви људски путеви се своде на два. Један је пут када човек живи свој живот у заједници са Богом и са другим људима, и други пут је када човек живи свој живот мимо Бога и против Бога, односно, када сам себе претвори некако у религију, када сам себе претвори у божанство, када све што постоји, све људе око себе, природу, покушава, колико је год то могуће, да искористи зарад својих сопствених интереса. И ми данас слушамо, само интерес треба да постоји међу људима, не треба да постоји ништа. Више врло мало можемо чути на јавним местима да неко говори о љубави, о солидарности, о давању себе другоме. Владика Николај је говорио да је давање најбоље примање. Замислите кад то данас некоме кажете! Он кажу: „Па, ви сте луди!“ Потпуно друга логика: да је све што треба – треба отимати, узимати, и треба друге користити до оне мере до које служе нама, нашем сопственом задовољству, нашим сопственим интересима; онда када више немате интерес, кад вам не пружају задовољство, па ви их шутнете, треба их се одрећи. И онда то, наравно, изазива несагледиве трагичне последице, јер, онда, зашто не би био интерес некад и да убијате људе, да уништавате људе зарад својих интереса. А ми сад имамо прилику свакодневно да слушамо да се одигравају застрашујућа насиља у свету, управо са изговором да су то интереси. И онда, ако је то наш интерес, онда је човеку, на жалост, све дозвољено. И то насиље никада не може да остане пре или касније некажњено. Патријарх Павле често уме да каже: „Тежак је хришћански живот, али је много тежи нехришћански живот“, због својих трагичних последица. Много је лакше, рецимо, не опијати се, него сносити последице које уследе после прекомерног конзумирања алкохола. Или, много је лакше не користити, не конзумирати наркотике, него сносити све последице узимања тог „задовољства“ које нам се пружа. Јер, знамо какве су то трагедије. И много штошта друго. Тако да, кажем, са једне стране је важно да разумемо своју природу, да прихватамо људе са манама и недостацима јер их свако од нас има. Не треба да их идеализујемо, јер чести због те идеализације долазе велике трауме, поготово код младих људи, јер млади, рецимо, у том другом виде бога, виде све, а после, кад се освесте, онда виде неке недостатке и мане, па не могу више да га поднесу. И увек траже тог неког идеализованог човека, који, у ствари, не постоји на земљи. јер, кажем, сви ми имамо једну исту људску природу. Суштина свега тога је да прихватамо тог другог и са његовим манама и са његовим врлинама, и да се трудимо, колико је могуће, да се усавршавамо у добру, а не да се, на жалост, усавршавамо у злу. Има једна мисао, каже: „Човек треба да доведе своју природу у стање да не може да чини зло“. Наравно, има и друга могућност – да некада доведемо своју природу у такво стање да та природа не може, а да не чини зло и да не чини насиље. Шта ће да преовлада зависи од много фактора, али првенствено код сваког човека зависи од образовања, од културе, од јавног морала, на шта друштво подстиче итд. На жалост, сведоци смо да тај свеукупни јавни живот много више подстиче на насиље, него на једну борбу да се насиље потреби у нама самима. Шта гледамо на телевизији? Довољно је слушати речи најодговорнијих људи некада и оних који имају највећи утицај – да се промовише све оно што скрнави људско достојанство, што усмерава и подстиче људску природу према злу. Нека би нам Бог свима дао снаге да заиста побеђујемо у себи, колико год је то могуће, зло, а да у нама тријумфује добро, да нам Бог да љубави према Богу и према другом човеку. То посебно треба нагласити да је то једна јединствена љубав. Дакле, тешко је волети Бога ако не волимо другог човека. Али, исто тако, нема праве љубави према човеку уколико нисмо исто тако у заједници, у односу, у истинској љубави са Богом. Јер је то једна јединствена љубав. Она је, у ствари, нешто што се само по себи подразумева. И највише су волели, и воле људе управо они, који воле Бога, који цео свој живот некако саображавају вољи Божијој. Онда ти људи и мењају историју, и мењају народе. За те промене нека би нам Бог дао снаге. А вама хвала на пажњи.

О. Драгољуб Ракић. Ако нешто неко жели да сазна, да пита, нека постави питање.

Питање. Људи често говоре да у проповедима треба показивати живи пример, па многи чак иду у ту крајност да траже примере код одређених монаха, код људи који су већ достигли неко духовно савршенство. Шта би у световном животу нас Хришћана био пример или образац како би требало да се живи, и како бисмо ми били другима за пример.

О. Радован Биговић. Хвала вам на том питању. наравно, увек је питање: шта је смисао живота? Или: шта је циљ живота? Како Хришћани, шта би они требали да показују? Изгледа да је данас најдубља криза у нашем народу, па не само у нашем. Народ то јако лепо осећа и каже: све би било боље да има слоге, и да има неког заједништва. У суштини, ми смо имали и имамо два једнострана стила живота. Имали смо један колективизам који је био тоталитарна идеологија, пола века, звана „комунизам“, где је појединац био ништа, све је био тоталитарни поредак, о свему је одлучивала партија. Имате сада потпуно другу крајност, а то је да више не постоји ништа заједничко, никакав заједнички дух, него да се смисао живота гради на јединки. И онда видите, у ствари, да тај дух заједнице и заједништва се онда разара, на разне начине, свуда и на сваком месту, и да ни једна заједница не функционише: не функционише породица, не функционише ни Црква, а да не говоримо о другима. Дакле, ни једна заједница не функционише, зато што је потпуно завладао један дух који разара заједницу и заједништво. Чиме Хришћани могу да сведоче и да покажу пример своје вере? Прво, да буду заједница. А то значи, није љубав, није савршенство и није хришћански живот да ја сам себи будем све. То је немогуће. Него је управо да ли ја прихватам другог, да ли ја живим за другог, да ли сам спреман да сарађујем са другим, да ли сам спреман да делим све што имам, цело своје биће са другим. И, конкретно, то значи како ћемо бити пример: ако свака епархија буде заједница, ако људи буду видели да се ти људи воле, слажу, поштују, узајамно воде бригу једни о другима, сарађују, не оговарају, не клеветају, не чине зло једни другима. Ето, то је јеванђелски пример истинског савршенства. И тада је Црква. Црква је друштво, Црква је заједница. То ће бити онај идеал, који ће бити образац и модел сваког земаљског друштва. А ако будемо као, на жалост, сада, да не могу два свештеника заједно, не могу два монаха заједно, да не могу два Хришћанина, и кад оду у Цркву, онда, ево гледам ја у мојој парохији, кажу: „Шта ће овај ту? Шта ће ови што су до јуче били комуњаре? Ваљда ми имамо неко веће право?“ Невероватно, дакле! Нико ни са ким не говори, нико нема потребе за другим, онда свако дође моли се за себе, за неке своје проблеме. Ми критикујемо протестанте, а у животу смог попримили све најгоре особине управо тог типа. Радикални хипериндивидауализам.

Питање. Да ли ви мислите да су зло овога друштва секте? Које су легално регистроване конфесије на подручју Србије? Да ли се може дозволити да нечастиви из ове општине дозволе да се поред православног храма гради нека секта? Поред тога пролазе деца у основну школу и у гимназију.

О. Радован Биговић. Данас се пуно говори о сектама. То је једна посебна тема. Оно што бих хтео да кажем: у сваком човеку постоји нешто секташко. А шта је то у нама све секташко? Дакле, све оно што нас тера на изолацију, на самозатвореност, на нетрпељивост према другоме, на искључивост, на фанатизам. Оне верске заједнице које су се одвојиле од неке велике цркве су секте. И ми немамо на нашим просторима пуно одвајања од Православне Цркве, заправо има нешто мало у Црној Гори, али то је занемарљиво. Оно што ми имамо данас код нас, то је да се појављују неке нове верске заједнице, или религијске заједнице, на различитим основама. И код нас почињу да делују неке, пре свега протестантске, заједнице, које се шире. Међутим, ја мислим да то није толико опасност колико то нама изгледа. Мислим да се тиме више прети. Али је суштинско питање: зашто оне имају баш овде плодно тло? Зато што ми не радимо ништа. И ми се не можемо томе супротставити тако што ћемо то константно негирати. То је чувено „кафанско србовање“. Мислимо да ћемо тиме што се бусамо у прса да спасемо своју веру. Ја мислим да те тзв. мале верске заједнице, које ми називамо сектама, оне, управо, имају шансу баш зато што су оне, међу својим члановима, јако повезане, брину бригу, социјалну солидарност и много штошта друго. Наравно, постоје друге врсте тих заједница, и то је питање где држава треба да дође одо изражаја. То су тзв. тоталитарне заједнице. То су оне људске заједнице које атакују на сам људски живот. И против тих и таквих организација, све једно какво схватање заступају, морају да се спроводе законске мере, морају се спречавати. Али, по мом мишљењу мишљењу, Хришћани немају разлога да се плаше ако су укорењени у својој вери, имају разлога да имају наду. А Бог је дао човеку слободу. И ако му је Бог дао ту слободу, онда ми не можемо да му је одузимамо. Дакле, Бог даје човеку слободу, даје му могућност да живи са Њим, али и да живи и мимо Њега, чак против Њега. Исту такву слободу морамо и ми да правимо према другима. И то је хришћанство. Дакле, Хришћани нису никада никоме нешто забрањивали силом. Ви сведочите нешто, а остављате другом да ли ће то да прихвати или неће. Е сада, ви знате, да свака држава мора да поштује тзв. основна права и слободе. Једна од тих фундаменталних права и слобода јесте право на слободу савести и вероисповести. То право подразумева да човек може да буде верујући или неверујући; друго, да сваки човек може да промени своју веру; и због те чињенице не може да буде дискриминисан ни по којој основи. Колико ја знам, то свака европска држава мора да угради у свој правни систем. Европа јесте нешто рестриктивнија, она даје предност тзв. традиционалним црквама. Америка то не разуме, ту традицију, него поштује начело једнаких права за све. Не можемо се ми на тај начин заштитити, нити то треба покушавати. Ми се можемо заштитити управо афирмацијом истинске вере у свој реални, свакодневни, комплетни живот. Децу је питање како родитељи и други васпитавају. Да ли га школа више васпитава, или улица, или ко све не? У вези броја секти. Сматра се да има више од 200. Код нас делује од прилике толике. Наравно, питање је око самог имена. Ти представници тих разних организација, они се буне, и кажу: „Па, ми нисмо секта! Зашто нас сви ословљавате оним именом којим ми не ословљавамо сами себе?“ Зато се данас, од стране научника, више употребљавају изрази „мале верске заједнице“, или „нове верске заједнице“ или „нови верски покрети“. Треба их, опет кажем, поделити на оне тоталитарне, и на остале које су, већином, хришћанске протестантске заједнице. У свету протестантских кондфесија постоји око 2000. И онда је много тих заједница, данас се шир епо свету. Имају не много верника, али их имају, па и на нашим просторима. И наравно, постоје деструктивне, „сатанистичке“, како се зову. Е то је оно што заиста треба спречити! Није ту у питању да ли сте ви против верских заједница, него је то злоупотреба вере! Злоупотреба вере у негацију живота. Прво што то ради младима који су остељиви – то их одваја од породице. Труде се не само физички да их одвоје, него да им створе управо патолошку мржњу према породици. Па онда иде према школи и осталом окружењу. Зашто? Јер тек тада када га одвоје од те средине, онда могу да му раде шта хоће! И онда буде спреман на све. Такви се људи после жртвују, и врше се њима разне манипулације. Онда се, рецимо, прогласи да је самоубиство највећи смисао живота. И дешава се да млади који оду у такве заједнице више неће никакав контакт са родитељима, никакав однос. Јер оне то и хоће да вам покажу: да ви треба да се одвојите од родитеља, од околине од света. „И ви ће те се спасти само ако будете са нама!“ То еј атак на живот. Да не кажем да су користили разне методе испирања мозга. Злоупотреба психологије, психијатрије, ма све могуће! Не бирају се средтства да би се неко придобио за те секте. И то и јесте посао државних органа, да било ко ко атакује на људски живот, ко подстиче на насиље, макар то били и Православни Хришћани, то држава да спречава.

Питање. Да ли би се под зло могао подвести „Да Винчијев код“? Јер, чуо сам о њој страховито много опречних мишљења.

О. Радован Биговић. Није ни на коме православном да износи један суд о томе, на то би могли много боље да одговоре католички теолози, католички свештеници. Према томе, незгодно је судити о свему томе. Па није, ни је дна књига сама по себи ниеј зло. Али, све зависи од нас самих. На нама је како ту књигу тумачимо. Дакле, по мом мишљењу, књига сама по себи не може да буде зло. Она наравно да може да подстиче на зло, да подстиче на насиље, али све зависи од нас самих.

Питање. Колико је деловање или неделовање Хришћанства, конкретно „Беседе на Гори“, на „пасиван отпор“ Махатме Гандија?

О. Радован Биговић. Што се тиче Гандија, ја се њиме нисам посебно бавио. Али знам, да су поједини хришћански мислиоци, када је Будизам крајем 19. и почетком 20. века дошао, доста благонаклоно гледали према Будизму. Свети Николај Велимировић је написао „индијска писма“. Пред крај живота је, видећи два светска рата, све страхоте које су се догодиле у Европи, констатовао „Речи о Свечовеку“. То је његов покушај синтезе Индије и Хришћанства. Пошто је Европа Христа протерала - крајем Средњњег века, односно у Ренесанси заиста јесте била борба против Христа, када се Бог протеривао из умова и срца људи на све могуће начине – Николај завршава са мишљу да је Христос окренуо леђа Европи и да се усмерио према Азији, према Истоку. Међутим, то не значи да Хришћани могу и треба да прихватају Будизам као такав. Зашто? Јер њихов тај аскетизам на крају се завршава ништавилом, завршава се смрћу. И, онда, чему то? Али, ипак треба прихватити да у читавој тој култури има нека врста самоограничења. Код Гандија не треба искључити да није било подстицаја из Хришћанства, из неких других религија

Питање. Да ли се човек може одбранити од зла у свету ако буде најдубље повезан са трансцеденцијом?

О. Радован Биговић. Није циљ Хришћанина да одбаци свет и да се одрекне света. Јер, човек, као људско биће, припада двама световима. У сваком љуском бићу постоје два света. Један материјални, природни свет; у људској природи се налазе елементи космоса, и не постоји ништа у природи, у свету материјалном који нас окружује, а да се то не налази и у нашој природи, људској природи. И, у колико је човек људско биће, он је везан за природу, он без природе, без света не може да постоји, не може да живи. Он се храни светом. Али то је само један део приче. То је само природно биће. Ипак знамо да човек има и нешто друго, има и нешто Божанско у себи, Боголико у себи. И човек се никада не мири са тим и таквим светом. Он хоће, једноставно, да припада једном другом, другачијем свету. И није идеал Хришћана да побегне од света. Напротив, он хоће да се читав космос, сви људи спасу, сачувају, да ништа не пропадне. Ево, за шта је важан Божић, Рођење Христово? Ми то, на жалост, доживљавамо као једну апстрактну догму. Зашто је то преломни догађај, зашто се чак и време од тада броји? Управо зато што имате сада Бога који улази у свет, који прима људску природу као такву, и уздиже је до самог Божанског престола. Прославља је, васкрсава је, обнавља је. И зато Хришћани никада не треба да буду против света. Напротив, треба да брину о том свету, да га негују, да га одржавају, али, исто тако, да цео свој живот управо усмеравају према Богу, да призивају љубав Божију на себе и на свет. То је Литургија, ентитет Цркве, где се све сабира и спаја, и небеско и земаљско, и материјално и духовно, и преци, и потомци, живи и умрли.

Питање. Не треба бежати од света. А шта је са монасима?

О. Радован Биговић. Тачно је да многи разумеју монаштво као бекство од света, или бекство од проблема. Ја не спорим да постоје и такви мотиви, али суштина монаштва се не разликује од суштине другог живота. Циљ хришћанског живота је исти за све. Не, они не беже од света, него они, у ствари, желе да очисте своју сопствену природу од зла, и управо тако највише мењају свет. Погледајте монаштво у свим православним народима. Свети Сава одлази у Хиландар. И Хиландар је природа, место, али је то један посебан амбијент. Није то негде где нема проблема. Тамо живе људи од крви и од меса. Монахе муче све муке, све бриге, сви проблеми као и нас. Али је то један посебан амбијент, где они заиста усавршавају своју сопствену природу, своје сопствено биће, оплемењују га, имају Бога у себи, Духа Светог, Духа Божијег. И управо те личности су оставиле најдубљи траг у нашој историји, најдубље промене. Највиеш су учинили за нашу нацију, културу, Цркву и државу. Дакле, само они људи који су победили зло у себи, који су себе обожили, охристовили, ти остављају најдубљи траг у историји. И монаштво је управо то. Свако има право да бира један начин живота, и монах изабере да цео свој живот посвети искључиво Богу. То не значи да он бежи од природе. Јер, то би било погрешно, то је онда Платонизам, и то је Манихејство итд. Него он, једноставно, бирта начин живота, и каже: „Хоћу свој живот искључиво да посветим Богу, то ми је смисао живота!“ Не значи да је њему лакше него ономе ко је у граду. И то је крст. И наша Црква подједнако вреднује и једно и друго. И оне који служе другоме. ми знамо колико је тешко очувати једну породицу, колико је тешко бити у заједници, колико треба ту љубави, труда, жртве, разумевања. И то су два пута различита, али која имају исти циљ, а то је вечно постојање.

Питање. Да ли, у тежњи за усавршавањем, неком стремљењу ка Богу, као и у падању све дубље и дубље у зло, постоје неке границе?

О. Радован Биговић. На жалост, ја мислим, да не постоје. Искуство показује да не постоје. Ми никада нисмо савршени, увек имамо могућност да будемо бољи. Али, исто тако, када је у питању падање у зло, нико још не зна границе зла. Шта све човек може да уради, тешко је замислити. И то тај реални човек, не неко други, него, можда, на жалост, и ми сами сами.

Питање. Чуо сам да и у Војводини има неких младића Будиста. Прича се да су сазнали нешто што потиче 2000 година пре Христа, неки „печат Бога“, и да ће се он опет појавити на небу 2007. и да ће тада све вере да се уједине пошто је један Бог. Колико је то истинито, и да ли је то само нека пропаганда?

О. Радован Биговић. Таквих прича имате на стотине хиљада. Знате, чим људи немају Бога, траже нешто у замену за Бога. То је управо оно што и данашњи социолози кажу – да не постоји друштво које није религиозно. Питање је само: који је то тип религиозности? То је можда и најбољи доказ да човек тражи негде Бога. А наравно може да почне да обожава неке фетише. Ето, тај печат, па онда некоме може да буде наука, некоме уметност, некоме може да буде и кич, некоме може да буде неко други. Питање је само: шта ће неко да изабере за најдубљи смисао живота, или за божанство? Кроз историју треба погледати шта све људи нису узимали као божанство! Како ми Хришћани знамо да је наш Бог истинит, а не неки други, и да је наш прави, а не неки други. Хришћани верују не у неког Бога којега они замишљају, него они верују у оног Бога који се њима представио, којега су они чули, видели, и могли су чак да га опипају. Јеванђелист јован нам каже: „Ми вам говоримо оно што смо чули, што смо видели, што руке наше опипаше!“ И, тако, у разговору са Муслиманима, Хришћани кажу: „Када се вама Алах показао?“ Никада. Зато се и каже да се Хришћанство темељи на откровењу, односно, то значи да оно верује у оног Бога који се појавио у историји, који се представио човеку. Неко је рекао: „Ако ми покажете какав вам је Бог, ја ћу вам одмах рећи какви сте ви“. Ја мислим да ту има дубоке истине. Хришћански Бог је Личност. Дакле, није ствар, није предмет, није космички демијург, није центар света. Он је личност. И зато и кажемо да је човек икона Божија – зато што је и човек непоновљива личност. И он треба да се управо реализује као личност. Ако Бог није Личност, ако није Тројица, ви не можете да говорите о љубави. Љубав увек подразумева однос најмање два бића. Какав би био тај бог да кажемо „Бог је љубав“, а он је јединка у математичком смислу? Онда не би могао ни да воли ни да мрзи, јер би био сам себи довољан. Уопште љубав подразумева однос, подразумева релацију, личност. То је, кажем, аргумент, односно то је хришћански Бог у којег Хришћани верују. Није то неки филозофски бог. Ви, рецимо, посматрате природу, и онда дођете обичним путем да мора да постоји неко биће које је свет ставило у поред. Али, тај бог је онда неки логички принцип, или космички демијург. Али, ми са тим богом не можемо да имамо никакав однос. И хиљаду других представа. Наравно, имате представе где је Бог све, а човек ништа. А мислим да је таква представа код нас доста укорењена, у нашем народу. Мислим да је то под утицајем Ислама, и да је то једна од највећих трагедија, да је то један од узрока зашто су се младе генерације, модерни људи побунили против Бога. „Нећу Бога који ме поништава, нећу Бога који ми гуши слободу, нећу Бога који ме не признаје!“ Млади данас, када размишљају о животу, они Цркву, па и Бога, доживљавају као претњу слободи својој. Отприлике: „Или ћу да будем слободан, или ћу да будем Хришћанин“. Испада да то двоје се потпуно искључују! Има хиљаду разлога зашто је тако. Људи не схватају да, у ствари, најбоља афирмација људске слободе, људске личности, људског достојанства, ако хоћете – људских права, јесте, управо, бити истинити Хришћанин. Страх од Бога: Бог је све, човек нема шта да тражи јер је само једна играчка; и свођење Хришћанства на рај и пакао; систем кажњавања; не смеш ово, не смеш оно... Па ће да каже: „Ма, ајде, мани ме више, пусти ме да живим мало докле може!“ А заборавља се да се покаже да је Бог љубав, наш Сапутник, наше друго „ја“. Питајте мајку да ли више воли оног сина који јој је добар, послушан, или оног који је пијандура, или ћерку итд. Љубав је изнад закона. То не значи да се она слаже са свим оним што он ради нити да то одобрава! Али, значи да она воли подједнако све. Или, рецимо, један младић се заљуби у једну девојку. Могу сви да говоре да је она најгора, да је курва, да је оваква, да је онаква... Она је за њега најлепша на свету. И обртно. Зато и кажем да је Хришћански Бог, у ствари, Бог љубави

Питање. Ако бисте могли да нам кажете нешто о екуменизму и учешћу Српске Православне Цркве у томе.

О. Радован Биговић. Данас се говори о екуменизму и говори се о интеррелигијском дијалогу. То су две различите ствари. Екуменизам је настао негде у 19. веку, и то је појава дијалога између западних и источних Хришћана, дакле између Римокатолика, Протестаната и Православних Хришћана. Интеррелигијски дијалог је дијалог Хришћана са другим нехришћанским религијама. Све Православне Цркве учествују у обе врсте дијалога. Ми мислимо да је то нова појава. Није то нова појава у историји Цркве уопште. Хришћани су одувек сматрали да је највећа трагедиај што је дошло до тог раскола између западног и источног Хришћанства. И, од тада па до дана, у разним периодима, било је покушаја да дође до помирења, да се васпостави јединство хришћанског света. И, на жалост, најчешће због политичких разлога, није дошло до тога. И, онда, како су векови пролазили, отуђење је бивало све веће, било је разних непријатељстава (имате Крсташке ратове, и много шта друго), непознавања и међусобног удаљавања. Тако да су, после 10 векова практично, то постала два отуђена и непријатељска света. И у овом периоду је нешто интензивнија та сарадња, разговор. Надамо се да једног дана, ако то буде Божија воља, ће доћи до јединства хришћанског света. Дакле, у томе наша Црква учествује. Готово свакодневно се одржавају разне конференције. Ту иду званични представници Цркве које шаље Свети Архијерејски Синод. Код необавештених с правом постоји једна бојазан, један страх. наиме, они често мисле да тај екуменизам води томе да се Православни одрекну свог идентитета. Међутим, то никоме од Православних не пада на памет. Православни, као разлог зашто учествују у екуменском покрету наводе следеће: прво, желе да упознају западне Хришћане; и друго, да се и они представе њима. Јер, кад бисте само чули западне научнике,<]]>5059Mon, 25 May 2015 10:57:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5-r5051/

Црквени песник изражава одушевљење целе Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и незна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и дело њихово. И стварно, човек је слаб да испева достојно славословље њиховом подвигу у вери и светости, служећи Богу и људима преданом и пожртвовном љубављу по примеру великог Пастира наших душа Исуса Христа и свих Његових изабраних ученика. Човек је слаб да речима изрази њихово велико дело које они започеше, а оно се много струко оплоди и оплођава, јер они са савршеном преданошћу унесоше у њега свој дух, који помоћу Духа Божјег постаде животворна сила у браздама народне душе, да би се и овде испу ниле речи Исусове: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди" (Јов. 12, 24).

Ми не знамо како да изразимо скрушеност побожног срца и недоумицу ,,са каквим похвалним венцима да овенчамо... и са каквим похвалним песмама да узнесемо богомудре учитеље!" Из баште побожности можемо набрати много цвећа да бисмо исплели најлепше венце, којима ћемо да украсимо светитељски лик двојице равноапостолне браће Ћирила и Методија. Али ми смо немоћни да опишемо сву лепоту те духовне велелепности коју можемо да сакупимо из баште побожности.

Света браћа Кирило и Методије, као просветитељи словенских народа, толико су пријатни Богу и велики пред људима, колико и апостоли Христови; због тога их света Црква молитвено истиче као равноапостолне. Словенске народе они су про светили светлошћу Јеванђеља. И тако, они народи који су седе ли у тами духовног незнања, где су дуго чезнули, били су обасјани светлошћу Божанске науке. Ето откуда долази одушевљење побожном срцу пред делом свете браће, ето откуда долази молитвено поклоњење пред њиховом светошћу! Засијала је неугасива светлост Христове науке по целом словенском пространству и настаде дан нове духовне историјске судбине за словенске народе. Јер је многобоштво било мрак незнања и из тога мрака света браћа су извела словенске народе у пределе духовног знања и начинила их народима способним за културни и државни живот.

Мрак незнања, религиозног, моралног, друштвеног незнања, мрак без просвећености јесте сенка смрти. То се види у судбини свих људи и народа. Они људи који не напуштају мрачан живот остају неплодни, како за себе, тако и за друге. Они одлазе из овога света не додавши било какав добар допринос заједничком животу, те да на тај начин украсе себе великом чашћу сарадника у Божјем свету. И народи, који су стајали по страни живота и које није обасјала светлост, распадали су се и полако нестајали. Тамо, у мраку незнања, пропадају стваралачке силе и постају неплодне.

Али, ето, света браћа Ћирило и Методије, просвећујући огромни свет Словена светлошћу Христове науке, изведоше тај океан људи из сенке смрти и начинише их живим светом про свећених и културних народа. Снажно се подижу таласи просвете и духовних тежњи на бескрајном океану Словена у току многих векова. Високо се издижу врхови силних таласа духа, по кретани дубином океана, који се узбуркава помоћу речи Христове и благолатних сила Духа Божјега. Вековима хучи океан словенства и испуњује га хармонијом вере, побожности и културним уздизањима целокупне историје човечанства.

У истој молитвеној песми, која је ове вечери прозвучала сводовима Божјега храма, каже се даље да је и наш народ као дивља маслина био од стране свете Браће пресађен на оплемењени корен Православља. Видите ли како се са мало речи описује необорива историјска истина да је наш народ, кроз хришћанство био облагорођен и духовно препорођен, да би родио благе плодове просвете и врлине. Наш је народ имао духовне моћи, имао је стваралачке способности које му је Бог у душу усадио. Али да исте не би избујале у лоше плодове, потребно је било да народ буде пресађен на здрави корен хришћанства, те да тако донесе благе плодове вере и духовне културе, духовног и моралног живота. Кроз хришћанство је оваплоћена душа нашег народа. Да би била здравау стваралачком смислу и да би се уздигао целокупни народни живот. Тако је наш народ забеле жио необичан напредак и дао значајан допринос за напредак целокупног словенства.

Историја је светлим словима забележила заслуге свете браће Ћирила и Методија, како за наш народ тако и за све словенске народе. Света Браћа, покретани тежњама вере, као верне слуге Божанског Просветитеља Исуса Христа, предали су се подвигу и бдењу да би пронашли словенску азбуку, помоћу које би јеванђељска истина била објављена словенским народима.

Они су превели с грчког на словенски језик свештене и црквене књиге, да тако јеванђељска просвета продре дубоко у недра народа и да га препороди за нов живот. Створио се почетак благодатно просвећене црквености, помоћу које је као с јаким тврђавама била чврсто заштићена, како јеванђељска вера, тако и национална судбина нашега народа. У православном словенском свету подигнуте су цркве, које су биле светионици у огромном и нерукотворном дому тих народа. И тако, поред осталих словенских народа, и наш је народ чврсто ступио на пут једне боље судбине коју прати благослов Божји.

Дело свете Браће Ћирила и Методија продужили су њихови ученици с новим значајним успесима, који су златним словима записани у историјском летопису нашег народа. Споменимо само Охридског учитеља, епископа и чудотворца Климента пре славног, чије дело значи неизмеран допринос просвети словенских народа и јачању народног духа и народне свести. Тај изданак ћирило-методијевског стабла, који је укорењен дубоко у животну снагу корена Јесејева (Ис. 11, 10), који је Христос Господ, шири се гранама својим над нашом земљом, као њен заштитник и надахнуће.

Кирило-методијевском делу наш народ дугује своје државно уређење, а у вековима искушења и ропства - дугује силу верске и народне отпорности против нападача на земљу и душу његову. Због тога је наш народ, који је преко дела ове двојице браће просветитеља ушао у дворове Господње. очувао сећање на њихову изванредну молитвену успомену, призивајући у усрдним молитвама њихову помоћ и заступништво пред Богом.

И сада наш народ, кога је црквени песник био описао као дивљу маслину, црпећи животну снагу из стабла дубоко укорењеног у Ћирило - Методијевску Богу пријатну службу, расте као огромно дрво, благодатно повијено и украшено добрим плодовима, да под његовим хладом деца његова увек налазе одмор и утеху у тешким бедама, а благодатни сокови тог оплемењеног дрвета народног бића јесу сокови стваралаштва, уздизања и духовног преображаја. И црквени песник завршава: ,,Од Бога добисмо мир и богату милост." Какав необухватни мир примише словенски народи кроз хришћанство, какав необухватни мир прими и наш народ, те унутрашње измирен силом Христовом да ствара чврсту везу свога јединства - друштвеног, државног, духовног и културног.

И још много богатих милости прими наш народ! Његова далека и ближа историја нас учи, да од Божјег благослова долазе милости кадгод се Ћирило - Методијевски народ побожности обраћао Оцу светлости, од Кога долазе сви савршени дарови.

Дакле, молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!

Извор: Епархија бачка

• Вера
  

|

Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.

При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар:

Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

Свети пророк Исаија

Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.

Свети мученик Христифор

Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.

Здрава духовна литература побуђује страх Божији, а то није страх као неки други страхови, већ надасве дубоки осећај љубави и пажње према Богу и Божијим заповестима. Од апостолских времена хришћанство се препознавало као ширење радосне, добре вести о Богу који је постао човек нас ради да би нас учинио баштиницима вечности, боговима по благодати. У најранијим хришћанским списима нема оне оптерећености злом и дијаболичним темама које се јављају у каснијим вековима, нарочито на средњовековном Западу.

У једној од задњих порука говорио сам о теорији спасења задовољавањем увређеног Божијег достојанства, што је посебно везано за западног средњовековног теолога Анеслма Кентерберијског (1033-1109), нарочито његово дело Cur Deus Homo (1098), односно зашто је Бог постао човек. Упроштено речено, у том учењу Син Божији постао је човек и пострадао на крсту да би својом заслугом задовољио Бога Оца који је увређен прародитељским грехом, као увредом његовом достојанства. Касније Тома Аквински (1225-1274), а касније у време Реформације и Калвин, разрађују ово учење наглашавањем казне којом се задовољава божанска правда. Корени размишљања у овом правцу досежу до бл. Августина Ипонског (354-430). Истина у Светом Писму имамо референци у овом правцу (нпр. Рим 3, 23-26; 2Кор 5, 21; Гал 3, 10,13; 1Пет 2, 24 и 3,18). Међутим, ове теорије засноване су на јуридичком поимању греха, опроштаја грехова и спасења док је већина Светих отаца, посебно, на Истоку ове пасусе у Св. Писму разумевала више у фигуративном смислу. Овом темом су се после бавили теолози Реформације, нарочито Калвин, па се протестантска учења о овој теми разликују и од римокатоличких, на горе, наравно. Анселмова учења православном хришћанину заиста звуче чудно и слободно речено уврнуто, на пример да је Христос својом смрћу на крсту платио откуп Сатани (Cur Deus Homo, 1.7). Божија љубав и милосрђе су у овом систему потпуно подређени појмовима части и достојанства (honor, dignitas) и критичари Анселма су увелико у праву када су препознали да је његов богословски систем формиран под јаким утицајем феудалног друштва његовог времена.

За разлику од света Анселма и Аквинског и њима сличних учитеља, Православна Црква је дубоко чувала своја светоотачка предања дубоко уткана у православни етос и Литургију. Спасење, опроштај грехова, наш однос са Богом нису питања морализма већ онтологије, тачније, живог односа човека и Бога који се не може свести на јуридичке принципе. Страдање није казна Бога који жели да нам нанесе Бол због неке божанске правде која је јача од његовог милосрђа, већ допуштење у коме поштује наш избор и коначно израз његове љубави, јер кроз страдање многи долазе себи и враћају се Богу. Кроз Христа смрт, највећи и коначни непријатељ, постаје двер ка вечном животу. Да Бог није допустио да се након прародитељског греха актуелизује смрт која је као могућност и пре пада постојала у створеној природи, стање отуђености од Бога претворило би се у вечно и непромењено стање. Пакао за православне пре свега је место самоизгнанства, а не простор где Бог вечно мучи оне који нису одговорили на његову љубав. Опроштај грехова није јуридички чин који захтева скрутинозну исповест која се претвара у психоаналитичку сеансу и иследнички чин духовника, већ загрљај Бога и човека који егзистенцијално осећа свој пад и удаљеност од Бога и своје богодане природе. Зло суштински не постоји, већ се реализује у личном промашају, неуспеху пале воље и зато створени свет није несавршен, већ смо ми несавршени да видимо хармонију на којој он почива. Много је тих разлика и за онога који у Православље долази из неког другог хришћанског система треба да се роди читав нови свет.

Да не бих много дужио са Анселмом и његовим учењима, важно је закључити да је овом деформацијом аутентичне православне традиције, посебно оне која је у непрекинутом континуитету развијана на Истоку, отворен пут једној духовности која делује крајње узнемирујуће. Та "духовност" је оптерећена Богом који тражи човеково страдање, муком и патњом која задовољава Божанско достојанство, потребом подвига и мучења тела како би се задовољио Бог и искупили грехови. Морам да кажем да није нимало чудно што су атеистичке теорије настале у интелектуалном и богословском окриљу римокатоличког и протестантског Запада јер веома је тешко разумети како човек може волети Бога који због свог увређеног достојанства тражи наше мучење, бол и патњу. Сећам се још као студент сам читао о једном француском проповеднику из 18. века који је на Велики Петак загрмео у цркви речима: Како Боже можеш да више гледаш страдање и мучење свог Сина на крсту. Зар ниси задовољен његовом патњом коју трпи ради тебе и нас. И тада и сада сам шокиран овим речима јер крајње исходиште овог погрешног учења јесте дубоки шизофрени јаз између Бога Оца и Сина. Бог Отац је подсвесно одгурнут у неке далеке небеске сфере где борави као неки сурови деспот и кажњава све који га увреде, а Бог Син се претвара у неку врсту Прометеја, револуционара који изазива дивљење јер страда ради свог Оца и ради нас. Исход је познат, западни човек је Бога Оца на крају интелектуално елиминисао, а Христос се претворио у човека хуманисту. Хришћанство је у великој мери заменио хуманизам, о чему су писали многи православни богослови и мислиоци. Отуда када данас читамо нека дела римокатоличких мистика бивамо дубоко духовно узнемирени крајностима које произилазе управо из једне духовне атмосфере која је обликована сталним страховима од казне, мучења.

Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу пресађен на Исток и нанео такву огромну штету нашој традицији, посебно у периоду комунизма у двадесетом веку. Атеизам свакако није поникао на источним просторима, већ је тамо донешен од стране интелектуалаца који су доносили напредне европске идеје свог времена. Лажни месијанизам комунистичких теорија нашао је погодно тло на православном Истоку, посебно у Русији где са утицајем европског просветитељства од 18. века имамо процес стварања појединих облика духовности које су стране православној традицији. У Русији се донекле примио и западни пијетизам који је настао као реакција на суву римску јуридичку сотириологију. Св. Игнатије Брјанчанинов доста је писао о овим западним утицајима који човека воде у духовну прелест. Западни утицаји ширили су се и на просторима Османског царства преко разних мисионара, отварањем школа, а посебно школовањем младих интелектуалаца који су доносили са собом не само најновија учења атеиста, већ и духовне традиције које су православном Истоку увек биле туђе и тешко схватљиве. То се односи и на разне апокалиптичке теме, долазак Антихриста и сл., а потом и на разне форме антисемитизма који је на Западу, а потом у Русији новијег доба налазио веома плодно тло.

Осим тога, данас посебно треба имати у виду опасност псеудо-старческе литературе која селективно узима неке елементе из монашког предања наше Цркве, пренаглашава их и представља велику опасност за младе људе, како оне који су у свету, тако и оне који су у манастирима. У монашкој традицији Православне Цркве богонадахнути старци су од самог почетка били веома важан фактор формирања духовне личности младих монаха. Уосталом, пракса искусних стараца који поучавају почетнике није само део хришћанског предања, налазимо је и код будиста, хиндуиста, а касније и код муслимана (суфиста) и сл. Ствар је у томе да послушање кроз које се одричемо наше пале воље представља у хришћанској традицији кључни корак у правцу духовног оздрављења. Самостално расуђивање у ситуацији у којој смо овладани страстима веома је ограничено и често може да одведе у заблуду и прелест. Зато је духовно руковођење по манастирима имало посебан значај и дан данас га има. Проблем је у томе што је пренаглашавање ауторитета старца и апсолутизација личности старца у односу на Цркву увек било и извор проблема и сукоба, нарочито између монаха и Епископата. Свима нам је позната стара духовна поука "«Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога." Св. Јован Лествичник чак каже да је лакше увредити Бога него старца, јер ако увредимо Бога старац ће се молити за нас, али ако увредимо старца остали смо без заступника. Извлачење ових поука ван контекста у коме су настале може да буде крајње опасно.

Данас смо сведоци појединих монаха који су поштовање својим старцима претворили у идолатрију и са њима заједно иду у стварање пара-црквених група. Довољно је само погледати њихове текстове и коментаре и човека ухвати језа. Преовладава једна мрачна и злокобна слика света, теорије завере, осуђивање и клеветање до отворених излива мржње и бестидне вулгарности као и много тога другога што човека који им следује потпуно удаљује од аутентичнеправославне духовности, и коначно од Бога. Узмимо с друге стране поуке великих и светих стараца, међу којима ми је посебно драг и близак Св. Силуан Атонски. Његове речи су једноставне и зраче радошћу, благодарношћу и светлошћу. Нема код њега никакве пијетистичке распричаности, оптерећености страдањем и патњом, нема оног болесног страха већ нас учи здравом страху Божијем тј. страху да не повредимо љубав Божију и срце ближњег својом неблагодарношћу, својим самољубљем. Имајући с друге стране у виду списе разних ултра-ревнитеља који свуда виде зло и демоне није нимало чудно да су управо ти квази-духовни кругови главна упоришта "ревновања" за чистоту вере из којих се шире разни трачеви и клевете. Њихови текстови изазивају страх и језу јер не произилазе из истинског духа љубави и бриге за Цркву, већ носе набој демонске енергије. Свет о коме они пишу свет је завера, демонских привиђења, тајних глобалистичких удружења, у коме су изгледа здрави само они - изабрана духовна елита, док остали сви тону у мору греха и страсти. У таквој литератури зато нема здравог учења о Цркви јер је Црква за њих само тамо где су њихови истомишљеници и следбеници. Наравно, не треба даље трошити речи и енергију како би се јасно и гласно рекло да је реч о демонској духовности у којој многе неопитне душе налазе свој духовни бродолом.

Зато је важно читати литературу која духовно изграђује и буди позитивне мисли и осећања. Све оно што уноси немир, страх и зебњу човека удаљује од Бога и његове стварне личности. Зато је читање богонадахнутих текстова увек повезивано по значају са молитвом јер као и молитва бављењем мислима светих људи у нама се изграђује ум Христов (1Кор. 2, 16).

Архимандрит Сава Јањић

На са­мом кра­ју про­шлог ме­се­ца (31. мар­та) фак­тич­ки се на­вр­ши­ло 70 го­ди­на од смр­ти Све­те Ма­ри­је Па­ри­ске, али по­што је она сво­је му­че­ни­штво про­шла на дан Ве­ли­ке су­бо­те, мо­же се ре­ћи да и го­ди­шњи­ца у ства­ри па­да на Ве­ли­ку су­бо­ту. Уче­ње ове пре­по­доб­но­му­че­ни­це нај­бо­ље са­жи­ма­ју два ње­на ис­ка­за. Пр­ви: „Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“ И дру­ги: „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“

Ма­ти Ма­ри­ја Скоб­цо­ва би­ла је ова­пло­ће­ње и жи­ва илу­стра­ци­ја обе ове тврд­ње. Са јед­не стра­не шо­кант­но ван кли­шеа, а са дру­ге стра­не слу­шки­ња дру­гим љу­ди­ма до ме­ре соп­стве­не смр­ти. Ро­ђе­на је као Ели­за­ве­та Пи­лен­ко 1891. го­ди­не у Ри­ги а скон­ча­ла је у освит сло­бо­де у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ра­вен­збрик 1945. го­ди­не. Из­ме­ђу ове две гра­ни­це би­ћа про­те­же се је­дин­стве­на при­ча. Ево тек не­ких де­та­ља.

Ли­зин – Ма­ри­јин отац био је јав­ни ту­жи­лац у Ри­ги. Он је, ме­ђу­тим, на­пу­стио град и пре­се­лио се са по­ро­ди­цом на има­ње свог по­кој­ног оца тик уз ло­кал­но гро­бље, ко­је је на­да­ље слу­жи­ло као стал­но игра­ли­ште за ма­лу Ли­зу и ње­ног бра­та. Мо­жда је због тих гро­бљан­ских ига­ра ма­ла Ли­за би­ла оп­сед­ну­та те­мом смр­ти и шо­ки­ра­ла ро­ди­те­ље сво­јом при­чом ка­ко ће умре­ти у пла­ме­ну. Ипак, че­тр­на­е­сто­го­ди­шња Ли­за је би­ла са­тр­ве­на пре­ра­ном смр­ћу свог нај­дра­жег та­те, и та­да је за­пи­са­ла: „Јад­на ја ко­ја сам из­не­на­да од­ра­сла по­што сам раз­от­кри­ла тај­ну од­ра­слих: Да Бо­га не­ма, и да је свет во­ђен жа­ло­шћу, злом и не­прав­дом. Та­ко се за­вр­ши­ло де­тињ­ство.“ У кул­тур­ну и по­ли­тич­ку пре­сто­ни­цу Ли­за се се­ли 1906. го­ди­не и ту у Пе­тро­гра­ду при­кљу­чу­је се ра­ди­кал­ним гру­па­ма. Кре­ћу­ћи се са сво­јих 15 го­ди­на у кру­гу сим­бо­ли­ста, упо­зна­је свог стал­ног при­ја­те­ља Алек­сан­дра Бло­ка, ко­ји на ње­ну буч­ну и не­на­ја­вље­ну по­се­ту од­го­ва­ра сти­хо­ви­ма: „Са­мо онај ко је за­љу­бљен има пу­но пра­во да се на­зо­ве људ­ским би­ћем.“ Жа­ли­ла се по­сле да у то вре­ме ње­ни иде­а­ли­стич­ки дру­го­ви „ни­су раз­у­ме­ли да ре­во­лу­ци­ја зна­чи осе­ти­ти ко­но­пац око вра­та“. У том пе­ри­о­ду Ели­за­ве­та по­ста­је пр­ва де­вој­ка ко­јој је по­шло за ру­ком да упи­ше те­о­ло­шку се­ми­на­ри­ју (при ма­на­сти­ру Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду). Тих да­на Ли­за да­њу учи а но­ћу др­жи кур­се­ве рад­ни­ци­ма у фа­бри­ци „По­у­ти­лов“.

У сво­јој 18. го­ди­ни (1910. го­ди­не) уда­је се за „бољ­ше­ви­ка“ Ди­ми­три­ја Ку­зми­на. Ме­ђу­тим, тај брак „из са­жа­ље­ња пре­ма деч­ку из за­тво­ра“ про­па­да (1913. го­ди­не). Ли­зи оста­је ћер­ка Га­ја­на, док њен бив­ши муж ка­сни­је по­ста­је ри­мо­ка­то­лич­ки ак­ти­ви­ста. Та­да из­ла­зи ње­на пр­ва књи­га по­е­зи­је (Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла и пе­сник). У пи­сму Бло­ку по­во­дом ње­не дру­ге збир­ке Ко­ре­ни ка­же: „Же­лим са­мо да ис­ка­жем про­сту Бо­жи­ју реч“.

По­чет­ком ра­та се­ли се на да­ле­ки југ Ру­си­је. Та­да ски­да ла­нац ко­ји је но­си­ла у по­ја­су „да је под­се­ћа на Хри­сто­ву ег­зи­стен­ци­ју и пат­ње чо­ве­чан­ства“ раз­у­мев­ши да „хри­шћан­ство ни­је ауто­мор­ти­фи­ка­ци­ја не­го од­го­вор дру­гом“. При­дру­жу­је се Ре­во­лу­ци­о­нар­ној пар­ти­ји со­ци­ја­ли­ста, гру­пи ега­ли­тар­ни­је ори­јен­та­ци­је од Ле­њи­но­ве Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је (по­зна­тој под ка­сни­јим име­ном „бољ­ше­ви­ци“). У ок­то­бру 1917. го­ди­не би­ла је у Пе­тро­гра­ду ка­да су бољ­ше­ви­ци зба­ци­ли при­вре­ме­ну вла­ду. Би­ла је уче­сни­ца Све­ру­ског со­вјет­ског кон­гре­са и чу­ла је ре­чи Троц­ког упу­ће­не ње­ној гру­пи: „Ва­ша ре­во­лу­ци­о­нар­на уло­га је за­вр­ше­на, са­да иди­те где вам је ме­сто: у исто­риј­ску кан­ту за ђу­бре“ (та­да је чак по­ми­шља­ла на ње­го­во уби­ство).

У фе­бру­а­ру 1918. го­ди­не по­ста­је гра­до­на­чел­ник Ана­па. По ње­ним ре­чи­ма, „чи­ње­ни­ца да је гра­до­на­чел­ник жен­ско та­да је ви­ђе­на као не­што очи­глед­но ре­во­лу­ци­о­нар­но“. Ме­ђу­тим, ка­да су „бе­ли“ за­у­зе­ли град, Ли­зи је су­ђе­но као бољ­ше­ви­ку. Ње­на од­бра­на је гла­си­ла: „Не­мам ло­јал­но­сти ни пре­ма јед­ној вла­ди не­го пре­ма они­ма ко­ји­ма је прав­да нај­по­треб­ни­ја... би­ли бе­ли или цр­ве­ни... ра­ди­ћу за прав­ду и убла­же­ње пат­њи... по­ку­ша­ва­ју­ћи да во­лим бли­жњег.“ На­рав­но да јој та­ква од­бра­на ни­је спа­сла гла­ву. Ег­зе­ку­ци­ју је из­бе­гла са­мо за­хва­љу­ју­ћи сим­па­ти­ји у њу за­љу­бље­ног су­ди­је, у ко­га се и са­ма за­љу­би­ла, ње­ног бу­ду­ћег дру­гог му­жа Да­ни­је­ла, са ко­јим је, по­сле мно­гих пе­ри­пе­ти­ја, по­бе­гла из зе­мље. Ли­за се та­ко са мај­ком, му­жем, си­ном Ју­ром и ћер­ком Ана­ста­си­јом (ћер­ка из пр­вог бра­ка Га­ја­на, пре­ко оца за­вр­ша­ва у Бел­ги­ји) 1923. го­ди­не на­ла­зи у Па­ри­зу. Ипак, ње­на ћер­ки­ца На­стја ту уми­ре од гри­па, и по­сле по­гре­ба Ли­за, по сво­јим ре­чи­ма, „по­ста­је још све­сни­ја све­о­бу­хват­ног и ши­рег ма­те­рин­ства“.

Ње­ни те­о­ло­шки спи­си у два то­ма Же­тве Ду­ха из­ла­зе из штам­пе 1927. го­ди­не. Уз по­др­шку вер­ног при­ја­те­ља Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ли­за – Ма­ри­ја отва­ра вра­та свог до­ма за ру­ску и оста­лу си­ро­ти­њу: ку­ва за њих, на­ба­вља но­вац, ор­га­ни­зу­је жи­вот из­бе­гли­ца, „бо­ра­ве­ћи сва­ки дан са де­се­ти­на­ма ту­жних љу­ди“. Исто­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња о До­сто­јев­ском. Њен дом по­ста­је на­род­на ку­хи­ња, свра­ти­ште, као и ака­де­ми­ја где се оку­пља­ју сви ка­сни­је по­зна­ти те­о­ло­зи, ве­за­ни за Ин­сти­тут Све­тог Сер­ги­ја.

Ли­за је за­мо­на­ше­на под име­ном Ма­ри­ја 1932. го­ди­не; за­мо­на­шио ју је њој до­жи­вот­но ода­ни Ми­тро­по­лит Евло­ги­је, ко­ји је при­ло­жио нео­п­ход­них 5000 фра­на­ка за 9 vil­la de Sa­xe, ко­ју је ма­ти Ма­ри­ја пре­тво­ри­ла у свра­ти­ште. По­сле две го­ди­не пре­се­ли­ла се у 77 rue de Lo­ur­mel, где су жи­ве­ле нај­си­ро­ма­шни­је ру­ске из­бе­гли­це, да би им по­моћ би­ла бли­же.

Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла чу­ве­ни при­зор на ули­ца­ма Па­ри­за тих го­ди­на. Тр­че­ћи по луд­ни­ца­ма и спа­са­ва­ју­ћи „лу­де“ из мен­тал­них бол­ни­ца, чи­не­ћи све од ра­да до про­шње не би ли обез­бе­ди­ла хра­ну за на­род у свом до­му. Ипак, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је Блум у сво­јим се­ћа­њи­ма опи­су­је Ма­ри­ју из тих да­на овим ре­чи­ма: „Би­ла је то нео­бич­на мо­на­хи­ња... у свом по­на­ша­њу и ма­ни­ри­ма... Јед­но­став­но сам се уко­чио ка­да сам је угле­дао пр­ви пут. Ше­тао сам бу­ле­ва­ром Mont­par­nas­se и ви­део: Ис­пред ка­феа на тро­то­а­ру ста­јао је сто, на сто­лу је ста­ја­ла кри­гла пи­ва, а иза кри­гле је се­де­ла ру­ска мо­на­хи­ња у пот­пу­ној мо­на­шкој оде­ћи. По­гле­дао сам је и од­лу­чио да ни­кад ви­ше не при­ђем тој же­ни. Та­да сам био млад и екс­тре­ман...“ Дру­ге мо­на­хи­ње ни­су ту мо­гле да бо­ра­ве ду­го, на­зи­ва­ју­ћи Ма­ри­ју и ње­ну ку­ћу „цр­кве­на бо­е­ми­ја“. Ма­ри­ја је ме­ђу­тим пи­са­ла: „Ка­кве оба­ве­зе про­ис­ти­чу из сло­бо­де ко­ја нам је да­ро­ва­на? Из­ван смо до­ма­ша­ја про­го­на: мо­же­мо да чи­та­мо, пи­ше­мо, отва­ра­мо шко­ле. У исто вре­ме осло­бо­ђе­ни смо тра­ди­ци­о­на­ли­зма ста­рог до­ба. Ми не­ма­мо огром­не ка­те­дра­ле, укра­ше­на је­ван­ђе­ља и ма­на­стир­ске зи­до­ве... Наш по­зив је ве­ћи јер смо по­зва­ни на сло­бо­ду.“ Има­ју­ћи по­др­шку је­ди­но од сво­јих при­ја­те­ља Ми­тро­по­ли­та Евло­ги­ја, оца Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, као и ње­ног бу­ду­ћег са­бра­та у му­че­ни­штву, све­ште­ни­ка ко­ји је у до­му слу­жио Ли­тур­ги­ју, оца Ди­ми­три­ја, Ма­ри­ја је пи­са­ла: „За цр­кве­не кру­го­ве ми смо су­ви­ше ле­во, а за ле­ви­ча­ре ми смо су­ви­ше цр­кве­но­ми­сле­ћи.“

Ка­да је Па­риз оку­пи­ран ма­ти Ма­ри­ја и отац Ди­ми­три­је кри­ли су је­вреј­ску де­цу и швер­цо­ва­ли их у ко­ли­ци­ма за ђу­бре, де­ле­ћи, при­том, од­ра­слим Је­вре­ји­ма ла­жне сер­ти­фи­ка­те о кр­ште­њу и ико­не Бо­го­ро­ди­це да их но­се у нов­ча­ни­ку као „по­моћ“ јер за љу­де ко­ји но­се ико­не ма­ње се сум­ња да су Је­вре­ји. На по­је­ди­не при­го­во­ре ка­ко Је­вре­ји ни­су про­блем хри­шћа­на Ма­ри­ја је од­го­ва­ра­ла: „Да смо ствар­но хри­шћа­ни, сви би­смо но­си­ли зве­зду, јер вре­ме ис­по­вед­ни­ка је до­шло.“

Ма­ти Ма­ри­ја је ухап­ше­на 8. фе­бру­а­ра 1943. го­ди­не и за­вр­ши­ла је у ло­го­ру Ра­вен­збрик, док су њен син Ју­ра и отац Ди­ми­три­је пре­ме­ште­ни 40 ки­ло­ме­та­ра да­ље у ло­гор До­ра где су и уби­је­ни. У пи­сму ко­је је про­на­ђе­но на­кон ње­го­ве ег­зе­ку­ци­је Ју­ра пи­ше: „Са­свим сам ми­ран... чак на не­ки чу­дан на­чин и по­но­сан што де­лим ма­ми­ну суд­би­ну... Дра­ги, обе­ћа­вам вам да ћу са­чу­ва­ти до­сто­јан­ство... шта год да се до­го­ди... Пре или ка­сни­је сви ће­мо би­ти за­јед­но.“

О то­ме ка­ква је ма­ти Ма­ри­ја би­ла уте­ха свим сво­јим са­пат­ни­ци­ма у ло­гор­ским да­ни­ма, до­вољ­но го­во­ре ре­чи јед­не од пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ши­ца: „Би­ли смо иш­чу­па­ни из сво­јих по­ро­ди­ца и, не­ка­ко, она нам је по­ста­ла по­ро­ди­ца...“ На кра­ју пре­жи­вев­ши чак и та­ко­зва­ну „ба­њу“ – оде­ље­ње у ко­је су сла­ли рад­но не­спо­соб­не да умру од гла­ди, 30. мар­та 1945. го­ди­не, ка­да се у ло­го­ру већ мо­гла чу­ти ар­ти­ље­ри­ја Цр­ве­не ар­ми­је и ка­да је осло­бо­ђе­ње би­ло пи­та­ње да­на, ма­ти Ма­ри­ја је за­ме­ни­ла свој ло­го­ра­шки број и та­ко у га­сној ко­мо­ри за­у­зе­ла ме­сто мла­де Је­вреј­ке, ко­ја је та­да ка­да се сло­бо­да већ мо­гла чу­ти има­ла ве­ли­ку шан­су да пре­жи­ви. Цр­ква је то­га да­на пра­зно­ва­ла Ве­ли­ку су­бо­ту а ма­ти Ма­ри­ја је оба­ви­ла сво­ју Пас­ху „кроз огањ и во­ду“ да би до­че­ка­ла Вас­крс у Цар­ству Бо­жи­јем.

Све­ти Са­бор Ва­се­љен­ске Па­три­јар­ши­је ју је 16. ја­ну­а­ра 2004. го­ди­не увр­стио у Дип­тих Све­тих за­јед­но са ње­ним си­ном Ју­ром, са­рад­ни­ком Или­јом и све­ште­ни­ком Ди­ми­три­јем. За дан њи­хо­вог пра­зно­ва­ња од­ре­ђен је 20 ју­ли.

Је­ро­ђа­кон Алек­сан­дар Су­бо­тић

„За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“

Ма­ти Ма­ри­ја

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 16–18.

Online извор: Поуке.орг

преузмите оргиналну страницу из Православља

View attachment: o. A. Subotic, Pasha Mati Marije Pravoslavlje 1154, str. 16-18.pdf

Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим^[1]. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.

У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда преће у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.^[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.^[3]

Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелски просветитељ.

Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих и оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.

Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе Никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећском Паисију Јањевцу (1614-1647. г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским и о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове, и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, мећу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.^[4] Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.

Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.

У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).^[5] У тој грамати он писаше:

"Смерност моја пише у богоспасаему епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне".

Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, ^[6] на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, у ствари је источни део древне Захумске епархије, јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574. г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не преће одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.

У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.^[7] Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.

О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.

У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. ^[8] Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.

Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.^[9] А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.

Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму^[10]: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете".

Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ. одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667. г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.

Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси са хранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.

Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи^[11] Василије Бркић-Јовановић (1763-1765. г., умро 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу^[12]. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.^[13]

Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали, исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива пред његов празник Васиљев-дан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија, и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богородице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника.

Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштећене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћу Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.^[14] Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.^[15] Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи.

Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде.

Извор: Радио Светигора

Напомене:

^[1] О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613. г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613. г. уморили.

^[2] Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574. г.). - У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, - дивну себи задужбину пред Богом и својим родом.

^[3] Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671. г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру ВИИ и Клименту Х и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? - Ова писма у ствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим "успесима" пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913).

^[4] О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. - Свети Василије је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: "Аз смјерни митрополит Захолмски Василије". Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије.

^[5] Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници.

^[6] По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. - Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију.

^[7] О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Пљеваља забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године.

^[8] Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.

Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.

Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.

Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.

Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.

Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.

Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" — Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

Линк ка теми

Живите шесту деценију живота, а ваша нуклеарна централа и даље даје исту енергију…

Годинама нисам могао да одговорим на то питање, заобилазио сам одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример, Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комуниста, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату. Спасао је све своје војнике, а сам је погинуо раскомадан – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога. Мислимо да имамо времена за добра дела, сутра, прекосутра… А, ако умреш ноћас? Чини ми се, још јуче сам седео са Олегом Ивановичем Јанковским, ево његове јакне, његове луле. А, где је сада Олег? Спријатељио сам се са њим на снимању филма Тзар. Причали смо много о животу. И данас, после његове смрти причам са њим. Молим се: „Господе, помилуј и спаси његову душу!“ Ето шта пролази са оне стране – молитва. Зато, када будем умирао, нису ми потребни раскошни храстови сандуци и цвеће. Молите се, децо, за мене, зато што сам свакојако живео.

Љубав је опрати судове и кад није твој ред

Ви сте, истина, већ лежали у гробном ковчегу?

Да, да, на снимању Острва морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је и више ничега нема. Чак ни Јеванђеље не можеш да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови кажу да у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што смо опростили, дали, уступили.

Из ваших говора примећује се да немате негативан став према смрти. Делује као да је потпуно игноришете, као да не постоји…

Сви ћемо отићи. Јуче сам као двадесетогодишњак трчао кроз улицу Горког, а сутра исти ја, старац, на путу сам ка вечности. Без алегорије. Страшно ми је то, али и веома занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много сам свакојаких гадости учинио, али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате да знате. Пушкин је одговорио: „С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.“ И мој одговор је исти. Седим с Вањечком Охлобистином на снимању филма Тзар, и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: „О како сте смешни!“ А ја му одговарам: „А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати“. Са нашом савешћу таквом каква је мораћемо да погледамо у очи Бога који је дао живот за нас на Крсту. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који свакодневно имају посла смрћу – верују.

Шта је на путу култног панкера оцртало Православне симболе?

Како сам дошао до вере, не знам. Патио сам, био на самрти, умирао, хтео да живим. Дозвао сам се памети и почео да се спасавам. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко јер страсти кључају, кипе – ужас! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Помаже.

За једног култног панкера бирали сте пут којим се ређе иде…

Ево каква је шема, пијаница има цирозу јетре. Да ли због тога што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао. Да сам наставио да пијем до сада бих већ био мртав. Хвала Богу, схватио сам на време. Због пића сам изгубио 10-20 година живота, али сам научио лекцију.

Сећате ли се младости?

Не памтим догађаје, памтим лица. Сећам се лица моје мајке када је била млада. Сада схватам како је тежак био њен педагошки рад. Хиљаду пута је морала да ми понови да узмем четкицу за зубе. Моја весела и паметна мајка приређивала ми је различита васпитна „дешавања“. Када сам имао 16 година закључала је фрижидер. Није било ничега за јело и после два дана отишао сам да радим и да зарадим јер морало се нешто ждрати. Дете се супротставља родитељима, али мора да научи шта је исправно. Исто тако и Господ жели да спасе пијаницу, наркомана, проституку, тврдицу, лопова тако што их доводи у ситуације које ће их поправити.

Верујете да су сви људи анђели, да свако путевима различитим ка истоме извору ходи?

Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео. Нисте се срели без разлога. Он те или искушава или те воли. Памтим из младости како сам пио са пријатељем. Растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао кући, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Памтим неподношљиву патњу. Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а погледај мене…“ Погледао сам испод покривача, а тамо… Ужас! Био је веома горд човек. А, након несреће постао је скроман, весео. Ставио је протезе, има жену и четворо деце. Постао је дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди, осушио би се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, пут духовног очишћења. Искушења су испити кроз које постајемо све чистији и чиситији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.

Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео

Сећате се ваших анархистичких дана?

Не сећам се прошлости, осим као у бунилу. Не сећам се ни јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. С Њим општим боље него са синовима. Сваки човек је слика Божија, сваки је икона. На мом лицу исписани су моји пороци, моје муке, радости. И лица наша, и тела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму. Човек има избор, а ја бирам Вечност која је преда мном.

Новац вам није императив, одбијали сте бројне концерте, улоге…

Видите, сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство, а не схватају шта је то. Познајем много богатих људи и сви до једног су несрећни! Потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли и тада долази Дух Свети, а онда нам је добро и без пара. Трудим се да не једем најукуснију храну већ најквалитетнију, која расте на земљи. Раније сам волео разне гурмалуке, а сада за мене нема ништа лепше од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.

У браку сте 33 године, како сте је освојили? И да ли мислите да би вам можда било лакше да сте живели у манастиру?

Стајао сам на сцени у карираној јакни и певао, био сам краљ са гитаром. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно. Трудимо се да схватимо једно друго. И како старимо Господ нам даје миран, складан живот. Знамо да ђаво тријумфује ако се свађамо. Брак је подвиг раван монашком животу. Нервирам се када она греши. Жалим се свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А, он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цео живот. Човек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нит се треба ухватити, а на ђубре не обраћати пажњу. Љубав није осећање већ делање. Не треба пламтети афричким осећајима према старцима, него им уступити место у трамвају. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.

Причали сте како подетињите са унуцима, стиче се утисак да њих највише волите?

Кажу да се деде и унуци тако нежно једни према другима односе јер их нешто веома важно повезује. И једни и други су близу Вечности. Деца су тек дошла у овај свет, а деде су на крају, на излазу. Моји унуци, трогодишњи Миша и беба Тихон, не знам у шта ће израсти. Обуздавам се да не упадам са својом неистрошеном љубављу у њихову породицу, иако их јако пуно волим. Према њима је сасвим другачија љубав него према деци, другачији однос.

Шта је у вашим очима та срећа која иде уз спасење?

Пробајте да попустите, да позовета „Људку“ са којом нисте причали пет година и кажите јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу, оно што смо рекли није у реду… Ајмо у биоскоп!“ Видећете како ће вам ноћу бити добро. Све се враћа стоструко и вама и онима које волите. То је најдубља срећа. Погледајте колико има добрих људи, чистих, задовољних. Уколико видимо само гадости, онда то значи да је гадост у нама. Не осуђујте људе, загледајте се у себе. Спаси себе и од тебе је то довољно. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем, то је правило. Уместо да будемо дарежљиви ми цицијашимо. Ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога зажалио, сматрај да од твог доброг дела нема ништа.

Дешавало вам се да пожалите или да не дате када вам траже?

Долази ми један алкохоличар: „Дај!“ А ја кажем: „Тољик, не дам ти, умрећеш…“ Он одговара: „Сви ћемо умрети“. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети. Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности.

Какве сте критике трпели због става о вери?

Видите, Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А, нека седамнаестогодишња Леночка ми каже: „Сумњам да тај ваш Бог постоји!“ А, ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и онда говори. То је као да сте ушли у метро, видели мапу са некаквим круговима, разнобојним тачкама, и одмахнули руком говорећи: „Е, срање, идем сам!“ Тако ћеш онда по Кољцевој (кружна линија метроа у Москви) цео живот путовати у круг.

Какав сте молитвеник?

Речи „хвала“ или „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Седимо овде, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба захтев је у Васељени. Ето, то је чудо! Господ није зли чика са прутом који седи на облацима и процењује наше поступке, не. Он нас воли више него мајка. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. У томе је трик, што су услови тежи мачке су боље.

Култни панкер СССР

Како гледате на осуђивање и на опште незадовољство?

Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. Завукли смо се у телевизор и почели да осуђујемо. Загледај се у себе јеси ли васпитао своју децу? Јеси ли убио петоро абортусима? На послу ништа не радиш, лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш достојну плату. Одакле ова земља то да ти да? Ермак Тимофејевич кренуо је са својих десет људи на коњима и колонизовао цео Сибир. Да ли је њима било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима веома тешко. Није потребно викати на рођаке и на блиске људе. Беснети и нервирати се није ништа друго него кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем? Ближњи је онај ко је са тобом, а не онај ко је у Сомалији.

Како коментаришете кинематографску хиперпродукцију дупета и сиса?

Видите, мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу нам је Бог удахнуо Духом Светим. Човек је троделан: дух, душа и тело. Дух: када је суд чист тамо царује Господ. Тело: плот, то је месо, појести, истоварити се… Душа: емоције, добар филм, добра књига, добар разговор. За моју душу су стари вестерни. У данашњим филмовима сисе и бутине секу – тиме и мене убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од чисте и вечне сорте.

Били сте рокер, а Лунгин неко коме је Православље страно.

Како је такав тим успео да направи Православно ремек-дело Остров?

Павел Лунгин је мој пријатељ, ево недавно ми је послао смс: „Петећка, ја сам у Француској“. Лепо је добити такав смс. Ето какав је Павел Семенович, нежан, неискусан, бојажљив. Православну веру не познаје, а „Острво“ је снимио! Требало се склонити у страну, нестати, и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.

Како је панкер пристао да глуми светог старца?

Лунгин ми је телефонирао: „Пећа, без тебе нећу да снимам овај филм“. А, ја му кажем „Не, не, не… Како ја то да глумим?“ После сам се запитао ко сам ја да својим помраченим умом одлучујем? Не питамо се ми ту много. Над Казањским је пре неко вече лило као из кабла. Устао сам ујутро и видео да је Господ избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје, а Он ме подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава.

Живите у дивиљини, да ли имате искуства са ловом или са вуковима?

Вукови не прилазе кући, сити су. А, зечеви беже, не ловим их. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А, убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препарирали и онда се њеном кожом хвалили – то је ђаво.

Мамонов у улози Ивана Грозног, у филму „Тзар“

Имате искуства са убиством?

Убиство је, уопште, посебна тема. Моја супруга и ја смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Сада се кајемо, молимо за опроштај и трудимо се да живимо што исправније. Жена је створена да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита или спољашњег изгледа, нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А, после нас остају деца. Жена се спасава рађањем.

Какав је живот јуродивог старца у самоизолацији?

Већ одавно не размишљам, препустио сам се. Било је довољно само да се склоним у страну и да видим прекрасни вечерњи жар заласка. Занимамо се како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче, урла, зове упомоћ. А, говоре му: „Знаш у Јапану…“ Сваки хришћанин, сваки! мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо, већ поступци према онима који су у беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.

http://hazardermagazin.com/ispovest-jurodivog-pokajnika/

Спаситељ је био у Кани Галилејској, где је излечио сина царевог чиновника па како се приближавао јудејски празник, по некима Педесетнице, а по другима Пасхе, зато и он дође у Јеруса лим. Христос је у време празника долазио у Јерусалим зато, што се онда скупљало много народа, а особито побожног, па је проповедајући и чинећи чуда многе к себи обраћао. Овчија бања била је на „овчијој капији“о којој и Нејемија говори, и која је добила име јамачно од бање, а бања се опет зове тако или зато што су се ту прале овце, које су биле намењене за жртву или зато, што су се ту продавале. Овако је бања позната и због своје лековите воде а данас се зове Богородичина благајница. Ова је бања била преобраз новозаветног крштења. Јер као што је она лечила болести, исто тако и ова је; разлика је само у томе, што је Овчија бања лечила телесне, а хришћанска бања крштења, лечи душевне болести и што је прва лечила само по неколико пута у години, а друга лечи увек и на послетку прва је лечила при. силаску анђела а друга лечи при силаску Св. Духа. Овчија бања имала је унаоколо пет притвора, пет оделења испод стреје, које су два реда стубова држали и у тим притворима чекали су болесници да се вода узмути јер је само тада лечила.

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к’ њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: „хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

http://www.mitropolija.com/nedelja-raslabljenog/

У дому својих родитеља, у друштву са осталом децом (било их је деветоро, али су остала деца умрла и изгинула у рату, па је на крају остао само Никола), мали Никола јачао је телом и духом, примајући од своје побожне и свете мајке прве појмове о Богу и вери православној. Често га је она водила за ручицу у манастир Ћелије, удаљен од њихове куће 4-5 км на молитву 11 причешће. Ти први утисци о Богу, Божијем храму п молитви, које је он жудно упијао са усана своје мајке, урезали су се неизбрисиво у младу детињу душу.

Своје образовање мали Никола отпочео је у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати", па да га онда задржи на селу као хранитеља и "школованог" човека. Но Божије Провиђење је имало други и, несумњиво, бољи план о малом Николи. То као да је и Никола пројављивао, показујући још од првих дана своју изузетну даровитост н ревност у учењу. Остало је предање да је Никола за време школског одмора, док су се друга деца играла и предавала несташлуцима, повлачио се у скривени кутак манастирске звонаре и тамо "одмор" проводио у приљежном читању и молитви.

Његову изузетну ревност и даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао убедљиво најбољи ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Свакако да је и то било дело Промисла Божјег, који је Николу упућивао другим путем – да буде војник Небескога Цара, а не земаљскога. Јер одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где буде и примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз све своје школовање. Његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. Знао је колики је грех закопати Божији таленат у земљу, те се неуморно трудио да дати му таленат умножи што је могуће више. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног и светског културног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим оригиналним мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао. Својим говорничким даром млади Никола задивио је и своје колеге ученике и своје професоре у београдској Богословији. Нарочито својим говором на матурском опроштајном ручку у манастиру Раковици 1902. године.

За време школовања у Београду Никола је тешко живео и, због становања у мемљивом стану и слабе исхране, добио је шкрофуле, од којих је годинама патио. По свршетку богословије, учитељевао је краће време у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење нашег српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је познатом проти Алекси Илићу у уређивању листа "Хришћански весник", у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

После тога, Никола буде изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Он изабере тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију. Свуда је жедно сабирао знање и тако стекао најшире и најбоље образовање свога времена. Духом својим он се надносио и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, урањао у свештене и философске књиге древне Индије. Све сабрано знање из многих извора сажео је и прерадио у себи, у својој дубокој и мисаоној души и онда, са својственом му оригиналношћу, износио на јавност и предавао другима. Отуда, и најмањи његов спис, свака његова усмена и писана реч, открива необично ретку ерудицију и мисаоност. Такву богату ризницу знања и мудрости могао је да сабере и оригинално изрази само један заиста генијални ум и памћење.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, крунисао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Може се рећи да је и сав његов потоњи живот пролазио у знаку Крста и Васкрсења Христовог. Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремио докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио ("философија Берклија").

Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, тешко разболи од дизентерије. У болници је лежао око 6 недеља, али је тада говорио: "Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасти". Тада је себи дао реч да, ако оздрави, замонашиће се и тако служити Богу и своме народу у Цркви. Као већ познати доктор теологије и философије, он се заиста ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. 12 1909), стављајући све-целог себе, сво своје знање и способности у службу Богу и своме Српском народу.

По повратку са студија требао је, по тадашњем закону, нострифицирати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред н велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Комисија пред којом је полагао, по речима једног њеног члана, "слушајући његово излагање о Христу, остала је запањена, и нико га ни једне речи више није упитао". Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао сав стати и остати у оквирима Богословије. Зидови учионице били су тесни за њега. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Млади и учени јеромонах почиње са сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота, али на начин невиђен до тада и зато потресајући за интелигенцију ондашње Србије. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.

Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње демократске и слободарске Србије, Николај је изазвао дивљење и поштовање код многих, али није већ тада био ни без непријатеља и завидника. Не само цела Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о младом јеромонаху и ученом беседнику Николају. Тако је године 1912. позван у Сарајево на прославу листа "Просвета", где је одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана. Како тврди Дедијер (у делу "Сарајевски атентат"), на Николајевим "Беседама под Гором" младобосанци су се заклињали као над Јеванђељем.

Народни рад Николајев наставља се још више кад ускоро малена Србија ступи на голготски пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај живо и активно учествује. Он не само да будним оком и душом прати развој догађаја, на бојишту и у позадини, држи одговарајуће беседе и крепи и теши народ у надчовечанским борбама и ратним страдањима, него и сам лично у свему томе учествује као добровољац и помоћник пострадалима у рату, у болестима и сиромаштини (своју је плату уступио држави све док рат траје). Његови тадашњи говори (Беседе "Изнад греха и смрти") могу се поредити са Перикловим говорима у древној Хелади, говореним у славу палих за отаџбину.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао не мало критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из "Хришћанског весника" због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота. Пророчки дух овог апостола и пастира надилазио је високо своје противнике и завидљивце, без којих, истина, није био до краја живота, па ни данас. Међутим, Николај је увек радо и лако праштао.

Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној ствари српској и југословенској. Са својственом му мудрошћу и речитошћу, користећи и своје знање језика и популарност, Николај је западни^ савезницима приказао Голготу Србије, говорећи и о манама Српског народа, које је аустроугарска пропаганда преувеличавала, али и о врлинама српске душе, које су непријатељи прикривали. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. г. он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је "отац Николај био трећа армија" за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. и од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету Гору, у Енглеску и Америку, где је свуда имао веома плодну делатност, о чему постоје и безбројни документи и сведоци. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид, колевка словенске писмености и културе на Балкану – "овај свештени град, са својом великом плодотворном прошлошћу и доста скученом садашњошћу", како је сам Владика говорио. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија са својим светињама и светим подвижницима. Сада је тај утицај наставио и употпунио побожни Охрид и суседна му Света Гора, коју је Деда-Владика сваког лета редовно посећивао. Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега последњи и трајни православни утицај. Може се с правом рећи да се управо овде и сада у Николају десила дубока и коренита унутрашња промена, која се од тада изражавала и видљиво и била је непосредно запажена од простих и побожних људи. Овај се духовни прелом огледао и споља у свему: у Николајевом говору, понашању, чак и одевању. Ранији млади јеромонах др Николај Велимировић настојао је да око себе све импресионира, привуче и очара. Обучен у блиставу мантију, неговане косе и понашања, речит и раскошан у говорништву, то је био Николај из "преохридског" периода. Таквога га видимо у "Речима о Свечовеку", једној од ретко умних и дубоких књига новијег Српства, али махом само мисаоној и философској, но још увек не довољно духовној и православној, каква су његова дела од Охрида и Жиче па надаље (Омилије, Охридски пролог, Мисионарска писма). Такав је и сав његов даљи пастирски п духовни рад са православним народом, богомољцима и монаштвом.

У овом другом периоду свога живота, Николај отура од себе и свог народа разне облике туђинштине и површног западњаштва. Њега у целини обузимају и прожимају топле струје Православља, одушевљава га и плени прекрсни и спасоносни лик Христов и црквено-народна делатност Светога Саве. Светска слава му постаје ништавна, Људске похвале отужне, претерано негован књижевни израз личи му на празнословље, а светско мудровање на духовно убоштво н просјаштво. Ово не значи да се Владика "упростачио", него да се продуховио и поједноставио. За њега Христове речи: "Ја сам Пут, Истина и Живот" постају све и сва. Он се од свега окреће себи и своме богожедном народу. У њему се збива истински унутрашњи препорођај, ново рођење и зачетак светог житија. Христос је онај који њега и душе око њега изнова препорађа. Од Николаја генија започиње Николај светитељ. И управо је то било оно што је људе њему привлачило и око њега окупљало и држало. На жалост, ни тада Николај није био без честих непријатеља, клеветника и подметача. Но он је и тада, као и касније, све то превазилазио својим отвореним и јасним живљењем и делањем пред лицем Божијем и лицем свога народа.

Можда би, без овог охридског и жичког прелома Николај остао само велики и усамљени

геније у нашем народу, као бор у планини, без премца и такмаца. Ни никада не би постао народни "Деда Владика", "Свети Дека" – Нови Српски Златоуст. Златоуст не само по речи и беседништву, него и по делању н пастирствовању, по апостолском и мартирском сведочењу Христа ради. Николај је, као некада Свети Сава, полако постајао светла и свега савест читавог Српског народа, п за своје и за будућа покољења. Јер, Српски верујући народ је несумњиво примио и усвојио Владику Николаја као свога духовног вођу, као Божјег пророка и светитеља, и нико га из верујуће народне душе и срца неће истиснути ни избрисати. А што се тиче извесних старијих и новијих напада на њега, сам Владика је једном показао како на то треба гледати, Наиме, после напада и тешких увреда нанетих му од стране једног епископа, Николаја је у Жичи посетио један новинар "Политике" и замолио га да нешто каже тим поводом. "Епископ Николај ме је дуго гледао, не говорећи ништа. Тај поглед и го ћутање били су ми јаснији одговор него било која реченица". ("Политика" бр. 11344; 29. 12 1939).

Из овог периода потичу многа капитална дела Владике Николаја, о којима ћемо проговорити касније. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна пастирска, добротворна и општенародна дела Владике Охридског и Жичког, као што су: његов рад са побожним нашим народом и посебно са богомољцима, његово обнављање многих порушених, запуштених или полупразних манастира у Охридско-Битољској и Жичкој епархији, његово обнављање и подизање гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина. Нарочито треба истаћи његов рад са сиромашном децом и ђацима. Остало је и до данас познато њиме основано и до рата подржавано склониште и хранилиште за сиромашну и сироту децу, без разлике нација и вера, у Битољу – познати Декин "Богдај", који је успешно водила социјална радница Нада Аџић, потоња игуманија у манастиру Враћевшници мати Ана. (Позната је Владичина дечја песма из "Богдаја": "Ми смо мали Битољчани /малишани сиротани/ кућа нам је баш на крају /у Богдају ка' у Рају/, у Богдају"). Николај је слична дечја хранилишта отворио и у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу и Крагујевцу, у којима је било смештено пред рат око 600 сироте деце.

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану свеправославну и међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са православном браћом Бугарима и Грцима, као и добре међухришћанске и међуверске односе у предратној Југославији. На жалост, због антиправославне и антисрпске политике Стојадиновићеве владе у старој Југославији, Николај је морао бити умешан и у познату "Конкордатску борбу", наметнуту Српском верујућем народу и Цркви од владе и полиције Стојадиновић и Корошеца. Победа у тој борби и рушење Конкордата углавном је било дело Владике Николаја а то је имало широког одјека у масама нашег верујућег народа. Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Николајеву делатност, његову усмену и писмену реч Српски народ пратио је пажљиво и са љубављу; његова су дела читана и умножавана, препричавана и дуго памћена. И данас, можете чути у народу мноштво изрека Николајевих, мноштво поучних речи и анегдота о њему. Како рече отац Рафаило из Овчара: "Свака му је за Псалтир била". Богатство у Богу то је оно што је освајало душу српског човека код Владике. Зато је он и могао да изврши онако грандиозни утицај на наш народ, јеванђелски утицај, који је организму Српске Цркве помогао да издржи тешка времена страдања која су затим дошла. Николајев значај се осетио нарочито после Другог светског рата, па све до данас, а вероватно ће га бити што даље све више.

Вишеструки плодни рад и утицај Владике Николаја на добробит Српског народа и његове Светосавске Цркве прекинуо је пожар ИИ светског рата, који је међу првима захватио и нашу Отаџбину, и чији смо сведоци многи од нас, па и ми као деца. Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и његова Света Жича, делио тешку судбину свога народа, раскомаданог н немилосрдно уништаваног.

Николај је од Немаца ухапшен већ на Петровдан 1941. године и одмах конфиниран у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у строжији затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. У условима заточеништва Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев "Молбени канон и Молитва" Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау, где су они остали до пред сам крај рата. У Дахау су доживели све страхоте овога пакла на земљи, а о њиховом тамошњем страдању и патњама, о трајном нарушењу њиховог здравља сведоче и многи очевици, а и они сами у својим потоњим казивањима, усменим и писменим. Обојица су коначно ослобођени тек 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време после тога потуцали су се по западним земљама, а затим се Патријарх вратио у земљу, на кормило Српске Цркве, док је Николај кренуо тешком и трновитом стазом емиграције, потуцајући се од немила до недрага по белом свету. У срцу и души носио је топлу љубав према своме народу и отаџбини, распињан дубоком носталгијом и жељом да у својој земљи буде сахрањен.

Скоро скрхан душевним и телесним болом, Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао и врло се често жалио на болове у ногама и по леђима, што су биле последице логорских патњи и мучења (о чему нам је лично сведочио и један руски јеромонах, који је прислуживао оболелог Владику).

Ипак, и у Америци је Николај снашао снаге за свој мисионарски и црквени рад, па је и путовао по пространствима Америке и Канаде, храбрећи малаксале, мирећи завађене и поучавајући јеванђелској вери и животу многе богоискатељне душе. И православни и други хришћани у Америци веома су високо оценили његов мисионарски рад, тако да је с правом увршћен у апостоле и мисионаре Новог Континента. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела "Касијана", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван" и његово последње, недовршено дело "Једини Човекољубац". Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у Старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертвилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18/5. марта 1956. године. Био је устао са постеље и спремао се молитвом за служење Свете Литургије и тако на молитви је и преминуо, прешавши из земаљске у Небеску Цркву да тамо Богу служи вечну Небеску Литургију. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертвил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке. У нашој пак земљи, на вест о "Декиној" смрти, звонила су звона по многим црквама и манастирима и служени су четрдесетодневни парастоси и помени. Помињем овде, на крају, и јавно изражену жељу Владике Николаја да буде пренет у своју вољену "Домају" и сахрањен "тамо где је и прво буквар учио", то јест у манастиру Ћелијама у своме вољеном Лелићу.

ПОХВАЛНА ПЕСМА СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни Владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Нуиколаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољубца

Да подари мир и слогу роду нашему

Тропар Николају, глас 8.

Златоусти проповедниче васкрслог Христа, путовођо рода српског крстоносног у векове, распевана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и свеправославни, са свима светима небеске Србије, моли Јединог Човекољупца да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак Николају, глас 3.

Родио се јеси у Лелићу српском, архипастир био у Охриду светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божији јеванђељем учио и просветио, покајању и Христољубљу људе приводио, за Христа и страдања у Дахау претрпео. Тога ради прослави те, светитељу Николаје Нови, богоугодниче.

Молитва светитељу НИКОЛАЈУ СРБСКОМ и свеправославном

Нови Златоусте, пети еванђелисте, и велики пророче православља, не заборави нас,

рода свог се сети, и свих православних, Николаје свети. Да се сви који ти кличу

избаве од сваке невоље и муке. Да у правоверју и правоживљењу дане проживе. Да

нам отаxбина наша буде далеко од нових јереси и раскола, а и ако их буде,

молитвама твојим да изгубе снагу. И да конкордати са Ватиканом и врагом само

давна прошлост буду. Да се увек, попут тебе, и попут светог кнеза Лазара,

опредељујемо за небеско царство. Да нам се род србски сложи, умножи и обожи, и

да сви Србаљи буду народ Божји. Да се само Господу и свецима Божијим клањамо, и

да се пред непријатељима нашим никада не склањамо, имајући чврсту веру и наду у

Божију помоћ, и твоје свете молитве, и да непријатеље вере и отечества побеђујемо,

и да непријатељи наши побегну што даље могу, а ми да захвалимо теби за молитве

твоје и твоме и нешем Цару и Богу узносимо хвале. Јер Њему приличи свака слава

част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Написао: +Артемије (Радосављевић)

Треће недеље после Пасхе, враћамо се корак уназад, према Христовом гробу. За време Страсне седмице Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања, одмора Божијег. На Недељу мироносица Црква слави „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности.

У Јеванђељу по Матеју, које се чита на вечерњу Велике суботе (Матеј 26, 1-8), говори се о земљотресу и о камену који је са гроба Господњег померио Анђео. У одломку нам се каже да је анђео саопштио женама да је Гроб празан, да је Христос изашао из Гроба, а да печати на гробу нису били сломљени.

У Јеванђељу по Марку, које читамо ове недеље (Марко 16, 1-8), видимо да жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима да би помазале Исусово тело. Иако знају да је камена стена на улазу у гроб тешка и не знају како да је помере, оне ипак одлазе, без икакве гаранције да ће успети у својој намери. То је већ чин вере: ићи без зајамченог успеха, када је много тога против нас и када немамо представу шта ће испасти од наших напора.

Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене су биле упорне и верне, и зато су прве примиле вест о Васкрсењу. Оне су одлучиле, упркос наређењима Синедриона, да испуне све прописане посмртне обичаје, и да прате Исуса до краја из љубави према Њему. У многим земљама у којима је вера прогањана можемо видети исте појаве. Након Бољшевичке револуције 1917. године у Русији, годинама су само жене долазиле у цркву. И оне су својом храброшћу спасле од затварања и рушења многе православне светиње у Русији.

Анђели, гласници Васкрсења су били обучени у бело. Анђео кога описује свети апостол Матеј, на основу сведочења Марије Магдалене, личио је на муњу. Ти аншели су били сведоци Светлости збиг чега је њихова одећа сијала светлосном силом Васкрсења.

Боје Пасхе су црвена и бела, јер су то боје стрдања и Васкрсења. Украшавајући овим двема бојама наше цркве, домове и празничне трпезе, одабирајући празничну одећу у овим двема бојама, ми се сећамо Христове победе над смрћу кроз страдање и Васкрсење.

Реч „Јеванђеље“ значи „Добра вест“. То је, пре свега, добра вест о Оваплоћењу Христовом коју је објавио Анханђело Гаврило, Добра вест о Царству Небеском, коју је проповедао Исус Христос и Добра вест о Васкрсењу Христовом, коју су женама објавили светли Анђели.

Марија Магдалина је последња остала под Крстом и прва је била код Гроба. Зато она није само била прва да чује анђелску објаву Васкрсења, већ је прва срела Васкрслога Христа. Исус је, као Срцезналац, знао да је ова жена спремна да прими Добру вест, и зато је, за време свог земаљског живота, примио њен принос и помазање скупоценим мирисом, што гледано из перспективе Његовог погребења (које је предстојало, треба тумачити као доказ њене љубави: „А она изливши мирис овај на тело Моје, учини то за Мој погреб. Заиста вам кажем: Где се год успроповеда ово Јеванђеље по свом свету, казаће се за спомен њен и ово што она учини.“

Марија Магдалина је од Анђела, а потом, и од самог Христа, добила задатак да објави Добру вест апостолима. Реч „апостол“ значи „посланик“. Исус је изабрао своје апостоле да би их послао да проповедају Добру вест свету, односно да науче народе Јеванђељу. Апостоли сами себе описују као сведоке Васкрсења (Дела 1, 22). Али, и поред свега тога, Марија Магдалена их је, ипак, престигла, и на известан начин постала апостол апостолима, јер је она први сведок Васкрсења.

Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).

У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају се из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.

Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: „Пасха свјашченаја“, а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на „Господи воззвах“ певају исте стихире као и на сам празник.

Веселин Кесић

Сва четири јеванђеља нам сведоче о смрти и сахрани Христовој, као и о посети жена-мироносица гробу Христовом у “први дан недјеље“. Оне су вероватно дошле да “осмотре грон“ (Матеј 28, 1) да би га оплакивале, мада је свети апостол Марко нагласио да су оне две ноћи планирале да помажу Христово тело. Никаква идеја о васкрсењу им није падала на памет. Када су допрле до гробнице, огромни камен са врата који је онемогућавао улазак у гроб био је одваљен, и при уласку у гроб су виделе “младог човека“ одевеног у “беле хаљине“, али на њихово чуђење нису видели тело Исусово. Уместо тога су чуле анђела како им говори : “Устаде (ηγερθη), није овде“. У страху и зачуђености оне су побегле од гроба, “и ником не казаше, јер се бојаху“ (Марко 16, 3-8). Код Матеја и Марка се помиње један, док се двојица појављују код Луке и Јована. Сви се ипак слажу, да анђео или аншели се овде појављују као небески гласници, сведоци и интерпретатори васкрсења.

Основно слагање између јеванђелиста и њихових извештаја о томе шта се догодило у први васкршњи дан је значајније, од извесних противречности које можемо наћи у њиховим јеванђељима. Сва четворица јеванђелиста носе сведочанство празног гроба, било да то експлицитно износе или да попут светог Марка то јасно подразумевају. Извесна одступања у њиховим извештајима нам уствари сведоче о њиховој аутентичности и служе нам као важан индикатор да прича о празном гробу припада најстаријем јеванђеђском предању. Невероватно би било да су приче о празном гробу сврстане у легендарна улепшавања каснијег периода Цркве, јер ако их је Црква заиста измислила, од ње бисмо очекивали складнији опис. Црква није никад покушавала да улепшава догађаје, и уместо тога увек је верно преносила Предања која је примила.

Мањак једообразности такође сведочи о историјском карактеру извештаја који описују реакцију жена-мироносица које су откриле празан гроб у “трећи дан“. Њима је било откривено да је празан гроб последица васкрсења Христовог. Када јеванђелиста Марко наглашава застрашеност или страхопоштовање који се појављују код жена, он нам уствари кроз то указује да је празан гроб у основи видљиви знак васкрсења. Њихов страх је прави пример искуства које је Рудолф Ото окарактерисао као mysterium tremendum. (Термин mysterium указује на натприроданм трансцедентан карактер Бога. Он је “потпуно различит од других“ и ниједна твар не може да се пореди са њим. Придев tremendum указује на страхопоштовање које се доживљава када се неко сусретне са “потпуно другачијим бићем“. види: Rudolf oto, The Idea of the Holy, London, Oxford University Prfess, 1923.) Оне су са трепетом и ћутањем реаговале на овај неочекивани и трансцедентни животни догађај, који се десио у гробу – ћутање је обично изражајније од речи. Свети Лука нас извештава да су жене биле збуњене и уплашене. Оне су спустиле своје главе на земљу када су виделе “двојицу младића“ који су уствари два анђела, како стоје поред њих. „Шта тражите живога међу мртвима?“ – питаху анђели ове жене (Лука 24, 5). У јеванђељу по Матеју жене мироносице доживљавају слично искуство. Марија Магдалина и „друга Марија“ су напустиле гроб „ са страхом и радошћу“ (Матеј 28, 8), јер, како свети Јован Златоусти пише „оне су виделе невероватну ствар, и изван њиховог очекивања празан гроб, у коме сз раније виделе како Исус лежи“. Било да је порука васкрсења упућена од стране „анђела“ код Матеја, или од „двојице људи“ код Луке, она је јасна и меродавна: десио се догађај васкрсења.

Марија Магдалина и друге жене са њом су споменуте у извештајима о празном гробу у сва четири јеванђеља. Свети Јован Богослов спомиње једино Марију Магдалину, али не искључује могућност да су и друге жене са њом учествовале у овом за нас значајном јутру (види Јован 20, 2 – „не знамо где га положише“). Оне су и прве које су виделе васкрслог Христа (Јован 20, 11-18; Марко 16, 9). Било би просто невероватно да је предање о женама мирносицама и празном гробу, касније лансирала Црква у складу са њеним потребама, Какву би корист Црква имала од тога? Јеванђеља су написана у свету и атмосфери која се непријатељски опходила према сведочанству ових жена. Ипак, јеванђелисти су користили Предање Цркве и записали су њихова имена и њихова сведочанства. Ове жене су пратиле Исуса из Галилеје ка Јерусалиму; оне су му служиле, виделе су Његово распеће и сахрану и биле су сведоци празног гроба. Њихова имена и дела нису била продукт креативне маште јаванђелиста али припадају што се десило у прошлости. При помињању жена као значајног и важног фактора прве Васкршње недеље, а не апостола Петра, Павла, Јакова или Јована, јеванђелисти верно следе чињенице које су примили од Цркве у њеним најранијим временима.

Са речима „Он је васкрсао“, анђео код Марка упућује на нешто што се већ догодило. Моменат васкрсења није забележен. Ниједно људско биће није било сведок васкрсења Исусовог из гроба. Анђео се појављује као небески благовесник васкрсења пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Свети Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као да су оне прве среле и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Матеј 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Анђео је по Матеју са неба и одвалио надгробни камен, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих )28, 2). По речима светог Јована Златоустог, анђео је одвалио камен: „да би /жене мироносице/ могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале то.“

Иконографија васкрсења у Православној Цркви нам не представља моменат Христовог васкрсења из мртвих. Свето Писмо не прихвата никакав опис овог момента, а такође помен о овоме не можемо наћи у ранохришћанској уметности. (Постојали су покушаји да се опише моменат Христовог васкрсења у апокрифном Јеванђељу по Петру и Јеванђељу по Јеврејима, које Црква није прихватила. Икона која осликава моменат васкрсења је настала много касније, то јест кад су иконписци били под утицајем ренесансе. Фревно предање православне иконографије има два начина интерпретације васкрсења Христовог: икону силаска Христовог у ад и икону која представља жене мироносице на гробу Христовом. Прва је „теолошко“ сведочанство о васкрсењу, на којој се осликава догађај који није виђен и који није могло видети ниједно људско биће, мада се то спомиње у Новом Завету (матеј 27, 52; Дела 2, 27; 31; Ефесцима 4, 8-10; 1. Петрова 3, 19-4, 6). Ова икона је повезана са службама Велике суботе, која означава сврху и резултат Христовог силаска у ад. Друга икона је „историјски“ приказ онога што се догодило у први дан недеље као што је и записано у јеванђељима, и од одређеног је значаја за разумевање повезаности крста, гроба и васкрсења.

Васкрсење је Божије дело, и порука васкрсења прво долази од Њега. Његов анђео или благовесник говори женама-мироносицама да се оне не смеју плашити, а затим их обавештава о васкрсењу. У јеванђељу по Јовану два анђела нису гласници васкрсења. Уместо тога, Исус је са својим васкрслим телом поздравио Марију Магдалину изван гроба, и преко ње пренео поруку за своје апостоле (Јован 20, 11-18).

Александар Шмеман

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски „успех“ јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – „узбудио сав град“. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… „И тада Га“ – пише јеванђелиста Матеј – “сви ученици оставише и побегоше…“.

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске „славе“ били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: „А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина“ (Јован 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

„Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса“(Јован 20, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав „Радујте се!“ који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се „жалости и тугује“ – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. „А Марија стајаше крај гроба плачући.“

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је „победа прогутала смрт“ и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

„Немају вина…“. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да „још није дошао час Његов“, она – у својој материнској истрајности – слугама које су стајале поред трпезе каже: „Што год вам буде рекао учините“. Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба преводиоца/)

Христос Воскресе! Многи мисле да би било добро, када би Црква постала више динамична и више савремена. Но, живот оних који чине славу Цркве, говори о другоме. Сва наша достигнућа су краткотрајна без љубави Христове, која је једино јача од смрти, и која у нама рађа жељу да одговоримо на ову љубав нашом љубављу до смрти. Само Бог спашава – не спашавамо ми, већ Бог. Бог нас спашава Својом љубављу, крстом. Када је Христос јавио своју љубав до краја, када се чинило да је срушено све и умрла свака нада, свети Јосиф Ариматејски и Никодим су одједном увидели ову од свих одбачену, поругану, распету љубав и заборавивши све пређашње страхове, отворено исповедили себе Његовим ученицима и пошли храбро ка Пилату да измоле тело Христово ради погребења. Приђите, прославимо са приснопамјатним Јосифом и свете жене мироносице, које су за све време Спаситељеве проповеди, служиле Њему – учећи се од Њега једнојјединој заповести о љубави, о којој нису имале никаквог појма у своме пређашњем, праведном или грешном животу. Истовремено када су се апостоли разбежали, бојећи се да поделе судбину свога Учитеља; и Петар заклињући се на верност до смрти, три пута Га се одрекао, женемироносице су одважно ишле за Њим на Голготу, и стајале су код крста до самог Његовог погребења – гледајући гдје Га полагаху. У љубави нема страха, већ савршена љубав изгони страх; и тек што је минуо дан суботњег покоја, оне купише аромате и још пре изласка сунца пожурише на гроб да Га помажу благовонијем.

У трећу недељу по Васкрсу, ми поново слушамо на вечерњој ликујући пасхални канон и жалосне стихове погребења Велике Суботе. Ова жалост не умањује нашу радост, већ обратно, продубљује је. Што већа љубав, то већа жалост за светом који лежи у злу. Што већа жалост за Христом у овом свету, где се понекад може показати, да Њему на земљи нема места, то већа радост. И жалећи за Господом, као Јосиф Ариматејски и Никодим, као свете женемироносице, показују се достојним оне прве љубави, о којој говори Откровење, и први се радују о Васкрсу. Крст је неодвојив од радости, јер приђе крстом радост читавоме свету. Спасити свет – не значи дати му срећу – привидну и варљиву, која неретко у себи крије почетак жалости. Спасити свет – значи дати му смисао страдања и радости, коју му нико не може одузети.

У недељу жена-мироносица ми размишљамо о високом призвању жена-хришћанки у Цркви. Колико је било светих жена у читавој историји Цркве! Колико их је било у Светој Русији за десет векова хришћанства! Какав су подвиг оне пројавиле у недавним годинама гоњења! Сетимо се бар основатељке Марто-Маријине обитељи у Москви, велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. После погибије мужа, она већ славна због своје добротворне делатности, решила је да до краја посвети свој живот служењу Богу и људима. За њу је била једина радост у свету: приопштавати се Господу и друге приводити Њему. Од својих средстава она је основала обитељ милосрђа, која је по уставу подсећала на манастир, где је водила заједно са другим сестрама аскетски живот подвижнице.

Господ је призвао матушку Јелисавету последњем искушењу, одмах после страсних дана и светлог Васкрсења. На трећи дан после Пасхе, после Литургије коју је одслужио Патријарх Тихон, она је била ухапшена и убрзо прогнана на Урал. Ноћу 18. јула, када су звероподобни људи приступили да би је бацили у рударску шахту, она је произнела највишу молитву љубави, понављајући речи Спаситељеве на крсту: „Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Остаци многострадалне настојатељке Марто-Маријине обитељи милосрђа током времена су упућене у Јерусалим, у храм свете Марије Магдалене у Гетсиманији. Пре неколико година, при отварању гробнице показало се да су њене мошти нетљене, просторија у којој су се налазиле испунила се, по речима очевидаца, силним мирисом као од меда и јасмина. Ето тајне љубави према свету преподобномученице велике кнегиње Јелисавете, љубави светих жена-мироносица.

Што се више хришћани разликују од света, тим више имају могућности да преображавају овај свет. И што се више сливамо са светом, тиме му постајемо бескориснији. И нас, данас Господ шаље онима који страдају, незнајућим о Њему људима, управо због тога да би они имали живота у изобиљу. Ми ово не можемо остварити уподобљујући се онима које хоћемо да просветимо; то би било више, него грешка. Јеванђеље је апсолутно супротно свету, и чак најбољи пориви и најнадахнутија достигнућа човечанства без Бога, ма колико она била привлачна, не дају нам да заборавимо да је центар нашег живота – на другој страни. У нашој земљи се поново оснивају на десетине братстава и сестринстава, и трудове самопожртвованих жена прима Господ:“ Све што сте учинили другоме, то сте учинили Мени“. Но, главно што смо дужни да схватимо и научимо из живота светих је: „Ако раздам све имање своје, и тело моје дам да се сажеже, а љубави немам – ништа сам.“. Овде је једини одговор на питање, шта омета Цркву да јави пуноћу својег милосрђа и зашто друго крштење Русије не може исцелити болести народа.

Ми знамо за чудесну улогу, које су играле жене у нашој Цркви последњих деценија. Може се рећи, да у значајном степену Црква дугује своје постојање женама, њиховој верности Господу, њиховом служењу Телу Христовом. Мученице и дјеве, жене и мајке, а такође и удове, монахиње и мирјанке, – оне не дају да се прекине живи источник вере. Са снагом уистину пророчком, оне напомињу о дугу у односу на свештенике и епископе, чак ако се ови понекад показују и недостојним, не остављајући их у прогонству и гоњенима, и садашњим невољама. У стаљинским годинама терора, њима је успевало да понекад својом храброшћу спасу храмове од уништења, у време хрушчевљевских гоњења – од затварања, а сада херојским напорима оне се пробијају до њиховог враћања Цркви и подизања из рушевина. Читавим бићем својим, жене осећају да је овде – живота дубина, и ништа их не може зауставити. Када се рушило све, чинило се понекад да једино беле мараме, по речи стихотворца, држе храмова сводове. И сада можда, због тога ми видимо у нашим храмовима и мушкарце, који су по речи апостола, житијем жена без речи придобијени били. Наше Марте и Марије труде се овде, и равноапостолно је то служење – пјеније, иконописање у поново отвореним светилиштима, предавања у недељним школама. Но, за њих је велика радост и припремање трпезе за све, као за Самога Господа – посетившег дом својих пријатеља у Витанији, и за њих је част – како каже преп. Серафим Саровски – у храму под крпом потирати, дотичући се тако дворова Господњих.

У Јеванђељу по Луци, које се чита на јутрењу Богородичиних празника, Господ одобрава Марији што је оставила све, да би се посветила главноме: слушању Речи Божије, ради чијег благовешћења, апостоли у своје време остављају „служење код столова“. Најглавније служење је скривено и ћутљиво. И женски дар – продирати у свет, као што нико други то не може, без компромиса са светом. У среду Страсне седмице, у многе грехе пала жена, пред лицем читаве Цркве савршава пророчко помазивање погребења Господа, и власима косе отире ноге Његове. И у овоме се може видети, како је рекао један свештеник, посвећивање на женско служење: пророштво и састрадавање, и додајмо: целомудрије и милосрђе. Марија је учинила оно, што је само она могла учинити – оно, што се односи на служење жена, и то треба да се продужи у читавом свету, заједно са апостолском проповеди блаженстава. Сећање на овај састрадални чин трајаће увек, по речи Спаситељевој, и свуда где се проповеда Јеванђеље, као што је Тајна Вечера за свагда остала у памћењу по смиреној љубави, умивајућој ноге својих ученика. Два омивања су неодвојива, једно – пророчко, остављено првенствено женама; друго – свештеничко, остављено апостолима. Једно – са сузама састрадавања, друго – са водом тајанства. И читав дом, сва Црква до скончања века испуњава се благоуханијем ове верности и љубави према Господу, силним запахом „као од меда и јасмина“.

Благодатни дар – бити женом, значи бити у највишем степену причасној милосрђу и целомудрију. У наша нечовечна времена, управо је женама дата харизма милосрђа и састрадавања, која треба да буде призната и остварена у Цркви, као истинско служење. И од жена зависи морална клима у друштву, целомудрије свих. Ако жена изгуби стид, онда је крај нације. Ко је ближи деци од жене, и породици, чијом се чуварком јавља пре свега жена? Ово је последња граница, губитком које се руши све. Сачувати данас породицу – спасити Русију, обновити Цркву.

По томе ће знати, да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом, – каже Господ. Како ће свет сазнати лик Христов, тамо где је љубав охладнела? Можда се толико људи окренуло од Цркве, зато што ми тако често не достижемо верност Христу, а не само због тога што су таму више заволели од светлости. Тако је лако, чак и када се осети једном пасхална благодат, остати без љубави у овом безљубавном, због умножавања безакоња, веку. Сви ми, који стојимо у светлости Васкрсења, дужни смо да испитујемо постојано себе у светлости љубави, коју нам је Господ јавио. Због тога што нас је Бог тако заволео и због тога што се Христос прославио на крсту, ми смо призвани да се научимо овој верности, да би нам се у пасхалној светлости открила светлост, која просвећује сваког човека који долази у свет.

15. Maja 1994.г

Данашњи недељни дан Света Христова Црква је одредила за поштовање сећања на свете жене-мироносице. Ко су биле жене-мироносице? Сви јеванђелисти пре свега наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Исус истерао седам демона. За такво доброчинство Марија Магдалина је Господу узвратила ватреном љубављу. Друга мироносица -Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Син ове Марије, Јаков Алфејев, био је један од 12 апостола. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене-мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Ко је била ова Јована? Жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама-мироносицама су припадале Марија и Марта, Лазареве сестре које су тако ватрено волеле Господа.

Света Христова Црква прославља сећање на све свете, а хришћанима су посебно драге ове жене-мироносице, срећне Христове сапутнице, које Учитељу нису служиле само иметком, већ и радом својих руку, које су Му биле одане свим срцем и страдале заједно с Господом, налазећи се у Његовој близини не само за време путовања, већ и на крсном путу, на Голготи, покрај самог Крста. Сећања на њихову самопожртвованост, на подвиге, на њихову неупоредиву и нежну љубав према Христу, испуњавају срца верујућих људи истом љубављу према Господу и тежњом да Му служе до саме смрти!

Христос није бирао жене-мироносице и није их звао да иду за Њим, као што је звао апостоле и 70 ученика, али су оне саме кренуле за Њим као за јединственим циљем свог обновљеног живота, као за вечном истином, као за својим Спаситељем и Сином Божјим, без обзира на Његово привидно сиромаштво, једноставност и очигледно непријатељство према Њему првосвештеника и народних наставника. Саме су напустиле своје домове, послове, имовину и породице и кренуле за Господом, радујући се да бар на неки начин могу бити од користи Христу и Његовој заједници. На крсном Христовом путу ка Голготи само су жене-мироносице плакале и ридале. Господ је чуо вапај жена и обратио им се речима утехе. Шта су морале осећати ове жене пуне љубави стојећи покрај Спаситељевог Крста и видећи сву срамоту, ужас, и напокон, смрт вољеног Учитеља?! Сви ученици су се разбежали од страха, чак и апостол Петар, који је обећао да ће умрети с Исусом и који Га се три пута одрекао, и само су Богомајка, Јован Богослов и жене-мироносице остале покрај самог Крста. Затим су Богомајку однели на рукама, јер се онесвестила, али су Марија Магдалина и друге жене-мироносице, које је гомила одгурнула од Крста, остале овде до самог краја. Кад је Син Божји испустио дух, исте ове жене-мироносице су похитале кући како би припремиле миомирисе и миро, а Марија Магдалина и Марија Јосијина су гледале где је Исусово тело положено у гроб. Отишле су тек кад је пала потпуна тама како би у зору поново дошле на гроб. И због своје усрдности према Сину Божијем, због одлучности да Му укажу почасти приликом погреба, због своје непоколебљиве вере ове свете жене су прве међу људима добиле потврду о Христовом Васкрсењу и постале су прве и моћне проповеднице као оне које су за то сазнале из уста Анђела.

Дакле, вољене мајке, жене и сестре, пример побожних жена-мироносица је пред нама! Њихов живот је и данас веома поучан за савремене хришћанке. Оне се нису одликовале врлинама док нису упознале Христа; Марија Магдалина је била обитавалиште злог духа, Марта је била пример овоземаљских жеља и светске таштине, али су их божанско учење Спаситеља, чуда Сина Божијег и Христова благодат птопуно препородили.

По угледу на жене-мироносице многе хришћанске жене су се касније живом вером обратиле ка Христу Који се вазнео на небо. У историји хришћанства видимо мноштво мајки и жена, које су заволеле Христово учење и<]]>4983Sun, 26 Apr 2015 09:00:00 +0000