Чућете сведочења о исцељењу и помоћи при добијању детета како из наше земље, тако и из Италије и са Новог Зеланда. Отац је говорио како напредује градња храма св. Нектарију у Ваљеву, поучио да не смемо бити острашћени ни у једном погледу и да ова чуда служе да се сусретнемо са Христом. Отац је такође истакао да се не треба погрешно расуђивати у вези медицине, јер "лекар лечи а Господ исцељује". Емисију је употпунио и Никола Станоев, теолог и музичар из Београда.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/12/25.12.15_-_rec_pastira_-_o.nenead_andric_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-nenad-andric-pravoslavlje-je-ljubav-za-sve

У међувремену, НДХ је извршила незапамћене злочине над православним Србима, баш зато што су Православни и Срби. У злочинима је масовно учествовало и римокатоличко свештенство. Документовано је да је више од 1300 римокатоличких свештеника учествовало у злочинима над српским становништвом. Хрвати, за разлику од Немаца, никада нису прошли кроз колективно покајање за злочине у којима су многи учествовали или их допустили. Комунистичка Југославија зауставила је чак и могућност тог процеса, што је у многоме утицало на грађански рат и распад Југославије 1991-95. Римокатоличка црква ("грегоријански календарци") никада се није јасно и недвосмислено покајала за вековни рад на унијаћењу и превођењу православних Срба у римокатолике, који су затим по правилу постајали - Хрвати.

И где смо сад? Сад смо по питању календара таоци Хрвата, као што смо то били у много чему и у Југославији. Таоци смо њиховог одбијања да се покају. Док се они не покају, тешко је и замислити да можемо да спроведемо давно одложену одлуку - зато што би то великом делу народа изгледало као унијаћење или прихватање папског примата.
И тако, док већина света и многи православни данас славе Рођење Господа Исуса Христа, ми православни Срби још увек постимо и чекамо долазак мудраца у Витлејем код новорођеног Христа.

С обзиром на то да је Божић на Западу лукавством потрошачке цивилизације претворен у велики ако не и највећи празник потрошње, што је у многоме замаглило његов смисао, могло би се рећи да наш пост и дочекивање Богомладенца у тишини после новогодишњег карневала служе одбрани смисла празника. Одбрани саме вере. Можда би то тако и било кад већина крштених православних не би учествовала у новогодишњем расулу, распусту, пуштању вентила. Овако изгледа као да радосни Божић славимо тихо и стидљиво као упорни, периодични и помало неубедљиви покајници због сопствене слабости. Можда и то има смисла. Проблем је што нас таква ситуација држи у одређеној врсти изолације у односу на свет и као да нас помало нас спречава у најважнијем циљу - да оправославимо цео свет да га подсетимо на пут Спасења. Да вратимо свет правој вери у Христа ако већ верујемо да смо њени чувари. Као да нас то спречава да сами себе доживимо не као самоизоловане у национални резерват праведника. Као да то спречава да нас и остали виде као Христове следбенике који се старају о целом свету, који палом свету могу да поново осветле пут Спасења.

Како уопште да се бавимо овако великим темама, кад имамо и толико својих слабости и мука? Зар то није непристојнио? А можда бисмо, кад бисмо се сетили колико је непојамно драгоцена Православна вера коју смо кроз тешку историју уз толико жртава сачували, лакше решили те наше проблеме и мане. Оправдали свете жртве и пронашли поново наш истоисјки смисао. Можда је улога нас православних већа него што желимо да прихватимо. Јесте да увек ту стоји и оно нас и Руса... толико и толико милиона (нажалост сад већ све мање) - али можда бисмо подсетили, па можда и покренули и браћу Русе на нешто. А не само да се мало-мало тешимо како смо одложили Хитлеров напад на Москву, помогли руској зими да раније окује нацистичку машинерију, као и да смо нашом пропашћу 1999. показали Русима да им се може десити и нешто горе од кризе у којој су тада били. Можда можемо и више, можда не можемо...

У међувремену, на данашњи дан - срећан празник свима који искрено дочекују Богомладенца Христа, пре свега нашој православној браћуи Грцима, Румунима, Бугарима, и другима, са жељом да, по овом питању одвојени од нас, сачувају узор православног хришћанства духовно ослабљеним западним хришћанима.

Фб профил ђакона Ненада Илића

Наиме, у левом и десном углу дечанске фреске Распећа налазе се заиста два необична објекта у којима се види по један човечуљак. О чему је заправо реч?

У хришћанској традицији, а посебно у византијском сликарству, на представама распећа Христовог приказују се персонификације сунца и месеца. Џемс Хол у свом „Речнику уметничких предмета и симбола“ каже: „Сунце и месец, са обе стране крста су редовна појава на средовековним распећима. Преживели су све до ране Ренесансе, иако се ретко виђају после 15. века. Њихово порекло је веома старо. У античкој Персији и Грчкој постојао је обичај да се сунце и месец приказују на представама паганских богова сунца. Овај обичај се наставио и у време Рима на новчићима на којима су били приказани цареви….. Сунце се понекад представља једноставно као попрсје човека са ореолом, а месец као жена са полумесецом Дијане. Касније су приказивана два проста круга и то полумесец унутар круга кога су често носили анђели, док се сунце приказује са Христове десне стране, а месец са његове леве.“

Понекад се сунце и месец приказују као људске фигуре које иду на запрежним колима. У Дечанима и на низу других фресака приказани су као људске фигуре у два различита облика. Сунце се у иконографској традицији често приказује као мушка фигура у плавичастој боји, која симболизује сунце које помрчало у време Христове смрти на крсту. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. (Лк 23, 44-45) „А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога.“ (Мт. 27, 45)

Персонификација месеца је најчешће у виду женске фигуре. Ова фигура је готово по правилу у црвенкастој боји јер је и месец зашао у време Христове смрти и био је црвене боје крви. Овај симбол и боја не асоцирају само на Христово распеће, већ и на Откровење и Други долазак Господњи. Обратимо пажњу на пророчанство пророка Јоила: Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи. (Јл 2, 31) Готово истим речима апостол Петар цитира пророка у Д.ап. 2, 20. „Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи.“ У књизи Откровења се каже: „И видјех, кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од костријети, и мјесец сав поста као крв“ (Отк. 6, 12)

Приказивање природних стихија у персонифицираном облику може да се примети и на иконографским представама крштења Христовог где се у водама често приказују две фигуре: мушка фигура реке Јордана и женска фигура мора.

Из богослужбених химни можемо да разумемо да су персонификације сунца и месеца на представи Распећа Христовог употребљене како би се показало да су бесловесне природне стихије „осетиле и разумеле“ страдање Сина Божијег и у ужасу су сакриле своје зраке, док су душе словесних Јудеја остале окамењене и неосетљиве пред овим страшним призором.

На следећем линку можете видети више иконографских представа са приказом персонификованог сунца и месеца. Штета што истраживачи НЛО појава нису мало више упознали хришћанску иконографску традицију.

http://sprezzatura.it/Arte/Arte_UFO_2_eng.htm

Архимандрит Сава Јањић

Када разум усмери мисао на њу, њено биће и не може да се посматра независно од музике, као да постоји она и око ње облак музике, загрљена са својим виолончелом, она даје том инструменту вредност коју он сам по себи можда и не поседује.

Велики мудраци овога света сматрали су да човекову личност изражава његов поглед, очи, гестикулација, а широкогруда словенска душа – Фјодор Достојевски, веровао је да, уколико желимо да проникнемо у нечију унутрашњост, треба да се загледамо и ослушнемо како се неко смеје. Смех је заправо музика наше душе. Њено лице је било пуно смеха, пресипао се са усана, звонила је њиме као на узбуну против лоше воље. Њен смех не тражи посебан разлог изван себе, он у њој ври и бризга, природан је као гејзир, неодољив и чист, не опомиње, не упозорава, није оптерећен подсмехом, нити жељом да се чује, није ни испразан, има чак своју боју и звук, и ширину, и неки нарочити смисао, личи помало на благотворну мудрост, која испуњена алхемијом њене незлобиве ведрине, претвара муку у лакоћу која растерећује. Својом природношћу и неусиљеном духовитошћу, она је засењивала свачију наметљивост.
Њена умирујућа лепота, која у себи није скривала ништа нечисто и ништа претеће, обједињавала је у себи простодушност и узвишеност. Она је отелотворење античког идеала Доброте, која је уједно и Лепота, Лепоте, која је самим тим Доброта. Тијана је била унутрашње озарење и просветљење, које се из ње нештедимице изливало, а да се притом изнутра није смањивало, него се већма распрострањивало и одјекивало у недоглед. Очаравајуће је то што је она своју ненаметљиву лепоту носила нехајно, са готово урођеном скрушеношћу и миром необичних фресака, које затворене у своје савршенство, оплемењују овај свет.
Невини поглед, дубоко усађене паметне очи, боје ведрог неба, уоквирене разборитим обрвама, лице које је промишљеније него код њених вршњака, просто сваки део ње је прича за себе и говорио је о њеној раној зрелости.

Сада, када се њена мелодија стишала, а њен раздрагани осмех утихнуо, видимо да њено присуство подсећа на исток, а њено одсуство на запад. Тај исток, и тај запад сада су на неком другом небу, јер небо које ми сада видимо, веома је крхко и привремено. Небески пут је унутар нас самих.
Они који су имали привелегију да се свакодневно наслађују чарима овог украса васионе, данас свима нама служе као пример и учитељи истинске животне философије, којој се сви желимо подучавати. Они нам сведоче да се и сломљеног срца може и даље волети!! Да се уморних руку још увек може грлити! Да се дотрајалих ногу може несметано пењати у врхове! Да се дрхтавим уснама и те како може славословити! Да се упркос терету који обмотава тело, може достојанствено ходити! Да се усахлих очију може гледати у вечност!

Ви који волите, који верујете да у почетку беше Љубав, да ће до краја и после краја бити Љубав, и даље волите и узрастајте у Љубави. Све пролази, све нестаје, све ишчезава, само је Љубав вечна. А крадљивци мира, обмањивачи, отимачи среће, сада нека устукну и занеме пред оном којој је већ осванула зора обновљене будућности!!

Весна Ивковић

Извор: http://tijana.rs/sr_komentari.php?id=242&strana=sr_kolumna

Писмо благодарности Светом Нектарију од чувеног фудбалера Марка Јовановића(ФК Партизан), проти Ненаду Андрићу 24. децембар 2015. године.
Зовем се Марко Јовановић и овим путем желим да испуним завет који сам дао Светом Нектарију – да објавим чудо којим ме је Светац исцелио и помогао ми да не пијем веома опасне лекове, који би ми угрозиле каријеру јер сам професионални фудбалер … 2014. године лекари су ми установили једну аутоимуну болест која се зове “sarkoidoza”, која је Богу хвала била у најблажем облику.
Међутим, пошто сам имао и један излив воде око срца посумњали су да ми је та болест прешла и на срце те сам морао радити додатна испитивања. У року од седам дана рађена су ми два веома озбиљна теста која су требала да утврде да ли је та болест обухватила и срце, јер ако се испостави да јесте морао бих да пијем много јаке кортикостероиде који, као што сам већ рекао, довели би у питање наставак моје каријере, уствари тешко би се вратио фудбалу.
Одрадио сам први преглед и после неколико дана клупски лекар ме је позвао и рекао ми да су уочене неке промене у мом срцу и да ћу вероватно морати да узимам те таблете. Иако ми је рекао да то још није дефинитвно, јер докторка која је водила рачуна о мени није хтела ништа да ми каже поводом тога, он ми је у поверењу то рекао и замолио ме да не причам никоме, пошто доктори хоће да ураде и тај други преглед да би били сигурни.
Пао сам у очајање. Знајући за Светог Нектарија, за кога ми је рекао један близак пријатељ и за чуда која је чинио и даље чини, иако сам му се неко време молио и посећивао манастир Раковицу где се налазе његове мошти, значи од самог почетка мог сазнања за здравствени проблем, чим сам добио ту вест од мог клупског доктора отишао сам у агенцију и резервисао авионску карту за следећи дан и одмах отишао за Атину, па после бродом на Егину у манастир Светог Нектарије да се поклоним његовим моштима и гробу и да му се помолим.
Тамо сам остао два дана, једно вече сам преспавао у манастиру, молио се Светитељу, и осетио невероватан мир, смирење, испуњеност. Након тога сам отишао до Београда на два дана да видим породицу и после тога се вратио у Пољску у којој сам тада живео да урадим тај други тест, који се зове “pet skener”.
Одмах након теста сам се вратио у Србију, и након доста времена нејављања и не добијања никаквих информација од доктора одлучио сам да га позовем. Питао сам га шта се дешава, зашто ми се не јавља, и шта је било са другим тестом, а он ми је изненађеним гласом рекао да просто чудно, али други тест је био добар и није показао никакве промене. Та клиника која је водила рачуна о мени се консултовала са једном еминентном шајцарском клиником, која је потврдила да су резултати уреду. Био сам пресрећан и захвалан Богу, Пресветој Богородици и Светом Нектарију. Морам да напоменем да сам се дуго, преко тог болног места, помазивао уљем Светог Нектарија. Целог живота славићу Бога и благодарићи у Светом Нектарију који је увек у мојим мислима, и коме се увек молим.

Извор: Космопол

"Браћо, ако и упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов." (Гал 6,1-2)

Ево је опет, реч коју све ређе чујемо: кротост. Она је божански дар, нежност Светога Духа пројављена у благости када се неко суочи са туђим начином опхођења. Иако не знам да ли ова реченица има икаквог смисла. Хоћу рећи да је "кротост" начин опхођења применљив у изазовима и суочавањима vis-à-vis (лицем-у-лице, прим. прев.). Она се разликује од "смирења" тиме што је "смирење" пре и изнад свега стање бића, док се "кротост" увек сматра понашањем. Она подразумева ношење туђих бремена и недостатака радије него да их отежавамо отуђивањем, разочарењем или осудом. На пример, радим са екипом на неком пројекту и неко од нас забрља, што друге стаје времена и новца. Могу одабрати да:
1) наступим бурно и ставим му до знања да је немаран и опште бескористан, или
2) ухаднем дубоко, са молитвом, седнем са њим и помогнем да поправи штету, охрабрујући да се следећег пута потруди боље.
Нажалост, не бирам увек другу могућност.

У сваком догађају, док започињем још један радни дан овог празничног периода, трудићу се да застанем и отворим се Његовом "Духу кротости". Потрудићу се да збацим са себе неразумне захтеве и очекивања других, носећи Његов благи јарам док се спремам да Га дочекам. Њега, Који је рођен у забаченој витлејемској пештери. Док Он долази у кротости да започне крстоносни пут трудићу се да се уместо на своју усредсредим на Његову вољу, поздрављајући Га у Његовом Духу: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља".

Извор
Превод: Живе речи утехе

За оне који су имали срећу да боље познају овог здравог дечака сјајних очију који им је подарио читав свет најлепших, најузвишенијих осећања, речи читуље натерале су њихова срца да се болно стежу од страшне жалости и туге, али су им у исто време омогућиле да наслуте небески, онострани свет куда је отишло ово чудесно дете...
Имала сам срећу да га добро познајем, да га волим, имала сам срећу да на себи осетим његову детињу искрену приврженост и такву не детињу, веома танану нежност.
Сећам се нашег првог сусрета у јулу 1939. године. Летњи сунчан дан у Еленкуру. У великој трпезарији руске колоније журно се постављају столови, звецка посуђе, лупкају ножеви, виљушке. Кроз велике отворене прозоре продире сунчева светлост; у даљини, у плавој измаглици - хоризонт Еленкура. Тек што сам била допутовала и стојим посред трпезарије разговарајући са оцем Борисом. Одједном се на крајњем прозору, кроз који допиру повици деце што играју одбојку, помаља весела тамна главица са необично сјајним окицама из којих избија несташлук, хватају се за прозорску даску ручице потамнеле од сунца.
- Серјожа! Одмах да си сишао! - виче отац Борис. -Колико ти је пута речено да се не пењеш кроз прозор! Сјајна главица брзо нестаје. Како смо се здружили, зближили - не сећам се. Тек, он је веома брзо код нас постао као наш. Молио је за дозволу да шета са мном и мојим нећацима, бежао је из колоније и појављивао се код нас у свако доба дана, од раног јутра, кад ја још не бих била спремна и док соба још не би била поспремљена. Куц, куц, куц на врата. "Ко је?" Кроз одшкринута врата се промаља свеже умивено дечје лице, тако умиљато... помало улагивачки смешак - и не можеш да га не пустиш, иако и под треба помести и журити у колонију... А Серјожик је за један трен већ све три собе обишао, све прегледао, и под кревет се завукао - нешто је занимљиво тамо видео, и на таван отрчао, и какав одломљени комадић гвожђа пронашао и моли за дозволу да га узме, и ништа не можеш да одбијеш, нити да се наљутиш због нереда када видиш те сјајне очи, ту детињу искреност која тако плени. Јако је волео са нама да шета. К нама је га је вуклр то што ми шетамо као породица, не као колонија; привлачила га је велика слобода, привлачио мали бицикл на коме се по реду смењивао са мојим нећаком и на моје велико запрепашћење, безглаво јурио, не кочећи, зајапурених образа, сјајних очију, са невероватним одушевљењем и жаром. Привлачило га је и то што је у нама осећао нешто своје, сродно - црквено. Знао је да је мој отац свештеник. Знао је, осећао је да ја исто мислим, верујем, да сам истог усмерења као и његови родитељи.
Убрзо је почео да ми седа у крило. Одједном нагло улети, руке ми свије око врата, привине се целим својим чврстим маленим телом - и како ме, само пољуби! "Ти си добра!" - срце ми се топило.
Десило се да је моје место за ручком било на крају стола, наспрам оца Бориса, његове жене и Серјожика који је увек седео између родитеља. Питала сам зашто Серјожа не седи за дечјим столом. И тада сам сазнала... да он већ неколико година не једе месо и да су га ту, у колонији, родитељи узели за сто за одрасле како би избегли компликације. Јео је кромпир, поврће, воће, макароне и вероватно је патио ако је кромпир бивао преливен сосом од меса.
Његова мајка ми је испричала причу о његовом одрицању од меса. Није му било више од три године када су му за Божић, на прослави, поклонили много чоколадних животињица и кекса у облику зечића, јагњића итд. Серјожик је волео слаткише и чоколаду, као и сва деца, али животињице није хтео да једе: брижљиво их је одвајао од осталог кекса, слагао у кутију и покривао ватом. После неког времена је једном са мајком био напијаци и пролазећи поред месаре упитао је: "Шта је то месо?" Морала је да му објасни. Пошто се вратио кући пре доручка, одлучно је одбио јело од меса. Никаква наговарања и молбе нису помогли. Од тада никада није јео месо. Али то није било гађење према месу, већ принципијелна одлука. До тада је Серјожик јако волео шунку и телетину. Једном је упитао: " А је ли шунка такође месо?" - "Да". - "Каква штета, тако сам је волео." И више је никада није пробао.
Рибу је јео. "Зашто једеш рибу, а месо не једеш? Риба је такође жива" - говорили су му. Серјожик је одговарао: "Риба не удише ваздух." Родитељи су се бојали да ће онемоћати без меса, покушавали су да га преваре. Дуго времена су га уверавали да се виршле праве од рибе или пак од неког "морског коњића" који живи у води и не удише ваздух. Испрва је веровао, али је потом, сазнавши да су виршле такође месо, горко плакао и корио родитеље: "Зашто сте ме варали?"
Једном је Серјожик после Литургије у цркви у улици Дару био у гостима код оца Никона (Греве). Отац Никон му је дао велику банану. Серјожик је седео, повремено бацао погледе на банану, али је није јео и није је такао. Неколико пута су га нудили. На крају га је мајка питала: "Па што не једеш банану?" Одговорио је: "Опет ме варате: ОНА је била гусеница па су јој откинули ножице..."
Не, то није било гађење од меса, то је била љубав према свему живом, према свему што "удише ваздух" и има право на живот. Али Серјожик је, уједно, већ тада знао да монаси никада не једу месо и то је код њега углавном била монашка одлука. Чврсто, свесно одрицање од меса. Не вегетаријански, већ монашки став: риба може да се једе, та Спаситељ је јео рибу.
Сусрет са оцем Никоном је одиграо велику улогу у Серјожиковом животу. Био је то први монах са којим се он зближио и Који је постао његов духовни отац. Како је мали дечак схватао монашки пут, како је он себи објашњавао монаштво? То само Господ зна. Али одлука да постане монах код њега је била природна и никада ни о чему другом није маштао, није мењао своју одлуку, као што то често чине деца. Говорио је својој родбини:
- Ја вас јако волим, а ипак ћу од вас отићи.
И ту своју одлуку чувао је у дубини свога срца, о њој није говорио, као што није говорио ни о томе зашто не једе месо. Некако се страшно снебивао ако би га о томе питали или уопште обраћали пажњу на то.
Дали су му име у част великог подвижника и наставника руског монаштва, али њему је некако најближи од свих светитеља био Преподобни Серафим. Серјожик је био још сасвим мали када му је мајка причала житије Преподобног. Од тада је непрестано говорио:
- Хоћу да будем као Преподобни Серафим. Та Преподобни Серафим је јео само травицу, а зашто ја не могу? Хоћу да будем као он!
Све то није сметало Серјожику да буде весео, чио, ведар дечак, несташко - и још какав несташко! Довољно је било погледати ту округлу веселу главицу, видети његова издерана, прљава колена, ручице које су се непрестано завлачиле у џепове, што је било строго забрањено. А чега све у тим џеповима није било! Свакаквих драгоцености у виду камичака, комадића гвожђа, чепова, конопчића - прави дечачки џепови. А притом очи, такве очи - сјајне, веселе, искричаве. У њима и светлост, нека унутарња, и живот, и несташлук дечји. Али његови су несташлуци били просто несташлуци. Никада ничег лошег у њима није било.
Када је имао седам година, Серјожик се уписао у руску гимназију. Сви су га тамо знали као веселог несташка који је не једном због својих испада био удаљаван од стола, али сви су га волели. Бивше гимназијалке се присећају како је правио несташлуке путем у аутобусу, како се добацивао ранцем са осталим дечацима. Сви аутобуски кондуктери су га знали и волели, та и ниси могао да га не волиш.
И ето у души тог веселог, ведрог детета дубоко и јасно се утиснуо закон Хриетов, закон Љубави и Истине. За њега је у животу све било јасно. Да - да. Не - не. А што је више од тога од злога је (Мт. 5,37).
Пре него што је постао свештеник, отац Борис је са породицом живео у једном од предграђа Париза, у великој стамбеној згради. Серјожик је често на улици виђао просјаке како очекују милостињу, како у нади погледају на прозоре кућа и станова. Видео је како понекад са тих прозора просјацима бацају новчиће. То није могао да поднесе! Зашто бацају новац, зашто терају просјаке да се сагињу? Колико би пута стрчао низ степенице како би уделио просјаку или пак покупио и пружио му оно што су други бацили. Питао је своју мајку: "Можемо ли да позовемо просјаке на ручак? Зашто зовеш на ручак људе који су сити и добро обучени, а не зовеш просјаке којима заиста треба дати да једу?" Како је тешко одговорити на такво питање!
Серјожик је уопште волео просјаке. На Васкрс је у цркви у ул. Дару тражио дозволу да се честитајући Васкрс трипут пољуби са свим просјацима у порти и страшно се жалостио што му то нису допуштали, жалостио се озбиљно и није схватао - зашто. Лицемерје живота, лажност наших формалности дубоко су га вређали.
Зашто у подворју, након проштеног вечерња сви тако лепо једно друго моле за опроштај, а када потом срећемо познанике, чак и родбину, онда од њих не тражимо опроштај? Зашто се код куће, у подворју, код оца Никона пре ручка чита молитва, а код познаника се просто седа за сто? Зашто код њих не можемо да прочитамо молитву? Чинило му се да храна, када се прочита молитва, када је баћушка благослови, и сама постаје укуснија.

_________________________

Након што је отац Борис постао свештеник, Серјо-жика је жалостило што не прилазе сви по татин благо слов и што се неки са њим рукују као са обичним човеком, а тата је - СВЕШТЕНИК.
Једном, кад отац Борис још не беше свештеник, ка-да је Серјожику било свега 5 година, Старкови су се по-сле ноћне Васкршње службе у цркви у ул. Дару спрема-ли да иду код родбине да се омрсе. У цркви су имали 10 ускршњих јаја. Серјожик је скоро сва јаја разделио про-сјацима, једно је поклонио митрополиту. Стигли су код родбине. Васкршња трпеза, цвеће, свечана одећа, весе-ла лица... Серјожику то није било довољно. Он је не-престано чекао молитву, чекао "Христос воскресе". Чи-нило му се да је без тога немогуће сести за сто. Али, по свој прилици, нико није намеравао да пева молитву. Та-да је мали петогодишњи дечак пришао свом месту за столом, ставио шачице на сто и запевао:
- Христос воскресе из мертвих!
Бучно весеље одраслих је утихнуло, наоколо је настао тајац. Допевао је до краја. Као да се ништа није десило, весео, радостан сео је за сто и почео да мрси. За њега је светлост Христова светлела увек, обасјавала и испуњавала све кутове његовог дечјег живота код куће.
Његова вера је била једноставна и јака. Стално се чудио што људи, када су болесни, зову доктора:
- Та зашто? Треба се просто помолити или позвати у помоћ неког светог - и све ће проћи!
Тако је говорио, и познат је случај када се на молбу своје мајке помолио за себе и за своју болесну сестри-цу. Десило се то уочи празника Уласка Господњег у Јерусалим. Оба детета су имала високу температуру и бо-лело их је грло. Серјожик се помолио, као што је обе-ћао, и следећег јутра обоје су били потпуно здрави и ишли су на Литургију.
На црквени живот Серјожик се рано навикао, при-служивао је у цркви у ул. Дару, увек се једнако с љуба-вљу и радошћу спремао за цркву. Прислуживао је за-једно са татом. Било му је 7 година када је отац Борис на дан Светог Александра Невског био рукоположен за ђакона. Како је Серјожик то проживљавао! За вре-ме Литургије стајао је за десном певницом одакле се све добро види. У олтару се налазио владика Владимир Ницки који је обратио пажњу на то сјајно дечје лице и упитао:
- Ко је онај дечак тако анђеоског лица? Цео тај дан Серјожик се није одвајао од оца, желео је да седи тик уз њега. То више није био просто тата -"Татица", већ тата - духовно лице, свештено, црквено. Када је отац Борис постао свештеник, Серјожик му је увек прислуживао у цркви. Како је дирљиво и потре-сно било видети их заједно! Висока фигура оца Бориса и поред њега - мала фигурица у стихарчићу, црна гла-вица, нежни дечји профил који се подизао увис, пажљи-ве, озбиљне црне очи. У цркви у тим очима није било ни трунке уобичајеног несташлука. Када сам упознала Серјожика, увек ме је изненађивала она промена која се у њему дешавала током богослужења. У његовом прислуживању у олтару никада није било несташлука који се, нажалост, тако често виђа код дечака који одр-жавају жар у кадионици, играју се црквеним свећама. Не, Серјожик је увек прислуживао са страхопоштова-њем, са таквим посебним, потпуно озбиљним изразом лица. То није била спољашња дисциплина, него унутар-ње осећање, права молитва. Он је осећао Бога, ходио пред лицем Божјим. У цркви је за њега све било свето, све препуно чудесног склада и лепоте. И он је у свом стихарчићу, покрај оца, чинио такође делић те складне хармоније, учествовао је у богослужењу, са свим уср-ђем детињим је служио Богу.
- МИ, тата и ја служимо, - говорио је. И то му нимало није сметало да после службе, пошто изађе из цркве, почне да прави несташлуке, да трчи, да свуда налази штогод интересантно, да се са свима, с ким год је могуће, поздрави, поприча, накупи у џепове све могуће инемогуће нађене ствари. У цркви му никада није било досадно. Још кад је био сасвим мали, умео је да престоји дуге великопосне службе. Стајао би, ни на кратко не седајући, не помакавши се. Његова мајка ми је причала како је једном, када је имао 5 година, била са њим у цркви у ул. Дару на Покајном канону. Неколико пута током дуге службе се нагињала према Серјожику предлажући му да седну. Он је одбијао. На крају је мајци рекао:
- Нимало се нисам уморио. Увек у цркви изговарам
Исусову молитву и служба прође да и не осетим!
Он је изговарао Исусову молитву! Тосподе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног..."
Оно што многи са муком, стрпљиво, са сузама траже и годинама се трудећи постижу, то благо молитве, дисање молитве било је у малог петогодишњег деча-ка...
Како је научио молитву Исусову? Ни отац, ни мајка га томе никада нису учили. У њиховом дому је дуго боловала и преминула Серјожикова бака, вољена "на-на". Серјожик је чуо разговоре оца Бориса са баком о молитви Исусовој, видео је да се тата и сам моли на бро-јанице, све то је памтио, усвајао, слагао у своме срцу. Јако је желео да и сам има бројанице и једном је у по-дворју, где је био миљеник свих студената и јеромона-ха, рекао своју жељу оцу Сергију Мусин-Пушкину. Овај је баш имао мале бројанице, од 20 перли, направљене од остатака великих бројаница. Те бројаничице Серјо-жик је добио на поклон и сав озарен отрчао је да их покаже родитељима. Мајка није желела да се он моли на бројанице, бојала се нечег неискреног у томе. По-што се вратила кући, узела је од Серјожика његове бро-јанице и обесила их на ексер поред икона. Серјожику није било дозвољено да са њима излази из собе. Али понекад их је, када се молио, узимао. Понекад би га усред дана затицали пред иконама са његовим бројани-цама: стоји, моли се, онда их веша натраг на ексер.
Често би у метроу, у аутобусу мајка видела како шапуће молитву. Очи озбиљне, усне се детиње помичу; бројаница нема, па пребира прстићима. Или извуче из џепа свежањ карата за метро, које је скупљао, и помо-ћу њих одбројава молитву Исусову.
Он се уопште молио изузетно пламено и свесно. Ка-да му је умрла бака (тада је имао 6 година), први пут после њене смрти је узео да се помоли и с муком је баку превео из живих у умрле. Помолио се за живе - баку је изоставио. Али када је отпочео молитву за упокојене, застао је и, ето, једноставно није могао да се помоли за баку као за умрлу. Загњурио би главицу у јастук, мало плакао, онда би опет стао на молитву, опет дошао до оног места - и опет застао.
У молитви за упокојене Серјожик је просто и реал-но доживљавао душе умрлих. Једном се нашао у цркви у ул. Дару за време сахране и чуо је како су тамо поми-њали "рабу Божју Јекатерину". Унео је њено имеу сво-ју молитву и никада није заборављао да је помене. На-кон неког времена родитељи су га питали:
- Зашто се молиш за њу? Та ниси је познавао?
- Како је нисам познавао? - одговорио је Серјожик.
- Па она и ја смо се срели у ул. Дару.
Од тада је и његов отац унео у свој поменик "рабу Божју Јекатерину".
Када је Серјожик постао дечкић, то јест када је по-чео да пости, са њим се понекад дешавало да се након причешћа потпуно промени. Он, тако весео, живахан, постајао је ћутљив, ни са ким није разговарао, одбијао је да пије кафу, да доручкује. Одлазио би до прозора, некуда озбиљно гледао, тако тих, и ћутао. Звали би га за сто, питали шта је са њим. Једном је чак и мајка пи-тала оца Никона, Серјожиковог духовног оца, шта то значи.
- Пустите, не дирајте га, - рекао је отац Никон.
Серјожик је јако волео да црта. Не може се рећи је добро цртао. Све што је сликао било је врло неумешно чак и за његов узраст. Али интересантно је то ШТА је цртао, ШТА га је привлачило и заокупљало. Разгледа-ла сам његове сачуване цртеже, све те исцртане и поне-кад умрљане листове хартије. Свуда цркве, крстићи, ма-ли гробови, свештеници и често - слике из Библијске историје. Види се како је све примећивао, све замишљао живо, реално. Забрањивали су му да слика Спаситеља -заиста је веома ружно цртао људска лица, а ипак посто-ји цртеж Распећа. Сачувана је велика слика Уласка Го-сподњег у Јерусалим са свим детаљима мноштва јевреј-ског света. Деца са палмовим гранама, дрвеће, човек како се вере уз палму по грану... Људи иду путем и мно-го се радости види на свим неумешним фигурицама. А на самом крају слике, десно, помаљају се глава и ноге магаренцета и види се само велико сијање Онога Који на њему седи. Ту се Серјожа није усудио да наслика фи-гуру Христову. Највише ми се допала слика Успења Мај-ке Божје. Види се са каквом је живом уобразиљом цр-тана та слика. Апостоли се окупили око Тела Божје Мај-ке, виде се остаци облачака на којима су долетели; ту је и неверујући богохулник који се ухватио за одар Бого-родичин, руке му одсечене, не одвајају се од одра, крв тече. А изнад свега тога Спаситељ на небесима прима у наручје Душу Мајке Божје.
Поред тих духовних сижеа има и најобичнијих, деч-јих: псићи, разне животињице. Како је волео животи-њице! Имао је читав за њега посебно драгоцен џак оми-љених играчака-животињица: меда, зечића, куца, коњи-ћа. Страшно их је волео, понекад је размештао по сто-лу сву ту гомилу и гледао их са уживањем. Најомиље-нији му је био Јашка, велики плишани мајмун, неверо-ватно издеран и похабан. Од Јашке се Серјожик никада није раздвајао, нежно га је волео, спавао са њим и ра-стао се тек за време болести пред смрт...

___________________________

Последње лето Серјожиковог живота, лето 1939. го-дине, отац Борис је са породицом проводио у дечјој ко-лонији у Еленкуру, у изузетно лепом крају. Управо ту сам се и упознала са њима, добро упознала Серјожика, зближила се и спријатељила са његовим родитељима. Као што сам већ рекла, много времена смо проводили заједно. Серјожик је почео да ме зове "тетом" и да ми говори "ти", примивши ме искрено и просто међу своју родбину.
Никада нећу заборавити она два-три дана када сам се само ја бринула о њему. То је било његово прво одва-јање од родитеља.
Било је то смутно, тешко време. У ваздуху се осе-ћало да је рат близу, наоколо је била тешка, страшна атмосфера. Послови су звали оца Бориса у Париз. Же-на није хтела да га оставља у тако неспокојно време а, сем тога, требало је да иде лекару. Поверивши ми децу, отац Борис је са женом отпутовао у Париз. Пратили смо их. Ишли су аутом. Деца су махала све док позната лица на прозору аута нису нестала иза кривине. Вероч-ка ме је пољубила, саопштила да ће данас увече спава-ти на мамином кревету и отрчала у колонију код својих другарица. Серјожик је рекао да неће поћи у колонију, да жели све време да буде са мном и да жели одмах да пише писмо мами, и то на маминој хартији и у мамином коверту. Дошли смо код мене. Узела сам књигу и села, а Серјожик се сместио уза сто и латио писма. Иза књи-ге сам га повремено посматрала. Коси сунчеви зраци падали су се кроз отворен прозор. Нагнута тамна гла-вица, крагна морнарске јакнице; усне и језик усрдно по-мажу у писању, очи блистају, обрашчићи се постепено црвене од напора и емоција. Са правописом није све баш ишло како треба. Донео ми је на крило да проверавам грешке. Напамет знам његово писмо: "Мила Мајо! Ка-ко си допутовала? Како је Татица допутовао? Када сам вас пратио, споља сам се смејао, а изнутра сам плакао. Пишем код тета Тоње, само тамо код ње налазим утеху у својој тузи..."
Одмах је одлучено да се писма пишу свакога дана. Следећег дана ми је притрчао, сео за сто, написао:"Дра-га Мамице!". Али даље није био довољно упоран - вре-ме је било тако лепо, тако је желео да трчи у шуму. И тако је ово " Драга Мамице!" остало код мене у нотесу.
Након два дана родитељи су се вратили.
Објава рата нас је затекла у Еленкуру. Породични људи, људи који су се старали о деци, у паници су се питали где је боље да сместе децу, где да их превезу, где да их школују на зиму. Одлуке су се доносиле и одбаци-вале неколико пута на дан.
Убрзо ме је судбина раздвојила од породице Старк на дуже време. Они су прешли у дечју колонију Вилмо-асон. Најпре су живели у бараци у шуми, до зиме су се преселили у велику топлу кућу колоније. Деца су се упи-сала у француску школу. До тада, као што сам већ ре кла, Серјожик је ишао у руску гимназију, али је фран-цуски говорио сасвим добро. Те године је учио одлич-но. Неколико пута је добијао медаљу и тиме је био јако задовољан. Тањечка (стара гувернанта његове мајке), која је децу обожавала, за сваку медаљу Серјожику је поклањала новац. Тако је скупио 10 франака, одвојио их у посебан новчаничић и решио да их неизоставно по-клони деди да купи себи доброг вина.
Те јесени је, као уосталом и увек, био весео, ведар, чио. Дотрчи из школе - качкет склизнуо на потиљак, капут раскопчан, образи румени. Торба са књигама ле-ти на једну страну, капут на другу, прсти плави од ма-стила, а очи се само сјаје. И ево, сав је пред вама, жива-хан, весео, здрав дечак - мио, добар дечак.
Дешавало се и да не послуша, да се узјогуни, про-гунђа, посвађа са Верочком, али тако је мало тога би-ло! И шта је то у поређењу са оном пламеном љубављу и срдачношћу који су сијали у његовим очима и обаси-пали сваког човека кога би срео.
Те јесени ми је написао писмо. Ја сам преживљава-ла тешке, жалосне дане: умирао ми је отац. Серјожик је то знао и свим својим топлим срдашцем је желео да ми изрази своје саосећање.
"Мила тета Тоња!" - писао ми је. -" Ако ти је лоше, дођи код нас, па ти знаш где живимо, ми ћемо те увек пригрлити". Мали, златни дечачић, и пригрлио ме је, тако ме је пригрлио када сам већ после смрти свога оца на један дан отпутовала код Старкових. И пригрлио, и помолио се са мном на заупокојеној Литургији коју је отац Борис ради мене одслужио. Тада сам последњи пут видела Серјожика, који је прислуживао оцу у белом сти-харчићу, са кадионицом у рукама.

***
Разболео се на Богојављење. Ујутру је прислужи-вао на Литургији и неко је чак рекао мајци: "Какав је посебан израз лица имао данас на служби!"
Током дана му је порасла температура - 37, 5; жа-лио се на ухо, жлезде иза ушију су отекле. Чинило се -ситница, али температура је почела брзо да расте, от-кривена је упала плућа. Две недеље је боловао код ку-ће. За све то време температура је била час веома висо-ка, час је мало спадала. Лекари се нису разабирали у симптомима. Један је налазио менингитис, други - упа-лу плућа од неког бацила. Сумњали су на стрептококе, сумњали на коли бактерије, вршили бесконачне анали-зе које нису давале никакве резултате и све су само збу-њивале. 15-ог дана болести лекари су рекли да је стање опасно и посаветовали су да се Серјожа превезе у бол-ницу.
Сви становници куће у Вилмоасону су волели Сер-јожика, сви су били узнемирени због његове необјашњи-ве болести. Када се пронела вест да га возе у болницу, у ходнику, крај врата његове собе скупили су се многи који су желели да помогну, да пруже подршку или про-сто да погледају милог дечака. Он је лежао у свом кре-ветићу, знао је да га возе и некако је потпуно смирено примио ту вест. До тог дана је био узнемирен својом болешћу, тако да су од њега скривали његову високу температуру, говорили су, када би питао, - 38, уместо 40. Али од тог тренутка као да је схватио да је његово стање веома озбиљно и са тим се потпуно помирио. Од-једном је почео да се наглас моли, да пева свеноћно бде-ње. Било је око 6 сати увече.
- Господи, возвах к Тебје, услиши мја, УСЛИШИ мја, Господи! - и опет: - Господи, возвах к Тебје, услиши мја!
У ручицама је стезао крстић. Беше нешто до те ме-ре дирљиво у тој молитви да су сви који су је чули у ходнику, на вратима, плакали. При одласку Серјожик се трудио да свакоме каже коју нежну реч, да покаже пажњу. Молио је да не заборављају да хране пса Жућу.
У болници су га ставили у одвојену собу. Те исте вечери, подређујући се болничким правилима, родите љи су морали да се врате кући, да га оставе самог. Сер-јожик је то прихватио просто и покорно. Схватио је да тако треба. Са њим је ноћ проводила мила, добра се-стра, католичка монахиња која га је, као и сви, заволе-ла и када је тражио давала му је да држи њено Распеће.
Тако су отпочели дани у болници. Изјутра су дола-зили родитељи, остајали преко дана, увече су се опра-штали, растајали на дугу, немирну ноћ. И даље се упор-но држала висока температура, стално је била око 40. Једном предвече Серјожику је било јако лоше, срце је слабило. Сестра је одједном рекла родитељима да је бо-ље да остану преко ноћи уз њега, да она не гарантује за ову ноћ. Постарала се да у собу унесу лежај за родите-ље. Када је Серјожа угледао тај лежај, схватио је да су тати и мами дозволили да остану са њим преко ноћи и, окренувши се према сестри са очима пуним суза, рекао је: "Хвала! Ја НИКАДА нећу заборавити то што сте учинили за мене!" До јутра се стање срца опет попра-вило. Следеће ноћи родитељи су опет морали да оду. Сестра је рекла: "Ове ноћи се ништа неће десити". И Серјожик их је мирно пустио, као да је и он знао да тога дана још неће отићи од њих.
Мајка се стално бојала да ће бунцати на руском, тра-жити нешто и да га сестра неће разумети. Зато му је мајка саветовала да када они нису ту говори францу-ски. Тако је и чинио. Сестра је потом причала да се у дугим, мучним часовима несанице Серјожик наглас мо-лио. Или се молио на руском својим речима и учтиво јој објашњавао:" Ја се једноставно молим на руском, за-то не разумете". Понекад се молио на француском и она је чула како се он моли за све војнике који су у ро-вовима, за све несрећне, за све којима је хладно, који су сада на путевима, за рањене. После, већ на крају боле-сти, једном се изненада сам на себе сажалио и запла-као: "Сада сам се и сам претворио у рањеног војника".
У болници га је сестра неговала од срца, одиста се борила са болешћу, али колико је он, јадничак, страдао од тог лечења! Од њега ништа није остало, саме кости, сав је био спечен облогама од слачице, избоден инјек-цијама. Сестра је говорила да не памти да су некоме да-вали толико инјекција. Од болести Серјожик уопште није страдао, али од лечења - веома, и када се сестра појављивала са шприцем или облогом од слачице, да не би викао, грчевито је у ручицама стезао Распеће, мо-лио се напрегнуто тако да је бивао сав у зноју и само тако није викао. Током целе болести, која је трајала 32 дана, температура се ретко спуштала испод 40, подиза-ла се до 41,8. Шта све лекари нису радили не би ли обо-рили температуру. Ниједан уобичајени поступак није давао резултате. Тако, на пример, после хладних обло-га температура није падала, већ се још више подизала. Сестра је беспомоћно ширила руке.
Серјожика је прегледало 9 лекара. Једног чувеног лекара, специјалисту за дечје болести (професора Вејл-Але, управника Париске дечје болнице) су доводили из Париза. Ниједна претпоставка лекара није се потврди-ла, ниједна њихова процена није била одржива... Све што је било у људским моћима и могућностима било је учињено да се он спасе. Али Господ је, изгледа, одре-дио другачије.
Последњих 15 дана Серјожик се причешћивао сва-кога дана. Био је при свести до самога краја, понекад је говорио неповезано, понекад је бунцао, али је уопште све време свега био свестан. Причешћивао се свакога дана са таквим посебним страхопоштовањем, тако је ишчекивао Причешће, тако се припремао за њега! На почетку га је јако мучило што не може да се присети својих грехова - температура му је сметала. Отац Бо-рис је почео да га причешћује као болесног, без испове-сти, и то га је умирило: "Сада ме тата причешћује без исповести, значи, немам више грехова". Једном је ре-као: "Биће ми тако лепо код Бога!" И одмах је додао мајци: " Само немој да плачеш".

__________________________________

Једном је у сну видео Преподобног Серафима. По-што се пробудио, испричао је како је Преподобни Се-рафим пришао његовој постељи и скинуо са њега обло-ге од слачице које су га тако мучиле. Заиста, тог истог дана лекари су из терапије сасвим искључили облоге од слачице. То је било најмучније у његовом лечењу. Јед-ном је, страдајући од болова, Серјожик рекао својој мај-ци да је, ето, мученицима када су страдали било лакше јер су страдали за Христа. И мајка је разумела његову мисао: они, мученици, страдали су за Христа, а он, Сер-јожик, за себе самог, то јест ради свог здравља страда. Мајка му је рекла да и он може своја страдања некако да жртвује Богу, да трпи ради Христа. Серјожик је од-мах разумео ту мисао и умирио се, спремио се за трпље-ње. Мали деветогодишњи дечак! Али, ево, јавио се Пре-подобни Серафим и избавио га сувишних страдања.
Други пут га је не у сну, већ на јави Преподобни Серафим укрепио. Серјожик је говорио: "Знам да је Преподобни Серафим овде! Не видим га, али осећам да је овде".
Чудно је што су му, као по договору, пријатељи и рођаци који су свим срцем преживљавали Серјожикову болест, доносили и слали иконице и разне светиње упра-во од Преподобног Серафима. Послали су му велику ико-ну са уметнутим камичком Преподобног, друга икона је насликана на оном камену на коме се молио Преподоб-ни Серафим. Тај камен је Серјожик и у ручицама држао, и под јастуком, и љубио га, приљубљујући се уз њега. До-нели су му свете воде, довезене из Русије, из саровског кладенца. Послали су му велику икону са мноштвом че-стица моштију. Све те светиње су га окруживале.
Молиле су се за њега, слободно се може рећи, десе-тине људи. У колико су га само цркава помињали, мо-лили се пламено, усрдно, на коленима, са сузама. Коли-ко људи је заокупила и заиста потресла та болест, та невероватна борба живота и смрти у маленом дечјем бићу, и та снажна борба и победа дететовог духа над земаљским страдањима. Нећу претерати ако кажем да су не само рођаци и пријатељи, већ и туђи људи који нису познавали Серјожика, снажно преживљавали све стадијуме његове болести, распитивали се о његовом здрављу, настојали да добију последње вести. Сви ми који смо преживели те дане, никада нећемо заборавити то време, тај молитвени порив у коме смо се сјединили, молећи се за Серјожика.
А како се он сам молио! Са каквом је напрегнуто-шћу држао у ручицама крстић, скривао га и подижући покривач и гледајући у крст се молио. У таквим трену-цима је говорио родитељима: "Не гледајте ме!" А они нису имали храбрости да га питају за шта се моли, о чему размишља.
Понекад је бунцао и у бунилу говорио чудне ства-ри, као да му је било дато да види и схвати оно што здра-ви људи не могу да виде и схвате. Испред његовог кре-вета код куће висио је велики портрет покојне баке. Јед-ном јој се тако радосно насмешио као да ју је одједном угледао: "Нано мила, дошли смо ти у госте!..."
Другом приликом је касно увече непрестано био за-бринут за једног дечака из колоније, називао га је по имену. То је било када је још лежао код своје куће, у Вилмоасону. Соба у којој су спавали дечаци налазила се у истом ходнику. Делиле су их две собе. Сва врата су била затворена, деца су одавно спавала. Серјожика су смиривали, али он није престајао да се узрујава: "Треба видети шта ради Баранов! Погледајте Баранова!" Нај-зад је неко, да би смирили болесника, пошао у спаваћу собу. И? Заиста, сва деца су спавала, а Баранов је, очи-гледно, пао с кревета и наставио да спава на хладном поду између зида и ормана.
Уочи Серјожиковог одласка у болницу, око 6 сати увече одједном је почео да говори мајци: "Како ми је лепо! Каква светлост данас, какво сунашце! Зашто си затворила капке када је тако светло?" Мислећи да бун-ца, мајка је стала да му говори како је сада већ вече, како је напољу потпуни мрак, али будући да је Серјо-жик остајао при своме, она је, на крају, размакла завесе и отворила прозорске капке и показала му зимску ноћ-ну помрчину. Серјожик је некако збуњено погледао цр-ни прозор: "Ах, ово није то! Зар не видиш колико је светлости свуд наоколо?!" У тај час је стигао отац Лав и ушао у собу. Серјожик се и њему обратио:" Оче Лаве, видите ли сву ову светлост овде? Тако ми је лепо". -"Да, да, мили, светлост! И слава Богу што ти је лепо". Те речи су га некако умириле.
А ево још једног запањујућег случаја: оне вечери када су га превезли у болницу, мајка је, вративши се кући, седела сама у својој соби, кад се наједном са зида откачила и пала Серјожикова фотографија. Осврнула се. Одједном је са другог зида пала друга, трећа... Кроз неколико тренутака, без икаквог видљивог разлога, па-ло је 5-6 Серјожикових фотографија, и баш Серјожи-кових, друге су остале да висе на својим местима. Мо-жда је то била случајност, али у таквом тренутку то је за мајку, свакако, било болно. Ујутру су се родитељи рано вратили у болницу. Серјожика од јучерашње ве-чери није виде

- Старче, а може ли пројава моје љубави некоме да штети?
- Ако је човек приљежан и ти му покажеш много љубави, тада се он мења у добром смислу те речи, и труди се на сваки начин да ти заблагодари, да те не ожалости. Али ако према безобразном човеку пројавиш много љубави, он ће постати још безобразнији, јер приљежног човека много љубави чини још приљежнијим, док безобразног чини још безобразнијим. Исто тако, када видиш да некоме твоја љубав не помаже, смањи је са расуђивањем; али и то учини из љубави.
- Старче, да ли може да се деси да учиним неку жртву из чистих побуда, а да се после разбесним?
- Да, јер жртва треба да буде са расуђивањем. Пази да не пређеш границе своје издржљивости, јер и телесне силе имају границу. Када пређеш границе своје телесне издржљивости, тада, ако ти неко каже: „Ништа од јутрос ниси урадила!", можеш да помислиш: „Бре, како је неблагодаран! Од раног јутра цркавам од посла, а он ми каже да ништа нисам урадила!" Тако ти сав труд оде узалуд.

*приљежан - ревностан, марљив, усрдан, брижљив, пажљив, постојан...

Извор: старац Пајсије Светогорац, Страсти и врлине, Врање 2012, 301.

тражење дају му живот.
И ми треба да имамо такву будност. Да нам ум непрестано стреми ка Христу, пошто је Он наш циљ. А ми, и поред тога што смо нашли траг, и поред тога што смо нашли пут, што знамо где треба да идемо како бисмо се сусрели са Христом, често тапкамо у месту; не напредујемо. Да не знамо пут, наше тапкање би још и имало неко оправдање.
Сећам се, у Коници је мој отац имао два добро дресирана ловачка пса. Стари Продром Корциноглу, појац светог Арсенија, једном приликом му је тражио добро штене исте расе, како би му чувало стадо, и лајало када наиђе вук. И мој отац му је дао једно штене. Једног дана, неки Продромов сусед који је био заљубљеник лова, много се растужио јер му се разболео пас, па није могао да иде у лов. Сазнавши за то, стари Продром му је рекао: „Не секирај се; даћу ти ја свог пса; исте је расе као и Езнепидисови пси." Сав радостан, сусед је узео пса и отишао у лов. Када је дошао у шуму, махнуо је руком, као што то обично раде ловци дајући знак псу да почне да трчи, али овај уместо да потрчи, вртео се око ловца, лизао му ноге и загледао у његове руке не би ли у њима можда опазио хлеб! Видите, био је то добар, расни пас, али није био научен да хвата зечеве, па се зато непрестано вртео око ловца.
Верујем да ћете ви, пошто сте Христу већ ушле у траг, стално трчати тражећи Њега, како би се ваша срца толико испунила Христом, да не можете више да Га сместите у њих и да кажете: „Доста, Боже мој, не могу више да издржим!"

Извор: старац Пајсије Светогорац; Поуке; Том V, Страсти и врлине, манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, Врање 2012, 312-313.

Езнепидис - презиме Старчевог оца.

ЗА царовања незнабожног Декија бејаше у Витинији Азијској неки кнез Аквилин, који ужасно гоњаше хришћане. Једном сатера он у тамницу триста седамдесет хришћана, и полазећи на Валсатијске топле воде он нареди да поведу са њим и мученике, јер имаше намеру да успут сврати у идолиште Посејдоново и примора мученике да принесу идолску жртву. Када стигоше до идолишта, он дуго присиљаваше свете мученике да принесу жртву идолу лажнога бога Посејдона, али их не узможе приволети на то ни милом ни силом. Догоди се тада да туда пролажаше један благочестив човек, по имену Парамон, по вери хришћанин. Угледавши такво мноштво светих мученика, осуђених на смрт, он стаде пред идолиштом и громким гласом викну: "О, како много праведника нечестиви кнез убија без кривице зато што они неће да се по клоне његовим бездахним и немим идолима!"

Рекавши то на сав глас да сви чују, Парамон продужи свој пут. А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију. Нечестиве слуге свенечестивог кнеза сустигоше блаженог Парамона који иђаше својим путем не знајући за кнежево наређење, и ухватише га. И прво му извукоше из уста језик, који изобличи и укори кнеза, и прободоше оштрим трном; затим му исто тако у све удове набише оштро трње, па најзад му тело прободоше копљима. Тако свети мученик Парамон предаде своју благочестиву душу у руке Божије.

У тај исти час и гореспоменути свети мученици, њих триста седамдесет, бише због исповедања Христа мачем посечени пред Посејдоновим идолиштем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

АКАКИЈА СИНАЈСКОГ

БЛАЖЕНИ Јован Лествичник у својој славној књизи "Лествица" пише о овом преподобном Акакију монаху? овако: "Велики Јован Саваит исприча ми истиниту ствар и достојну казивања. Бејаше један старац, врло лењ и зао. Говорећи не осуђујући га, него са циљем да обелоданим трпљење светитељево. Тај старац имађаше млада ученика по имену Акакија, простог по нарави и целомудреног умом. Акакије трпљаше од старца толика зла, да ће многима изгледати чак и невероватно: јер га он кињаше не само укорима и грдњама него га и бијаше сваки дан. Ипак, Акакијево трпљење не беше неразумно: јер Акакије тим својим безропотним трпљењем и незлобивим страдањем стицаше себи благодат Божију, која га ослобађаше вечнога мучења. А ја, - каже Јован Саваит Јовану Лествичнику - гледајући га сваки дан таког, као да је купљени роб или заробљеник који се страховито мучи, нарочито га сретах и питах: Шта ти је, брате Акакије? како проводиш данашњи дан? - А он ми одговараше: Као пред Господом Богом, тако ми је добро. - И показиваше ми понекад модрице на очима, понекад модрице на врату, понекад ране на глави. Ја пак, знајући да је он творитељ врлине, говорах му: Добро, добро, трпи, брате, да би ти било на спасење. - И проведе блажени Акакије код тог немилосрдног старца девет година, и пред смрт поболовавши мало отиде ка Господу. И погребен би у отачкој гробници. A после пет дана старац његов оде к једном тамошњем великом оцу и рече му: Оче, брат Акакије, ученик мој умре. - Отац када то чу рече: He верујем ти, старче, јер Акакије није умро. - Старац на то узврати: Оче, ако ми не верујеш, онда хајде сам и види гроб његов. - Тада велики отац тај хитно устаде и оде са њим на гроб блаженог страдалца Акакија, и обраћајући му се као живоме, узвикну: Брате Акакије, јеси ли умро? - Благоразумни пак послушник, показујући послушност и после смрти, одговори: нисам умро, оче, јер послушноме је немогуће умрети. - Када то чу Акакијев старац, препаде се, и са сузама паде лицем на земљу. Затим измоли од игумана келију поред Акакијевог гроба, затвори се у њој, и поживе добродетељно радећи на спасењу своје душе, и после многих подвига отиде ка Господу Богу, коме слава вавек. Амин.

http://www.agencijami.com/eparhija/ZS/ZSview.asp?ID=348

Када је у питању бездетност, ту су свакако лоза Св. Симеона Мироточивог са Хиландара и палмино лишће из манастира Св. Саве Освећеног, о чему је отац Игор детаљно беседио. "Молитва је необорива стена верујућих", поучио је отац Игор.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/12/09.12.15_-_rec_pastira_-_o.igor_karanovic_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-igor-karanovic-deca-su-dar-od-gospoda

Једна жена би ухваћена у греху. Ростовски кнез и бојари осудише је на смрт. У својој невољи она прибеже к ногама ростовског архипастира Јакова, молећи га да је спасе од смрти. Свети Јаков се сажали на њу, по угледу на благог Господа Христа који не осуди доведену преда Њ блудницу, не предаде жену осуђену на смрт да се изврши смртна казна над њом, него јој одреди нарочито место за покајање до краја њеног живота. Због оваког поступка кнез ростовски и грађани разљутише се на светог Јакова и отераше свог доброг пастира са престола.

Удаљујући се из града, свети Јаков дође на обалу Ростовског језера, скиде са себе своју архијерејску мантију, положи је на воду, прекрсти се, стаде на њу и крену језером. И прешавши тако око два километра изван града, светитељ изађе на обалу на оном месту где се сада налази Јаковљевски манастир.

Ово необично чудо запрепасти кнеза и народ. Свима би јасно да су неправично поступили са својим архијерејем. Зато га молише да им опрости грехе, и са сузама га преклињаху да се врати на свој архијерејски престо. Незлобив и кротак, светитељ им опрости тешки грех њихов, али одлучно одби да се врати на архијерејски престо.

Крај језера, на самом месту где свети Јаков изиђе на обалу, он подиже једну колибу и живљаше у њој. И почеше се поштоваоци светога Јакова, којих бејаше много, скупљати око њега, да би живели поред њега под његовим духовним руководством. Зато он подиже келије за братију, а затим и цркву у име зачећа свете Ане. У том манастиру свети Јаков сконча и дане земаљског живота свог.

У време епископовања светог Јакова у Ростову појави се јеретик, по имену Маркијан, који учаше да се не треба клањати светим иконама, називајући их идолима. Притом сејаше он и друге безбожне мисли. Својом красноречивошћу и књишком ученошћу он привуче на себе пажњу ростовскога кнеза, бојара и народа. Међутим светитељ ростовски Јаков, у присуству кнеза и народа, одржа с јеретиком јавну препирку, и обелодани и изобличи лаж његовог учења, тако да јеретик са стидом напусти Ростов.

Чесне мошти светог Јакова почивају у манастиру њиме основаном, који се у част њега као оснивача назива Јаковљевски.

• Вера
  

|

"Бедниче, зашто ти ради славе људске остави Бога, Цара Небесног? Угађајући пролазноме цару, ти изгуби живот бесмртни. Служећи распадљивоме, ти се одрече нераспадљивога. Ти Истину промени на лаж, пошто оставивши веру Христову ти прими обману ђаволску. Покоривши се цару смртноме, ти презре Судију живих и мртвих. Докопавајући се љубави људске, ти учини себе недостојним љубави Божије и лиши себе небеских блага. Ми плачемо и ридамо због тебе, јер ти, дојучерашњи син светлости, начини сада себе сином таме и пакла. Но знај, ако се не одвратиш од те ђаволске обмане, нећеш имати удела с нама, јер ми нећемо ни да видимо тебе, идолопоклоника. И када гњев Божји постигне цара и пријатеље његове и тебе, онда неће бити повратка, и ти ћеш заплакати горко видећи себе мучена у паклу огњеном. Стога те са сузама молимо: обрати се ка Христу, да би избегао гњев Божји. Испуни нашу молбу брзо, иначе биће касно".

Ово писмо од мајке и жене би предато Јакову када се он са царем налажаше изван града. Прочитавши писмо Јаков би ганут, помисли у себи: Када се чак мајка моја и жена моја одричу мене зато што сам се одрекао Христа, и неће да ме виде, - шта ли ће тек бити са мном у будућем веку, када дође Бог да суди живима и мртвима и узврати свакоме по делима његовим? - Опет прочитавши писмо пажљиво, он горко заплака, и стаде ридати кајући се за грех свој. Затим рече себи: Знам шта ћу урадити да ми душа не пропадне потпуно: куцаћу неодступно у врата милосрђа Божија док ми их не отвори. А знам да ће ми их Он отворити, јер је жалостив и милостив, и не жели смрти грешника, него с радошћу прима онога који се каје.

Док Јаков тако плакаше и говораше себи, неки од незнабожаца видеше га и познаше да је хришћанин, па отидоше и обавестише о томе цара Варахрану. Цар призва к себи Јакова и рече му: Кажи нам истину: јеси ли назарећанин? - Јаков одговори: Да, назарећанин сам. - Дакле, ти си волх? упита цар. - Не, ја нисам волх већ хришћанин, одговори Јаков. - Тада цар рече: Бедниче и неблагодарниче! ниси ли од мене и од оца мога добио много дарова и почасти? - Јаков одговори: Где је сада отац твој? Ето, телом он трули у гробу, а душа му је бачена у пакао.

Чувши такве речи цар се силно разгњеви, и рече Јакову: Таквомли благодарношћу узвраћаш мени за моју досадашњу љубав к теби, чијим си се плодовима наслађивао до сада? Ти се противиш мени, и оца мога пањкаш. Знај дакле, ти си заслужио смрт. Али, ја те нећу погубити мачем, да ти не би умро брзом смрћу; напротив, ставићу те на многе и дуготрајније муке, па предати најгорчијој смрти. - Јаков одговори: Што желиш чинити, царе, чини брзо; но знај да ме неће уплашити речи твоје, које су сличне ветру који дува на стену, нити ће ме устрашити претње твоје. Ја се не бојим смрти, знајући да привремена смрт није смрт већ сан, јер ће као из сна устати из својих гробова сви људи у време страшног другог доласка Христа мог и Господа - Цар рече на то: Нека те, назарећанине, не обмањују они који смрт називају сном и уче не бојати се смрти, које се чак и цареви боје. - Светитељ одговори: За праведнике смрт је покој, а за вас неверујуће и грешне смрт је почетак вечних мука.

Тада цар призва саветнике и пријатеље своје, и саветова е с њима каквим мукама да погуби Јакова. И после тога, на застрашење других Персијанаца идолопоклоника, да и они, сличнo Јакову, не отпадну од своје вере, измисли за светог Јакова овакву казну: да сваки део тела његова буде засебно одсечен и дробљен. - Џелати онда, по царевом наређењу, поведоше светог Јакова на место мучења, да му тело издробе по броју удова тела. За светим Јаковом иђаху на место мучења многи његови знанци, и достојанственици, и војници, желећи да виде његово страдање и кончину. А кад приспеше на одређено место, светитељ умоли своје џелате да му даду мало времена за молитву. И подигавши очи своје к небу он се мољаше говорећи: "Господе Боже мој, услиши мене слугу Твога! погледај са свете висине Своје и подај ми крепост и силу у час овај, да претрпим мучења ова и крвљу својом искупим сагрешење своје, јер се одрекох Тебе, Творца и Владике мога. Сада ја тугујем због тога и обраћам се к Теби, Богу моме, исповедам име Твоје свето, и душу своју полажем за Тебе. А Ти Господе, пошљи ми помоћ у страдањима мојим, да непријатељи Твоји виде и да се постиде, што си ми, Господе, помогао и утешио ме".

Док се светитељ тако мољаше, к њему приступише џелати, обнажише га, растегоше му руке и ноге, говорећи: Шта ћеш сада радити, Јакове? теби више помоћи нема, јер нам је наређено да тело твоје исечемо на комаде: прсте руку и ногу твојих, и сво тело твоје од врата до пета ми морамо сећи, а напослетку имамо ти и главу одсећи. Стога размисли шта је за тебе боље: или да се покориш царевој вољи, и останеш жив, здрав и читав, или да паћенички умреш у страшним мукама?

Исто тако светом Јакову с плачем говораху и неки од његових пријатеља: Зашто узалуд погубљујеш душу своју? сажали се на себе и не убијај дивну младост своју, испуни цареву вољу, поклони се боговима нашим, да би остао у животу; а Богу своме, ако хоћеш, служи тајно.

На то светитељ, отворивши уста своја, рече: He плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом. Ја одлазим у вечни покој, а ви ћете отићи у вечиту муку. Јер касапећи моје удове, ви ми тиме припремате неисказано блаженство на небу, a себи - ужасно мучење у паклу, где ћете горети у неугасивом огњу заједно са демонима којима се сада клањате.

При тим речима светитељевим један од надзорника царских поче тући џелате, говорећи: Што стојите гледајући на њега? Приступите извршењу онога што вам је наређено.

И одмах један од џелата ухвати десну руку светитељеву и одсече му палац. А блажени Јаков, гледајући у небо рече: Помоћи моја и надо моја, Господе Боже! велики у крепости, Ти божанским прстом Својим изгониш демоне, прими као грану од дрвета овај прст мој, одрезан силом демонском, и буди ми милостив јер и од чокота се одрезују лозе, да би се подмладиле, и веће порасле, и много рода родиле. - Надзорник пак царски, сажаљевајући светитеља, рече му: Поштеди себе, Јакове, и послушај царево наређење: поклони се боговима нашим, да би остао у животу. Ти видиш, свима нам је жао тебе. А за одрезаним прстом немој жалити: лекари ће те излечити. Само немој више убијати здравље своје и лепоту младости своје. - Блажени му одговори: Зар ти не знаш да кад се обрежу лозе на чокоту, чим сунце стане загревати земљу, обрезана места успупоље, и затим почињу расти и род доносити? Тако бива и са верним синовима Божјим: насађени у винограду Божјем и накалемљени на прави Чокот - Господа Исуса, који је рекао: Ја сам чокот а ви лозе (Јн. 15, 5), они се сада обрезују привременом смрћу и васкрсавају у будућем веку, где се зелене и украшују непролазном славом и доносе плодове вечне награде.

Тек што свети мученик заврши своју реч, џелат му опет приђе и одреза му други прст. Међутим светитељ, трпељиво подносећи муке, кликну: Прими, Господе, и другу лозу од Твог чокота, који засади десница Твоја. - Лице пак светитељево беше светло и препуно радости, као да доживљује не велика мучења већ највишу насладу.

Тада светитељу одрезаше и трећи прст. А он рече: Ослобођен од три у свету искушења (тојест жеље тела, жеље очију и гордости живота), ја благосиљам Оца и Сина и Светога Духа, и са Три младића спасена из огња исповедам Тебе, Господе, и заједно са ликом Мученика певаћу име Твоје, Христе.

Кад четврти прст одрезаше мученику, он ускликну: Ти који примаш хвалу од четири животиње, прими као жртву Теби страдан.е четвртог прста мог, одрезаног за исповедање светог имена Твог.

Пошто пак светом Јакову одрезаше пети прст, он узвикну: Настаде весеље моје као на свадби пет мудрих девојака.

Тада мучитељи, пре но што приступише одрезивању прстију на левој руци светитељевој, почеше га саветовати: Јакове, поштеди сада душу своју и не погубљуј себе, него испуни цареву вољу, да би остао читав. Зар ти није боље да останеш неповређен и жив, него да доживљујеш ове муке и умреш? Немој туговати што си изгубио једну руку, јер у свету има много људи са једном руком а изобилују богатством и почастима, и уживају сва блага на земљи. - Светитељ им одговори на то: Када пастири стригу овце, они, остригавши десну страну, зар остављају леву неостриженом? Ја сам овца стада Христова, која је предала себе у руке ваше Господа мога ради, да удове моје одсечете као што се стриже вуна. И пошто ми је десна рука већ одсечена, зар ћу поштедети леву? He, нећу поштедети и све удове моје, и свући ћу васцело тело моје трулежно, да бих се обукао у нетрулежност.

Затим погледавши у небо, свети мученик рече: Ја сам мали и ништаван пред Тобом, Господе! Ти, велики Бог, умалио си себе обукавши се у наше обличје, и претрпео си за нас распеће и заклање; и ја, Владико мој, не могу подражавати Твоја страдања, но ипак предајем себе на муке и смрт, да би Ти у време свеопштег васкрсења подигао мене жива и цела.

Када свети страдалац оконча своју реч, мучитељи опет приступише к њему и одрезаше му први прст леве руке. A o" рече: Благодарим Ти, свехвални Господе, што ме удостоји да и шести прст принесем Теби, који си у шести дан и час раширио на Крсту пречисте руке Своје.

Затим одрезаше светитељу седми прст; и тада он ускликну: Раније, уста моја заједно са пророком Давидом хваљаху те седам пута на дан за судове правде Твоје, а данас са седам прста, одрезаним за Тебе, прослављам милост Твоју коју си показао на мени.

И одрезаше светом Јакову осми прст, а он повика к Богу: Господе, Ти сам по закону прими обрезање у осми дан, a ja примам одрезивање осам прстију да, одвојивши се од безаконих и поганих људи, сјединим се с Тобом, Спаситељем мојим, и прешавши из тела, угледам пресвето Лице Твоје, које душа моја тако жуди видети као што жедна кошута јури на изворе водне.

После тога одрезаше светитељу девети прст. А он кликну: Христе мој, Ти си у девети час предао на крсту дух Свој у руке Оцу, а ја у болу одрезаног деветог прста мог приносим Ти благодарење што ме удостоји да будем распрострт ради одрезивања удова мојих за свето име Твоје.

Онда одрезаше светитељу десети прст. А он, хвалећи Господа, громко изговори: На десетоструном псалтиру певам Те, Боже, и благодарим Те што ме удостоји претрпети одсецање десет прстију мојих за десет заповести Завета Твога, исписаиих на две таблице.

Тада неки од присутних велможа царских, који беху пријатељи светог Јакова, горко плачући, почеше му говорити: Мили пријатељу наш, молимо те, послушај нас: испуни цареву вољу, да не би у страшним мукама умро. За прстима пак својим немој жалити, јер те искусни лекари могу излечити; само ти сам поштеди себе, да не будеш лишен слатког света овог: имаш огромно имање и можеш живети у миру. Јер, да си сиромах, могао би помислити: каква ми је нада и корист од живота, када не могу да радим и издржавам себе? Међутим, ти си богат, и имаш много злата; и ако само хоћеш, можеш сјајно живети у сластима овога света, и веселити се са својом супругом, и с мајком, и с милим пријатељима својим. Зашто хоћеш да душу своју узалуд погубиш? Реци само једну реч, покоривши се царевој вољи, па ћеш одмах бити ослобођен мучења.

Погледавши на њих, блажени Јаков рече: Нико не може два господара служити; и ниједан који метне руку своју на плуг па се обзире натраг, није приправан за царство Божије. Јер је Господ мој рекао: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан. Зато нећу послушати ваш савет, јер ваше речи вуку у погибао. Ја вас нарочито молим: немојте ме штедети, него поступите са мном како вам је наређено.

Тада се мучитељи распалише гњевом, па приступивши светом мученику одсекоше му палац десне ноге. А мученик кликну: Слава Теби, Христе мој! Теби не само руке него и ноге бише прободене, и источише крв; молим Те, удостој ме тога, да моја десна нога, која пострада одсецањем палца, стане макар са последњима с десне стране Тебе.

Онда светитељу одрезаше други прст на истој нози. А блажени светитељ настави славити Бога: Овога дана, Господе, на мени се удвостручи Твоја милост и сила, јер ћу ја, претрпевши одсецање и овог другог прста, поћи к Теби, свемоћном и животворном Богу мом који ме избавља од друге вечне смрти.

Одрезаше блаженоме и трећи прст, па га бацише пред њега. Блажени, погледавши на њега осмехну се, и рече: Иди у име Свете Тројице к својој сабраћи и ти, трећи прсте; ти ћеш, као зрно пшенично које је пало у земљу и умрло за Христа васкрслог у трећи дан, добити заједно са другим члановима тела мог велику награду у дан свеопштег васкрсења.

После тога одсекоше мученику четврти прст. Тада он громко узвикну: Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога који ме спасава силом четворокраког крста, јер исповедам свето име Његово.

Одсекоше светитељу и пети прст, а он продужи славити Господа Бога, кличући: Господе, сада ћу почети благодарити Тебе који си претрпео на крсту пет рана, и прослављаћу помоћ Твоју, јер ме Ти чиниш достојним удела верних слугу Твојих, који су пострадали за Тебе и умножили датих им пет таланта.

После тога мучитељи стадоше одсецати мученику прсте на левој нози. Када му одсекоше мали прст, свети мученик узвикну: Буди храбар и ти, мали прсте, шести по реду између одрезаних, јер се надам у милостиво укрепљујућег ме Бога, који у шести дан створи тебе малог заједно с великима, па ће и тебе малог васкрснути као и велике. Јер када ни једна длака на глави човековој неће погинути без воље Божије, утолико пре ти мали прсте нећеш се одвојити од других већих прстију, него ћеш се подједнако с њима прославити као што и страдаш подједнако с њима.

И одрезаше седми прст светоме Јакову, а он громко кликну: Разорите ову стару кућу у којој се скрива седмоглава змија, а мени се припрема од Творца, који је у седми дан отпочинуо од дела Својих, кућа неразорива, нерукотворена, вечна на небесима.

Кад блаженом мученику одсекоше осми прст, он рече: Онај који је у Нојевом ковчегу спасао осам душа од воде, спашће и мене који проливам крв своју као воду. Ето, одсекоше ми и осми прст; и као што наковањ под ударцима чекића не осећа бол него постаје још тврђи и чвршћи, тако и ја не осећам болове при одрезивању делова мојих, јер ме благи Лекар, сам Творац, укрепљује и олакшава ми страдања; Он ће ме, после свих седмица земаљског живота мог, када настане свеблажени осми дан вечности, потпуно васпоставити.

Тада одрезаше светитељу девети прст. А он се мољаше: Молим Те, Боже истинити, утврди ме у трпљењу, јер се душа моја узда у Тебе који си утврдио у благодати Својој и у непогрешивости Девет Чинова Ангелских, удостој с њима стајања пред Тобом и мене који претрпех одсецање ових девет прстију с ногу.

И одсекоше блаженоме мученику десети прст на нози. A он громко кликну: Исусе Христе, савршени Боже и савршени човече, ево приносим Ти на жртву две десетице мојих прстију. - Затим додаде и ово: Суди ми Боже, и расправи парбу моју с народом рђавим (Псал. 42, 1), јер безбожници не поштедеше Твоје створење, него као немилосрдни вуци растргоше све удове моје.

Међутим, тамо стајаше огромно мноштво људи и жена, стараца и младића, и посматраху мучење светог Јакова, и дивљаху се таквом трпљењу његовом. А страдалац Христов, погледавши на мучитеље, рече им: Што стојите узалудни? сеците дрво чије гране већ одсекосте. - Мучитељи му приђоше, и одсекоше му десну ногу. А он кликну: Сада приносим на дар Цару Небескоме оруђе стајања мог пред Њим, из љубави према коме и трпим ова мучења, да би моја одсечена десна нога стајала у царству Његовом.

Затим му одсекоше леву ногу. А он погледавши у небо рече: Услиши ме, Господе, јер је блага милост Твоја; Ти си Бог који чини чудеса: учини са мном знамење на добро: избави ме од стајања с леве стране.

После тога одсекоше светитељу десну руку. А он ускликну: Господе, певаћу милост Твоју вавек; јављаћу истину Твоју из нараштаја у нараштај, јер се јасно испуњују на мени ове речи Твоје: Ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе (Мт. 5, 30).

Тада светом Јакову одсекоше леву руку. А он рече: Неће Те мртви славити, Господе, ни они који силазе у ад и држе се на животном путу леве стране, тојест неправедних дела, него ми живи који одбацујемо леву страну, тојест неправду, благосиљаћемо Тебе, Господе, од сада и до века.

Онда светитељу одсекоше десно раме. А он рече: Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, певаћу Богу своме док ме је год (Псал. 145, 1-2). Јер Онај који је нашао изгубљену овцу и дигао је на раме Своје, и поставио је с деоне стране себи, опоменуће се и овог десног рамена мог; н нашавши га одсеченим, поставиће га с десне стране себи.

И одсекоше светом мученику лево раме. А он рече: Непријатељи ме опколише са свих страна. Но Господ је помоћник мој и похвала моја; Њему је власт на рамену; Он је Спаситељ мој: Он неће допустити да ја, који претрпех одсецање левог рамена овог, скренем улево у власт таме.

Затим почеше сећи светом Јакову голени до самих колена. Осећајући страшне болове, светитељ повика: Господе Боже мој, Ти указујеш помоћ онима који се боје Тебе и уздају у Тебе, помози и мени, слузи Твоме, јер ме обузеше самртни болови. - Чувши то, мучитељи му рекоше: He говорисмо ли ми теби, да ћеш доживети страховита мучења и ужасне болове? Али, ти нам ниси веровао. - Ho храбри страдалац одговори им: Зар не знате зашто осетих болове? Зато: да се обелодани да сам телесан; до сада, уз помоћ Божију, ја ни у шта не сматрах сва мучења, као бестелесан; а сада, осећајући болове као што је природно, ја се показујем телесан. Но Господ ће ме ускоро обући у ново тело, које ваша оруђа за мучење неће никада моћи ни сећи ни мучити.

Сва ова мучења светог Јакова од стране његових мучитеља трајаху од самога јутра до три сата после подне, и за све то време из његовог мученог тела излажаше силан миомир. Када, најзад, мучитељи престадоше истјазавати светог мученика, војник Христов, који својим страдањима победи ђавола, кликташе к Богу: Свет си, Свет, Свет, Боже Сведржитељу, Оче и Сине и Свети Душе, хваљен од Херувима, слављен од Серафима, и прослављан од свих Небеских Војски, и обожаван од сваког живог створа, погледај на мене, Боже живих и мртвих, и услиши ме једва живог. Ето, одсечени су ми сви удови, и ово тело моје лежи као мртво, са нешто мало живота у себи; и ја немам ноге, на којима бих стајао пред Тобом, Господе; немам руке које би на молитви пружао к Теби, Владико; немам колена на која бих падао метанишући пред Тобом, Створитељу мој; одсечене су ми руке, ноге, рамена, и голени, и ја сам бачен преда Те, Свевидче, као разваљена кућа, и као дрво без грана. Стога Те молим, Човекољупче, не остави ме до краја него изведи из тамнице душу моју.

Када се свети мученик тако мољаше, један од присутних узе нож и одсече му чесну главу. И тако завршивши свој подвиг мучеништва, свети Јаков предаде свету душу своју у руке Божије. А чесно тело његово, раскомадано лежаше на земљи до ноћи. Ноћу пак благоверни људи сабраше све делове искасапљеног тела, и сахранише их заједно. са преосталим телом, славећи Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

• Вера
  

Покајање је дубока унутрашња спознаја пута светлости и живота услед чега долази до преображаја нашег живота, мењања нашег умног склопа (μετάνοια - meta+noia, преумљење). Ми приносимо молитве и жртве не као умилостивљење, већ као израз наше љубави и благодарности (евхаристија).

Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа на посланицу Јеврејима 15, 8 PG). У јеванђељима нигде немамо запис да се Господ смејао или шалио, али се помиње да је плакао, уздисао, осећао бол. Св. Ава Јустин у беседи на Рођење Св. Јована Крститеља том 1, беседа 3 пише: "Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим." Св. Ава овде у потпуности прати Св. Јована Златоуста.

Треба имати у виду да Господ засигурно није ноншалантно шетао Јудејом на начин како то можемо видети у неким холивудским верзијама Његовог живота. Христос у тим филмским остварењима личи на савременог револуционара, хипика, на Исуса Христа супер-звезду (Jesus Christ Superstar) по истоименитој рок-опери. Христова радост је другачија. У разговорима са облагодаћеним људима, посебно старцима подвижницима, можемо да осетимо ту неизмерну љубав и топлину радости која зрачи из њиховог срца. Хришћанска радост је пута унутрашње радости која је различита од необуздане радости и грохотног смеха. Лице Божијих угодника је увек насмејано без гримасе и извештачености. Њихове шале су увек примерене и поучне и у њима никада нема оне ироније и вулгарности која често прати обичан хумор.

У време свог земаљског живота Христос је волео не само децу већ и сваког човека, и праведника и грешника који се каје и бори се да нађе пут ка светлости и радости. Исто тако, Христова туга није била она мрачна и тешка туга која обремењује срце које живи у безнађу и очајању. Свети оци подвижници су зато сковали посебну реч - χαρμολύπη (хармолипи, радостотворна туга). У тој атмосфери радостотворне туге писана је богослужбена поезија, сликане су православне иконе у њој се изражава цео православни етос.

Господ нас позива да изиђемо из овога света, али не на начин да физички нисмо у њему јер је то немогуће, него да не будемо овладани овим светом и сујетом овог света. То значи да као хришћани треба да живимо у овом свету као ходочасници, путници који су стално свесни да иду ка Царству небеском. Све чиме се бавимо: науком, сликарством, музиком, градитељством, укратко било којом професијом, треба прихватати и обављати у светлости Христовог еванђеља, све на духован начин просуђујући и расуђујући. Зло не лежи у самој творевини, већ у злоупотреби те творевине и њеном бунту против Бога и његове љубави. Савремена култура и цивилизација великим делом су саздани као материјални израз тог бунта, али исто тако, све око нас треба да стално заквашујемо смислом наше вере у Господа. Циљ хришћанства није, дакле, да преобрази физички овај свет и да створи савршено људско друштво као царство небеско у овом простору и времену. Зато свим вредностима друштва које нас окружује прилазимо тражећи дубљи смисао који води вечном животу. Слушамо музику, читамо књижевност, бавимо се науком, градимо и стварамо, не ради личне сујете или беспослице, већ сагледавајући и сведочећи у сваком сегменту онога што нас окружује премудрост у тајни сакривену.

Када сам прошле године имао прилику да обиђем већи број музеја у Италији осећао сам дубоко унутрашње испуњење гледајући у тим уметничким радовима одраз божанског стваралаштва и љубави према творевини као дару Божијем. Сасвим је сигурно да многи уметнички радови нису направљени у том душевном настројењу, али ми својим приступом уметности дајемо тим делима други смисао и доживљавамо је као слављење Бога. Тако је и са музиком, посебно оном музиком која је и стварана у Божијем надахнућу и љубави према Богу као што је то случај код Јохана Себастијана Баха. Ако ништа друго у уметности увек проналазимо тежњу и вапај ка Богу, ка вечности јер је уметност пре свега покушај да се досегне оно што превазилази људске биолошке оквире. Правилан приступ уметности помаже нам зато да уметничка дела доживљавамо као значајан подстицај за благодарење Богу и не представља само по себи сметњу у духовном животу.

У коментару који сте цитирали осећа се посебна нелагодност у вези симбола крста. Крст је за Цркву симбол не мучења и страдања већ победе над смрћу јер је Господ смрћу смрт победио. Тај симбол ужаса и страха, јер су у антици на крсту разапињани разбојници и бунтовници, постао је симбол радости и вечног живота. Зато ми православни хришћани Распетог на крсту не представљамо као неког јадника коме је и самом потребна наша помоћ, већ као Бога и Цара славе, који на крсту стоји ширећи руке у загрљају да обухвати васцели свет и творевину. Погелдајмо само разлику између нашег познатог студеничког распећа и неких готичких распећа. Разлике су огромне. Студенички Христос је победилац смрти, који осећа бол у страдању, не зато што је по нужности овладан тим болом, већ зато што сам жели да буде по свему једнак нама. То је бол љубави, а не очаја и патње. Али његово лице зрачи унутрашњом радошћу и тријумфом, па се чак и Св. Јован Богослов у подножју крста благо осмехнуо јер је видео да смрт његовог љубљеног учитеља није крај већ почетак. На готичким распећима слика је потпуно другачија: измучено и мршаво тело Господа, згрчено у боли и патњи. Запад је увек посебно наглашавао реалност Христовог страдања што никада не смемо да изгубимо из вида. Христос је заиста пострадао, заиста умро на крсту, а пре тога претрпео мучења, шибања. Сетимо се само филма Мела Гибсона "Страдање Христово" који је у потпуности иконографски гледано одраз средњовековне западне традиције Христа паћеника. Цео филм је усресређен на страдање које је приказано у крајњој графичкој реалности (која се вероватно не разликује много од поступака којим су Римљани кажњавали своје осуђенике).

Православна Црква никада није негирала реалност Христовог страдања на крсту као што су то чиниле неке секте (нпр. докетисти, по којима је Христос привидно страдао или муслимани (који на пример верују да пророк Иса није пострадао на крсту већ да је жив узнесен телом на небо). У савршеној равнотежи халкидонске формуле о личности Христовој у две природе, божанској и људској, нема места за претеривања било које врсте. Запад је историјски више наглашавао Христово страдање и муку, док је Исток увек страдање гледао у светлости Васкрсења. Потенцијална опасност за Запад је стога увек била у томе да се Христос исувише хуманизује и претвори у човека хуманисту, револуционара, страдалника, док је Исток историјски много више имао проблема са монофизитским тенденцијама по којима је у сједињењу две природе Божанство толико надсенило његову човечност да је страдање више шематски приказивано (обратити пажњу на коптску и сиријску иконографију). Хвала Богу, православни Исток је успео да очува чврсту доследност Халкидонској вери, иако и дан данас за православне сусрет са реалношћу Христовог страдања делује донекле саблажњиво и неправославно, посебно када се прикаже ван ширег контекста Његовог домостроја спасења. Зато на православним распећима стоји често натпис Цар славе, као ознака победника над смрћу и подсетник да његово страдање није био пораз већ вољни акт љубави Бога који смрћу побеђује смрт.

Архимандрит Сава Јањић