Ако изузмемо таква решења као што су средства за масовно уништење, сва остала стављају човека пред избор: употребити или злоупотребити. Међутим, кључно питање јесте оно о спасењу душе у технолошком миљеу времена у којем живимо: може ли технологија угрозити наше спасење? Одговор на ово питање налази се у документарном филму ''Игра с чиповима'' Продукције ''Пријатељ Божији''! http://www.prijateljboziji.com/

Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

Извор: Охридски пролог

• Календар

|

• English

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/15/06/patrijarh_irinej_tv_intervju_-_prijatelj_boziji_za_sajt.mp3

Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.

Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.

Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.

Архимандрит Сава Јањић

Слушаоци су имали част и радост да кроз сусрет лицем к лицу чују мудру и надахнуту реч свога Архипастира који је пристуне обрадовао окрепљујућим и назидатељним словом. Кроз своје излагање Владика Иринеј је указао на крајности потцењивања и прецењивања улоге монаштва у животу Цркве, нагласивши притом везаност монаштва за Евхаристију као центар идентитета Цркве.\

Beseda.rs

Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије (1. Кор. 11:28)

Ако, са друге стране, ми чинимо тешке грехе који су зли, блудни и нечисти, ако мрзимо на свог брата, да се не усудимо да приступамо Божанским Тајнама док се нисмо покајали за те грехе.

Зато, из разлога што смо блудни и слаби људи, заражени многим гресима, Бог нам је дао многе жртве за отпуштење наших грехова које нас, ако му их приносимо, чисте и чине достојним причешћивања.

Из тог разлога, давање милостиње је жртва која чисти човека од греха. Постоји још једна спасоносна жртва за отпуштење грехова о којој пророк Давид каже: ,,Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити''. Ако принесемо те жртве Богу, иако имамо мале погрешке као људи, бићемо способни да приступимо Светом Причешћу са страхом, трептањем, смирењем и исповедањем наше грешности, како што је жена за течењем крви приступила Христу јецајући и плачући.

Јер постоје греси на смрт, а постоје и греси који воде у покајање. Али искрено покајање може све да их исцели.

Jeр једно је опроштај који се стиче када неко приступа Тајнама са страхом и побожношћу, исповедајући сопствену грешност и причешћује се са кајањем; а друго је на осуду када се неко причешћује са презиром и без страха. Oнима који се причешћују недостојно и презриво, не само да се не даје опроштај сагрешења, већ их и ђаво напада све јаче.

Сви они који се причешћују са страхом се не само освећују и примају отпуштење грехова, већ се и ђаво изгони из њих.

http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/2013_11_01_archive.html

Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца.

Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.

Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.

Архимандрит Сава Јањић

По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитера којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима св. Златоуста, Апостоли су свагда постили. О црквеном установљавању поста у част светих Апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело“. Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена Апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника светих Апостола који, уствари, и утемељише апостолски пост.

Распростирању и утемељењу апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма светих Апостола у Константинопољу на сам дан празника 29. јуна. Како је празновање св. Апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сама духовна припрема побожних хришћана за овај празник – молитвом и постом -још више је утврђена у Православној Цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства Отаца о апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре св. Атанасије Велики, св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Велики и Теодорит Кирски. Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: „Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље…“. Св. Амвросије каже: „Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо“. „Црквени постови – каже Лав Велики – тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће – пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице…“ итд. „Уз то, после периода празника Педесетнице – каже Лав Велики – пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог“. Исти Светитељ каже: „Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се Апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде – нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави“.

„Из Апостолских правила која је Сам Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом“.

„Уверени смо да је Сам Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада oбитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха“.

„Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже бл. Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“.

Трајање апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће – седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“.

Међутим, подвиг поста св. Апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице – понедељеком, средом и петком – уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста св. Апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу.

http://www.mitropolija.com/apostolski-petrovski-post/

Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље Свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, Патријарси, пророци, Апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.

Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље Свих Светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних Апостола Петра и Павла 29. јуна.

После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље Свих Светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље Свих Светих, катавасија је „Отверзу уста моја…“

Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.

Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.

Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).

Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.

У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.

Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.

А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.

Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".

Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.

Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.

Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.

Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.

Преузето са www.svetigora.com

• Вера
  

Још у јануару 2015. године у оквиру рада парламентарних божићних сусрета патријарх Московски и целе Русије Кирил апеловао је на законодавце да искључе вештачки прекид трудноће из система обавезног медицинског осигурања (ОМО). Ових дана су посланици Јелена Мизулина и Сергеј Попов доставили Државној думи одговарајући нацрт закона о забрани абортуса у приватним клиникама и њиховом искључивању из система ОМО. Документ је изазвао различите реакције парламентараца и широку дискусију у јавности. Своје мишљење о абортусима, иницијативи патријарха и току њеног разматрања у друштву у интервјуу за РИА Новости изложио је шеф информативног одељења Руске Православне Цркве, отац троје деце Владимир Легојда. С њим је разговарала Олга Липич.

- Владимире Романовичу, с чим је повезана оштрина дискусија о абортусима, коју је покренуо патријарх Кирил?

— Пре свега, дискусија је, како ми се чини, намерно или ненамерно заоштрена тиме што је низ медија иницијативу Његове Светости патријарха позиционирао као иницијативу усмерену на потпуну забрану абортуса. Неки људи виде или чују оно што желе да виде и да чују и зато се упуштају у борбу с ветрењачама. Дакле, подсетићу да је говорећи у Државној думи патријарх Кирил предложио да се абортуси искључе из полисе обавезног медицинског осигурања, зато што верници не могу да финансирају убијање деце.

Руска Православна Црква је у принципу против абортуса, без обзира на то ко их плаћа, али овакав захтев сад нисмо поставили у погледу руских закона.

- Али зар ће потреба да својим средствима плати абортус спречити жену да га учини?

— Чини ми се да ће је натерати да се замисли. За човека је увек веома важно како се раде ствари које представљају друштвену норму. Нажалост, године совјетске власти су довеле до тога да је абортус за многе постао лажна норма понашања. Међутим, прекид трудноће не може бити бесплатна операција као порођај. У суштини, наш систем медицинског осигурања на основама нуди овакве услуге које се не подударају по моралном садржају.

Осим тога, задатак није само то да се одрекнемо прихватања абортуса као норме, већ и да створимо жени материјалне услове за рађање и васпитавање деце. Избацити на маргине живота жену с новорођеним дететом је подједнако срамотно као и бесплатно јој помоћи да га убије у утроби. Црква активно подржава рад људи који помажу мајкама које су доспеле у тешку животну ситуацију. Постоје и црквени центри у којима ће таквим женама увек бити пружена помоћ.

- Постоји мишљење да су активности против абортуса усмерене на ограничавање права жена?

— Историјски, кад је абортус увођен, најмања брига се посвећивала правима жена и њиховом здрављу. Тада уопште нико никога ништа није питао. Требало је створити јефтин систем контрацепције, која не би одвлачила жену-радницу од производње. Требало је испунити петолетку за четири године, а мала деца су представљала сметњу за то.

Убијање деце је представљало обавезан елемент ратоборног безбожништва за које је вредност људског живота тежила нули. Ако су на олтар светле будућности приношене читаве класе «непоузданих грађана», на пример свештеника, ко је још водио рачуна о неким ембионима? Државно безбожништво је остало у прошлости, али болести које је оставило у друштвеној свести, треба лечити.

- Али неке жене се ипак залажу за абортусе.

— Појам мушког и женског достојанства данас не ужива нарочито поштовање. Неке савремене жене захтевају право на бесплатан абортус, али због нечега не размишљају о томе како да издејствују однос према себи као према настављачици људског рода. Друштво у целини, а посебно мушкарци, треба да издржавају оне којима дугују своје рођење. Добро плаћена породиљска одсуства, помоћ за негу деце су питања у којима жене због нечега нису довољно активне. Не треба мислити да ће нас у старости неговати наше осигурање. На пример, лечиће нас наша деца и деца других људи. Ако их нико не роди, не ишколује и не васпита, осетићемо се као непотребан биоматеријал. Управо онакав, каквим сада неки сматрају ембрионе.

- Какве закључке бисте могли донети о развоју друштвене дискусије на тему абортуса?

— Мислим да је данас однос према абортусима показатељ морала, човекове способности да макар нешто стави изнад своје сопствене удобности и комфора. Ни за кога није тајна да се деца слабо уклапају у егоистички доживљај стварности која нас окружује. Она захтевају самопожртвовање, време и снагу, које би човек могао да потроши на вољеног себе.

Чини се да норме закона које код нас важе показују да је горе описана слика – општепризната. Али није тако, наше друштво се веома променило у поређењу са совјетским периодом и људи се не смеју без питања приморавати да финансијски учествују у нечему што сматрају аморалним.

- А како су представници државне власти реаговали на предлог Цркве?

— Некима се чини да је једноставније обезбедити приступачне абортусе него приступачне дечје вртиће, школе и домове здравља. Више пута сам имао прилике да чујем питање: зашто стварати сиромашну децу? Мислим да је то врло ангажовано мишљење. Деца и породица су најсигурнија инвестиција у будућност сваке државе. Ако не будемо имали људски капитал, сва друштвена достигнућа имају смисла само ако их припремамо з анеки други народ који је способан да се репродукује.

Мислим да у владајућим круговима Русије добро схватају да абортуси представљају акт самоуништења, и личности, и друштва. Црква и власт активно разматрају предлог и сигуран сам да ће овај дијалог довести до међусобног разумевања и резултата.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/79752.htm

Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред две године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена у четвртом веку.

Данашњи празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај, 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.

Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.

Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.

Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.

У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин.

Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.

Архимандрит Сава Јањић

Извор: Епархија шумадијска

http://www.mitropolija.com/duhovski-utorak/