Живе речи утехе: Живе речи утехе

Владика Григорије: Који с благословом сије, с благословом ће и жњети

Sat, 03 Sep 2016 10:20:00 +0000

У Светом Писму стоји ово што рекосмо и то је ријеч самога Господа. То је Свето Писмо и оно Свето Предање које су нам преносили Свети Оци Богоносци кроз вијекове и ми од њих примисмо и даље понесосмо. Тако проповиједано оно нам говори да ништа не чинимо без благослова, да ништа не чинимо без Бога и да на све што чинимо призовемо Бога и благослов Божији. Свако дјело земаљско, сваки рад, сваки труд и све да благословимо именом Исуса Христа. Како каже велики Свети Пророк и псалмопјевац Давид – са Именом Божијим да лијежемо и устајемо, да одлазимо на рад и враћамо се у дом на легало своје. Звијери, птице земаљске, рибе морске и свака твар тако би требало да буде благословена.

Данас живимо у свијету који заборавља да је све што је створено створио Бог и да човјек створен у том свијету јесте Божије створење, икона Божија, која треба да управља тим свијетом, да га чува, храни и да га принесе Богу Господу. Постоје у свијету разни покрети који се боре за очување људске околине, тзв. еколози се труде и говоре о којечему, али чак и они заборављају да призову у помоћ Онога који је све створио. А управо заборавивши на Бога, људи су почели најприје да заборављају на природу око себе, а потом и највише једни на друге.

Зато је, браћо и сестре, много важно да од самог почетка нашег живота будемо благословени Именом Господњим, као што бивамо благословени крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа и запечаћени Духом Светим у виду светог мира. Направљено од стотина миомирисних трава, свето миро бива оно по чему ће нас Бог познати – по мирисима, а не по ономе што је трулеж и пропаст. Нека би дао Бог да сви ми који смо крштењем примили печат Духа Светога и запечатили се светим миром не изгубимо ту благодат, тај благослов и мирис непропадљивости по коме ће Бог познати јесмо ли Његови или нисмо. А мирис благодати се губи онда када се јави труљење и настане трулеж, када живи човјек пристане на то да буде мртвац, да буде оно што одлази у земљу и више се из ње не враћа.

Зато је важно и преважно, браћо и сестре, да идете у Цркву. Црква је божанска установа, она је онај брод, она лађа спасења којом руководи Христос. Не руководи владика, нити свештеник, не људи, него управо Бог. И није толико страшно кад бивамо слаби крмароши и морнари, кад смо слаби путници на том броду, колико је страшно бити ван брода, бити запљуснут таласима морским и препуштен неманима крвожедним на голој пучини свијета. Најважније је укрцати се на тај брод, а онда не бити такав да будеш избачен напоље. Човјек мора бити одговоран, као што на броду морнари морају бити одговорни пред капетаном, пред официрима, пред надређенима. И све се зна ко шта ради, ако се хоће да брод стигне до свог одредишта. Битно је само да не будемо избачени напоље. А бићемо избачени напоље ако будемо млаки: Хоћу да будеш или студен, или врућ, говори Господ, јер ако си млак, избљуваћу те напоље.

Данас живимо у свијету и међу људима који су најчешће млаки и који немају снаге да се подигну и устану, који немају воље да крену изнова и преобразе се. А то треба сваки дан поново, сваки дан и сваки час изнова треба човјек да се прене и подигне, да буде живи човјек Божији, а не глина која се креће. Не да буде роб нечега и некоме, не никоговић и ништарија, него да буде човјек који иде у наручје Божије. Да иде као дијете које је тек проходало – које корача иако ни не зна да хода, које иде иако и не зна шта је ходање. Кад види мајку испред себе како му пружа руке, оно креће према њој, трчи, па иако падне, устаће и опет ће кренути, све до оног часа док сасвим не прохода. Само онај човјек неће проходати који се окреће од испружених руку Господњих и испружених руку мајке Цркве, који сједи окренут лицем земљи.

А све нам је ово на три корака, слична оним корацима тек проходалог дјетета које учини ходећи ка наручју своје мајке. И неће мајка никад допустити да оно падне, да испадне, да пропадне, да се разбије, погине и пострада. Али све то само ако дијете није лијено, ако дијете није мртво, ако дијете није болесно и само ако крене ка мајци, стићи ће. Стићи ће ако не прво оно њој, онда она њему. Тако и Бог наш чини, тако и Црква наша чини, тако и овај храм и његова врата увијек стоје раширених руку према свима онима који долазе са страхом Божијим, са вјером и љубављу.

И никад неће бити тијесан храм, таман да дође милион људи – сви ћемо стати, ако не у храм, онда око храма, ако не око храма, онда ћемо на пољима и ливадама нашим прослављати Господа. Пјеваћемо Богу, захваљивати му, славити га и молити га да нас изведе из трулежи и смрти, из пропасти и очајања. Молићемо Га и да нам сачува печат дара Духа Светога, којим нас је запечатио, оним миомирисним какав само Он јесте и какав не можемо ни замислити. По томе ће нас познати да смо Његова дјеца, да смо Његови ученици и Његови насљедници и тако ћемо једно с Господом бити, као што је и Син Његов за нас распети и за нас васкрсли Исус Христос рекао: Као што си Ти, Оче, једно са мном и ја једно с тобом, дај да и они које си ми дао буду једно с нама. А ми смо ти насљедници и ученици апостола њихових.

* Преузето из књиге еп.Григорија „Долази час и већ је настао“; Манастир Тврдош, Херцеговачка Грачаница, Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004.

http://93.87.76.24/vladika-grigorije-koji-s-blagoslovom-sije-s-blagoslovom-tshe-i-zhnjeti

Пећка патријаршија – кивоти Светих Срба у цркви Светих Апостола

Sat, 27 Aug 2016 16:25:00 +0000

Ове наше древне богомоље чувају у својој унутрашњости многа духовна блага. Између осталог, у њима се налазе бројни саркофази од мермера, кивоти са светим и чудотворним моштима Светих Срба, пећких архиепископа и патријарха.

Свеци чији се саркофази налазе у централној, саборној цркви Светих Апостола, тема су овог чланка. Црква Светих Апостола, многима знана и као црква Светог Вазнесења, црква Светог Спаса или црква Светог Арсенија, по њеном задужбинару, саграђена је у првој половини XIII века.

фото: wikimedia.org/Vanjagenije

Саркофаг њеног ктитора, Светог Арсенија I, налази се у овој цркви. Свети Арсеније био је други српски архиепископ и велики јерарх Српске цркве. У народу је знан и као Арсеније Сремац, пошто је родом из Срема. Још у раној младости он се посветио монашком животу. Слушајући приче о Светом Сави и његовој посвећености Хришћанству, монах Арсеније врло брзо одлучи се да оде у Жичу, где постаде сабрат овог манастира. Због својих човечанских и монашких врлина Арсеније постаде веома цењен, те га Свети Сава постави за игумана жичког.

Недуго затим, српске земље нађоше се пред најездом Мађара, а тако и манастир Жича дође у опасност. Зато се на наговор Светог Саве, Арсеније упути према југу у потрази за неким мање упадљивим местом, где би архиепископија била скрвенија и безбеднија. То место Арсеније и пронађе, у метоху жичком, на вратима Руговске клисуре, у штиту Проклетија. Баш ту, под ктиторством Арсенијевим ниче црква Светих Апостола. Након што су 1253. године Бугари и Кумани похарали Жичу, Пећка патријаршија и дефинитивно постаде архиепископско и касније патријаршко седиште, што је, уз повремене краће прекиде, и остала све до 1766. године.

Крајем 1233. године, непосредно пред свој други пут у Јерусалим, сазва Сава све свештенство своје, епископе, јереје и ђаконе да у њиховом присуству свечано преда архиепископско место ученику своме Арсенију Сремцу. Цркву је оставио у сигурним рукама, јер Арсеније I био је мудар управитељ Српске цркве пуних 30 година, све до 1263. године, када га је болест одвојила од архиепископске столице. Убрзо затим, 1266. године Арсеније се упокоји и сахранише га у његовој цркви Светих Апостола, у каменој раци коју је за живота сам израдио.

фото: wikimedia.org/public domain

Кроз каснију историју, његове су мошти много пута преношене на разна места, да би коначно 1920. године нашле свој мир у Црној Гори, у манастиру Ждребаоник, близу Даниловграда и недалеко од манастира Острог. Део његових светих моштију је архиепископ Нестор 1933. године однео у североисточну Азију, њену историјску покрајину Манџурију. Светог Арсенија Сремац данас Срби славе 28. октобра по јулијанском, односно 10. новембра по грегоријанском календару.

Други саркофаг у цркви Светих Апостола, сачињен од разнобојног мермера, чува мошти Светог Саве II, наследника Светог Арсенија и трећег српског архиепископа. Сава II, у световном животу Предислав Немањић, био је син Стефана Првовенчаног. Образовање је стекао у краљевском дому својих родитеља и на Светој Гори Атоској, где се рано и замонашио у манастиру Хиландар. Био је епископ Хумске епархије са седиштем на приморју, у месту Стону крај Дубровника, а од 1263. године па све до свог упокојења 1271. године био је архиепископ српски. Православни Хришћани славе га на дан његове смрти, 8., односно 21. фебруара.

У трећем саркофагу саборне патријаршијске цркве почивају мошти Светог Јоаникија II, дванаестог српског архиепископа и првог патријарха Српске цркве. По пореклу властелин, васпитаван и образован у духу православља, Јоаникије је био паметан државник, саветник и сарадник цара Душана Силног. На монашкој хијерархијској лествици брзо је напредовао, те је 1337. године проглашен за архиепископа и то звање је носио до 1346. године, када средњевековна Србија постаје царевина, Србска црква добија статус патријаршије, а сам Јоаникије постаје први Српски патријарх и то звање носи све до своје смрти 1354. године. Напустио је овоземаљски живот у Полумиру, селу на реци Ибар, а његово тело је одатле пренето у патријаршију и положено у гробницу коју је сам сачинио у цркви Светих Апостола. За живота је подигао две цркве у Светој Земљи – цркву Светог Илије на Кармелској гори и цркву Светог Николе на Таворској гори, на месту Преображења Христовог. Прва црква сачувана је донекле и чека на своју реконструкцију, док су од цркве Светог Илије остали само фрагменти темеља.

фото: wikimedia.org/Vladimir Vukotic

Четврти кивот у црвки Светих Апостола је онај у коме се чувају мошти Никодима I, десетог архиепископа пећког. Пре него што је постао архиепископ (од 1316. до 1324.) био је игуман на Светој Гори, у Хиландару (1311. - 1316.). Уживао је велико поштовање на краљевском двору и обавио је свечани чин крунисања Краља Милутина. После Светог Саве, Никодим се сматра најобразованијим, најмудријим и најугледнијим српским архиепископом. Бавио се писањем и превођењем књига. Пергамент са његовим српским преводом Јерусалимског типика Светог Саве чуван је у Народној библиотеци у Београду, где је, нажалост, као и многе друге вредне књиге и списи, изгорео током немачког бомбардовања 1941. године. Никодим I подигао је другу, северну цркву Пећке патријаршије, посвећену Светом Димитрију. Српска православна црква слави га истог дана када и Свете Кирила и Методија, 11. маја по Јулијанском, односно 24. маја по Грегоријанском календару.

извор насловне фотографије: wikimedia.org/Vladimir Vukotic

Митрополит Иларион (Алфејев), Проповед на Преображење: “Добро нам је овде бити“

Fri, 19 Aug 2016 17:28:00 +0000

У Јеванђељу је описано само неколико случајева када је Христово Божанство на видљив начин било показано људима. На пример, то се догодило у време Исусовог крштења, када је са неба одјекнуо глас Божији: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи“ (Мт 3,17). Други такав тренутак, и управо га данас ми спомињемо, било је Преображење, када је Господ, узевши три своја најближа ученика, попео се са њима на високу гору, и тамо, када се молио, „просијало је Његово лице као сунце, а одећа Његова постала бела као светлост“. И поново је одјекнуо Очев глас: „Ово је син Мој љубљени, Који јепо мојој вољи, Њега послушајте“.
Када се виђење наставило, један од ученика, Петар, је рекао: „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“, јер су се Мојсије и Илија јавили Исусу и разговарали са Њим о Његовом крају, то јест, о крсној смрти (Мт 17,1-9). Речи апостола Петра биле су природна реакција човека на присуство Божије, на Његово изненадно јављање, на неочекивано блиставо просвећење одозго. „Добро нам је овде бити“, то јест, добро је да се све ово продужи, да се овај тренутак славе, светлости никада не заврши. Али након Исусовог изласка на гору, догодио се силазак са ње, догодио се његов сусрет са бесним младићем и многим другим људима који су потребовали исцељење. Силазећи са горе, Господ се поново погрузио у нашу људску таму, да би је поделио са нама, а затим су наступили Гетсиманијски врт и Голгота.
Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу.
Божанска светлост која се јавила ученицима на Тавору, није никаква материјална светлост која светли „као сунце“, него је то Нетварна Светлост, то је Сам Бог, само присуство Божије, енергија Божија – то је божанско дејство, посета одозго, у којој се људима јавља слава Божија. И та светлост није осијала само ученике на Тавору, Он се јављао многим људима, многим светитељима, између осталих и светитељу Григорију Палами и преподобном Симеону Новом Богослову. И међу нашим савременицима има људи који созерцавају божанску светлост. Блаженог сећања старац архимандрит Софроније се више пута удостојио да угледа божанску светлост, која за Њега није била само јављање славе Божије, преображујући га изнутра.
Али због чега нас Господ посећује својом божанском светлошћу? Не због тога да би, јарко блеснувши, хитро нестала и оставила нас у тами. Господ нас посећује да би, видевши Његову светлост, постали прожети њоме, и сав се наш живот изменио, да би се с нама догодило оно што је Сам Господ рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима“ (Мт 5,16). Божанска нас светлост посећује, да би преобразила не само све око нас, већ и наш сопствени живот, да би се ми изменили и светлост се Божија кроз нас почела распростирати на друге људе.
Управо зато Црква празнује Преображење Господње, да он може постати и наше преображење, да се и за нас могу открити двери созерцања божанске светлости, созерцања које су се до сада удостојили многи. Али да ова светлост не би била угушена нашом људском грешном тамом, ми смо дужни да живимо у сагласности са Јеванђељем, и нашим добрим делима, да би у нашем обличју људи познали Христа. Јер о Христу и хришћанству суде пре свега по нама, верујућима, члановима Цркве. Око нас живи доста људи који би можда већ давно пришли Цркви, да на животном путу нису сусрели хришћанина који није био достојан тог високог звања, који уместо да је исијавао светлост и сијање Божаства, истакао је смрад греховних страсти.
Сетимо се тога да ти тренуци просветљења, које ми доживљавамо (испробавамо) или сада, у храму, причешћујући се Светим Христовим Тајнама, или у време молитве, дају нам се, да би се мењали на боље, преображавали се. Стремимо томе да у моралном и духовном погледу увек будемо на за нас максималној доступној висини, никада се не спустивши испод те веома високе планине, коју видимо у Јеванђељу. Амин.

извор: eparhija-zicka.rs

Александар Милојков: Не чини прељубе

Fri, 12 Aug 2016 21:01:00 +0000

Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим....

Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки...

Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице.

Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја.

Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима.

И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина.

Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки.

Александар Милојков, администратор на Поуке.орг

Свештеник Љубивоје Стојановић - Да ли ми Бога стварно волимо или Га се само плашимо

Fri, 12 Aug 2016 20:57:51 +0000

Ако си пао, устани!

Thu, 11 Aug 2016 20:28:50 +0000

Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.

Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.

Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!

Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.

Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње.

Истинољубље свима вама!

Старац Јосиф Исихаста

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/06/blog-post.html

(ВИДЕО) Свештеник Вукашин Милићевић- Православље пред изазовима савременог свијета

Wed, 10 Aug 2016 11:51:04 +0000

Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више

Mon, 01 Aug 2016 19:02:00 +0000

Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)

"14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.

15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."

Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44.

Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету.

Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)

Архимандрит Сава Јањић
ИЗВОР

Није ваша ствар

Mon, 01 Aug 2016 10:29:35 +0000

Сложићемо се да постоји извесна музика у речима «није ваша ствар» и «ја тако хоћу». Нека то не буде музика, али неки акорд. Овде постоји истинска слобода или неки њен део (човеку није дата апсолутна слобода). Не можемо да видимо идеал у свеопштем калупу и монотонији. Зато нисам против ове музике, али сам против кад је неко укључи на максимум после 23:00. Мојој и твојој слободи су потребна ограничења. Желиш да пушиш? На здравље, ма колико смешно то звучало. Али кад пушиш не треба да закопаваш пикавце у песак на плажи и да стрељаш њима кроз прозор кола. Такође не треба да пушиш у затвореној просторији поред непушача. Ако мало наставиш овај низ ограничења добићеш узду на њушки лепог коња који се зове «Слобода». Тако треба поступати у свему.
Понекад ми се уопште чини да нема личних ствари које не би имале друштвеног одјека. Ево, ја сам, на пример, дебео. Дијетолози грде, другови се смеју, ја нисам задовољан собом, али се у присуству других кочоперим. Свима кажем: шта се то вас тиче? И да «ми је тако згодно» и «пазите на себе» и тако даље. Заиста, моја телесна дебљина је мој и само мој проблем. Па, добро, можда је још проблем моје жене и мог кројача. Да ли је то истина? Јесте, истина је. Али само док не седнемо у исти линијски аутобус. Чим смо постали сапутници у аутобусу или тролејбусу моја дебљина није само мој каприц, него и ваш проблем. Покушајте да оспорите. Недавно сам летео авионом поред једне даме којој би и три седишта био мало, а не само једно. А летели смо за Хабаровск кроз осам или више временских зона. Озбиљно искушавање љубави према ближњем. Нисам имао и немам ништа против ове даме. Али мислим да бих, да ми је у одговор на прекор због дебљине рекла «шта вас брига?» лично имао шта да кажем.
Или још један пример. Човек има ружан рукопис. И шта кога брига за то? Он није калиграф и није војвода који ставља историјске потписе на папире са жигом. Да, није војвода. Али пише цедуљицу у храму с молбом да се помолимо за живе и покојне. Он пише, а ја ни реч не могу да прочитам. Немам представу кога треба да помињем. Сваки свештеник ће вам рећи да често мора да дешифрује имена која су записана с подједнаком брижљивошћу с којом кокошка «пише» ногом по песку. Зар је то лична ствар? Па ваши рођаци могу остати без молитве. И зар твоја (моја) неуредност не превазилази границе личног и не подиже се на ниво друштвеног увек изнова, дан за даном и годину за годином?
Ватра која није угашена, пољане са смећем после пикинка, гласна музика после поноћи, свакодневна прљавштина и дрскост свуда унаоколо скривени су иза примитивне фразе «ја тако хоћу» или «шта вас брига?». Демократске слободе у њиховом најгорем обличју. Јер, наћи ће се и концептуални мислиоци-адвокати, који размишљају о кошмару Совјетског Савеза и радостима либералне слободе. Али свих нас се тиче ако се возите трамвајем с ташном пуном папира или кофом фарбе. И имамо право да не уживамо у вашем изгледу ако далеко превазилази границе здравог смисла. А да вас не примећујемо, опростите, не можемо. Куда да скрећемо поглед са голих тела на летњим улицама, с галерије тетоважа и пирсинга и остале паклене естетике?
Не нудим ништа конкретно у условима превелике слободе. Само једно – да размислимо. Мисао није ситница. Мисао преокреће светове. Предлажем да размислимо о томе где треба поставити границу својој самовољи. Где моје «хоћу» треба да избледи на фону општег «не сме се», «није лепо», «срамота је». Живот често бива скотски и несносан управо зато што се не бави свако од нас питањем гушења своје ситне самовоље ради бижњег који се налази поред. Оно се само неће појавити. Треба га васпитавати, учити. Постављамо саобраћајне знаке који упозоравају на то да на путу постоји опасна кривина, да је могућа поледица, да су у току радови на поправци. То нам не изгледа чудно. Не само то, признајемо да је природно и неопходно. Али исто тако неопходне ствари су предвиђене Законом Господњим. Установљени су принципи бриге о ближњем. Заповеђено је да кад приметимо на путу рупу треба да је покријемо каменом или нечим другим да се стока ближњег или сам ближњи не би повредили наишавши на рупу. Заповеђено је да се човек не враћа кад сакупља летину. Зрна грожђа или класје на њиви које не убере домаћин треба да остану за сиротињу. Нека се сиромах храни оним што је измакло српу домаћина. Оваквих заповести има много, а главна ствар у њима јесте идеја бриге о ближњем. Разишљај о другима, а не само о себи. Не живиш само ти на земљи. То је лајтмотив сличних заповести.
Делимично смо скренули с једне теме на другу. Али се обе теме фокусирају у краткој речи: не живиш само ти на земљи. Размишљај о другима. Осоливши свој ум само овом сољу можемо дочекати занимљиве и неочекиване плодове. А мисао није ситница. Мисао покреће светове.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Радоњеж
извор: www.pravoslavie.ru

Протојереј Драгослав Ћорковић: Недеља пета по Светој Тројици

Tue, 26 Jul 2016 15:17:00 +0000

Као прво погледаћемо мало тај медицински појам страха, који има огроман утицај на наш свакодневни живот и који умногоме утиче на наше међуљудске односе и на сваког појединца – много више него што смо ми тога свесни. Медицински речено, страх је једна примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности, или озбиљне претње. Страх је урођена, генетски програмирана реакција на претећи или болан стимуланс. Посебан облик страха је фобија (од грчке речи φόßος што значи бекство, ужас, паника и страх). Дакле о фобији се говори онда када страх ствара поремећаје у људском понашању и када онемогућава обављање уобичајених животних радњи, а „социјална фобија“ је неразумљив, чак претеран страх од одласка у друштво, од јавног наступа, па чак и од самог присуства и погледа других људи.
Драга браћо и сестре, ако смо искрени, мало је међу нама оних који сада не осећају било какав страх. Да ли то био страх од терора, губитка љубави, губитка вољене особе, губитка признања, положаја, губитка имања и иметка, губитка новца, страх од инфлације, рата, болести, итд. итд. Кад бисмо били свесни тога да у већини случајева баш овакви страхови веома утичу на наше тренутно и индивидуално понашање, на наше размишљање, да утичу на наше поступке, да утичу на целокупно деловање, да утичу на наше целокупно биће и бит; кад бисмо били свесни тога, страха не бисмо имали. Одбацили бисмо тај страх и заменили га јединим позитивним страхом, и то страхом Божијим.
Кад сам малопре говорио о социјалном страху или социјалној фобији, имао сам у виду да се осврнем и на ова збивања ових дана: терористички напад у Вирцбургу и прекјучерашњи разјарени напад у Минхену са неколико мртвих и рањених. Како ће се ти догађаји одразити на наше друштво, уређење истог, на нашу хришћанску заједницу, на сваког појединца лично? Тешко је то сада рећи, драга браћо и сестре; знам да би била велика грешка, да нас то преоптерети и у нама изазове још већи страх - врсту агорафобије, тј. страх од јавних места и тргова и масе људи. Грешка би била да се бојимо негде отићи, изаћи из куће, да се уплашени закључамо у свој дом и да стрепимо. Такав страх, као и сви остали страхови паралишу човека, чине га ирационалним, а што је најгоре, потискује врлине, првенствено љубав из нашег бића.
Такав страх и љубав се не подносе. Тако великим страхом окупирани настаје опасност да постанемо само некакве празне телесне олупине, без душе и без љубави. Запамтите, страх, драга браћо и сестре, као примарна емоција, утиче на наше понашање, свуда и у свим погледима. Не понаша се и не размишља у истој ситуацији исто онај, који делује је у сраху, као онај што је смирен и који нема страха и који се не боји. Запамтите, све емоције утичу на наше понашање! А страх поготово утиче погубно на нас. Како изаћи из те дилеме, како наћи и изаћи на прави пут? Првенствено морамо бити свесни погубности страха и фобија; друго, да стекнемо способности спознавања и посматрања себе самог и тако да препознамо своје страхове; а као треће, да постепено заменимо свој страх вером, смирењем и поуздањем у Бога!
Драга браћо и сестре, који је други показатељ страха човечијег? Страх је израз неверства, израз мањка вере и израз мањка поверења у Божију промисао. Кад бисмо вере имали, страха не бисмо имали; кад бисмо вере имали, ничега се не бисмо бојали! Страх, драга браћо и сестре, потискује веру, потискује љубав и смирење из нашег бића; а без вере, љубави и смирења, да ли смо као такви деца Божија? Нисмо, драга браћо и сестре. Једино страх Божији је последица духовног озарења и духовног преображаја. Природа страха Божијега са медицинског и психолошког аспекта се не може објаснити. Страх Божији нема ничег заједничког са претходним страховима, о којима сам вам горе говорио.
Са страхом Божијим осећамо се недостојним Бога, који се открива у незалазној Таворској Светлости. Са страхом Божијим, вером и љубављу приступамо светом Причешћу и сједињујемо се са самим Богом. Људи захваћени само светим страхом Божијим ослобађају се сваког другог медицинског страха. Овај страх нам доноси светлост разумевања: с једне стране, нашег погубног стања пролазности и грешности, а са друге стране, осећање вечне и непролазне љубави Божије. Природа овог блаженог страха је предивна и ослобађајућа. Изван очишћујућег дејства страха Божијег не открива нам се пут ка савршеној љубави Божјој, не открива нам се излаз из погубног живота у страху. Господ Бог је не само почетак мудрости, него и почетак љубави.Страх Божији и љубав, не искључују се и не потиру се, него се органски чак допуњују. Није могуће да је другачије мислио и свети Јован Јеванђелист. Није могуће да је он негирао страх Господњи кад је рекао: „У љубави нема страха“. Љубав је целокупност савршенства, а да бисмо ступили у савршенство морамо достићи савршенство у свим врлинама, и њихово прожимање у љубави.

Свако ко љубави има у себи, од Бога је рођен и такав познаје Бога. Бога који је љубав! А ко пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему, како читамо у посланици Колошанима и Јеванђељу по Јовану. (Koл 3, 14.; 1 Jн 4, 7; 1 Jн 4, 16). Треба правилно разумети ове речи. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што за страх народ каже: „Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји!“ Љубав, дакле, не потире страх Господњи, него љубав уништава страх од демона и од људи. Зато су плодови љубави обилни и свети, јер љубав просвећује све. Цар Давид, који се толико бојао Бога и који је проповедао страх Божији, говори нам да се ван Бога никога и ничега не боји! Свирајући харфу он пева 27 псалам:
„Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим! Ако навале на ме злотвори, спотаћиће се и пашће; ако против мене војска стане, неће се уплашити срце моје. Ако се на мене рат дигне, ја се ни онда нећу бојати.
Бојите се Господа и служите му истинито, свим срцем својим, јер видесте какве је велике ствари учинио за вас“, читамо даље и у Првој књизи о царевима. Када говоримо о страху Божијем, морамо да знамо прави начин и израз истог, да не буде неке забуне. Савршенство, којем тежимо и које стичемо само кроз благодат и милост Божију, не стиче се са страхом о Божијем суду и Божијој казни! Оријентир не сме да нам буде страх од казне, него само Љубав Божија! Нема за верника веће казне, од губитка заједнице с Богом! Свети Јован Златоусти баш о тој теми говори: „Кад би грешник имао право осећање и право схватање, радије би трпео муке паклене него тренутак, када је одбачен од лица Божијега“; и даље: „Зато смо зарадили пакао, ако не због неког другог разлога, онда зато што смо се више бојали пакла него самог Христа…, ако бисмо Христа волели, онако како би то и требало, знали бисмо да је горе Њега повредити него што би биле паклене муке.“ (5. Омилија на Посланице Рим.; PG 60,430, Migne, Patrologia Graeca).
А сви они, који су пребродили степен страха и који се покоравају вољи Божијој, не због страха или очекивања заслуга, него из љубави према Богу, кроз врлине, такви се називају „слободни“ или „синови и кћери Божије“. Такви се налазе на највишем степену духовног савршенства. Синови и кћери Божије никада се не одвајају од Бога кроз грех, нити због страха, нити због пожуде за обећаним, него се с Њим сједињују кроз унутрашњи став и стечену навикнутост на Добро, одговарајућу њиховом ставу и расположењу њихове душе (по Максиму Исповеднику, Мистагогија, ПГ 91, 709Д-712А).
Верник на таквом степену савршенства, такав верник има тачну представу благодати Божије и у суштини је слободан. Као такав зна, да све што жели већ у Христу поседује. Такав је слободан од сваког људског страха и себичности! Знајући за доследност правде Божије и гледајући да своју правду утврде, покоравају се правди Божијој, без страха од смрти, без страха од болести, без страха од губитка љубави. „Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим?“, као што рече цар Давид. А ако нас ухвати и неки страх, ми тај страх удаљавамо молитвом и богомислијем. Начините на себи знамење светог и животворног крста. Очитајте молитву за коју осетите да вам је у том тренутку потребна. Оченаш, Исусова молитва,... Свака молитва је учинковита и смирује ако је изговорена са вером, љубављу и смирењем. Нека сав ваш живот буде прожет молитвом и надом, да буде без страха, испуњен љубављу према Богу а и према ближњем, вером у обећане речи нашег Спаситеља. Ако је циљ и начин живота ваш црквен, свет, сам ће по себи да вам помогне и одагна сваки страх. Ваш пут остаје и постаје већ циљ у вечности!
Господе, нека је слављено и прослављено име Твоје, са свима Твојим светима; нека нас Господ Бог охрабри и одагна од нас сваки страх, бол, тугу и уздисање; да и ми, попут Твојих светих, Господе, са вером, сигурни, храбри, исповедамо Тебе, Бога живога, неустрашиво у све дане живота својих. Амин!

(ВИДЕО) ВЕРА И ЗДРАВЉЕ: Духовност и психофизичко здравље човека

Fri, 22 Jul 2016 19:43:49 +0000

Аутор и водитељ: Др Љиљана Милошевић
Производња: Телевизија Храм

(ВИДЕО) РАЗГОВОРИ О ВЕРИ: Како стварно волети?

Wed, 20 Jul 2016 16:47:26 +0000

Света великомученица Недеља

Tue, 19 Jul 2016 20:16:29 +0000

Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[4] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.

После тога Максимијан посла свету Недељу к управитељу Витиније[5] Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.

После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом“.

Када управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот – умрети за Христа“.

Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. – Војници се после тога вратише славећи Бога.

Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289 године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.

Извор: Светосавље („Житија светих“ Аве Јустина)

Фото: eparhija-dalmatinska.hr

НАПОМЕНЕ:

Ово страдање Св. мученице Кириаке (Недеље) скоро је дословно узето из Синаксара Цариградске Цркве (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, изд. Н. Delehaye, Bruxselles 1902, с. 805-6.)
Диоклецијан владао римском царевином од 284 до 305 године.
Диоклецијанов зет Максимијан Галерије, са титулом ћесар био Диоклецијанов сауправитељ на истоку римске царевине, а потом од 305 до 311 године и наследник његов.
Никомидија – престоница источне римске царевине, резиденција цара Диоклецијана, велељепан град у области Витиније, на обали Мраморног Мора, у североисточном делу Мале Азије.
Витинија – римска област у Малој Азији, на обали Мраморног и Црног Мора, граничила се на истоку Пафлагонијом, а на југу Галатијом, Фригијом и Мизијом.

Преподобни Сисоје Велики

Tue, 19 Jul 2016 11:09:00 +0000

Мисирац родом и учениксв. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат, да могаше исцељивати болеснике, изгонити нечисте духове, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости, 429 год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем." Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?" Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу, иступи из света, одели се од земље, остави твар, приступи ка Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном." Монах питао Сисоја: како достићи смерност?" Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе, тиме задобија смерност." Амон се жалио Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога."

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Сисоје. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Свети мученици Марин и Марта

Свети мученици Марин и Марта, са синовима Авдифаксом и Авакумом, свештеником Валентином, Кирином, Астеријем и многим другим. Сви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269 год. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим". Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују.

Обретеније моштију свете Јулијаније девице

Ћерка књаза Олшанскога Јулијанија је умрла около 1540 год. као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.

Света мученица Лукија

У Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети, но она се успротиви. Цар је остави на миру, да се подвизава. Она обрати и цара у веру, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300 године.