Зато су манастири и облагодаћени монаси често привлачили велики број људи који су тражили духовну утеху. У таквим манастирима обратили су се Православљу многи инославни или неверујући људи. Специфичност монашког мисионарења зато и јесте у томе да монаси људе позивају да дођу у манастир, а мање да они иду к људима у свет и проповедају.

Православни мисионарски рад увек је био заснован на предањском православном познању живог Бога као личности, а не на интелектуалном разумевању вере. Апостол каже у Првој посланици Коринћанима да га је Христос послао да проповеда Еванђеље „не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, па потом наставља „ И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије.Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. И ја бијах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни;" (1Кор 1-2)

Такви мисионари и просветитељи били су Св. Нина Грузијска и Св. Герман Аљаски и многи други који нису долазили са армијом проповедника или војника као западни мисионари који су ширили хришћанство у Јужној Америци, Африци и Азији у колонијалном и империјалном периоду. Православни светитељи и просветитељи су живећи интензивним духовним животом задобили силу Божију која је деловала на људе око њих више него "убедљиве речи људске мудрости". Св. Герман је живео подвижнички у својој пештери и локални Алеути су постепено почели да се интересују за овог необичног човека који их је привлачио својом добротом и љубављу. С временом они су пришли православној вери и били научени основним истинама хришћанства, али први додир са Богом био је лични, кроз Св. Германа.

Иако наша Црква никада није омаловажавала потребу образовања, у Православљу се никада није изгубила свест да живог Бога познајемо срцем, а не интелектом. Свети оци су посебно наглашавали потребу очишћења срца од страсти како бисмо могли да задобијемо чврсту веру у живог Бога и зато православна аскетска традиција и те како представља облик мисионарског рада. Свака врста интелектуалног сазнања у православној традицији, ако није повезана са борбом против страсти и греха неизбежно води у гордост и обману. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине – „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.

У православном свету имамо монахе који су се посебно посветили мисионарском раду. Међу таквим монашким заједницама посебно бих поменуо манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија). Монаси у овом манастиру живе врло интензивним подвижничким животом, али истовремено имају развијену издавачку делатност http://www.stherman.com/ . Њихове књиге и часописи помогли су многим људима да нађу пут ка Богу.

Архимандрит Сава Јањић

Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.

Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.

После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.

После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.

Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.

Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.

Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.

Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.

Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.

• Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист
  

• Вера
  

Гадарињани су се, ево, растужили због погибије својих свиња. Гадарињани су пожалили сами себе и за себе се препали. Лажно су себе пожалили и неистински су се за себе препали. Другачије су требали себе да пожале, другачије да се за себе препадну. Гадарињани су у Господу увидјели свог Опустошитеља. Божанствени Опустошитељ зла, лажи и неправде, истребљивач демонске власти над свијетом, Господ, јавио се Гадарињанима као материјални разарач њихове имовине. Све друго је мркнуло у гадаринским очима. Те очи, раширене од испрепаданости, видјеле су само, за себе ужасну, истину: видјеле су свиње, ишчезле у свијетлој дубини Галилејског језера. Требало је очекивати понављање сличних догађаја и у унутрашњости земље, ако би Галилејски Чудотворац прошао туда. И мисао о таквој својој пропасти учинила им се неиздрживом. „Мамон“ – страшни и мрски бог материјалних вриједности и земаљских имања – више, него Бог Живи, царује у срцима човјечијим. Похлепно се грчи човјек за своју прашину, за своју прљавштину. Он схвата да је све материјално, не изузимајући ни његово тијело – прах, и да се све врло брзо претвара у прах. Ипак – таква је снага гријеха – човјек је „омађијан“ земаљским вриједностима. Ради њих су – сви ратови, све револуције, сви злочини. Од богатства потиче сва бесчовјечност богатих, и сво звјерство сиромашних… „Не можете служити Богу и мамону!“ – „Не, можемо!“ А други, искренији, као Гадарињани, говоре: „Удаљи се од нас, Боже, Којем треба одати своје срце!“ Господ је немилосрдан – блажено немилосрдан, исцјелитељно немилосрдан према нама, људима! Не би нам било спаса, да нас је Господ пожалио онако како би се многим хтјело да Он пожали њих. Потребна је посебна молитва, од лица цијелог човјечанства, да нас Господ не би жалио! Него – да нас исцјелитељним жарењем мучи, спаљујући смрдљиве чиреве нашег духа. Гадарињани су „пожалили“ себе!… Да су они били немилосрдни према себи, до њих би дошло Царство Божије… Неправедно, плотско, „душевно“ сажаљење човјека према себи самом – један је од извора свих наших падова и свих наших одрицања од Христа. Гадарињани, авај, не узеше, не понијеше Крста својега… Како често ми бивамо слични Гадарињанима! Легиони грешних навика и пристрасности држе нас далеко од Сладчајшега Господа… Чак и некакав смотуљак дувана људе неријетко одлучује од Светих Тајни! Ми Њега молимо, у многим животним ситуацијама, да нам Он „не прилази“; или – да нам не прилази баш увијек… Понекад, ми Га принуђујемо да оде од нас – тиме што Га не молимо да остане са нама. Онај који Господа не зове – гони Га! Гадарињани су се лишили блага, о безмјерности којих само анђели на небесима говорити могу. Како се раскринкао „свијет овај“ на земљи гадаринској, озарен сунцем видљивим и – још више – Сунцем невидљивим! „И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих; јер се бијаху врло уплашили“. Страх, који је владао бјесовима, влада и људима. Боје се људи да изгубе јадну своју имовину – од кога се то они боје? – од Свијетле Руке Васкрситеља живота?! Не знају да ће их, можда већ данас, узети смрт… Спаситеља су принијели у жртву. Само да свиње остану читаве. Том цијеном се купује сва материјалистичка култура и сва њена философија. Биједни, слијепи људи!… Како је плакао Господ, када се враћао из њихове земље. Ми знамо, из древног свједочанства, да се Господ наш никада није смијао, али су Га често видјели како плаче. Наравно, Он је плакао и о Гадарињанима. Када би они, из загробног живота, могли да виде наш живот, они би, несумњиво, хтјели – као јеванђеоски богаташ који је изненада умро – да пошаљу к нама некога, било кога, да нас упозори, да нам посвједочи о пролазности земаљског богатства и о реалности духовних страдања иза граница овог свијета. Али умјесто њиховог загробног преклињања нас да схватимо несталност овог свијета, ми имамо веће свједочанство те истине: Слово Христово у свијету.

архиепископ Јован Шаховској

Беседе

Јован Шаховској, Гадаринци, покајање

http://manastirpodmaine.org/o-zemlji-gadarinskoj-6-beseda/

http://www.svetigora.com/audio/download/17200/22_07_2015_razgovor_zeljko_injac_pouke.mp3

http://www.svetigora.com/node/17200

Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[[/url]Ово страдање Св. мученице Кириаке (Недеље) скоро је дословно узето из Синаксара Цариградске Цркве (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, изд. Н. Delehaye, Bruxselles 1902, с. 805-6.)

[*]Диоклецијан владао римском царевином од 284 до 305 године.

[*]Диоклецијанов зет Максимијан Галерије, са титулом ћесар био Диоклецијанов сауправитељ на истоку римске царевине, а потом од 305 до 311 године и наследник његов.

[*]Никомидија – престоница источне римске царевине, резиденција цара Диоклецијана, велељепан град у области Витиније, на обали Мраморног Мора, у североисточном делу Мале Азије.

[*]Витинија – римска област у Малој Азији, на обали Мраморног и Црног Мора, граничила се на истоку Пафлагонијом, а на југу Галатијом, Фригијом и Мизијом.

• Вера
  

|

Ка­да је у ма­ју ове го­ди­не све­ча­ним отва­ра­њем из­ло­жбе фо­то­гра­фи­ја и до­ку­ме­на­та, у хо­лу На­род­не бан­ке Ср­би­је, бе­о­град­ској јав­но­сти пред­ста­вље­но нај­стра­дал­ни­је се­ло у Евро­пи у Дру­гом свет­ском ра­ту (пре­ма ис­тра­жи­ва­њу ја­пан­ског ли­ста Аса­хи шим­бун), Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ка за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки и при­мор­ски Гри­го­ри­је је ис­та­као да је она ва­жна, „јер се до­га­ђа у Бе­о­гра­ду гдје по­сто­ји мно­го љу­ди ко­ји још не зна­ју да по­сто­је Пре­би­лов­ци са та­квом ра­ном, али и са та­квом сна­гом жи­во­та ко­ју они у се­би но­се“. „Вје­ра љу­ди у жи­вот, ко­ји су жи­вје­ли у Пре­би­лов­ци­ма је не­вје­ро­ват­на, и он­да ка­да су 1945. иза­шли из ра­та и на­ста­ви­ли да жи­ве и са­да, по­сли­је по­сљед­њег ра­та ка­да су на­ста­ви­ли да жи­ве“, на­гла­сио је Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ка.

Пре­би­лов­ци су ста­ро срп­ско се­ло у Хер­це­го­ви­ни, ко­је се на­ла­зи на обо­ду до­ли­не Не­ре­тве, 5 ки­ло­ме­та­ра од Ча­пљи­не. До 1941. го­ди­не, за хер­це­го­вач­ке при­ли­ке, Пре­би­лов­ци су би­ли ве­ли­ко и еко­ном­ски ја­ко се­ло у ко­ме је жи­ве­ло око хи­ља­ду ста­нов­ни­ка.

Те го­ди­не је пр­ви пут уби­је­но. На нај­стра­шни­ји и нај­је­зи­ви­ји на­чин.

Са лет­њим вре­ли­на­ма 1941. на­до­шла је јед­на, пе­та по ре­ду, ав­гу­стов­ска ноћ. На ста­ни­цу у Шур­ман­ци­ма сти­гао је по­се­бан воз. Воз ко­ји пу­ту­је са­мо до јед­не – крај­ње ста­ни­це – ужа­сне смр­ти. Шест те­рет­них, за­тво­ре­них ва­го­на са же­на­ма и де­цом из Пре­би­ло­ва­ца. Ју­тро их је за­те­кло без во­де, без хра­не, без зна­ња шта ће би­ти. Ку­да их, са њи­ма при­сти­гле уста­ше, во­де?

„Око 8 са­ти у ју­тро уста­ше по­чи­њу пу­шта­ти же­не и дје­цу из ва­го­на, па их у гру­па­ма од сто­ти­ну во­де до мје­ста зва­ног Ха­ра­ро­ва ма­ха­ла, ко­ја се на­ла­зи око 300 ме­та­ра да­ле­ко од ја­ме. Одва­ја­ју гру­пе по 10 ли­ца, же­на и дје­це и во­де на ја­му. Та­мо се од­и­гра­ва­ју ужа­сне сце­не. Дје­ца се оти­мљу, ври­ште, хва­та­ју се за сво­је уби­це и не да­ју се са­ме ба­ца­ти у ја­му, а дје­вој­ке са­ме ска­чу и ба­ца­ју се у ја­му, јер по­сли­је до­жи­вље­ног про­те­клих да­на, на­ро­чи­то оног што су пре­тр­пје­ле у шко­ли у Пре­би­лов­ци­ма, не же­ле ви­ше жи­вје­ти. Ја­ма се на­ла­зи при бр­ду, оста­ли Пре­би­лов­ча­ни ко­ји че­ка­ју на ред да бу­ду ба­че­ни у ја­му, у ства­ри не зна­ју што се та­мо де­ша­ва“, све­до­чио је Ти­кве­ша Мех­мед ро­дом из Шур­ма­на­ца.

Пре­ма из­ве­шта­ју жан­дар­ме­ри­је Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске из сеп­тем­бра 1941. уста­ше су са­мо у јед­ном да­ну, тог 6. ав­гу­ста уби­ле 820 Ср­ба из Пре­би­ло­ва­ца, ме­ђу њи­ма ско­ро 600 же­на и де­це та­ко што су их жи­ве ба­ца­ли у Шур­ма­нич­ку ја­му код Ме­ђу­гор­ја. Уга­шен је жи­вот у 57 по­ро­ди­ца.

„Илин­дан­ски по­кољ“ пре­жи­ве­ло је са­мо 170 Пре­би­лов­ча­на, пре­те­жно му­шка­ра­ца.

На­шло се сна­ге, Пре­би­лов­ци су се по­ди­гли из мр­твих. Ста­са­ла је но­ва ге­не­ра­ци­ја и ско­ро за­вр­ши­ла дом Бо­жи­ји на ме­сту где су са­ку­пље­не ко­сти ско­ро 4.000 му­че­нич­ки по­стра­да­лих пре­да­ка, али и Ср­ба са дру­гих стра­ти­шта – Мо­рин оток, Ора­хо­во, Ча­пљи­на. У је­сен и зи­му 1990/91. го­ди­не, род­би­на жр­та­ва је отво­ри­ла 12 ја­ма на под­руч­ју не­ка­да­шњег сто­лач­ког сре­за (Шур­ман­ци, Би­во­ље бр­до, Ху­то­во Гра­ди­на, Ху­то­во-Ха­џи­бе­гов бу­нар, Ку­ка­у­ша до­ња и гор­ња, Ја­соч, По­плат, Прењ Ру­ди­не, Прењ Го­лу­бин­ка и Ду­бра­ва-Зве­ка­ли­ца). По­ред Пре­би­ло­ва­ца ту су, да­кле, пре­не­те ко­сти срп­ских жр­та­ва из Кле­па­ца, Ло­зни­це, Гњи­ли­шта, Та­сов­чи­ћа, Опли­чи­ћа, Сто­ца, око­ли­не Тре­би­ња, не­ке чак из Са­ра­је­ва и дру­гих ме­ста. На 50. го­ди­шњи­цу пр­вог стра­да­ња, 4. ав­гу­ста 1990. го­ди­не, по­сле Све­те Ар­хи­је­реј­ске Ли­тур­ги­је са опе­лом, ко­јом је на­чал­ство­вао бла­же­но­по­чив­ши Па­три­јарх Па­вле, зем­ни оста­ци ових му­че­ни­ка су по­ло­же­ни у крип­ту Спо­мен-цр­кве Са­бо­ра Срп­ских Све­ти­те­ља и Пре­би­ло­вач­ких му­че­ни­ка.

Са­мо го­ди­ну да­на ка­сни­је, у ју­ну 1992. го­ди­не, Хр­ват­ска вој­ска пред­во­ђе­на ге­не­ра­лом Јан­ком Бо­бет­ком ми­ни­ра­ла је крип­ту и ба­ге­ри­ма прак­тич­но ура­ди­ла све да се тра­го­ви зло­чи­на уни­ште.

Та­ко су Пре­би­лов­ци и ко­сти дру­гих жр­та­ва са­хра­ње­них у крип­ти уби­је­ни по дру­ги пут.

Иа­ко је ве­ли­ки број мо­шти­ју уни­штен са­чу­ва­но је се­дам сан­ду­ка.

И ка­ко је ре­као Вла­ди­ка Гри­го­ри­је, „Пре­би­лов­ча­ни су на­ста­ви­ли да жи­ве“. Спо­мен-храм у Пре­би­лов­ци­ма се по­но­во об­на­вља. Ње­го­во Пре­о­све­штен­ство уми­ро­вље­ни Епи­скоп за­хум­ско хер­це­го­вач­ки Ата­на­си­је осве­штао је ка­мен те­ме­љац спо­мен-хра­ма 3. ав­гу­ста 2013. го­ди­не, за­хва­љу­ју­ћи број­ним до­на­то­ри­ма, ме­ђу ко­ји­ма је ве­ли­ки број Ср­ба ко­ји су по­ре­клом из Хер­це­го­ви­не. Огром­на је по­моћ и Ре­пу­бли­ке Срп­ске. „Овај храм је по­твр­да на­шег по­сто­ја­ња и оста­ја­ња на овим про­сто­ри­ма. Не­ће­мо оти­ћи док год та­мо по­сто­је на­ша сје­ћа­ња и на­ше жр­тве“, ре­као је Ми­ло­рад До­дик, пред­сед­ник РС, и на­гла­сио да је пре­би­ло­вач­ки храм на­пра­вљен да ви­ше ни­ка­да не бу­де сру­шен и да сва­ко ко до­ђе у тај крај тач­но зна шта се ту де­си­ло.

Све­ти Ар­хи­је­реј­ски Са­бор Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве ка­но­ни­зо­вао је Пре­би­ло­вач­ке му­че­ни­ке и до­нео од­лу­ку под бро­јем 108/зап. 259 од 29/16. ма­ја 2015. го­ди­не: „... на осно­ву пре­да­ња Пра­во­слав­не Цр­кве, а сход­но чла­ну 69. тач­ка 8. Уста­ва Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, име­на пре­би­ло­вач­ких и до­њо­хер­це­го­вач­ких му­че­ни­ка уне­ти у Дип­тих Све­тих. Спо­мен но­во­про­гла­ше­них Све­тих Му­че­ни­ка сла­ви­ти 6. ав­гу­ста/24. ју­ла сва­ке го­ди­не.“

Пла­ни­ра­но је да об­но­вље­ни Спо­мен-храм Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог у Пре­би­лов­ци­ма бу­де осве­штан 8. ав­гу­ста 2015. го­ди­не.

Ол­га Сто­ја­но­вић

Об­но­ва хра­ма се ра­ди по но­вом про­јек­ту чи­ји су ау­то­ри ар­хи­тек­та Пре­драг Ри­стић, про­фе­сор Ака­де­ми­је за умет­но­сти и кон­сер­ва­ци­ју СПЦ, и ње­гов син Са­ва Ри­стић. Про­је­кат је ра­ђен по узо­ру на Храм Гро­ба Го­спод­њег у Је­ру­са­ли­му. Са­чу­ва­ни де­ло­ви му­че­нич­ких ко­сти­ју би­ће по­ло­же­ни у гроб­ни­цу на сре­ди­ни хра­ма, а њен из­глед под­се­ћа­ће на гроб Ви­тле­јем­ских му­че­ни­ка, де­це ко­ју је по­био цар Ирод ка­да је чуо да је ро­ђен Спа­си­тељ. На зи­до­ви­ма хра­ма, по­пут Јад Ва­ше­ма, би­ће укле­са­на име­на Ср­ба из До­ње Хер­це­го­ви­не, стра­да­лих од уста­ша у Дру­гом свет­ском ра­ту и оних из дру­гих кра­је­ва уби­је­них на овом под­руч­ју. За­то би овај храм, са­гра­ђен на ко­сти­ма и пе­пе­лу не­ви­них му­че­ни­ка тре­бало да бу­де је­дан од нај­зна­чај­ни­јих спо­ме­ни­ка срп­ског на­ро­да.

Извор: Православље, бр. 1160 (15. јул 2015. године)

Online извор: Поуке.орг

Преузмите оргиналну страницу View attachment: Olga Stojanovic, Pravoslavlje 1160.pdf

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/15/07/15.07.15_rec_pastira_o_oliver_subotic_64kbps_.mp3

Преузми аудио

Бесребреници и чудотворци, рођени су негде у Азији од оца незнабошца и мајке хришћанке. По очевој смрти, мајка Теодотија посветила је све своје време и труд да синове васпита и подигне као истините хришћане. Младићи су стасали и изучили лекарске вештине па су колико својим знањем и вештином, толико и именом Господа помагали многим болесницима. Прозвани су безмедним врачима, тј. бесплатним лекарима који су примили Христову заповест: на дар примистe, на дар и дајите (Мт. 10, 8), а никада нису наплаћивали своје услуге.

Толико су били опрезни у бесплатном лечењу, да се свети Козма наљутио на брата што је од неке болеснице узео три јајета, а Дамјан их је, уствари, узео кад га је исцељена жена заклела Пресветом Тројицом. По смрти светитеља, сахрањени су заједно у месту Фереману сходно откривењу Божјем, те остадоше чудотворци како за живота, тако и после смрти. Народ је наставио да их призива у болести и невољи и до данас.

Вера

Зашто инсистирате (ако инсистирате) да се сматрате православним хришћанима ако олако одбијате да прихватите њено морално учење? Рецимо, света Литургија је предивна ако је добро изведена, али у већини цркава које сам током године обишао не ради се о доброј изведби. Виђао сам много боље хорове код протестаната и методиста. Није ствар ни у једночасовном клечању на празник Педесетнице. Хране има... укусне хране, без обзира у којој цркви да се нађете, коме год да припада. Увек се може присуствовати неком локалном црквеном догађају и одвојити нешто хране за после. Чему онда труд?

Ако нема решености да се следи православни начин живота, који је свесна борба са страстима... свим страстима... онда зашто једноставно не постати чланом једне од преосталих 42.999 хришћанских деноминација? Хришћанство 21. века је постала религија „како изволите“, и многи у Православној цркви су прихватили овакав менталитет под изговором слободе. Али слобода иде с последицама.

Истина стоји овако: православно хришћанство је начин живота како га је установио Христос и Његови ученици са сврхом да помогне људима да победе страсти које нас одвајају од Бога. Као што каже св. апостол Павле:

"Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним.

А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?

Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха." (Рим. 7,15-25)

Ако нисмо посвећени борби са страстима, и тако поражавању греха, онда зашто бисмо се подвргавали свој строгости православног начина живота? Онда то постаје вежбање без сврхе. Ако, с друге стране, желимо да увек узрастамо ближе Богу, онда ћемо прихватити морално учење и начин живота Цркве као оружје у рату.

Склони смо да желимо да све буде по нашој вољи, а не како Бог хоће, и све (укључујући Цркву) што стоји на путу нашем самоповлађивању, спремно одбацујемо. На крају крајева то се своди на увек присутни его, битку коју човечанство бије од првог дана у Рајском врту. Да се подсетимо:

"А змија рече жени: нећете ви умријети; Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси." (1.Мој. 3,4-6)

То звучи као добар разлог за труд... ако мене питате.

*(Чланак је писан у светлу дебате о правима ЛГБТ популације поводом одлуке америчког савезног суда да озакони хомосексуалне бракове, прим.прев.)

Извор

Превод: Живе речи утехе

Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији.Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.

Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

(Преузето из Охридског пролога за дан 29. јун)

Извор: СПЦ

Сваком детету је познат овај страх, а сваком родитељу је позната моћ опраштања детету, у нади да ће следећи пут фудбал ипак остати ван кад буде хтео да заигра. Радујући се свом ослобођењу, и срећан да може сести без бола у леђима, дечак се брзо подсећа да је фудбал игра која се игра напољу. Ово је пример како нешто мало страха, помешаног са опроштајем, може бити и добра ствар, водећи ка бољем. Ми нисмо увек довољно паметни да извучемо поуку и схватимо моћ опраштања.

У Јеванђељу по Матеју, чујемо за гомилу људи који су били преплашени и задивљени Исусовом могућношћу опраштања греха. Јеванђеље каже, „А кад мноштво видје то, они се задивише и прославише Бога, који даде такву моћ људима.“ (Матеј, 9.8). Моћ Божија може унети страх у срце многима, али важно је оно што чинимо са тим страхом. Мали дечак научи да престане играти фудбал у кући. Да ли ми научимо да престанемо са својим грешним понашањем?

Св. Јован Златоусти нас упозорава да се не опуштамо превише са својим гресима, само зато што нас Бог још није казнио. Овај дечак је лако могао прорачунати да га мајка најверовватније никад неће казнити, и наставити играти фудбал у кући... до следеће разбијене лампе, прозора, или тв-апарата. А тад ће се крити иза кревета питајући се: А да ли ће ме ОВОГ пута казнити? Овај страх угрожава његов однос са мајком, не водећи покајању.

Не дозволите да страх стане између вас и Бога. Ако се нађете 'иза кревета', будите захвални да вас још увек није казнио, и покајте се за грех. Временом, мање ћете морати да се кријете а више ћете уживати у љубави Божјој.

Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/07/dont-allow-fear-to-get-between-you-and.html

Превод: Поуке.орг

Пре шест го­ди­на про­сла­вљен је по­вра­так Ар­хи­ман­дри­та Се­ба­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа у за­пад­ну Аме­ри­ку. Зем­ни оста­ци пр­вог аме­рич­ког пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка, апо­сто­ла и ми­си­о­на­ра, ро­ђе­ног да­ле­ке 1863. го­ди­не у Сан Фран­ци­ску а пре­ми­ну­лог 30. но­вем­бра и са­хра­ње­ног у Жи­чи 1940, пре­не­ти су у Џек­сон, у Ка­ли­фор­ни­ју, то­ком ле­та 2007. го­ди­не. По до­ла­ску, би­ли су по­хра­ње­ни на срп­ском пра­во­слав­ном гро­бљу у Џек­со­ну, крај пр­ве срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Аме­ри­ци, ко­ју је он осно­вао 1892. го­ди­не. Том при­ли­ком, у Џек­со­ну се оку­пио ве­ли­ки број пра­во­слав­них вер­ни­ка ко­ји су уче­ство­ва­ли у ли­тур­гиј­ском сла­вљу пред­во­ђе­ном од ше­сто­ри­це пра­во­слав­них Ар­хи­је­ре­ја (из Аме­ри­ке, Ср­би­је, Бу­гар­ске, Ау­стра­ли­је, Ру­си­је). У За­пад­но­а­ме­рич­кој епар­хи­ји је већ уста­но­вљен го­ди­шњи спо­мен о. Се­ва­сти­ја­ну, а ни­је ма­ли број пра­во­слав­них по­бо­жних све­ште­но­слу­жи­те­ља ко­ји Се­ва­сти­ја­на спо­ми­њу као све­то­га у ли­тур­гиј­ском от­пу­сту, при­бро­ја­ва­ју­ћи га ме­ђу све­те про­све­ти­те­ље аме­рич­ке зе­мље, по­пут Аља­ских Све­тих, Ти­хо­на, Гер­ма­на, Ју­ве­на­ли­ја Ра­фа­и­ла Бру­клин­ског, Пе­тра Але­ут­ског, Јо­ва­на Сан­фран­ци­ског, Ни­ко­ла­ја Жич­ког, Вар­на­ве Ис­по­вед­ни­ка (На­сти­ћа) и др.

Ка­да је 1940. го­ди­не вр­шио опе­ло Се­ва­сти­ја­ну Да­бо­ви­ћу у ма­на­сти­ру Жи­ча, Св. Ни­ко­лај Жич­ки је, из­ме­ђу оста­лог, ре­као: „Све­ти Се­ва­сти­јан, ми­си­о­нар Аме­ри­ке.“

Ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан је ши­ром Аме­ри­ке по­знат по свом не­у­мор­ном и плод­ном ми­си­о­нар­ско-апо­стол­ском ра­ду, про­по­ве­ди­ма на ен­гле­ском, срп­ском и ру­ском је­зи­ку и не­ко­ли­ко књи­га ра­ди ми­си­је (на ен­гле­ском). Са­гра­див­ши пр­ви срп­ски пра­во­слав­ни храм у Аме­ри­ци, отац Се­ва­сти­јан је се­бе угра­дио у те­ме­ље пра­во­сла­вља на аме­рич­ком тлу. Нај­но­ви­је жи­ти­је (по­лу­а­ги­о­граф­ски спис је­ро­мо­на­ха Да­ма­ски­на Пла­тин­ског, на ен­гле­ском и срп­ском), све­до­чи о ње­го­вом из­у­зет­ном под­ви­гу.

Отац Се­ва­сти­јан је, та­ко­ђе, пред­у­зео ми­си­о­на­р­ска пу­то­ва­ња до Пра­во­слав­не ми­си­је у Ја­па­ну, ко­ја га је ду­го за­ни­ма­ла и ин­спи­ри­са­ла. Св. Ни­ко­лај Жич­ки је за­бе­ле­жио да је отац Се­ба­сти­јан то­ком свог жи­во­та пре­шао Атлан­тик 15 и Ти­хи оке­ан 9 пу­та.

У ли­ко­ви­ма Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Уско­ко­ви­ћа, пр­вог срп­ског Епи­ско­па на аме­рич­ком кон­ти­нен­ту, и о. Се­ва­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа, пр­вог пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка ро­ђе­ног у Аме­ри­ци, на нај­леп­ши на­чин је за­пра­во овен­ча­но ду­бо­ко са­бор­но стре­мље­ње на­ших пре­да­ка до­се­ље­них у Но­ви свет.

Увр­ште­ње у Ка­лен­дар Све­тих дво­ји­це Ср­ба, Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Ли­бер­ти­вил­ско­га (Уско­ко­ви­ћа), и Ар­хи­ман­дри­та Се­ва­сти­ја­на (Да­бо­ви­ћа) пред­ста­вља пре­по­зна­ва­ње њи­хо­вог про­сла­вље­ња од Го­спо­да. То је исто­вре­ме­но и ис­пу­ње­ње ду­га пре­ма на­сле­ђу ових апо­стол­ских про­све­ти­те­ља.

Кондак Све­то­ме Се­ва­сти­ја­ну:

Ро­ђен у Сан Фран­ци­ску, / вас­пи­тан у пра­во­слав­ној Ру­си­ји / ог­ње­ни про­по­вед­ник Ре­чи Хри­сто­ве међ’ на­ро­ди­ма Аме­ри­ке / гра­ди­тељ мно­гих па­ро­хи­ја / бес­по­штед­ни ми­си­о­нар / си­ро­ма­шан те­лом, а бо­гат Ду­хом / го­во­ре­ћи Исти­ну у љу­ба­ви, Се­ва­сти­ја­не Џек­сон­ски и Све­а­ме­рич­ки Апо­сто­ле, мо­ли да се спа­се род наш пра­во­слав­ни!

Об­ра­до­ва­ни Тво­јим ја­вља­њем у све­то­сти мо­ли­мо Ти се (Дру­ги Кондак Све­том Се­ва­сти­ја­ну Џек­сон­ском, Глас 4):

Све­ти оче наш Се­ва­сти­ја­не,

апо­сто­ле и про­све­ти­те­љу Аме­ри­ке:

Био си пр­ви ро­ђе­ни у Аме­ри­ци ко­ји је по­стао све­ште­ник,

И про­пу­то­вао це­лу зе­мљу про­по­ве­да­ју­ћи Исти­ну и љу­бав,

Утвр­ђу­ју­ћи мно­штво ду­ша у пра­во­слав­ној ве­ри,

И по­ди­жу­ћи мно­ге цр­кве у сла­ву Бо­жи­ју,

Мо­ли се са­да Го­спо­ду Ко­јем си слу­жио свим ср­цем,

Да нам да­ру­је тво­ју по­след­њу из­го­во­ре­ну же­љу:

Не­бе­ско Цар­ство ко­ме не­ма кра­ја.

При­ре­дио мо­нах Иг­на­ти­је Мар­ко­вић

Извор: Православље, бр. 1159.

Извор online издања: Поуке.орг

Оргинална страница из Православља:

View attachment: I. Markovic, Sveti Sevastijan Pravoslavlje 1159 (1. jul 2015. g), str. 18-19.pdf

Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа.

Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију.

У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43).

Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин.

Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (µЇ¶ Д®Ѕ МБµ№Ѕ®Ѕ = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66).

И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом!

И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.

Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову.

Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало.

Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

Извор