Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну пут мртвог тела: Тавито, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.
 

извор
 

Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас, бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!" Тада подклонише главе свете под мач, и бише посечени, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКИЈАНА и МАРТИРИЈА

КАДА безбожна јерес Аријева, раширивши се, изазва велике раздоре у Цркви Христовој, тада настаде гоњење на верне хришћане како од стране аријанаца, тако и од стране идолопоклоника. У то време биваху мржени, мучени, гоњени и убијани сви који исповедаху да је Христос Творац а не твар, учовечени Бог а не прост човек. Нарочито се аријанци осилише од онога времена када и сам цар Констанције, син Константина Великог, паде у јерес и на двору своме приближи к себи два велика достојанственика, Јевсевија и Филипа, аријанце, који огорчено гоњаху православне и кињаху Цркву Христову. Ова двојица бише виновници прогонства и смрти светог оца нашег Павла Исповедника, патријарха Цариградског.[1] Пославши га у Јермевију, они наговорише своје једномишљенике да га удаве, што ови и урадише. А место њега узведоше на патријаршиски престо Македонија.[2] И многе друге исповеднике и учитеље вере они такође такође погубише на разне начине. Међу тим ревнитељима вере Христове беху и ова двојица: Маркијан и Мартирије, који својим учењем и списима украшаваху Цркву Христову, и "као две црквене дојке, млеко учења точећи, напојаваху духовна чеда".[3] Раније, при споменутом светом исповеднику Павлу патријарху, Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон. Усто обојица беху нотарији,[4] који записиваху све патријархове поуке и дела, којима се утврђиваше побожност. Осим тога, и сами они беху велики проповедници речи Божије и поборници Цркве, коју они као два штита заштићаваху од јеретичких стрела: јер им Господ, као верним ученицима Својим, даде уста и премудрост којој се не могаху противити ни одговорити сви противници њихови - аријанци (ср. Лк. 21, 15). После пак прогонства и смрти светог исповедника Павла јересиначалници окренуше свој отров против ових ученика његових, Маркијана и Мартирија. Но најпре, сакривши своју злоћу у лукавству као искру огња у пепелу, они покушаваху да их вештом обманом обрате од православља у своје зловерје: угодницима Божјим предлагаху много злата, обећаваху им да ће им издејствовати велику благонаклоност цареву, и да ће их узвести на архијерејске престоле, и да ће их учинити власницима огромних имања, само ако пристану уз њихову јерес. Али угодници Божји презреше све то као ништарије: злато не примише, обећаване им почасти одбацише, и лукавству се њиховом насмејаше, више волећи да ради вере приме ругање, срамоћење, муке, па и саму смрт, него да, живећи у јереси, имају богатство, славу и почасти. Тада јеретици, видећи да ничим не могу ове свете исповеднике придобити за своје зловерје, осудише их на смрт, коју ради Христа ови светитељи више жељаху него живот. А када их ухватише и на место посечења одведоше, они измолише мало времена за молитву. И уперивши очи к небу и подигавши руке, они се мољаху: Господе Боже, Ти ои невидљиво створио срца наша, Ти знаш сва дела наша, прими у миру душе слугу Твојих, јер нас Тебе ради убијају и сматрају нас као овце које су за клање.
Пошто се тако помолише, они приклонише под мач свете главе своје и бише посечени од зловерних аријанаца због исповедања Божанства Исуса Христа. Неки од верних узеше чесне мошти њихове и погребоше их код Меландиске капије у Цариграду. Доцније им свети отац наш Јован Златоуст подиже цркву; и у њој даваху исцељења разним болесницима молитвама светих мученика, у славу Бога, слављеног у Тројици вавек. Амин.
 

извор

Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза Омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа Омиритског, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год.

из Охридског Пролога
 

Марљиво прилежи на читање Светог Писма, то ће те извући из порочног живота, јер се Јеванђељем и учењем Православне Цркве савест истанчава (изоштрава) слично оштром ножу. Она почиње да запажа и најмање погрешке у нама. 
Где је Света Библија, отуда се изгони свака ђаволска сила.
Незнање Светог Писма велика је стрмина и дубока провалија. Незнање Божанских закона велика је издаја свога спасења. 
Читање Писма велика је одбрана од греха, то је духовна храна за душу. Читање Јеванђеља даје човеку спасоносно виђење својих грехова и путева спасења.
Свети Тихон Задонски знао је напамет Јеванђеље и Псалтир.
Свето Јеванђеље је неисцрпно и свагда ново за назидање, зато што њега није написала рука човечија, него Дух Свети, Који је водио ту руку и управљао њоме.
Пошто Овај Дух зна све, испитује саме "дубине Божије", то је она, без обзира на крајњу једноставност и неизвештаченост речи Јеванђеља, устројена тако премудро да никада не губи силу и сладост, већ напротив постаје све поучнија, што се више наше срце срођује с њом.
Читање Псалтира укроћује страсти, а читање Јеванђеља спаљује трње наших грехова, јер је реч Божија "огањ који спаљује".
Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа - Бога Тројице. У њему Он се пројављује отворено: "речи које вам говорих Дух су и живот" - рекао је Господ.
Списи Светих Отаца - ево опет израза Ума, Слова и Духа Ипостасних, већ са већим учешћем самог човечијег духа.
У речи Божијој видимо лицем у лице Бога и себе, какви јесмо. Познајте у њој себе, људи! Али не усуђујте се да сами тумачите Јеванђеље и књиге Светог Писма него се обраћајте Светим Оцима Цркве који су га протумачили.
Велика је сила Божанског Писма и велико је богатство мисли скривених у његовим речима. Јер својство је Писма такво да се у мало речи може наћи велико мноштво поука.
Божанско Писмо показује нам како су праведници често падали, а грешници се исправљали, да бисмо од једног и другог ми добијали богато уразумљење, да се они који се држе добра не би препуштали безбрижности, видећи да су и праведници падали, а да они који живе у гресима не би очајавали, знајући како су се многи грешници покајали и успели да достигну највиши степен врлине.
Никада није могуће исцрпети смисао Писма. То је источник који није омеђен.
Велика корист бива од читања Божанског Писма: душа добија крила (полет), постаје узвишена, ослобађа се од нечистих порочних помисли и наслађује се великим миром и спокојством.
Заволите слушање и читање речи Божије, житија и поуке светих, у њима ћете наћи правила и примере светог, Богу угодног, живота.
Не читајте одједном много, само да бисте прочитали, већ да бисте освежили и нахранили душу, а она се храни оним што преко пажње продре у срце и заокупи га.
Ако вас за време читања или размишљања некаква мисао доведе пред лице Господње, затворите књигу и останите са том мишљу дан и више. Благодатна мисао је један од чувара душе.
Читајте дотле док у вашем срцу не дође до умилења.
Оно што читате у духовним књигама треба да се тиче вас, тада имајте себе у првом плану, а не судите о другима и о њиховим гресима.
/.../ 
Немарност или недостатак воље за читањем божанских књига јесте глад за душу. Стомак без апетита знак је озбиљне болести. Ако имате одбојност према речи Божијој, онда је ваша душа подложна тешкој болести.
Љубав према Богу рађа се из беседе са Њим.
Које трње првенствено гуши добро семе речи Божије? 
Житејске бриге, задовољство овога света, привезаност за богатство.
Људи који су искварили свој укус читањем рђавих, душепогубних књига, читају Јеванђеље против своје воље и из досаде. И читање Јеванђеља у том случају може се чак показати као веома непријатан лек. Али када, не обазирући се на то, наставе да читају, тада непријатност постепено ишчезава.
Зашто вам је често неподношљиво и не желите да слушате речи о спасењу душе, већ радије брбљате о таштини житејској? 
То значи да нас не само присуство Божије, него и мисао о Богу, мучи и тишти, као што је мучило Гадаринце присуство Исуса Христа. 
Зашто нам је мучно сазнање или подсећање да хришћанину треба да буде стран расејан, бучан живот, да он треба да води живот скроман, богобојажљив, честит, да треба да буде тако милосрдан да ради добра душе заборави све друго? 
Зашто већина хришћана само једном годишње приступа примању Светих Тајни (Причешћивању)? 
Зато што нам је тешко у присуству Господа. Он као да нам смета. Испуњена је жеља Гадаринаца, које је мучило Његово присуство. 
Шта им је остало? 
Отићи ће и од нас Христос, ако нас Његово присуство буде мучило. 
Тада ће нас сасвим покрити тама греховна, најкрајња.
Писање обичних световних (светских) људи је најчешће пројављивање палог човечијег духа, са његовим греховним склоностима, навикама и страстима.
Читаш световне новине: пријатно и лако се чита, лакомислено се свему верује. Међутим, ако узмеш духовну књигу, постаје тешко на срцу, рађа се сумња, многи то признају. 
Због чега то бива? 
Не бива то од својстава књиге, већ од одлика читалаца, од вредности њиховог срца, а највише - од ђавола, непријатеља човековог, непријатеља свега светог и побожног.
Када читамо световна дела, ми га (ђавола) не дирамо и он нас оставља на миру. Чим се прихватимо свештене књиге, почнемо да мислимо о свом исправљењу и спасењу, већ идемо против њега, раздражујемо га, мучимо његову злобу, и ево, он нас напада и мучи нас за узврат. 
Шта да се ради? 
Не остављати добро дело већ треба трпети и трпљењем спашавати душу своју. "Трпљењем својим спасавајте душе своје" - говори Господ.
Када седаш да читаш или слушаш оно што се чита, најпре се помоли Богу, просећи: 
"Господе Исусе Христе, отвори уши и очи срца мога, да бих чуо или прочитао Речи Твоје и испунио вољу Твоју. Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога 
(Пс. 118,18). 
Надам се, Боже мој, да ћеш Ти просветлити срце моје".
Тако свагда моли Бога да просветли ум твој и открије ти силу речи Својих.

Старац Сава Псково-Печерски

(из књиге ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ)

Уочи сваког пада у грех, демони на човека наводе следеће страсти: мрачни заборав, љути гнев (тј. нечовечну и зверску злобу), мржњу, као непрозирну таму. Ове три страсти претходе свакоме греху. Јер човек не чини ни један грех пре но што се претходно не припреми на свакојако зло, кроз заборав или гнев или мржњу. Од њих потиче душевна неосетљивост, тј. ум, као око душе, постаје мрачан и заробљен свим страстима. Пре свега, рађа се маловерје. Маловерје рађа самољубље – почетак и крај, корен и узрок сваког зла, оно представља бесмислену љубав према свом телу, тј. кад неко увек и у свакој ствари бира само оно што је њему корисно. Овај зли корен страсти искорењује се љубављу, милосрђем и одрицањем од своје воље.
Самољубље рађа немилосрдност, среброљубље и незасит стомак, који је такође корен и разлог свакојаких зала. Од немилосрдности и среброљубља на сваком кораку произилазе разне несреће и злодела. Слично као код мирјана, и код монаха среброљубље порађа гордост, услед које су демони отпали од свете славе и били свргнути с неба. Гордост рађа славољубље, којим је био преварен и Адам када је зажелео да постане Бог, што је било могуће, и чиме је донео страдање и клетву целом роду људском. Славољубље рађа сластољубље, кроз које је Адам пао и био
изгнан из Раја. Од сластољуба се рађају стомакоугађање и различита блудна дела.
Блуд рађа гнев, који гаси топлоту срца и погубан је за сваку добродетељ. Гнев рађа злоумље, које представља хлађење духовне топлоте. Злоумље је извор мрачне и злобне хуле на свог брата. Хула рађа неумитну жалост, која као рђа изједа човека.
Оваква жалост рађа неразумну пренагљеност. Пренагљеност рађа сујету која износи на видело добродетељи и тако труд оставља без награде. Сујету рађа необуздану многоречивост, која је узрок празнословља. Униније рађа мрачан сан.
Ако неко ове страсти победи, и друге ће му се покорити: страх, завист, дволичност, улизиштво, гунђање, непоузданост, лихварство, зановетање, привезаност за ствари, малодушност, заједљивост, уображеност, прељуба, човекоугађање, дрскост, смех, а моћи ће да савлада и неописив јаз који се ствара након пада у грех, што човека доводи у стање убиственог очајања јер не примећује Божанско човекољубље и милост, тј. да је Он сам дошао да спаси грешнике и да на земљи нема таквог греха за кога не би било опроштаја. Све страсти исходе из следећих седам: самољубља, среброљубља, гордости и сујете, злоумља, осуђивања, уображености и очајања.
Онај ко се не чува и не одбацује их, изгубиће десет горепоменутих добродетељи: 
веру, љубав, пост, уздржање, бдење, молитву, смирење и смиреномудреност, безмолвије и тиховање, нестјажатељност и расуђивање, а заједно с тим, нанеће штету и осталим добродетељима. Ако би ко имао макар и једну одових главних страсти, неће му поћи за руком да се спасе, чак и ако би се подвизавао протв свих других страсти и задобио ма коју добродетељ, па чак и када би крв своју пролио за Христа. Молитва таквог човека није угнодна Богу. Господ Бог да нас избави благодаћу Својом од сваке напасти и страсти у векове. Амин.

св Пајсије Величковски

Манастир Тршка Црква – Историја, Знаменитости и Битне Информације

Скривен међу валовитим обронцима Хомољских планина, надомак града Жагубице, налази се једно од најстаријих светилишта у Србији – манастир Тршка Црква. Ово место, испуњено духовним миром и историјским значајем, вековима одолева зубу времена, чувајући сећање на сложену прошлост српског народа. Тршка Црква није само архитектонска и верска драгоценост – она је живи сведок епоха, борби, обнове и вере.

У овом тексту водићемо вас кроз историју манастира, описаћемо најзначајније знаменитости, као и корисне информације које вам могу помоћи приликом посете овом посебном месту.

Историјски преглед – Од средњег века до савременог доба

Манастир Тршка Црква потиче из XIII века, и према предањима, сматра се да је подигнут још у време краља Драгутина, сина Стефана Првовенчаног. Ипак, први писани трагови који га помињу датирају из 13. века, што га чини једним од најстаријих манастира у Тимочкој Крајини и у источној Србији уопште.

За разлику од многих других манастира који су кроз векове мењали своју функцију и изглед, Тршка Црква је, упркос разарањима и историјским превирањима, успела да сачува основне елементе своје средњовековне архитектуре. У доба Османског царства, манастир је више пута рушен и обнављан. Највећа разарања претрпео је током XVII века, али се верни народ и монаси нису дали обесхрабрити – манастир је изнова обнављан, и тако до данашњег дана.

Обнова из XIX века, финансирана делом из прилога локалног становништва, али и уз помоћ кнежевине Србије, дала је манастиру садашњи изглед. Иако су током обнове додавани барокни елементи, основна основа – једнобродна грађевина са полукружном апсидом – остала је очувана.

Архитектура и уметнички детаљи манастира Тршка Црква

Тршка Црква је пример споја рашког и моравског стила, што је реткост на овом географском простору. Грађена је од камена и опеке, са једноставном основом, али богатом унутрашњом декорацијом.

Посебно се истичу фреске, од којих су неке из XV и XVI века, а које су делимично очуване упркос оштећењима и зубу времена. На њима су приказани класични мотиви из живота Христа и светаца, али и локалне теме и призори који одражавају живот народа тог краја.

Иконостас у цркви представља спој више епоха – од старијих икона из XVII века до новијих радова савремених иконописаца. Ипак, сви елементи су пажљиво уклопљени у целину, дајући простору свечану, али и смирујућу атмосферу.

Верски значај и духовна улога

Тршка Црква није само споменик културе – она је и даље активан манастир, место молитве, сабрања и тишине. Монаси који овде живе чувају традицију православља, организују литургије и примају вернике и посетиоце током целе године.

Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем, и управо се на празник Спасовдан овде окупља велики број људи из различитих крајева Србије, али и из иностранства. Тај дан се обележава литургијом, литијом, резањем славског колача и народним саборовањем, уз песму, игру и братску трпезу.

Манастир Тршка Црква кроз легенде и народно предање

Као и сваки стари манастир, и Тршка Црква има своје приче и легенде. Мештани причају о тајним ходницима који воде испод цркве, о закопаном благу скривеном током турских најезди, али и о чудотворним моћима неких икона из манастира.

Једна од познатијих прича везана је за извор који се налази у близини манастира. Вода из тог извора, како верују верници, има лековита својства и посебно помаже особама које имају проблема са видом. Многи ходочасници долазе управо због тога, у нади да ће им вера и природа заједно помоћи.

Локација и како доћи

Манастир Тршка Црква се налази у селу Трговиште, око 4 километра југозападно од Жагубице, у самом срцу Хомоља. Пут до манастира води кроз прелепе пределе, преко благих брежуљака и шума, што чини саму вожњу правим ужитком за љубитеље природе.

За оне који долазе из правца Београда, најлакши пут је преко Пожаревца и Петровца на Млави, док се из источне Србије може доћи преко Бора и Мајданпека. Пут је добро обележен, а у близини манастира постоји и мањи паркинг за возила.

Практичне информације за посетиоце

Радно време: Манастир је отворен током целе године, а препоручује се долазак током дана, између 8 и 18 часова.

Облачење: Као и за сваки манастир, препоручује се пристојна одећа – покривена рамена и дуже панталоне или сукње.

Смештај: У Жагубици постоји неколико мањих пансиона и приватних смештаја. За оне који желе тишину и повлачење, могуће је договорити и краћи боравак у манастиру уз претходну најаву.

Водичи: Монаси су врло срдачни и често су спремни да поделе информације о историји и значају места. У појединим терминима могуће је организовати и вођене обиласке.

Закључак

Манастир Тршка Црква није само духовно уточиште, већ и важан историјски споменик који нас подсећа на дубоке корене наше културе и вере. Било да сте верник, љубитељ историје, уметности или природе – ово место ће вас дирнути својом једноставношћу, лепотом и тишином која прожима сваку његову стопу.

У времену када трагамо за миром и смислом, можда је управо једно овакво место – далеко од градске буке, ушушкано у зеленило Хомоља – оно што нам је потребно.

manastiri.rs

У време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II столећа.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

Колико могу попити вина тог дана, а колико не могу? Колико могу попити пива? Људи до безумља долазе некада, заиста, сувише озбиљно схватају “на уљу и без уља”…

Ако ми наједампут размислимо о томе, онда наша вера постаје бесмислена. Ако ми стално говоримо «сме се —не сме се», тада нам уопште није потребан Христос. А ако нема тога «сме се —не сме се», тада се открива пространство за заједничарење са Богом, ради твог схватања шта је добро, а шта је зло, вашег разумевања себе, шта је у теби добро које стреми ка Богу, шта је у теби зло о коме је говорио апостол Павле: «Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове!Шта хоћу да чиним —не чиним, а што нећу—оно се само по себи подразумева».

Исто је тако у посту! Уосталом, пост —то није време за «сме се —не сме се». Ако пост сведемо на овакво разумевање, ту нема никаквог поста, нема никаквог пута, нема никаквог сусрета са Богом, нема никакве радости од поста, нема никаквог искуства у томе шта ти сада можеш или… Као што је записано у Јеванђељу, које се чита пред пост: «А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно» (Мф. 6:16–18).

Ако се питате како постити, онда прочитајте ових неколико редова. Ако ово човек не слуша, онда нема никаквог смисла, било колико окачили икона, било како строго постили, ма колико се трудили да се осамите, када се може уље, када се не може уље… Колико могу попити вина тог дана, а колико не могу? Колико могу попити пива? Људи до безумља долазе некада, заиста, сувише озбиљно схватају “на уљу и без уља”. И ако бих тог дана појео нешто на уљу шта ће се десити? … Али мало ко хоће о томе да размишља, зато што се сви брину о једном те истом питању «Баћушка, шта се сме? Баћушка, шта се не сме?»

о. Алексеј Умински

извор

Свети пророк Јоил беше из колена Рувимова, син Ватуилов, из села Метомора. Други по реду из мањих пророка. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. "Трубите у трубу на Сиону, наредите пост; саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају. Нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку, прости, Господе, народу своме, и не дај наследства свога под срамоту" (Јоил. 2, 15.16.17). Прорекао је Свети Јоил и Силазак Светога Духа на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

Тако он пророкује у име Божје: "И после тога ћу излити Духа Својега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи ће ваши видети утваре. И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Духа Својега. И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И сваки који призове име Господње, спашће се, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, као што је рекао Господ, и у остатку који позове Господ" (Јоил 2, 28-32 = 3, 1-4; Д. Ап. 2, 17; Мат. 24, 29; Рм. 10, 13).

http://arhiva.spc.rs/eng/node/87566.html