Када Персијанци заузеше у Африци славни град Картагену они одведоше у ропство мноштво народа, међу њима и ову малу девојчицу, о којој је реч, блажену Јулију, ћерку једног знаменитог човека по имену Аналсона. Она би одвезена у палестинску Сирију и продана некоме трговцу незнабошцу. Иако беше код незнабожног господара, девојчица се ипак чврсто држаше своје свете вере у Христа, у којој се родила, и хришћанских добрих обичаја којима од колевке беше научена, често се молећи и постећи. Поставши пак пунолетна, она будно чуваше своју девичанску чистоту, живећи у целомудрију и у великом уздржању, и верно служаше своме господару, по речи апостола: у простоти срца, не само пред очима радећи као човекоугодници него као пред очима Божјим благоразумно извршујући све наложене јој послове, који не беху противни Богу и њеном целомудреном животу, а који беху противни, нико је на њих не могаше приморавати. Њен господар је упорно сиљаше да се одрекне Христа и да незнабожно живи по њиховим паганским обичајима, али је никаквим претњама не могаде приволети на то, јер она беше готова радије умрети него од Христа одступити или се свога целомудрија лишити. И много пута долазило је господару њеном да је убије, али видећи како она верно служи и усрдно ради, поштеди је; и дивљаше се њеној доброј нарави, кротости, смирењу и строгом пошћењу. Јер он је видео да она пости сваки дан, сем суботе и недеље, а слободно од послова време проводи не у нераду и одмору, него или у топлим молитвама к Богу или у читању књига, чему се беше научила од детињства; ретко се кад и ноћу предавала сну. У лицу она беше вазда бледа, а тело јој беше мршаво и измождено од трудова и уздржања. Господар њен се веома дивљаше томе, и видећи да она непроменљиво води такав живот, поче је сажаљевати, волети и уважавати: јер Бог, очински чувајући Своју угодницу, Свету Јулију, приклањаше на милостивост к њој сурово срце незнабожног човека.

Јулији беше преко двадесет година када господар њен, као трговац, намисли да са много робе отплови у Галију. Он поведе са собом и верну робињу своју Јулију, пошто виде да се имање његово увећава под њеним надзором, јер ради ње Бог благослови трговчев дом, као некада у Египту Пентефријев дом ради Јосифа. Стога он са скупоценом робом својом поведе и слушкињу своју, или боље – Христову, која беше скупоценија од сваке робе, и отисну се морем. А када пловљаше поред острва Корзике, он пристаде тамо. Иако на том острву беху хришћански градови, ипак беше и не мало незнабожаца. И када овај трговац пристаде уз то острво, он угледа у близини пристаништа скуп својих истоверних многобожаца који празноваху и приношаху жртве демонима. Он онда изађе к њима са свима својим слугама, купи утовљеног телца, принесе заједно са незнабошцима погану жртву, па стадоше сви јести, пити и веселити се. А Света Јулија остаде на лађи, и из дна душе уздисаше и плакаше, тугујући због заблуде и погибли тих људи.

Један из тог скупа дође на лађу, и угледавши Јулију где плаче и уздише, познаде да је она хришћанка, па оде и тајно рече старешини тога скупа који је руководио приношењем жртава: На лађи што је пристала налази се једна девојка која хули наше богове и осуђује нас што им приносимо жртве. – Старешина тог незнабожног скупа одмах упита палестинског трговца: Зашто сви твоји са лађе не дођоше на наш празник и жртвоприношење? – А кад трговац рече да су дошли сви, старешина узврати: Ја чујем да на твојој лађи има нека девојка која се руга боговима нашим и хули имена њихова. – Трговац одговори: За робињу ли моју говориш? Та ја је ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не могох одвратити од хришћанске заблуде и привести к нашој вери. И да ми није верна и веома корисна у пословима, ја бих је разним мукама давно уморио. – Старешина му на то рече: Приморај је сада, да се заједно с нама поклони боговима и узме учешћа у жртвоприношењу; или ћу ти место ње дати четири робиње своје, или да ти дам новаца колико она кошта, па ћу је ја натерати да се поклони боговима нашим. – Трговац одговори: Ја ти рекох да је њу немогуће приморати на то, јер она воли радије умрети него од своје вере одступити. А да ти је продам, и то је немогуће: јер када би ми ти све своје имање дао за њу, ипак се то не би могло упоредити са њеном службом; стварно, она је веома одана, и моје се имање увећава у њеним рукама, због чега јој поверих све.

Тада старешина скупа, договоривши се тајно са својим људима, приреди због гостију још већу гозбу, и силно напи трговца, Јулијиног господара. А када он напивши се заспа тврдо, и сви његови пијани заспаше, тада безбожни многобошци тога острва отрчаше на лађу, изведоше свету Јулију на земљу и доведоше своме старешини. И рече јој старешина: Девојко, принеси боговима жртву, па ћу те ја откупити од твога господара и пустити на слободу. – Светитељка одговори: Моја слобода је ово: служити Христу, коме ја сваки дан служим чистом савешћу; а ваше заблуде се гнушам.

Тада старешина нареди да је бију по образима. И говораше мученица: Када Господ мој Исус Христос мене ради претрпе бијење по образима и пљување у лице, зар да ја не претрпим то исто Њега ради! Нека ме бију за Њега по образима, и место упљувака нека по лицу моме теку сузе! – Мучитељ нареди да је чупају за косу, и да је нагу жестоко бију по целоме телу. А мученица, док је бијаху, громко говораше: Исповедам Онога који мене ради би бијен! Господ мој претрпе трнов венац и распеће на крсту; стога нека и ја, слушкиња Његова, будем заједничарка и подражаватељка Његових страдања, да бих се и ја прославила с Њим у Царству Његовом!
Затим нареди мучитељ да се мученици одрежу њене девојачке груди; а она све те љуте муке јуначки трпљаше из љубави према Христу. Желећи да је погуби пре но што се господар њен пробуди, мучитељ нареди да се одмах направи крст и на њему распне мученица, као што некада Јевреји распеше Христа. И Света Јулија се у страдању свом за Христа уподоби самоме распетоме Христу Господу, удостојивши се да за Њега буде распета на крсту.

Када Света Јулија висијаше на крсту и већ беше близу краја, пробуди се од спавања господар њен, и угледавши је распету, – о, како се велике жалости испуни срце његово, али јој ништа не могаше помоћи, јер невеста Христова већ беше на последњем издисају. А када се света душа њена ослободи телесних уза, онда сви видеше како из њених уста излете голубица беља од снега и одлете у висину, ка небу; осим тога мучитељи њени видеше анђеле поред ње; и све их спопаде велики страх, те сви побегоше одатле, само мртво тело Свете мученице остаде да виси на крсту.

Али га не остави Христос Господ, јер заповеди анђелима Својим да га чувају док не устроји чесно погребење на следећи начин.

Не много далеко од острва Корзике има малено острвце, које се раније звало Маргарита, а сада Горгона; на њему беше мушки манастир; тамо се анђео Господњи јави монасима, обавести их о свему и нареди им да брзо отиду лађом до острва Корзике, скину са крста многонапаћено тело Свете мученице, пренесу у свој манастир и чесно погребу. Монаси седоше у лађу, разапеше једра и кренуше. А кад стигоше у пристаниште, они нађоше све онако како им анђео Господњи каза. Скинувши са крста свето тело, они га увише у чисто платно. Они нађоше и одрезане груди њене, бачене недалеко од ње поред једног камена; узеше их и придружише телу на њихово место, па унеше тело у лађу, вратише се у свој манастир, и чесно погребоше у цркви свето тело Свете мученице, славећи Христа Бога који укрепи слушкињу Своју на такав мученички нодвиг. И збиваху се чудеса на гробу њеном, и даваху се исцељења од свих болести.

Исто тако збиваху се чудеса и на оном месту где Света Јулија пострада. Хришћани, житељи острва Корзике, сазнавши за страдање Свете мученице, подигоше у њено име на самом месту где она беше распета малу цркву, пошто то место беше тесно. А онде где беху бачене одрезане груди њене, ту испод камена изби извор воде слатке и целебне: јер сви болесници, који пијаху од те воде или се њоме умиваху, добијаху оздрављење. А збиваше се још и ово чудо: онај камен кога се дотакоше груди светитељкине (и испод кога изби извор), у она времена, сваке године у дан њеног спомена точаше из себе као неки зној, капље млечне и уједно крваве, за сведочанство девичанства и мучеништва Свете Јулије, која се девичанском чистотом убели као млеком, и обагри крвљу проливеном за Христа. И капаху такве капље цели тај дан, од јутра до вечера; и који се мазаху њима, добијаху исцељења.

Након много година она црква у име Свете мученице, подигнута на месту њеног распећа, орону и делимично паде. Тада људи хтедоше да светитељки подигну нову и већу цркву на пространијем месту, недалеко од првог, које беше веома тесно. И када спремише за зидање камен, цигле, креч и све остало, и већ хтедоше сутрадан да поставе темељ, они изјутра нађоше сав тај припремљени материјал на пређашњем месту где је лежала стара црква. Зидари беху у недоумици. Али ипак после извесног времена они опет пренесоше сав тај материјал на то ново место где намераваху подићи нову цркву; но идуће ноћи све то би понова пренето на пређашње место. Те ноћи стражари видеше светлу девицу где на колима, у која беху упрегнута два бела вола, превози сав припремљени материјал на пређашње место; и они разумеше да светитељка жели да се храм обнови на пређашњем месту, и учинише по њеној вољи.

Биваху и друга многа чудеса на обадва острва, Корзици и Горгони, док не беху узете одатле чесне мошти светитељкине и пренете у Бресчију. Но и после пренесења моштију житељи Корзике долазе са вером у храм Свете мученице, не лишавају се њене помоћи, и сачувавају се од нападаја вражијих њеним светим неразрушивим молитвама и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/28/stradanje-sveta-mucenica-julija-device/

Јн. 1:1-17

1. У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог.
2. Он беше у почетку у Бога.
3. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало.
4. У Њему беше живот, и живот беше светлост људима.
5. И светлост светли у тами, и тама је не обузе.
6. Би човек послан од Бога, по имену Јован.
7. Овај дође за сведочанство, да сведочи о светлости, да сви верују кроз њега.
8. Он не беше светлост, него да сведочи о свјетлости.
9. Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет.
10. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.
11. Својима дође, и своји га не примише.
12. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово;
13. Који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога.
14. И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.
15. Јован сведочи о њему и виче говорећи: Ово је Онај за кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер пре мене бјеше.
16. И од пуноће његове ми сви примисмо, и благодат на благодат.
17. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.

„Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет„. „Свакога човека„, без изузетка, био хришћанин или нехришћанин. Јер та светлост и чини човека човеком, и људско биће људским бићем. То значи: сваки је човек по души логосан, по души хришћанин; сваки је човек по природи својој христоносац, светлоносац. У томе је вечна вредност сваког човека. У томе је божанско величанство сваког човека. Долазећи на свет, сваки човек већ доноси у души својој мало Христово Еванђеље; сваки је еванђелист, сваки – богослов, сваки – Христослов, сваки – христообјавитељ, сваки христопроповедник, сваки – богојавитељ. Стога, у основи нико од људи нема изговор за свој нехришћански живот  свету, нико, поготову хришћанин, јер они бар „по природи“ својој треба да чине срж Христова Еванђеља. Утолико пре што је та логосна светлост – логосна Светлост разливена по свим тварима и бићима. Све гласи, све громогласи Христа Бога Логоса“.

Свети Јустин Ћелијски

извор

Понекад су болести изазване психичким стањем, или, како да кажемо, хировима душе, када желимо да привучемо пажњу на себе, желимо да нам придају значај. Ево, на пример, разболео сам се и замолио сам брата да ми донесе лек, а он заборавља. Тада у мени упорно расте супротстављање, иако сам могао једноставно да му кажем: „брате, заборавио си да ми донесеш таблете“. То ми, међутим, не одговара, и од своје непомирљивости постаје ми само горе. Може ми пасти притисак, заболети глава, или стомак, или срце. И тада ће већ морати да ме походи Старац, браћа ће ми доносити храну у келију, и цео манастир ће ме посећивати.

Разуме се да постоје различите праве телесне болести. Ја, на пример, могу имати рак мозга и стално ме боли глава. Међутим, и рак, у великој мери, зависи од нашег устројства по животу. Раком се обично разбољевају они који су склони меланхолији, немиру (по различитим поводима), чији се унутрашњи свет налази као у болесном стању. Ако видите да дрво почиње да се суши, разумете да се прво осушио корен. Исто се дешава са човеком, тако је уређено од Бога. Тело полако почиње да умире када душа не живи у складу са духом.

Када душа болује, разбољева се и тело, подлеже заражавању. Слично томе како одсецају руку захваћену гангреном да се не пренесе на остале делове тела, тако и душа преноси своју „гангрену“ на тело. Али душу не можемо одсећи од тела, иначе ће тело умрети. Дакле, ако душа болује, то доводи до трулежа цело тело. То је смрт.

Поред тога, тело, „спољашњи човек“, може да се распада и из других разлога: истањује се од духовне борбе, од разумног поста и бдења. Али у том случају, као што каже апостол Павле, „наш унутрашњи човек се из дана у дан обнавља“ (2. Кор. 4:16). Од строгог поста, неједења, тело се код Отаца распадало. Често су долазили до тога да нису могли ни да ходају, али су могли то да поднесу јер су се налазили у високом духовном стању, а не по својој вољи или неразумности.

Али свети могу да пате не само од духовних подвига, него да се разболе и од рака, или нечег другог, и умру. Свети не значи онај који није правио грешке у животу. Сви ми грешимо и много тога радимо из непажње. Код некога је сад, можда, све у реду, али старе грешке га муче. Неки безбожник може сваки дан да лаже, вара и буде при том спокојан јер није барем никога убио или варао жену. Али свети може једном да слаже, па затим да плаче због тога цео живот, јер зна да је отац лажи ђаво. И у том случају рак ће постати оно што ће га потпуно очистити, јер, као што је речено у Писму, „сваки човек је лаж“. А људи Божји, Авраам, благообразни Јосиф, Јосиф обручник, који, како се каже у молитви цара јудејског Манасије, „нису згрешили“ – зар они уопште нису грешили? Зар није згрешио Авраам? Наравно да јесте, али је, међутим, позван да постане праотац Христов. А Давид зар није грешио? Сви знају да јесте. Али истовремено, назван је пријатељем Божјим и представља образ Христов. Њих називамо „који нису згрешили“ у поређењу са оним људима чији се живот утапа у греховима.

Другим речима, често расуђујемо о светости по-светски, упадајући у крајности. Али светост је нешто посебно: то је колико Бога уносимо у себе, колико је блиско наше општење и веза са Њим. Дакле, свети су такође боловали, укључујући страшне болести. Многи су патили од водене болести, као нпр. преподобни Венијамин, који није могао ни да прође кроз врата келије. Или, као што је нпр. свети Кирил Филеот, који је изгубио разум. При том су били у највишој мери свети људи. То Бог допушта ради разноликости: нема потребе за једнообразношћу (подвига), већ за његовим (подвига) савршенством. Јов је погрешио када је од својих патњи проклео дан свог доласка на свет, али је затим достигао савршенство и остао нам као образ патећег и васкрслог Христа, када је изгубио све и поново стекао.

Ови примери нам говоре да су болести и патње потребне светима, и то тешке болести. Оне су благослов, јер привлаче Божје благослове. Када болесник трпи болест ради Христа, ради царствa небеског, Божји благослови силазе као киша на земљу. Кажемо „трпи“, тј. чврсто стоји, издржава налет – јер овај глагол указује на чекање, нада у Господа. Свети трпи болест ради Господа, зато чак и ако не може да се моли – због телесне слабости – његово стрпљење заузима место молитве, и тако се потпуно предаје Богу. И тада Господ, који је богатији од сваког богатог, даје много више него што смо могли да замислимо.

Што се тиче рака, не треба мислити да се појавио тек у нашој епохи. Једноставно данас можемо да разликујемо његове врсте, док су у прошлости многе болести, будући рак, узимане за болест јетре, или желуца итд. Свети тада нису радили рендгене и уопште нису настојали да спасу живот – наставили су да се подвизавају, и тако су проживели до краја живота у светости.

Када кажемо да болест углавном потиче од психичке болести, то не значи да је болесник обавезно грешник. Не, он може постати и свет. Али нам је потребно реално разумевање шта се дешава, да бисмо могли правилно да управљамо собом. Ако ти, на пример, занемариш било коју од заповести Господњих, упашћеш у тугу, затвориш се, почеће да те боли глава, ноге и руке, унутрашњи органи, нећеш моћи да се помериш са места, осетиш немоћ.

У већини случајева опуштеност, млитавост – то је резултат душевног устројства, насталог, са своје стране, од преступа божанских закона. Али неки људи се разбољевају лакше од других. Посебно они који желе пажњу и љубав према себи, никад не умиру у обичном „природном“ реду. Има и таквих који се свим силама настоје чврсто утврдити у средини где се налазе, или имају много претензија. Њиховим несрећама нема краја. Њихова душа пати, као да седи на ексерима.

Сваки „човек жеља“ је несрећан човек. То је, на пример, неудата девојка која жели да се уда; одрастао човек који не жели да му почну да седи коса; или дечак који пати од самоће и жели да стекне пријатеља. Несрећан је и хришћанин који жели да постане савршен и угоди Богу, али се мучи што још није постао савршен. Једном ће га стрефити срце, или јетра, или плућа, и почеће да болује. Зашто? Јер жели да постане савршен. Не говори Бог на тај начин. Ми све то преокрећемо по своме. У суштини, све су то егоистичке претензије.

Томе треба додати да и сатана причињава човеку патње које се могу узети за болести. Лекар види симптоме болести, али не зна да су то последице демонске енергије, изазване грешним животом самог човека, или његових родитеља. Треба поседовати друго знање да би се то разумело. Болести изазване демонском енергијом не пролазе ако се не прекине деловање лукавог духа. Поред тога, ако болесник нема стрпљења док оздрави, или чак ропће на Бога зашто му је то послао, онда због таквог понашања често може доћи до ђавоиманости, као и других болести. Зато су мирно устројство и стрпљење најбољи лек за одржавање барем преосталог здравља.

Слично је са разним врстама бајања, чини и урока од других људи. Урок делује на све оне који се одликују лицемерством и добровољно тону у грех; који по сопственој жељи нервирају се и нарочито пате, који, разумевајући шта треба чинити, налазе такве изговоре да остану при својем немиру и болу. Урок и демонска енергија налазе за себе тло код оних који желе да подигну своје Ја, свој Его, своје жеље.

Такве људе нека циганка на путу, гатара, бабушка, или неки врач лако могу да урекну, зачарају, тако да од тада почну да се осећају лоше: час их заболи глава, час нога, час рука, час почну да храмљу итд. Упркос томе што могу да иду у цркву, исповедају се, причешћују се – никако не могу да оздраве: Христос не може да се насели у њима, јер се тамо населила демонска енергија.

Претпоставимо да си ти један од старешина у манастиру, нешто си учинио, и искључили су те због тога из Сабора Старешина, или су се према теби неправедно понели и поставили другог, објаснивши, или чак ни објаснивши разлог, – и ти излазиш из себе, кажеш: „само погледајте – мене су се усудили да терају! Мене, – оног који сам им направио радионицу, који сам зарадио толико новца!“ И шта да ради са тобом Бог после тога? Чиме ти може помоћи? То је показивање самовоље, иако ти је познато да као монах треба да будеш мртав за такве ствари.

Теби би приличило да плачеш када су те постављали за старешину, а сада, када те терају – да падаш на ноге са захвалношћу, јер ћеш сада бити слободнији за духовно делање, али ти тражиш људско. То се људи овога света врте да би заузели власт, били старешине, имали своје мишљење. Али у манастиру се мишљење укида. Као што се ватра гаси ако се нешто на њу баци, тако се гаси и дух када се залажеш за земаљске ствари. Исто је са Причешћем. Причешћујеш се, али се не обожујеш, напротив – опржиш се, спаљујеш се огњем. Иако се причешћујеш „у опроштење грехова и у живот вечни“, али болујеш.

Други пример. Игуман ти каже: „Спремај се за путовање по светим местима, нашао се новац“. Али онда се нешто деси, и испоставља се да могу узети само тројицу. Игуман приђе теби, као добром монаху и каже: „Ти нећеш ићи на ходочашће, ићи ће тај и тај“. А ти мислиш у себи: „Игуман је неправедан према мени. Ја цео живот у манастиру, а он шаље неку децу“. То јест, занемарује твоје мишљење. Такво твоје мудровање је световно, док те све то није требало да узбуђује. Зар нећеш потом постати играчка демона?

Хајде да имамо ум Христов, хајде да мислимо као Господ, и тада нас ништа по животу неће моћи да искуша.

старац Емилијан симонопетриски

https://manastirpodmaine.org/starac-emilijan-simonopetritski-o-bolesti-bolu-i-patnji/

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти кажу постани свештеник.

Таквим људима не одговарамо нашим сопственим речима, већ речима Светог Писма, светих Сабора, Светих и учитеља Цркве. Ми кажемо да се свештеничко служење састоји у томе да они приносе Божанствене Дарове и да се њиховим посредством, као органима Светог Духа, Његовим силаском врши освећење тих Дарова. А они такође заступају народ пред Богом и испуњавају друга свештенодејства, које не може да врши неко ко није посвећен у свештенички чин. Када дође време за Причешће и они сами се спремају да се Причесте, и тада се ни у чему не разликују од мирјана или монаха, сем тога што свештеници предају [Тајне], а мирјани их примају, а разлика је и у томе што се свештеници причешћују у олтару и то непосредно, без свете кашичице, а мирајни и монаси – ван олтара и то светом кашичицом.

Да је то заиста тако и да се приликом Причешћа свештеници нимало не разликују од мирјана, сведочи и божанствени Златоуст говорећи: „Један Отац нас је родио. Сви смо ми Његова страдална деца”. То јест сви смо рођени од једне мајке – светог Крштења. „Једна те иста Храна се свима даје“. То јест Крв Господња је дата свима: и свештеницима, и мирјанима. „И чак не само да нам се даје једна те иста [Храна], већ нам се даје и из исте Чаше. Јер Отац је, желећи да нас приведе нежној љубави смислио то да ми сви пијемо из једне Чаше, која представља симбол безграничне љубави“. И на другом месту Златоуст каже: „Свештеник се у неким стварима ни по чему не разликује од мирјанина. Када на пример следи причешћивање Светим Тајнама, ми се сви удостојавамо једног те истог, а не као у Старом Завету: једно је јео свештеник, а друго – непосвећено лице. Закон није дозвољавао народу да једе то што је јео свештеник. Данас већ није тако већ се једно Тело и једна Чаша нуди свима“. Другим речима, данас се под благодаћу Јеванђеља за све налази спремно на Светом Престолу једно те исто Тело и једна те иста Чаша. Симеон Солунски пише: „Сви верни треба да се причешћују. То није само служење архијереја, већ је служење у томе да се свештенодејствује то Свесвето Тело Христово и Крв и да се даје свима вернима на Причешће, јер су једино ради тога они и предодређени“.

Јов Амартол пише у књизи „О Тајнама“: „Сво саврштенство и циљ и дело [Литургије] се састоји у Причешћивању животворним и страшним Тајнама и Светињама. Зато се они најпре дају свештеницима у олтару, а затим народу који се припремио и који се налази ван олтара“.

Из овога безусловно следи да принесеним Даровима први треба да се Причесте свештеници, а затим – сав народ, сагласно свештеномученику Клименту који каже: „Да се причести епископ, а затим – презвитери и ђакони и ипођакони, и чтеци и појци, и подвижници, а од жена – ђаконисе, девице, удовице, затим – деца и тада већ сав остали народ по чину, са страхопоштовањем и без буке.“

Претходно споменути Јов каже још да онај човек који је достојан може да се причешћује сваки дан и то на исти начин како то раде свештеници, и то без разлике – оно што важи за свештенике важи и за мирјане, мушкарце и жене, децу и старце – или простије речено за све хришћане без обзира на узраст и чин.

Ти свештеници, који не причешћују хришћане који приступају божанаском Причешћу са страхопоштовањем и вером Бог осуђује као убице, сагласно написаном код пророка Осије: „А дружина је свестеничка као чета која дочекује људе, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (Ос.6,9). Другим речима, свештеници који су сакрили пут и вољу, и заповест Божију, и нису је објавили, убили су Сихема и починили беззакоње у народу Мојем.

Ја се само чудим и не знам да ли постоје такви свештеници који удаљују оне који приступају Тајнама. Јер они се чак нису ни замислили о томе да су речи које они сами говоре – лаж. Јер они сами на крају Литургије гласно призивају све верне, говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То јест приђите Тајнама и причешћујте се; а затим се опет сами одричу својих речи и удаљују оне који приступају. Ја не знам како би се могло назвати овако лоше дело.

Свети Никодим Светогорац

Свети Никодим Светогорац о причешћивању клира и лаика - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само...

Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему.

„Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време:

„Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17).

А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи:

„Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15).

„Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће:

„Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12).

Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари.

           „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19).

Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања:

           „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3)

Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима.

„Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4)

Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3).

Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже:

„Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16).

На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18).

Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем.

Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања.

Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже:

„Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4).

Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише:

„У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4).

Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“

Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу:

„Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17).

Не знају дрзници да

„не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9).

Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу:

„Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39).

Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући.

„Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3).

Протојереј Андреј Ткачов

извор

Јн. 20:19-31

19. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!
20. И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видевши Господа.
21. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и Ја шаљем вас.
22. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!
23. Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.
24. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше са њима када дође Исус.
25. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу веровати.
26. И после осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!
27. Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него вјеран.
28. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!
29. Рече му Исус: Зато што си ме видио, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше.
30. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој.
31. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово.

„Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус му рече: пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше. Господ хоће да каже; ти си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си чулима да се увериш, и ево ја сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад уверио пошто си ме видео и додирнуо. Но благо онима који не видеше а вероваше, то јест, који не видеше очима него само прозреше духом и примише веру срцем. Благо онима који повероваше у Христа и Његово Јеванђеље а Христа не видеше телесним очима нити Га додирнуше рукама. Благо детету, које поверује свему ономе што мајка говори, а не ходи са сумњом да све испита својим очима и рукама. Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37). Господ је толико пута већ рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да би неверне уверио и поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству Свога васкрсења, него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад свега стало до тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у Његово васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога хришћанина. Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих апостола, те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и прослављен. Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа (Јов. 6, 63), и мада чула могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ снисходио је немоћи људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и њихову чулну логику. Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји, као најдоказанији факт у историји људској. Јер који други факт из далеке прошлости стоји тако свестрано и пажљиво доказан као овај?“
 

Свети Николај Охридски

извор

Воли сиромахе и састрадавај им како би и тебе Бог помиловао.

Немој разобличавати оне који тугују у срцу како не би био кажњен истим жезлом и како се не би испоставило да нема никога ко би био милостив према теби кад га потражиш!

Имај на уму да и ти носиш трулежно тело и чини добро свима без изузетка.

Расуђивање је изнад свих врлина.

Немој никог прекоревати због његовог сагрешења, већ сматрај себе одговорним за све, чак и за сагрешења ближњег.

Боље је бити презиран него презирати. Боље је бити вређан него вређати.

Немој живети заједно с гордим човеком да твоја душа не би била лишена благодати Светог Духа и да на тај начин не би постала обитавалиште лукавих страсти.

Онај ко избегава испразну славу овог света у својој души осећа славу будућег века.

Мрзи спокој и имућан живот како би сачувао мир својих помисли.

Пази се мноштва сусрета и брини се за своју душу како би сачувао душевни мир.

Чувај се малих грехова како не би пао у велике.

Корисније је васкрснути своју душу из страсти размишљајући о Божанском него васкрсавати мртве.

Многи су чинили дивна дела, васкрсавали су мртве, подвизавали су се како би заблуделе извели на пут спасења, чинили су велика чуда. Многи су уз њихову помоћ спознали Бога. Међутим, касније су они који су васкрсавали мртве пали у срамне страсти. И самим тим, својих греховним делима која су постала јавна, многе су саблазнили. У стварности су сами били болесни, али уместо да се брину за своје душевно здравље, бацили су се у отворено море овога света како би лечили и спасавали душе других упропастивши на тај начин и своју наду, и душу.

Онај ко мрзи прелест и расејаност ума у овоземаљским стварима, у свом срцу види свог Владику и Господа.

Да би Бог обратио пажњу на наше врлине, оне треба да буду праћене телесним уздржањем и чистом савешћу.

Боље је живети с орловима него с похлепнима и незаситима.

Боље је живети с осакаћеним и одбаченим човеком него с гордим.

Боље је бити прогањан него прогањати; боље је бити разапет него разапињати; боље је бити вређан, него вређати; боље је бити оклеветан него клеветати.

Самооправдању нема места у животу хришћанина и оно се не среће нигде у Христовом учењу.

Ако волиш кротост, видећеш мир у својој души. А ако се удостојиш да стекнеш мир, радоваћеш се у сваком искушењу.

Бог трпи све наше немоћи, али не подноси онога ко све време ропће и кажњава га како би га поправио.

Уста и срце који благодаре Богу у сваком искушењу добијају Његов благослов и Божанску благодат.

Божијој благодати претходи смиреномудреност, а Божијој казни – надменост.

Кад је твој живот по Богу, немој се жалостити због невоља и својих љутих страсти, јер ће их Бог одузети од тебе једног лепог дана. Такође, немој се плашити ни смрти, зато што је Бог припремио будућа блага како би учинио да будеш изнад смрти.

Савети старца Јустина (Пирву)

извор

Овај живот је, у суштини, мост ка другој обали, тамо где нас чека Бог, где ћемо Га коначно видети лицем у лице. После краткотрајне борбе и таквих истих страдања овог живота, одједном ће ти се открити сва његова истинска ширина и снага, сви твоји најскривенији снови ће се остварити у изобиљу…

Међутим, још увек треба проћи мост (пут) живота. Један од начина је аскеза, потпуно уздржање и укроћавање тела. Такво добровољно стешњавање тела и одрицање од телесних задовољстава уопште карактеристично је пре свега за монахе. Други начин, примерен свим људима, јесу болести. Болести могу бити и благослов, тј. порука од Бога, и резултат наших сопствених грешака, наше безумности. Седиш, на пример, на промаји и назебеш; или не водиш рачуна о исхрани, и због тога се разбољеваш. Али ако се на све то погледа са становишта више користи, онда било која таква ствар може бити узрок окретања човека од телесног мишљења ка Богу.

Једном се неки војник, који је морао многе да убија у рату, нашао пред црквеним вратима. Иконе и тишина која је тамо владала потресли су га. Пожелео је да нешто принесе Богу. Али шта? Пошто није имао ничега другог, дао је своје оружје и бодеж које је управо користио у рату. То је и послужило као почетак његовог новог живота. Постао је монах. Нешто слично може се догодити и поводом болести, и уопште било каквих наших проблема или грешака.

Ипак, наша жеља да савладамо и победимо бол, пропадање и смрт – једно је од наших најтрагичнијих подухвата. Боље је умрети, него се борити за то да не умремо. Боље је сусрести и загрлити бол, него желети да не болујемо. Боље је трулити у гробу, него покушавати да избегнемо сломљености срца и тела.

Упркос томе, због наше људске слабости, Црква је увек снисходљиво приступала болестима, што се огледа у многим њеним канонским одредбама. У њима је одређено када, на пример, монасима треба да се обрате лекару, или да посете болесне родитеље и сл.

Оци Цркве су се обраћали овој теми да би усмерили нашу људску слабост и непостојаност у правом смеру, у нади да ће нас одједном посетити свети трепет, да ће наше срце одједном осетити да је створено за нешто више, а не за пропадање и смрт. Говорили су тако да би наш дух некако могао да осети да је он у нама дах енергије самог Духа Светога, са којим, дакле, лично имамо нешто заједничко, и што нам омогућава да тежимо к Њему, себи сличном, и да оставимо везаност за материју, за прах, за све оно чему је суђено да нестане без трага.

Све што доживљавамо овде, чему се радујемо, што oкушамо, не изузимајући чак ни наша најдуховнија уживања и висока стања – све то ће нестати тамо, горе. Само једно не може да се укине – љубав према Богу. Наша најснажнија доживљавања, најузвишенија виђења и откровења слична су нацртаном сунцу на папиру, у поређењу са срећом личног сусрета са Богом лицем у лице.

Када се небеса савију као свитак и нестану, и када се отворе нова небеса – шта ћемо са свом том нашом биографијом, нашим духовним достигнућима и радошћу? Једино што ће остати од нашег бића јесте наше даноноћно пресељавање срца у вечни живот. Та наша свакодневна пресељавања, исељавања (ума) у вечни живот самим тиме чине тај вечни живот нашим, тако постајемо његови власници, и немамо страх и бригу да га изгубимо.

Небо се, на неки начин, по праву даје подвижнику, а заједно с њим и све остало: сунце које сија на небу, и свети који пребивају на небесима. Све што постоји – наше је, створено је ради нас. Васиона, цео свет – створени су за нас. Колико различитих елемената постоји у мору, високо у планинама, у безданима земље, и на другим планетама, о којима не знамо ништа! Можда никад нисмо ни чули за то, никад се са тим нисмо сусрели, о томе не зна ни наука, која стално открива нешто ново. А колико још и непознатих светова постоји! И све то је Бог створио за нас, и учинио то још пре стварања нас самих, и све зато да бисмо ушли у живот и господарили над тим, да би све то било у нашим рукама. Све је ради нас, али посебно оно што је на небу.

А ради чега су нам претходили различити свети? Зашто је Бог тако уредио да се појаве прво свети пророк Захарија, свети Игњатије Богоносац, свети мученик Теодор Стратилат, Велики Антоније и Велики Атанасије, свети Максим Исповедник и други? – Такође ради нас. Нама припадају и земља, и небо. Тако Господ непрестано усавршава своје тело, чији чланови сви постајемо.

Сваког дана захваљујемо Господу на божанственој Литургији за Његова велика доброчинства према нама, за то што нам је даровао праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, јеванђелисте, мученике, пустињаке и подвижнике. Сви они су ради нас, таквих безумних, нечистих, грешних, телесних људи, да бисмо гледајући на њих на исти начин уподобили се Богу. Треба научити да било који догађај нашег живота, укључујући и болест, сагледамо са те тачке гледишта. Чак и у најужаснијем, наизглед – угледати поруку Божју.

Данас смо славили спомен пророка Захарије. Као што његово име значи памћење Божје, тако и за нас нека све постане подсетник на царство небеско. Ако се тако не наштимамо, онда ће, иако нас је Бог и помиловао, наш живот бити пун преврата. Али ако се ипак тако наштимамо, онда ћемо осетити шта се заиста дешава – не само око нас, већ и изнад нас.

старац Емилијан Симонопетритски

https://manastirpodmaine.org/starac-emilijan-simonopetritski-bolest-kao-sredstvo-kretanja-ka-vecnosti/

Чудотворна Рудна икона Богородице откривена је 1687. године у граду Рудњи, (Могиљевске епархије) по коме је и добила име.

Двије године касније (1689.) у Кијевско-печерски манастир ју је пренио локални свештеник, отац Василије.

Од 1712. године, лик Пресвете Дјеве остао је у кијевском Флоровском манастиру у Подилу, након уједињења са Кијево-Печерским манастиром.

Двадесетих година прошлог вијека, чудотворна икона, обложена прелијепом ризом украшеном дијамантима, нестала је. Највероватније је украдена из храма.

Сада се у Саборној цркви Вазнесења може поклонити копији ове чудотворне иконе.

Познато је доста поштованих копија чудотворне Рудне иконе Богородице. Међу њима је и древна икона насликана на платну, која се налазила у Цркви Покрова Пресвете Богородице у граду Алешки, Харковске области.

Предање каже да ју је у Харков донио око 1612. године извјесни свештеник Петар Андрејев, који је дошао из Подољског краја, бјежећи од прогона унијата.

Познате су биле и друге копије Рудне иконе Богородице – у селу Лубни, Лубенског округа Полтавске губерније, у селу Олишевка, Козелетског округа Черниговске губерније, у неким селима Ровне, Гродњенске и Витебске области.

Најпознатија копија је икона Пресвете Богородице која се налази у московској Цркви Рођења Пресвете Богородице у Крилатском.

Према народном предању, преношеном од уста до уста, око средине (19). вијека, икону Богородице су пронашли сељаци села Крилатскоје који су рано ујутру дошли до извора у јарузи, видећи Свети лик у трави. На мјесту пројаве иконе, подигнута је капела у име пројављене Рудне иконе, а њена копија постављена је у мјесну Цркву Рођења Пресвете Богородице.

Познато је да су се и прије Октобарског преврата 1917. године становници Крилатског на дан празника иконе 25. октобра окупљали, организовали свеноћно бденије и литургије, обишли многе цркве у Москви са светињом и организовали дуге вјерске процесије.

Обновљена икона је предата настојатељу новоотворене цркве 1989. године, те је заузела у њој своје заслужено мјесто и постала позната по многим чудима која су из ње произашла усрдним молитвама парохијана.

Године 1996. један од престола храма је освећен у част Рудне иконе Богородице. А данас, многи православни становници Москве долазе на дан прославе Рудне иконе Богородице, до извора, некада чудесно освећеног.

Спомен Рудне иконе Богородице празнује се 24. јула по новом односно 11. јула по старом календару. Постоји још један дан када се ова чудотворна икона празнује, а то је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару.

Чуда

Пред овим образом молимо се за исцјељење од различитих недуга, као и од тешких и сложених животних околоности.

Тропар глас 5.

К Богородици приљежно увијек притецимо, грешни. К Богородици приљежно увијек притецимо, грешни и смирени, и припаднимо, к покајању, зовући из дубине душе: Владичице, помози, нам милосрђем, искајући, гинемо од мноштва прегрешенија, не одврати твоје слуге од себе, јер у тебе једину наду имамо.

Молитва

Пресвета Дјево Владичице Богородице, милост Христа мојега, обитавалиште Пресветога и Животворнаго Духа, надо свих светих слугу, свето огледало свјетлости Божије, светињо ангела и архангела, теби, припадамо, усрдно молећи се: умоли Сина својега и Бога мојега, да отпусти свако прегрешеније, вољно и невољно, избави ме од свих налета ђаволских. Јер си ти Владичице, мога пада избављење, простри Богоносне своје руке и извуци ме из дубина греховних и подај ми, рабу Твојему (име), како би свагда угодно Сину твојему и Богу мојему творила, Слава Њему са Безначалним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворјашчим Његовим Духом сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/23/cudotvorna-ikona-majke-bozije-rudnenska/

Беседа с протосинђелом Петронијем (Тенасеом)

Протосинђел Петроније (у свету Петар Тенасе; 1916-2011) један је од поштованих румунских стараца. Дуги низ година био је старешина румунског општежитељног скита Продром (Рођења Јована Претече) на Светој гори Атонској. Старац је уживао велики углед, не само на Атону, већ и у целој Грчкој. И наравно, у својој домовини – Румунији. Још у раној младости је одлучио да свој живот посвети Господу, а 1940. године је примио монашки постриг у манастиру Сихастрија. Ускоро је морао да стане у чврсту одбрану своје вере: у комунистичкој Румунији монаси су подвргавани прогонима, ни отац Петроније није избегао невоље. На Атон је дошао 1978. године. На Светој гори је отац Петроније постао опитни духовник и активни старешина који се много потрудио на духовној обнови скита и његовом уређењу и као библиотекар, и као аутор књига. Књига његових размишљања «Врата покајања» преведена је на неколико европских језика. Читаоцима сајта «Православије.ру» нудимо једну од последњих беседа са старцем.

* * *

– Оче настојатељу, реците нам шта је пост и какав уопште треба да буде хришћански живот?

– Хришћански живот, духовни живот, значи очишћење унутрашњег живота, душевног живота. Чиме се прља душевни живот? Он се прља вољно и невољно. Он се прља невољно, зато што човек види и чује рђаве и греховне ствари. Иде путем, види нешто, чује нешто, сретне некога и испрља се чак и против своје воље...

А то значи да човек треба да буде пажљив и кад су речи у питању – и «нека буде реч ваша: да – да; не – не,»^[1] како каже Спаситељ, - и треба чувати своја уста: треба чувати своје очи и уши, како каже свети Јован Златоуст: «Кад постиш, немој постити само утробом,» - јер у супротном случају не чиниш ништа. Нека посте и твоје очи, да не би виделе прљаве ствари, нека посте уши, да не слушају мрске речи; нека посте руке, да не чине лоша дела; ноге, да не иду на грешна дела. Односно, нека пости цело твоје биће.

Доведи у ред све облике испољавања човека – јер сваки од њих оставља своје трагове, више или мање дубоке, на човекову душу, па чак и на његово тело у складу с оним интензитетом с којим страсти и зло споља делују на њу. Човек носи у себи терет, а да ни сам тога није свестан – или хришћански, или греховни. А да би човек био у равнотежи није могуће да живи у складу и с једним и с другим. То је искључено! Он не може бити и с добром и са злом. Ако улази зло, добро више неће ући. Покајање и исповест, и подвиг у хришћанству постоје управо ради овог унутрашњег очишћења и ослобађања себе.

Зле ствари стичу власт над човеком и поробљавају га. И човек више нема снаге да се усмери ка свом најважнијем циљу – тежњи да достигне Бога. Оне скрећу човека с пута, мењају га, одводе га на друге стране. И тада се човек душевно оптерећује, постаје сложенији, и зато треба да се ослободи ових унутрашњих стања.

А подвигом, постом, молитвом и исповешћу, човек се с годинама мало-помало чисти и ослобађа.

– А какво место у животу хришћанина треба да заузимају телевизија и интернет?

– Румунски народ је био дубоко прожет православним хришћанством, живео је у складу с њим, скромним, једноставним животом. Међутим све оно што је дошло са Запада, - све је то искључиво плотско, створено је за тело – не ради бољег проучавања тела, већ ради геховне и страсне плоти. Одатле су овамо дошле све техничке новине. Оне нису створене и не стварају се по Божанском надахнућу, на корист човеку и за његов хришћански и духовни раст, не стварају се за постизање његовог циља – да постане свет, како каже Спаситељ: «Будите свети, будите савршени као Отац ваш Небески»,^[2] – стога све што човек чини треба да помаже постизању овог јединственог циља његовог постојања.

Јер, каква је корист човеку ако стекне цео свет, а погуби своју душу? То каже Спаситељ Христос,^[3] а не неко други!

Дакле, човек је позван да се припреми за то да уђе у вечно блаженство: да постане свет, да се просвети, како би могао да се приближи Светињи над светињама, - само тако може ући у тамошње Царство. Међутим, сва ова техника није створена за то! Она нигде не предвиђе постојање Бога, нигде не предвиђа човеково духовно усавршавање! Потражите то и погледајте да ли ћете нешто такво наћи! Тога нигде нема! Зато што није створена с тим циљем.

Какав је смисао телевизора у човековом животу? Претпоставимо да је телевизор створен за црквена богослужења. Али, то је несумњиво грех – и о томе је већ писано и у румунској штампи, - то је непоштовање према светим службама. Човек не учествује у богослужењима која се преносе преко телевизије, - он ради своје послове. Покушава да их гледа болесник, покушава радник, али они не учествују у Светој литургији. Оно што они виде јесте – како да се изразим – привид, то је представа! Света литургија се одвија у храму – на светом месту, где се налази свештеник, где се обављају посебне тајне. А преко телевизора се ништа не остварује. То је представа, а не учествовање. Једна је ствар учествовање, а друга је представа. Гледам – и без икакве сврхе! Мој ум размишља о томе, али се ја не налазим у контакту са стварношћу коју тамо видим! То је уобразиља. Мој ум не живи оним што се тамо дешава...

– Људи данас свој ум пуне разноразним вестима, више или мање сензационалним, јефтиним филмовима, ток-шоуима, на којима се позвани препиру... Како по Вашем мишљењу све то утиче на душу?

– То је страшно разводњавање! Они лоше утичу. Зато што људи из онога што виде не извлаче знања. Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла...

Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» ^[4] – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека.

Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује.

Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу.

– Како се може препознати шта је за нас у духовном смислу корисно, а шта није?

– То је врло једноставно: ако ми нешто помаже да постанем бољи као хришћанин, то је добро; а ако ми не помаже, није добро. То је једноставно као два пута два! Нека нам то буде лакмус-папир који ћемо стално примењивати на све што треба да учинимо. Гледам телевизор? А да ли постајем бољи него што сам био? Информације, радио, ако их слушам – да ли ме чине бољим, мроалнијим, духовнијим?...

Рећи ћу Вам: има много непотребних, потпуно бескорисних ствари. Свет је постао сложенији због телесних потреба. Погледај: у стара времена је све било много једоставније! А даље, што је свет постајао сложенији, тим даље је одлазио од Бога. Отуђивао се, а сад се одвија последње распршавање – зато је ствар дошла до тога да човек више нема времена за Бога. За Бога нема више места, људи су бачени у свет који није Божији, који нема смисла, који не схвата због чега је створен.

Овакво друштвено стање је ненормално и потпуно је неприродно! А оно не може бити другачије осим оног које нам је дао Бог. Али ми не можемо да га улепшамо, не можемо да му дамо други крој да изгледа добро. Не, то уопште није добро! Ако можемо да побегнемо од њега, побегнимо.

Нека ово за нас буде кључна реч: ако ми нешто помаже да постанем бољи – то је добро; ако ми не помаже, није добро.

– Једном сте говорили да је данас највеће зло то што човек више не може да се моли, што остаје отуђен од Бога.

– Да, то је најтеже дело од свих које чинимо. Човек, који је оптерећен телевизором више не може да се моли; пошто је расејан, он више не може да се моли, он непрестано губи оно најсветије. А Спаситељ каже: «Непрестано се молите!» ^[5] Непрестана молитва означава стално чување везе с Богом. Тако треба да буде и тако и јесте, зато што се стално налазим у Његовом присуству. Не могу да будем с Богом и да гледам на другу страну; не гледати Га значи непоштовање. Бог је увек овде присутан, зато се молите непрестано. Будимо увек на вези с Богом! Као што човек не може да живи не дишући, тако немојмо остављати ни молитву. Јер, не можеш да живиш, а да не дишеш, Бог нам је дао ову потребу. Зато свети оци кажу да учимо гледајући ствари, видећи како се све дешава, гледајући разумне основе ствари, учимо се различитим врлинама, учимо да будемо врли.

Погледај, Бог је у нас уткао потребу за ваздухом. А зашто је створио човека који има потребу за ваздухом, за дисањем? Јер, анђелима дисање није потребно. Њима није потребан ваздух, они не живе од ваздуха. Бог је дао човеку ову потребу – за делатношћу без које човек не може да живи, зато што ће иначе истог часа умрети – да би схватио да постоји и нешто друго. Не само тело, већ и душа, ако јој нешто недостаје, она умире, не може да живи. Потребна нам је ова веза с Богом, зато што човек умире ако не одржава сталну везу с Богом. Зато се молите непрестано и будите стално повезани с Богом, како каже свети Григорије Богослов: «Удиши Бога, као што удишеш ваздух.» Због тога и свети Јован Златоуст каже: «Не дугачке молитве, већ кратке и честе, како би све време ишао с молитвом, како би стално био повезан с Богом.»

– Шта мислите о релативизацији религија у наше време? Једни говоре о религији у идолопоклоничком, па чак и атеистичком контексту: «религија НЛО», «религија ТВ» итд. Да ли мислите да су у праву?

– Не може бити друге религије осим једине, која је повезана с Богом. Не може бити религије грехова, као што је сад створена «религија блуда». Сад влада «велика блудница» из Апокалипсе.^[6] То је управо она, то треба да знате! Не видимо другу! Јер је написано да ће негде бити жена, блудница, и да ће је видети цео свет. То је онај блуд који се данас, посебно посредством телевизора, насилно усађује у целом свету и у менталитет људи. Видите ли? Дошло је до тога да су грехови за које Бог кажњава истребљивањем, уништавањем, проглашени за људска права. У једном часопису који ми је случајно доспео у руке видео сам нешто везано за делатност Савета Европе. И на једном месту се каже: «Савет је задовољан тиме што је успео да у Румунији отклони препреке које се супротстављају хомосексуализму.» Односно, Савет Европе, а не румунска влада! А ови наши гутају, гутају гадост којом их чашћавају, преузимају обавезе да је испуне и не размишљају о румунској традицији, не размишљају ни о чему; и долазе и гурају је, нуде је становништву и онај ко хоће храни се њом.

Свети оци кажу: ниједан други грех не скрнави људску душу тако јако као блуд. Човек друге грехове чини ван себе, а овај унутар самог себе. Ниједан други грех не скрнави људску душу као блуд. Ето! Данас је то модерно, видите ли? Испрљати човека до највећих дубина душе – и не само одраслог, већ и малу децу...

– У закључку дајте савет свим хришћанима у овим тешким данима.

– Мој савет и позив је да човек с времена на време побегне, да се одвоји од онога што спада у телесне потребе, како би поново могао да стекне духовно стање, да се сретне с Богом Који се налази у нашем срцу – да уђе споља у Његову брачну ложницу. Зато и постоје вечерње, ноћне молитве, које човек твори у самоћи; јер не може да их чини насред улице, он их твори тајно.

Треба бежати из света, односно свести на минимум своје физичке, природне потребе, које су неопходне за постојање – уздржањем, постом, а не задовољствима, не столовима, банкетима и другим, већ скромним и једноставним животом, са сиромаштвом, са смирењем. Тако их треба свести на неопходан ниво, само ради потреба. Трудимо се за потребе, за неопходно, а не за задовољство и разоноду. Ево хране и одеће – облачим своје тело како бих се заштитио од невремена и покрио наготу, а не како бих носио раскошну свилу и скупе ствари које радују таштину и гордост; исто је и с храном, исто је и са свим овим питањима. Користимо спољашње ствари за потребу и на духовну корист...

Оци кажу да је ум створен како би се кретао тамо-овамо. Једна од тешкоћа ума се састоји у томе што се расејава кад нема шта да раде. Каже се: запосли ум; ако је ум запослен, радозналост га неће вући, на пример, према телевизору. А какав му заправо посао треба дати? Или духовно размишљање или молитву – ако јачаш непрестану молитву.

Моли се Богу онолико често колико дишеш. Ако је ум обузет молитвом, више га не привлаче ни спољашњи утисци, он се више не зауставља. Ако је његова мисао узвишена, света и духовна, телесне лепоте не остављају утисак на њега, већ духовне. То је тако једноставно!

Отац Пајсије из Сихле^[7] се сећао једне врло једноставне ствари у вези с тим. Говорио је: «Једном је код мене дошла нека побожна снаша и упитала је: «Шта да радим оче? Неписмена сам и не знам молитве. Хоћу ли се спасити без молитве?» Рекао сам је: «Да ли се уопште молиш?» - «Да, молим се!» - «Како се то молиш?» А она ми каже: «Па ево како се молим: кад метем под, молим Бога: Боже, очисти прљавштину из моје душе као што ја чистим ову прљавштину из куће, и нека Ти се моја душа свиди, као што се мени свиђа чиста кућа. А кад перем веш, опет кажем: Господе, спери зло с моје душе, нека буде чиста као што је чиста ова кошуља. И тако говорим у свему, шта год да радим. Да ли је добро да то чиним?» - «Живи тако целог свог живота!»

То је непрестана молитва ума. Односно, у свим околностима, кад човек нешто чини, треба да види Божије присуство и да ради свој посао, јер може да га ради. Али обављаш спољашњи потребан посао, твој ум одржава везу с нечим другим – он је позван на присуство Бога Који је свуда. Тада ум више није радознао, он више не жели да види нешто друго, зато што је све време заузет светим и узвишеним, духовним стварима, а све остало га чини равнодушним.

С протосинђелом Петронијем (Тенасеом) разговарао је Виржилиу Георге

Familia Ortodoxă. 2011. № 26

^[1] Мт. 5, 37.
^[2] Уп.: Мт. 5, 48; 1 Петр. 1, 16.
^[3] В.: Мт. 16, 26.
^[4] Уп.: Откр. 1, 8.
^[5] 1 Сол. 5, 17.
^[6] В.: Откр. 18, 2; 19, 2.
^[7] Јеросхимонах Пајсије (Олару) био је највећи румунски духовник, духовни отац потоњег старца Клеопе и мноштва других познатих румунских стараца, јерарха и простог народа. О њему в.: http://www.pravoslavie.ru/put/39264.htm.

извор

Све науке-ништа су без науке о спасењу

„Све науке и знања ништа су без науке о спасењу. “

„Плотски живот-пливати једним током и наслађивати се лево и десно, духовни живот-против тока, непрекидан труд, у супротном односи којекуда.“

Сећај се: са нама ће бити само оно што је Господ одредио

„За оно где не можеш да помогнеш, шта не можеш да промениш (животне околности) - ништа се не брини; о греховима се брини.“

„Сећај се: са нама ће бити само оно што је Господ одредио.“

„Веруј у Божију Промисао- сам не измишљај ништа, живи- како ти је Бог дао и буди оно што јеси; чисти се од страсти колико можеш, моли се, придржавај се заповести, покај се.“

„Мисли: желим оно што Бог жели...“

Како да се правилно понашаш са људима

„Обраћајући се људима, буди онакав какав јеси- не додај, не одузимај.“

Не веруј сваком гласу; не жели све што видиш.“

„Не ради све што можеш-ради само оно што треба; шта не знаш-не утврђуј, нити поричи већ питај.“

„Буди кротак, пре него дрзак, више ћутљив него брбљив.“

„Према свима буди умиљат, али никоме немој ласкати.“

„Започињи нешто, тек пошто си испробао своје снаге.“

„У жалости- не буди утучен, у срећи-не буди раслабљен (земаљска срећа је непостојана, смењује се са огорчењима).“

„Служи свима коме можеш; буди человекољубив- бићеш вољен од Бога и ближњих; ономе ко те је повредио-опраштај.“

„Води рачуна о себи, а не о маси људи. Она је као бурно море. Онако како ћеш сам стати пред лицем смрти, тако увек стој и пред самим собом.“

„Не веруј својим и туђим речима, а веруј својим и туђим делима.“

Како се понашати према онима који су против тебе

„Према онима који су против тебе понашај се без човекоугађања, бојазни, збуњености-по Христу, смирено, чврсто, снисходљиво, некада (када је потребно) чак и оштро. Један је Бог и њих и тебе створио, свима предстоји смрт, не обраћај пажњу на оне који те искушавају. Сами не могу ништа-пиони.“

„Буди кротак, одлучан; крсти се свуда.“

„Мисли овако: извињавам се, опраштам свима који су ми нечим наудили; опрости нам свима Господе и спаси нас. Идаље цени и поштуј оне који су те увредили; можда ће се после покајати. Буди им јако благодаран- они помажу твом Спасењу-по Промислу Божијем.“

Боље примећивати код других врлине , а код себе грехове

„Не критикуј друге, труди се да им се прилагодиш, иди им у сусрет, истрпи их, буди умиљат и отворен, живи за све, ближње чини срећним, смируј се, прећути, буди саосећајан- Бога ради, имај поштовања.“

„Боље примећивати код других врлине, а код себе грехове.“

„Не смеш да се петљаш у туђ живот-своје грехове нећеш видети.“

„Не знаш мисли човека, као ни шта ће следећег тренутка урадити-не суди о њему и не говори лоше.“

„Не веруј да је твој брат лош, а веруј да ти не ваљаш- опрости му, буди снисходљив, пронађи његову доброту и свој гној.“

Ни о коме не мисли зло, иначе ћеш сам постати зао

„Не осуђуј ближњег: теби је познат његов грех, а није ти познато покајање.“

„Онај који осуђује штети трима: самом себи, ономе ко га слуша и ономе о коме говори.“

„Како бисмо научили да никога не осуђујемо, морамо се одмах молити о грешном, да би га Господ исправио; треба уздахнути о ближњем, да би заједно са тим, уздахнули о себи.“

„Забележимо себи једно правило: не веровати онима који осуђују. И друго: никада не говорити лоше о одсутнима.“

„Ни о коме не мисли зло, иначе ћеш сам постати зао; јер добар мисли добро, а зао зло.“

Ближег од Бога никог немамо

„Шта је риба у води-то би требало и човек да буде у Богу.“

„Циљ живота- стицање Духа Светога.“

„Имај на уму: Ближег од Бога никог немамо...На реч „Бог“ љубављу се испуњавај.“

Господ држи оног ко се њега држи

„Мисли: држи ме у Својој руци Господ, зато још личим на човека. Ако попусти Господ-постаћеш гори од скота и злобнији од беса.“

„Покров Божији је над тобом. Знај: бесови су многи,али немоћни су они-без допуштења Божијег. Господ држи оног ко се њега држи.“

„Благодари Богу- и опет ћеш добити оно благо за које благодариш.“

Није довољно клонити се зла-потребно је и чинити добро

„Могу бити опроштени многи твоји греси ако се многи буду молили за тебе-чини добро, док није касно, воли све.“

„Да би спасао душу, није довољно клонити се зла, потребно је и чинити добро.“

„Једноставна врлина-милосрђе, када се пројављује као снисхођење према ближњима.“

Смирени чини добро ономе ко му чини зло

„Смирење се састоји у томе да човек призна себе за грешника који не чини никакво добро пред Господом. Смирење-то је када он савесно ћути, када се не напреже да се његове речи прихвате, када одбацује сопствену вољу, уздржава се од лажи, не произноси пусте речи, не противречи старијем, трпљиво подноси срамоту и приморава себе да поднесе труд и невоље.“

„Истински смирени ако и има неких дарова од Бога: молитву или сузе, или пост, или нешто друго-све то брижљиво крије јер похвала људска као мољац и рђа све квари.“

„Смирени чини добро ономе ко му чини зло.“

За душу је укусна и обилна храна бескорисна: квари здравље, телу отежава.

„Који се уздржава живи здраво, дуговечно и добро.“

„Ако се бориш са страстима у храни се уздржавај, ако слаби тело-храном се подкрепљуј.“

„Треба јести са апетитом али се не преједати. Мисли: појешћу после и одложи. Погледај у клозет-тамо ће све да иструли. За душу је укусна и обилна храна бескорисна: квари здравље, телу отежава.“

„Скотина тебе (твоје тело, осећања) треба да слуша, а не ти (твој разум) њу.“

Није свако дело угодно Богу, само оно урађено са исравним расуђивањем

„Није свако дело угодно Богу, само оно урађено са исправним расуђивањем. На пример, можемо постити, али са ропотом на пост,или на храну, или на начин припреме; можемо постити, али осуђивати оне који не посте; постити и хвалити се постом, речима повређивати ближње. Можемо трпети болест или тугу, али роптати на Бога или људе, жалити се на своју судбину...Таква „добра дела“ бивају неугодна Господу, пошто се чине без расуђивања.“

Придржавај се разноликости у раду

„Придржавај се разноликости у раду: ако заседнеш за књигом- изморићеш се морално, отежаће ти ум, на дуго ћеш изгубити интерес. Труди се разнолико-читање, сеча дрва, шивење, размишљање.“

„Створи навику- труди се у молитви.“

Мужевно носи свој крст-свој карактер

„Мужевно носи свој крст-свој карактер.“

„Желиш да се подвизаваш- (једнако) живи као и сви. Подвизи доводе до прелести, тешко излечиве. Обављаш посао-глава ради и слава Богу.“

„Главно, кајати се за грехе, покајати се; само за свакидашњу борбу Господ ће помиловати, а не за „исправност“ коју немаш, нити ћеш имати (а и ако будеш имао-погордићеш се).

Немоћи-до спасења, до смирења

„Уколико си немоћан (напада те недостатак воље, малодушност, лењост, осећајност, отупелост и слично)-не одбијај због гордости те немоћи од себе, спознај их: природна немоћ није грех- буди смирен (што је при томе природно) чвршће се уздај у Бога, увек му се обраћај за помоћ, утврђуј се у добру, уразумљуј се...“

„Немоћи- до спасења, до смирења (на пример твоја расејаност). У датом тренутку се спасавај, сећај се смрти, и грехова и Бога; по томе се увек трезни.Говори: слава Богу- за бол, за немоћи, за недостатак карактера-очигледно је, за душу је тако боље, спасоносније. Нека боли глава, нека си глуп, без памети, без карактера-само до смирења. Господ ти иде у сусрет, радуј се“.

Пред молитвом је неопходан осећај милости Божије

„Страхопоштовања у молитви нема, јер волимо своје страсти, немоћи, не желимо да се боримо са њима. До последњег се моли.“

„У молитви проси од Бога љубави. Моли Бога о благодати Светог Духа. Моли се-да ти Бог укаже шта да говориш, радиш, како да поступаш. Моли се о здрављу, усавршавању. Ваља просити од Господа: доброг здравља душе и тела, мирног живота, хришћанске кончине. Моли се за помиловање у смртном исходу и о заштити- када немаш снаге за молитву.“

„Пред молитвом је неопходан осећај милости Божије.“

Преподобни оче Симеоне, моли Бога о нас!

Мисли преподобног Симеона (Желнина)

извор

...сви много гријешимо.
(Јак. 3, 2)

Човек је својим актом одбацивања Бога раскинуо везу између духовног и физичког света, и физички свет је заједно са собом потчинио ропству трулежности и смрти, заменивши законе љубави законима мржње и свеопштег непријатељства.
Прва последица греха било је слабљење човекове природе у сваком смислу. Онемоћали дух није могао да сачува своју владавину над душом и телом. Кад је онемоћао унутрашње човек је пао и спољашње. Трудећи се у зноју лица свог морао је да ради за парче хлеба.
Међутим, обично су човекове духовне очи слепе и он не види како му душа умире. Он је роб својих навика и склоности које су се у њему учврстиле, те нема снаге да се ослободи њихове власти.
Св.прав. Јован Кронштатски каже: “И сам трептај срца у нестрпљивости је већ грех и унутрашње се кажњава истог часа.”
Старац Алексеј Мечов грехом сматра и нестрпљиви покрет душе. А пошто ће се судити нашој души, а не телу, свака греховна мисао представља мрљу на одећи душе.
У погледу жеља душа не може имати оправдања. Она је слободна да жели добро или зло и да следи своје осећање за истином или лажју.
Бездан мисаоног греха лежи у дубини наше душе и у скривеним тежњама срца, скривеним од света, а најчешће и од нас самих, које Господ ипак види (скривена жеља ка самообожавању, скривено бунтовништво слуге који Бога осећа као јарам и противи Му се).
Св. Петар Дамаскин пише: “Наши грехови по броју премашују морски песак, а по својој тананости су као прашина, многима су непознати. Грех је овладао ливадама душе укључујући њене најскривеније одаје.”
Св.прав. Јован Кронштатски: “Нико нека не мисли да је грех нешто од мале важности; грех је страшно зло које душу убија и сада и у будућем веку.”
Колико дубоко грех пушта корење у срцу грешника и у читавом његовом бићу! Он грешнику даје свој вид којим он види ствари потпуно другачије него што оне јесу по својој суштини ПРИКАЗУЈУЋИ ИХ У НЕКАКВОМ ЗАМАМНОМ ОБЛИКУ.
По правилу, сви смо ми горди и веома високо ценимо себе, сваки успех у животу приписујемо својим заслугама и врлинама, задовољни смо собом, смејемо се туђим грешкама.
Свт. Филарет, митрополит Московски пише: “Кад човекова душа ври огњем Божанске жеље овај духовни огањ истовремено јој служи и као делатна сила и као заштитни панцир.”
Отшелник Диоки: “Онај чија душа није везана за Бога и којим влада било која страст постаје налик на животињу.”

схиигуман Сава Остапенко

(одломак из књиге "Покушај грађења хришћанског погледа на свет")