Очи Господње хиљадама и хиљадама пута су светлије од сунца, прозиру све путеве људске и сагледавају све по тајним местима; пре но што се уради, све је познато Господу (Прем. Исуса Сир. 23, 27-29). Ову истину није знала Теодора, жена високог порекла у Александрији. Она поверова врагу који јој је нашаптавао и говорио да Бог неће сазнати грех, учињен у тами, не на виделу дана. Ал и кад она из сопственог искуства увиде да се од Бога ништа сакрити не може, о како велико покајање пројави она тада!

Поштено живећи у браку са својим мужем Теодора западе у овакво искушење. Један богат човек, млад и лакомислен, подстицан ђаволом распали се пожудом за њом и стараше се на све могуће начине да је наведе на прељубу: шиљаше јој скупоцене поклоне, обећаваше јој још веће, и прелашћиваше је речима. Али пошто сам не могаде ништа учинити, он најми једну препредену врачару, да она превари целомудрену Теодору, приволевајући је на његово замишљено зло дело. И та препредењача, имајући Сатану за свог помоћника, улучи згодно време и стаде говорити Теодори о том младићу. А Теодора рече: О, да ми је да се спасем тога човека који ми одавно досађује! Јер ако га послушам, онда ће и само сунце које нас обасјава бити сведок мога греха пред Богом. – У таком случају, предложи јој заводница, кад сунце зађе и спусти се тамна ноћ, ти на тајном месту испуни жељу младићу, па нико неће дознати за дело ваше, нити ће бити сведока пред Богом; јер ноћ је дубока и тама ће покрити све. – Теодора на то рече: О, добро би било, када Бог не би дознао грех који се чини ноћу! – Тако и јесте, одговори заводница, јер Бог види само оне грехе које сунце обасјава, а што се чини у тами како Он може видети?

Теодора, као млада, простодушна и неискусна жена, поверова таквим речима заводнице; а ту и демонско искушење припоможе много, јер је сила његова велика, а природа наша склона страстима и сила наша немоћна. И тако, Теодора послуша лукави савет и изврши у тамној ноћи безакоње. Но са свитањем јутарње светлости, грану и у срцу њеном светлост милосрђа Божјег: јер она, познавши свој грех, стаде се кајати, бити се по лицу, чупати косу, стидети се себе, и мрзети себе. На тај начин је милосрђе Божије, које не жели смрти грешника, подстакло њу на брзо покајање и исправљење због њеног ранијег целомудрија. Јер Бог пушта понекад човека да падне, да би човек, када устане, показао још већи подвиг и исправљење, и још веће усрђе према Богу који опрашта грехе.

Патећи и плачући због учињеног греха, Теодора се стараше да макар мало утеши себе оваком мишљу: Не зна Бог мој грех. Но иако не зна, ипак ме је стид и пече ме. – Тражећи лека својој тузи, она оде у један женски манастир у посету игуманији с којом се познавала. Видећи њено тужно лице игуманија је упита: Што си така тужна, кћери моја? Да те није увредио муж? – Теодора одговори: Не, госпођо; но и сама не знам зашто ми срце тугује. – Желећи је утешити, игуманија јој стаде, као Духом Божјим побуђена, говорити о стварима корисним за душу и читајући јој божанствене књиге. А кад јој читаше једну поуку, она прочита из ње и ове еванђелске речи: Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Јер што у мраку рекосте, чуће се на виделу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима (Лк. 12, 2-3).

Чувши ове еванђелске речи Теодора се удари у груди говорећи: Тешко мени кукавној, сад сам пропала, преварила сам се сматрајући да Бог неће сазнати мој грех. – И стаде се бити, плачући и ридајући. Тада игуманија разуме да је Теодора пала у грех и поче је насамо распитивати шта јој се то догодило. А Теодора, гушећи се у сузама, једва јој потанко исприча све, па паде на њене ноге вапијући: Смилуј се, госпођо, на мене пропалу, и научи ме шта да радим! Могу ли се спасти, или сам занавек пропала? Да ли да се надам на милост Божју, или да очајавам? – На то јој игуманија поче говорити: Ниси добро урадила што си послушала врага; ниси правилно мислила држећи да је могуће сакрити се од Бога, који испитује срца и утробе, зна издалека помисли људске, и оком Својим види оно што још није урађено; и никаква ноћ, никакво сакривено и тамно место не може сакрити грешника од Његовог свевидећег ока. Ниси добро урадила, кћери моја, јер си и Бога разгневила, и мужу верност ниси сачувала, и тело си своје оскрнавила, и души си својој наудила. Зашто ми то ниси казала онда када си била искушавана, да бих ти помогла и научила те како да се чуваш од замки вражјих? Али пошто ти се то већ десило, ти почни одсад да се поправљаш и припадни к милосрћу Божјем молећи се с покајањем, да ти опрости грех твој. Не очајавај, кћери моја: јер иако си учинила велики грех, ипак је милосрђе Божје веће, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; само ти устани, и спашћеш се.

Говорећи јој ове и сличне речи, игуманија је уразуми, научи, и упути на пут покајања; уједно је и утеши причајући јој о милосрђу Божјем и о неисказаној доброти Његовој, са којом је Он готов примати оне који се кају и праштати онима који греше. А напомену јој и о еванђелској жени грешници, која сузама оми Христу ноге, и косом од главе своје отре, и доби од Бога опроштај грехова својих.

Саслушавши ове речи добре наставнице и сложивши их у срцу свом, Теодора рече: Верујем Богу моме, госпођо, да одсада нећу учинити такав грех, него ћу се и о већ учињеном, колико узмогнем, побринути.

Тако добивши неко олакшање срцу, Теодора се врати дому свом. Али пошто је савест изобличаваше, она се стиђаше да мужу свом погледа у лице, и размишљаше на који начин да умоли Бога: хтело јој се да ступи у женски манастир, али је знала да јој муж неће дозволити. Стога, да би се сакрила од свог мужа и од свих познаника, она смисли следећу ствар. Када јој муж неким послом оде од куће, она касно увече остриже косу своју, обуче се у мушко одело и, ослонивши се на Бога, кришом се тихо извуче из куће, па пође брзо, као птица која се отела из кавеза. Дошавши до неког пустињског манастира, званог Октодекат,[2] удаљеног од града осамнаест потркалишта, она закуца на капију, и угледавши вратара рече: Оче, укажи ми ту љубав: иди, реци игуману да прими у манастир мене, човека грешна, јер хоћу да се кајем за зла дела своја, и тога ради дођох овде да омијем ваше свете ноге, и служићу вам дан и ноћ, у свему што ми наредите.

Вратар оде и извести игумана. А игуман рече: Треба испитати, да ли је дошао к нама упућен од Бога. Стога му немој до изјутра давати одговора нити га пустити у манастир. Ако не отиде, него стрпљиво остане пред манастирском капијом очекујући помиловање, онда ћемо по томе познати да је истински и с усрђем дошао к нама да служи Богу.

Вратар тако и уради, не обрати пажњу на молиоца, презирући га као слугу непотребног. А Теодора сеђаше пред капијом и плакаше. Наступи ноћ и зверови стадоше пролазити туда, јер та пустиња беше пуна звериња, но Теодора, благодаћу Божјом, остаде неповређена, наоружавши се крсним знаком и молитвом као штитом. У свануће вратар погледа кроз прозорче, и угледавши Теодору где седи крај капије рече: Шта ти ту чекаш, човече? Ми те примити нећемо, јер си нам непотребан. – А она одговори: Макар и умро овде крај капије, нећу отићи док се не смилујете на мене и не примите ме у манастир.

Тада вратар, видевши њено трпљење и смирење, отвори капију и уведе је к игуману. Игуман је упита откуда је, како се зове, и ради чега је дошла. Она му одговори: Ја сам, оче, из Александрије; име ми је Теодор; пун сам грехова и безакоња. Но дошавши к себи и познавши своја сагрешења зажелих да се кајем, и ево дошао сам к вашој светињи да ме примите у свој ред и спасете грешника који пропада. Оче, примите ме као што је Господ примио разбојника, цариника и блудног сина.

Тада јој игуман стаде указивати на манастирске трудове и подвиге, и рече: Чедо, ти нећеш бити у стању да то подносиш, јер видим да си млад и однегован у земаљским задовољствима. Манастир пак наш нема никаквих олакшица; чин наш захтева мучан живот, и борављење с нама захтева велико уздржање и пост; братија наша носе велике трудове у послушању, не остављајући и црквено правило: полуноћницу и јутрење, часове и вечерње, и много келијских молитава, и метанија и честих свуноћних стајања на молитви. А ти си навикао да штедиш своје тело, и немогуће ти је носити с нама тегобу иночког подвига.

Мада и видим да си усрдно дошао к нама, ипак се бојим да не промениш мишљење, јер многи често почињу добро дело с усрђем, али убрзо, суставши, напуштају добри почетак и постају велики лењивци. Стога ти саветујем да се вратиш у свет, и Бог ће устројити спасење твоје по Својој вољи.

Тада Теодор паде игуману пред ноге и са плачем рече: Не одбаци ме, оче, од свете обитељи ваше, не лиши ме ангелског саборављења с вама, не отеруј ме у свет из кога као из Египта побегох, и никада се више нећу вратити к њему. Нека те младост моја не смућује, јер светим молитвама вашим ја ћу се навикнути на свако уздржање; и уз помоћ Божију носићу све трудове, и све што ми наредите радићу усрдно и марљиво, само ме примите, јер желим да се кајем за грехе своје.

Дирнут оваквим молбама игуман прими Теодора и нареди да проходи сва послушања манастирска. И живљаше међу људима жена под видом и именом мушкарца, и нико не знађаше ту тајну сем Бога јединога. А ко може испричати многотрудно живљење њено? Братија гледаху труд њен у послушању, трпљење у уздржању, смирење у повињавању; а сакривене и тајне подвиге њене, свуноћне молитве, уздахе срца, сузе, коленопреклоњења, уздизање руку – то гледаше само једини Бог. Јер дан и ноћ она прибегаваше к милосрђу Његовом, као некада блудница, омивајући сузама ноге Господње. И покајање њено беше веће од учињеног греха: јер се она сва разапе на крсту умртвљења, смирењем баци себе под ноге свима, самоодречењем одсече сву вољу своју, и постаде анђео у телу. Тело њено, некада оскврнављено, а сада, очишћено подвизима покајања и обилним сузама, постаде светим храмом Божјим, обиталиштем Светога Духа.

Након осам година догоди се да у манастиру нестаде уља, и Теодора би послата са камилама у град Александрију да купи уље. Међутим, муж њен, не знајући куда је отишла жена његова, и шта се догодило с њом, дуго је тражаше. И не нашавши је он туговаше дан и ноћ, и мољаше се усрдно Богу да му открије где се налази његова супруга. И једне ноћи он виде анђела који му рече: Не тугуј за својом женом, јер она служи Богу усред слугу Његових. А ако хоћеш да је видиш, иди изјутра и стани код Цркве Светога Петра, па ћеш је видети: јер ко прође поред цркве и поздрави те, то и јесте твоја жена.

Теодорин муж се обрадова због овог анђелског виђења које га обавести о његовој жени и да ће је видети, па рано изјутра похита к Цркви Светога Петра, и ставши тамо стаде гледати и десно и лево, очекујући да види оно што је желео. И док он стајаше тако, гле, блажена Теодора наиђе са камилама, обучена у мушко монашко одело. Но муж је не позна: јер беше немогуће познати је, прво због мушке одеће, и друго што се беше променила у лицу, а некада је била веома лепа, али јој од поста и подвига монашких увену лепота њена. Међутим, Теодора, издалека познавши мужа, заплака неприметно и рече: О, тешко мени грешној, јер се због греха противу мужа свог лиших милости Божје! – Пролазећи пак поред њега, она му се поклони и рече: Добар дан, господине; – Исто тако и он се поклони њој говорећи: Буди здрав, оче! – И тако се разиђоше.

Постојавши малтене читав дан, Теодорин муж се врати кући тужан што не доби оно што је желео, и сматрајући анђелско виђење за обману. Код куће он се поново стаде молити са сузама, говорећи: Господе, види тугу моју, и услиши молитву моју, и откриј ми је ли моја жена жива или не, налази ли се на добром путу или на рђавом. – И наредне ноћи он понова види у виђењу анђела који му говори: Што плачеш, човече? Зар ти не виде жену своју јуче, као што ти рекох? – Он одговори: Не видех, господине мој. – А анђео рече: Не рекох ли ти да онај који пролазећи мимо поклони се теби и поздрави те, тај и јесте твоја жена.

Тада муж, разумевши да је видео жену своју, али је није познао, благодараше Бога што му је жена жива и служи Богу, а и сам се надаше да се спасе молитвама њеним. Исто тако и блажена Теодора благодараше Бога што виде мужа и што је он не позна. По повратку пак у манастир она се усрдно труђаше на своме спасењу, постећи се најпре један дан, потом по два, онда по три и по четири дана; а понекад читаву седмицу није јела ништа, свесрдно се молећи за опроштење греха свога.

Близу тог манастира бејаше језеро, у коме живљаше звер крокодил, који често излажаше из језера и прождираше људе и стоку који туда пролажаху. Епарх Григорије, постављен од цара Зинона за управитеља Александрије, постави стражу на путу који је водио поред језера, да нико не би пролазио њиме. Игуман пак, желећи да позна благодат Божију што беше у Теодори, дозва је и рече: Брате Теодоре, треба ми вода из језера; узми крчаг, па иди и захвати воду из језера и донеси ми. Теодора, као добар послушник, узе крчаг и оде. Стража је пресрете и рече јој: Оче, не иди овамо по воду, јер ће те појести звер. – А она одговори: Отац мој игуман посла ме, и ја сам дужан извршити наређење. – И кад она дође на обалу језера, крокодил изађе, узе је на своја леђа и однесе на средину језера. Пошто она захвати воду, крокодил је поново однесе на обалу. Она се онда обрати зверу и закле га да од тога времена никоме не чини зла; – и тог тренутка звер се нађе мртав. Видевши такво чудо, стражари известише о њему игумана и епарха, те сви слављаху Бога. А братија се чуђаху како звер не учини никакво зло блаженој и хваљаху силу послушности.

Међутим, неки од братије, подстрекавани ђаволом (јер нико није слободан од вражјих искушења), не вероваху томе и почеше ненавидети Теодору, говорећи: Ето, ми толико година проживесмо у манастиру па не чинимо чуда, а он јуче дође и већ чини чудеса. Не хоће ли да буде већи од нас? Не умртви ли он звера неком враџбином? – Како се на неколико километара од њиховог манастира налажаше други манастир, у дубокој пустињи, ови ненавидници написаше, кришом од свог игумана, писмо за тај манастир, па касно увече дођоше келији блажене Теодоре и рекоше јој: Брате Теодоре, игуман ти наређује да ово писмо брзо однесеш у тај манастир. – Теодора узе писмо и хитно крену ноћу у манастир. А ненавидници ово учинише зато, да би је зверови растргли на путу, јер тамо беше врло много зверова, те нико не могаше проћи тим путем ноћу. Ненавидници говораху међу собом: Да видимо овог „свеца“, коме се звери покоравају, хоће ли се вратити читав?  – Када Теодора иђаше тим путем, њу срете огроман звер, поклони јој се, па се окрену назад и иђаше испред ње водећи је све до манастирских врата. Звер куцну на врата, вратар их отвори, и Света Теодора са писмом оде к игуману. Но пошто вратар не затвори врата, звер уђе у манастир, па шчепавши вратара поче га кидати. Вратар стаде запомагати: Јаох! Јаох!,омагајте! – На ово запомагање сви се пробудише. А Света Теодора, сазнавши за ово, притече из келије игуманове ка брату, нападнутом од звера. И ухвативши звера за гушу, она ослободи вратара, па рече зверу: Како си се усудио напасти на образ Божји и хтео си да га умртвиш? Зато умри ти сам. – И тог тренутка паде звер пред ногама Свете Теодоре и издахну. Брата пак, изуједаног од звера, она помаза јелејем уз призивање имена Христова, осени ране његове светим крсним знаком, и сатвори га читава и здрава. Видећи ово чудо, сви се поклонише блаженој и прослављаху Бога који дивље звери покори слузи своме Теодору. И пошто би отпуштена из тог манастира, Теодора се врло рано врати у свој манастир, и дошавши никоме не каза где је била и шта је урадила.

Сутрадан дођоше монаси у манастир са неким приносом, испричаше игуману и свој братији шта се збило, и клањаху се игуману благодарећи што његов ученик Теодор избави њиховог вратара из чељусти звера и исцели га од рана, а самог звера умртви. Слушајући то, игуман и сви црнорисци веома се дивљаху. А када отпусти дошавшу братију, игуман сабра све иноке и питаше их: Ко је послао брата Теодора у онај манастир? – Они се сви одрицаху говорећи: Не знамо. – Игуман упита саму Теодору, говорећи: Ко те, брате, посла прошле ноћи у тај манастир? – А она, желећи да прикрије своје ненавиднике који је послаше, рече игуману: Прости ми, оче, задремах у келији и не знам ко дође наређујући ми твојим именом да брзо носим писмо оном игуману, и ја одох извршујући послушање. – Тада ненавидници, познавши благодат Божју у блаженој Теодори, стадоше се кајати за своју злобу, и припадајући к њој мољаху опроштај. А она, будући незлобива, ни најмање се не наљути на њих, нити икоме каза о њима, него напротив – себе ниподаштаваше као грешну и недостојну љубави братије.

Једном када Теодора обављаше своје послушање, јави јој се бес говорећи са гневом: Ти, погана прељубочинице, оставивши свога мужа, јеси ли дошла овамо да ратујеш против мене? Тако ми силе моје, ја ћу ти ископати јаму, да ћеш се ти одрећи не само монаштва него и Распетога, и побећи ћеш од места овог! И не мисли да ја нисам овде, јер те нећу оставити на миру док не заплетем у мрежу ноге твоје и не бацим те у јаму коју ти не очекујеш. – А Теодора, прекрстивши се, рече: Бог нека сатре силу твоју, ђаволе! – И бес постаде невидљив.

Након извесног времена блажена Теодора би поново послана са камилама у град Александрију да купи пшеницу за манастирске потребе. Шаљући је на пут, игуман јој рече: „Чедо, ако омркнеш на путу, онда сврати у манастир Енатски и тамо преноћи са камилама“. – Јер на том путу беше близу града манастир, звани Енат. Кренувши, Теодора стварно омркну на путу, и сагласно наређењу оца игумана она сврати у Енатски манастир, и поклонивши се игуману манастира, она замоли за благослов да у манастиру њиховом одмори камиле до сванућа. Игуман јој даде место у гостопримилишту, где бејаше обор за камиле. У то време ту се налажаше девојка већ у годинама, кћи тога игумана, која беше дошла да се поклони оцу своме и да га посети. Видећи младог монаха (то јест блажену Теодору), та девојка, по дејству ђавола, запали се пожудом према њему и дође ноћу к Теодори која је спавала крај камила. И не знајући да је то жена, она је стаде бестидно нападати и приморавати на грех. Но Тедора рече: Иди од мене, сестро, јер нисам навикла на такву ствар; поред тога ја имам у себи злог духа, па се бојим да те он не убије. – Удаљивши се посрамљена, девојка нађе другог госта са којим учини грех и затрудне. А Теодора у свануће оде у град, и пошто обави своје послушање врати се у манастир и продужи подвиге на спасењу свом.

Након шест месеци примети се на оној девојци да је бременита, и укућани је стадоше бити и распитивати: Од кога си остала у другом стању? – А она, нахушкана од ђавола, окриви блажену Теодору говорећи: Октодекатски монах Теодор, путујући у град са камилама, преноћи у гостопримилишту, и те ноћи дође к мени, обљуби ме, и ја затруднех од њега. – Чувши то отац њен, игуман Енатски, посла своје иноке у манастир Октодекат са жалбом игуману, да је његов инок обешчастио девојку и она је остала у другом стању. Игуман позва Теодору и рече јој: Чујеш ли шта ови људи говоре о теби, да си обешчастио девојку и она је сада бременита. – Теодора одговори: Опрости ми, оче, Бог је сведок да ја то нисам учинио.

Игуман, знајући да је брат Теодор чист и свет у животу као анђео Божји, не поверова причању тих инока. А када та девојка роди сина, Енатски иноци дођоше у манастир Октодекатски, бацише дете усред манастира, ружећи тамошње монахе и говорећи: Отхраните ваш пород!

Тада игуман, угледавши дете, поверова да је стварно било тако као што су причали Енатски иноци, и веома се огорчи на невину и чисту душом и телом Теодору. Онда он сазва братију и позва Теодору, па јој рече: Кажи нам, бедниче, шта си то урадио? Навукао си срамоту на манастир наш и поругу на монашки чин наш! Бога се ниси побојао. Ми смо те сматрали као анђела, а ти си се показао као ђаво. Признај нам, дакле, своје безакоње. – Међутим блажена Теодора, чудећи се напасти, ћуташе, и ништа друго не говораше сем: Опростите ми, оци свети, грешан сам! – Погато се посаветоваше међу собом, иноци је истераше из манастира са стидом и батинама, давши јој у руке дете.

Да чудесна трпљења блажене! Она могаше једном речју доказати своју невиност, али, не желећи да обелодани своју тајну да је жена, она узе на себе туђи грех, као казну себи за свој ранији грех. Узевши дете она седе пред манастирска врата, ридајући као изгнани из раја Адам. И ту пред манастиром она начини малену колибу за дете; и просећи од пастира млека она храњаше дете у току седам година; сама пак трпљаше и глад и жеђ и голотињу и мраз и врућину, употребљавајући за пиће морску воду и хранећи се дивљим биљем.

Не подносећи овакво трпљење Теодорино, ђаво намисли да је саблазни на следећи начин: узе он изглед њеног мужа, и ушавши у колибу где она сеђаше са дететом рече јој: Овде ли живиш, госпођо моја? Толико година муку мучим тражећи те са сузама, а ти и не хајеш за мене, госпођо моја? Не знаш ли да тебе ради оставих оца и матер, а ти ме напусти? Ко те превари, те ти дође на ово место? Где је красота лица твога? Зашто си толико омршала? Ходи, мила моја, хајдмо кући нашој. Јер ако хоћеш, ти можеш чувати целомудрије и код куће; ја ти нећу сметати у томе. Сети се љубави моје, госпођо, и хајде са мном кући нашој. – Блажена не позна да је то ђаво, већ помисли да је то стварно њен муж, и рече му: Мени је немогуће вратити се к теби у свет, из кога побегох због греха мог; бојим се да не западнем у веће грехе. – И кад она подиже руку своју са крсним знаком на молитву, одмах ишчезе ђаво. Тада блажена позна да је то био ђаво и рече: Умало ме не превари, ђаволе.

Блажена се кајаше што је ступила у разговор с ђаволом, и од тога времена са још више ревности чуваше себе од ђавољих замки. Али ђаво не преста војевати против Теодоре. Он сабра мноштво бесова, који узеше на себе изглед разних зверова, па нападоше на њу вичући људским гласом: Растргнимо ову прељубочиницу! – А Теодора прекрстивши се рече: Оптекавши, опколише ме, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 11), и беси тог часа ишчезоше. – Потом ђаво, желећи је преластити среброљубљем, показа јој мноштво злата и људе који га збираху, но и то све ишчезе од крсног знака.

Затим ђаво узе на себе изглед кнеза; мноштво коњаника иђаху испред њега, и пролазећи поред колибе Теодорине они викаху: Кнез долази, кнез долази! – Онда коњаници рекоше Теодори: Поклони се кнезу! – Она одговори: Ја се Богу Јединоме клањам. – Тада је они извукоше из колибе и силом поведоше к начелнику таме (пошто Бог допусти њима да се дотакну светитељке, да би она била опробана „као злато у огњу“ – Прем. Сол. 3, 6), и примораваху је да му се поклони. Али она не хте, говорећи: Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему јединоме служим. – Онда је беси без милости тукоше, па отидоше оставивши је једва живу. А пастири, дошавши к Теодори, нађоше је где лежи као мртва, и држећи да је умрла, узеше је и однеше у њену колибу и тамо положише. Они известише о томе у манастиру, говорећи: Монах ваш Теодор умре; узмите тело његово и сахраните. – Игуман са братијом оде у колибу Теодорину, и приметивши да је душа њена још у њој рече: Оставите га, јер ће остати у животу. – И вратише се у манастир.

У поноћи пак Теодора дошавши к себи стаде плакати и: бити се у прса, говорећи: Тешко мени грешном, тешко мени беспомоћном! О, како ме кажњава Бог за грехе моје! – И подигавши руке к небу, она завапи громким гласом: Боже милосрдни, избави ме из руке ђавола и прости ми грехе моје! – Пастири који у близини ноћиваху, чувши где се блажена Теодора, коју они сматраху за мртву, моли, удивише се што оживе и хваљаху Бога.
После тога игуман нареди да се дете узме од Теодоре у манастир, чему се Теодора веома обрадова, јер се ослободи од труда и брига око гајења детета. Сама пак продужи лутати по пустињи. Тело јој поцрне од хладноће и жеге, очи јој потамнеше од горких суза, и она живљаше са зверовима, који јој се као овце покораваху и беху кротке. Но ђаво се још једном окоми на њу. Видевши је веома гладну, он јој се јави у облику војника који донесе на тањиру лепо јело и рече: Кнез који те је тукао, сада се каје због тога и послао ти је ово јело, молећи да му опростиш и примиш ово од њега. – А Теодора, познавши ову саблазан ђаволску, прекрсти се и рече: Бог нека уништи и разори лукавство твоје, враже! Нећеш ме преварити, јер ми је Бог помоћник. – И од тога времена престаде је ђаво кушати.

По истеку седам година таког паћеничког живота Теодориног, монаси се сажалише и дођоше к игуману говорећи: Смилуј се, оче, на брата Теодора, јер он већ откаја грех свој; опрости му и прими га у манастир. – Игуман одговори: Стварно, браћо, прошле ноћи Бог ме обавести да је брату Теодору опроштен грех. Стога идите, потражите га и доведите овамо.

Пронашавши Теодору у пустињи, братија је доведоше у манастир; и игуман јој рече: Брате Теодоре, Бог ти је опростио грех који си учинио. Живи с нама у манастиру и подвизавај се; никуда не излази више из манастира, да те ђаво не би опет ринуо у искушење; а учи и сина свог да буде подражавалац твојих подвига. – И даде јој игуман келију, ослободивши је од свих манастирских послова, да би се она у миру молила Богу и одахнула после толиких трудова. И проживе Теодора у тој келији две године са тобожњим сином својим Теодором, учећи га књизи и страху Божјем, смирењу и послушности, и другим монашким врлинама.

Једне године настаде велика суша, од које пресушише бунари у манастиру, а пресахнуше и језера, и беше велика оскудица у води. Тада игуман рече некима од братије: Нико други неће умолити Бога да нам подари воду, једино ава Теодор, јер је пун велике благодати Божје. – И дозвавши к себи блажену Теодору игуман јој рече: Оче Теодоре, узми суд и захвати нам воде из бунара. – Међутим, бунар беше сув, без иједне капи воде. – Благослови, оче, рече Теодора и оде на бунар. Спустивши суд у бунар, она га напуни чистом водом и донесе игуману који сеђаше са братијом. Видевши то, сви се дивљаху. Онда одоше на бунар у коме давно беше пресахла вода, и надвиривши се видеше да је пун воде, и прославише Бога. И та вода беше доста за све манастирске потребе док не паде киша и не напуни водом све пресахле водојаже. Блажена пак Теодора, будући смирена духом, говораше братији: Ово се догоди не због мене, него због оца нашег игумана који, имајући чврсту веру у Бога, посла ме, и ја изврших што ми је наређено, уздајући се у молитве оца нашег.

И продужи Теодора живети у келији својој, молећи се Богу и васпитавајући свог тобожњег сина. Једне пак вечери она пред свима узе дечка, затвори се с њим у келији и стаде га поучавати. А игуман, подстакнут Духом, посла неке од братије да неприметно прислушну крај келије шта Теодор разговара са дететом својим. Теодора пак, узевши дете у крило и загрливши га љубљаше га говорећи: Сине мој мили, време моје дође, крај се мој приближи, и ја већ одлазим од тебе. Али ти не плачи за мном и не говори себи: „сироче сам“, јер Бога имаш за оца, који те благодаћу Својом штити; Њему ћу се и ја молити за тебе, ако обретем слободу пред Њим. Саслушај последње речи моје и запиши их у срцу свом: љуби Бога више него ма које створење, и више него себе самог, и прилепи се уз Њега свим срцем, не престајући славити Га и молити Му се устима и срцем, језиком и умом. Правила саборног никада не остављај, него са осталом братијом одлази у цркву: на Часове, први, трећи, шести и девети; на вечерње, полуноћницу и јутрење. Све молитве твоје нека буду са скрушеним срцем и сузама и уздисањем. Плачи пред Богом сваки дан, да би се удостојио вечне утехе. Буди послушан игуману и братији; одреци се воље своје; чувај незлобивост од сада па до краја живота свог; огради ћутањем уста своја; пази да не осудиш кога, нити да се подсмехнеш туђем греху; а видиш ли некога где греши, помоли се за њега једином безгрешном Богу да га исправи, а тебе да избави од грехопада и искушења вражијих. Не говори ништа празно, ни ружно, ни хулно: нека из уста твојих не изађе таква реч, за коју би имао дати одговор у дан Суда. Буди кротак и смирен срцем; све сматрај за оце и добротворе твоје, а себе рачунај као подножје свима. Чујеш ли да је ко од братије болестан, не лењи се да га посетиш и да му од срца послужиш; и свако одређено ти послушање извршуј без роптања. Сиромаштво и нестицање љуби као скупоцено благо. Опомињи се живљења мог, када с тобом лутах. Шта стекох ја у колиби мојој пред оградом манастирском? Да ли храну или одећу? Да ли покућанство или неко благо? Ништа друго сем Бога. Јер шта је човеку потребније од Бога и божанске љубави Његове? Он је благо наше, Он – богатство, Он – храна и пиће, Он – одећа и покривало, Он – здравље наше и крепост, Он – весеље и радост, Он – нада и узданица наша. Потруди се да стекнеш Њега, сине мој! Јер ако стекнеш Бога Јединога, то ће ти бити доста; и узвеселићеш се о Њему више него када би добио сав свет. Старај се чувати чистоту своју: као што си сада чист телом и душом, тако буди и до краја живота свог. Пази, чедо моје, да не ожалостиш Духа Божија који живи у теби, и да Га не одагнаш од себе сластољубљем и угађањем телу. Умртви уде своје; не дај покоја и одмора телу свом: као непослушног магарца смируј га глађу, жеђу, радом и батинама, док душу своју не изведеш пред Христа као чисту невесту. Чувај себе будно и од ђавољих замки, бди и стражи: јер ђаво не дрема, иштући да прогута сваког који служи Богу. Од овог врага нека те заштити помоћ Божја! Поред тога, чедо моје, чини помене и за мене, да обретем милост код праведног Судије, који ће судити не само грехе него и правице; к Њему ја сада одлазим.

Паметно дете рече на то: Оче мој, зар ти већ одлазиш остављајући ме сирочетом? Та шта ћу ја без тебе радити? Тешко мени јадноме? Тешко мени сиротану што се лишавам тебе, добри оче мој! – А Теодора тешећи га рече: Ја ти већ рекох да себе не називаш сиротаном, јер ти имаш Бога који те чува и стара се о теби: Он ће ти бити отац и мати, учитељ и наставник, покровитељ и руководитељ ка спасењу.

После тога Теодора устаде и стаде се са плачем молити, говорећи: Боже, Ти знаш моје грехе и покајање! Ти знаш патње срца мога; ја не престајах плакати што разгњевих Тебе, Господе! Ти знаш труде моје, помоћу којих смиравах грешно тело своје, зато што се дрзнух учинити безакоње и огорчити благост Твоју. Ти знаш тугу душе моје; знаш да душа моја, откако постадох свесна греха свог, не престаде све време туговати и горко ридати што ожалостих милосрђе Твоје. Стога чуј сада јецање моје, услиши молитву моју, види срце моје које се топи као восак, испитај што је у мени, погледај сузе моје и смилуј се на бедну душу моју! Опрости безакоња моја, прости грехе моје, не помени зла дела моја: по милости Својој помени ме Ти, ради доброте Своје, Господе! (Пс. 24, 7). Прими покајање моје, прими молитву и ридање моје, а прими и душу моју!

Дуго се она мољаше тако, и не могаше се чути све што она у молитви говораше – само се чујаше њен плач и ударање у прси. Плакаше са њом заједно и дечко, оплакујући своје сиротанство. Потом га она поново тешаше, па се опет мољаше. Напослетку она с радошћу рече: Благодарим Теби, свемилосрдном Творцу мом, што ме услиши и помилова, и избави душу моју од смрти и очи моје од суза.

Говорећи у радости душе и друге захвалне речи, Теодора умуче. Могаше се помислити да она у то време предаде свету душу своју у руке Господа свог, пошто се више не чујаше она, већ само плакање детета. У том тренутку удари клепало за јутрење. Монаси који прислушкиваху одоше к игуману и све му испричаше. Саслушавши их, игуман им стаде са сузама говорити: Чеда моја, ја ноћас задремах и имадох виђење: дођоше два светлозарна човека и поведоше ме на висину небеску, откуда ми дође глас говорећи: „Ходи и види каква сам блага уготовио мојој невести Теодори“. И угледах светлоносни рај, чију красоту и лепоту није могуће описати. Она два човека ме уведоше унутар раја, показаше ми дворац, и у њему златни одар, крај кога стајаше анђео чувајући га. Ја упитах људе што ме вођаху За кога је спремљен овај дворац и одар? – Они ми рекоше: Причекај мало, и видећеш славу Божију. – И мало после ја угледах чинове Анђела, Мученика и Преподобних, који иђаху ка дворцу певајући дивне песме, чију сладост је немогуће исказати; а усред њих видех прекрасну жену, у великој слави; они је доведоше у дворац и посадише на одар, појући преслатке песме. Ја се са страхом поклоних чесној жени тој. А анђео ме упита: Знаш ли ко је то? – Ја одговорих: Не знам, господине мој. – Он ми онда рече: То је монах твој Теодор; по природи својој он беше женско, а по спољашњости мушкарац. Поживевши кратко време у браку, Теодора остави свет Бога ради и труђаше се у вашем манастиру; и када би оклеветана да је девојка родила дете од ње, она не објави да је жена, већ као да је прави отац она прими дете и одгаји га. Отерана из вашег манастира, она много пострада, хранећи се травом и пијући морску воду, трпећи мраз и жегу и голотињу, и подносећи многе напасти од демона. Због свега тога милосрдни Бог је толико узвелича: јер је заволе као невесту Своју и учини је наследницом Царства Свога са свима светима. – Чувши ово ја стадох плакати што нисам знао ту тајну, већ сам поверовао лажи и увредио светитељку изгнавши је са срамом из манастира. И тако плачући ја се пробудих. Зато је сада, чеда моја, срце моје испуњено радошћу и жалошћу. Радујем се што се удостојих видети преславно виђење, какво око људско не виде, и чути преслатке звуке светих песама, какве ухо људско не чу; а тугујем и плачем што не знађасмо слушкињу Божију и невесту Његову возљубљену, која је живела међу нама, и ми смо је, не знајући, дуго време вређали.

После тога игуман сазва братију, па оде келији блажене Теодоре и куцну на врата говорећи: Оче Теодоре, благослови! – Али одговора не би, јер се Теодора већ беше преставила ка Господу. А дечко, плачући над њом, беше заспао, и једва га пробудише. Уставши он им отвори врата. Када братија уђоше, угледаше блажену Теодору где лежи на земљи, са рукама прекрштеним на грудима и са затвореним очима, а лице јој сијаше лепотом као лице анђела. Када стадоше припремати за погреб свето тело њено, игуман откри њене груди, сасушене од дугог поста, и сви познаше да је то била жена. И дивећи се они плакаху много. Игуман нареди братији да никоме не казују ову тајну, док не буду позвани они који оклеветаше преподобну да је обешчастила девојку. И посла игуман братију к Енатском игуману, говорећи: Молимо твоју љубав, оче, дођи к нама са својом братијом, јер нам је данас велики празник, па хоћемо да га празнујеш с нама.

И дође игуман Енатски са својим монасима; и приведоше га к светоме телу блажене Теодоре, говорећи: Оче, муж твоје кћери умре. – И показавши му тело преподобне упиташе га: Није ли то Теодор? – Стварно, то је он, одговори игуман Енатски. – Онда упиташе монахе који беху дошли с њим, говорећи: Познајете ли га ви? – Они рекоше: Добро га познајемо; то је лажни монах Теодор, који оскрнави девојку; нека му Бог плати по делима његовим!

Тада Октодекатски игуман откри груди блажене Теодоре, и показавши женске дојке њене рече: Је ли то мушко тело? Да, оци, ми се преварисмо, мислећи да је то мушкарац, а уствари то је била жена; променивши име и изглед она као анђео живљаше усред нас грешника, који не знађасмо тајну ову, и многе напасти претрпе од нас. Међутим, сада крај њен показа шта је била и шта јесте, јер је она праведна и света, и Христу Богу нашем мила: јер је ја видех где се весели у небеском дворцу у слави и светлости великој са чиновима анђела и са свима светима.

Тада се сви присутни запрепастише и удивише овој великој тајни; а они који је беху оклеветали због греха који она не учини, веома се постидеше, и сви плакаху много, говорећи: Тешко нама, што тако дуго вређасмо слушкињу Божију! – И припадајући к светим моштима њеним, са сузама говораху: Опрости нам, слушкињо Божја, што се у незнању огрешисмо о тебе!

После тога јави се анђео Божји игуману Октодекатском, говорећи: Узми коња и крени ка граду, и кога прво сретнеш, узми га и доведи овамо. – Игуман одмах крену, и угледавши човека који му иђаше у сусрет упита га: Куда идеш, човече? – Овај одговори: Чух да жена моја умре у неком манастиру, па идем да је потражим и видим. – Игуман, узевши са собом овог човека и посадивши га на коња, врати се у манастир и приведе га к светом телу преподобне. Угледавши Теодору, муж њен стаде горко и неутешно ридати над моштима њеним.

Чувши за све ово, из околних манастира се слеже безбројно мноштво монаха са свећама и кадионицама, па опремивши свето тело преподобне Теодоре погребоше га чесно у манастиру, у коме се она добро подвизавала.]]>28286Tue, 23 Sep 2025 18:21:47 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D1%84%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0-r28283/

Три девојке сестре: Минодора, Митродора и Нимфодора, принесоше себе на дар Пресветој Тројици. Други приносе Богу даре од спољних имања својих, као што Му некада три источна цара принеше злато тамјан и измирну (Мт. 2, 11); а ове свете девојке принеше Богу даре из унутарњих ризница својих: место злата принеше Му душе своје, искупљене не трулежним златом него скупоценом крвљу безазленог Јагњета (1. Петр. 1, 19); место тамјана принеше Му чисту савест, говорећи заједно са апостолом: ми смо Христов мирис (2. Кор. 2, 15); место измирне принеше на дар Господу само тело, предавши га у чедном девичанству свом на ране за Христа. Свете девојке знађаху добро, да Господ захтева од нас не наша времена богатства него нас саме, по речи Давидовој: Ти си Господ мој, Ти не захтеваш блага моја (Пс 15, 2). Стога оне и принесоше себе саме на жртву Богу, као што то јасно показује њихов свети живот и јуначко страдање.

Ове свете девојке родише се у Витинији. Будући сестре по телу, оне постадоше сестре и по духу; јер једнодушно изабраше да служе Богу неголи да служе свету и његовим таштинама. Желећи пак да са душом и тело очувају неоскврњеним и да се у савршеној чистоти сједине са чистим Жеником својим, Господом Христом, свете девојке послушаше позив Његов: Изиђите између њих и одвојте се, и не дохватајте се до нечистоте њихове, и ја ћу вас примити (2. Кор. 6, 17. ). Волећи изнад свега девичанску чистоту, и знајући добро да њу није лако сачувати усред народа, склоног на блуд и непрестани грех, свете девојке напустише људско друштво, и повукавши се од целога света настанише се на једном усамљеном месту. Јер као што воде речне, уливајући се у море, чим се сједине са морском водом губе своју сладост и постају слане; тако и чистота душе и тела, боравећи усред света као усред мора, не може се не напити слане воде сластољубља. Тако кћи Јаковљева Дина чуваше своју девичанску чистоту док не оде у незнабожачки град Сихем, а кад се упозна са кћерима тамошњих житеља и ступи к њима у друштво, одмах погуби своје девичанство (1. Мојс. 34, 1). Овај свет са трима кћерима својим: похотом тела, похотом очију и гордошћу живота – несрећни је Сихем и ништа друго не зна сем да нашкоди онима који се прилепе уз њега. Као што катран огарави оне који га се дотичу, тако и свет љубитеље своје чини прљавима и нечистима. Блажен је стога онај који бежи од света, да га свет не би упрљао својим нечистотама; блажене су и ове три девојке које побегоше од света и од његових трију споменутих злих кћери. Јер њихове прљавштине, не упрљаше свете девојке, и оне постадоше беле и чисте голубице, летећи на крилима врлине и боговиђења по горама и пустињама, жудећи да у божанственој љубави нађу склониште као у гнезду. Јер у пустињака који живе изван таштег света, бива непрестано стремљење ка Богу.

За своје боравиште свете девојке изабраше једно високо и пусто брдо, удаљено два потркалишта од топлих вода у Питијама. Настанивши се ту, оне живљаху у посту и непрестаним молитвама. И тако нађоше тихо пристаниште и диван покој за своју девичанску чистоту; сакрише је у пустињи и узнеше на високо брдо, да би за људе била невидљива а за анђеле видљива. Оне узиђоше на врх горе, да би се, отресавши земни прах с ногу својих, лакше приближиле к небу. О томе како врлинско бејаше њихово живљење, може се судити по месту њиховог боравка. Јер шта означава пустиња ако не одбачење свега и усамљење, о чему сведочи брдо ако не о њиховом богомислију? Шта прасликују топле воде близу којих оне живљаху ако не топлоту њиховог срца к Богу? Јер као што Израиљци, избавивши се египатског ропства, прохођаху пустињу, тако и ове свете девојке, изишавши из света, заволеше пустињски живот. И као што Мојсије, узишавши на гору, виде Бога, тако и ове, обитавајући на високом брду телесне очи к Богу подизаху и умним Га очима јасно гледаху. И као што у пустињи ударом у камен воде истицаху, тако се и у ових светих девојака од смиреног ударања у прса изливаху потоци суза из очију њихових. И ове топле сузе имађаху такву силу каквом не располагаху извори топлих вода: јер ове могаху омити само телесну прљавштину, а сузе очишћаваху душевне пороке и чињаху душу бељом од снега. Али, шта су сузе имале очишћавати код оних које, очистивши себе од сваке прљавштине тела и духа, живљаху на земљи као анђели? (ср. 2. Кор. 7, 1). Ако се у чијем срцу од сећања на мноштво грехова и роди умилење и сузе, но у ових чистих девојака сузе истицаху од љубави к Богу. Јер где огањ божанске љубави гори, тамо не могу не бити сузе. Таква је сила тога огња, да када се он разгори у чијем срцу као у пећи, онда уколико расте пламен утолико се и роса увећава: јер колика је где љубав, толико је и умилење. Сузе се рађају од љубави: стога и о Христу када плакаше за Лазаром, говораху: гледај како га љубљаше (Јн. 11, 36). Плакаху свете девојке у својим молитвама и богоразмишљањима: јер љубљаху свога Господа и жељаху да се насите гледањем лица Његова; са сузама оне очекиваху време када ће угледати љубљеног Женика Небеског. Свака од њих понављаше речи Давидове: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4). И као да говораху свете девојке: Дан и ноћ проливамо сузе због тога што не наступа брзо оно време када ћемо отићи и показати се лицу Сладчајшег љубитеља нашег, Исуса Христа, јер жудимо да се наситимо гледањем Њега онако силно као што кошута жуди за изворима воде.

Иако се оваквим особеним животом свете девојке потпуно одстрањиваху од света, њих ипак Бог обелодани људима, јер не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Чудесна исцељења болних која биваху молитвама светих девојака, као громке трубе разнеше глас о њима по целом том крају. У то време цароваше незнабожни Максимијан, а том Витинијском облашћу управљаше кнез Фронтон. Чувши за свете девојке кнез, нареди да их ухвате и доведу пред њега. Овчице Христове, којима звери пустињске не нанеше никакво зло, бише ухваћене од звероликих и звероподобних људи и доведене пред мучитеља. Три девојке стадоше на суду незнабожаца као три анђела. А требало би да оне стоје не пред људима, него пред самим Богом у Тројици слављеном, јер очи грешних људи беху недостојне да гледају на светолепа лица њихова која сијаху ангелском лепотом и благодаћу Светога Духа. Мучитељ се дивљаше како се таква лепота, какву он никада не виде ни у царским дворовима, могла сачувати у пустињи. Јер, иако тела светих девојака беху потпуно изнурена од многих трудова и постова, ипак лица њихова не изгубише своју девојачку лепоту него је још више стекоше. Јер где срце бејаше пуно духовне радости и весеља, тамо не могаше увенути красота лица, по речима Светога писма: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Има и у уздржању нешто такво што, уместо изнурености, краси лепотом лица људска, као што то би са Данилом и Три младића, јер они, иако живљаху у посту и уздржању, лепотом својом превазилажаху све младиће на царском двору. То се исто догодило и са светим девојкама, те лепота ових цветова пустиње, кћери Божијих, која превазилажаше сваку лепоту кћери људских у свету, беше необјашњива за ум људски.

Кнез најпре упита свете девојке како се зову и одакле су. Оне одговорише да се по имену Христовом зову хришћанке, а да су им на крштењу дата имена: Минодора, Митродора и Нимфодора, да су рођене сестре, и да су из Витиније. Онда кнез настави реч своју, и надајући се да их ласкама придобије за своје злочешће, он им говораше: О, дивне девојке, вас велики богови наши заволеше и таком лепотом обдарише; и они су готови да вас још већим богатствима обдаре, само им укажите поштовање и заједно с нама принесите им жртву и поклоњење; а ја ћу вас похвалити пред царем. И кад вас види цар, заволеће вас и обдарити многим даровима, па ће вас удати за велике достојанственике своје, и ви ћете бити уваженије, славније и богатије од других жена.

Тада најстарија сестра Минодора отвори своја ћутљива уста и рече: Бог нас је створио и ликом Својим украсио; ми се Њему клањамо, а за друге богове нећемо ни да чујемо; дарови пак ваши и почасти за нас су ђубре које треба ногама изгазити. Ти нам још и високородне мужеве од твога цара обећаваш. Али, ко може бити бољи од Господа нашег Исуса Христа, коме се вером заручисмо, чистотом присајединисмо, душом прилеписмо, љубављу сјединисмо? Он је наша част и слава и богатство; и од Њега нас не само ти и цар, него ни сав свет неће моћи одвојити. – А Митродора, друга сестра, рече: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 1. 6. , 26). Јер шта је овај свет за нас према љубљеном Женику и Господу нашем? Исто што и блато према злату, тама према сунцу, жуч према меду. Зар ћемо ми ради таштег света изневерити љубав Господњу и погубити душе своје? Никада!

Много ви говорите, рече мучитељ, јер нисте виделе мучења и нисте задобиле ране; а када их упознате, друкчије ћете говорити. – Најмлађа сестра Нимфодора одговори смело: Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света, уједини све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити и свима мучитељима руке уморити и све врсте мучења исцрпети, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрт вечним животом.

Но кнез им рече: Као отац вам саветујем, децо, послушајте ме и принесите нашим боговима жртву. Ви сте рођене сестре, стога немојте пожелети да једна другу видите у стиду, бешчешћу и мукама, и да видите лепоту своју унакажену. Не гово рим ли вам истину? Зар вам моје речи нису на корист? Заиста Вам дајем очински савет, јер не желим да вас видим обнажене, бијене, кидане и дробљене у комаде. Зато испуните моју вољу, да бисте стекле не само моју него и цареву благонаклоност, и примивши сва блага проживеле свој живот у срећи. А ако ме не послушате сада, одмах ћете бити стављене на горке муке и тешке патње, и лепота ће ваша пропасти.

На ове речи Минодора одговори: Судијо, нити нам је твоје ласкање пријатно, нити твоје прећење страшно; јер знамо да наслађивати се с вама богатством, славом и свима временим уживањима јесте припремати себи вечну муку у паклу, а трпети за Христа времене муке значи заслужити себи вечну радост на небу. Та срећа коју нам ти обећаваш непостојана је, и муке којима нам претиш времене су; а муке које је Господ наш спремио за оне који Га мрзе вечне су, и обиље милости које Он чува за оне који Га љубе безгранично је. Због тога не желимо ваша пролазна блага, нити се бојимо ваших привремених мука; али се бојимо паклених мука и гледамо на небеска блага, јер су вечни. Но најглавније је ово: ми љубимо Христа, Женика нашег, зато једнодушно и желимо умрети за Њега, и то умрети заједно, да би се видело да смо ми сестре више по духу него по телу. И као што нас је једна утроба родила на свет, тако нека нас и једна мученичка смрт за Христа изведе из овога света, и нека нас једна палата Спасова прими, и тако ћемо вавек остати заједно.

Затим подигавши очи к небу уздахну и рече: Исусе Христе Боже наш, ми се нећемо одрећи Тебе пред људима, не одреци се ни Ти нас пред Оцем Твојим који је на небесима. – Онда се опет обрати мучитељу са речима: Хајде, судијо, мучи нас! Удари ранама тело наше које ти изгледа лепо; за тело наше не може бити лепши украс ни злато, ни бисер, ни скупоцена одећа од рана за Христа нашега, које ми давно желимо да примимо. – Кнез јој на то рече: Ти си најстарија по годинама и разуму, и дужна си учити друге да се повинују наредбама царевим и нашим; а ти и сама не слушаш, и друге квариш. Молим те: послушај ме, испуни наређење, поклони се боговима, да би и сестре твоје, угледајући се на тебе, учиниле то исто. – Но светитељка му одговори: Узалуд се трудиш, кнеже, узалуд се стараш да нас одвојиш од Христа и приволиш на поклоњење идолима које ви називате боговима. Ни ја ни сестре моје нећемо то учинити, јер је у нас једна душа, једна мисао, једно срце које љуби Христа. Стога ти саветујем, не троши више речи, него нас испитај на делу: биј нас, сеци, пеци, кидај на комаде; тада ћеш увидети да ли ћемо се покорити твоме наређењу. Ми смо Христове, и готове смо умрети за Христа.

Саслушавши ове речи кнез Фронтон се попуни јарости и сав гнев свој изли на Минодору: он одмах нареди да две млађе сестре одведу, а да Минодору обнаже и бију четири џелата. Док светитељку бијаху, објављивач викаше: О дај поштовање боговима и хвалу цару, и не омаловажавај законе његове! – И тако два сата бише Свету Минодору. Најзад јој. мучитељ рече: Принеси боговима жртву! – Мученица одговори: Ништа друго и не радим, него само жртву приносим. Зар не видиш да сву себе принесох на жртву Богу моме?

Тада мучитељ нареди слугама да још немилосрдније бију Свету Минодору. И бише је по целоме телу без милости, размрскавајући јој зглобове, ломећи јој кости и дробећи јој тело. Но света мученица, обузета свесрдном љубављу и чежњом за Бесмртним Жеником, јуначки трпљаше муке, као не осећајући болове. Најпосле, она из дубине срца ускликну: Господе Исусе Христе, весеље моје и љубави срца мога, к Теби прибегавам, надо моја, и молим Те: прими у миру душу моју! – И ово рекавши испусти дух, и оде к љубљеном Женику свом, украшена ранама као скупоценим накитима.

Након четири дана мучитељ изведе преда се на суд Митродору и Нимфодору, и положи пред ноге њихове мртво тело најстарије сестре њихове. Чеоно тело Свете Минодоре лежаше наго, без икаквог покривача, од главе до ногу сво покривено ранама, зглобови сви размрскани. Призор беше потресан за све. Мучитељ то учини, као да је хтео рећи младим девојкама: Видите ли сестру вашу? То исто и вас очекује. – И надаше се мучитељ да ће се ове две сестре, видећи тако страховито унакажено тело своје сестре, уплашити и покорити се вољи његовој. Присутни пак људи, посматрајући мртво и свирепо изранављено тело, не могаху угушити у себи природно осећање жалости, и потресени отворено плакаху. Једино кнез мучитељ беше тврд као камен и биваше све свирепији. Мада сама природа и љубав према сестри побуђиваше и свете девојке, Митродору и Нимфодору, на сузе, ипак их велика љубав према Христу задржаваше од плача, и чврста нада да се њихова сестра већ наслађује весељем у палати свога Женика, и чека њих да и оне, украшене таквим истим ранама, похитају доћи и стати пред лице свежељеног Господа. То задржаваше свете девојке од суза, и оне, гледајући на свето тело што пред њима лежаше, говораху: Благословена си ти, сестро и мати наша, ти си се удостојила добити мученички венац и ући у дворе Женика твога. Стога се помоли преблагом Господу кога сада гледаш, да Он не оклевајући нареди и нама да дођемо к Њему твојим путем, да се поклонимо Његовом величанству, да се насладимо љубави Његове и да се веселимо с Њим вавек. А ви, мучитељи, што се нас већ не убијате? Зашто нас лишавате удела миле сестре наше? Зашто нам брзо не поднесете чашу смрти, које смо жедни као најслађег пића? Ево, удови су наши готови на раздробљење, ребра су готова на жежење, тело је готово на растрзање, главе су готове на одсечење, срце је готово на јуначко трпљење. Хајде, почните свој посао, не очекујте од нас ништа више, јер ми нећемо преклонити колена пред лажним боговима. Ви видите како ми свесрдно желимо смрт. И шта ви још хоћете? Умрети са сестром нашом за Христа Господа, премилог Женика нашег – ето, то је наша једина жеља.

Судија, иако увиде да су ове свете девојке неустрашиве и да је непоколебљива жеља њихова умрети за Христа, ипак он и надаље покушаваше да их ласкама лукаво придобије за своју мисао. Но сестре одговорише: Бедниче, када ћеш престати да се противиш нашој чврстој одлуци? Ти знаш да смо ми једног корена гране, да смо рођене сестре; буди уверен да ми и мисао једну имамо. То си ти могао схватити и од тобом убијене сестре наше. Јер када она, немајући пред очима својим ниједан пример јуначког страдања, показа толику силу у трпљењу; онда шта ми треба да урадимо, гледајући сестру нашу која нам собом даде пример? Зар ти не видиш како она, мада лежи са затвореним устима, својим отвореним ранама поучава нас и упућује на страдалачки подвиг? Не, ми се нећемо раставити од ње, нити ћемо раскинути нашу сродничку везу, него ћемо и ми умрети за Христа као што и она умре. Одричемо се богатстава која нам обећавате; одричемо се славе и свега што је од земље и у земљу се поново враћа; одричемо се смртних женика, пошто имамо Бесмртнога: Њега једино љубимо, и Њему као мираз нашу смрт за Њега приносимо, да бисмо се удостојиле бесмртности у вечној, чистој и светој палати Његовој.

Тада мучитељ, изгубивши сваку наду, страховито се разјари и нареди да Нимфодору одведу, а да Митродору обесе и свећама јој пале тело. Тако би Митродора мучена у току два сата. Трпећи такво мучење, света мученица подизаше очи своје к једином љубљеном Женику свом за кога страдаше, просећи од Њега помоћи. Скинувши је са дрвета опаљену као угаљ, мучитељ нареди да је силно туку гвозденим штаповима, ломећи јој све удове. У таквим мукама Света Митродора, призивајући Господа, предаде у руке Његове свету душу своју.

Када она издахну доведоше и трећу овчицу Христову, Свету Нимфодору, да види мртва тела својих двеју сестара, те да би се, уплашена опаке смрти, одрекла Христа. И кнез јој стаде лукаво говорити: Дивна девојко, ја се дивим твојој лепоти више неголи ма чијој, и жалим твоју младост. Богови су ми сведоци да сам те заволео као своју кћер. Само приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш наћи велику милост у цара: он ће те наградити многим имањима и почастима. А ако то не урадиш, зло ћеш погинути, као и твоје сестре чија су тела пред тобом. – Међутим, Света Нимфодора, сматрајући ове речи као ветар, не обрати пажњу на њих, него с ниподаштавањем изружи идоле и идолопоклонике, и као Давид говораше: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12.16). Видећи да речима не постиже ништа, безаконик нареди да Нимфодору обесе нагу и да јој тело стружу гвозденим ноктима. А она у тим мукама не показа ни најмање нетрпљења, нити јаукну, нити уздахну, већ само, подигавши очи своје к небу, мицаше уснама, што беше знак њене усрдне молитве Богу. И када биров викаше: „Принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођена од мучења“, светитељка одговори: Ја себе принесох на жртву Богу моме; мени је слатко страдати за Њега, а умрети – добитак.

Најзад мучитељ нареди да мученицу бију гвозденим штаповима све док не издахне, и Света Нимфодора би убијена за исповедање Исуса Христа.

Тако три девојке својом мученичком смрћу прославише Свету Тројицу.

Међутим, мучитељу не би доста што их је мучио живе, него он чак и на њих мртве изли свој неукротиви бес: јер он нареди да се наложи велики огањ и у њега баце тела светих мученица, да сагоре. Чим се приступи овоме, изненада с великим громом паде огањ с неба и за трен ока сагоре кнеза Фронтона и све његове слуге који мучаху свете мученице. А на запаљену ломачу паде велики дажд и угаси ватру. А верни, узевши тела светих мученица која ни најмање не беху повређена од огња, чесно их погребоше близу Топлих вода у једном гробу.

Тако оне које роди једна утроба, прими један гроб, да би оне, нераздвојне за живота свог на земљи, биле нераздвојне и после смрти. Сестре на земљи, оне остадоше сестре и на небу; сестре – у гробу, сестре и у палати Женика свога. Над њиховим телима би подигнута црква у име њихово, и од њих истицаху исцељења као реке, у славу Пресвете Тројице, и у спомен трију светих девојака, чијим молитвама нека се и ми удостојимо гледати Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/22/svete-mucenice-minodora-mitrodora-i-nimfodora-2/

Када читаш Јеванђеље, не тражи задовољство, не тражи узбуђење, не тражи светле мисли; тражи да видите непогрешиву свету Истину.

Не задовољавај се само бесплодним читањем Јеванђеља, труди се да испуњаваш његове заповести, читај га делима. То је књига живота и потребно је читати је животом.

Немојте без разлога мислити да најсветија међу књигама, Четворојеванђеље, почиње Јеванђељем по Матеју, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј више учи о томе како испунити вољу Божију, а његова упутства су погоднија за оне који започињу пут ка Богу; Јован открива пут сједињења између Бога и човека, који се обнавља заповестима, а који је доступан само онима који су напредовали на путу Божјем…

Бог је открио Своју вољу ништавној трунчици прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља – у твојим је рукама. Ти можеш и примити и одбацити вољу твог Саздатеља и Спаситеља, гледајући по томе како теби одговара. Твој вечни живот и вечна смрт је у твојим рукама: дакле, расуди колико је потребно да будеш опрезан, разуман. Не играј се својом вечном судбином!

Скрушеног духа се моли Господу, како би ти Он отворио очи да видиш чуда која су сакривена у Његовом закону (Пс 119,18), а то је – Јеванђеље. Очи се отварају, и увиђа се необично исцељење душе од греха, које се извршава речју Божијом. Исцељење телесних слабости било је само доказ исцељења душе, доказ за телесне људе, за умове заслепљене чулношћу (Лк 5,24).

Свети Игњатије Брјанчанинов

Извор: Манастир Подамине

„Све је лоше, све је изгубљено, свуда су само лопови и преваранти.“ Ако често понављате ове мантре, требало би добро да размислите. Архимандрит Маркел (Павук), наставник аскезе на Кијевској духовној академији, говори о раним знацима морбидне страсти.

Како неко може остати на правом путу и избећи депресију због све већих изазова времена и немогућности да се са њима избори? Како савремена особа може избећи да полуди под сталним притиском?

У светоотачком смислу, депресија се назива очајање. Један облик очаја је туга. Она може бити светла – радосна, благотворна – када особа оплакује своје грехе и грешке, и као резултат тога долази до покајања. Али постоји и неразумна туга – када је особа изгубила нешто (на пример, положај који је заузимала) или вољене особе – и због тога постаје претерано тужна и забринута. На крају крајева, ако одмах не потисну ову страст, уследиће њен хронични облик – очајање – када је цео живот терет: само сиве боје, ни кап радости чак ни од ствари које су их некада тешиле: музика, пријатељи...

– Ово је опасно стање, јер док је у њему, човек чини много глупих ствари, понекад и непоправљивих.

„А најгоре је што он то стање преноси на друге; ми, хтели или не, заражавамо свим лошим стварима једни друге. А када смо окружени срећним људима, постајемо весели оптимисти.“

Важно је разумети ово и не гајити ову страст, јер она не само да утиче на наше расположење већ нас и физички уништава изнутра. Малодушност изазива разне болести и нарушава односе са вољенима. Штавише, малодушној особи је тешко да пронађе право расположење за молитву.

Ово је можда једна од најподмуклијих страсти. Може се јавити без икаквог очигледног узрока. На пример, неки људи се уморе од монотоније и привлаче их све врсте ометања. Као резултат тога, уместо продуктивног рада, особа губи много драгоценог времена на празне активности. Ово је посебно тачно сада, са брзим ширењем интернета и његовим безграничним могућностима. Ако особи недостаје вера и страх Божији, не само да губи много свог времена, већ и директно, често несвесно, уништава себе посећујући неприкладне веб странице. А ако хришћанин падне у овај понор, може потпуно заборавити свој хришћански позив, своју одговорност према Богу и уништити себе.

Који су знаци прве фазе очаја? Апатија, недостатак интересовања за живот и његове боје..? Како можете уочити сам почетак болести?

– Људи који су депресивни обично кажу: „Све је лоше, све је изгубљено, само су лопови и преваранти около.“ То су почетни знаци.

Свети пророк и псалмопојац Давид такође пише у једном псалму да је све лоше, да не види ниједног праведника око себе: „ Покварили су се, учинили гнусобе; нема никога који чини добро“ (Псалам 13). Али Давид је тако размишљао не из очаја, већ из контакта са Божанском енергијом, чијом светлошћу је видео несавршености оних око себе. Он је гледао „одозго“, док ми покушавамо да разазнамо свет око себе „одоздо“, из куле сопствене болести и духовне кратковидости.

„Ако је све лоше, да ли је само теби тако? Особа са небом у срцу види све око себе другачије, без облака. Али када се појави низ невоља, проблема на послу, са децом... То је разлог за узнемиреност.“

Готово нико не може да избегне узнемиреност у таквој ситуацији. Али је важно да одмах сакупите сву своју снагу и фокус како бисте превазишли ово искушење.

- Како?

„Ми хришћани имамо најпоузданији лек за све проблеме — молитву. Чак и ако, у стању туге и очаја, уопште не осећамо жељу за молитвом, веома је важно да се натерамо да се молимо. Чак и ако то не желимо.“

– Барем вапај из срца: „Господе, помилуј“, ако ниси спреман за више?

„Наравно. Осим тога, ако ти се сам не молиш, требало би бар да замолиш друге да то ураде за тебе. А онда ће, мало по мало, меланхолија проћи.
Постоји народна изрека: „Молитва и рад ће све победити.“ Поред молитве, важно је натерати себе да се бавиш неком корисном активношћу. Малодушност се обично појачава када је човек беспослен. Није случајно што Свети Јован Лествичник изједначава малодушност са лењошћу.“

– Шта се дешава током молитве?

Човек поново успоставља изгубљену везу са Извором живота — Богом, Који је благодат, љубав и радост. И тада, без обзира на то какве га туге сналазе, чак и у најтежим тренуцима, на самртној постељи, вера и молитва му помажу не само да одржи свој дух већ и да се радује у њему.

Наша вера је, по дефиницији, динамична ствар. Вера не може остати статична, јер није извршавање ритуала, већ живот у земаљској стварности. Живот је раст и развој. Раст и развој хришћанина је превазилажење пале природе, инерције греха, унутрашње инерције и млакости. Без кретања, борбе, раста, развоја и обогаћивања, вера се своди на спољашње испуњавање прописаних дужности. Или – у најбољем случају – на наду у практичну помоћ у тешким животним ситуацијама. Али конкретна помоћ не долази увек, и то је обесхрабрујуће. А спољашње испуњавање прописаних дужности не доноси духовне плодове, не доноси истинску радост и неизбежно, једног дана, постаје заморно.

Па шта би требало да радимо? Да ли би ово отпадање људи од Цркве требало да нас натера — иако смо несавршени, али, хвала Богу, још увек живи — да размислимо и променимо се? Или ништа не би требало да се промени: свака особа прави свој избор и одговорна је за њега?

Наравно, сваки одрастао човек бира свој пут. Али још једна ствар је такође сигурна. Прво, пастир је одговоран за своје стадо, и то нико није променио; друго, ми, стадо, не можемо и не смемо бити равнодушни једни према другима. Узгред, ово може бити субјективан суд, али усудићу се да кажем: добри људи се хладе и изумиру. Нису глупи, нису празни и нису неморални. Људи које волим напуштају Цркву данас, а самим тим и Христа. И то ме боли. И верујем да не можемо а да не размотримо разлоге.

Оно што ћу следеће написати су запажања и закључци једног дугогодишњег парохијанина.

Прво, да би духовни живот парохијана био динамичан и у развоју, сам свештеник мора да расте и да се развија. Ово важи без обзира на његове године и искуство. Хришћанин је заиста као дрво: док год живи, мора да расте. Посебна карактеристика нашег времена је да је свештенство, посебно у провинцијским епархијама, младо; има много више млађих него старијих свештеника. Млади људи стичу значајно богатство знања из семинара, али да ли разумеју потребу за сталним унутрашњим радом, за личним духовним растом? Да ли разумеју да је та потреба најважнија и да све остало мора да следи? Ако је подстицај за унутрашњи раст слаб, унутрашње брзо замењује спољашње, посебно зато што је ово спољашње тако разнолико, оптерећујуће и интензивно. Једног дана сам водио отворен разговор са релативно младим свештеником, који је био добар, искрен, топао човек и који није случајно дошао у свештенство:

„Знате, не сећам се када сам се последњи пут истински молио: усрдно, без журбе, пред иконама код куће, са женом и децом... Не могу да се наспавам, искачем из кревета и журим као луд; у најбољем случају, да бих очистио савест, укључим снимак јутарње молитве у ауту. А када коначно стигнем кући, планина породичних проблема се сручи на мене, а ноћу сам толико уморан да ми се чини да је све што могу да урадим да се прекрстим и промрмљам: 'Господе, помилуј' и надам се да ће се Он смиловати на мене, недостојног пастира. Заволео сам Светог Јована Кронштатског још у богословији , а сада сам једноставно ужаснут и стидим се када себе као свештеника упоређујем са њим. Да ли је њему било лакше него мени? Да ли је он био мање уморан? Морам да се саберем и прегрупишем, али из неког разлога једноставно не могу.“

Видите, ово није чак ни најтужнији случај: ужас, стид и покајање (чак и ако нису баш толико делотворни) указују на то да је вера жива у човеку, да хришћанска савест није утихнула. Свештеник се не правда позивајући се на заузетост или преоптерећеност; он види сопствену кривицу у ономе што се дешава... Али шта ако та покајничка осећања постепено избледе? Шта ако се човек навикне на подељен живот и више не дрхти од помисли: „Позивам друге да се моле, али се сам не молим“? Тада ће сама свештеникова проповед постати само професионална дужност или функција. Да ли се то дешава? Дешава се стално, нажалост. А понекад почиње веома рано.

Свештеник мора да инспирише људе на духовни рад. То се не може постићи никаквом техником. Делује само ако сте сами инспирисани. То јест, ако се трудите за ову свету инспирацију. Вратимо се Светом Јовану, пастиру Кронштатском и све Русије: ко је он, у суштини, био? Парохијски свештеник. Шта је радио? Оно што је сваки од њих требало да ради: да се моли, служи, проповеда, учи, помаже... Зашто је постао оно што је постао, за тако огромну земљу? Зато што је све то чинио искрено, не ослањајући се на спољашњи изглед, из целог свог верујућег срца. Зато што је заиста живео са Христом, а не само повремено мислио о Њему и говорио о Њему из дужности. Правих пастира је увек било и биће, и нико не блокира пут онима који једноставно још нису сазрели. Све је то истина. Али нам недостаје пастирски жар. То је, авај, очигледно. И зато нам је тешко да га сами распламсамо.

Такође доживљавамо недостатак учитеља. Протојереј Генадиј Фаст, у својој изванредној књизи о Спаситељу, „Ко је ово?“, подсећа нас да је Христос првенствено називан „Учитељем“ током свог земаљског живота. Учење је једна од првих дужности свештеника, али какав ниво генерално имамо у том погледу? Схватите ме правилно: прво, имам веома доброг духовног оца, а друго, немам негативно мишљење о свештенству у целини. Али чињеница остаје: лавовски део онога што знам, онога што сваки православни хришћанин треба да зна, научио сам из књига. Књига написаних давно и недавно. Али нико, никада — за толико година у Цркви! — није ми директно говорио о томе како да се молим, каква молитва треба да буде у мом животу; како да избегнем расејаност током служби; од чега треба да се састоји припрема за Причешће, ако не само од механичког рецитовања прописаних канона и молитава; како да научим да живим са сталним сећањем на Бога; како да прихватим неизбежне туге... И о много чему другом. Настава у нашим парохијама је прво пренета у књиге, а сада, вероватније, на интернет. Не, не желим да кажем да не би требало или да нисмо способни да учимо самостално — способни смо, наравно, посебно у одраслом добу и са вишим образовањем. Али настава је управо вођство: заборављамо да ова реч, која се данас често користи, потиче из монашке употребе и првобитно је означавала директан контакт између учитеља и ученика. Учитељ је онај који дели лично искуство, ученик је онај који прихвата ово искуство, верујући учитељу. Ово се не може заменити позивањем на православни интернет (иако је чињеница да такав интернет постоји добра). Ово је прва тачка. Друго, немају сви то исто високо образовање и навику читања сложених књига. Настава подразумева диференциран и индивидуализован приступ ученицима. Одсуство система парохијског образовања доводи до празнина у самим основама доктрине које могу имати страшне последице. На пример: неко ко је у Цркви (или, мало другачије речено, иде у цркву) 10-15 година, не зна шта је Евхаристија или зашто се причешћујемо Светим Тајнама. „Зашто се дуго нисте причестили?“ „Па, оче, чини ми се да сам сада добро, моје здравље се побољшало.“ Вера овде није ни умрла — ако размислите о томе, права хришћанска вера се у овом случају није ни родила. Могло би се навести још много таквих тужних примера.

Још један проблем је проповед. Из неког разлога, не разумеју сви наши пастири да је њихов примарни задатак да науче да говоре. Једноставно, да говоре људима тако да оно што чују настави да одјекује у њиховим главама и срцима. Нису сви, након завршетка богословије, схватили да проповед мора бити припремљена: не можете рачунати на импровизована размишљања наглас, чак и ако сте у служби 40 година. Проповед мора бити кохерентна, јасно структурирана, живописна, разумљива и темпирана: мора имати почетак и крај. Плашим се да чујем оно што је овде већ речено: нема времена, нема енергије... посебно када цркви треба поправка, а нема новца. Реновирање цркве је важно. Али није важније од пастирске речи упућене народу.

Знате ли зашто су нам сачуване проповеди пастира из прошлог и претходних векова – на пример, проповеди Светог Инокентија? Зато што су их они писали. Прво су писали, па су проповедали.

Људи су гладни пастирских речи, то сам приметио небројено пута: не нечега што су прочитали, не нечега на аудио снимку, већ нечега што директно изговара особа којој се обраћамо великом речју „оче“. Понекад, из те глади, могу да прогутају погрешне ствари. Тим важније је, дакле, увек им давати чист, добар хлеб.

Хлеб на коме вера може да живи и расте.

Када управљач Киликије Максимијан, по царскоме наређењу ширећи идолопоклоничко безбожно многобоштво, дође у град Помпеопољ, он сатвори празник тамошњем златном идолу и принесе му многе жртве. У то време тамо се налажаше један младић родом из Ликаоније по имену Созонт, по вери хришћанин, добар по нарави и пун добрих дела, јер се у закону Господњем он поучаваше дан и ноћ. Он беше пастир и пасијаше бесловесне овце, но у исто време он пасијаше и словесне овце, људе, и упућиваше их на добру пашу. Јер ма где он био са овцама, тамо се око њега сабираху други пастири, младићи и људи, и он их учаше познању Јединога Бога, и многе приведе к светоме крштењу, пошто благодат Светога Духа беше на њему.

Једном, пасући овце крај једног извора поред кога стајаше велики храст, Созонт заспа слатким сном и виде божанско виђење које га позиваше к мученичком подвигу и објављиваше да ће то место бити многима на корист, јер ће се осветити вишњом благодаћу, и многи ће наћи спасење на њему и прославиће Свету Тројицу.
Уставши од сна овај добри пастир повери овце другима и остави на том месту свој лик и три стреле на спомен свој, па оде у град Помпеопољ. Видевши да се у граду појачало многобоштво, а света вера погазила, њега срце заболе због тога. И ушавши у идолиште у коме стајаше идол од злата, он одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. У граду наста велика узбуна због тога, и незнабошци почеше тражити кривца и многе стављаху на муке. Но Свети Созонт, не желећи да ко други пострада због његовог дела, сам оде к управљачу Максимијану, објави да је хришћанин и учинилац тога дела, и рече: Ја узех руку бога вашег, раздробих је и злато разделих потребитима. – А када га стадоше испитивати како се усуди да учини такво дело и нанесе срамоту њиховом богу одломивши му и раздробивши му руку, он одговори: Ја то учиних ради тога, да бих дознао немоћ вашега бога. Јер када му откидах руку он ми се не успротиви, нити што рече, нити испољи бол, нити јаукну. А и како се могао успротивити, када је нем и мртав? Када би он био истинити и живи Бог, он би ми се успротивио и не би допустио да му нанесем зло. А ја знајући да је то идол а не Бог, раздробих му руку, па хтедох да га и целог раздробим, да се не бисте клањали делу руку људских, које, премда има и очи и уши и уста и руке и ноге, ипак нити види, нити чује, нити говори, нити пипа, нити ходи, нити може помоћи себи када га бију или га дробе на комаде.

Чувши то, управљач нареди да Созонта муче без милости. Прво га обесише на дрвету и гвозденим ноктима стругаше по ребрима; затим му обукоше гвоздене чизме које изнутра имаху оштре клинце, па га гањаху по граду; а светитељ ходећи у њима слављаше Христа Бога. Потом га опет обесише на дрвету и силно тукоше гвозденим штаповима, те му не само тело него и кости раздро бише. У тим мукама светитељ предаде дух свој у руке Богу.

А када мучитељи видеше да је мученик већ умро, они скидоше тело његово с дрвета, па по наређењу управљача наложише велики огањ да у њему сажегу тело његово, да му верни не би одавали поштовање. И када многонапаћено тело то бацише у огањ, изненада синуше муње и загрмеше громови и удари киша са крупним градом, те се огањ одмах угаси; а људи који беху тамо побегоше од страха, и тело светитељево остаде цело. А када наступи ноћ, верни хтеше да узму свете мошти његове, и не могаху, пошто беше силна помрчина То их веома растужи. Но гле, у поноћи светлост засија с неба над моштима, те их верни узеше и чесно погребоше. Од гроба мученикова биваху многа чудеса; и не само од гроба него и од оног извора под храстом, где свети имађаше у сну виђење, даваху се разна исцељења болесницима благодаћу Христовом и молитвама светога мученика. Због тога доцније би тамо подигнута црква у име Светог Созонта, на слављење у њој истинитог Бога, у Тројици Једнога, коме слава вавек. Амин.

Тропар (глас 4): Мученик Твој Господе, Созонт, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2025/09/19/sveti-mucenik-sozont/

Када Свето писмо говори о срцу, не мисли се на телесни орган, како многи верују, већ на центар људске душе – оно што им је најважније у животу. Ако се овај центар помери, и човек се више фокусира на интелектуални и физички развој него на духовни развој, то неће довести ни до чега доброг. Човек, упркос свим својим каријерним достигнућима, стеченим употребом ума и интелекта, који није неговао своје духовно срце, најчешће се осећа несрећно и усамљено. Верујући родитељи треба да уче своју децу молитви и посту – управо да би срце, као центар духовног живота, заузело своје право место и рађало не гнев и гордост, не телесну похоту и прељубу, већ света осећања смирења, кротости, љубави, целомудрија и тако даље.

**

Рећи ћу и то да душевни мир долази само од победе над грехом и страшћу, а та победа се постиже молитвом, постом и другим врлинама. А што је најважније, човек не сме само носити крст на грудима, већ стално себе изнутра распињати, одрећи се свог гордог ега и пронаћи различите начине да други не служе теби, већ да ти њима служиш несебично.

**

Благодат је сила Божија, кроз коју немогуће постаје могуће. На пример, многи верују да је у нашем времену немогуће остати целомудрено пре брака и верно у браку, али уз помоћ благодати то је могуће. Неки не могу ни дан да не пију, али уз Божју помоћ, човек може потпуно да се одрекне алкохола. Многи не могу а да не проклињу, али благодат их спречава да изговоре иједну ружну реч. Идемо у цркву не само да се молимо, покајемо или причешћујемо Светим Христовим Тајнама, већ управо да бисмо црпили свемоћну божанску благодат тамо .

**

Тренутно се покушава помирити теологија и световно знање, али напредак је спорији него што бисмо желели. Под утицајем медија, многи људи сада нису спремни да се поклоне било ком моралном ауторитету. Најраспрострањенији приступ данас, по мом мишљењу, је оно што се назива аутономна етика : свака особа успоставља своје моралне границе, које се труди да не пређе. Погледајте, многе појаве које се сада сматрају „нормалним“ у очима друштва нису биле само неприхватљиве у 19., па чак и у 20. веку, већ је било срамотно чак и говорити о њима. Чак и ако савремена особа признаје постојање Бога и иде у цркву, то није толико дубоко религиозна ствар колико спољашња, ритуална, а њихови морални стандарди варирају између секуларних „норми“ и хришћанске етике. Као резултат тога, људи не само да губе слику о Богу већ постепено постају дехуманизовани. Зар није време, као у паганским претхришћанским временима, да се филозоф поново појави на улицама, тражећи човечанство?

**

Сваки грех првобитно потиче од мисли. Ако је човек васпитан да разликује добро од лошег, он ће одсећи зле мисли на самом почетку. Али ако није добио духовно образовање, постаје лак плен злог духа, који му саветује да злу мисао замени за добру и да се препусти њој. Ако се то деси, неприметно постаје заробљеник злих мисли, потпуно губећи самоконтролу. На пример, они савршено добро разумеју да их цигарете и алкохол убијају, али нису у стању да их се одрекну. Тако се из мисли развија страст - врста злоћудног раста у души који их духовно убија, чинећи их равнодушним и неосетљивим на туге и радости других. Они стално имају само један циљ - да задовоље своју страст свим потребним средствима. То је коренски узрок крађе, корупције, убистава и других злочина.“

архимандрит Маркел (Павук)

извор

Слагали сте некога, заборавили да се поздравите са неким, нисте се захвалили на помоћи, прекорили или осудили некога, нисте пружили лепу реч подршке, употребили ружан језик у разговору са неким или се негде препустили похотним мислима. То су мали греси због којих се мало људи покаје, али управо они одређују много тога у нашим животима.

Замислите ово: нечије лажи и неискреност довеле су до тога да некоме порасте крвни притисак и одведу га у болницу. Нечије одбијање да их поздрави погоршало је њихово већ депресивно расположење. Старија жена је била приморана да позове водоинсталатера и издвоји део своје оскудне пензије за рад јер је њена комшиница била превише лења да сврати после посла да јој поправи славину.

Неки би могли помислити да нема потребе толико драматизовати ситуацију због ситних грехова. Али ако узмемо у обзир да постоји много људи који се у сваком тренутку препуштају таквој непажњи (вероватно свако од нас), онда се акумулира велика критична маса грехова, тихо почињући да нас све духовно и физички уништава. Зар управо ти мали греси презира и хладног става према другима нису узрок свих наших животних невоља?

Када показујемо равнодушност и тражимо изговоре за мање грехе, постајемо неспособни да се одупремо великим гресима. Злоупотреба моћи, крађа, прељуба, пијанство, пљачка, силовање, убиство и, коначно, ратовање су резултат малих грехова, за које се већина људи никада није покајала и нема намеру да се покаје. Не каже без разлога Господ: „Веран у најмањем и у многом је веран, а неверан у најмањем и у многом је неверан“ (Лука 16:10).

Иако се старе цркве активно обнављају и граде многе нове, не могу сви да пронађу свој пут овде. Неки цркве виде једноставно као прелепе архитектонске споменике, места окупљања оних са несрећним личним животом или старијих бака. Многи верују да треба веровати „у себи“ и не нужно учествовати у црквеном животу. Међутим, управо у цркви, кроз молитву и покајање, можемо црпити благодатну снагу која ће нам омогућити да ређе падамо у мање грехе и тиме се заштитимо од великих грехова.

Само тамо где постоји стална, невидљива духовна борба против духова зла на небесима, као и против сопствених грехова, великих и малих, успоставља се истински мир и враћа се спокој души. Није случајно што управо у црквама, а посебно у манастирима, свака особа доживљава личну благодат, своје срце испуњава радошћу која далеко превазилази удобност свих земаљских задовољстава и забава.

У нашем брзом и непредвидивом времену, када се вредности мењају вртоглавом брзином, а индивидуализам се уздиже у култ, институција породице можда пролази кроз један од најтежих периода у својој историји. Шта је породица за савременог човека? Основа за самоостварење, друштвени уговор или нешто више, са дубоким светим значењем? Често говоримо о кризи породице, о тешкоћама у изградњи односа, али ретко размишљамо о томе какав треба да буде наш став према овом највећем дару и шта он заиста јесте . Хајде да се удубимо у ову тему, ослањајући се на мудрост Православне цркве, њених светих отаца, теолога и савремених психолога, како бисмо пронашли смернице у овом бурном океану савременог живота.

Породица је прва школа љубави, жртве, опроштаја. То је место где човек учи да буде свој и да се даје другима. Хиљадама година породица је била камен темељац друштва, основа његове стабилности и гаранција наставка породице. Међутим, данас се ситуација променила. Млади људи одлажу брак, преферирајући отворене везе или усамљеност. Разводи су постали уобичајени. Деца се доживљавају као терет, а не као благослов. Који је разлог за такву промену? Можда смо изгубили исправно разумевање шта је породица и која је њена права сврха.

Покушаћемо да идентификујемо проблеме, али и да понудимо решења, показујући како Црква верује да породица треба да изгледа и како се наше савремене идеје разликују од овог идеала. Тражићемо одговоре како бисмо повратили истински став према овој светој заједници.

За Православну цркву, породица није само друштвена јединица или место за задовољавање личних потреба. Она је нешто много дубље, узвишеније и светије. Свети оци називају породицу „малом црквом “. То значи да је она позвана да буде место где се Божанска љубав пројављује и остварује, где чланови породице духовно расту, спасавају се и освећују.

Темељ православне породице је Тајна брака (венчања), која се обавља у Цркви. Ово није само формалност или лепа церемонија, већ стварно дејство Божје благодати, које сједињује двоје људи у једну целину – „једно тело“ (Матеј 19:6). Сврха ове Тајне није само благослов за физички наставак породице, већ пре свега освећење сједињења за заједнички духовни подвиг.

„Брак је велика тајна, јер је слика самог Христа и Цркве. То је почетак, темељ и корен свега што је добро у животу човека“, учи нас Свети Јован Златоусти у својим „Беседама на Књигу постања“ (Беседа XLI).

Златоуст наглашава да је црквени брак пут ка освећењу и спасењу, а не само телесна заједница. Супружници не живе само заједно, већ учествују у делу међусобног спасења.

Православно схватање љубави у браку значајно се разликује од секуларног. То није само страствена љубав (ерос) или пријатељска наклоност (филија), већ пре свега агапе-љубав – жртвена, несебична, самоодрицајућа, усмерена на добро другога, а не на своје. То је љубав, која „је стрпљива и благотворна, не завиди, не хвали се, не надима се, не понаша се грубо, не тражи своје, не раздражује се, не памти неправду, не радује се безакоњу, а радује се истини; све сноси, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје“ (1. Кор. 13:4-8).

Знаменити богослов протојереј Александар Шмеман пише у својој књизи „Основи хришћанског живота“: „Брак, према учењу Цркве, је пут ка Царству Божијем, а не само начин људског постојања. То је пут на којем двоје људи, волећи једно друго, жртвују себе зарад другог, претварајући свој живот у вечни дар.“

Ова жртва постаје камен темељац истинског породичног живота.

Породица у православљу је школа врлина. Овде се негују стрпљење, смирење, способност опроштаја и милосрђе. Брак није рај на земљи, већ духовна лабораторија где се душа преображава кроз рад и борбу са сопственим егоизмом.

Свети Теофан Затворник је у својим писмима често истицао важност духовног рада у породици: „Супружници треба да буду учитељи и помоћници једно другом на путу спасења, а не препрека. Ако свако тежи Богу, онда ће њихов савез бити благословен и јак“ („Писма о духовном животу“).

Деца, у овом контексту, су највећи благослов и одговорност. Она нису препрека самоостварењу, већ, напротив, дар од Бога, кроз чије васпитање и сами родитељи духовно расту, учећи се безусловној љубави и жртви.

Нажалост, савремени ставови према породици су често далеко од описаног идеала. Живимо у ери којом доминирају секуларни и конзумеристички погледи, мењајући саму суштину брака и породичних односа.

Један од главних проблема је претерани индивидуализам. Савремени човек је све више усмерен на себе, своје жеље, потребе и „самоостварење“. У том контексту, породица се често доживљава као средство за постизање личне удобности и среће, а не као простор за жртвено служење и духовни раст. Ако партнер престане да задовољава моје потребе, постаје „незгодан“ и лако заменљив.

Православни психолог Дмитриј Авдејев је често истицао овај проблем у својим предавањима и књигама: „Многи млади људи приступају браку са конзумеристичке позиције: шта ћу добити од свог партнера? А не са хришћанске позиције: шта могу да дам? Као резултат тога, при најмањој тешкоћи, када се очекивања не испуне, породица се распада, јер није положен темељ жртвене љубави“ („Породица: Радост и бол“).

Данас постоји тенденција да се брак одложи или потпуно одбије. Млади се плаше одговорности, везаности и ограничења која, како мисле, породица намеће. Уместо да оснују породицу, многи више воле „пробне“ кохабитације, лишене благодати Свете тајне и праве одговорности.

Митрополит Антоније Сурошки, који је дубоко разумео проблеме савременог човека, рекао је: „Живимо у свету у коме се људи плаше обавеза. Желе слободу, али не разумеју да је права слобода слобода да воле, слобода да буду одговорни за другог. Без обавеза нема дубине, нема праве љубави“ (Брак и породица).

Модерна култура, презасићена романтичним филмовима и поп музиком, ствара искривљену представу о љубави као стално цветајућем ватромету емоција. Када те емоције избледе, људи погрешно верују да је „љубав прошла“ и траже нове сензације. Истовремено, заборављају да права љубав нису само осећања, већ и воља, одлука, свакодневни рад, стрпљење и опроштај. Срећа се поистовећује са одсуством проблема и максималним задовољством.

Психолог Људмила Петрановска, иако није искључиво православни психолог, њена запажања о породичним кризама су у складу са православном визијом: „Људи често траже срећу споља, у партнеру, у околностима, уместо да је граде у себи. А када наиђу на неизбежне тешкоће, верују да су погрешили у свом избору или да не заслужују срећу. Али срећа у браку није дар, то је заједнички, свакодневни, понекад напоран рад“ („Тајна подршка: везаност у животу детета“).

Одступање од вере и духовних традиција лишава породицу њеног главног значења и ослонца. Без Бога, породица постаје крхка, рањива на спољашње утицаје и унутрашње сукобе. Губи своју свету компоненту и претвара се у погодну или незгодну заједницу две независне индивидуе.

Старац Пајсије Атонски је више пута наглашавао: „Ако у породици нема Христа, нема молитве, нема поверења у Бога, онда је таква породица осуђена на распад. Само Божја благодат може да ојача и сачува супружнике у јединству и љубави“ („Речи. Том IV. Породични живот“).

Јаз између идеала и стварности је очигледан и болан. Али то није разлог за очајање. Православље увек нуди пут ка исцељењу и препороду. Како ми, савремени људи, можемо да вратимо правилан однос према породици?

Први и најважнији корак је повратак Христа у центар нашег породичног живота. То не значи само одлазак у цркву на празнике, већ активно учешће у црквеним тајнама, заједничку молитву, читање Јеванђеља и труд да се живи по Божјим заповестима.

Архимандрит Јован (Крестјанкин), један од најпоштованијих стараца 20. века, рекао је: „Почните и завршите свој дан молитвом. Молите се заједно, пре оброка, пре спавања. Нека Христос увек буде невидљиво присутан међу вама, тада ће ваша породица бити јака и благословена“ („Приручник за супружнике“).

Изградња јаке породице је стални духовни рад. То је борба са сопственим егоизмом, гордошћу и огорченошћу. То је способност да се опрости, да се трпи, да се попушта, да се види лик Божји у ближњем.

Свети Лука (Војно-Јасенецки), лекар и архиепископ, наглашавао је: „Љубав не долази сама од себе и не живи без труда. Она захтева стални рад душе, самоодрицање и жртву. Само таква љубав је способна да створи истинску, неуништиву породицу“ („Дух, душа и тело“).

За ово вам је потребно:

• Понизност – признање сопствене слабости и спремност да се прихвате недостаци партнера.
• Стрпљење – спремност за заједничко превазилажење тешкоћа и искушења.
• Опроштај – способност да се ослободите негодовања и започнете све испочетка.
• Молитва – свакодневни апел Богу за помоћ и подршку.

Значај свесне припреме за брак не може се преценити. То укључује не само предбрачне разговоре са свештеником, већ и самостално проучавање православног учења о породици, читање духовне литературе и комуникацију са искусним брачним паровима. Млади људи треба да схвате да не улазе у лаку авантуру, већ у озбиљну, одговорну и свештену заједницу.

Протојереј Димитриј Смирнов , познат по својој директности у породичним питањима, више пута је позивао на озбиљне припреме: „Пре него што се венчају, младић и девојка треба да се упознају не само споља, већ и духовно. Треба да буду спремни на тешкоће, треба да схвате да је брак крст који носе двоје људи, и тек тада постаје спасоносни крст“ (из серије проповеди „На путу ка браку“).

Деца су највећи благослов и гаранција наставка породичне лозе, као и прилика родитељима да покажу безусловну љубав. Васпитање деце у православној вери је дужност и радост родитеља, што доноси велике духовне плодове.

Дакле, видимо да је сукоб идеалног, православног става према породици са стварним, често искривљеним модерним идејама један од кључних проблема нашег времена. Идеал породице као „мале цркве“, где владају жртвена љубав, смирење и заједнички духовни подвиг, супротстављен је свету у којем доминирају индивидуализам, конзумеризам и страх од одговорности.

Међутим, овај контраст не би требало да нас депресира. Напротив, требало би да постане позив на акцију, на преиспитивање наших вредности. Повратак православним принципима, свесном изграђивању породице на темељу јеванђелских заповести и благодати Свете тајне брака једини је поуздан начин за обнављање и јачање овог светог заједништва.

Породица није само место где живимо. То је место где се спасавамо. То је пут ка Богу, пут ка преображају и вечном животу. Нека свако од нас размисли о томе какав став према породици живи у нашим срцима и покуша да га усклади са Божанским планом, како би наши домови постали истинске „мале цркве“ које сијају светлошћу Христове љубави.

Свештеник Леонид Бартков

https://mitropolija.com/2025/09/17/porodica-u-savremenom-svetu-izmedju-ideala-i-stvarnosti/

Свети пророк Мојсеј Боговидац, велики вођа и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео, али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12).

Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био је праобраз Христа, по речима Св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби Св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога, Мојсеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети свештеномученик Вавила, беше архијереј у Антиохији у време цара Нумеријана. Овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Постиђен цар врати се. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а потом их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.

https://mitropolija.com/2025/09/16/prorok-mojsej-bogovidac-sveti-svestenomucenik-vavila-2/