Свет, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари: само један закон јасно дефинише шта је грех, а шта добро, шта је шта. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим тачкама покушавају да личе на хришћанске законе, али то је само наизглед: у ствари, тамо је све другачије. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлојеђен, ипак су се у њему још сачували неки зачеци природног добра које је у њега приликом стварања уткао Творац, премда они више немају чистоту и светост, него су растворени отровом греха. 

Међутим, оваква људска “истина” оскрнављена нечистотом не може да га научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу већ је пре доводи у велику заблуду. Неверујући људи чине много лепих, чак наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад дају свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, срећу се зачуђујући, чак и херојски поступци – могу се навести примери којима ће многи бити дирнути до дубине душе. И сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, ако она не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, све то – што је толико похвално, све је нечисто и оскрнављено падом и нема пред Богом ону вредност коју му приписују људи. 

Ову важну истину многи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено многи су у недоумици и вређају се, неки се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и за душу таквог хероја је могуће сумњати да је спасена, њему још прети пакао? Зар овакав поступак не спира све човекове грехове? – Звучи наизглед сурово. Међутим, погледајмо с друге стране: ако овај јунак није Христа ради, није по учењу Јеванђеља, није из хришћанске вере црпео снагу за подвиге, ако се ово самопожртвовање није вршило Христовом силом, не у име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без Христовог искупљења, то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да се он оживи, да се он сам ишчупа из ланаца греха. Онда – зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему Христово учење, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве и хришћански подвизи? 
Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера није потребна? 

Како то? Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела ради вере! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се с молитвом, с обраћањем Богу, у што већој тајности, да зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и даће за њих славу у будућем животу. 

И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог не милује човека и не спасава га због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. 

Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. 

У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И грехови света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Ови грехови су тако близу овог добра да међу њима као да нема противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Јунак света чини неки задивљујући самопожртвовани поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, а одмах затим егоизам, самољубље и охолост. У ствари и једно идруго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Само ово добро својим коренима црпе прљаву воду, тајне горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено, у извесној мери узвишено стремљење душе. 

Светитељ Игњатије каже: “Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима не обраћајући никакву пажњу на забрану Господа (Мт. 6, 1-18). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехове, за то што није раскинуо општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, на крају, за само недовољно и често неправилно испуњење заповести” (9, т. 5, стр. 36). 

“Дође ли ти нека добра мисао ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је с Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господа. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша с отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро развићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност с демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовека постаћеш сличан Богочовеку”. 

У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, бива одмерено и оцењено нашим унутрашњим силама, тамо се дешава нешто што личи на тајно саветовање: срце говори своје “за” и “против”, ум своје, осећање, тело, наше страсти, навике, слобости, све се овде труди да да своју реч, и ако се на овом саветовању донесе праведан суд, дело се решава по Христовим законима, оно ће се чинити на спас наше душе, ако пак буде допуштено лукавство ради користи неке страсти, с тајном мишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које се чини без обзира на то како споља оно лепо да изгледа пре души нанети штету него што ће јој донети корист. И било који ситни и једва приметни поступак или корак, увек је у нама праћен овим унутрашњим посвећењем у нечије име, чини се ради земаљског или небеског, Божијег или људског. И често само ово посвећење има већи значај него спољашње дело које се чини, у њему се садржи и главна вредност онога што чинимо пред Богом.

Дрвеће добродетељи које нема своју основу у животворном и дубоком тлу Христових заповести углавном је изнутра изједено црвом таштине и лицемерја. Нарочито често ми, ни сами то не примећујући, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ово тако дубоко лежи у нама, тако често, тако се свуда среће у људима да се са правом може рећи: ретко које наше дело бива чисто од ове извештачености. И ово није тако лако видети у себи, међутим, када с ситуација око нас мења, када бивамо лишени средине у којој су се наши подвизи онима који нас окружују чинили узвишеним изазивајући похвалу одмах се показује да заједно с тим нагло опада и интересовање да се овај труд уложи. 

Многи су то јасно примећивали живећи у манастиру: манастирска самоћа, одсуство мирјана, монотоност лица око пређашњег подвижника врло брзо га натерају на то да остави нарочита дела. Ускоро он једва-једвице носи најпростија послушања, тежак му је и мали труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и сл. чак ни за то више нема снаге. Међутим, кад се у манастиру појављују гости, мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани) овај искушеник одједном одмах оживљује, постаје бодар и енергичан, нема никакве тромости, спреман је да учини стотину дела. У чему је разлог за такву промену расположења? Зар није у томе што ми, налазећи се у многобројном љуском друштву стално из њега црпимо онај сок и енергију, који изнутра хране и покрећу све ово бурно људско море, сву ову светску греховну делатност људи. 

Гордост житејскаја – ево из чега често израста и наша ревност према подвизима, и много тога другог што изгледа да чинимо Бога ради. Како често је Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике, све Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским 

Веома поучне приче се срећу у Отачнику. Ава Евстатије је причао о себи: “Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Кад би звона почела да звоне журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Кад сам стајао у цркви на бденију никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали… 

Умро ми је син: од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се дотицао своје жене: живео сам с њом као с духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни на тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Кад сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. 

Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и угураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором… 

Пошто сам од свих ових привиђења викао у сну дођоше браћа и пробудише ме. Био сам обливен сузама. Уставши пожурио сам код преподобног стараца и павши пред његове ноге испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог – моје страсти и скриване помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас пак видевши да си се наоружао против њега он је устао против тебе. 

Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан. У напомени уз ово казивање светитељ Игњатије каже: “Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог “ја” при чему се пред човеком велича Бог и сва нада на спасење се полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела природно негује своје “ја” и умањује Бога пред човеком. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики свеци, а познати подвижници света, ступивши у монаштво показали врло умерен успех, а неки су и пропали.” 

“Треба испитати,” говори свети Јован Лествичник, “због чега када мирјани који проводе живот у бдењу, посту и подвижништву пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од људи, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разноврсно дрвеће добродетељи које су засадили мирјани, које се храни  таштином као гнојем са ђубришта, гајено како би други видели и како га похвалама гноји земља око њих. Ово дрвеће се, након што је пресађено на пусту земљу коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине одмах осушило. Дрвећу које је васпитано у нези није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва” 

Из књиге ''Тајне болести душе''
Архим. Лазар Абашидзе

http://www.prijateljboziji.com/_O-jevanđelskom-i-ljudskom-dobru/57191.html

Преподобна Пелагија




Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско." Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег.

Тропар (глас 8):

У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Пелагијо, радује се дух твој.


Преподобна Таиса


 

Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији виде у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год.

Света мученица Пелагија




Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена, пише св. Златоуст, била је средством не природног пада него заповести Божје", па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега."

С  В  Е  Т  И       Ј  А  К  О  В     Т  у  м  а  н  с  к  и

мошти св. Јакова

А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: ''Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога'' (Лк. 11, 24-26).

Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.

Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?

А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.

Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."

Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност. ''Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."

Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.

Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег. Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.

Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.

Зашто се људи хватају на демонске мамце?

Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.

Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.

Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: ''Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало'' (Пс. 62, 1-2).

Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. ''Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога''.

Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.

Свети Лука кримски
Извор: pravoslavie.ru 

Тако седма књига почиње великом разликом између Аљошиног очекивања прослављања Старца Зосиме и чињеницом да Старац, послије упокојења, почиње да заудара. Ствар је додатно појачана тријумфалним уласком оца Терапонта, лика који као да је универзално осликани мрачњак каквих, на жалост, има свугдје гдје има и истинских Стараца. Терапонт ликује зато што Зосима почиње да трули, зато што на Зосими почињу да се осјете закони човјекове природе послије пада. Терапонт је мрачан, демонимологијом оптерећен човјек. Његов наступ, сам по себи, казује шта стоји у основи много којег мрачњаштва: опсједнутост собом, својим моћима (Терапонт улази у просторију са ријечима „изгонећи изгоним“), али и завист (Терапонт не крије да „нема правде“ у чињеници да су Зосиму вољели као духовника и да ће га сахранити опијелом јеромонаха, док то са њим није случај). У сваком случају, Терапонт набраја наводне Зосимине гријехе, међу којима је, урезало ми се у сјећање, био и гријех „давања лијекова“ тј упућивања својих духовних чада не само на молитву него – види, молим те, „безобразлука!“ – и на лијекове и љекаре!
Достојевски нам је испричао класичну причу о човјеку који је схватио Бога као аутомат. Чак је и Аљоша помало такав (можда зато што смо сви помало такви). Сви очекују да ће Зосима да просија нетрулежношћу. И сви су помало разочарани што се то није десило. Терапонт је „адвокат“ тога става – он налази и зашто се то није десило. Међутим, два сљедећа поглавља („Главица лука“ и погтово „Кана Галилејска“) дају нам истински одговор: Старац Зосима, у сновиђењу Аљошином, већ је у присуству Божијем. И то не у прослављеном Царству, него ту, у животу, на једној свадби, у свакодневици. Светост није нетрулежност, него је Близина Божија – светост. Бог није аутомат. Он не даје светост и нетрулежност као ЈНА пензију.Не можемо се позвати на своје или туђе „заслуге“ пред њим. Можемо само на љубав. Јер Он, у премудрости, одређује ко ће бити прослављен и нетрулежношћу, а ко не. Али нетрулежност је знак, а не садржај светитељског пребивања са Богом. 
Међутим, није случајно да је менталитет који Бога схвата као аутомат за испуњавање жеља, некакав животни џу-бокс, замјерао Старцу Зосими то да је „слао код љекара“. Данас један такав менталитет није толико чест, као у Русији 19.вијека. али, на жалост, постоји. Нисам се једном сусретао са таквим „духовницима“ који вјерују да је сам одлазак код љекара некав знак малодушности и маловјерја.

Светитељи нису аспирини

На жалост, они нису једини. Народ тражи лијека у невољи, а како нам је здравствени систем у тешком стању (као, уосталом, и цијело друштво), неријетко народ тражи лијека код љекара, код свештеника и врачара (било заједно, било неким другим редослиједом). И док одлазак код врачара можемо одмах да одбацимо као било какво рјешење (штавише, духовно и материјално стање болесника се увијек погорша послије тих одлазака), свештеник и љекар су најчешће они којима се људи обраћају. Међутим, први хаос настаје када свештеници почињу да се понашају као фармацеути. Преплављени смо разним „понудама“ у којима се људима којима је потребна вјера, нуде молитве за „посебне потребе“, па се тако одређени „светитељи“ „специјализују“ за рак, за бубреге, „за женске болести“ итд. Тај тужни и комерцијални приступ комбинује сујевјерје, јад, тугу, незнавеност, а помало (или мало више) је понижавајући према самим светитељима који постају нека небеска варијанта „онколога“, „уролога“, „гинеколога“, а њихове мошти некаква копија „аспирина“, „бромазепана“ или цитостатика. 
Знам да ће многи који буду читали овај текст стати овдје и просто, без размишљања закључити да сам против било каквог читања молитава за здравље, Да се одмах разумијемо: нетачно, и у тексту и у пракси. Досад сам увијек са болом у срцу читао тзв „врачевске“ (тачније „љекарске“, „исјцелитељске“ молитве) и то ћу увијек радити са максималним усрђем. Оно против чега јесам јесу двије ствари: 
а) негирање традиционалне медицине
б) стварање привида о Богу и његовим светитељима као аутоматима за излјечење

Дакле, да буде јасан темљни став: Црква се моли, али Црква је одувијек, као и данас упућивала на љекаре као на оне које не смијемо заобићи на путу исјељења! Наглашавам: не смијемо их заобићи! Човјек је биће које не припада самоме себи, него је, по учењу Апостола Павла, његово тијело и биће „храм Духа Светога“. Зато је наша дужност да, кад год имамо реалну медицинску потребу, најприје са повјерењем одемо код љекара. Штавише, Црква има читаву заједницу Љекара Светитеља – од Светог Апостола Луке, преко „бесребреника“ Козме и Дамјана, Кира и Јована, Пантелејмона и Јермолаја и других. Дакле, Црква никад и баш никад није рекла: „не идите код љекара!“ него је љекаре који су вољели људе љубављу Христовом прихватала као светитеље. Они су својом медицином, у љубави према људима оствареном освојили Царство Божије.

Иштите најприје Царство Божије и све остало даће Вам се

прота Дарко Ђого

Све њих и спомињемо у поменутим молитвама за здравље па је, мислим, апсурдно тврдити да љекари не помажу а молити се – Светим Љекарима! Међутим, са овим је повезан још један проблем на коме наше свештенство, на жалост, мало ради. Наш човјек дође у Цркву данас баш као у апотеку: по лијек, али се не би превише здржавао ту. Међутим, Црква не лијечи тиме што има него тиме што јесте. То значи да није довољно послије литургије „прочитати молитве“ него да је наше једино право излијечење – УНУТАР ЦРКВЕ, тачније УНУТАР ЛИТУРГИЈЕ. Сва лијечења су битна, али сва лијечења су залјечења. Ми на крају, ипак, умиремо. Црква је то не да нам само помогне да се залијечимо него да се излијечимо од смрти. Није случајно да је светитељ који је врло рано (1.вијек послије Христа), Свети Игњатије Богоносац говорио о Цркви – уједно онај који је говорио о ПРИЧЕШЋУ као „лијеку бесмртности“. Притом, он није мислио на једно друго погрешно схаватње често данас – оно да се причешћујемо „ради здравља“ и „напретка“. Не, Св. Игњатије говори управо супротно: „када се ми Хришћани окупљамо заједно на Литургију руше се везе сатанске“. Дакле Литургија, скуп људи, сабор, догађај јесте онај који нас лијечи од смрти. То је зато што је једино што нас лијечи од смрти – Царство Божије које тек треба да дође. У Царству Божијем ћемо се, ако Бог да, сабрати заједно око Христа. То сабрање око Христа ће побједити смрт. Дакле, и наше сабирање овдје и сада је оно које нам даје да ћемо моћи побједити смрт. Друго лијека нема. Свако мора да умре своју смрт. А на свакоме је хоће ли васкрсење мртвих дочекати са љубављу као лијеком или са мржњом као отровом у себи.
То је врло битно из два разлога: као свештеници, дужни смо људе упућивати на суштину хришћанске вјере, а не на споредне путеве. Као друго: ми не располажемо Богом. Причати човјеку да се моли ту и ту, да дадне прилог ту и ту, да, ето, баш тада и тада треба да дође у Цркву и биће све у реду – то подразумијева преузимање одговорности за исход наших ријечи. А шта ако не дође до исцјељења? Ко смо ми да располажемо Богом и гарантујемо нешто у име Божије? Да ли смо спремни да се суочимо са посљедицама таквог понашања? Зато је потребно да људе упутимо у суштину, а не да изигравамо приучене љекаре или фармацеуте.

Свештеник и психијатар, психијатар и свештеник

Ипак, ствари су у пракси понешто једноставније када су у питању физиолошке болести. Са психичким болестима је много теже, самим тим што се одређена душевна стања различито манифестују, а психијатрија и теологија, уз изузетак неколико људи који су се трудили да направе спону (В. Јеротић, Ј. Влахос, Н. Лудовикос) и даље намју навику да сарађују. Занимљиво је да, рецимо. Скот Пек у „Људима лажи“ отворено прича да су поједини наизглед „психијатријски“ случајеви заправо прави случајеви онога што су у новозавјетном језику описује као „ђавоиманост“. Психијатријска помоћ није помагала без духовне компоненте (према његовом увиду – без љубави заједнице. Једино што, према С. Пеку, демон не може да схвати јесте љубав. Љубав је лијек). Међутим, много чешћи случај јесте онај да прави психијатријски случај годинама се третира искључиво као „духовни“, а свештеник глуми психоаналитичара. То је оно што Старац Зосима није желио да буде. Сваком болеснику смо дужни да помогнемо, као свештеници и љекари. Али то не значи да смо у могућности да сваком човјеку помогнемо само тако што ћемо годинама слушати сате његових доживљаја и исповјести уколико је у питању, рецимо, схизофренија за коју, ипак, постоје добри медикаменти. Управо као што је Скот Пек имао искуство психијатра који каже да је за посједнутост потребна и духовна помоћ, мислим да смо дужни да увидимо да је за много који психијатријски случај потребна и стручна љекарска помоћ. Јер, истинско излјечење, лијечење за вјечност, учешће у Цркви, свеједно остаје потребно.

Све што се дешава у Цркви – дешава се у сарадњи Бога и човјека. Сваки истински љекар брзо упозна границе медицине. Сваки истински и непретенциозан свештеник убрзо схвати колико је мали у својом молитви, како нестаје док се моли за друге људе, свакоме од нас је познато искуство када нам се срце цијепа у жељи да помогнемо човјеку. Па. Опет: Бог и даље није аутомат за испуњавање наших жеља, чак ни када нам се срце цијепа. Ја живим у згради грађеној за професоре Медицинског и Богословског факултета у Фочи. Све моје комшије су, практично љекари, осим о. Ненада. Драг су ми свијет. Небројено пута су ми помогли, али знам колико су ми пута рекли: ми смо учинили све, реци и ти, молим те, понеку молитву за... Знамо, добро знамо, да човјек може учинити све, али не може располагати Богом.

Али Бог није ту да бисмо њиме располагали. Ма колико покушавали – живот је тајна. Ми једино знамо коначно рјешење те тајне – а то је Свеопште Васкрсење и гледање у Лице Богочовјеку. А и тада, у близини Божијој, почиње тајна свих тајни – тајна бескрајне љубави, јединог истинског здравља...

Фоча, 13.10.2016.

Извор:

У својим предавањима из догматике, велики хришћански теолог Јован Зизјулас, митрополит пергамски, каже отприлике следеће: рећи да је човек створен по лику (образу) Божијем значи заправо потврдити људску слободу, јер овај лик (образ) не представља ни разум ни било какво ограничење ни одређење, већ слободу. Ако је створеном, да би уопште преживело и избегло небиће, неопходно непрестано одношење ка нествореном, тако се назначење човека, и смисао самог његовог стварања, сагледава у остваривању овог јединства створеног и нествореног, које је, рекосмо, услов за живот света. Човек на ово одређење одговара на свом путу ка личности, односно кретању од образа (лика) ка подобију (прилици), где је слобода могућност створеног да се уподоби Богу, односно да уђе у јединство са њим, другим речима, речником светог Павла, могућност човека да постане Бог, Бог по благодати.

Е сад, митрополит Јован у свом евхаристијски, дакле литургијски, заснованом богословљу управо моменте стваралаштва и слободе означава као основне за одређење човека. Значи, управо је стваралаштво, дакле слобода, а не разум, оно што човека разликује од животиње, јер, иначе, шта би га друго разликовало. Тако дакле, каже Зизјулас, животиња може да се бави чак и науком, али уметношћу не може. А стваралаштво и слобода као основне дистинктивне особине човека у односу на животињу се уједињују управо у човековој несавладивој жељи да створи свој свет, да га слободно, попут Бога (јер и он је позван да буде Бог, не заборавите) створи из небића. Друга, подједнако снажна тенденција човека, тенденција и могућност његове слободе, је да одбаци тај свет, да га негира, да га не призна, да га уништи (да, коначно је и то могуће) или да уништи себе. Јер, то је слобода. Зато слобода толико ужасава. Зато се лако предајемо свему што нам је укида, ограничава, свакој заблуди, гласини, сваком лажном пророку, свакој моди.

Дакле, ако се не убије, или ако не убије (ех, да цео свет има један једини врат, па да га…), човеку остаје да, одбацујући овај постојећи свет, ту датост неподношљиву његовој слободи, створи свој властити, нови свет као остваривање сопствене слободе. Али и овде човека чека невоља, јер шта би без невоље: та тежња, неумрла и незатомљива, је у супротности са његовом тварношћу (материјалношћу, за оне који знају само латински), зато што човек није Бог (тек је, сетите се, позван да буде, и то не по природи, суштини, него по благодати, слободи) и не може да ствара из небића. Ограничен је датошћу, постојањем, материјом и представама које није бирао, које нису део његове слободе, него нешто затечено. Јер, он је створен, и не умире зато што је материјалан него зато што је створен. А рекли смо већ како се створеност превазилази, и од чега свет живи.

Уметност се, тако, према митрополиту Јовану, као привилеговани начин остваривања човекове слободе, непрестано сукобљава се светом, са датошћу, а како је модерно доба легитимизовало сваковрсну свест о слободи, то се наизглед типично и најрадикалније одразило у тежњи за разбијењем датих форми. Јер уметност је слобода, дакле слобода у односу на стварност а не њено копирање или издвајање некаквог супстрата из те стварности у виду духа, лепоте, идеје, смисла или чега било, јер то је алхемија, а не слобода. Магија, окултизам, колико год естетизован, је ропство и идиотизам а не дело слободе. Магија не ствара него контролише. Кога брига за магију.

Дакле, пут уметности је разбијање форме, авангарда, рећи ћемо. Али уметност је и комуникација, и ако укидајући форме укинемо комуникацију, нестаје и уметност. Јер шта ће нам слобода ако немамо коме да је саопштимо, да је сведочимо, да будемо у заједници.

Ипак, уметност је имала и друге путеве у модерном добу, које митрополит не помиње, јер нема за то времена у једном предавању о, најзад, догматици. Естетицизам као негирање света кроз негирање првенства природног над вештачким – на пример Вајлдова теорија о природи која подражава уметност а не обрнуто. Или фантастика.

Ако ишта одговара концепцији уметности као стварања света, то је, сложићете се, фантастика. Она као да је максимализација и друго име за саму људску способност имагинације и потребу за стварањем фикције као имагинативног устројства онтолошки различитог од предметне стварности, али ипак, у оваквом или онаквом односу са њом, што фикцији даје спознајни капацитет и легитимитет, а што све ово време није било без значаја у одбрани уметности као такве, од позитивиста и фундаменталиста свих врста.

Какве то светове ствара фантастика? Били они паралелни, алтернативни, будући или једноставно „други“ они су све то у односу на овај, наш свет. Они зависе од наше концепције овог света, односно онога што ми под њим подразумевамо, и његово су тумачење. Фантастика испитује. Али да ли је то довољно, да ли је то довољно нашој слободи, или нам се као излаз и даље нуди само авангарда, или самоубиство (убиство), како рекосмо.

Епска фантастика, како се то некада звало, у најпотпунијем смислу конституише оно што би смо могли назвати „други свет“, и она без обзира на мотивацију тог света нагиње пре свега дуализму и аналогији. Нагиње и окреће се, зато, миту и архетипу. Она тако може нешто да каже о структури створеног света и у том смислу је, када су јој „звезде наклоњене“, њено усмерење у основи космолошко.

Усмерење и потенцијал научне фантастике је онтолошки и, ако имамо баш пуно среће, есхатолошки. Онтолошки у смислу пропитивања технологије, па у том смислу у границе људског, и простор-времена, или како год то што нас толико мучи назвали. Али њено усмерење ка будућности нуди и далеко озбиљније перспективе: јер постоје време, „век“ (еон) и вечност. Чиме би научна фантастика уопште требало да се бави осим овога, веком векова? Њен свет није „други“, него будући, и то би требало да буде велика разлика, у мери која укида чак и могућност аналогије. Али то све ако бисмо имали баш много-много среће са научном фантастиком.

За хорор би се рекло да је његов „свет“ најпре унутрашњи, али без обзира на то, он нас излаже ономе чему нема плате, могућности да сагледамо ужас и привлачност оне „друге стране“, не – не надајте се – у смислу некакве демонологије, него друге стране човекове слободе, оне да склизне у небиће. Хорор није свет, он је ивица. Најзад – метафизика. Негирана дуалност зарад тренутка. Блесак. Ивица. Сечиво. Ваљда има нечега у томе.

Фантастика, не само „футуристичка“, не може без будућности, ни будућност без фантастике. Погледајте, виртуелности, све нелинеарности, синхроницитети и синергизми, све нове и најновије парадигме настају управо на темељима фантастике и светова које је она створила, фантастичне имагинације, рекли бисмо. Наша жеља да избришемо екран, да уђему у слику а не да је гледамо, наш бол за брисањем разлике између субјекта и објекта, себе и света, себе и себе, најзад, све су то фантастични светови у нама, све нас то структурира и усмерава. Неки од тих светова су магијски, неки овакви или онакви, а неки припадају „веку векова“. Граница је личност. Тамо где се личност сачува, тамо крочите. Свет ће и онако да живи, јер мора да живи. Наша слобода је у томе да живимо, и ни у чему другом. У личности, а у чему иначе, је и слобода фантастике.

Ми као људи живимо највећим делом у нереалном познању стварности и самих себе. Нити познајемо нити смо спремни да познамо своје слабости, а с друге стране наша вера је слаба па често заборављамо свемоћ Божију, па чак се понашамо често као да Бог не постоји. Зато је наше духовно стање већином стање оболелости. Дубоко патимо у свету јер не можемо разумети како нам се догађају разне тешке ствари у животу, док истоврмено немамо снаге ни воље да завапимо Богу и поверујемо да он може разрешити све наше тешкоће. Наша пажња је расејана, а воља раслабљена до потпуне духовне парализе. Зато је основа аскетског пута сваког хришћанина јестествено познање своје слабости и немоћи, што није ништа друго до пут покајања. Кажем јестествено, јер сви смо формално увек спремни да кажемо да смо слаби и грешни, али мали број људи то суштински осећа и доживљава. Напомињем, овде није реч само о личној грешности, већ пре свега о јестественом познању пале човекове природе коју ми људи, будући једносушни, делимо и у њој саучествујемо. Најважније на путу смирења и самим тим познања Божије љубави јесте да кроз лично покајање пониремо у познање огреховљене људске природе. Напредујући у том познању, слабости и сагрешења других више не доживљавамо као пад некога другог који је потпуно независан од нас, већ као сопствени пад. Отуда, што више напредујемо у овом познању, све мање осуђујемо и мрзимо, а све више саосећамо и састрадавамо.

Први човек је створен као колективна личност и наш пут повратка Богу управо јесте урастање у колективну личност Христа, новог Адама. Аутономно поимање личног идентитета, односно поимање себе као индивидуе последица је човековог пада и док год пребивамо у палом и огреховљеном стању, себе и све око нас посматрамо кроз призму сопствене индивидуе, себично и парцијално. Почетак духовног исцелења, односно оцелотворења, јесте пут на коме себе и васцели људски род, па и целу створену природу, доживљавамо као део колективне личности Адамове у којој и сами саучествујемо по природи. У том познању други није није наш супарник и непријатељ, већ састрадалник, јер сви проживљавамо последице егзистенцијалног губитка заједнице са Богом. Кроз Христа као Новог Адама, крштењем, а потом и кроз све остале свете тајне исцељујемо се од таквог стања и урастамо у Њега као колективну личност. Другим речима, у Цркви, као историјској манифестацији Христове Личности након Васкрсења и Вазнсења, живимо у новој реалности у којој ћемо потпуније заживети и вечно постојати тек у есхатолошком Царству Божијем.

У практичном смислу, познање палости људске природе уводи нас у метафизички ад јер се суочавамо са ништавилом и смрћу који су последица човековог пада. У том аду никаква људска сила није у стању да нас избави и врати нам живот. Као што је старац Силуан често говорио, ми плачемо Адамовим плачем за изгубљеним рајем, односно заједницом коју смо имали у Богу. Међутим, то пребивање у аду, односно дубоком познању човековог пада, блажи интензивна радост која долази од новог Адама, Христа у чије име смо крштени и избављени од власти смрти и ништавила. Иако још носимо ране греховне пребивајући у смртном и пропадљивом телу, ми већ овде и сада у том аду полупостојања осећамо силину новог живота који долази једино кроз Христа који је сам пут, истина и живот, тако да наша туга и бол постају истовремено преизобилна радост и утеха. Пребивамо у аду, али истовремено осећамо утеху и радост.

Зато је пут духовног силаска у ад кроз познање пале људске природе истовремено и закорак у вечну радост будућег Царства које нам не да да паднемо у очајање и које нашу тугу блажи све интензивнијом надом. 

  Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Пратите Телевизију Храм уживо и путем сајта www.tvhram.rs
Фејсбук страница Телевизије Храм https://www.facebook.com/tvhram/
Твитер налог Телевизије Храм https://twitter.com/TelevizijaHram

Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу. Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети. 

Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13

"Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав."

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Славица Мојсин, психолог

ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА И БРАК

Породица је основна ћелија сваког друштва, а основа на којој се рађа јесте љубав двоје људи који постају муж и жена.

Љубав је стална спремност да себе даш другоме, да се бринеш о њему, да га чуваш и радујеш се због његове радости, као због своје сопствене и жалостиш се због његове туге као и због своје.

Брак је светиња откад га је црква осветила и отад обухвата све три стране људског бића: тело, душу и дух.

Када узајамна љубав помаже обома да духовно узрастају, не завршава се само на њима, већ се преображава на децу која их окружују.

У светој тајни брака, огледа се тајна Божија као тајна јединства, рађа се и настаје тајна породице.

Црква тајном брака и животом у Христу препорађа породицу, утврђује је у вечну грађевину себе, као тела Христовог.

У Православном браку и породици, жена је позвана да се у несебичној љубави покорава своме мужу, као што се црква покорава Христу, а мушкарци да воле своје жене “као што Христос заволе цркву и себе предаде за њу.” Еф 5, 24-25.

У Христовим очима сви су једнаки, нема ни мушкога ни женскога, у ствари брак је савез једнаких.

Породица од самог почетка рађа за цркву. Међутим, данашње друштво презире врлину послушности. Циљ хришћанског брака и циљ друштва нису само различити, већ су у потпуној супротности. Сврха хришћанског брака је вечни живот на небесима са Исусом Христом, док је сврха световног друштва, уживање овде и сада, самоугађање и егоцентризам.

Данашњи начин живота нам намеће прегршт обавеза, па сходно томе супружници не проводе довољно времена заједно, а самим тим ни са својом децом.

Данашња жена се труди да буде равноправна са својим супружником, а та равноправност потире патријахалну породицу. Управо због тог себичлука, родитељи губе ауторитет над својом децом, што ствара проблеме у породици.

Другим речима, широка производна и друштвена делатност, треба да омогући нову ситуацију, да васпитање деце на себе преузму или државне институције или улица.

На тај начин би се елиминисала могућност, којом породица има васпитни утицај на децу у погледу изградње њиховог погледа на свет.

Међутим, овакви ставови нису искључиви. Постоје тренуци у којима је потребно да жена покаже своју јачину, што би значило да је муж послуша. У многим зрелим, духовно развијеним браковима, повезаност мужа и жене прераста у узајамну послушност.

Има много карактеристика успешног брака, али три су најважније:

Похвала – Када се супружници похваљују узајамно, јер похвала храни добар брак.

Време – Успешном браку је оно потребно, брак мора да узраста, а то је дугачак процес. Важно је стрпљење, ако га немамо, нисмо спремни да дуго година радимо на њему, те је такав брак унапред осуђен на пропаст.

Праштање – Оно је кључно за срећан брак, оно треба да буде свакодневно, јер у успешном браку, супружници непрестано траже опроштај један од другог. Када то не чинимо све се више међусобно удаљавамо, ране се не зацељују, однос бива све хладнији и самим тим не прима се благослов коју Бог шаље.

Хришћанско поимање љубави значи жртву, самопорицање јер нема веће љубави од оне да човек положи свој живот за другог. Хришћанска брачна љубав није само радост, она је у много чему подвиг, па и у чувању породице и брачне љубави од саблазни. Приликом свете тајне брака, црква се сећа својих мученика, онако како су они страдали за Христа, тако би и супружници требало да буду спремни на мучеништво ради своје љубави.

Поштовање и љубав према родитељима најлепше је објаснио Свети Владика Николај Велимировић: “Љубав према родитељима, то је главна и основна школа љубави без те школе се не иде даље.

У првом приступу монах се по самовољном напуштању манастира одмах ставља под забрану причешћа, а уколико устраје у својој одлуци лишава се и монашког чина и свештеног (у случају да је и њега примио). Разлог за ово није кажњавање, већ намера да се посрнулом брату укаже на озбиљност последица његове одлуке и да је након таквог поступка немогуће наставити живот у Цркви као да се ништа није догодило. Главни циљ ових мера јесте да се монах подстакне на покајање и врати у свој манастир и настави монашки живот. Као и брак монашки позив није нешто што траје само док постоји ентузијазам и она младалачка, почетничка љубав, већ је дубоко заснован на одговорности и осећању обавезе не само према себи, него и према онима који нас воле. Монашки живот је непрестано вољно принуђавања наше природе, како се каже у Лествици. Познато је да у духовном путу човековом, а поготово у монаштву након периода тзв. бесплатне, почетничке благодати наступа период духовне сувоће и појачане борбе са страстима. И источни и западни монашки писци говоре о тзв. "тамној ноћи", својеврсном ходу по пустињи, коју пролази душа како би се окушала у борби и показала своју љубав према Богу. После овог периода који може да траје годинама долази опет Божија утеха и то на много целовитији начин него код почетника. То је период појачаног суочавања са нашим слабостима и уопште са греховношћу људске природе, без чега нема истинске љубави према Богу и ближњима. Дешава се да неки управо у том периоду посрну и да педагошко "одсуство" Божије благодати протумаче на погрешан начин и помисле да је боље да се врате на стари живот. Тешко је судити о било којој људској души, али је познато да се монашки завети не могу лако избацити из савести човекове и без обзира колико се неко трудио да покаже да је срећан и задовољан, све више се удаљује од Бога и Цркве која га стално подсећа на пут који је својом вољом и као одрасла личност изабрао. Одузимањем монашког чина Црква не одузима одговорност за завете које свако даје лично и тзв. размонашење пре свега има задатак да не дозволи посрнулом монаху да и даље користи своју монашки лик ако већ не живи у монашком поретку. 

У црквеној икономији, и према посебном расуђивању Епископа, питање напуштања монашких завета може да се решава и на другачији начин, али ово је веома осетљив приступ који не може да постане правило и зависи од сваке личности појединачно. У сваком случају, Црква не може да монаху благослови да не живи више монашки јер она не може да га лиши одговорности коју је лично преузео пред Богом и тако-рећи умртви његову духовну савест. Оно што је у неким случајевима могуће јесте да се након одузимања монашког чина омогући човеку да по крајњем снисхођењу заснује породичну заједницу, као другобрачник, како би се он колико-толико одржао у црквеној заједници и наставио да учествује у евхаристијском животу. Наиме и сама пракса другог или трећег брака у Православној Цркви настала је као израз снисхођења у случајевима када дође до раскида брачних завета. Другобрачни обред је покајног карактера и допушта се како неко не би живео у греху и ван црквене заједнице, ако већ није могао да очува брак. Најбоље би било да се, с обзиром на специфичну ситуацију у којој данас живимо, поступак Цркве у случајевима напуштања монашких завета посебно регулише у евентуалној допуни правилника за монашки живот. 

Имајући у виду да случајеви напуштања монашких завета, нажалост, нису данас тако ретки, сматрам да би било добро да се опет вратимо на праксу по којој се завети не полажу и схима не прима барем пре 40те године живота. До тада кандидат за монаштво може да живи монашки живот као расофор, припремајући се за примање завета. Знам да је покојни Патријарх Павле инсистирао на тој пракси. И у западном монаштву постоје степени примања завета, тако да се пуни завети дају тек након целовите припреме и остварења духовне зрелости. 

У сваком случају према онима који су посрнули у свом монашком путу треба показивати искрену љубав не лишавати их духовне помоћи и утехе. Црква је кроз сву своју историју увек настојала да оне који посрну поврати у своју заједницу и не лиши их удела у вечном животу. Зато ова питања не треба гледати суво и јуридички, већ у духовном расуђивању тражити најбољи пут да се пружи помоћ и посрнула душа сачува од потпуног удаљавања од Бога и вечног живота.

Архимандрит Сава Јањић

Извор

Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.

O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).

К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.

У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.

У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.

Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.

Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.

Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.

Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.

По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).

Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!

Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.

Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.

Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.

Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.

Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.

Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама".

После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.

Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!

Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.

Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.

Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.

И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.

Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.

Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.

Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана <]]>6206Sun, 18 Sep 2016 21:14:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BA-%D0%B7%D0%B0%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-r6204/

Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода.[1] Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде.

Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: "Не бој се, Захарија". И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована,[2] имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17).

Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. - Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.[3]

Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22).

А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65).

Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века ... И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76).

А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: "Неће ли тај бити цар Јудејски?" И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: "Горо Божја, прими матер с дететом!" И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.

Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. - Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. - Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова.