И кад наступи одређени дан демонског празника, стече се у Халкидон огромно мноштво народа заједно са стоком, коју доведоше ради приношења на жртву. И настаде празнично светковање, и сви весело приношаху на жртву овце и волове, поклањајући се бездахном идолу, или, боље рећи, демону који обитаваше у њему.

А хришћани тих места, гадећи се богомрског празника и бојећи се грозне претње антипатове, стадоше се скривати овде онде, и сабираху се на тајна места где су се вршила богослужења истинитоме Богу. Међутим мучитељ нареди строго проверавање, да ли се ко не противи његовој наредби, и има ли таквих који се не поклањају идолу Ареја. И нађено би да се хришћани противе мучитељу, не слушајући наређење његово и не одајући демону част која приличи само истинито.ме Богу. Разгњеви се мучитељ што га хришћани не слушају, па нареди потеру за њима и да их доведу на мучење.

У то време у једном тајном месту скриваху се четрдесет и девет хришћана, вршећи молитве; међу њима беше прекрасна девојка по имену Ефимија, високородног порекла, кћи сенатора Филофрона и супруге му Теодорисије, људи побожних. Мучитељу би достављено о овим сакривеним хришћанима, и он нареди да их све похватају и доведу пред њега на суд. Свирепе слуге антипатове, као звери готове на лов, одмах појурише са оружјем у рукама на сабрано Христово словесно стадо. Дом у коме верни тајно служаху Богу, они опколише са свих страна, да нико не побегне; и разваливши врата они стадоше немилосрдно извлачити једног по једног, и пошто их све извукоше, они их поведоше антипату понижавајући их и ругајући им се. Вођени као оне на заклање, свете смирене слуге Христове стадоше пред гордог мучитеља, готови да страдају за Господа све до проливања крви своје за Њега.

Угледавши их, горди властодржац их упита: Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју? - Хришћани одговорише: Царевом или твом наређењу, антипате, треба се повиновати, ако оно није противно Небескоме Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротставити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22, 21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону, а не Богу Вишњему, - то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога истинога који живи на небесима.

Тада мучитељ, отворивши лажљива уста своја и наоштривши као бријач ласкави језик свој, обрати се њима препреденом речју својом, старајући се да ласкама и обећањем дарова и почасти скрене с правога пута на погубно идолослужење њих које Господ стече чесном крвљу Својом. У исто време антипат им прећаше и страшним мукама, ако они не би хтели учинити то што им он и саветује и наређује. А светитељи му на то одговорише: Дарове и почасти твоје, проконзуле, које нам ти обећаваш, ми смо давно одбацили од себе и омрзли их, и сматрамо их као ђубре Христа ради (ср. Флб. 3, 8), јер имамо небеска блага која су већа и боља од свих земаљских блага. Земаљска блага су привремена и непостојана, а небеска су вечна и неизменљива. Страшних мучења пак којима нам претиш, ми се не само не бојимо, него их веома желимо претрпети, да би се показала у нама сила и крепост Бога нашег, којој би се ви удивили и, познавши немоћ ваших одвратних богова, постидели се. Но каква је потреба говорити даље о томе? Почињи што си намислио урадити, па ћеш се убедити да ће у нас бити веће усрђе у трпљењу, него у тебе усрђе ка мучењу.

Тада их мучитељ поче мучити оковима и разним мукама; и свети мученици читавих деветнаест дана беху мучени на разне начине, сваки дан добијајући нове ране и трпећи глад и жеђ. Међу њима беше света девојка Ефимија, млада и дивна; бодрећи је, они јој говораху: Подвизавај се, девојко, ради Небеског Женика; подвизавај се да Му угодиш страдањем: подвизавај се да Га са мудрим девојкама сретнеш, да би те Он заволео као невесту Своју и увео те у Своје дворе.

Затим у двадесети дан они бише изведени на суд, где их антипат упита: Еда ли ћете сада, научени страдањима, хтети да послушате наше наређење? - Тада свети мученици, заједно са светом Ефимијом, одговорише: Не надај се, проконзуле, да ћеш нас скренути с правога пута! Пре ћеш моћи преврнути планине на земљи и покренути звезде на небу, него што ћеш наша срца отргнути од истинитог Бога.

Разјарен овим речима мучитељ нареди да их дуго бију по лицу. Потом видећи да ништа успети не може, он одлучи да их пошаље цару, али нареди да их пре тога затворе у тамницу. Кад их поведоше у тамницу, антипат угледа свету Ефимију, девојку младу и лепу, где међу свим овим светим мученицима сија као луна међу звездама, и он као вук зграби ову овцу из стада Христова. А она подигавши к небу и очи и руке, завапи: Не остави ме, премили мој жениче Исусе Христе, јер се у Тебе уздам! не предаји зверовима душу која Те воли и исповеда свето име Твоје! не дај непријатељу моме да се обрадује због мене! укрепи мене, немоћну слушкињу Твоју, да ме не савлада безакоње!

Мучитељ пак, желећи је привући своме безбожју, измишљаше свакојака средства, ловећи њено девојачко срце и благим речима и многим даровима и разним обећањима. Но света Ефимија јуначки говораше: Не помишљај, мучитељу, да слабост моју можеш лако својим вештим мамцима приволети на твоје безбожје и безакоње; јер иако сам жена по природи, немоћна по телу и млада по годинама, ипак је срце моје јуначније од твога, и сила моја у светој вери јача од храбрости ваше, и разум мој благодаћу Христа мог већи него свих ваших незнабожачких говорника, са којима ви сматрате да сте мудри, а у самој ствари сте безумнији од свих незналица, пошто нећете да познате истинитога Бога, почитујући демона као бога. Нећеш ме, дакле, преварити лукавим речима, као некада змија праматер нашу; и нећеш ми учинити слатким овај горки свет са његовим сластима, које све ради сладчајшег Исуса сматрам за пелен; и нећеш победити силу која се у немоћи пројављује (ср. 2 Кор. 12, 9), ма како били силни твоји напади. Јер се надам на Христа мог, да ме Он неће оставити, нити уклонити од мене крепку руку Своје помоћи док горда глава демона не буде згажена женским ногама.

Посрамљен оваквим речима свете Ефимије, мучитељ се страховито наљути, и одвратну љубав своју коју дотле показиваше према њој претвори у бес, па нареди да се спреми точак за мучење који беше начичкан оштрим ножевима, како би сво тело њено било исецкано и здробљено. Света девојка огради себе крсним знаком и слуге је везаше за точак. И стадоше окретати точак, при чему комади тела мученичина отпадаху и зглобови се раздробљаваху. А она се усрдно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, просвећење душе моје, изворе живота који дајеш спасење онима што се надају на Тебе, дођи ми сада у помоћ, да би сви познали да си Ти - једини Бог и чврста узданица оних који у Тебе полажу наду: неће их задесити зло и ударац неће досегнути до тела њихова, јер Вишњега изабраше себи за уточиште (ср. Пс. 90, 9. 10).

Када се она тако помоли Господу, точак изненада стаде и слуге попадаше изнемогли, јер анђео Божји јавивши се сломи рукуницу којом се окретао точак, скиде са точка свету девојку, исцели је од рана и поврати јој потпуно здравље. Тако исцељена, она радосно певаше благодарећи Бога и славећи свемоћну силу Његову.

Видевши то, мучитељ и сви што беху тамо, бише запањени и много се чуђаху овоме чуду. Уосталом, где злоба ослепи душевне очи, тамо никакве користи не донесе овако велико чудо. Јер они не беху у стању познати крепку руку истинитога Бога: гледајући не виде и слушајући не разумеју, јер се окамени срце њихово (ср. Ис. 6, 9. 10), и чудесно знамење то приписиваху волшебништву.

После тога мучитељ нареди да се усија огромна пећ и у њу баци света Ефимија. Док су пећ усијавали и у њој већ буктала силна ватра, света мученица се обуче у оклоп светих Трију Младића, тојест у молитву, и противу вештаственог огња она запали огањ усрдне љубави к Богу, и подигавши очи к небу говораше: Боже, Ти на висинама живиш и на смирене гледаш; Ти си у Вавилону Три Младића, ради закона Твог предатих огњу, сачувао преко светог анђела Твог читаве и неповређене од огња и послао им росу с неба; Ти и мени слушкињи Твојој буди помоћник, пошто се, о Христе мој, подвизавам ради Твоје славе!

Она то изговори и, наоружавши се крсним знаком као другим оружјем, она стајаше, спокојно очекујући да је баце у огањ. А два војника, Виктор и Состен, којима је било наређено да мученицу вргну у огањ, угледаше дивну појаву која се збивала у огњу: они видеше у пећи ангеле Божије који разбациваху огањ и прећаху им да се не усуде дотаћи се невесте Христове.

Видевши ово чудо, они рекоше мучитељу: Проконзуле, ми се не смемо својим нечистим рукама дотаћи ове свете девојке и бацити је у огањ, макар нас то и главе стало, јер ми видимо изванредно чудо, које твоје очи не виде. И нама је боље трпети твој гњев, него гњев оних лучезарних лица која нам прете из пламена огњеног.

Чувши то мучитељ се разгњеви на њих, и држећи да су хришћани па зато неће да девојку баце у пећ, он нареди да их воде у затвор. А другој двојици војника, који се зваху Кесар и Варије, он заповеди да Ефимију баце у огањ. Ови, дохвативши девојку, бацише је у огањ, али тог часа суну из пећи силан пламен, полете на војнике који девојку бацише у пећ, и ту их на месту сажеже и у пепео претвори, а остале слуге натера у бекство. Светитељка пак, ликујући усред пећи као у светлој палати и у прохладној роси, певаше песму светих Трију Младића: Благословен си, Господе Боже отаца наших, и свеслављен и величан (Дан. 3, 52). - И зби се преславно чудо: огањ се не дотаче свете мученице, нити хаљина њених, јер сам Женик њен нетљени Христос Господ, тајно сиђе у пећ к невести Својој и ороси је небеском прохладом. А кад се пећ угаси, света девојка изађе читава и здрава, што све силно запрепасти. Мучитељ пак, не знајући шта да предузме, нареди да светитељку воде у тамницу, говорећи у себи: ноћас ћу смислити шта ћу урадити с овом волшебницом.

Потом, призвавши к себи Виктора и Состена, мучитељ се свим бесом окоми на њих, и зарицаше се да ће их погубити ако се не поклоне идолима. А они одговараху: Досад смо били у заблуди не знајући истину, а сада познасмо Јединога Бога који је створио небо и земљу: Њему верујемо и поклањамо се; а твојим боговима, којима се и ми раније клањасмо не знајући да нас то демони обмањују, одсада се више нећемо клањати. Ти пак чини с нама што хоћеш: у твојим су рукама тела наша, а душе су наше под заштитом Божјом.

И осуди их мучитељ: да их баце зверовима да их поједу. Идући ка месту где су их зверови имали појести, свети се усрдно мољаху Богу да се смилује на њих и да, опростивши им грехе њихове пређашње заблуде и неверја, настани душе њихове тамо где бораве они који верују у Њега. И одмах дође с неба глас Божји који их позиваше у покој. Чувши то, они с радошћу предадоше душе своје у руке Божје. Зверови пак не дотакоше се тела њихових, и она беху тајно погребена од стране верних.

Пошто прође ноћ и настаде дан, мучитељ седе на судишту, и свету Ефимију изведоше из тамнице; идући на суд она весело певаше: Певаћу Ти, Господе, песму нову! прослављаћу Те, Госпо де, крепости моја! певаћу Те међу народима, и прославићу име Твоје, јер си Ти једини истинити Бог и нема другога Бога осим Тебе. - Тако певајући она дође на суд. Ту је дуго испитиваху, истјазаваху и примораваху да принесе жртву идолима. Но она се не покори. Видећи непоколебљивост срца њеног, мучитељ нареди да је обесе и да јој тело стружу оштрим ножевима. Међутим и после овог мучења она се силом Божјом обрете читава. Затим ископаше дубоку јаму, напунише је водом, и у њу спустише мноштво свакојаких змија, аспида и морских отровних гадова, па мучитељ нареди да свету Ефимију баце у ту јаму. А она, осењујући себе крсним знаком, говораше: Светлости моја, Исусе Христе! Ти си у утроби воденог звера сачувао неповређеним Јону; Ти си избавио Данила из чељусти лавових; Ти и мене сачувај крепком руком Твојом, да се и у мени прослави свето име Твоје.

И са тим речима она скочи у јаму: а змије и гадови пришавши јој не нанеше јој никакву повреду, него се напротив стараху о њеном здрављу, јер је ношаху на себи, не дајући јој да потоне у дубину јаме, препуне водом. И света девојка изиђе благодаћу Божјом из те јаме без икакве повреде.

Мучитељ се онда стварно нађе у страховитој недоумици, не знајући шта да ради са њом. Но желећи је ипак погубити, и мислећи да волшебништво којим мученица, по његовом сматрању, владаше, савлађује само јавне муке а не тајне замисли, он нареди да се ископа друга тајна јама и начичка унутра оштрим копљима, мачевима и ножевима, са оштрицама упереним навише, а споља да се јама маскира грањем и земљом. Онда мучитељ нареди мученици да пређе преко те маскиране јаме, рачунајући да ће она, не знајући ништа, упасти у јаму, натаћи се на оштро оружје, и тако умрети. Међутим светитељка пређе преко јаме лако, као птица прелетевши преко замки; а неки незнабошци, не знајући о тој јами, упадоше у њу и погинуше. Видећи то, мучитељ се веома постиде, и испунише се ту речи Светога Писма: Копа јаму, и ископа је, и паде у јаму коју је начинио (Пс. 7, 16). А света мученица слављаше Бога певајући: Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу Његову? (Пс. 105, 2). Јер мучену слушкињу Твоју, Господе, Ти сачува неповређену од рана, спасе од огња, заштити од зверова, воде и точка, и изведе из јаме. И сада, Господе, избави душу моју од руке исконског непријатеља: грехе младости моје и незнања мога не помени (Пс. 24, 7), него капљама крви Твоје, за мене проливене, очисти прљавштину тела и духа мога; јер си Ти очишћење, освећење и просвећење слугу Твојих.

Проконзул покуша још једном да је придобије ласкавим речима. Он јој рече: Не срамоти род свој; не погубљуј цвет младости своје; не лишавај себе живота! Одај поштовање великом Ареју, па ћеш од свију нас бити поштована, и награђена великом славом и богатствима. - И многе друге ласкаве речи он говораше светитељки, а она га исмеја и изружи као безумника.

Тада је проконзул поново стаде мучити. Пошто је страховито изби штаповима, он нареди да је престружу оштром тестером. А л и тестера ни најмање не повреди свето тело њено. Затим он нареди да је пеку на усијаном тигању; али се и тигањ охлади. Јер анђели беху са невестом Христовом, чувајући је у свима мукама. Најзад проконзул донесе одлуку да свету Ефимију да зверовима да је поједу.

Када светитељку вођаху у циркус, где су је зверови имали појести, она се мољаше Господу да учини крај њеном мучењу, да душу њену прими у Своје руке и нареди јој да из многострадалног тела пређе у жељену постојбину; и говораше: Господе сила! Ти си показао на мени Своју непобедиву силу и несавладљиву десницу; Ти си обелоданио немоћ демона и безумље мучитеља, а мене си уздигао изнад свих мука. Као што си допустио убијање и проливање крви досадашњих мученика, тако сада прими и моју жртву коју Ти скрушене душе и смирена срца приносим, и упокој душу моју у насељима светих и у лику мученика јер си благословен вавек.

Док се света Ефимија тако мољаше Господу, на њу бише пуштени зверови - лавови и медведи; али они, пришавши јој, лизаху јој ноге. Само једна медведица начини јој малу рану на нози, из које потече крв. У то време чу се глас с неба који позиваше светитељку у небеске обитељи, и она тог часа предаде дух свој Господу, за кога свесрдно пострада. И затресе се земља, и град се усколеба, бедеми се рушаху, храмови падаху, и све обузе велики страх. И када у страху сви побегоше из циркуса, свето тело мученице остаде мртво на земљи.

Родитељи свете Ефимије дођоше и узеше свету кћер своју и чесно је погребоше близу града, на растојању једног потркалишта. Они благодараху Бога радујући се што се удостојише бити родитељи такве кћери, која проливањем крви своје постаде невеста Небеског Женика - Христа и Цара свих, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

• Вера
  

|

Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке Патријаршије.

Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару.

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новрг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.

• Вера
  

|http://www.spc.rs/sr/sveti_josif_temishvarski

Иако је молитва привилегија и највећа сила коју је Бог даровао човеку, многи је нису свесни, не познају је и не користе. Неки се, додуше, молитве сете али само у опасности, изненадној тешкој болести или некој несрећи. А има и таквих који, колико год да моле, не виде плодове својих молитвених напора. Бог их, како често кажу, не чује. Ове и сличне недоумице, тема су филма „Помилуј ме, Боже“...

Извор: http://www.prijateljboziji.com/_Pomiluj-me,-Boze.../40024.html

Под старост отишли су заједно у Јерусалим у храм да принесу жртву Богу и тада их је укорио првосвештеник Исахар речима упућеним Јоакиму: "Ниси достојан да се из твојих руку прими дар јер си бездетан". Стари људи су се много ражалостили због ових речи и опет се дадоше на молитву Богу да и њима учини чудо као некада Авраму и Сари, и подари им једно дете за утеху у старости. Бог им је послао анђела небеског да им објави рођење "кћери преблагословене којом ће се благословити сви народи на земљи и кроз коју ће доћи спасење свету". И заиста кроз девет месеци, Ана је донела на свет Свету Деву Марију, мајку Исуса Христа. Јоаким је поживео 80, а Ана 79 година.

http://www.crkvenikalendar.com/slave/2209.php

У вези са теоријом еволуције треба одмах рећи да ни у Светом Писму, а ни у делима Светих отаца не налазимо јасне основе за оправдање теорије еволуције, барем онако како ју је изложио Чарлс Дарвин. Рекао бих да суштински разлог томе није сама чињеница да ли је ова теорија или неки њени елементи научно оправдани или не, већ, једноставно, Свето писмо о стварању света и посебно човека, говори са потпуно другог аспекта. Многи су већ јасно рекли да Књига Постања није астрономски трактат, већ богонадахнути текст, односно виђење. Традиционално Православна Црква приписује Петокњижје пророку Мојсеју, али без обзира ко је састављао и после редиговао ове књиге (што је посебна тема за себе), у својој оригиналној форми почетак књиге Постања има форму богонадахнутог виђења. Другим речима, писац извештаја о настанку света износио је оно што му је било дато од Бога да види, а није развијао научну теорију стварања. Само замислимо како би човек који је живео неколико векова пре нас описао један савремени аеродром, козмичку летелицу или нуклеарну подморницу. Засигурно би се користио језиком свог времена и могао би да опише само један део реалности коју види, али не и да објасни процес како то функционише. Авионе би видео као челичне птице, подморнице као велике китове од гвожђа и сл. Зато почетак књиге Постања треба разумети духовно, а не буквално. Главни акценат јесте на томе Ко је створио свет и са којим циљем, а не детаљно излагање самог процеса стварања. Православна Црква зато никада није долазила суштински у конфликт са науком јер се наука не бави питањем Творца већ емпиријским доказивањем одређених процеса у природи. Зато је наука прихватљива за нашу веру али само у оној мери у колико сама не претендује да објасни и оно што је ван њеног искуства. Наука не може ни да докаже нити да оповргне постојање Бога јер Бог надилази све рационалне појмове људског ума. Јасно раздвајање науке и вере је зато веома важно и тада и науку можемо схватити у оквиру наше вере, као покушај да се барем колико је то у могућности људског ума објасне неки природни процеси око нас.

Данас имамо хришћане који у потпуности негирају еволуцију, али и оних који сматрају да се еволуција може сместити у оквире библијског извештаја о настанку света. Ови други сматрају, као што сте и сами навели, да су се природне врсте и сам човек развијали у оквиру једног еволутивног процеса који је део Божијег промисла. Савременијим језиком речено, Бог је творац софтвера по којима функционише створена природа и по којем се природним путем одвијају козмички, геолошки и биолошки процеси и то у временским периодима који трају милионима година. Човек је по свему јединствено биће у целом видљивом универзуму, не толико по свом биолошком саставу јер има толико много заједничког са разним другим природним врстама на земљи, посебно са приматима, већ пре свега због свог душевног састава. Они који оспоравају Дарвинову теорију управо у томе налазе његову најслабију тачку. Иако поједине животиње имају одређене способности споразумевања, могу да заједнички раде, чак и користе примитивне алатке, људска душа засигурно никада природним путем не би могла да дође до оног нивоа самосвести коју човек има. Управо у овоме налазимо кључни простор за хришћански став да је Бог удахнуо човеку дух животни, не само свест већ и слободу и могућност да се духовно развија што су кључни елементи иконе и подобија Божијег у човеку. Ниједна природна врста која нам је позната нема такве способности и ми хришћани с правом верујемо да ове човекове кључне карактеристике никада не би могле да настану природним путем, односно еволуцијом. С друге стране човеково тело је и те како укорењено у природи која нас окружује и оно садржи елементе и даље, одређене ензиме, протеине (као нпр. хемоглобин) који су идентични неким приматима. Наша Црква учи да је човек микрокозмос и да у свом природном саставу сабира васцелу творевину (макрокозмос). Управо зато Бог је преко човека одлучио да васцелу природу уведе у вечно постојање. Предуслов за то јесте слободна воља човекова и то је дар који је добио само човек и ниједна друга природна врста. О овоме је нарочито писао Св. Максим Исповедник.

Научници су утврдили на пример да у еволутивном развоју између аустралопитека до хомо-еректуса дозали до повећања величине мозга што сведочи већа лобања. Научници су на основу пронађених остатака лобања и других налаза логично закључили да је хомо-еректус на пример знао да користи ватру и да је поседовао извесне рудиментарне способности организацијом примитивног људског друштва што је било у складу са већим обимом лобање. Већ код хомо-сапиенса имамо потпуно физичке карактеристике савременог човека. Иако је крајње незахвално правити амалгам између науке и вере у овим питањима, јер је немогуће јасно реконструисати еволутивни развој човека, сматрам да није суштински противно нашој вери рећи да је Бог удахнуо дух животни човеколиком бићу које је прошло еволутивни пут од примата, чиме је направљен јасан скок између природног еволутивног развоја и Божанског акта коначног стварања човека као целине тела и душе. О томе је говорио између осталих и А. Каломирос у цитату који сте поменули: „Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дух животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога“. Разлика од строго креационистичког става јесте у томе што овај, хришћански еволуционизам, посматра стварање као динамички процес. Бог приводи из ништавила твар, а потом постепено кроз разне форме обликује милионима година човека из праха земаљског и коначно му удахњује дух животни (Библијски дан, на јеврејском "јом", означава не само дан од 24 часа већ било који временски период). За мене је чудесно како човек рекапитулира својим саставом васцелу творевину јер управо преко човека, односно Христа, сва твар, биљке и животиње улази у вечност.

Проблем са теоријом еволуције настаје када се еволуција посматра као један слепи природни процес који се одвија мимо Бога. Иако неки хришћански бранитељи Дарвина (Англиканска црква му се недавно јавно постхумно извинула) тврде да Дарвин није негирао постојање Бога, сам наслов његовог дела указује да су за Дарвина два главна покретача настанка нових врста: природно одабирање (селекција) и очување повлашћених врста кроз борбу за живот. Иако је јако тешко негирати постојање ових принципа у створеној природи јер је исувише много примера, исто је тако крајње опасно све утемељити на њима. Најновија научна истраживања указују да је кључни фактор који утиче на развој врста много више природни хабитат него природна селекција. Истраживања су показала да су кључне еволутивне промене настале када су животиње улазиле у до тада ненасељен животни простор, а не у простор у коме су живеле друге животиње. Вероватно ће научна истраживања донети још информација које ће још више осветлити развој живота и животних форми на нашој планети. Други проблем код Дарвина и строгих еволуциониста јесте што је он човекову душу искључиво поистовећивао са свешћу и што је свест, односно душа виђена као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца, тј. који је резултат читавог низа биолошких и хемијских процеса. Наравно, то је за нас хришћане у потпуности неприхватљиво. Душа је најдубљи део човекове личности, она носи лик Божији и чак и у случајевима тешких психичких оболења или деградацији менталних способности нпр. у случају Алцхајмерове болести душа остаје у потпуности сачувана и носи икону Божију утиснуту у човекову личност. Људи који пролазе оваква искушења у животу васкрснуће у потпуности сачувани и нетакнути тим биолошким процесима који у садашњем биолошком начину постојања човека могу да деградирају на ниво бесловесног бића. Радикални еволуционисти једноставно не прихватају постојање овакве душе јер емпиријски не могу да је докажу.

Укратко речено, Православна вера учи да је Бог творац свега и да је у активном односу, интеракцији са својом творевином. Процес стварања човека заправо још није у потпуности завршен јер човек има есхатолошку мисију која надилази ово време и простор. Бог жели да васпостави пуну заједницу са својом творевином и да је уведе у вечно постојање. Будући да то није било остварено преко Адама и Еве због њиховог погрешног избора, Бог је благоизволео да то учини кроз животворну смрт и васкрсење Свога оваплоћеног Сина – Господа Исуса Христа. Тек након свеопштег васкрсења човек ће у потпуности бити икона и подобије Божије. Подобије које нам је дато при стварању може се реализовати само слободном вољом која је изражена за васцелу твар кроз Богочовека Христа. Ми као појединци постајемо баштиници тог Христовог пристанка кроз Цркву (Тело Христово) и то најпре Крштењем, којим умиремо старом човеку, а потом кроз остале Свете Тајне. Изнад свега постајемо његови „сателесници“ и „сакрвници“ у тајни Евхаристије. Зато Православље нема суштински проблем са еволуцијом као научном теоријом, већ само са еволуцијом која негира потребу за Богом и Творцем.

Архимандрит Сава Јањић

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа.

Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима:

Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: "Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?" и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио:

Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!

Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:

Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!

Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама". Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.

Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића.

• Вера
  

Ко сам ја? Одговор уопште није очигледан. Моја личност као људског бића простире се далеко превазилазећи простор и време. И заиста, она допире изван простора до бесконачности и изван времена до вечности. Наша људска личност јесте створена, али она превазилази створени поредак. Позван сам да будем “учесник у божанској природи”, као што каже Петар у својој Другој посланици.

Другим речима, позван сам да узмем удела у нествореним енергијама живога Бога. Наше људско позвање је обожење (theosis)деификација, дивинизација. Као што каже Св. Василије Велики: “Људско биће је створење позвано да постане Бог”.

Ово ме подсећа на причу о паду на почетку Књиге Постања, на обећање змије која каже Еви: “Постаћете као Бог”. Иронија ове приче је у томе да је управо то и била божанска намера. Људи су уистину позвани на божански живот. Али пад се састојао у чињеници да су Адам и Ева самовољом приграбили оно што би им Бог на Свој начин и у Своје време доделио као дар.

Границе наше личности заиста далеко сежу. Требало би да усвојимо динамички поглед на то шта значи бити личност. Не треба да мислимо да је наша личност нешто непроменљиво. Бити личност значи узрастати. Бити на путу. А то путовање је путовање без граница, које се протеже вечно, које се чак и у Царству Небеском наставља. Неки људи замишљају Царство Небеско као неко место где ништа нарочито не радите. Али то свакако заварава. Царство Небеско свакако значи да настављамо да напредујемо Божијом милошћу из славе у славу. Оно је крај без краја.

Свети Иринеј напомиње: “Чак и у будућем веку, Господ ће увек имати чему новом да нас учи, а ми ћемо увек имати нешто ново да учимо”. Чак и у Царству Небеском, никада нећемо бити у позицији да кажемо Богу: “Понављаш Се. Све то смо већ чули раније”. Напротив, Царство Небеско значи непрестано чудо и бескрајно откривање. Да цитирам Џ.Р.Р. Толкина у Дружини Прстена: “Пут вечно иде и никад не стаје.”

Постоји, дакле, специфичан разлог зашто је природа људске личности тајанствена и тешко ју је дефинисати. На тај разлог нам указује Свети Григорије Ниски који у 4. веку пише: “Бог је”, каже он, “тајна изван сваког разумевања”. Ми људи створени смо по слици Божијој. Слика треба да репродукује карактеристике архетипа, оригинала. Тако да ако је Бог изван разумевања, онда је и људска природа створена по слици Божијој такође изван разумевања. Управо због тога што је Бог тајна, и ја сам такође тајна.

На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника, од мудраца. Јер су уста Господоња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у овоме свету.

И зато је данашњи дан мали Велики Петак. Гле, безумни људи убили су највећег Праведника. Смета им? Да, смета развратном цару Ироду и разблудној Иродијади. Правда Божја и Истина Божја смета безаконицима, смета убогим грешницима, смета свима опијеним разним страстима. Гле, зар и данас христоборци не вичу: Распни га, распни! Зар и данас христоборци не траже главу Исуса из Назарета? Његову главу траже, а камоли главу Јована Крститеља.

Шта је то? Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће највећег Праведника у овоме свету. Кога хоћете? Кога желите? Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О мољци, о комарци смртни! Да људи кад полуде од гордости, када полуде од самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божја. Они себе проглашавају за богове. Они своју малу лажну истиницу предлажу за велику истину, спасоносну истину. Они своје мале земаљске, губаве правде, проглашавају за највеће правде: Христове Правде не треба нам, Божје Правде ми нећемо! Да, људи слепи умом, слепи душом, не виде, и неће да виде, да у овом свету човек, прави човек, не може да издржи без Бога. Зашто? Па зато што је овај свет пун Ирода, пун фарисеја. Ироди траже главу Јована Крститеља, Ироди траже Главу свих Праведника земаљских, а фарисеји, а лажни књижевници, а лажни мудраци овога света, траже смрт Богочовека Христа. Да, данашњи празник, други Велики Петак. Зашто? Зато, што нема већег злочина, осим злочина учињеног на Велики Петак, од злочина данашњега дана, када је Ирод погубио највећег између рођеног од жена. Зашто је Спаситељ тако узвеличао Светога Великог Јована Крститеља као никога од људи? Зашто? Зато, браћо, што је Свети Претеча у себи, у личности својој, оличавао све врлине неба, све врлине свих Пророка, свих Апостола, свих Мученика, свих Анђела небеских, свих Исповедника. Гле, данас ми прослављамо погибију, посечење првог Апостола међу Светим Апостолима. Јер Претеча Господоњи, први је био послан од Бога, да види и објави свету Спаситеља света. Далеко пре Апостола Петра, пре Апостола Натанаила, пре икога, он је показао свету Бога Који се оваплотио и јавио као Господ Исус Христос. Први Апостол, који је угледао Духа Светога где силази с неба на Господа Исуса када се крштавао у Јордану, и објављује Њега као Сина Божјег и Спаситеља свету. Он, он и први Еванђелист међу Еванђелистима. Он је први објавио свету и указао на Носиоца свих главних вести за род људски, на Господа Христа.

Сам Господ Христос - ето Еванђеља, неба и земље, за људе у овоме свету. - Гле Јагње Божје које узима грехе света на себе! Цело Еванђеље Свети Претеча је сажео у неколико речи.

Кад је погледао на исток, он је целом роду људском од Адама до данашњега дана говорио: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Царство небеско - ево Њега - Исуса Бога с неба. У Њему је Царство Небеско. Кад се окренуо на запад, и погледао људа потопљене гресима и смрћу, он је и њима довикнуо: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Кад је погледао на север и југ, исти људи, сви робови греха, робови смрти, робови демона. Свима је довикнуо једно славно и свето и спасоносно Еванђеље: Људи, покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Такав је силан Еванђелист, такав је!

Кад је Господ почео проповед свог Еванђеља, једну моћну проповед, Он је те речи узео као почетак и свршетак свог Еванђеља: И поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Гле, зато је Свети Претеча први Еванђелист међу Еванђелистима Христовим.

Данас, данас су људи осетили анђела у телу, земаљског анђела и небеског човека - Светог Јована Крститеља. Не само Пророк старозаветни назвао је Претечу анђелом Господњим него је и сам Господ рекао да је то анђео који је послат пред Њим да Му припреми пут. Не само Пророк, рекао је Спаситељ за Крститеља, него и више од Пророка - Анђео Господњи. И тако је Свети Претеча, уствари, први анђео у телу, међу каснијим многобројним анђелима у телу, светитељима Божјим, који су на земљи живели као анђели небески, и били на земљи анђели, а на небу остали људи Божји, људи свети.

Данас, данас ми прослављамо велики празник првога међу новозаветним Пророцима. Светог Пророка новозаветног. Гле, он је објавио свету да се Господ Христос јавља свету не само као Спаситељ него као и Осветитељ, и као Судија света. У Његовој руци је секира и лопата: Очистиће Господ гумно земаљско и на дан Страшнога Суда, и овејаће плеву од пшенице, праведнике од неправедника. Све је то сагледао Велики и Славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Зато данас и славимо њега као светог Пророка новозавеног убијеног од злочестивог и злотворног цара Ирода.

Још је Свети Претеча добио потврду Господњу, да је највећи између рођених од жена зато, што је он први новозаветни Мученик међу свим светим Мученицима. - Гле, како је он пострадао за Правду Божју у овоме свету! Радосно пострадао! Вели се у данашној главној црквеној песми и молитви њему, да је он радујући се отишао у смрт и пострадао, радујући се. И тиме постао први пример и први надахнитељ свих Светих новозаветних Мученика, од Првомученика Стефана до данашњега дана. Сви Свети Мученици, иду у смрт радујући се за Господа Христа, иду у смрт јер знају да их смрт не може задржати својим оковима, знајући да је смрт само капија, отворена капија у Царство Небеско за њихове свете душе. Како ћеш иначе, брате и сестро, објаснити радост Светог Георгија Великомученика, када му кидају тело, на точку кости кидају, а он кличе од радости Господу, јер види Њега, види Анђеле Божје где стоје око Њега, и Анђели заустављају точак. Гле, каква радост у тим страшним мукама! И Свети Великомученик стаје читав и здрав пред безбожним царем Диоклецијаном. Тај први проналазач радости свете у мучеништву јесте Славни Свети Претеча и Крститељ Господњи Јован.

Ми данас исто тако прослављамо и првог Исповедника Еванђелског и хришћанског, првог Исповедника Божјег у овоме свету новозаветном.

Гле, он је неустраштво у очи говорио и исповедао Истину Божју: Царе, ти не можеш имати жену брата свога, живог брата свог. Отео си жену брату своме. Сви закони неба и земље су против тебе. И ја, ја ти говорим те законе неба и земље, јер сам зато послан. Царе, ти не можеш имати жену брата свога. Неустрашив као бесмртни лав. Неустрашив као Херувим у телу. Ето, то је први Исповедник Христове вере, а за њим ројеви, јата славних Исповедника Христових у овоме свету. Исповедника који исповедају за сав свет, за исток и запад и север и југ, да је Господ Христос једини Истинити Бог у свима световима. Насупрот свима гоњењима, свима лажима оних који се силе против Христа у овоме свету. Насупрот свима јересима, насупрот свима богоборцима, насупрот свима христоборцима, неустрашиви свепобедници, безброј њих, почев од Светог Претече до данашњега дана. Ту истину јављају и објављују свима световима: Христос пре свега и изнад свега! Он, Једини Истинити Бог. Ви, ви лажни богови, маске, маске, ружне и гадне маске лажних богова склањајте се! Души људској у овоме земаљском свету потребан је Истинити Бог. Ко сте ви самозванци? Ко? У гробове, у хиљаду смрти ви сами себе вучете, и ви хоћете да Господа Христа замените? Како сте бедни, како сте смешни! Авај, никоме се пакао цео тако не смеје као вама. Кикоћу се демони око вас, и ви их не чујете, а ми их чујемо. Ми хришћани.

Да, Свати Крститељ први Исповедник хришћански, а за њим као за челником, јата и јата славних Исповедника Христових у овоме свету.

Браћо моја, велика се тајна снује кроз овај празник, велика се тајна Божја тка на ткиву данашњега празника. Чули сте из светога Еванђеља данашњега: ученици јављају Спаситељу да је Претеча посечен. Умукла су уста која су објавила свету Тебе, Господе! (авва плаче). Шта сад? Ко смо ми према Твоме Великоме Крститељу? Спаситељ ћути. Што је најнеобичније, позива ученике Своје и одлази у пусто место. Шта је то? Зар Господ бежи, зар Он бежи од Ирода? Гле, Он Свемилостиви Чудотворац, гледајући ону јадну мајку удовицу, васкрснуо је њеног незнатног сина. Али тиме не незнатног Њему ни њој. А гле, Господе, Претеча Твој лежи мртав, погубљен, зашто њега не васкрснеш? Ти си васкрсао кћер некога старешине Јаира. А гле, онај за ког си Ти рекао да је највећи између рођених од жена, посечен је од злотвора цара. Господе, брани Правду Своју, брани Твог првог Апостола, брани Свога првог Мученика, првог Еванђелиста, првог Анђела, првог Пророка, првог Исповедника. Васкрсни њега! Спаситељ ћути, одлази у пусто место, и моли се Богу. Зашто Господе?

Зато, што Свети Претеча треба да буде први Апостол и у паклу, у царству смрти, куда су отишле све душе свих људи од Адама до доласка Спаситеља у овај свет. У том царству смрти, које се назива ад, тојест место невидљиво у коме нико никога не види, мрак, у том царству смрти, били су сви, и праведници и неправедници, и сви старозаветни људи до доласка Господа Христа. Грех људски увео је смрт у овај земаљски свет, смрт међу људе. И царство смрти било је једино обиталиште душа људскоих после њихове телесне смрти у овоме свету. Претеча, треба да буде Претеча и у паклу и у царству смрти, да и тамо објави душама свих људи: Гле, дошао је на земљу Онај кога сте ви очекивали, и кога сте ви чезнули да видите. Ви, праведници, сви: Мојсије, Аврааме, Давиде, сви свети Пророци и Праведници. Ево, дошао је на земљу као човек, дошао као Спаситељ, и чини таква знамења и чудеса, каква ви сви заједно Пророци, никада видели нисте.

Поглед Његов исцељује од свих болести. Реч Његова васкрсава из свих смрти. Глас Његов изгони ђавола из свих људских бића. Заиста је дошао Спаситељ света на земљу, Господ Христос. И ево, ја долазим пред Њим и испред Њега да и вама објавим ту преблагу вест, ту радосну вест: доћи ће Он и к вама овде. Кроз кратко време доћи ће, и ви ћете Њега видети. Ви ћете видети каква је његова душа човечанска, сва пуна Бога, и блиста бескрајним сунцима.

И јавио се Свети Претеча у царству смрти, као први Еванђелист, да објави Еванђеље Христово свим душама у царству смрти. Јавио се свима њима и као први Мученик, да покаже како ће за Истинитог Бога, Господа Христа, Спаситеља света, људи радосно ићи у смрт све док смрт не буде савладана и побеђена. Неће се бојати смрти, јер ће бити јачи од смрти. Господ ће дати победу над смрћу тела, Васкрсењем Својим са телом. И ушао је Славни Претеча у царство смрти као Претеча свих истинских Исповедника Христових у свету, као Претеча свих истинских Пророка у свету, да објави свим душама у царству смрти: ето, смрт је побеђена демони побеђени, царство смрти биће разрушено кад се Господ јави овде кроз кратко време. И ви ћете бити изведени из овог ужаса у небеске радости и небеске светове.

Зато је Господ ћутао, зато Господ није васкрсао онога, за кога је рекао да је највећи између рођених од жена. Требало је да он сврши свој апостолски, свој еванђелски посао, свој мученички посао, свој исповеднички посао, у паклу у царству смрти.

И ето, зато је данашњи дан, дан за нас хришћане, као други Петак, Велики Петак. Али као што за Спаситеља после Великог Петка долази Васкрсење, тако и Претеча радосно умире, улази у смрт јер види победу над смрћу, јер зна да Господи њему осигурава вечни живот и васкрсење из мртвих на дан Страшнога Суда.

Кад је кроз шест месеци Господ био распет, Он је сишао у пакао, у ад, у царство смрти са својом човечанском душом. Тело Му је лежало у гробу, а Он је душом Својом пуном Бога сишао у царство смрти. Гле, какво је то било изненађење за све душе свих људи у царству смрти, када су угледали Бога у души човековој како блиста јаче од свих сунаца које ми људи можемо замислити. Ко не би поверовао у Њега, ко? Када се Он јавља тако пун Вечне Истине, Вечног Живота, Вечне Правде, у царству смрти. Јавља се као победник смрти. И пошто царство смрти није могло да држи Бога, Који је био у души Исусовој, да држи Бога у својим рукама, распало се царство смрти од Божанства Христовог, од душе Његове Пресвете, у којој је био сав Бог. И Господ је извео из царства смрти све, који су поверовали Претечи пре тога и поверовали у Господа Христа да је Он Истинити Бог у свим световима.

Извео их је Господ и увео у Царство Небеско. Ето зашто Господ Христос није васкрсао Светог Јована Претечу и Крститеља.

Ми данс, славећи овог Великог и Славног првог Апостола, првог Мученика, првог Еванђелиста, и Претечу свих истинских хришћана кроз векове, ми се клањамо његовом страдању радосном за Истину Христову, и његовом светом Еванђељу и светом апостолству и светом мучеништву. Гле, две хиљаде година, он, који је допустио да га безакони цар посече, чини безбројна чудеса кроз земаљски свет, живећи поред Господа Христа у овоме свету. Две хиљаде година он чудотвори непрестано по свима душама које му се обраћају молитвама.

Гле, брате и сестро, када си у некој великој муци, обрати се том првом Апостолу Христовом, и помоћи ће ти у свим твојим тешкоћама. Када си у каквој великој невољи, обрати се том првом Еванђелисти. Ма какве горчине биле у твојој души он ће ти тајанствено послати из оног света утеху у душу твоју намучену. И кад си у искушењима и страхотама овог земаљског живота, ти прибегни њему, Светом Исповеднику, кажи му срце своје, испричај му душу своју, и буди уверен - он ће на тајанствен божански начин сићи у душу твоју и спасти те, и избавити од свих искушења и невоља. Али, ако треба да пострадаш за Господа Христа у овоме свету, на тебе наваљују људи са свих страна, безбожници и христоборци, хоће да те униште ако си Христов, хоће да ућуткају уста која говоре о Христу, ти се онда сети њега, првог Мученика, завапи к њему: О, Свети Мучениче, први Мучениче еванђелски Христов, похитај ми у помоћ! Дај ми да и ја умрем за Господа Христа, да оставим тело као пролазно одело, и да кренем у Царство Христово, кроз свети мученички пут!

И он ће умолити Господа да и ти уђеш у ред светитеља.

Тако, данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, - Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану "Деисис" тојест мољење: Господ седи на престолу славе - Цар Небески, с десне стране њега - Пресвета Богомајка, а слеве Свети Претеча. Моле се Њему за род људски.

О, нека би његове свете молитве биле узнесене и данас, и сутра, и увек, и узносиле се за нас Хришћане и Србе, и за све људе овога света. Да Господ све покаје, све помилује, да све спасе. Еда бисмо сви људи, предвођени Славним Претечом, вечито славили Јединог Истинитог Бога у свим световима, Господа Христа, коме нека је част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

• Вера
  

У нашем хришћанском животу важно је почети да активно учествујемо у литургијском животу Цркве. Пост и молитва два су крила којима се уздижемо изнад биолошког начина постојања и којим долазимо до еклисијалног (црквеног) односно евхаристијског начина постојања, као аутентичног начина постојања за које нас је Бог и створио. Пост је подвиг којим се одвајамо од биолошке ипостаси и улазимо у простор истинске слободе. Пост је зато много више него уздржање од појединих јестива. То је дисциплина живота и дубока свест шта су аутентичне вредности, а шта лажне и пролазне. Пост је удаљавање од сваког зла, од мржње, љубоморе, зависти, амбиције, похлепе и свих оних страсти, које су ништа друго до деформиасане енергије, дејства, наше природе, које нас воде у вечну смрт. Молитва је језик будућег века, то је аутентични начин комуникације који надилази наш језик и речи и у својој начистијој форми представља ону најприродније дејство човековог бића којом комуницирамо са Богом и другима.

Веома је важно да сви заједно и епископи и свештеници и верни народ радимо на томе да наше парохије не функционишу само недељом и празником, када се окупимо у цркви, већ да то постану наше истинске породице. Зар икакво биолошко сродство може бити јаче од оног сродства којег имамо у Телу и Крви Христовој којима се причешћујемо и потврђујемо да смо један род, једна жива заједница, једно Тело Христово. Људи у одсуству литургијске и евхаристијске свести траже разне начине како да се повежу, организују се у разна удружења, клубове, лутају по интернету тражећи оне сличног интересовања. Ми хришћани имамо своје парохије и добро организована парохија и те како даје смисао постојања и живота сваком њеном члану јер не живимо више сами, већ као целина и заједница.

Наравно, казаћете да је све то теорија и да је стварност другачија. Нажалост, великим делом сте у праву. Али то није разлог да седимо скрштених руку и да чекамо свештеника да нас организује. Ако у некој парохији има верника који желе активније да се повежу и заједнички раде, то ће засигурно обавезати и свештеника да се и он више подтруди и да своје парохијске дужности не види само у недељној литургији и требама. Морамо да схватимо да смо у Цркви сви одговорни за све. Свештеник и изнад свега Епископ литургијски воде црквени живот и имају посебну одоворност, али и сами верници су одговорни како се организује њихов живот у Цркви. Зашто, на пример, група верника не би тражила од свог свештеника да након недељне или празничне литургије организују разне акције: помоћ болесним и немоћним члановима парохије, посећивање болесних у болницама, организовање помоћи за оне који су у тешком имовинском стању, свакодневна окупљања, предавања, дискусије о Св. Писму, заједничке породичне излете у природу и друго. Ако световни клубови и организације могу да функционишу на сличан начин, зашто не могу наше парохије?

Зато, главу горе и потрудимо се да нађемо људе сличног настројења и да одемо код нашег свештеника који ће засигурно и сам бити охрабрен овим идејама. Многи свештеници сами не осећају довољно мотивације да нешто предузму јер виде апатију међу својим верницима. Ако се, међутим, суоче са чврстом иницијативом верника засигурно неће моћи остати индиферентни. Једни друге морамо да подстичемо јер време пролази!

Архимандрит Сава Јањић

Св. муч. Агатоник, Зотик и други с њима

Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

Св. муч. Евлалија

У време страшних гоњења на хришћане у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје". У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну видеше људи голуба бела где излази изуста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође св. Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV столећа.

Св. муч. Антуса, и други с њом

Ћерка богатих но незнабожниx родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. По том се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер несмеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше 23 године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, под којим завешта да буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише по том посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257. год. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше. (Житија Светих за данас)

РАСУЂИВАЊЕ

Кад се човек једном истински покаје, не треба више да мисли о гресима учињеним, да не би опет згрешио. Св. Антоније саветује: „Чувај се, да се ум твој не оскврни сећањем пређашњих грехова, и да се у теби не обнови осећање тих грехова". Опет на другом месту вели: „не утврђуј у души својој раније учињене грехове размишљањем о њима, да се они не понове у теби. Буди уверен, да су ти они опроштени од онога времена, када си предао себе Богу и покајању. И у то не сумњај." За св. Амона говорили су, да је он био достигао такво савршенство, да од многе благости није знао више да постоји зло. Кад су га питали, какав је то тесный и прискорбный путь, он одговори: „то је обуздање својих помисли и одсечење сопствених жеља ради испуњења воље Божје". Ко обуздава грешне помисли, тај не мисли ни о својим ни о туђим гресима, и ни о чем трулежном, ни о чем земаљском. Ум је таквога човека непрестано на небу, где нема зла. Тако постепено и у њему нестаје зла, чак и у мислима.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну Божју помоћ Давиду (I Сам. 19), и то:

1. како Давид удараше у харфу пред Саулом;

2. како зли дух нападе на Саула, и Саул се баци копљем да убије Давида;

3. како Саул не погоди Давида на најближем растојању.

БЕСЕДА

о пророчанству чудеса Христових

Ходите, браћо, да се надивимо сили Бога нашега живога, који отвори очи смртну човеку, да види у превеликој даљини времена оно што ће се збити. И још како да види: до у саме појединости, као да је сам тај пророк био апостол Христов, и ходио с Христом Господом, и гледао чудо за чудом, како Он слепима даје вид, и глухима слух, и хромима здравље ногу, и немима глас и говор. Када Јован Крститељ из тамнице посла ученике своје да питају Христа: јеси ли ти онај што ће доћи? Господ Христос одговори им речима свога пророка Исаије: идите и кажите Јовану што чујете и видите, слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају (Мат. 11).

Погледајте, како је дивно стројио Господ спасење наше! Оно што је преко пророка Својих о Себи прорекао, оно је Он и испунио. Пророк је негда говорио Његове речи внушене Духом Светим, а сада Он говори речи Свога пророка. Негда се пророк позивао на Њега, а сад Он на пророка. Да покаже тиме, да и кад говори Своје речи и кад говори пророкове речи, увек говори само Своје. Да покаже, да је и онда Он говорио а не пророк, и сада Он говори, а не неко други. И да оправда пророка Свога, као верног слугу Свога, те да нико не може рећи: пророк је лажно говорио. И тако пророци служише слави Христа Господа и Христос Господ прослави пророке Своје, истините слуге Своје.

О Господе Исусе, прослављени од слугу Својих и прославитељу слугу Својих, помози и нама, да речју, и делом и мислима послужимо величанственој слави имена Твојега. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Како много несрећа и туга сустиже сваког ко није спознао свој дар од Бога и самовољно иде путем који му се свиђа! А за оне који су правилно схватили и усрдно чувају дар благодати који им је дат од Бога, врло је важно да чине дело угодно Богу с великом марљивошћу и усрдношћу.

Велике дарове Своје благодати Господ Бог дели људима да би творили Његову вољу и да би се на трновитом животном путу руководили главном од свих Христових заповести: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39). Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра (Рим. 12, 9).

Размислите, зар љубав према самом себи може бити претворна? Али зар не знате да наше изјаве љубави ближњима често бивају неискрене, лицемерне и да их треба назвати човекоугађањем?

Господ од нас захтева да се свим срцем прилепимо за добро и да омрзнемо неправду. У братољубљу будите једни према другима њежни, чашћу чините једни друге већим од себе (Рим. 12, 10). Апостол не захтева од нас просто братољубље које може да буде и хладно, већ виши облик љубави – с нежношћу. Овакве истинске љубави било је пуно срце преподобног и богоносног оца нашег Серафима. Свакога ко је долазио код њега дочекивао је речју пуном нежности: „Радости моја!“

А речима чашћу чините једни друге већим од себе апостол Павле нас подсећа на прву заповест блаженства – блажени сиромашни духом (Мт. 5, 3; Лк. 6, 20), јер све поштују само заиста смирени људи, који себе сматрају нижима од свих.

Будите духом ватрени (Рим. 12, 11). Овај необични завет апостола нас збуњује, ватрени су пред Господом зборови херувима за које је речено: Чиниш вјетрове да су Ти анђели, пламен огњени да су Ти слуге (Пс. 104, 4). Међутим, било је великих светаца који су такође били ватреног духа пред Богом. Потрудимо се и ми да макар мало личимо на њих.

Господу служите (Рим. 12, 11). Тако треба да служимо Богу чистим срцима, да бисмо светили име Његово, као што сами за то молимо у молитви Господњој.

Помажите светима у потребама (Рим. 12, 13). Светима апостол назива сву браћу и сестре у Христу, подсећајући да је код првих хришћана све било заједничко. А како смо сад далеки од тога да имамо заједничку имовину, како похлепно чувамо своје, како мало дајемо ближњима којима је то потребно.

Будите гостољубиви (Рим. 12, 13). Сетимо се блаженог Сампсона, који је због своје безграничне љубави према путницима и болесницима удостојен да буде прибројан збору светаца. Али, то је било пре много векова, почетком VI века. А у време које није далеко од нас, заблистала је пред Богом ништа мање од блаженог Сампсона обична вороњешка сељанка Меланија, сиротица без игде икога, која је одрасла у беди. Она, која је живела у крајњем сиромаштву горела је безграничном љубављу према бескућницима и гладним путницима којима је испуњавала своју убогу собицу, а сама је јесење ноћи проводила седећи на трему. Блаженом Сампсону цар Јустинијан је саградио огромну кућу за путнике. И блаженој Меланији је камену кућу саградио богати трговац који је био запањен њеном љубављу према туђиноватељима.

Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните (Рим. 12, 14). Говорио сам вам о оном малом степену љубави који од нас захтева Хрисос према онима који нас вређају и прогоне. Не одговарајући на њихову злобу на исти начин, ћутке подносећи њихове увреде и закрштајући их ми „згрћемо живо угљевље на главу њихову“ (в.: Рим. 12, 20), а кротким одговором ћемо умирити њихову злобу.

Видите, браћо и сестре моје, како су свете и драгоцене речи апостола Павла. Читајте зато усрдно његове Посланице и Посланице других апостола Христових, и оне ће помоћи великом делу очишћења срца ваших и освећења душа ваших. У овом веома потребном делу нека вам помогне Господ и Бог наш Исус Христос Којем припадају слава и моћ с Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

http://www.mitropolija.com/sveti-luka-krimski-o-duhovnim-darovima/

Недостојно се причешћује онај који не разликује Тела Господњег. Овде је веома важно имати у виду да Причешће није неки "витамински" додатак за наше здравље, помоћно средство да се боље подвизавамо, које треба с времена на време узети али које можемо и да прескочимо. Они који не разликују тела Господњег имају овакав магијски приступ причешћу или с друге стране моралистички расуђују да ли су га достојни или нису у зависности да ли заслужују или не заслужују награду. Евхаристија није награда за добро владање. Господ је узео хлеб и вино управо зато што су обе ове материје колективног карактера. Хлеб се добија од пшенице која је сакупљена са многих поља икоја тек самљевена и умешана водом и заквашена квасцем постаје хлеб. Исто тако и вино се добија од многих гроздова који згњечени у преси дају сок који ферментацијом постаје вино. Дакле, ни хлеб ни вино не настају природно, већ се добијају људским трудом и састоје се од материје која је сакупљена и сједињена, од многих у једно. Евхаристијски хлеб и вино стога символизују заједницу хришћана, Цркву у којој многи постају једно, Цркву у којој смо призвани и сабрани из многих народа и крајева, као многи класови у један хлеб и многи гроздови у чашу вина (ову асоцијацију налазимо у ранохришћанским молитвама анафоре). Евхаристијом се Црква зато не само символизује, већ се и непосредно остварује и потврђује на сваком литургијском скупу. Евхаристија је есхатолошко окупљање верних и залог коначног остварења Цркве у Царству небеском.

Ово је све јако важно имати у виду да бисмо дошли до тога шта значи недостојно причешћивање. Ако живимо одвојено од заједнице, ако смо овладани таквим страстима и греховима који нас чине слепим и неосетљивим за друге у заједници тј. Цркви, ако у другом не видимо конститутивни део своје личности, већ се крећемо путем сталног подвајања и претварања у индивидуу, ми заправо не знамо шта узимамо и задржавамо се на магијском или моралистичком приступу Евхаристији, што није ништа друго до недостојно причешћивање. Практично и једноставније речено, уколико не живимо у љубави са осталим удовима Цркве нисмо достојни причешћа јер иако примамо Тело и Крв Христову, својим животом суштински и делатно негирамо заједницу која се манифестује у том истом Телу и Крви. У тајни Евхаристије не само што принесена вештаства постају Тело и Крв Христова, већ се и ми сами примањем освећених дарова опет и опетактуелизујемо као Тело Христово - Црква. Отуда само можемо да замислимо колико је апсурдно заједничко учешће у Литургији без примања Тела и Крви Христове јер не примајући свете тајне из најчешће емотивних разлога личне недостојности или притворног смирења ми заправо окрећемо леђа Богу који нас зове за трпезу вечног живота. У древној Цркви, они који су били овладани страстима и греховима који подразумевају раскид заједнице нису једноставно могли да присуствују приносу, осим у посебним случајевима одређене дисциплине покајања (тзв. συνεστωτες (лат)сonsistentes тј. они који су смели присуствовати Литургији до краја али се нису смели причестити).

Ово значи да они који не живе евхаристијским начином живота или се барем не труде да се врате правилном начину постојања нису достојни Светих Тајни. Овде дакле не говоримо о морализму и одређеним правилима шта мора све да се уради да се достојно причести. Сама идеја формалних предуслова за причешће уводи нас у сферу моралистичких наклапања, која су и довела до тога да се под видом наводног смирења и покајања причешће изгуби из фокуса православне Литургије у току последњих векова. Ми Телу Господњем прилазимо са вером, будући свесни својих немоћи и падова, али истовремено знајући да се спашавамо не као појединци већ као Црква.Нема појединачног спасења јер нас Бог Отац може једино Духом Светим видети и препознати у вечности у свом Сину Јединородном, дакле као Цркву. Зато је одвајање од Цркве највећи грех који одваја од вечног спасења и зато је онима који не живе као делатни чланови Цркве и не препознају своју Цркву као мајку, већ траже истину у „бунарима испроваљиваним“, причешће Телом и Крвљу Христовом бива на суд и осуду.

Који грехови нас чине недостојнима? Сваки грех, јер нас сваки грех одвлачи од заједнице у Христу на пут вечне смрти, али причешће није за безгрешне јер ко би га могао примити. У литургијској молитви Христу коју свештеник тихо чита за време херувимске песме ово се посебно наглашава: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве…“. Дакле, нико није достојан да приђе, али ипак прилазимо јер је Син Божији постао човек по свом неисказаном човекољубљу. Онај који прилази Богу са оваквом свешћу, свешћу о бескрајној личној недостојности и бескрајном Божијем човекољубљу неће бити одбачен. То с друге стране значи да се недостојно причешћује онај који не осећа и не исповеда своју личну недостојност и који не верује у божанско човекољубље. Такво причешће је засигурно на суд и на осуду јер онај који га прима не зна шта прима.

Архимандрит Сава Јањић

Св. муч. Евпл

Ђакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше кријаху се од гонитељаи не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После 7 дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка." Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада св. Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а св. Евпл би посечен 304. год. и пресели се у царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Batonia.

Св. муч. Сузана девица, и други с њом

Ћерка римског презвитера Гавинија, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне, који је просише за царева сина, великаше Клаудија и Максима, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога цар нареди, те џелати одведоше Клаудија и Максима, с њиховим породицама, у Остију, где их на огњу сагореше, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена, Сирена, потајна хришћанка, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу, где погибе Сузана, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295. и 296. години.

Св. Нифонт патријарх Цариградски

Родом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе а по том у Св. Гори, у разним манастирима, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца како због ретке мудрости тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом Солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изберу на упражњен престо Патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави га за архиепископа Влашког. Због преступа Радуловог Нифонт напусти Влашку и оде у Св. Гору, у обитељ Дионисијат, где се подвизаваше до 90. године своје, када се пресели у царство Божје, 1460. год. Он је саставио разрешну молитву, која се чита на опелу.

Преп. Василије и Теодор Печерски

Оба скончали од насиља среброљубивог кнеза Истислава 1098. год. Житије св. Теодора нарочито је поучно за среброљубиве. Теодор беше врло богат, па раздаде сиротињи богатство своје и замонаши се. По том се покаја и зажали за богатством, и би много кушан од злог духа среброљубља, од кога га ослободи св. Василије.

РАСУЂИВАЊЕ

Ако човек пође путем правде, нека иде само путем правде обема ногама, и нека не гази једном ногом по путу правде а другом по путу неправде. Јер је рекао Бог кроз пророка за праведника, који учини неправду: праведна дјела његова што је год чинио неће се споменути; за безакоње своје које учини и за гријех свој којим згријеши погинуће (Језек. 18, 24). Влашки кнез Радул беше човек праведан и чињаше многа добра дела. Он изведе св. Нифонта из ропства у Једрену и доведе га за архиепископа у Букурешт. Но наједанпут учини страшно безакоње: поквареном кнезу Молдавском Богдану даде своју сестру за жену код још живе жене Богданове. И не хте Радул чути протесте Нифонтове. Нифонт му прорече зао крај, одлучи га јавно од цркве и удаљи се из Влашке. Ускоро у Влашкој наста суша и велика глад, и Радул паде у неизлечиву болест, и покрише ране цело тело његово, и од смрада нико му се не могаше приближити. И кад га сахранише гроб му се тресао три дана као негда гроб царице Евдоксије, гонитељке св. Јована Златоуста.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам самовољу народа Јеврејског (I Сам. 8), и то:

1. како Јевреји тражише од Самуила, да. им постави цара;

2. како се Самуил противљаше томе у име Господа који објављиваше, да је Он једини цар;

3. како народ оста упоран одбацујући вољу Божју и савете Самуилове.

Мјесто мириса биће смрад, и мјесто

појаса распојасина, мјесто плетеница

ћела - мјесто љепоте огорјелина (Иса. 3, 24).

Ово је реч о женама раскошним и беспутним, о кћерима Сионским, које се погордише и иду опружена врата и намигују очима, ситно корачају и звекећу ногама. Шта то учини гордим жене јеврејске? Да ли врлина? Врлина никад не чини гордим, јер је врлина управо лек против гордости. Да ли сила народа и сталност државе? Не; на против, пророк баш и прориче блиско ропство народа и пропаст државе. И као један од главних узрока ропства и пропасти наводи сујетну раскош, духовно ништавило и беспутство жена. Шта их, дакле, учини тако гордим и охолим? Накит и везови, низови и ланчићи, трепетљике и укоснице, подвезе и појаси, риси и прстенови, тобоци и огледала. Ето, то их учини гордим и охолим! Управо, све то је израз њихове безумне гордости, а прави узрок гордости јесте духовно ништавило. Од духовног ништавила долази гордост, а то спољашње шаренило, које жене вешају на своје тело, само је јасно објављивање безумне гордости. Шта ће бити од свега тога на крају? Смрад, и распојасина, и ћела, и огорелина. То ће бити онда кад народ буде пао у ропство. Као што обично бива: прво се дух зароби телом, па онда тело спољашњим непријатељем. Но то ће бити и онда када дође неизбежни завојевач наших телеса - смрт. Не ће помоћи мириси у гробу, у царству смрада. Нити ће требати појасеви за голу кичмену кост. Нити ће плетенице спасти од ћелавости лубање, ни сва лепота од црне огорелине. То је неизбежан удес и најлепших, и најздравијих, и најраскошнијих жена. Но то није највећа несрећа. Највећа је несрећа, што ће душа тих жена, са смрадом, распасаношћу, ћелом и огорелином изаћи пред Бога и пред небесну војску прекрасних Божјих ангела и праведника. Јер смрад тела означава смрад душе од блудне похоти; распојасана тела означава ненаситост душе за телесним уживањем; ћелавост тела - ћелавост душе од добрих дела и чистих мисли; огорелина тела - спаљеност савести и ума.

О како је страшно виђење Исаије, сина Амосова, страшно онда, страшно и данас; страшно, јер истинито.

Господе свети пречисти, помози женама, које се крсте крстом Твојим, да се сете душа својих, и очисте душе своје пре Суда Твог праведног. Да душе њихове, заједно са телесима њиховим, не постану вечити смрад. Теби слава и хвала вавек. Амин.