Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства. Већ од IV века Свети Амвросије Милански, Филистрије, Блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге мало дуже. На Сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао да „је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо од 15. дана новембра“. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

• Мојсије се, после поста од четрдесет дана, усудио да се попне на врх горе Синаја и да прими од Бога плоче са десет заповести.
  
• Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.
  
• Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
  
• После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
  
• Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
  
• Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.
  
• Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божју и спасење људи.
  
• Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.
  
• Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.
  

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно – тамо где је истина, и тамо где је лаж.

Лав Велики пише: „Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља“.

Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, – пише светитељ – тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима“.

Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“.

Свети Фотије патријарх Цариградски каже: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“

Извор: Епархија крушевачка

Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће.

Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога.

Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења.

Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује.

Архимандрит Сава Јањић

Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз, где је умро 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади.

Св. Јован Златоусти имао је велико поштовање према Светоме Писму и Светој Литургији. Дух Свети надахнуо је Писмо и Дух га тумачи кроз лично просвећење. Зато је читање Светога Писма средство да се прими благодат, показује Св. Јован Златоусти. Свом његовом теологијом господари синергија: читање Светога Писма и просвећење од Духа, обред Тајни и делање Духа, вера као дар и дела као човеков одговор на Божији дар. Вера није довољна за спасење, јер Бог не присиљава већ привлачи оне који хоће да буду привучени. Исто тако, у вршењу Тајни, обред или материја нису довољни, него је нужно призивање Духа Светога. У својој друштвеној етици, Св. Јован Златоусти је доказивао да је љубав према ближњем и сиромашном права тајна.

• Преузмите аудио датотеку
  

http://www.svetigora.com/node/4587

– Бринем се због свог сина Тимура – почео је да чује глас који га наводи на убиство.

– Одавно чујеш тај глас? – обратио сам се младићу.

– Трећи дан. Он себе назива Андрејем из Магадана, – одговорио је млади човек.

Нама у Руску Православну Цркву у Душанбеу често долазе муслимани, који моле за помоћ од последица злих духова. При томе их нама шаљу муслимански свештеници, муле, говорећи да у њима седи руски демон и да због тога треба да иду у руску цркву. То је наравно, нетачно: демони немају националност, мада могу, као у овом случају, назвати себе руским именом, да би наивним људима измучили главу. Не сретавши се по први пут са таквом ситуацијом питао сам директно жену:

-Да ли сте се обраћали врачарама?

Она се збунила од неочекиваног питања и након неколико тренутка ћутања је признала:

– Да, пре недељу дана.

– А када сте доживели несрећу?

– Пре пет дана.

– И трећег дана је ваш син чуо демонски глас. Да ли сада разумете зашто се вама то све догодило?

– Да, разумем: ја сам крива. Појавиле су се потешкоће у породици и на послу код мужа. И због тога сам пошла код неке бабе, врачаре, – одговорила је жена сагнувши главу.

Код једног у породици не иде добро, неко се несрећно заљубио, код другог има проблема на послу, код трећег нема посла, четврти мисли да је проклет, – и сви они иду слугама злих духова. И дешава се затим: муж оставља љубавницу и враћа се жени, а верни муж изненада одлази љубавници која га је зачарала; на послу долази до пораста каријере или се отварају нове пословне могућности, и проблем је, изгледа, негде ишчезао. Али, ускоро ће се разјаснити да то није дугог века. Муж постаје зао и агресиван, деца отказују послушност, на послу, да би опстали, бивају принуђени да дају и узимају мито живећи у непрестаном страху да ће бити ухваћени и послати у затвор, или, као у последњем случају – нерећна демонска опседнутост њеног сина. И људи, уместо да се пробуде и кажу шта их је повезало са нечистом силом трче опет ка врачарама, спремни на то да им дају било какве новце, да би опет добили решење проблема.

Магија делује. И то делује на следећи начин: врши се одређени магијски ритуал у коме се употребљавају светиње: освешћене свеће, тамјан, иконе, уље, вода – оскрнављене светиње често појачавају дејство магијске завере, – и резултат је 100% ту (под условом да онај који врши магијски обред није варалица већ заиста маг, врачара, чаробњак, екстрасенс итд, то јест професионалац своје ђаволске творевине). У том стопроцентном достизању резултата се и крије тајна популарности свакојаке окултне праксе, толико широко распрострањене по целом свету. Чак иако и јудеизам, и хришћанство, и ислам под претњом смрти или најтеже казне строго забрањују одлазак врачарама, екстрасенсима и гатарама, река људи свих вероисповести не престаје да им одлази. Због тога што, како се то данас каже-то делује.

А реците,молитва свештеника не делује? Свевишњи је превише далеко, да би чуо молбу слуга Његових, или је пак сувише узвишен да би одговорио на сваку молитву? Не, сво указивање религије нас учи другачије. За библијског Јова Бог је толико близу да му пред Његовим сјајем обгоревају трепавице. И зашто свештеници бивају немоћни у својим молитвама пред Богом? Демони се не истерују, болести се не исцељују, мужеви се не враћају, ствари се не мењају. Одговор је једноставан: Бог не прави споразум са човеком. Он, по Свом свезнању, зна, да је једном за спасење душе корисна болест, другом жалост, трећег од страшног греха може да задржи само обузетост, четвртог, од затвора – дужност нижег ранга или да тренутно нема посао. И за све треба Богу захвалити: за тугу и за радост! Најправилнији однос човека ка Богу је објашњен у једној краткој формули: „Да буде воља Твоја!“ И једна од најправилнијих молитви Творцу мора да се заврши речима: „Не како ја хоћу, већ како ти, Господе!“

У томе је суштинска разлика између молитве и магијских чини. У молитви ми молимо Бога да испуни Његову вољу, која се не поклапа увек са нашим жељама. А врачарска завера- то је пакт са ђаволом: ја теби душу тог несрећног човека, а ти мени решење његових малих проблема. И непроцењива људска душа, која је скупља од све васељене, иде под чекић на тој сатанској аукцији. Када не би било бескрајне милости Божије, ђаво би још давно у бесцење покуповао све до последње глупости лаковерног човечанства.

Али Бог допушта само то зло које ће се сигурно преокренути у добро. Тако је и са врачарама: они могу да нанесу штету само у тој мери, у којој је Бог допустио. А они који су страдали од њих, бивају кажњени, и стичу, макар то било и негативно, искуство, које могу да поделе са неискуснима. И уместо магијских чини ће вежбати молитве и молити не за благо земаљско, већ за Царство Небеско. Уколико нису сасвим глупи.

Шта да раде ти који су страдали од дејстава злих духова својом кривицом или кривицом блиских (као Тимур)? Као прво, покајати се и више се не обраћати за помоћ врачарама. Као друго, смирено и са стрпљењем издржати казну. И као треће, правилно се молити и тражити молитве за себе. Код нас, у храму Светог Николе сваког петка у 18:00 чита се молебан светом праведном Јовану Руском. Овај светац има поверење пред Богом да помаже онима који су страдали од вештичарења и нечистих сила, а такође и наркоманима и алкохоличарима. На тај молебан су почели да долазе и муслимани, опседнути злим духом. И свети праведни Јован Руски им помаже: неколико дана, до следећег молебана, они се осећају много боље. Ми таквим људима дајемо свету воду, коју они пију и којом прскају своје домове, да би их очистили од злих духова.

Бог је милостив, Он никада не оставља Своју творевину. Само је нама самима потребно да будемо верни Једином Свевишњем, Творцу неба и земље, и да не варамо Њега ради незнатне користи ступајући у контакт са слугама сатаниним. Јер наплата по ђавољем дугу ће доћи, како у овом, тако и у будућем животу.

Са руског: Слађана Митровић

Извор: Православие.ру

Тема на форуму: Православно учење о сујеверју, астрологији, врачању, магији и лажним пророцима

Светитељ Јован Златоуст је строго рекао да су немарни "родитељи који занемарују хришћанско васпитање своје деце већи безаконици од чедомораца, јер чедоморци раздвајају тело од душе, а они и душу и тело бацају у пакао огњени". Тежак одговор ће пред Богом дати сваки лакомислен родитељ.

У Првој књизи Царства говори се о побожном јеврејском првосвештенику Илији који је педесет година био судија израиљског народа. Њему је прислуживао свети пророк Самуил, тада још дете. Једном је у сну овом светом детету Господ заповедио да објави првосвештенику Илији да га очекује страшна Божија казна због немара за своју децу. А нечастива Илијина деца су била свештеници и својим понашањем су вређали народ, одвраћали су га од Бога: кад су Јевреји приносили месо животиња на жртву Богу слуге ових свештеника су бирале најбоље комаде меса из котла у којем се оно кувало ради приношења жртава и давала су њима. Узимали су чак и сирово месо, а на захтев људи који су месо донели да прво спале сало на жртвенику одговарали су: "Ако не даш, узећу на силу." Видећи ово народ је одбијао да приноси жртве (в.: 1 Цар. 2, 12-17; 3, 10-14).

Због овакве нечастивости Господ није казнио само ове свештенике, већ и самог Илију. За време сурове борбе с Филистимцима који су напали израиљску земљу, овај деведесет осмогодишњи старац је седео поред храма очекујући исход битке. Код њега је дотрчао узнемирен и прашњав весник, с лошим вестима: "Синови твоји су убијени, а Ковчег Божји је заробљен." Кад је то чуо Илија је пао ничице, сломио је кичму и умро је тешком смрћу. А Господ је објавио да ће сав род првосвештеника бити кажњен због тога што Илија није спречавао своје синове да чине тешке грехове (в.: 1 Цар. 4, 11, 13-21).

И ово прети свакоме ко не буде марио за сопствену децу. А о онима који свим срцем теже ка томе да васпитају своју децу у побожности, на сваком јутрењу чујете у сто трећем псалму следеће благослове: Али милост Господња остаје од вијека и до вијека на онима који Га се боје, и правда Његова на синовима синова, који држе заповијести Његове, да их извршују Пс. 103, 17-18).

Размислите сад какву тешку одговорност носите пред Богом ако не васпитавате децу по хришћанским обичајима. Реците шта ће се десити с вашом несрећном кћерком ако се у младости ода разврату, а после се уда и роди децу? Да ли ће на њој и на целој њеној породици бити благослов Божји? Не, од ње ће потећи непобожан, Богу мрзак род.

Како треба васпитавати децу? Онако како су васпитавали хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства учили децу молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама, учили су их да читају и пишу по књигама Светог Писма. Никад нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве; говорили су деци да сваки посао, сваки корак хришћанина треба да почињу крсним знамењем и молитвом.

Иако су први хришћани учили своју децу философији, музици и уметностима, притом су се руководили дубоким светим правилом: "Сматрај несрећним онога ко све зна и не зна за Бога; а блаженим онога ко зна Бога, чак и ако не зна ништа друго." Немојте мислити да се деци забрањује да изучавају светске науке. Наши највећи оци и учитељи Цркве су сами у младости веома усрдно проучавали све светске науке. Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст били су високообразовани људи.

И ваша деца треба да буду образована, да постану учена. Али је потребно да се њихова обука и васпитање не ограничавају само световном мудрошћу света овог. Изузетно је важно да заједно с тим спознају највишу правду и истину да би проучавали Закон Божји и заповести Христове и навикавали на сталну побожност. Тада и само тада се неће изгубити на путу људске мудрости, кад спознаја Бога буде стављена на прво место.

А како насађивати у деци највиши хришћански морал? Пре свега својим животом, јер свако словесно поучавање или педагошко умеће није ништа, оно је празно у поређењу с примером који деца виде у својим родитељима. Реците, хоће ли одрасти као добри људи деца која у својим родитељима виде најлошије узоре неморала? Хоће ли бити чиста и чедна кћи ако јој мајка сама даје пример прељубе? Зар се неће научити лоповлуку деца ако их не будете одвраћали од овог греха од најмлађих година? Кад ваши синови краду и пустоше баште, кад беру туђе, не остављају да сазру плодови у баштама и кад долазе да се жале на њих, мајке мирно одговрају: "Ма нема везе, они су деца, шта они знају?" Господ ће тражити одговор од вас! Тражиће страшно: "Зашто сте дозвољавали вашој деци да краду од малих година, зашто их нисте учили заповестима Божјим, зашто им нисте усађивали одвратност према мангуплуку?" Страшан одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан коју у вама виде ваша деца, за све свађе, псовке, туче, које се дешавају на њихове очи. Ако сами тако поступате, истом ће се научити и деца.

Светитељ Јован Златоуст, васељенски учитељ и највећи црквени оратор је за недостојне родитеље рекао: "Јер, ви као да се намерно трудите да упропастите децу, наређујете им да чине само оно што чинећи не могу да се спасе. Речено је: тешко онима који се смеју, - ви дајете деци мноштво повода за смех; тешко богатима, а ви се само за то и трудите да се она обогате; тешко вама кад сви људи буду говорили добро о вама (в.: Лк. 6, 24-26), а ви често губите своју имовину због људске славе. И опет: "Онај ко срамоти свог брата крив је паклу" (в.: Мт. 5, 22), а ви сматрате слабима и кукавицама оне који ћутке подносе увредљиве речи од других.

Христос заповеда да се одвраћамо од свађа и расправа, а ви стално занимате своју децу овим злим делима. Који воли живот (руски: душу) свој, рекао је Господ – изгубиће га Јн. 12, 25), а ви их на сваки начин увлачите у ову љубав. Ако ли пак ви не опраштате, - каже Он, - ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама (Мк. 11, 26), а ви чак прекоревате децу кад не желе да се освете онима који су их увредили. Христос је рекао да они који воле славу, без обзира да ли посте, моле се и дају милостињу, све то чине бескорисно; а ви се само трудите за то да ваша деца добију славу.

И није лоше само то што саветујете деци супротно заповестима Христовим. Већ је лоше још и то што добро хулите, називајући скромност необразованошћу, кротост – кукавичлуком, праведност – слабошћу, смирење – сервилношћу, незлобивост – слабошћу. Наговарате децу на таква дела за која је Исус Христос одредио неизбежну погибељ; не марите за њихову душу као за нешто непотребно, а о ономе што је заиста сувишно, бринете се као о нечему неопходном и веома важном.

Све чините да би син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да он сам буде добар, не желите ни да помислите. Простирући до такве мере бригу за дрво и камење, душу не удостојавате ни најмање части овакве бриге. Све чините како би на кући стајала дивна статуа и да би кров био златан, а да друга драгоцена скулптура – душа – буде златна, на то не желите ни да помислите."

Ове праведне речи свт.Јована Златоуста које су изговорене пре хиљаду и по година, могу се поновити и сада, зар ви не васпитавате своју децу исто тако лоше ако им не уливате страх Божји? Зар не улажете све бриге за то да деци дате што је могући положај у животу, да их ставите у редове оних који су на власти, који су богати и силни? Зар не говорите деци да је у новцу сила, да треба стећи велика знања ради имућног, слободног живота? А зар је то потребно? Не, него управо супротно.

С васпитањем детета треба почети од пелена, јер деца од малих ногу лако усвајају свако учење. Њихова душа је мека као восак, у њу се урезује све што пожелите: и ваш лош пример, и побожне речи, и све најсветлије и најчистије. Заборављате запањујуће једноставне речи светог Тихона о дететовој души: "Мало дрвце, куда се повије, у том правцу ће и расти; нова посуда ће се осећати на оно чиме је напуните, уливајући у њу или смрдљиву течност или миришљаву и чисту." Дакле, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрдљива. А ако будете уливали мирис Христовог миомириса, ваша деца ће увек миомирисати пред људима, биће вам радост и утеха.

Данас се често говори: "Зар су деца способна да читају Свето Писмо и псалме? То је за монахе и старце, а дечици су потребни весеље и радост." Добрим примером васпитавајте децу. Славном руском проповеднику, Харковском архиепископу Амвросију припадају речи које дирају душу: "Кад ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве, кад отац не излази из куће на свој посао не помоливши се испред светих икона, а мајка ништа не почиње без крсног знамења, кад се малом детету не дозвољава да дотакне храну пре него што се прекрсти, зар се на тај начин деца не уче да моле у свему помоћ Божију и да призивају на све благослов Божји и да верују да без помоћи Бога нема сигурног живота, а без Његовог благослова нема успеха у делима људским?"

Не може остати бесплодна за децу вера родитеља кад они у случају нужде и сиромаштва са сузама у очима кажу: "Шта да се ради? Нека је воља Божија"; у опасности: "Бог је милостив"; у тешким околностима: "Бог ће помоћи", у успеху и радости: "Хвала Богу, Бог је послао." Овде се увек и у свему исповеда Божија благост и Божије правосуђе.

Мајка, према којој су усмерени сва љубав и нежност детета са свештеним страхом стоји испред иконе Спаситеља и моли се, а дете гледа час на њу, час на икону и њему нису потребна дуга објашњења шта то значи. То је прва нема лекција богопознања и најважнија лекција побожности. Овакве лекције можете и треба увек и у свему да дајете својој деци.

Треба да чувате децу од свега лошег, да не дозвољавате кћеркама да читају развратне, страсне романе, да тражите од њих да читају с разумевањем, да им не дозвољавате да се забављају и да стално трче у биоскоп и у позориште.

А још не треба заборавити ни то да се дете не може васпитати ако се никад не кажњава. Највећу грешку чине они родитељи који обожавају своју малу децу, диве им се и опраштају им све што скриве. За такве је у Светом Писму речено: Љуљај дете, и оно ће те устрашити; (Сир. 30, 9). Руски светитељ Тихон Задонски поучава родитеље: "Млади, ненаучени, кад стасају, бивају као необуздани и неукроћени коњи. Зато хришћанине, воли своју децу и кажњавај их. Нека она сад, док су млада, осећају бол у телу да тебе касније због њих не би болело срце. Нека плачу од тебе да не би ти плакао од њих. Уосталом, умереност је похвална и потребна у свему." Деца се не смеју кажњавати с љутњом, са злобом, с мржњом, треба их саветовати мирно, с љубављу. Тада ће деца, осећајући ову љубав, схватити да заслужују казну и она ће им бити на корист и поправиће их.

Видите како су огромни задаци који стоје пред нама у делу васпитавања деце, видите како су свете обавезе мајки. Нема веће обавезе, нема веће одговорности пред Богом за мајку него што је добро васпитање деце. Ако будете занемаривале васпитање своје деце, мучићете се и плакаћете гледајући их, и пред Богом ћете дати одговор и на све потомство ћете навући гнев Божји. Дакле, увек се брините за своју децу, увек им дајте чист, свет пример побожности и тада ће Господњи благослов бити од века и до века на вашој деци и на вама самима. Амин.

Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.

Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.

Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.

На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.

У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1]

Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп.

Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима.

Зоран Ђуровић

Рим, 13. 11. 2015

[1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil

[2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке.

Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје.

Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.

Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).

Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш".

Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога.

Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник).

Обитавање Безграничног у срцу

Тема на форуму: Безосећајност

фото

https://www.pouke.org/forum/topic/7042-%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5/#entry1359838

О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.

Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).

Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.

У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.

Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.

Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.

Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!

Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?

Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.

Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.

Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?id=KDD

У свом спољашњем држању старац је био једноставан. Био је нешто виши од просечног раста, крупан, али не и гломазан. Телом није био сув, али није био ни дебео. Имао је крупне груди, јак врат, снажне ноге, пропорционалне са трупом, са великим стопалима. Руке је имао радничке, снажне, са великим длановима и крупним палчевима. Лице и глава су му били складних линија. Чело је било лепо, округло и умерено, нешто веће од дужине носа. Снажна доња вилица одавала је јаку вољу, но без чулности и суровости. Очи су биле ситне, тамне, поглед спокојан и благ, повремено проницљиво-продоран, често уморан од многог бдења и суза. Имао је велику и густу браду, мало проседу, густе, ниске, несрасле и праве обрве, као што их имају мисаони људи. Коса му је била тамна и густа све до старости. Неколико пута је фотографисан, но увек безуспешно, јер су његове снажне и храбре црте лица на фотографији изгледале суве, сурове и грубе, док је, у ствари, израз његовог, услед кратког сна и многог поста и умилења, често бледог лица, био благ, без икакве суровости.

Обично је било тако. Но, понекад се преображавао и мењао до непрепознавања. Бледо, чисто лице добило би особити, чудесно просветљени израз, тако да се у њега једноставно није могло гледати. Човек би морао оборити поглед. То нас је и нехотице подсећало на Свето Писмо где се каже да је Мојсејево лице тако блистало да људи нису могли гледати у њега.

Старчев живот је био умерено суров. Својој спољашњости није поклањао никакву пажњу и мало је бринуо о телу. Као и већина светогорских подвижника, он није прао своје тело. Носио је једноставну хаљину од грубе тканине, као што носе монаси радници. Носио је на себи много одеће зато што се у годинама потпуног занемаривања свог тела често прехлађивао и боловао од реуматизма. За време свог боравка у Старом Русику прехладио је главу и јаке главобоље би га приморале да легне у постељу. Ноћивао је у неком великом складишту за животне намирнице којим је иначе управљао, а које се налазило негде изван манастира. Све ово чинио је ради што већег усамљивања.

Таква је била проста и скромна спољашњост тог човека. Међутим, врло је тешко говорити о његовом карактеру и унутрашњем лику.

У време када смо га упознали, његове душевне и телесне снаге биле су у савршеној хармонији.

Он је био слабо писмен. Као дете похађао је сеоску школу само "две зиме". Но, кроз стално читање Светог Писма и великих дела светих отаца, затим слушање богослужења у цркви[1], он се много развио, пружајући утисак начитаног монаха. По својој природи био је живог духа, оштроуман, а велико искуство у духовној борби, унутарњој умној молитви, као и многа и тешка страдања које је преживљавао и изузетне Божанствене посете чинили су га необично мудрим и проницљивим.

Старац Силуан је имао изванредно нежно срце, пуно срдачне љубави. Имао је дар милостивог саучешћа и разумевања према сваком људском страдању и болу без икакве болећиве женске осетљивости. Његов непрестани дубоки духовни плач никада није прелазио у плачљиву сентименталност. Стална унутрашња напрегнутост није имала ни сенку нервозе.

Посебно дивљење заслужује велика целомудреност овога човека при свем његовом снажном и крупном телу. Чувао се сваке небогоугодне мисли, али је и поред тога у опхођењу са људима, без обзира на њихову друштвену припадност и начин живота, био ненамештен, непосредан, благ и пун љубави. Ни најмање се није гнушао ни оних људи који су живели нечистим животом, већ је у дубини своје душе туговао због њихових падова, попут оца или мајке који тугују због спотицања своје љубљене деце.

Искушења је дочекивао и подносио са великом храброшћу.

Био је неустрашив и отворен, а опет, у њему није било ни трага од дрскости. Неустрашив, он је живео у страху пред Богом, бојећи се једино да не ожалости Бога ма и најмањом нечистом мишљу.

Веома храбар, био је уједно и веома кротак. Храброст и кротост - каква изузетна и дивна свеза!

Старац је био истински и дубоко смирен, смирен и пред Богом и пред људима. Радо је давао предност другима, волео је да буде најмањи од свих, да први поздравља, да моли благослов од оних који имају свештенички чин, нарочито од епископа и игумана, но све је то чинио без икаквог човекоугађања и ласкања. Искрено је ценио људе са чином и на положају, као и образоване људе, но никада у њему није било зависти, ни презира, можда зато што је био дубоко свестан пролазности свега светског: положаја, власти, богатства, па и сваког научног сазнања. Он је знао "како Господ много љуби Своје људе", и из љубави према Богу и људима он је доиста ценио и поштовао сваког човека.

У свом спољашњем држању старац је био веома простодушан, а у исто време његова несумњива одлика било је унутрашње благородство, ако хоћете, аристократизам у вишем смислу речи. У опхођењу са њим, у најразличитијим приликама, чак ни човек најтананије интуиције није могао да запази било какве грубе покрете срца: одбојности према некоме, неуважавања, непажљивости, извештачености и слично. То је био доиста благородан човек, како то само хришћанин може да буде.

Старац се никада није гласно смејао. Никада се није изражавао двосмислено, нити се подсмевао, није се чак ни шалио са људима. На његовом озбиљном и мирном лицу понекад би се запазио једва приметан осмех. При томе уста не би отварао уколико не би ништа проговорио.

Страст гнева била му је туђа. Но, при свој благости и изванредној мирољубивости и послушности, увек би се одлучно успротивио свему лажном, лукавом, гнусном. Осуђивање, простаклук, ускогрудост и слично, били су му туђи. Ту је био неумољив, али је увек пазио да при том не увреди човека, и то не само спољашњим покретима, већ ни покретима срца, јер би један осетљив човек и то осетио. То је достигао због тога што је, пребивајући у унутрашњој молитви, остајао увек спокојан и недоступан за било шта рђаво.

Старац је био човек изванредно снажне воље, премда без тврдоглавости. Био је простосрдачан, непосредан, неустрашив, храбар, но у исто време - кротак, благ, смирен и послушан, премда никада понизан и човекоугодник. То је био човек створен по образу и подобију Божијем у правом смислу речи.

Свет је прекрасан, јер је дело свемоћног Бога, али нема ничег лепшег од правог човека, сина Божијег.

* * * * *

Спољашњи живот блаженог старца није нас посебно занимао. То је свакако била грешка са наше стране, али сада се ту више не може ништа учинити. При сусрету са старцем сва наша пажња била је усредсређена на жељу да не пропустимо његову духовну поуку, да схватимо, разумемо срцем, и усвојимо душом његову реч, или, тачније, настројење, дух.

Понекад би нам се чинило да је старац имао дар да кроз молитву делује на свога сабеседника. Ово је било неопходно, јер су његове речи по спољашњој форми биле веома просте, наизглед ништа "нарочито", док су у суштини говориле о натприродним стварима. Зато је било нужно молитвом увести сабеседника у оно духовно стање које је породило дате речи, како оне не би остале бескорисне, несхватљиве, непримљене и сакривене.

Опхођење са старцем имало је особити, изузетан карактер: осећала се савршена простосрдачност и неусиљеност, без икаквог устручавања или страховања да се у било чему погреши. Били смо дубоко убеђени да никакав наш поступак, неприкладна или ружна реч не може нарушити миран однос са њим, нити изазвати прекор или љутит одговор. У његовом присуству нисмо осећали никакав страх, али смо свим силама душе настојали да се кроз молитвени труд удостојимо да живимо оним духом којим је он био испуњен.

Када улазите у просторију испуњену миомиром, груди вам се спонтано шире, тежећи да што више миомира унесу у себе. Исто то се збивало са душом када је била у старчевој близини. Душу је обузимала спокојна, мирна, али истовремено и веома снажна жеља да у себе прими миомир те области духа Христовог, у којој је старцу било дато да живи.

Ретку и изузетну насладу особите врсте пружало је општење са таквим човеком.

* * * * *

Он је једноставно, без трунке сујете, говорио о стварима које превазилазе људске норме. Ако му је приступао са вером, саговорник је кроз ту, наизглед просту беседу, улазио, колико му је било могуће, у оно натприродно стање у коме се сам старац налазио.

Сећамо се како нам је једном говорио о неком необичном руском подвижнику, оцу Стратонику, који је са Кавказа дошао да посети Свету Гору. Отац Стратоник је имао редак дар речитости и молитве са плачем. Многе пустињаке и монахе на Кавказу који су пали у раслабљеност и чамотињу, он је подстакао на нови подвиг, откривајући им путеве духовне борбе. И у Светој Гори отац Стратоник је међу подвижницима примљен са великом љубављу, и његове надахнуте речи произвеле су на многе дубок утисак. Његово расуђивање, диван и проницљив ум, велики опит и дар праве молитве допринели су да постане средишња личност међу подвижницима. Провео је око два месеца у Светој Гори, и већ почео да жали што је узалуд поднео толики труд и превалио тако велики пут ради "духовне користи". Он сам из сусрета са атонским монасима није ништа стекао. Дошао је код духовника руског манастира светог Пантелејмона, старца Агатодора и рекао му о својој жалости, замоливши га да му препоручи било кога од отаца са којим би се могло разговарати о послушању и другим делатностима монаха. Отац Агатодор га је послао да посети "Стари Русик" где се у то време (до почетка рата 1914. г.) скупило неколико познатих подвижника из манастирског братства.

Стари Русик се налази на брду, отприлике на 250 м. надморске висине источно од манастира, удаљен сат и десет минута хода. Тамо је био уведен строжији режим поста него у манастиру. То место је пусто, тихо и зато су монаси радо ишли тамо, тражећи што усамљеније обиталиште ради вршења умне молитве. У то време тамо је живео и отац Силуан.

Оца Стратоника су у Старом Русику примили са великом љубављу. Много је разговарао са оцима Русика, појединачно и у групама. Једном, на дан празника, схимонах отац Доситеј га је позвао у своју келију заједно са још неким монасима, међу којима су били отац Венијамин са Каљагре, Онисифор и Силуан. Овај разговор је био врло садржајан. Отац Стратоник је учинио снажан утисак на све присутне, чему је допринело не само то што је био гост, него и његов дар речитости. Отац Силуан је, као најмлађи међу присутнима, седео у једном углу келије и ћутао. Пажљиво је ослушкивао сваку реч кавкаског подвижника. Затим отац Стратоник изрази жељу да посебно посети оца Силуана у његовој "колибици", коју је овај сам себи саградио, да би се што више могао посветити молитвеној самоћи. Ова "колиба" била је удаљена 56 минута на југоисток од братског конака. Заказан је састанак за идући дан у 3 часа. Те ноћи отац Силуан се много молио да Господ благослови њихов сусрет и разговор.

Отац Стратоник је дошао у назначено време и разговор између два подвижника вођен је са лакоћом и срдачно. Обојица су имали исте духовне циљеве. Ум им је био заокупљен истим питањима која су они сматрали једино истински важним.

Слушајући пажљиво, отац Силуан је приметио да отац Стратоник говори "од свога ума" и да је реч његова о сусрету воље човекове и воље Божије и о послушности била "нејасна".

У почетку отац Силуан је оцу Стратонику поставио три питања:

- Како говоре савршени?

- Шта значи предавати се вољи Божијој?

- У чему је суштина послушности?

Дивна духовна атмосфера у којој се налазио отац Силуан очигледно је деловала и на оца Стратоника. Он је схватио дубину и значај питања и замислио се. После извесног ћутања рекао је:

- Ја то не знам, реците ми ви? На то Силуан одговори:

Савршени ништа не говоре од себе. Они говоре само оно што им даје Дух.

Отац Стратоник је тога тренутка очигледно доживљавао оно стање о коме му је говорио Силуан. Пред њим се открила дотле непозната тајна духовног живота. Он је спознао своје недостатке из прошлости и схватио да је још далеко од савршенства, у шта је понекад био склон да верује, јер је био очигледно надмоћнији од осталих монаха, а сретао је доиста многе и изванредне подвижнике. Посматрао је оца Силуана са осећањем благодарности.

На прво питање отац Стратоник је добио одговор у дубини душе благодарећи молитвама оца Силуана. Друга два одговора већ је лакше могао да усвоји, имајући опит стања које му је дато.

Беседа се дотакла молитве. Отац Стратоник је сматрао да молитва без суза још није нашла своје право место и да стога остаје бесплодна. На то је отац Силуан одговорио да сузе при молитви, као и све друге телесне снаге, могу да пресахну, али ум, оплемењен плачем, може да пређе ка извесном тананом осећању Бога, и да, чист од свих помисли, безмолвно гледа Бога. То може бити драгоценије и од самога плача.

Отац Стратоник је отишао са осећањем благодарности. Он је касније, за време свог боравка на Светој Гори, још неколико пута посећивао оца Силуана. Међу њима се сачувала велика љубав. Приликом једног каснијег разговора он се сагласио са мишљењем оца Силуана о молитви. Очигледно, Бог му је дао да кроз опит доживи то стање.

* * * * *

Убрзо после овог разговора отац Стратоник је, напустивши Стари Русик, посетио пустињака оца Венијамина. То је био човек ретког благородства душе, уман и начитан, с богатим расуђивањем. Читава његова појава, лице и витка силуета, одавали су неку неисказану унутрашњу трагедију. Провео је у безмолвију 10 година у "Каљагри". Иако бисмо желели да подробније говоримо о овом изванредном подвижнику, бојимо се да сувише развучено приповедање не би ишло на штету нашег главног предмета. Отац Стратоник је и раније посећивао оца Венијамина и водио са њим опширне разговоре. Овог је пута био ћутљив и замишљен. Отац Венијамин му постави једно питање. Одговор - ћутање. Постави друго - опет ћутање. Најзад, раширивше руке, као да изражава чуђење, са њему својственом по мало театралном грациозношћу, он га упита:

- Оче Стратониче, шта је то с Вама? Не могу да Вас препознам. Увек сте били тако бодри, а сада сте тако тужни и Ваша надахнута реч као да је пресахла... Шта се то дешава с Вама?

- Шта да одговорим на Ваше питање? рече отац Стратоник. Не треба ја да Вам о томе говорим. Имате овде оца Силуана, па питајте њега.

Отац Венијамин се зачудио. Јер, он је додуше већ дуго времена познавао оца Силуана, волео га, и поштовао, али га није сматрао тако великим да би му се обраћао за савет.

Могуће је да је отац Стратоник тада био у сложеном душевном стању. Са једне стране, он је дошао на Атон ради сопствене "користи", а са друге - из многих ранијих сусрета већ је био навикао да предњачи над другима. Његова изузетна издржљивост у подвигу и редак дар молитвеног плача могли су га навести на помисао да је већ достигао савршенство. Међутим, изненада је он, у сусрету са простим монахом који као да није поседовао такве блиставе дарове каквим је он био богат, јасно и снажно осетио свој недостатак. Можда је он ћутао и био тужан и због тога што није успео да задржи оно стање духа које је имао за време разговора са оцем Силуаном.

* * * * *

Једног празничног дана, шетајући са оцем Силуаном по манастирској шуми, отац Венијамин Каљагарски предложи да посете једног дивног и веома чувеног старца, тадашњег духовника бугарског манастира Зографа, оца Амвросија. Отац Силуан се одмах сагласи и они пођоше. Отац Венијамин је хтео да дозна о чему ће отац Силуан разговарати са старцем.

- Немам ништа да питам, одговори отац Силуан. Сада немам никаквих недоумица.

- Па зашто онда идеш?

- Идем, јер ти тако хоћеш.

- Али, људи обично иду код стараца ради неке духовне користи.

- Ја се одричем своје воље пред тобом, и у томе је сва моја корист, већа од било какве старчеве поуке.

Отац Венијамин је био изненађен овим речима, али ни овога пута није разумео Силуана.

Кратко време пред своју смрт, отац Венијамин се вратио из пустиње у манастир светог Пантелејмона. Разболео се од водене болести и легао у манастирску болницу, где су били махом пустињаци и бескућници. Та болница се звала "Спокојство". Она се налазила у једној вишеспратној каменој згради на самој морској обали, изван манастира. Одмах уз то здање налазило се мање, у коме су се налазили магацини којима је у то време руководио отац Силуан. Близина болнице омогућавала је Силуану да често навраћа код оца Венијамина и помаже му. И сам отац Венијамин је често посећивао свога друга, премда је тешко ходао.

Ускоро после свога доласка, отац Венијамин је посетио оца Силуана и имао са њим велики и важан разговор. Идућег дана посетили смо оца Венијамина у болници. Налазио се под свежим утиском разговора са оцем Силуаном, и често пута је, пун неприкривеног дивљења и благодарности, понављао:

"Каквог ми је пријатеља дао Господ! Само да знате како је све у мени открио... Затим ми је дао три савета, неколико пута их поновио, да их не бих заборавио, и на крају отсечно додао, као неки гвоздени клин забијајући: "Ако не будеш радио онако како сам ти рекао, нећеш се спасти".

Сусрет са оцем Силуаном био је за оца Венијамина велико откровење. Он се одиграо у понедељак, првог дана Петровог поста. И поред тога што се према манастирском уставу тога дана не једе ништа до вечери, отац Силуан га је почастио чајем, па је и сам пио. И овај мали детаљ отац Венијамин је приметио и схватио као знак слободе оца Силуана од форме као такве, али слободе не из презрења, него из надмоћности, јер је добро познавао велику уздржљивост старца.

За време док смо били код оца Венијамина, био је врло замишљен. Није могао да мисли нити говори о било чему другом и често је понављао:

"Каквог ми је друга дао Господ!"

Тако је тек пред крај свог живота сазнао ко је био отац Силуан. И раније су његови односи према њему били веома пријатељски, али се ипак према њему опходио некако с висине. Гледао је на њега као на доброг монаха, али ипак млађег. То се дешавало и неким другим светогорским монасима, који су тек после његове смрти открили његову праву величину.

из књиге "Старац Силуан", архимандрита Софронија

http://svetogorac.blogspot.rs/2015/10/1_28.html

Један тамошњи Турчин, прелашћен ретком лепотом Златином, распали се сатанском љубављу према Злати, и вребаше згодну прилику да задовољи своју гнусну страст. Једнога дана Злата оде са другим женама у шуму по дрва. Сладострасни Турчин, сазнавши за то, подговори неке сличне себи бесрамнике Турке, те уз њихову помоћ ухвати Злату и силом је одведе кући својој. И најпре покуша да је разним крупним обећањима приволи да се потурчи, дајући јој реч да ће се онда оженити њоме; у противном, он ће је ставити на страшне муке. Поражена безочношћу, Злата одлучно одби, и остаде храбра и неустрашива. И призвавши у помоћ име Господа Исуса, она неустрашиво рече: Ја у Христа верујем, и Њему се клањам, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на сигне комаде исекли.

Чувши такве одлучне речи, Турци видеше да ову девојку не могу придобити обичним средствима, већ се мора измислити нешто нарочито. И знајући да су жене вичне у томе да девојку занесу, они предадоше Злату својим женама да је на сваки начин приволе на оно што они желе. И шта све те жене не чинише! и каква све лукавства не употребише! и каква све уживања не обећаше! Читавих шест месеци они се трудише око Злате да је приволе да прими муслиманску веру. Али им све то би узалуд, пошто блажена Злата беше чврста и непоколебљива у својој вери у Христа.

После тога Турци позваше Златине родитеље и сестре, и страховито им претећи наредише им: или да своју кћер Злату приволе да се потурчи, или ће они убити Злату, и њих подвргнути мукама и одузети им имање. - Преплашени, родитељи и сестре стадоше наговарати Злату да се потурчи; и плачући горко, са сузама јој говораху: Кћери, кћери слатка, сажали се на себе, и на нас родитеље своје, и на сестре своје, сви ћемо због тебе пропасти и бити уништени. Одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, А Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота.

Пренеражена и ожалошћена, али сва окриљена пламеном љубављу према Христу, витешка , душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама, него се диже изнад суза својих родитеља и својих сестара. И сва винувши се изнад тела и крви и изнад природних закона, света Злата рече својим родитељима и сестрама: Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје. Имам оца, - Господа Исуса Христа, и мајку - Пресвету Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке.

Када Турци, особито отмичар Златин, увидеше да сва лукавства и средства која употребише, не помажу ништа, онда они прибегоше мучењима. И најпре свету Злату бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Затим јој с леђа искаишаше кожу, па те каише њене коже повешаше испред њених очију, еда би је на тај начин заплашили; док крв потоцима течаше од њеног тела и натапаше земљу. Но мучитељима и то беше мало. Они после тога усијаше гвоздену шипку, па јој њоме пробушише главу, провукавши усијану шипку од једнога ува до кроз друго, тако да дим излажаше кроз нос и уста свете великомученице.

Ове страховите муке, које би могле поколебати и најхрабрије људе, света мученица трпљаше веома јуначки, крепљена силом крста и свесрдном љубављу према Господу Христу. Јер, као што каже свети Симеон Метафраст: душа, оковима љубави везана за Бога, ниушта не сматра страдања, радује се боловима, и цвета у мукама.

Боравећи у тим ужасним мукама, света страдалница чу да се у селу налази проигуман Светогорског Светоникитског манастира отац Тимотеј, духовник њенога оца, и посла једног хришћанина к оцу Тимотеју са усрдном молбом, да се помоли Богу за њу, да је Господ удостоји да богоугодно заврши подвиг свога мучеништва. - Смирена молба њена би испуњена: Господ јој даде силе те она заиста богоугодно заврши подвиг велике мученице.

Напослетку бездушни Турци обесише страдалницу о дрво и исекоше сву на ситне комаде. И тако света Злата, испитана и очишћена као злато у топионици толиких страдања, предаде своју свету душу у руке Бесмртном Женику свом, добивши од Њега двоструки венац; венац девичанства и венац мучеништва. И сада се у рајским насељима радује заједно са мудрим и победничким девама и блаженствује у дивотном Царству Господа Христа, славећи Га кроза све векове. Њеним молитвама нека се и ми удостојимо Небеског Царства.

Комаде чесних моштију свете великомученице Злате хришћани тајно покупише, па чесно и побожно сахранише. Света Злата пострада 1795 године месеца октобра.

• Вера

|

У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био "без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица". Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној. Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године. Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.

Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани, те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: "Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи".

Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара. Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота. Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи. Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..

Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.

Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.

Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: "Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време". После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.

He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).

Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.

• Вера
  

|

Савремени човек презасићен је, не само информацијама, већ и доступношћу оних разонода, које пре нису биле доступне. Зато многе ствари постају незанимљиве, досађују-и изнова и изнова, тежи се нечему што би истински дубоко могло дотаћи осећања. И, по правилу, броју таквих изазовних и забрињавајућих ствари прибрајају се и ризичне разоноде.

Други разлог због којег људи подвржу себе неоснованом ризику, могао би се буквално назвати „провокација за кукавичлук“. Вероватно се сваком од нас дешавало да буде сведок томе како један човек провоцира другог, и то би се завршавало већом или мањом трагедијом.

На пример, скокови у Волгу са моста висине 30–40 метара, као што то понекад бива овде код нас у Саратову-практично су једнаки самоубиству. Али, људи то раде- некада под дејством одрећених наркотика или алкохола, некад просто због безумља, а често и због одобравајућих, знатижељних погледа другара, јер „међу светом је и смрт лепа“.

Могу се чути промишљања о томе, како млади човек ради овакве ствари у жељи да се осети мушкарцем. Закључује се да млади просто не знају да како би се осећали мужевно, требају бити самостални људи, способни да се брину о ближњима, да раде, доносе корист, зарађују колика-толика неопходна стредства за одржавање породице, и на крају крајева да одговарају за своје поступке. То је досадно и тешко, то је нека рутина-лакше је урадити нешто екстравагантно, од чега нема никакве користи, већ је често само потпуна штета.

Ако говоримо о нама, хришћанима, онда ствари ове врсте сведоче о степену нашег хришћанског сазнања, јер сваки верујући човек, који је макар једном чуо проповед као што је „Не кушај Господа Бога својега“ мора себи поставити питање: Зар то што ја сада радим, није ли то непотребно кушање Господа Бога? Једна ствар је, на пример, човек који ради у специјалним јединицама. Он осваја вештине спуштања са велике висине по зидинама здања. Друга је ствар када се сличним бави човек чија делатност није никако повезана са таквим начином помагања људима и учи се овим вештинама из чистог задовољства. Овде постоји одређени ризик од погибије. Ради чега? И ако тог тренутка човек погине, какав ће бити суд Божији о њему? Наравно, они који су погинули у екстремним спортовима несрећним случајем, не смеју се упоређивати са самоубицама- то је свесно лишавање себе живота, а овде није била намера да се умре. Али, ни оправдања зашто је то урађено, апсолутно нема.

Међутим, некада се дешава и следеће. Особа не погине-сакати се и остаје повређена за цео живот. И опет се намеће питање: Како са тим даље живети? Ради чега је човек осудио себе на то? На истом YouTube, поред клипова где екстремни спортисти праве неке фантастичне скокове, могу се наћи и они други. На њима је снимљено како се скакачу не отвара падобран, или он, бавећи се паркуром, прескаче са једног крова на други, качи се брадом, пада и ломи кости главе. Колико таквих примера! Чини се, они би требали да заустављају људе. Но, код савременог човека који је сав у интернету или телепространству, формира се посебна психологија: све време му се чини да је у питању игра. Није прошао ниво-може опет. А тај „ниво“-то је твој живот. Ниси прошао-ти си погинуо. Готово, тебе више нема. Особа то врло често не схвата.

Погледајмо дубље. Људи безумно ризикују животом ради добијања задовољства не само у екстремним разонодама. То је један од видова дроге -можемо их поделити на алкохолизам, наркотике, коцкање, екстремну разоноду-и видећемо да су врло слични. Свакако, постоји разлика између скока са моста у стању неконтролисаног и необузданог „јуначења“ и скока падобраном, за који се човек циљно спремао. То су различити степени „опијености“, али свему томе својствено је стање-мешавина сујете, гордости, осећаја сопствене неустрашивости и одушевљења тиме што, као да се држи цео свет на длану. Зато ја сматрам да све што садржи у себи елемент непотребног ризика за нас, хришћане, је сувишно.

Екстремни спортисти или они који имају опасне разоноде изгледају лоше и, може се рећи, недостојно, поред људи који заиста оправдано ризикују-ради спасења ближњих. При чему, нису то увек људи који су се посебно спремали за професионални ризик. На пример, недавно само што није погинуо инспектор ДПС-а, који је својим аутомобилом заклонио од директног удара аутобус са децом. Ризик којем су изложени ватрогасци, спасиоци, војници, такође је богоугодан. Неко ће, вероватно, питати: „А шта ако се ја, например, бавим спортским пењањем са циљем да у случају пожара или неке друге невоље уђем у зграду и укажем помоћ људима?“ У датом случају све зависи да ли човек заиста има такав циљ. Чак и да има, вероватноћа да ће се животу наћи у ситуацији да примени такво умеће је мала, и није вредно ићи на реалан ризик.

Наш живот је и тако испуњен ризиком, његово присуство или одсуство од нас никако не зависи. Често бива, човек излази из куће, пада му цигла на главу, или леденица са крова. Седа у аутобус и догађа се несрећа. Данас смо свакодневни сведоци тога на интернету: тамо погинуло шеснаесторо људи, тамо петоро умрло, онамо се још нешто десило. И то је немогуће одстранити, уклонити из нашег живота. Није ли то довољно ризика?

Постоји такво потпуно нехришћанско убеђење: верујући човек може како год да ризикује јер њега води Промисао Божији, па ризиковао-не ризиковао, оно што буде било угодно Богу, то ће и бити. На ово можемо одговорити сасвим здравим расуђивањем које проналазимо код светих отаца: ако идеш по ивици пропасти, природно је да можеш пасти. Како не би упао у провалију, одмакни се од ивице. То се односи на било који грех. Зашто говорити у датом случају о вољи Божијој, о Промислу Божијем, када си ти сам творац своје беде у таквој ситуацији? Зашто човек препушта Богу оно што би требало сам да понесе? Ти уради оно што је до тебе, предузми све мере предострожности, а остало очекуј од Бога, Његовог Промисла о теби, Његовог суда о теби. И онда, улазећи у авион, мирне савести ћеш говорити: „Ако је Богу угодно, ја ћу безбедно долетети,иако немам појма како таква велика машина лети-а ако не, значи прекинуће се мој живот.“

Узгред, веома интересантна ствар: људи који ради адреналина ризикују свој живот, често уступају пред принудним ризиком у ситуацијама када заиста остаје само уздати се у Бога. То говори да обичај играња са смрћу не развија у човеку ни реално уздање у Промисао Божји, ни истинску храброст.

И потпуно ми је неразумљива таква предпоставка : ризик, сусрет са неком претњом, као да је радост за човека. А много је људи који, путујући негде ради опасног екстремног спорта, од таквих путовања очекују управо радост. Виђао сам у животу људе који су се стално излагали опасности, којима су претили да ће их убити, које су плашили. Знате, они нису одавали утисак радосних људи, они нису одавали утисак срећних људи – они су одавали утисак утучених људи. Зато се ја не слажем са тим да је “адреналин” нешто добро, што благотворно утиче на човека.

Забрањује ли хришћанство узимање свих тих доза адреналина? Хришћанство није систем забрана, и ми не говоримо о томе шта се сме, а шта се не сме, него о томе шта је корисно, шта изграђује човека, шта га припрема за вечност, а шта га разара, шта га чини неподесним за вечност. Овде је иста ствар, ту свако бира свој пут. Но, много волим речи преподобног аве Доротеја о томе да кад се човек прихвата неког посла, а не представља себи циљ тог посла, не зна због чега се труди - он ће се трудити узалуд. И ја сам додајем, не само узалуд, него, по свој прилици, и на своју штету.

13 / 10 / 2015

Православие.Ru.