Божић, као тема по себи, је тема довољно широка и за више предавања. Овде смо се осим питања Божјег и позива на наше смирење и подвиг дотакли кратке анализе стања модерног друштва, неких његових представника и добили одговор на питање зашто бисмо били слободни да употребимо израз пост-хришћанство. После главног излагања постављена су и додатна питања - о календару, мисионарењу у данашњем свету, односу свештеника према разним неблагочестивим обичајима, о спасењу нехришћана, пророчанствима, борби против страха од прве исповести, против прелести...

Поред свега, занимљиво је било чути да је и за њега ово било ново искуство иако се већ дуго бави мисионарским радом који превазилази оквире нашег територијалног и говорног подручја. Током разговора је пристигла огромна количина питања, на многа је одговорено али многа су и остала па се надамо да ће брат Арсеније опет наћи времена да са нама подели живу и поучну реч утехе.

Тонски прилог Радија Светигора

Жалиш се на усамљеност усред великог града. Толико народ око тебе ври као мравињак, а ти се ипак осећаш као у пустињи. Најтеже ти је о великом празницима. Свуда кипи радост, а тебе стеже туга. Божић и Васкрс долазе ти као неки празни судови, које ти испуњаваш сузама. Кад су ови свети празници далеко иза или испред тебе, осећаш се спокојнија. Али кад се приближе, и дођу, туга и пустота завладају душом твојом. Шта да ти радим? Да ти испричам причу о Јованкином Божићу; можда ће ти користити. Пустићу њу нека ти прича како је мени причала.

"Четрдесет и неколико година гледам ја овај свет као девојка. Никад никакве радости, осим оно мало као дете у родитељској кући. Али пред светом нисам се показивала нерадосна. Пред људима правила сам се весела, а у самоћи сам плакала. Сви су ме сматрали за срећно створење, јер таква сам се показивала. Слушам, сви се око мене жале, и брачни и небрачни, и богати и бедни, сви. Па мислим, зашто бих се и ја жалила несрећнима на своју несрећу, и само повећавала жалост око себе? Боже да се правим весела; тако ћу бити кориснија жалосноме свету, а своју тајну скриваћу у себи и оплакивати је у самоћи. Молила сам се Богу, да ми се некако јави; макар само један прст Његов где год да осетим. Молила сам се тако, да не би пресвисла од скривене туге. Од свих прихода чинила сам милостињу гдегод ми се дала прилика. Обилазила сам болесне и сиротне, и уносила радост својом привидном радошћу. Ја Те верујем, Боже благи, говорила сам често, али молим Ти се, јави ми се некако, да Те још више верујем. Верујем, Господе, помози моме неверовању, понављала сам ове речи из Јеванђеља. И заиста, доживела сам, да ми се Господ јави. Најмучнији су ми били велики празници. После службе Божије ја бих се затварала у собу и преплакала би цео мој Божић и Васкрс. Но прошлог Божића јавио ми се Бог. То је било овако. Приближује се тај велики дан. Ја се решим да спремим све онако како је моја мајка спремала: и печеницу, и чесницу, и колаче, и све остало. Прострем сламу по кући, бацим по три ораха у сваки ћошак од собе - нека је Света Тројица милостива на све четири стране света. И радећи све то непрестано се молим: Господе, пошаљи ми госте; али сасвим гладне и бедне! Молим Ти се, јави ми се на тај начин! Понекад ми је долазила помисао: луда Јованка, какве госте ти очекујеш о Божићу! На тај свети дан свак је код своје куће; ко би теби могао бити гост? И ја бих плакала и плакала. Но опет сам понављала ону молитву и спремала, спремала. Кад сам се на Божић вратила из Цркве, ја запалим свећу, поставим ручак, изнесем све на сто, па онда почнем шетати тамо амо по соби. Боже, не остави ме! опет сам се молила. Улицом је мало ко пролазио. Божић је, а и наша улица је забачена. Но чим би снег зашкрипао под нечијим ногама, ја на капију! Да то није мој гост? Није. Ено, прође. Подне дође и прође, а ја сама. Заплачем се и викнем: сад видим, Господе, да си ме сасвим оставио! Плакала сам тако и јецала, док - на једанпут! На једанпут лупи неко у капију, и ја чух плачевне гласове: даруј брате, даруј сестро! Брзо истрчим и отворим капију. Предамном слепац и његов вођ, обоје погурени, дроњави, прозебли. Христос се роди, господо моја! викнух ја радосно. Ваистину се роди! процвокоташе они дрхтећи. Смилуј се, сестро, на нас! Не тражимо ти паре. Од јутрос - нико нам не понуди хлеба; по неку пару или чашу ракије, а хлеба - нико. Гладни смо много. - Ја као на небесима. Уведох их у кућу и поставих за пуну трпезу. ? ја им служим све плачући од радости. Они ме зачуђено питају: зашто плачеш, госпођо? Од радости, господо моја, од чисте и светле радости! Оно што сам Бога молила Бог ми је дао. Неколико дана ја Му се молим, да ми пошаље баш такве госте као ви, и ево Он ми је послао. Нисте ви тек онако дошли, него вас је благи Господ мој послао. Он ми се данас јавио кроз вас. Ово је најрадоснији Божић у мом животу. Сад знам, да је жив Бог наш. Слава Му и хвала! Амин - одговорише моји драги гости. Задржала сам их до увече, напунила им торбе и испратила."

Такав је био прошли Јованкин Божић. Дај Боже, да јој ове године буде још радоснији. Помоли се и ти, кћери, да ти се Отац небески јави на неки начин - а у Бога је много начина - па ћеш доживети чудо. Не спремај се за тугу у тај велики дан, него се спремај за радост. И Свевидећи, Свемилостиви, учиниће ти радост.

Двадесетогодишњи ђакон Авакум пример је свима нама да у вери останемо истрајни. Нарочито младима јер чврстом вером и љубављу стварамо велика дела. О томе нам сведоче и бројна чудеса светитеља, који се данас за нас молитвено заузимају код Господа. Када је реч о повратку у свет, који чека штићенике по одслужењу казне, важно је не посустати пред бројним искушењима.
- Уздајте се у помоћ Божју при осмишљавању својих живота. Неће бити лако, свима нам је то јасно. Али, када се вратите детету у себи и осетите радост вере какву познаје чистота дечје душе, могуће је пронаћи смисао и остварити живот. Јер, Христос је постао дете, човек, да бисмо се ми обожили и спасли – поручио је свештеник Дејан Трипковић, духовник Казнено- поправног завода Ваљево. У уметничком делу програма наступила је Музичка група "Лира поетика", употпунивши претпразнично сабрање својим духовним песмама.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Вечито је свеистинита благовест и у једном и другом: "Исус Христос је исти јуче и данас и вавек (Јевр: 13, 8). Исти Он - Свечудесни Спаситељ, и исти Његови Светитељи": Апостоли, МучеНици, Исповедници, Бесребреници, Преподобници, Праведници, јер Он - Свечовекољубиви живи и дела у свима њима и кроза све њих у сва времена, па и у наше време. А Свети Јован Кронштатски је, тако рећи, наш савременик, упокојио се 20. децембра 1908. Светоотачки праведан и сав христоносац, Он апостолски свето живи и дела и чудотвори. Његова вера, апостолски света, силна и свемоћна, чини апостолска чудеса. Он проходи огромну земљу Руску, чинећи безбројна и неисказана чудеса. Њему се са свих страна Русије обраћају за помоћ, за исцељења, за савет. Често пута он нема кад ни да прочита безбројне телеграме, писма, молбе, којима му се обраћају за помоћ. Он их на светој проскомидији благослови, молећи Господа да испуни молбе молилаца; и на његове молитве бивају исцељења по огромној земљи Руској. Ето, о таквом је Светите" љу Божјем реч. Нема сумње, његова помоћ с неба потребна је свима нама људима који живимо у овом изгубљеном рају што се земља зове.
Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по месту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године (по старом календару) у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при месној цркви светог оца Николаја, саграћеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди, због сиромаштва, били од олова. Пошто је од рођења био веома слаб и давао утисак да неће дуго живети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква прославља тога дана. После крштења малишан се брзо опорави и очврсне.

Кад му је било 6 година, он једнога дана у соби виде Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплаши. Али му анђео рече да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који ће га свуда пратити, чувати и спасавати од сваке опасности, и са њим ће бити у току целог његовог живота.

Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео црквене књиге и службе. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге.

Живећи у суровим условима крајње материјалне оскудице, он се још од детињства упознао са немаштином и невољама које она доноси. То је на њега утицало да буде замишљен, прибран, повучен у себе и саосећајан према сиромашнима и страдалницима. Дечје игре и разоноде, својствене деци његовог узраста, њега нису привлачиле. Његово срце горело је љубављу према Богу, цркви и богослужењу. Помажући оцу у цркви, он је уз њега учио да чита и пише, али му је то тешко ишло.

Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи скупе последњу пару и упишу га у парохијску школу у Архангелску. Иако је волео школу и књигу, учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је мучило и подстицало да се моли Богу за помоћ, особито ноћу, кад су његови другови спавали. После једне такве топле молитве, Господ је излио на њега изобилне дарове свога Светога Духа и он је после тога постао најбољи ученик у свом разреду. О томе он сведочи у своме дневнику "МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ": "Ја сам волео да устајем на молитву ноћу, кад сви спавају, кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је било у глави јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у семинарију (богословију).

Семинарију у Архангелску завршио је као први у разреду и примљен је као државни питомац у Петроградску духовну академију.

За време школовања у Академији умре му отац и мати му остане без средстава за живот. То га је много ожалостило и бацило у бригу како да помогне мајци. Размишљајући о томе, њему падне на ум да се прихвати преписивања лекција својим имућнијим друговима и тако дође до новца, којим би помогао мајци. Док су његови другови ноћу спавали, он се бавио преписивањем и тако зараћивао по 10 рубаља месечно, које је све слао мајци.

За време студија у Академији он је помишљао да се по завршетку замонаши и као мисионар оде међу незнабошце у Сибир, али је Промисао Божји имао други план са њим. Размишљајући о своме будућем служењу Цркви Христовој он једне вечери заспи и у сну види себе како као свештеник служи у храму светог апостола Андреје Првозваног у Кронштату, у коме дотле није био. Тиме му је Бог указао поље његове пастирске делатности. Воља Божја је хтела да он послужи Цркви као парохијски свештеник. Сагласно таквом свом плану Господ удеси те Јован по завршетку Академије узме за супругу Јелисавету, кћер протојереја кронштатског, и њему понуде парохију при храму светог апостола Андреја Првозваног. У браку он је са супругом живео као са сестром, девичански.

12. децембра 1855. године рукоположен је за свештеника и упућен на додељену му парохију. Кад је ступио у храм светог апостола Андреја, он је стао задивљен, јер је то био храм који је он у сну раније видео.

Град Кронштат, са тврђавом, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа реке Неве 26 километара, затвара приступ Петрограду и сматра се његовим предграђем. Ово предграђе било је место административног прогона из престонице порочних људи (скитница, пијаница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили. Сем ових, у Кронштату је било много и физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама насељавали су се око града. Људи су пијанчили, а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.

И одједном, по Божјем Промислу, усред тога духовног мрака заблистао је сјајни зрак Божје милости и љубави у лицу оца Јована. Нови млади свештеник, отац Јован, почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале, помагао новчано, учио и саветовао пијанице. Сву своју плату раздавао је бедницима; а кад би му нестало новца; скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.

У почетку ови груби и сурови људи, које је друштво презрело и одбацило, нису могли да схвате племените побуде њиховог пастира, па су на њега гледали попреко и чак непријатељски. Али његова необична доброта, самопожртвовање и материјална помоћ отворили су им очи да у њему виде Божјег посланика и свога пријатеља, добротвора и спасиоца. 0 томе духовном препороду пастве потресно сведочанство пружа исповест једног занатлије: "Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком (оцем) Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Не смем све да поновим шта је том приликом изговорио. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек" ...

Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, не само нису имали разумевања за овакву пастирску делатност оца Јована него су га дуже времена исмејавали и у злобној намери примећивали његовој супрузи: "Твој добричина и данас се босоног вратио кући". Њима је сметало и то што је он сву своју плату раздавао сиротињи, па су код епархијске власти удесили да се његова плата не даје њему него његовој жени. Али Господ није хтео да лиши свога слугу могућности да и даље чини добра дела. По Божјем Промислу постављен је за вероучитеља у Реалној гимназији са месечном платом, којом је могао слободно располагати. И он је и даље чинио добра дела.

И поред велике заузетости пословима у парохији, он је пуних 25 година вршио дужност вероучитеља. Од првог дана свога рада у гимназији он је освојио срца деце, која су са највећом радошћу дочекивала његове часове. Његове поуке дисале су таквом силом вере, да је свака реч дубоко продирала у душу. Његова предавања, пуна родитељске љубави, упијала су се у душу доживотно. Његова пламена вера, која је извирала из сваке његове речи, преносила се и на децу, загревала њихова срца и покретала на такмичење у добру: учењу, послушности према родитељима, наставницима и старијима, дружељубљу и узајамном братском помагању, уредном похађању цркве и богослужења, доброчинствима, уредном обављању свих својих дужности, обуздавању и савлађивању својих злих нагона итд.

Сви његови ученици, од којих су многи доспели касније на највише положаје у грађанској и војној служби (лекари, инжењери, судије, адвокати, државни саветници, генерали, адмирали итд.), у својим сећањима на своје ђачко доба говорили су да су им од свих школских часова били најпријатнији и за формирање њихових људских карактера најкориснији часови веронауке оца Јована. То потврђује и захвална грамата ђачких родитеља, предата оцу Јовану приликом напуштања вероучитељске службе у гимназији. У њој се вели:

"Ти деци ниси предавао суву схоластику, ниси им излагао мртву формулу - текстове и изразе, ниси од њих захтевао само да напамет науче лекције; Ти си у пријемчиве душе сејао само животворне речи Божје.

Мноштво деце прошло је кроз свету школу Твоју. Многи Твоји ученици налазе се на разним степенима и звањима у служби Цара и Отаџбине, и сви они, надахнути Тобом и Твојим светим општењем са њима, памте Твоју љубав, поуке, Твоје часове, и сви они благосиљајући Те, са побожношћу сећају се оних незаборавних часова, које су провели с Тобом.

Ти сам, не примећујући то, својом пламеном љубављу према Богу и бескрајним милосрђем према људима, својом живом речју запалио си у својим ученицима светлост истинског Богопознања, а својим светим примером и милосрђем испунио си њихова млада срца страхом Божјим, вером, надом у Бога и љубављу према Њему и према својој браћи.

Нека захвалност нас, очева и матера, буде као мирна молитва к Богу за Тебе, да Он излије на Тебе од свога свесветог престола толико духовне радости, колико си нам Ти пружио утехе у нашој деци, у њиховом добром понашању и успесима".

У његовој пастирској бризи и старању прво место заузимала је градска незапослена сиротиња, коју је он свим расположивим средствима помогао. Али како та његова појединачна помоћ није била у стању да радикално реши овај горући проблем, он 1872. године преко градског листа "Кронштатски весник" учини два апела на све људе добре воље, да својим прилозима омогуће подизање "Дома трудољубља", у коме би незапослени добили запослење и још јевтину храну и преноћиште. У овим апелима он је верно и сликовито изнео тешко стање градске сиротиње као и користи које би остварење његовог плана донело.

Бог је благословио његову племениту намеру, те је његов апел нашао на повољан одзив. Скупљеним прилозима подигнуто је четвороспратно здање - први у Русији "Дом трудољубља", који је освећен 12. октобра 1882. године.

Ко год је желео, могао је у "Дому трудољубља" да добије посао, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд., и као награду добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно али чисто преноћиште.

У састав "Дома трудољубља" улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље, у којој је током година радило до 25.000 радника. 2. Женска радионица која је имала три одељења: модно, за израду веша и везова. 3. Обућарска радионица у којој су се дечаци обучавали обућарском занату под руководством искусног мајстора. 4. Народна кухиња у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима давали бесплатно за неколико стотина особа. 5. Ноћно уточиште које је из давало преноћиште за 3 копејске (паре). 6 Бесплатно прихватилиште сиромашних жена. 7. Бесплатно амбулантно лечилиште. 8. Недељна и празнична предавања - тумачења Еванђеља и руске историје. 9. Бесплатна народна основна школа. 10. Вечерњи курсеви ручног рада. 11. Курс женског рада. 12. Бесплатна дечја библиотека при основној школи. 13. Бесплатна читаоница. 14. Недељна школа. 15. Цртачки курсеви. 16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште. 17. Друго уточиште за малолетне оба пола. 18. Ванградски Дом милосрђа који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета. 19. Дом Андријевског парохијског старатељства у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.

У Дому је била уређена и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском.

Шест година касније, 1888., успело је оцу Јовану да подигне троспратни дом од камена за преноћиште.

"Дом трудољубља" са овим зградама - то је био читав град, пун живе и смишљене активности. Старатељство Дома сачињавала су лица из свих друштвених класа. Мећу њима није било никакве поделе, сви су, као једна сложна породица, заједнички радили на сузбијању беде и немаштине у друштву. У свом послу старатељство се није руководило никаквим партијским или себичним циљевима: чинило је добро свима потребитим, без обзира на народност и веру.

Иако је оволике зграде подигао, отац Јован је и даље становао у малој скромној кућици, где се у његов стан улазило кроз кухињу.

Он је био неуморан трудбеник и градитељ. На његову иницијативу, или његовим средствима и уз његову помоћ, подигнуте су многе цркве и манастири. Најчешће се све то започињало без припремљених средстава. Али је било довољно само да се међу оснивачима или покретачима нађе име оца Јована, или да се он за нешто заузме, да он неко дело благослови - потребна средства пристизала су са свих страна, и предузета акција завршавала се успешно и онда, кад су за окончање били потребни милиони рубаља. Тако је у Петрограду подигнут манастир дванаесторици светих Апостола, а од народа прозван "Јовановски", чија је изградња коштала милион и по рубаља.

Средствима оца Јована подигнут је у његовом месту рођења, селу Сури, женски манастир и школа. Затим црква у Архангелску и женски манастир у Јарославској губернији, Поред овога, средствима која су му поштоваоци стављали на расположење помогао је зидање многих цркава и манастира широм Русије.

Отац Јован био је ретка појава међу људима, духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божје, која се преко њега изливала на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте, које га издвајају од осталих, обичних људи. То су: молитвеност, аскетизам, сиромаштво, смирење, кротост и љубав.

Молитвеност. Отац Јован био је велики молитвеник. У својим молитвама Богу он се обраћао као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити што моли. Скоро увек молио се клечећи и, најчешће, својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, верно, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи провео у шетњи по башти, певајући полугласно псалме и молитве. Поред свакодневне вечерње и јутрење, служио је сваког дана и свету Литургију. За време богослужења, особито свете Литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо, пред престо Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега је наступала обично на Литургији, после читања Символа вере и речи: "Стојмо смерно, стојмо са страхом"... Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно, деловао на присутне: њима се коса подизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве.

Њему је молитва била насушна потреба. "Ја се гасим, умирем духовно, кад не служим неколико дана у храму", говорио је он, "и пламтим, оживљавам душом и срцем, кад служим, принуђавајући себе на молитву, не формалну, него активну, духовну, искрену, пламену. Ја волим да се молим у храму Божјем, у светом олтару, пред престолом и жртвеником, јер се у храму чудно мењам благодаћу Божјом. У молитви покајања и умилења спадају са моје душе окови страсти и ја осећам такву лакоћу, као да умирем за свет и свет за мене са свима својим добрима. Ја оживљавам у Богу и за Бога, и сав проникнут Њиме ја постајем један дух са Њим. Ја се осећам као дете, утешено на крилу матере. Срце моје пуно је тада наднебеског, слатког мира. Душа се просветљује небеском светлошћу; све видиш светло, на све гледаш правилно, према свему осећаш пријатељство и љубав, и према самим непријатељима, и радо их извињаваш и опрашташ им! О, како је блажена душа са Богом! Црква - то је прави земаљски рај! Какву слободу имаш према Господу и Богородици! Какву кротост, смирење и незлобивост осећаш! Лакву равнодушност према земаљском! Какву пламену жељу према небеским насладама! Језик не може исказати оно блаженство које осећаш, кад Бога имаш у срцу своме! С Њим све земаљско - прах је и трулеж.

Треба и против своје воље принуђавати себе на усрдне, осећајне, промишљене молитве и поклоне - неминовно и поклоне! То је потребно против гордости наше, која се гњезди у дубинама срца. Гордост не воли клањање"...

Од многих краћих молитава оца Јована навешћемо само ову: "Господе, име Ти је - Љубав: не одбаци мене заблуделог човека. Име Ти је - Сила: укрепи мене изнемоглог и палог. Име Ти је - Светлост: просвети душу моју, помрачену животним страстима. Име Ти је - Мир: умири узбуркану душу моју. Име Ти је - Милост: не престај да ме милујеш"...

Аскетизам. Друга црта његовог карактера је аскетизам, испољен у умерености у јелу и пићу и строгом држању свих постова. Јео је врло мало. Осим супе од кокошије изнутрице - никакво месо није окушао. Уместо меса, у његовој се кући за време мрса употребљавала риба: харинга, младица, моруна и чорба од икре. Неколико кашика чорбе или супе и два - три парчета рибе - њему је било довољно. И кад је на столу било више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све је постове строго држао. За време ускршњег поста рибу су замењивале печурке. Он је на пост навикао још као дете у родитељској кући.

Сиромаштво - је трећа црта његовог карактера. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцељење добивао, одмах је то раздавао сиромасима или потребитима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира. Од многобројних примера раздавања тек примљених новчаних сума особама око себе навешћемо неколико.

У Вологди нека бедно одевена жена приђе оцу Јовану и затражи милостињу. Он из џепа мантије извади тек добивени коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му рекне: "Баћушка (оче), ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља". - Но, па шта је с тим? То је твоја срећа, иди и захвали Богу, одговори јој он.

Приликом посете Кијева (1893. године) њему је после свете Литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевића Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га одмах да младој девојци пред собом. Ова се збунила и рекла: "Ја сам вам пришла ради благослова, а не ради новца". На то јој је он одговорио: , Узми, теби ће ускоро бити потребно". И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла.

Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне даме коверат са новчаницама, а он га одмах преда жени до себе. Дародавка се препала 'и узвикнула: "Оче Јоване, тамо је велика сума новца!" Он јој одговори: "Ти ои дала мени, а ја дајем коме ја хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и одлази!" Она се тргла и почела да се извињава.

За време једне опште исповести у Андријевском храму у Кронштату једна жена преда му коверат са новчаницама, а он га одмах да жени пред собом. Дародавка је била веома изненађена овим његовим поступком, па је покушала да ухвати његову руку и задржи, узвикнувши: "Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!" А он јој одговори: "Њој је баш толико и потребно". Један богаташ преда оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку приђе му девојка и замоли помоћ за спрему. Он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико новца има у њему. Видевши то богаташ му напомене да је у пакету 15.000. На то отац Јован мирно одговори: "Њој је потребно".

Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај на растанку тутне оцу Јовану у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге падне неки сиромашак и затражи милостињу. Без икаквог колебања и размишљања отац Јован пружи му тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикне: "Баћушка, шта учинисте? Тамо је две хиљаде рубаља!" - "То је његова срећа", одговори мирно отац Јован.

Смирење, кротост и љубав - сачињавају следеће црте његовог карактера. Иако је био обдарен изванредним и великим Божјим даровима: прозорљивошћу (видовитошћу) и чудотворењем, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу са свима и пун саосећања према невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да свакоме притекне у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватала и добре и зле, и пријатеље и непријатеље.

Кад су му неки приговорили што око себе трпи рђаве људе, он је одговорио: "Када Спаситељ није терао од Себе прељубочинце и грешнике и поред Себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем Његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешим сам и кајем се. .. Чувајте се гордости"...

Старање о болесницима и грешницима - покајницима. Од првог дана свога службоваља на парохији, отац Јован је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, хтео је да га посети, не чекајући позив. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног поткрепљења, пружао им је и благодатну помоћ, а често и материјалну. Знајући из светог Еванђеља да су греси најчешћи узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири са Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао светим Причешћем. За свој труд он не само није захтевао никакву награду него је и одбијао да прими понуђено. Он се држао речи Спаситељеве: "Забадава сте добили (благодат моју), забадава и дајите" (Мат. 10, 8). А Бог, који је спор на гњев а брз на милост, изливао је преко оца Јована благослов и милост своју на болеснике, те су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се разнео по Кронштату, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. По његовим молитвама догађала су се нечувена чудеса: слепи су прогледали после умивања освећеном водом; узети су устајали и ходили; умно поремећени и демоном поседнути долазили су к себи и исцељивали се; патници од неизлечивих болести, којима и најчувенији лекари нису могли помоћи, оздрављали су.

Њега су почели да зову болесницима прво у Кронштату, потом у Петрограду, Москви, Харкову и другим градовима. Ко није могао да оде у Кронштат, обраћао му се писмом или телеграмом и молио његову молитвену помоћ. Лакши болесници, који нису били везани за постељу, хрлили су у Андрејевски храм, у коме је он служио. Слава великог молитвеника и чудотворца привукла му је масе и здравог света, које су желеле његов благослов, па су ради тога не само испуњавале храм за време богослужења, него су га пратиле свуда, где год би сс појавио: на улици, у приватним домовима, на железници, лађи. Због навале масе да му приђе на улици неколико пута живот му је био у опасности да га угуше, свале на земљу и изгазе. Па кад је због овога био принуђен да се улицама креће у колима, (фијакеру), маса света опкољавала је кола, "као пчеле кошницу", наваљивала на кола, пењала се на папуче кола, вешала на њих, само да би га видели, добили његов благослов, или му поверили своје невоље, предали му своје написане молбе или новац. Исто се догаћало на железничким и паробродским станицама. Због тога је често пута и полиција морала да посредује, да обезбеђује његов живот и крчи му пут кроз масу. Али и тада маса народа често је пробијала кордон полиције и тада је настајала неописива гужва. Право је чудо како је у таквим случајевима извукао живу и читаву главу. Благодат Божја га је штитила - то је једино објашњење.

Ради његовог удобнијег путовања до Москве, њему је, по одлуци министра саобраћаја, у брзом возу увек стављен на расположење један купе I класе, а за путовања даља од Москве и читав вагон, који се додавао редовним композицијама у правцу његовог путовања.

Његова слава великог молитвеника и чудотворца била је за њега велики и тежак крст: откако се прочуо у народу, он више није имао свог личног живота; народ му није давао мира ни дању ни ноћу, не само у цркви, на улици и на путовањима него и у његовом дому; од народа није имао сна ни одмора. За велико је чудо како је он тај претешки крст носио - пуних пет деценија! Он је тај крст схватио као вољу Божју и без роптања се повиновао. А благодат Божја крепила га је и давала снаге да истраје у подвигу.

Поред болесника, велики терет представљали су за њега грешници - покајници. Он је у својим беседама позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом, а народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак ако би то без престанка чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби био је тако препун, да стопе празног простора у њему није било, иако је у храм могло стати 7.000 особа. Због тога је отац Јован био принуђен да заведе општу, заједничку исповест, како се то практиковало у првим вековима хришћанства (до краја IV века).

За време исповести он би стао на амвон и почео молитве. У препуном храму завладала би потпуна тишина. Његов глас одјекивао је снажно и продирао у душе присутних, затим би убрзо почео да подрхтава и грца, а из очију би потекле сузе: он је оплакивао грехе свих присутних. Његова топла љубав и сузе размекшавале су и најтврђа срца и изазивале уздахе и плач: ридање и јецај испуне сав храм. При крају чина исповести он позове присутне да се утишају и запита да ли су се покајали и да ли желе да се поправе. На њихов позитиван одговор, он заповеди да сагну главе. У гробној тишини он подигне епитрахиљ, рашири га над присутном масом, као да њиме покрива главе свих присутних, и прочита разрешну молитву. Народ, радостан што је ослобођен тешког бремена греха, гледао је тада са захвалношћу свога доброг пастира, чије је лице сијало надземаљским сјајем. Такве исповести памте се целог живота.

Господ је свога верног слугу обдарио многим благодатним даровима, од којих се нарочито истичу дар прозорљивости (видовитости) и исцељивања болесника.

Прозорљивост је такав благодатни дар духовног вида за који не постоји граница између прошлости и будућности нити тајне у души и срцу човека: он подједнако јасно види оно што се догодило у прошлости и што ће се збити у будућности, јасно чита тајне срца, као из отворене књиге; за њега не постоји ни граница која дели овај видљиви свет од невидљивог, духовног.

Овај дар отац Јован је пројавио безброј пута, што потврђују сведочанства многих особа директно погођених или очевидаца. Све познате случајеве није могуће навести, јер би то изнело читаву књигу. Навешћемо неколико.

1. Приликом једног доласка у подворје Леушинског манастира у Петрограду он увече одслужи свеноћно бденије, а сутрадан рано устане да прошета обалом реке Неве и надише се свежег јутарњег ваздуха. Са њиме је била и игуманија манастира. У шетњи их сустигне погребна поворка неког пијанице. Отац Јован почне да се крсти и рекне игуманији: "Ах, како је страшна смрт пијанице!" - "Ви сте знали покојника?" запита га игуманија. - "Нисам, али видим демона како се радује погибији његове душе", одговори он.

2. Оца Јована позову у једну кућу да одслужи молебан. По свршетку домаћица му пружи коверат са новчаницама, али он није хтео да прими него јој нареди да тај коверат са новцем преда сутрадан првоме кога сретне на улици.

Жена сутрадан порани и изиђе на улицу. Очекивала је да ће наићи неки радник или сиромашак. Али на улици није било никог. Она је продужила ХОА И сретне јеДног официра. Није смела да га заустави него продужи даље. Али на улици нигде никог. После извесног колебања, она се врати натраг и пожури да стигне официра. Замоли га да стане и исприча му свој случај. Официр јој тада открије да се налази у веома тешкој ситуацији: жена му је озбиљно болесна, а он нема новца за лекове. Пошао је у заложни завод да заложи последњу ствар и тако дође до новца за лекове. Жена му је тада пружила коверат са новцем, који је он примио као дар Божји и захвалио Богу и дародавки.

3. Једном у Петрограду сродници неког болесника више пута су молили оца Јована да дође и помоли се за исцељење болесника. То је било за време беле недеље, пред ускршњи пост. Али отац Јован, заузет другим, хитнијим пословима, није долазио. Болесник се тада нашали и рекне да отац Јован сад негде једе палачинке, па зато не долази. И кад су већ изгубили наду да ће доћи, отац Јован наиђе. Ушавши у стан, он се упути право у собу болесникову, као да му је распоред одаја у стану био добро познат, иако дотле ту није био. Пришавши постељи болесника, он је као у своје извињење рекао: "Палачинке ја нисам ни окусио". То је присутне као гром поразило.

4. За време молебна у једној породици била је присутна и нека жена, тужно расположена. Отац Јован извади из новчаника 2.000 рубаља и пружи јој, рекавши: "Узми ово, требаће ти!" Њој је предстајала операција и новац јој је заиста био веома потребан.

Истовремено неком човеку поред себе пружио је мању суму. Њему су била потребне ципеле, а он није имао новца да их купи. Од оца Јована добио је таман толико колико коштају нове ципеле.

5. За време службе у цркви кадетског корпуса у Москви уђе у олтар један млад официр, да би видео оца Јована. У том тренутку отац Јован преносио је свете Дарове са престола на жртвеник. Кад их је пренео, пришао је младом официру и пољубио му руке. Сви присутни у олтару били су тиме веома изненађени и збуњени. Нико није знао зашто је отац Јован то учинио. Није знао ни официр. И он се веома изненадио и збунио. Међу присутнима почело се шапутати да то предсказује неки будући догађај у животу младог официра, можда ће он бити свештеник. Чувши то, официр се почне смејати. Њему на памет није долазило да буде свештеник. Па ипак - догодило се. Он се касније замонашио у чувеној Оптинској пустињи и под именом Варсонофија био познат као велики подвижник.

6. Отац Јован дао је благослов удовом капетану Алексејеву да ступи у Духовну академију и прорекао му да ће По завршетку Академије бити епископ у његовом роДном крају, у Архангелску. Пророштво се испунило. Завршио је Академију 1892. године, замонашио се и као монах Михеј изабран за епископа архангелског.

7. Познати професор Казанског универзитета Александар Иванович Александров прими писмо од једне пријатељице по родице са позивом да дође и присуствује молебну у њиховој кући, који ће служити отац Јован Кронштатски. Професору се овај позив није допао. Њему се учинило да је то увреда за њега да иде на молебан који ће служити њему непознат свештеник. Али кад се приближио назначени у писму час, он се предомисли и пође. Дошавши до куће својих познаника, он нађе да су врата главног улаза закључана. Он је знао да постоји и споредан улаз и упути се тамо. Врата споредног улаза била су широм отворена. Он уђе, али у првим одељењима не затекне никога. То је био доказ да је служба почела и<]]>5656Fri, 01 Jan 2016 23:13:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82-r5655/

Уосталом, тешко је замислити да сви посте. Као новообраћени мислио сам да ми је основни циљ да све које знам придобијем да посте. Да бисмо тако ојачали као заједница, да будемо јаки као Један. А онда сам покушавао да замислим како би то изгледало да по шест-седам недеља нико не користи јаја, млеко, касапнице не раде. Хајде можда би процветала прерађивачка индустрија, шта знам, али ипак је почело да ми делује као утопија. Неки посте, неки не посте, тако је како је.
Уочи Нове године, црквени православни Србин гледа своја посла, слуша пуцњаву петарди и незлобиво се смешка због детињарија деце и одраслих. Међутим, на улазу у зграду у којој живи може да му се деси да улети у облак најзамамнијег мириса скоро допеченог новогодишњег прасета. Тек онда се сети да има рупу у стомаку и да би нарадије прескочио све по три степеника и упао комшији у стан, украо прасе из рерне и побегао у непознатом правцу. Није важно ни да ли би притом задобио тешке опекотине, а о правним последицама не стиже ни да мисли. Можда се православна Српкиња у сличним околностима лакше обузда, зато што је мање склона да трчи, а и хаљина мало смета, али ни њој није лако. У сваком случају, и Православни Србин и Српкиња (неки други православни већ су завршили са постом), као прави хришћани, савладају искушење и сете се да није остало још много поста и да они посте с разлогом, и да искушења стижу с разлогом.

Стварно, зар понекад не помислимо - зашто ми то уопште постимо? Поштујемо црквене заповести - у реду. Али толико њих то некако слободно доживљава, а није да су потпуни безбожници.
Опет се сетимо како нас је апостол упозорио да то питање и не стављамо на дневни ред и да се никако не гордимо због посних подвига. Не задобијамо ми блискост Богу тиме што постимо. Шта ће Богу наш пост. Али, опет - зашто је онда уопште важно то што постимо?

Један мој пријатељ упоређује то са фудбалом. Сви у овој или оној мери воле фудбал, повремено играју, гледају друге како играју, али професионалци се процењују по другачијем критеријуму, него неко ко шутира лопту на пољанчету.Тако и ми. Свештеници су отприлике само тренери. Монаси - звезде, а остали смо мање или више успешни професионалци или аматери који тек повремено изађу на терен. У пост улазимо као у тренинге. Трудимо се да повећамо своју слободу и да се напредујемо у разним духовним дисциплинама, а и да сведочимо да је љубав према Богу изнад лепота творевине, ма како оне замамне биле. Али, ако од тога нема користи или лепоте и за оне који не играју професионално - џаба нам труд. Лоши смо у томе. А обавезали смо се зато што имамо позив, и зато што имамо мањег или већег дара. Они са мањим даром имају и мању обавезу.
Зато - хвала на искушењим браћи и сестрама који су одврнула рерне. Искушења нас чине јачима. Тренирају нас.

Једино, помислим - можда би ипак било боље да има макар нешто више нас професионалаца. Можда бисмо онда сви заједно били нешто успешнији у сведочењу и утакмица би била занимљивија. Колико њих је почело да тренира тенис због Ђоковића, а колико њих је почело да редовно пости због патријарха Павла? Можда то има везе и са тајмингом. Велики испосник, почивши патријарх Павле, направио је предлог скраћивања Божићног поста на две недеље. Као искусан тренер можда је боље сагледавао форму и спремност садашњих играча.... Па онда још и овај циркус са прославом Нове године пред крај поста...

Док се то не промени - треба издржати. Близу је циљ ове етапе. Пробијамо се и кроз минска поља печења свих боја ових неколико мрсно-посних дана. Ено и мудраци са истока се пробијају кроз пустињу ка Витлејему. Звезда већ трепери. Чека нас велики сусрет са Новорођеним. Ако не умемо да будемо због тога већ сад макар мало радосни - ништа нисмо урадили.

Извор

У разговору за „Дан” Радојевић каже да није желио да постане монах, да би се посветио само Богу, већ да буде свештеник и породичан човјек, који вјерно служи Цркви. Трагедија коју је доживио као десетогодишњак каже да је оставила дубок и неизбрисив траг у његовој души и располовила му срце на два дијела. У једном тренутку изгубио је оба родитеља, осмогодишњег брата и стрица. Породични излет на Биоградско језеро каже да ће памтити док је жив. Возећи чамац по језеру 1998. године, његов отац је, присјећа се Слободан, највјероватније доживио срчани удар. Тада је дошло до превртања чамца и страдања његове породице.

-Нико од нас није био пливач па ни ја, али сам урадио скоро немогуће. Успио сам да окренем чамац и ускочим у њега и тако спасем свој живот. Остала ми је тада само петогодишња сестра која се спасила грлећи оца чије тијело је плутало по површини воде. Иако сам све ово преживио, не сјећам се ни једног тренутка осим сцене када сам видио стрица и мајку како тону у воду, присјећа се Радојевић, како каже, најтрагичнијег момента у свом животу.

Он и сестра су наставили живот у селу Лепенац, гдје су одрасли уз бабу и дједа, чије смрти су такође тешко поднијели.

-Од првог тренутка сам био свјестан ненадокнадивог губитка, али док сам био дијете лакше сам подносио бол и недостатак родитељске љубави. Када сам дошао до средње школе и факултета, спознаја тог губитка снажно ме је потресала и ти тренутци ме прате и сада, прича Радојевић.

Још у младим данима био је, каже, веома посвећен Богу, али није планирао нити размишљао о свештеничком позиву. Међутим, како каже, чудесна ситуација је опредијелила његов живогни пут баш у том правцу.

-Током литије која се одржавала на Жабљаку, први пут сам обукао стихар и имао сам невјероватан доживљај. Осјећао сам се као анђео. Тај осјећај ме је преобразио, али и касније читање књига. Схватио сам да ћу кроз службу свештенства бити у прилици да се највише молим Богу, јер свештеник на проскомидије помиње имена свих мртвих и свих живих, а мени је то био циљ, молитва за све, каже Радојевић, који је уписао Богословски факултет у Београду 2008, а дипломирао 2012. године.

Током студија упознао је Невену, будућу супругу, која је такође дипломирани теолог. Интересантно је да овај млади брачни пар све срећне тренутке прославља 13. дана у мјесецу, разбијајући на тај начин предрасуде. Невена каже да су она и Слободан рођени 13. августа, односно 13.јануара.

-Сви догађаји су нам везани за тај 13. у мјесецу. Планирали смо вјенчање 18. октобра, али узели смо се 13. октобра. Интересантно је и то да смо се вјенчали у цркви „Ружици” на Калемегдану, посвећеној рођењу Пресвете Богородице, а сада Слобо службује у овој цркви која се такође зове „Ружица”, која је посвећена рођењу Светог Јована Крститељи. И наше грађанско вјенчање обављено је 13. децембра у општини Беране, а да то нисмо ни планирали. Ми нијесмо сујевјерни, јер сваки дан може бити лијеп уколико га учинимо срећним, а 13 је наш срећан број, каже Невена.

Након трогодишњег службовања у беранској парохији, Радојевићи су се доселилу у Рожаје. Свештеник Слободан смисао живота види у хришћанском начину живљења и свједочењу Божјег присуства, и то га, како каже, испуњава.

-И у Беранама сам се трудио да радим на својој парохији. На почетку сам обилазио 200 породица а колеги свештенику оставио сам преко 400. Желим да и овдје буде нешто слично. У Рожајама већина породица прима свештеника, али цркву посјећују по два три вјерника. За мене је велики изазов да подстакнем те породице да долазе на литургије, некрштене да се крсте, оне који нијесу вјенчани да се вјенчају, а неожењене да се ожене и на томе ћу радити. Надам се да ће у Рожајама заживјети црквени живот и да се људи неће расељавати већ да ће остати овдје да чувају светиње које су изградили и да њихове потомке научимо да је ово њихово, закључује Радојевић.

Заједничка љубав узгајање цвијећа

Свештеник Радојевић каже да има доста хобија и да највише слободног времена потроши бавећи се дуборезом и сликарством. Његова велика љубав је и читање, што показује и импозантан број од преко 1.100 наслова у његовој приватној библиотеци. И Невена воли књиге, којима се посветила пишући поезију. Досад је објавила двије збирке пјесама. Њихова заједничка љубав је одгајање цвијећа и уређење дворишта па, како најављују, имају плану да на прољеће парохијско двориште претворе у цвјетну башту.

Чудесни су путеви господњи
-Свештенички позив је такав да човјек никада не може да бира и планира гдје ће да живи. Имали смо прилику да одемо у Аустралију, или у Србију, али Господњи путеви су чудесни. Битно је да човјек буде испуњен миром и срећом и да воли посао који ради. Једино што нам недостаје је некакав културни живот којег у малим срединама нема довољно, али због тога никако не смијемо бити тужни јер вријеме увијек покаже оно што је најбоље за човјека, поручује Радојевић.

Вера Ратковић

Извор: Дан / Епархија будимљанско-никшићка

Двадесетогодишњи ђакон Авакум пример је свима нама да у вери останемо истрајни. Нарочито младима јер чврстом вером и љубављу стварамо велика дела. О томе нам сведоче и бројна чудеса светитеља, који се данас за нас молитвено заузимају код Господа. Када је реч о повратку у свет, који чека штићенике по одслужењу казне, важно је не посустати пред бројним искушењима.
- Уздајте се у помоћ Божју при осмишљавању својих живота. Неће бити лако, свима нам је то јасно. Али, када се вратите детету у себи и осетите радост вере какву познаје чистота дечје душе, могуће је пронаћи смисао и остварити живот. Јер, Христос је постао дете, човек, да бисмо се ми обожили и спасли – поручио је свештеник Дејан Трипковић, духовник Казнено- поправног завода Ваљево.
У уметничком делу програма наступила је Музичка група „Лира поетика“, употпунивши претпразнично сабрање својим духовним песмама.

Ј. Ј.

Божић је најрадоснији хришћански празник, који има снажан и слојевит смисао. Господ се оваплоћује, рађа у телу од Пречисте Дјеве Марије, страда и васкрсава да бисмо се ми обожили и Царство небеско стекли. Мноштво је примера Спаситељевих следбеника кроз историју, који су за веру страдали. Попут, рецимо, Светог ђакона Авакума Београдског, преподобног мученика кога су Турци свирепо погубили у време гушења Хаџи Проданове буне 1814. године, беседио је штићеницима Казнено – поправног завода свештеник Дејан Трипковић, духовник ове установе.

Приближавамо се великом и сверадосном празнику Рођења Господа и Спаситеља нашег Христа и другим празницима везаним за овај догађај. Тим поводом желимо да вам се обратимо са неколико архипастирских речи и да вам честитамо Празник, коме се радује небо и земља, анђели и људи, једном речју – сва творевина Божја.

Постоје многи примери радости овога света, али радост коју нам доноси својим Рођењем Оваплоћени Господ је Радост над свима радостима. Она има почетак овде на земљи, али се наставља у вечности у Царству Божјем. Ту небеску радост желимо свима вама, Нашој духовној деци, оданој својој Цркви, Светом Сави и светосавском наслеђу. Нашу Цркву, оличену у Канадској епархији, имали смо прилику да посетимо више пута, и да упознамо њен живот као и многе личности из круга свештенства и верног народа. Био је то Наш народ који је силом прилика и неприлика, спашавајући своје животе од мача безбожне власти, напуштао своју родну груду, нашао уточиште у овој благословеној земљи. Ипак, бринући о себи и о својој егзистенцији, нису занемарили ни ону другу важну бригу, бригу о својој души и својој вери Православној. А носилац вере и чувар вере јесте управо Црква. Зато су почели подизати своје цркве, по угледу и изгледу на цркве у свом отачаству.
За релативно кратко време, Канада је украшена великим и дивним српским светињама. И данас, у сваком већем граду Канаде, блистају наше цркве, многе осликане ликовима светих, са предивним иконостасима. Оне су постале духовни, културни и национални центри, у које се сабира наш православни народ. Ктитори, добротвори и приложници ових Божјих и народних светиња је наш благочестви народ. Испуњени љубављу према Богу и Цркви, добротвори нису жалили да одвоје део свога добра, стеченог поштеним трудом и радом, да се купи имање и подигне храм и објекат који прате потребу храма. Али, није ни мали број оних који су се лишавали својих потреба и давали своје последње „лепте“ за своју Цркву и своју веру.

Наравно, у свима овим подухватима учествовала је и наша Црква преко својих епископа и свештеника. Она је духовно водила верни народ, а народ је следио науку и истину своје Цркве. Плод благослова Божјег и Духа Светог јесу бројне цркве, црквене општине као духовне заједнице, бројно свештенство и Христољубиви, православни народ српски са својим Епископом и Епархијом канадском.

Владика Георгије је први Епископ канадски. Пре њега, Канада је била део Источно-америчке епархије. За време његовог тридесетогодишег владичанства, неоспорно је да је много урађено на свим пољима црквене делатности, на чему ће му Црква за свагда бити благодарна. Међутим, за последњих десетак година управљања Епархијом, од стране једног дела свештенства и народа, рад Владике наишао је на озбиљну критику. Критика се односила на његов однос према свештенству, а највећим делом на његов лични живот. Жалбе су упућиване Светом Архијерејском Синоду и многим Епископима. Када су жалбе узеле маха и када су ширене по народу, Свети Архијерејски Синод је био принуђен да упути своју Комисију предвођену двојицом епископа са задатком да испитају основаност тужби. Комисија је неколико дана боравила у Канади, саслушала већи број свештеника, представника и чланова Црквених општина и организација. Прегледала је рад епархијских тела и о свему поднела исцрпан извештај Светом Синоду. Овај извештај са бројним тужбама и жалбама против Владике Георгија, Свети Архијерејски Сабор је размотрио и донео одлуку да Владику Георгија разреши даљег управљања Епархијом канадском. То је уставно право Сабора засновано на Уставу Српске Православне Цркве и Светих канона Цркве.

Очекивали смо да Владика Георгије разумно прихвати одлуку Сабора, преда Епархију одређеном Администратору и да се стави на располагање Светом Сабору. На жалост, он то није учинио до дашњег дана. Уместо тога, приликом Нашег доласка у манастир Преображења Господњег у Милтону, да као Администратор преузмемо Епархију, приредио је такве сцене какве српски патријарх у историји није доживео. Иступом позване полиције и неколико људи, његових пријатеља, био Нам је онемогућен улазак у Манастир. Тек по објашњењу полицији са каквим циљем долазимо у Манастир, схватили су о чему се ради и дозволили Нам улазак. То није једини пример чудног понашања овога епископа, који је приликом хиротоније за епископа заклетвом обећао да ће поштовати све одлуке Светог Архијерејског Сабора.
Нико не оспорава чињенице да је Владика Георгије много учинио за Епархију канадску. Све што је добро чинио, то му неће пропасти. Али ово што сада чини: што је онемогућио коришћење епархијских новчаних средстава; што је са својим бившим ђаконом формирао расколничку секту; што је епархијским новцем купио себи кућу – руши све што је добро учинио и даје повода Цркви да се позабави његовим неканонским понашањем.

И овом приликом, што смо и до сада чинили више пута, позивамо Владику Георгија да се врати себи и својој свештеничкој и епископској заклетви, да своје понашање усклади са светим канонима Цркве и да не ствара раскол у народу и у Цркви. Да остави свој садашњи пут и начин живљења да се врати свом монашком завету послушности и да себе стави на располагање својој Цркви. То ће бити Господу мило, а њему корисно.

Обраћамо се и Вама, браћо свештеници, и Вама благочестивом народу, Нашој духовној деци, са архипастирском поруком да чувате веру Православну и гајите љубав према нашој Светој Цркви. Што јесмо и што постојимо као народ хришћански треба да захвалимо Господу, вери и Цркви нашој. Оно што сте до сада чинили за своју Цркву, чините и убудуће. Ко је Цркву помагао и био Јој послушан, никада се није покајао. Поштујте и своје свештенике који брину о вашим душама и за вас се Богу моле. Особито апелујемо на вашу међусобну љубав, поштовање и јединство. То су основне врлине хрићанства и хришћана. У том далеком свету, међу бројним народима, нико вам није ближи него брат Србин и сестра Српкиња. Наравно, дужни смо поштовати и уважавати свако људско биће. Свему овоме учи нас вера отаца наших, учи нас Свети Сава, и сви српски светитељи. Са таквим жељама и молитвом Господу за све вас, срдачно вам желимо срећне и радосне празнике Христовог рођења, уз божићни поздрав:

С благословом,

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Администратор Епархије канадске Иринеј

преузмите посланицу у pdf. формату ОВДЕ
http://www.istocnik.ca/sr/2015/12/%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE/

Предавање на тему Катихизација (Поука) кроз историју Цркве, изложена је од стране оца Жељка веома лепо, и поред историјских, предавање је обиловало и примерима из наше садашњости, што га је учинило пријемчивим за све слушаоце. Осим верника из Велике Дренове, прилику да чују оца Жељка имали су свештеници и верници из околних парохија. После предавања за све присутне приређена је трпеза љубави за коју је надлежни парох јереј Мирослав Михајловић рекао да је припремљена од стране наших мајки као одрешење за празник.

Катихизација (Поука) кроз историју Цркве – о. Жељко Латиновић (Велика Дренова-27.12.2015.)

Чућете сведочења о исцељењу и помоћи при добијању детета како из наше земље, тако и из Италије и са Новог Зеланда. Отац је говорио како напредује градња храма св. Нектарију у Ваљеву, поучио да не смемо бити острашћени ни у једном погледу и да ова чуда служе да се сусретнемо са Христом. Отац је такође истакао да се не треба погрешно расуђивати у вези медицине, јер "лекар лечи а Господ исцељује". Емисију је употпунио и Никола Станоев, теолог и музичар из Београда.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/12/25.12.15_-_rec_pastira_-_o.nenead_andric_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-nenad-andric-pravoslavlje-je-ljubav-za-sve

У међувремену, НДХ је извршила незапамћене злочине над православним Србима, баш зато што су Православни и Срби. У злочинима је масовно учествовало и римокатоличко свештенство. Документовано је да је више од 1300 римокатоличких свештеника учествовало у злочинима над српским становништвом. Хрвати, за разлику од Немаца, никада нису прошли кроз колективно покајање за злочине у којима су многи учествовали или их допустили. Комунистичка Југославија зауставила је чак и могућност тог процеса, што је у многоме утицало на грађански рат и распад Југославије 1991-95. Римокатоличка црква ("грегоријански календарци") никада се није јасно и недвосмислено покајала за вековни рад на унијаћењу и превођењу православних Срба у римокатолике, који су затим по правилу постајали - Хрвати.

И где смо сад? Сад смо по питању календара таоци Хрвата, као што смо то били у много чему и у Југославији. Таоци смо њиховог одбијања да се покају. Док се они не покају, тешко је и замислити да можемо да спроведемо давно одложену одлуку - зато што би то великом делу народа изгледало као унијаћење или прихватање папског примата.
И тако, док већина света и многи православни данас славе Рођење Господа Исуса Христа, ми православни Срби још увек постимо и чекамо долазак мудраца у Витлејем код новорођеног Христа.

С обзиром на то да је Божић на Западу лукавством потрошачке цивилизације претворен у велики ако не и највећи празник потрошње, што је у многоме замаглило његов смисао, могло би се рећи да наш пост и дочекивање Богомладенца у тишини после новогодишњег карневала служе одбрани смисла празника. Одбрани саме вере. Можда би то тако и било кад већина крштених православних не би учествовала у новогодишњем расулу, распусту, пуштању вентила. Овако изгледа као да радосни Божић славимо тихо и стидљиво као упорни, периодични и помало неубедљиви покајници због сопствене слабости. Можда и то има смисла. Проблем је што нас таква ситуација држи у одређеној врсти изолације у односу на свет и као да нас помало нас спречава у најважнијем циљу - да оправославимо цео свет да га подсетимо на пут Спасења. Да вратимо свет правој вери у Христа ако већ верујемо да смо њени чувари. Као да нас то спречава да сами себе доживимо не као самоизоловане у национални резерват праведника. Као да то спречава да нас и остали виде као Христове следбенике који се старају о целом свету, који палом свету могу да поново осветле пут Спасења.

Како уопште да се бавимо овако великим темама, кад имамо и толико својих слабости и мука? Зар то није непристојнио? А можда бисмо, кад бисмо се сетили колико је непојамно драгоцена Православна вера коју смо кроз тешку историју уз толико жртава сачували, лакше решили те наше проблеме и мане. Оправдали свете жртве и пронашли поново наш истоисјки смисао. Можда је улога нас православних већа него што желимо да прихватимо. Јесте да увек ту стоји и оно нас и Руса... толико и толико милиона (нажалост сад већ све мање) - али можда бисмо подсетили, па можда и покренули и браћу Русе на нешто. А не само да се мало-мало тешимо како смо одложили Хитлеров напад на Москву, помогли руској зими да раније окује нацистичку машинерију, као и да смо нашом пропашћу 1999. показали Русима да им се може десити и нешто горе од кризе у којој су тада били. Можда можемо и више, можда не можемо...

У међувремену, на данашњи дан - срећан празник свима који искрено дочекују Богомладенца Христа, пре свега нашој православној браћуи Грцима, Румунима, Бугарима, и другима, са жељом да, по овом питању одвојени од нас, сачувају узор православног хришћанства духовно ослабљеним западним хришћанима.

Фб профил ђакона Ненада Илића