Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.

Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.

Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!

Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.

Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње.

Истинољубље свима вама!

Старац Јосиф Исихаста

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/06/blog-post.html

Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)

Сложићемо се да постоји извесна музика у речима «није ваша ствар» и «ја тако хоћу». Нека то не буде музика, али неки акорд. Овде постоји истинска слобода или неки њен део (човеку није дата апсолутна слобода). Не можемо да видимо идеал у свеопштем калупу и монотонији. Зато нисам против ове музике, али сам против кад је неко укључи на максимум после 23:00. Мојој и твојој слободи су потребна ограничења. Желиш да пушиш? На здравље, ма колико смешно то звучало. Али кад пушиш не треба да закопаваш пикавце у песак на плажи и да стрељаш њима кроз прозор кола. Такође не треба да пушиш у затвореној просторији поред непушача. Ако мало наставиш овај низ ограничења добићеш узду на њушки лепог коња који се зове «Слобода». Тако треба поступати у свему.
   Понекад ми се уопште чини да нема личних ствари које не би имале друштвеног одјека. Ево, ја сам, на пример, дебео. Дијетолози грде, другови се смеју, ја нисам задовољан собом, али се у присуству других кочоперим. Свима кажем: шта се то вас тиче? И да «ми је тако згодно» и «пазите на себе» и тако даље. Заиста, моја телесна дебљина је мој и само мој проблем. Па, добро, можда је још проблем моје жене и мог кројача. Да ли је то истина? Јесте, истина је. Али само док не седнемо у исти линијски аутобус. Чим смо постали сапутници у аутобусу или тролејбусу моја дебљина није само мој каприц, него и ваш проблем. Покушајте да оспорите. Недавно сам летео авионом поред једне даме којој би и три седишта био мало, а не само једно. А летели смо за Хабаровск кроз осам или више временских зона. Озбиљно искушавање љубави према ближњем. Нисам имао и немам ништа против ове даме. Али мислим да бих, да ми је у одговор на прекор због дебљине рекла «шта вас брига?» лично имао шта да кажем.
   Или још један пример. Човек има ружан рукопис. И шта кога брига за то? Он није калиграф и није војвода који ставља историјске потписе на папире са жигом. Да, није војвода. Али пише цедуљицу у храму с молбом да се помолимо за живе и покојне. Он пише, а ја ни реч не могу да прочитам. Немам представу кога треба да помињем. Сваки свештеник ће вам рећи да често мора да дешифрује имена која су записана с подједнаком брижљивошћу с којом кокошка «пише» ногом по песку. Зар је то лична ствар? Па ваши рођаци могу остати без молитве. И зар твоја (моја) неуредност не превазилази границе личног и не подиже се на ниво друштвеног увек изнова, дан за даном и годину за годином?
   Ватра која није угашена, пољане са смећем после пикинка, гласна музика после поноћи, свакодневна прљавштина и дрскост свуда унаоколо скривени су иза примитивне фразе «ја тако хоћу» или «шта вас брига?». Демократске слободе у њиховом најгорем обличју. Јер, наћи ће се и концептуални мислиоци-адвокати, који размишљају о кошмару Совјетског Савеза и радостима либералне слободе. Али свих нас се тиче ако се возите трамвајем с ташном пуном папира или кофом фарбе. И имамо право да не уживамо у вашем изгледу ако далеко превазилази границе здравог смисла. А да вас не примећујемо, опростите, не можемо. Куда да скрећемо поглед са голих тела на летњим улицама, с галерије тетоважа и пирсинга и остале паклене естетике?
   Не нудим ништа конкретно у условима превелике слободе. Само једно – да размислимо. Мисао није ситница. Мисао преокреће светове. Предлажем да размислимо о томе где треба поставити границу својој самовољи. Где моје «хоћу» треба да избледи на фону општег «не сме се», «није лепо», «срамота је». Живот често бива скотски и несносан управо зато што се не бави свако од нас питањем гушења своје ситне самовоље ради бижњег који се налази поред. Оно се само неће појавити. Треба га васпитавати, учити. Постављамо саобраћајне знаке који упозоравају на то да на путу постоји опасна кривина, да је могућа поледица, да су у току радови на поправци. То нам не изгледа чудно. Не само то, признајемо да је природно и неопходно. Али исто тако неопходне ствари су предвиђене Законом Господњим. Установљени су принципи бриге о ближњем. Заповеђено је да кад приметимо на путу рупу треба да је покријемо каменом или нечим другим да се стока ближњег или сам ближњи не би повредили наишавши на рупу. Заповеђено је да се човек не враћа кад сакупља летину. Зрна грожђа или класје на њиви које не убере домаћин треба да остану за сиротињу. Нека се сиромах храни оним што је измакло српу домаћина. Оваквих заповести има много, а главна ствар у њима јесте идеја бриге о ближњем. Разишљај о другима, а не само о себи. Не живиш само ти на земљи. То је лајтмотив сличних заповести.
   Делимично смо скренули с једне теме на другу. Али се обе теме фокусирају у краткој речи: не живиш само ти на земљи. Размишљај о другима. Осоливши свој ум само овом сољу можемо дочекати занимљиве и неочекиване плодове. А мисао није ситница. Мисао покреће светове.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   Радоњеж
   извор: www.pravoslavie.ru

Као прво погледаћемо мало тај медицински појам страха, који има огроман утицај на наш свакодневни живот и који умногоме утиче на наше међуљудске односе и на сваког појединца – много више него што смо ми тога свесни. Медицински речено, страх је једна примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности, или озбиљне претње. Страх је урођена, генетски програмирана реакција на претећи или болан стимуланс. Посебан облик страха је фобија (од грчке речи φόßος што значи бекство, ужас, паника и страх). Дакле о фобији се говори онда када страх ствара поремећаје у људском понашању и када онемогућава обављање уобичајених животних радњи, а „социјална фобија“ је неразумљив, чак претеран страх од одласка у друштво, од јавног наступа, па чак и од самог присуства и погледа других људи.
Драга браћо и сестре, ако смо искрени, мало је међу нама оних који сада не осећају било какав страх. Да ли то био страх од терора, губитка љубави, губитка вољене особе, губитка признања, положаја, губитка имања и иметка, губитка новца, страх од инфлације, рата, болести, итд. итд. Кад бисмо били свесни тога да у већини случајева баш овакви страхови веома утичу на наше тренутно и индивидуално понашање, на наше размишљање, да утичу на наше поступке, да утичу на целокупно деловање, да утичу на наше целокупно биће и бит; кад бисмо били свесни тога, страха не бисмо имали. Одбацили бисмо тај страх и заменили га јединим позитивним страхом, и то страхом Божијим.
Кад сам малопре говорио о социјалном страху или социјалној фобији, имао сам у виду да се осврнем и на ова збивања ових дана: терористички напад у Вирцбургу и прекјучерашњи разјарени напад у Минхену са неколико мртвих и рањених. Како ће се ти догађаји одразити на наше друштво, уређење истог, на нашу хришћанску заједницу, на сваког појединца лично? Тешко је то сада рећи, драга браћо и сестре; знам да би била велика грешка, да нас то преоптерети и у нама изазове још већи страх - врсту агорафобије, тј. страх од јавних места и тргова и масе људи. Грешка би била да се бојимо негде отићи, изаћи из куће, да се уплашени закључамо у свој дом и да стрепимо. Такав страх, као и сви остали страхови паралишу човека, чине га ирационалним, а што је најгоре, потискује врлине, првенствено љубав из нашег бића.
Такав страх и љубав се не подносе. Тако великим страхом окупирани настаје опасност да постанемо само некакве празне телесне олупине, без душе и без љубави. Запамтите, страх, драга браћо и сестре, као примарна емоција, утиче на наше понашање, свуда и у свим погледима. Не понаша се и не размишља у истој ситуацији исто онај, који делује је у сраху, као онај што је смирен и који нема страха и који се не боји. Запамтите, све емоције утичу на наше понашање! А страх поготово утиче погубно на нас. Како изаћи из те дилеме, како наћи и изаћи на прави пут? Првенствено морамо бити свесни погубности страха и фобија; друго, да стекнемо способности спознавања и посматрања себе самог и тако да препознамо своје страхове; а као треће, да постепено заменимо свој страх вером, смирењем и поуздањем у Бога!
Драга браћо и сестре, који је други показатељ страха човечијег? Страх је израз неверства, израз мањка вере и израз мањка поверења у Божију промисао. Кад бисмо вере имали, страха не бисмо имали; кад бисмо вере имали, ничега се не бисмо бојали! Страх, драга браћо и сестре, потискује веру, потискује љубав и смирење из нашег бића; а без вере, љубави и смирења, да ли смо као такви деца Божија? Нисмо, драга браћо и сестре. Једино страх Божији је последица духовног озарења и духовног преображаја. Природа страха Божијега са медицинског и психолошког аспекта се не може објаснити. Страх Божији нема ничег заједничког са претходним страховима, о којима сам вам горе говорио.
Са страхом Божијим осећамо се недостојним Бога, који се открива у незалазној Таворској Светлости. Са страхом Божијим, вером и љубављу приступамо светом Причешћу и сједињујемо се са самим Богом. Људи захваћени само светим страхом Божијим ослобађају се сваког другог медицинског страха. Овај страх нам доноси светлост разумевања: с једне стране, нашег погубног стања пролазности и грешности, а са друге стране, осећање вечне и непролазне љубави Божије. Природа овог блаженог страха је предивна и ослобађајућа. Изван очишћујућег дејства страха Божијег не открива нам се пут ка савршеној љубави Божјој, не открива нам се излаз из погубног живота у страху.  Господ Бог је не само почетак мудрости, него и почетак љубави.Страх Божији и љубав, не искључују се и не потиру се, него се органски чак допуњују. Није могуће да је другачије мислио и свети Јован Јеванђелист. Није могуће да је он негирао страх Господњи кад је рекао: „У љубави нема страха“. Љубав је целокупност савршенства, а да бисмо ступили у савршенство морамо достићи савршенство у свим врлинама, и њихово прожимање у љубави.

Свако ко љубави има у себи, од Бога је рођен и такав познаје Бога. Бога који је љубав! А ко пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему, како читамо у посланици Колошанима и Јеванђељу по Јовану. (Koл 3, 14.; 1 Jн 4, 7; 1 Jн 4, 16). Треба правилно разумети ове речи. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што за страх народ каже: „Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји!“ Љубав, дакле, не потире страх Господњи, него љубав уништава страх од демона и од људи. Зато су плодови љубави обилни и свети, јер љубав просвећује све. Цар Давид, који се толико бојао Бога и који је проповедао страх Божији, говори нам да се ван Бога никога и ничега не боји! Свирајући харфу он пева 27 псалам: 
„Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим! Ако навале на ме злотвори, спотаћиће се и пашће; ако против мене војска стане, неће се уплашити срце моје. Ако се на мене рат дигне, ја се ни онда нећу бојати.
Бојите се Господа и служите му истинито, свим срцем својим, јер видесте какве је велике ствари учинио за вас“, читамо даље и у Првој књизи о царевима. Када говоримо о страху Божијем, морамо да знамо прави начин и израз истог, да не буде неке забуне. Савршенство, којем тежимо и које стичемо само кроз благодат и милост Божију, не стиче се са страхом о Божијем суду и Божијој казни! Оријентир не сме да нам буде страх од казне, него само Љубав Божија! Нема за верника веће казне, од губитка заједнице с Богом! Свети Јован Златоусти баш о тој теми говори: „Кад би грешник имао право осећање и право схватање, радије би трпео муке паклене него тренутак, када је одбачен од лица Божијега“; и даље: „Зато смо зарадили пакао, ако не због неког другог разлога, онда зато што смо се више бојали пакла него самог Христа…, ако бисмо Христа волели, онако како би то и требало, знали бисмо да је горе Њега повредити него што би биле паклене муке.“ (5. Омилија на Посланице Рим.; PG 60,430, Migne, Patrologia Graeca).
А сви они, који су пребродили степен страха и који се покоравају вољи Божијој, не због страха или очекивања заслуга, него из љубави према Богу, кроз врлине, такви се називају „слободни“ или „синови и кћери Божије“. Такви се налазе на највишем степену духовног савршенства. Синови и кћери Божије никада се не одвајају од Бога кроз грех, нити због страха, нити због пожуде за обећаним, него се с Њим сједињују кроз унутрашњи став и стечену навикнутост на Добро, одговарајућу њиховом ставу и расположењу њихове душе (по Максиму Исповеднику, Мистагогија, ПГ 91, 709Д-712А).
Верник на таквом степену савршенства, такав верник има тачну представу благодати Божије и у суштини је слободан. Као такав зна, да све што жели већ у Христу поседује. Такав је слободан од сваког људског страха и себичности! Знајући за доследност правде Божије и гледајући да своју правду утврде, покоравају се правди Божијој, без страха од смрти, без страха од болести, без страха од губитка љубави. „Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим?“, као што рече цар Давид. А ако нас ухвати и неки страх, ми тај страх удаљавамо молитвом и богомислијем. Начините на себи знамење светог и животворног крста. Очитајте молитву за коју осетите да вам је у том тренутку потребна. Оченаш, Исусова молитва,... Свака молитва је учинковита и смирује ако је изговорена са вером, љубављу и смирењем. Нека сав ваш живот буде прожет молитвом и надом, да буде без страха, испуњен љубављу према Богу а и према ближњем, вером у обећане речи нашег Спаситеља. Ако је циљ и начин живота ваш црквен, свет, сам ће по себи да вам помогне и одагна сваки страх. Ваш пут остаје и постаје већ циљ у вечности!
Господе, нека је слављено и прослављено име Твоје, са свима Твојим светима; нека нас Господ Бог охрабри и одагна од нас сваки страх, бол, тугу и уздисање; да и ми, попут Твојих светих, Господе, са вером, сигурни, храбри, исповедамо Тебе, Бога живога, неустрашиво у све дане живота својих. Амин!

Аутор и водитељ: Др Љиљана Милошевић
Производња: Телевизија Храм

Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[4] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.

После тога Максимијан посла свету Недељу к управитељу Витиније[5] Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.

После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом“.

Када управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот – умрети за Христа“.

Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. – Војници се после тога вратише славећи Бога.

Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289 године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.

Извор: Светосавље („Житија светих“ Аве Јустина)

Фото: eparhija-dalmatinska.hr

НАПОМЕНЕ:

1. Ово страдање Св. мученице Кириаке (Недеље) скоро је дословно узето из Синаксара Цариградске Цркве (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, изд. Н. Delehaye, Bruxselles 1902, с. 805-6.)
2. Диоклецијан владао римском царевином од 284 до 305 године.
3. Диоклецијанов зет Максимијан Галерије, са титулом ћесар био Диоклецијанов сауправитељ на истоку римске царевине, а потом од 305 до 311 године и наследник његов.
4. Никомидија – престоница источне римске царевине, резиденција цара Диоклецијана, велељепан град у области Витиније, на обали Мраморног Мора, у североисточном делу Мале Азије.
5. Витинија – римска област у Малој Азији, на обали Мраморног и Црног Мора, граничила се на истоку Пафлагонијом, а на југу Галатијом, Фригијом и Мизијом.

Мисирац родом и учениксв. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат, да могаше исцељивати болеснике, изгонити нечисте духове, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости, 429 год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем." Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?" Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу, иступи из света, одели се од земље, остави твар, приступи ка Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном." Монах питао Сисоја: како достићи смерност?" Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе, тиме задобија смерност." Амон се жалио Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога."

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Сисоје. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Свети мученици Марин и Марта

Свети мученици Марин и Марта, са синовима Авдифаксом и Авакумом, свештеником Валентином, Кирином, Астеријем и многим другим. Сви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269 год. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим". Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују.




Обретеније моштију свете Јулијаније девице

Ћерка књаза Олшанскога Јулијанија је умрла около 1540 год. као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.





Света мученица Лукија

 

У Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети, но она се успротиви. Цар је остави на миру, да се подвизава. Она обрати и цара у веру, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300 године.

Светосавље.орг

03 / 07 / 2016

Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“.

Еванђеље о призвању Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на Апостолску службу.

Светописамска чтенија:

Рим. 81 зач. (од пола), (II, 10-16).

Браћо, слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину; јер Бог не гледа ко је ко. Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају, на дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа Мт. 9 зач. (IV, 18-23).

У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

Беседа преподобног Јустина Ћелијског у другу недељу по Педесетници

Рибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“.
Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.
И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето Еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи.

И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству Небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима. То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света!

И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: „А шта ви мислите ко сам ја“? Тада Петар иступи и рече: „Ти си Христос, Син Бога Живога“, тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих Апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све.

Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту… Издише, умире… али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: „Хајде за мном,“ када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: „Хајде за мном“, пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни.
 

Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну Истину, кроз Вечну Правду, кроз Вечну Љубав, кроз Вечна Божанска Добра којих је пуно Свето Еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: „Хајде за мном“, а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну Правду, Вечну Истину, Вечни Живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, Једином Човекољупцу Господу Христу, Њему Који је велике грешнике миловао, Њему Који је великог грешника Закхеја Апостолом начинио, Њему Који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему Који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну Истину, Вечни Живот?

Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну Љубав и Вечну Правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог, не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубише оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне.

Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљеж но. Вели Свето Еванђеље: „Љубав не завиди“. Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не Горди, не мисли зло, пише у Светом Еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он те позива:Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим.

Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош’о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх Српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом.

Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство Небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот Вечни.
Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето Причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето Причешће скрнавиш, (да) враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос. То је позив Светог Апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла.

И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби.

Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: „Хајде за мном“! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске Светове Твоје, у Царство Небеско. Амин.

Беседа изговорена 1966. године
у Светоархангелској Ћелијској обитељи.

Прилог припремио,
Бранислав Илић, студент
Православног богословског Факултета

СПЦ

Ове године молитвено се обележава 120. година од рођења и 50. година од земаљске кончине Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског.

Тропар:

Брига твоја о пастви странствујућој, предображаваше молитве твоје, које се за сав свет свагда приносе: тако верујемо, познавши љубав твоју, светитељу и чудотворче Јоване! Сав од Бога освештан свештенодејством светих пречистих Тајни, којима и сам свагда укрепљен, хитао си страдалницима, исцелитељу најрадоснији. Пожури и сада у помоћ нама који те свим срцем поштујемо.

Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.

Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.
У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.
Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио.

О себи је написао следеће:
„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“
За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском

Продавац београдских новина кинески владика

У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају.

Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење.

Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство.

Мали мисионар, 1934.

Извор: Светигора

Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму

Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице.

 ГАЛЕРИЈА  СА ДОЧЕКА МОШТИЈУ СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Саборник – лист београдског саборног храма - посвећен Св. Јовану Шангајском можете преузети  овде

Специјално издање Саборника – листа београдског саборног храма -  посвећено доласку моштију Св. Јована Шангајског у Сремску Митровицу погледајте овде

Извор: Saborna crkva.com

Кондак

Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња.

Прилог припремио,

Бранислав Илић, студент
Православног богословског факултета

спц

Врхунац нашег  духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима.

Хришћани живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушења и потешкоћа, своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у Православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запријети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16.-17.) У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља: „Овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21.) Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о посту вели: „Постећи постом – постом душе и тела – душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоусти нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“.  Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну; Рекао бих, као што у Светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг Хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају Хришћанског живота.

У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобожце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и врло поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота, или једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.“ (1.кор. 10, 16-17) Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања, не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства Небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: “Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама“, горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: “И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв…“ Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет“.

Сведоци смо душепогубне праксе, да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само пар пута годишње, занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“ Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха – када ваздуха нема човек се гуши – тако и без активног Причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна, сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој, хранећи се храном Царства Божјег.

Бранислав Илић,

 Студент Православног богословског факултета

у Београду

ИЗВОР