«Покајање — како је то лепа реч! Промениће се мој ум (грчка реч μετάνοια се преводи на два начина: као «кајање» и као «промена ума» — прим. прев.), мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљња, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек. Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и започињем изнова, постајем нов човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у свом животу, сасвим нов. Да бих на њему написао нешто ново бришем старо, избацујем то из свог живота и почињем живот испочетка.

Тежимо покајању, захтевамо од себе покајање. Господ нас је молио да имамо покајање, Он нам каже: «Покајте се!» (Мт. 4: 17). О покајању је говорио и свети Јован Претеча: «Покајте се!» — звучи глас вапијућег у пустињи. Овај пустињак, подвижник, ова пустинољубива грлица, овај цвет пустиње, овај пустињски крин је све време говорио: «Покајте се, јер се приближило Царство Небеско» (Мт. 3: 2). Промените се, поправите се, схватите своје грешке, признајте да сте грешни људи, прихватите оно што је очигледно — да је покајање неопходно.
То је рекао и Сам Господ. Свети Јован Претеча одлази с историјске сцене и у наш живот улази Господ и каже нам исто то.
Али у нама нема покајања! Немамо покајања, и чак сад, док слушаш ово, кажеш себи: «Шта, баш сад ћеш ми причати о покајању? Па имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем набавку, да идем по продавницама, треба да одем код лекара, и уопште имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо чак ни најнеопходније. А ти кажеш да се покајемо! Шта да радимо како бисмо се покајали? Не стижемо још и да се кајемо. Не разумемо о чему причаш.» Шта онда значи покајање?
Присећам се речи светог Јована Лествичника који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена — управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш одговарати пред Богом; једино што ће Христос тражити од твоје душе на Судњи дан. Заједно с љубављу, заједно са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће, — заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање.
Након што си учинио мноштво грешака, након што си претрпео неуспех у свему што си желео да постигнеш (а сви ми, наравно, трпимо неуспехе, нико не постиже у савршеном облику оно што је желео, нико не осваја врх на који је жалео да се попне. Нико не може да има савршену љубав, савршено смирење, потпуно и несебично самопожртвовање, чистоту срца, нико не може то имати у савршеној мери, као што то Бог жели), Господ каже:
«Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желео у животу, пошто си био немоћан; а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својом злобом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твог живота, све тренутке твог живота? Да ли их је покајање украсило, да ли их је поправило? Да ли си био грешан? Нећу ти судити због тог што си био грешан, зато што као Бог знам да си грешан. Знам да си глина, знам да си прашина, и не очекујем од тебе ништа више — знам да сам ништа не можеш да учиниш! Јер без Мене ништа не можете учинити (В.: Јн. 15: 5)! Ништа не можеш да учиниш, знам то и нећу негодовати кад видим твоје немоћи, зато што знам да си потпуно немоћан, сав си у чиревима.»
Човек је велики чир васељене. Бог то зна и зато нам неће судити и неће нас грдити због тога што смо грешни, неће нас прекоревати због тога што нисмо остварили велике животне циљеве. А ми ни не можемо да постигнемо велике циљеве, зато што смо људи — мали и немоћни. Све велико што може да се достигне припада Њему и као све велико, што се дешава кроз нас, такође припада Њему. Он нам даје снагу, благодат и снагу и делује кроз нас.
Бог нам неће судити због тога што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити због тога што нисам васкрсао ниједног мртваца, зато што није моје да то чиним. Нисам ја ни Живот, ни Пут, ни Истина. Нисам ја рекао: «Онај ко верује у Мене, ако и умре, оживеће» (Јн. 11: 25). Христос је то рекао. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Неће ми за то судити. Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да учиним.
«Знам, дете Моје, да си човек, да си глина; да се испод одеће коју носиш, испод расе коју носиш, крије тело, и ово тело је прашина, глина, прах и пепео и тражи себи слично, и Ја знам ко си. Али постоји нешто што сам очекивао од тебе, — рећи ће нам Христос, — постоји нешто што си и ти — глина и прах, Моје створење — могао да учиниш и што је требало да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Чекао сам да то учиниш. А шта је то? Да се покајеш! Да се макар покајеш. Ниси светац, знам то, али нисам чак видео ни да то признајеш. Нисам видео да тугујеш због самог себе, да си схватио своју меру, да схватиш оно што се може схватити. Шта се то може схватити? Да си безначајан, мали и немоћан. Нисам видео, — рећи ће Христос, — да си се сложио с тим, дете Моје. Видео сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си потпуно тврдоглав, да постоји велики пркос у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твом, ниси се кајао, твоје срце није то прихватало, увек је било тврдокорно, увек је остало непоколебљиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видео сласт покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да тугујеш, да видим да си се спустио с неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру. Желим да је схватиш и да кажеш:
‘Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много грехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дело руку Својих — човека, мене, цео свет — ниси имао замисао да паднем до те мере. Ти ниси желео да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.’»
Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом.
Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти:
«Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешен. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.»
Ово покајање је туга повезана с надом, бол, дрхтај наше душе, нашег срца због онога што јесмо, брига због нашег проклетог стања, због онога што је свако учинио: због малих и великих грешака.
— Нека не прође ниједан дан у твом животу, — рекао ми је једном један Светогорац, — а да увече, пре него што заспиш, не кажеш Богу: «Господе, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас учинио!» Никад то немој заборавити. Немој ниједан дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их знаш. А неке ни не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе — као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другом.
Починио си много грехова, малих и великих. Сваке вечери пре него што одеш на починак признај то и немој осећати да си безгрешан, немој осећати да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив и јединствен. Не! Човек си, а то значи да си немоћнно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена — наше срце, наша душа. И премда је космос тако велик, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то дело које покајање чини кад нас се Бог дотакне...
Међутим, људи се данас не кају, не могу да схвате своје грешке. Осећамо да смо врло узвишени, да смо врло јаки, судећи по вестима и филмовима, и по томе како говоримо и по томе како се свађамо с другима. Плашимо се да признамо да смо криви и говоримо:
— Ако признам, шта ће рећи други? Ако кажем, покварићу свој имиџ. Данас је свет такав да човек да би напредовао треба да буде најбољи, никад не сме да призна да је погрешио, а ако то учини, појешће га.
Људи кажу:
— Не говори да си немоћан, не признај то!
— А шта ако је тако?
— Не! Чак и ако је тако! Немој да признаш! Не говори какав си у ствари, довољно је да оставиш утисак на околину!
— Али како да помогнем себи? Како да се променим? Јер овде се не ради о неком послу који треба да добијем, па треба да кажем да имам особине које немам да моје место не би дали другом. Овде говоримо о односима с људима, о вези с Богом, о вези са самим собом, о томе да треба да признам да ми је нешто потребно, да сам немоћан, да чиним грешке и да имам мана.
— Не, не признај! То ће бити твој минус. То је ниско мишљење о себи, — тако ће ти рећи, — Видеће те други и престаће да те цене по заслузи. Лоше ће мислити о теби!
— Да, али ако не признам да сам немоћан, ако не прихватим своје грешке, стално ћу живети у лажи...
Јуче сам размишљао о грешкама које сам учинио у току само јучерашњег дана, од ујутру до увече, и сетио сам се шта каже праведни Јов у Старом Завету. Односно, чак и ако човек проживи само један дан (кад наш живот не би трајао 90 година, или 80, или 70, или колико већ, него само један дан, као што неки лептири живе само један дан), — чак и ако би наш живот био тако кратак, свеједно бисмо имали грехова. Нешто бисмо урадили. Нешто бисмо рекли. Јер човек је немоћан, грешан, у њему је квасац беспомоћности, нужде, несавршенства — нисмо савршени.
Кад размишљаш о својим греховима, кажи: «Како да не затражим опроштај, како да не признам? Јер стојим пред Богом кајући се за грехове које сам учинио у току недеље, месеца, деценије, живота.»
Сагрешења и грешке које стално сакупљамо и сакупљамо, скривени су од нас. Таложе се, а ми их никад не видимо, никад не размишљамо о њима. Дотерујемо се, улепшавамо се и цифрамо се, миришемо се и упадљиво се облачимо. Забављамо се, плешемо, слушамо музику, гледамо филмове. Али у нама постоји овај свет, скривени свет, свет душе, свет лепоте — али заједно с ужасом који се у нама накупио. И ако никад не угледамо овај ужас, ако га не дотакнемо, ако ову мочвару, ову жабокречину, никад не избацимо из себе како би се видела сва лепота наше душе, ако не нестане ова прљавштина како би се појавио цвет љубави, свет душе, сав онај лепи свет који постоји у нама, шта ће бити? Дозволићемо смећу да се сакупља у нама...
Сећам се да сам једном дошавши кући заборавио да бацим смеће. Заборавио сам и сутрадан. Због мноштва својих послова заборавио сам га и кад сам ушао у кућу, овај смрад ми је ударио у нос. Такав је задах, смрад смрти који се осећа из наше душе.
Оставио сам смеће код куће, два дана га нисам бацио и цела соба се усмрдела. Сад размисли: има људи, има наше браће, то смо ти или ја, који по читаве године остављају у себи све и свашта да се гомила: стања, тајне, скривене догађаје, за које не зна нико осим њих и Бога; нешто што су учинили или рекли, и за то знају само они и Бог. Они и Бог, или они и њихово «ја».
Има речи које нас муче чим помислимо на њих и осећамо да чинимо грех. Има таквих ствари, а ми их остављамо и кажемо: «Ма нема везе, пусти то!» Гурамо их као одећу у ормар коју немамо времена да преберемо, бацамо их са себе и притискамо одозго било како.
Велика је ствар увести ред у своју душу, очистити је, погледати шта то има у њој. И ако видиш шта у њој има, обузеће те ужас, нећеш издржати, пашћеш у чамотињу, почеће депресија, разочараћеш се. Али тада долази Христос и каже: «Не, немој бити разочаран, само мало тугуј» — то је туга за Богом, којом у нама почиње покајање, истинско покајање, покајање које води у радост. То је туга, али ће те она извести на пољану среће. Човек треба мало да тугује како би покренуо своју душу. Ова туга постоји као покретач, као подстрекач, бол који приморава душу да се прене из летаргије. Упрво ову тугу треба да осетиш, само њу, не тугу очајања, безнадежности, разочрења и панике која често доводи до самоубиства.

Земља нашег срца је жедна суза

Неки виде своје грешке и кажу: «Не могу више. Потресло ме је оно што сам видео. Не могу више да се поправим. Никако више не могу да се спасим. Немам баш ничему да се надам. Боље да се убијем, да окончам овај свој живот!»
Не, не та туга! То је већ друга крајност. За нас је важно оно што нам говори Господ, а то није крајност, већ средина и равнотежа: треба се ражалостити и пробудити, треба да се ражалостимо како бисмо кренули напред, треба да погурамо своју душу како би се приближила Богу. И онда нам више ништа неће бити потребно.
Бог жели управо да ово признамо, да сагнемо главу и кажемо: «Да, грешан сам! Човек сам и грешим.»
«Да, рекао сам тешку реч, опрости ми. Ниси ти крив, ја сам крив. Опрости ми што сам те ражалостио ових дана. Имао сам проблема на послу, допустио сам да ме савлада егоизам. Безосећајан сам, не умем да волим, да опраштам и да те прихватам онаквог какав јеси, да будем стрпљив. Такав сам, и не говорим то хладно, али истовремено ни очајнички, кажем то мирно, са смирењем, једноставношћу и добротом у срцу и очекујем разумевање од тебе.» Сад, Господе, кад сам признао своје грехове, своје немоћи, кад се кајем пред Тобом, спреман сам на све. И Твоја доброта, Твоје признање ће највише утешити моју душу. Свака душа то чека.
То треба да очекујеш од другог. Кад се покајеш, кад се заиста смириш и кажеш: «Опрости ми, згрешио сам, кајем се,» — нико неће бити тако окрутан и тако немилосрдан да те удари, да се са још већом снагом баци на тебе. Кад види твој чист поглед, твоје очи које се кају и плачу, и другог ће напустити страст. Попустиће и рећи: «Ма добро. Нема проблема, ништа страшно се није десило, рекао си то, али си само човек, све је прошло!» Смирење, покајање и признање ће отопити гвожђе, оно ће отопити и демоне, парализоваће зло.
Али у мени нема овог покајања, нема овог смирења. Чинимо тако много грешака, повређујемо толико много људи, рањавамо толико душа, презиремо толике људе, заобилазимо их, равнодушни смо, чинимо толико злочина, толико грехова. Не говорим о другима, сад говорим на основу свог искуства. Али не само на основу свог искуства, већ и из искуства других. Јер човек све зна кад је свештеник: зна своје грехове, зна и грехове другог, слуша грехове свих људи и види да има много грехова на свету за које неко треба да се покаје.
Има много грехова које чинимо, а да чак ни не размишљамо о њима: протраћени сати, безброј издангубљених тренутака, и за то нас нимало не гризе савест. Губимо толико сати у свом животу које бескорисно проводимо и због којих ћемо једном горко плакати. Плакаћемо, али ће бити касно. Плакаћемо с онима који су убијали бесконачно много сати испред телевизора или компјутера због глупости — док је требало да читају о искушењима.
Прошли су читави сати у току којих се уопште нисмо молили и нисмо ништа прочитали. То су дани беспослености у којима нисмо научили да волимо и да опраштамо. А после ћемо рећи: «Како је пролетео мој живот? Кад су протутњале ове године? Како сам напунио 80 или 90 година, а шта сам учинио у свом животу? Па ништа! Зашто, зашто ништа? Христос каже да човек може да се покаје за тренутак, али док је разбојник за трен ушао у рај, ја нисам изгубио само минут, већ хиљаде, милионе минута и нисам учинио ништа за своју душу. Страхота! Како је пролетело време мог живота?»
Наступиће час кад ћемо се кајати због изгубљеног времена. Наступиће час кад ћемо се кајати због речи које смо изговорили. Речи... Колико се односа покварило због горких, увредљивих, злобних, саркастичних и ироничних речи којима смо понизили другог! Затим се чаша изненада прелила — због само једне речи, једне увреде, и тако се распадају читаве породице.
Наступиће час... О, кад би то било сад кад суза покајања још увек може да кане из наших очију и кад можемо рећи Богу: «Господе, како могу тако да причам, како могу тако да рањавам друге? Шта то причам, шта то изговарају моја уста?! Не, не псовке или рђаве речи — ја просто тако разговарам с другима! Увек вређам, иронишем, не поштујем — шта је то, то што излази из мојих уста? Колико пута сам осуђивао, колико пута сам се наслађивао животом неког другог! Оговарам људе, блатим њихов живот, тумачим њихове поступке, иако не знам да ли је истина оно што говорим пошто нисам срцезналац. Колико пута сам, Господе, приписивао себи Твоју власт. Одузимао сам Ти право које је само Твоје. Које право? Да судиш другима. Колико пута сам чинио овај грех, а ретко сам се кајао. И уопште се нисам покајао, јер да јесам, зауставио бих се. Да сам се покајао, не бих то више понављао. Да ми се није свиђало, престао бих.»
Кад ти се неко јело не свиђа, кад је горко и неукусно, не једеш га више. Не спремаш га више, не желиш чак ни да га окусиш — не свиђа ти се. А ми увек чинимо исте грехове и никад се не кајемо. Зашто? Зато што нам се свиђају. Свиђа нам се оно што радимо. Навикли смо, свиђа нам се порок. Свиђају нам се егоизам, наше страсти, свиђа нам се да забадамо нос у туђа посла, да видимо да други нешто губе и да се разилазе, сплеткаримо о томе, зато што нам се свиђа.
Ако се на телевизији приказује документарни филм о некој научној или философској теми, на пример, о историји уметности, пребацујемо канал. Али ко пронађемо канал на којем се приказује нешто о животу људи: ко се развео, зашто се развео, како су се посвађали, — седамо и гледамо. Свиђа нам се, нешто нам се дешава и наслађујемо се неуспесима других. Не плачемо због њих, не кајемо се — ни због себе, ни због њих, ни због невоља у свету, већ се радујемо кад чујемо да негде експлодирају бомбе, што су тамо бол, искушења и проблеми. То нам причињава скривену насладу зато што се, хвала Богу, није десило нама, него другима.
— Причај, шта је било? И шта му је рекао на крају? Да ли си сазнао детаље?
Свиђа нам се све то и не кајемо се. Наслађујемо се чинећи грех.
Шта свеци кажу ако желимо да се покајемо, ако желимо да плачемо? «Ако ваше очи пролију воде свих река, и мора, и океана, наш плач неће бити довољан.» Да бисмо исплакали своје и туђе грехове. Да бисмо признали да с нама није све у реду.
Блажени који плачу, јер ће бити помиловани, јер ће се утешити (Уп.: Мт. 5: 4, 7). Они који плачу јесу они који тугују, у којима има покајања, који жале због свог греха и због греха света, који жале због својих грешака, због људских брига, због проблема других, због своје непокајане браће и који преузимају на себе њихово покајање говорећи: «Господе, кајем се и за оне који се не кају! Молим Те: пожали их!» А ми? Ми — ништа, у нама нема ничега ни налик на то.
Колико нерођене деце чека да се појаве сузе у очима њихових родитеља, а суза још нема! Колико се абортуса учини на основу само једног потписа: лекари, уговори, документа, сва ова формалност! Кажеш себи да многи то чине, да многе жене и мушкарци чине абортусе. Они чине убиство, а ти још ниси заплакао!
Често долазе жене и исповедају се — као и мушкарци, зато што они одговарају за оно што се десило њиховим женама — и не говоре ништа о абортусима. Питам их кратко:
— Да ли сте некад починили абортус?
— Да, два пута.
— И тако једноставно говорите о томе?
Отац си, спреман си да плачеш због двоје деце којих више нема међу живима, и да још више плачеш због њихових живих, али мртвих родитеља? Овде се чак не поставља питање о томе да су згрешили, јер су људи: и ја бих могао то да учиним, и свако би могао због своје немоћи и непажње, због различитих разлога. Али да нема ниједне сузе? Чак ни не жалиш због онога што си учинио?
Зар ниси свестан тога? Зар не схваташ да за то треба нешто да даш? Коме? Не мени, не Богу, већ овим душама, овој деци, која се нису порадовала овом свету, која нису поживела. Чак и ако немате новца, нека би она просила у метроу. Али никога ниси упитао шта да радиш с овом децом. И ниси их погубио да не би лоше живела. Једноставно си узео и сам донео одлуку. Просто си себе још једном прогласио за бога и рекао: «Ја ћу да одлучим, ја ћу да одређујем свој живот, ја ћу да кажем да ли ће они живети или неће!»
Још увек ниси схватио да те је твоје «ја» уништило и ниси плакао због тога. Извршио си абортус или то намераваш, али ниси схватио своју грешку и ниси пролио ниједну сузу покајања. Зар то није страшно? А где је покајање? Нема покајања. Колико хиљада абортуса се обави у Грчкој? Око 350–400 хиљада годишње, по званичној статистици (чуо сам то неколико пута). То су они који се уписују у документа у болницама, а колико их се још чини тајно, о чему се не говори због различитих разлога: породичних, да човек не би изгубио углед, да не би покварио свој имиџ у породици, свету и друштву.
Да ли је свака од ових породица макар сузу пролила? Нисам срцезналац и не судим им, не кривим их, само објашњавам зашто је земља нашег срца жедна суза, јер је веома сува, земља наше планете жели сузе, јер је пресушила.
Грешни смо, али у нама нема покајања, и наша трагедија се састоји у томе, управо у томе што живимо у греховно доба. Сва времена су била греховна, али је садашње време у невиђеној мери лишено покајања, окрутно је, непопустљиво и надмено пред Богом. То је стални устанак и бунт против Бога, а дрскост је најтрагичнија од свега тога. Није трагично то што грешимо, већ што имамо дрскост и што претварамо грех у начин живота. Уместо да признамо и кажемо: «Господе, опрости нам. Преклињем Те да ми помогнеш да се извучем из мочваре!» — кажемо: «Лепо поступам, тако сви раде, свиђа ми се то. Хоћу то да радим!»
То више није људско. То је сатанско: «Ја хоћу, мени се свиђа, нећу да се мењам,» — то је већ сатанско размишљање. Нисам то чуо од стараца или из књига. Да вам кажемо од кога сам то чуо? Од самог ђавола сам чуо. Нисам лично видео ђавола, али сам се једном случајно обрео на истеривању злог духа. Тада је све трајало пола сата, толико тога сам чуо и после тога сам се врло добро замислио.
У извесном тренуку свештеник је упитао лукавог духа:
— Ко је јачи? Знаш зашто то кажем: зато што је Христос јачи од тебе. Признај то! Да ли је тако?
— Нећу да ти кажем!
— Ко је јачи: ти или Господ?
— Нећу да ти кажем!
И на крају му је свештеник рекао:
— Заклињем те именом Господа да ми кажеш!
А кушач му одговара:
— Ако не знаш да је Назарећанин јачи од мене, зашто питаш?
Свештеник одговори:
— Да би ти то рекао!
Ово сам чуо својим ушима, и не само ја, већ и много људи, и то образованих људи. Тако да то није неки фолклор да можеш да кажеш: ма то су само бапске приче. Тамо је био чак и један новинар, видео сам да је држао касетофон и снимао. Не знам шта је хтео — да ли да напише репортажу или нешто друго, не знам.
Свештеник је наставио:
— Знаш да ће те Бог поново примити кад се покајеш? Поново ће те примити као светлог анђела, поново ће те примити у Своје окружење, знаш ли то? Као вољено дете, блудно, које се враћа. Знаш да ће те Бог примити у Своје наручје ако се покајеш?
Кушач је одговорио:
— Знам. Знам и то.
Свештеник му је рекао:
— Зашто се онда не кајеш, безумниче? Глуп си ако се не кајеш.
У тај час се разлегао крик по целом храму, од којег су се сви укопали на месту, зато што је глас био дивљи и продоран, али истовремено веома јасан и сигуран, врло сигуран:
— Зато што НЕЋУ!
Не могу да га опишем. Овај глас је дуго одзвањао, чуо се само крик: «Нећу! Нећу!» Ђаво не жели да се каје.
Сваки пут кад кажеш: «Нећу да се мењам, нећу да признам своју грешку, нећу. Пусти ме на миру! Желим да пијем, желим да пушим, желим да грешим, да се одајем разврату. Желим, свиђа ми се то, пријатно ми је, пусти ме!» — то већ изазива забринутост.
Кад би рекао да грешиш, јер си човек, као што и ја чиним грехове, као што и сви чине грехове, — само Господ није учинио грех, зато што нико није без греха (В.: Јн. 8: 7). Сви смо ми грешни, у најмању руку пред Тобом, Јединим, грешимо, али и пред Тобом, Јединим, падамо ничице. Не престајем да грешим, али поново долазим код Тебе, падам пред Твоје ноге, молим за Твоју милост, кажем Ти да сам згрешио и Ти ме поново примаш.
У томе је разлика између човека који се каје и онога ко се не каје: човек који се каје греши и каје се. А непокајани чини грех и тврдоглав је у томе, чини грех и задовољан је због тога. Чини грех и радује се, култивише га, развија, гаји га у себи и живи у паклу и сатанској атмосфери још у овом животу, у свом срцу. Немаш разлога да питаш куда ћеш отићи, нема разлога да питаш да ли ћеш отићи у рај или у пакао: већ овде осећеш рај или пакао. Онај ко се каје још овде осећа рај, плаче, признаје да је крив, али се радује, зато што види Христов загрљај, види прстен који у на руку ставља Небески Отац, царски прстен, прстен усиновљења, нове промене и Он му каже:
— Дете, волим те!
— Грешан сам.
— Волим те.
А ти кажеш:
— Христе мој, каква је радост коју ми дарујеш! Грешан сам, а ти ме волиш? Како ме волиш с овим грехом, који чиним?
А Господ ти каже:
— Не волим те због онога што си учинио, већ те волим због онога што Ми сад дајеш. Због твог срца које Ми поново дајеш, због тога што опет долазиш код Мене, пружаш Ми руку, поново ме волиш, — ето шта волим. Твој повратак!
Ова лепота постоји у Цркви. Кајемо се, враћамо се, падамо и устајемо — неописив је осећај повратка! Тешко је осећати пад, горчину у души, обузимају нас туга и чамотиња, али се с друге стране радујемо, јер имамо Оца, нашли смо Месију, нашли смо Избавитеља. «Радуј се, Ти Која си родила Наставника заблуделима, радуј се, Ти Која си у утроби носила Избавитеља заробљених!» Он је наш Избавитељ. Заробљени смо и заблудели, али долази наш Избавитељ, имамо Путовођу, и због тога се радујемо, а не због тога што смо лоши, — то је тужно.
У Цркви има много наде, много оптимизма. Квасац покајања је суза која се чим почне туга претвара у радост. И више не знаш зашто плачеш: да ли зато што тугујеш или зато што се радујеш.
Има људи који на исповести само плачу, видео сам људе који плачу, па сам их питао:
— А зашто сад плачеш? Па Бог ти опрашта!
А они кажу:
— Не знам. Плачем и због онога што сам учинио и зато што осећам опроштај, што ме Господ испуњава Својом љубављу. Мене, гнусног, грешног и непотребног слугу Свог — како ме воли у овом смраду? Како ме грли неопраног?
А како је отац блудног сина пољубио своје дете које је било у ритама, које се читаве недеље није купало и које је било прљаво? Како га је дотакао овај пречисти отац кад је његов син био презрен у људским очима?
И Отац каже:
— Ако тако говориш, то значи да Ме још не познајеш. Ако Ме називаш Оцем, а сматраш Ме таквим, још увек ниси схватио какав је Бог. Још увек ниси схватио океан Моје љубави, Мог човекољубља, Моје доброте, Моје неправедности. Ја сам неправедан Бог, зато што немам твоју праведност, твоју вагу, већ Свој опроштај дајем онако како хоћу.
И док на твоју вагу треба ставити одређени тег како би се успоставила равнотежа Господ балансира како хоће. Он раднику који ради само последњи сат плаћа исто као и ономе који је радио од ујутру до увече. А овај други негодује и каже:
— Господе, али зашто тако? Ја радим од ујутру до увече и Ти ми дајеш плату, а овај је дошао и почео да ради тек предвече, а плата му је иста! Зар није неправедно то што радиш?
А Бог му каже:
— Шта те брига за то? Зашто те то љути? Љубав је неправедна.
Љубав је неправедна. За ову неправду и треба да се ухватимо и да се уздамо да ћемо се спасти. Ако ми Бог буде судио по правди, нећу се спасти, а ако ми не буде судио по правди, односно, ако ми буде судио с љубављу, милосрђем и опраштањем, Божански, има наде за моје спасење.
«Господе, ако будеш обраћао пажњу на безакоња, ко ће опстати, Господе?» (уп.: Пс. 129: 3). Ко ће издржати, ко ће претрпети овај суд? Ако будеш примећивао моје грехове, за мене је немогуће да се спасем. Али ће Твоја милост превагнути, превагнуће једна суза.
А имаш ли једну сузу? Оно што називамо Божијом благодаћу, оно што називамо Христовим додиром наше душе, јесте плод Светог Духа. Плод Светог Духа је пун суза. О овом дару нам пише Свето Писмо, зато што овај скривени и неочекивани дар избија као врело и долази од Бога по Његовој вољи, и тиме нас Бог изненађује. Свети Дух има много дарова, не само овај, Он има бескрајне дарове: Божански смисао, предивне мисли, јединствене доживљаје, Божански сјај око нас, Христову благодат, сузе, много тога нам даје.
Дакле, имамо ли ову сузу? Ако је имамо, имамо и наду да ћемо бити у рају.
Дивна је ова суза кад се котрља и Бог је узима, узима је наш анђео, а ти мислиш да нестаје. Бог је узима и односи у рај, где се она претвара у дијамант. И анђели на небу изненада виде снажну светлост и кажу Богу:
— Шта је ово заискрило, шта то блешти међу нама у овом светом сабрању? Шта тако јако светли данас, Господе?
А Он им одговара:
— То је суза једног човека који се каје: једно Моје чедо се покајало. Једно Моје створење је данас плакало, горко је плакало. Узео сам његове сузе и претворио их у дијаманте који ће га чекати како би украсили његов венац кад дође у Моје Царство.
Ови дијаманти ће нам створити лепоту. Тада ће ове сузе украсити нашу душу и у нама више неће бити суза — «идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја». Бесконачни живот. Али за то треба да постоји суза, макар једна суза.
Старац Јероним Егински (постоји књига о њему коју је написало његово духовно чедо) каже: «Суза има много, али су очи мале и не могу да их приме. Нису довољне очи моје, Господе, да бих исплакао сузе које имам због љубави према Теби, због кајања за моје грехове и за грехове људи!»
Како је дивно имати покајање! Увек, а не само за време Великог поста. Увек треба да имамо пок

Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима.
Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав.
А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг.
Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао:
— Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе.
— Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо!
— Да, али сам јуче постао свестан нечега.
— Шта сте спознали, старче? — упитали су.
— Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе.
— Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно?
— Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе.
И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све?
На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи».
Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.»
Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.»
Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли.
Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свети су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.»
Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо.
Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. Ти и тада имаш вредност у Његовим очима, али не зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свете, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког.
Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду.
Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «други ми није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо.
Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник.
Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава.
У тим тренуцима упитај Бога:
— Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим?
И Христос ће ти рећи:
— Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим.
— Али како, Господе? Како можеш да га волиш?
А Бог ће ти одговорити:
— Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани.
— Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима...
— Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава.
Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе.
Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак:
— Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом.
— И шта предузимаш? — упитао сам га.
— Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања.
— Зашто?
— Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам.
Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Ти човека чиниш изузетно пријемчивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње!

Љубав и слобода су увек заједно

«Ја волим своје дете,» – каже једна мајка. И зове га петсто пута на дан. «То чиним из љубави, да видим како је и где је.» Међутим, није тако. У ствари, она једноставно не може да поднесе кад дете оде од ње. Не подноси кад дете нестаје из њеног видокруга и живи сопственим животом. «А с ким си? А зашто си се задржао? А какве гласове то чујем? Ко то прича? А ко је та девојка?» То је очигледна подозривост и болестан однос. И разуме се, нема ту никакве љубави. Зато што је љубав жртва. То је «желим да рашириш своја крила, желим ти добро».
«Он треба да расте, а ја да се умањујем» (Јн. 3: 30), – рекао је свети Јован Крститељ кад је угледао Господа. Волим Господа. И пошто Га волим неће ме узнемиравати то што се налазим на извесној удаљености од Њега. Јер куд год да кренем Он зрачи таквом светлошћу да нема више ни раздаљине, ни сенке. И док Га волим увек ћу бити у светлости. Зато сам спреман да идем било куда и да будем тамо где ме Он одведе. Радујем се Ономе Кога волим. Волим Га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим Га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се.
А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно. Разумеш ли? То се дешава у нашим односима с разним људима. Видиш то на примеру својих односа. Кажеш: «Љубоморна сам због мужа, не могу, патим...» Али ако га волиш, погледај себе. И прво стекни сопствену лепоту која ће те испунити осећајем сигурности и мира. А онда научи да истински волиш свог мужа, да се молиш за њега и да осећаш оно што он осећа. Односно, да се стално питаш: «Да ли му прија оно што сад радим? Ево ово, досађујем му, замарам га, вршим притисак на њега, да ли му то прија? Односно, да ли је мом мужу (или мојој жени) пријатно то што сад приморавам његову (њену) душу на нешто?»
Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно.
Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!»
У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан!
Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине!

Љубав никад не рањава

Једном си ми рекао: «Ранила ме је љубав. Заволео сам и био сам рањен.» Не знам сећаш ли се шта сам ти одговорио? Не у своје име, већ на основу свог животног искуства и онога што сам прочитао и видео: љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си «рањен». Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио. То те је ранило.
А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа заузврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрастан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле. На пример, спремио си укусну храну и желиш да ти кажу: «Како је укусно!» Не радујеш се само због тога што су те похвалили за спремљено јело, већ осећаш да те осим овог разлога – захвалности за храну – још и воле. Кроз храну молиш за љубав, желиш да даш како би добио. И не добијајући захвалност патиш. То се дешава често и многим поводима. «Видиш, није ме погледао! Гледај, није чак ни попричао са мном! Жао ми је што није одговорио, значи да ме не воли!»
Шта се дешава? Зашто те толико јако боли кад те нико не воли? Мислим да је то зато што још нисмо осетили да нас Бог воли. Кад бисмо стално осећали Христову нежност и то да Он додирује наше срце, све би било другачије. Замисли сад у уму, у срцу, извесну мислену шему како Христос држи твоје срце у Својим рукама. Или да те Христос додирује Својим рукама, да додирује твоје срце и непрекидно га милује. Нежно га мази и каже: «Ту сам, ту сам. Волим те, волим. Прихватам те. Кажем ти да си Ми драгоцен, зато што ти Ја дајем ту вредност, јер Ја сам те створио. Ја се бринем за тебе. Веома те волим и од свег срца желим да те подржим у животу, да ти и даље дајем све оне дарове које ти дајем. Стално сам с тобом, стално.»
Можеш ли то да осетиш? Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: «Веома сам вам захвалан», биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: «Волим те. Волим те.» Твој Творац, твој Саздатељ, Бог, Који је апсолутно несебичан, Христос, Чија су љубав и искреност у односу према нама несумњиви, Који може да нас спасе и да одржава живот у нама!
Желиш да те људи воле зато што си човек. Праведно је то што желиш. Али не очекуј много од њихове љубави, зато што ће она у извесном тренутку нестати. У извесном тренутку други човек ће се уморити. Твој муж устаје ујутру, иде на посао, и губиш га на дуги низ сати. Једни млади људи који су се недавно венчали рекли су ми: «Ах, како нам недостаје љубав! Растајемо се, срећемо се касно увече, цео дан смо одвојени.» Видиш ли? Волети и осећати љубав другог је, разуме се, могуће, али без Бога није могуће непрестано осећати заједништво које ти даје вредност. А овде је Сам Бог цео дан и целу ноћ поред тебе и даје ти живот. И кад се ноћу пробудиш и жудиш за нежношћу и топлином, кад желиш да поразговраш, видиш поред себе свог мужа, видиш своју жену, али не можеш да поделиш своја осећања с блиским човеком зато што он или она спава. Али пролазе тренуци и ти одлучујеш да пробудиш онога кога волиш. Питаш: «Реци ми да ли ме волиш?» И чујеш у одговор: «Јеси ли полудела, погледај на сат! Погледај колико је сати, а ти ме питаш да ли те волим! Па добро, волим, волим, само хајде да већ једном спавамо! Треба да устанем у седам ујутру!» Видиш? Он те воли, али не може то да ти каже ако га пробудиш у два или три сата после поноћи. А Господ ти о Својој љубави говори увек. Љубав Божија је она љубав која ти даје вредност, она је стално присутна у твом животу.
Кад се залупе врата, кад ти муж каже: «Здраво!» и одлази, или кад се опрашташ од њега, затвараш за собом врата и одлазиш из куће, и идеш на посао, и шаљеш децу у школу, ова љубав и ова нежност су све време с тобом.
Кад би то осећао, осећао би се као цар. Богати владар и важан човек, изузетна личност. Не егоистички, већ с осећањем да сам «дете Небеског Цара! Ја сам дете Бога и дело Христове љубави. Имам вредност. И ако ме људи све време буду пљували, ако ме буду мрзели, ако ми буду желели зло мој Бог ме свеједно воли. Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот.» Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Знаш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима.

Нема љубави без ризика

Познајем једну мајку која веома воли своју децу. Толико јој недостају кад нису поред ње! Али један има мотор и све време је ван куће, касно се враћа. Други путује. Трећи иде на ходочашћа. Још једна кћерка жели једно, други син ради друго... Ова мајка толико воли своју децу и толико би желела да бескрајно буде поред њих! Може толико много да им да, да им исприча. Али даје предност томе да их воли и поштује. Она дубоко цени њихов избор! Њена свеобухватна љубав ме је многоме научила.
Све си добро схватила – говорим управо о теби. Да, сад разговарам с тобом. Немој сумњати и немој се питати. Понекад ме слушаш и падају ти на памет мисли: зар он то о мени говори? И сама себи одговараш: «Ма не, нема у виду мене, зато што нисам толико добра, нисам тако смирена...» Да, имам у виду управо тебе! Овај твој дар ме је веома дотакао и многоме научио. Сећам се како си дозволила свом детету да купи мотор, мада у души то нимало ниси желела. Све време се бринеш да му се нешто не деси, али схваташ да је љубав превазилажење. Нема љубави без ризика. Не дешава се да је у животу све прорачунато и познато.
Љубав је скок у непознато. То је кад кажеш: «Па шта да се ради! Стално му причам, а он неће да ме слуша! Шта могу да учиним за своје дете? Једино што могу јесте да наставим да га волим! Не могу да вршим притисак на своје дете и да га прогањам. Једноставно ћу наставити да га волим!» И то је попут невидљивог покрова љубави, попут топлог покривача осетљиве бриге. Он је невидљив, али суштински покрива душу детета. И дете то осећа. Оно осећа љубав. Љубав, коју му ти дарујеш. То је најбоља инвестиција и најбоља тактика.
Ја не подносим притисак. Не могу да притискам људе и не подносим кад ме притискају. Не могу да гледам на то како људи са стране врше притисак. То ме веома узнемирава. «Сви смо, оче били у цркви.» Родитељи ове речи изговарају с поносом, али ако се пажљиво загледаш у лица чланова те породице видиш да је половина задовољна, а остали су потиштени и нервозни. Зато што су дошли у храм на силу. А то већ није љубав. «Али, оче, зашто то кажете? Одлазак у храм је света ствар, а ви кажете да не доводим децу у цркву!» Да, кажем, али Сам Господ поштује човеков избор због бескрајне љубави према њему.
Кад осване недељно јутро и нико из велике вишеспратнице не оде у цркву Господ не оставља без струје овај квартал града. Он поново даје људима светлост. Поново им даје кишу. Његови дарови не престају. Бог се не свети, Он воли. Зато што и ови људи остају с Богом. Обратите пажњу на оно што ћу вам сад рећи: Бог нема проблам с људима. Он има више проблема са мном, с тобом, с нашим међусобним жалбама, притиском и досађивањем.
«Али то сам му рекла за његово добро! Али за његово добро му кажем да пости и тајно му доливам свету воду, и кришом сам му ставила нафору, а он ју је одгурнуо и рекао: ‘Узми, не подносим то!’ Шта сам лоше учинила? Све је то из љубави!» Да ли си то учинила из љубави? Зашто је онда сва та граја у кући ако си учинила због љубави?! А да ли си размишљала: можда се твоја љубав само зове љубав, али нема њене особине? Није довољно држати у рукама таблицу с натписом «љубав». Љубав треба да потиче из срца. А чини се да из твог срца исходи само равнодушност. Љубав није равнодушност. Љубав је поштовање и слобода.
Већ сам говорио о мајци која је дозволила свом детету да купи мотор. Ова мајка није раводушна, не! Она веома воли свог сина и покрива га својом молитвом. Дозвољава му да оде, али га покрива својом молитвом. Обавија га својом молитвом. Заодева га својом молитвом и љубављу. И у тренутку кад му каже: «Иди!», од ње исходе таласи. Таласи љубави, топлине, доброте и молитве. Она то чини, дозволите ми да кажем, као Бог. Зато што је њено понашање божанско. Управо такви су обичаји Бога. Одлазиш од Њега, али сунце Божије почиње да светли у твом срцу.
Бог каже: «Иди! Ја ћу ти давати топлоту како би стекао умиљење и престао да се опиреш као пастир у причи о Северцу и Сунцу.» Сећаш ли се како су се Сунце и Бореј кладили ко је од њих јачи и ко може да скине сако патиру? Северац је почео да дува и што је јаче дувао, тим више се скупљао пастир и све више се ушушкавао у своју одећу. Опирао се. Јер што је већа хладноћа коју ствараш у души другог човека, тим више се он брани, супротставља и чини теби за инат. А кад зрачиш љубављу све се мења. Шта се даље каже у причи? Да је после Северца дошло и засијало Сунце! Пастир се опустио, загрејао се и скинуо је свој сако.

Заволи себе и заволећеш брата

Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. «А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?» Сви ми заувек остајемо деца у души.
Чак и свештеник, ако је добро исекао дрва за потпалу и некоме их је показао, жели да чује лепу реч: «Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!» То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза.
Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе.
Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: «Господе, ове људе, овог човека...» Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: «Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку.» Тако реци: «Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?»
Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам како је тада на Крсту рекао: «Оче, опрости им» (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо Му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: «Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћанин. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?»
Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре тога говорио: «Оче Зосима, веома те волим.» А отац Зосима му рече:
– Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети?
– У том случају, оче, не знам.
– А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим.
Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је Свети урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: «Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око.» И љубав је учинила чудо: око је оздравило.

Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме.

О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога,

Јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова молитва светог Јефрема Сирина током Часног поста свакодневно се чита на крају сваке службе (осим суботом и недељом), а верници тада уз метанију моле "Боже, очисти ме грешног." Свети Лука Кримски назива је молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока.

Будући да је лењост мајка свих порока, преподобни Јефрем Сирин своју молитву почиње: Господе и Владико живота мога, дух лењости не дај ми. Лењост је нарочито погубна у духовном животу. Свети Лука Кримски вели: "Лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха. Живот нам је дат за то да бисмо хитали да учинимо велико дело чишћења свог срца следећи Господа Исуса Христа. Идење за Господом је делање и често веома тежак рад, а не лењост."

Због лењости падамо духом и зато преподобни Јефрем Сирин моли: Господе и Владико живота мога, дух мрзовоље не дај ми. Дух мрзовоље или дух унинија уствари је бежање од активне духовне борбе. Против унинија се треба борити молитвом. Молитва је разговор са Богом и у том разговору Бог нас утеши и одагна дух унинија. Подједнако је погубно и властољубље и зато преподобни Јефрем Сирин и моли: Господе и Владико живота мога, дух властољубља не дај ми. Због властољубља је и први међу анђелима пао с Неба. Господ је рекао Својим ученицима, а преко њих и свима нама: И који хоће међу вама да буде први, нека свима буде слуга. Свети Лука Кримски нас подсећа да слава бежи од онога ко за њом јури и ко је жели, а проналази оне који од ње беже. Господ је рекао да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном суду. Зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми. Свети Лука Кримски вели: "Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и срце не само наших ближњих него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Мудри људи, који живе духовним животом, никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Веома је значајно стећи власт над својим језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело, што значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика!"

Преподобни Јефрем Сирин прво моли Бога да га спаси од духа страшних порока, а након тога да му дарује врлине: целомудреност, смиреноумље, трпљење и љубав. Господе и Владико живота мога, дух целомудреност даруј мени слузи Твоме. Свети Лука Кримски подсећа нас да је свети апостол Павле рекао да је сваки грех изван тела, и гордост, и сујета, и властољубље, и завист, и гнев, зато што су то страсти душе, док блуд и прељуба скрнаве не само наш дух него и наше тело. Дакле, реч је о целомудрености и тела и духа. Свети апостол Павле вели да је наше тело храм Духа Светога. Сваки храм треба да буде чист и не сме се скрнавити. За очување духа целомудрености подвижници су се борили молитвом и смирењем. Тако и велики подвижник Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух смиреноумља даруј мени слузи Твоме. Господ нас је смирењу учио личним примером: родио се у пећини, био у јасле положен, са смирењем опрао ноге Својим ученицима. Господ нас је и личним примером смирењу учио и речима нас на њега позвао: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем. Свети Лука Кримски подсећа нас да су смирени људи духовни победници зла и насиља, да су то истински војници Христови, а не робови. Свети апостол Петар вели: А сви ви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат (1. Пт. 5, 5). Смирење се стиче трпљењем и зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух трпљења даруј мени слузи Твоме. У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: А Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јк. 1, 2-5). Свети Лука Кримски истиче: "Богу је угодна молитва да нам подари трпљење и зато ће помоћи свакоме ко Га моли да му дарује трпљење при ношењу крста. Бог дарује трпљење и помаже човеку да његово бреме не буде веће од његових могућности. Треба стално да имамо на уму да наше недаће нису ништа у поређењу са страдањем Господњим. Зато треба да гледамо Крст Христов и тако се учимо трпљењу."

Ништа нам не вреди ако се ослободимо духа порока и стекнемо све врлине уколико у нашем срцу и нашој души нема љубави. За тај највећи дар благодати Божије преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени слузи Твоме. Тумачећи ову молбу преподобног Јефрема Сирина свети Лука Кримски, између осталог, каже: "За љубав која је заиста испуњење целог закона, за ту љубав молимо јер ако љубави немамо, онда смо, по речима светог апостола Павла, као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Ако имамо дар пророштва и огромно знање и веру која и горе премешта, а љубави немамо, ништа смо. И ако сиромасима раздамо све имање своје, и ако предамо тело своје да се сажеже, а љубави немамо, ништа смо. Љубав је све оно што је Исус Христос говорио, све што је учинио за време Свог живота на земљи, а пре свега оно што је показао на Голготи. Све је то љубав, али и непрекидна проповед о љубави. Стећи љубав основни је и највећи задатак нашег живота. За љубав треба да се молимо упорно и без престанка јер наш задатак и јесте да се приближимо Богу, да постанемо савршени као што је савршен Отац наш небески. А како да се Богу приближимо без љубави? Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова улива се у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а онда почне и на друге да се излива. У древна времена, посебно у апостолско доба срца људи била су препуна љубави Христове. За њих је Господ и могао рећи: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом."

Преподобни Јефрем Сирин своју молитву завршава молбом: О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Свети Лука Кримски пише: "У нашем оку налази се грех велик као брвно али га не примећујемо, него само видимо трн у оку брата свога. Сећате ли се како су Господу довели жену ухваћену у прељуби и како је Господ тада рекао: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу." Наравно да се нико није усудио да то учини. Нисмо без греха и баш зато и не смемо бацати камење осуде.

Време Часног поста даровано нам је да још дубље сагледамо своје грехе и искрено се за њих покајемо. Ово је време усрдне молитве а да бисмо што боље схватили значај поста и молитве, посебно молитве преподобног Јефрема Сирина, несумњиво ће нам помоћи и књига светог Луке Кримског "Тумачење великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина у издању манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/69187.htm

А у очевом дому све је познато и обично, одмерено и умерено. Практично једна те иста лица браће и сестара, један те исти круг обавеза. Досадно је само онима који нису научили да цене и чувају оно што имају (в: Отк 3, 11). Некоме може изгледати да се деца овде чак налазе у ропству. Али, то није ропство, већ радосна сарадња.
Спољни свет из приче доживљава се као променљив и нестабилан. Ту владају стихије, а човек дрхти пред хаосом или судбином сутрашњег дана, и то непријатно осећање покушава да заглуши буком забаве. Ту су људи избрисали Бога из свога живота, и зато Он не може да им помогне. А у Цркви је све у Његовој десници, под мудром управом, у стабилности и нади.
У далекој земљи не гнушају се свиња, тј. не мисле о томе шта је благоугодно Богу, шта је добро, а шта је зло – пред Њим. А код оца се напасају само чисте животиње, што представља гајење врлина.
Код оца је проста, али, како се каже, здрава храна. Све је скромно, без нечег нарочитог. Тако је и мана имала нејасан укус (4 Мој 11, 8), али је зато давана са Неба! А у далекој земљи су спремљена јела од којих иде вода на уста, али их нуди кушач.
Ван очевог дома, младић је могао да добије задовољење било ког свог захтева без труда – ако плати новцем. А у Цркви и насушни хлеб треба заслужити у зноју свога лица. Оно најукусније овде се даје ретко, у изузетним случајевима. Прича управо описује један такав случај.
Сусрећем такве, новообраћене, покајане, искрене. Они ми причају како Бог обилно излива на њих Своје благослове. А ја грешно мислим – ма, кобајаги, све је то егзалтација! Па ја сам већ толико година у Цркви и то што ми причају још нисам доживео!
А онда се одједном сетим приче о блудном сину и као да видим себе са стране – у лицу старијег брата, који негодује што је расипник-ништарија одевен у најбољу одећу и што једе најбољу храну. Зашто је тако незаслужено дариван и обасут благонаклоношћу овај безаконик? Па зато што у очевом дому делује, како каже лав Аслан из изванредне Луисове бајке – „древна магија“, изражена код апостола Павла оваквом формулацијом: „а где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат“ (Рим 5, 20).
У Цркви је – Очева љубав. У далекој земљи – свеопшта равнодушност, свако је сам за себе.
Црква и свет нису удаљени једно од другог географски. Пут одовуд тамо – то је пут између вере и неверја, трпљења и нестрпљења, послушања Богу или ђаволу. Све одлучује стање душе.
Твоје душе.
свештеник Леонид Кудрјачов
27. фебруар 2016.

извор: http://www.pravoslavie.ru/91033.html
са руског превео Зоран Шаренац

Новост објављена на сајту Цркве светог Серафима Саровског гласи:
„У приложеним одломцима из филмова који се налазе у црквенопарохијској архиви видимо ретке кадрове богослужења светог чудотворца Јована (Максимовића), архиепископа шангајског и санфранциског, затим митрополита Атанасија (Грибановског), епископа Митрофана (Зноско-Боровског), првог старешине храма, протојереја Данила Думског, митрополита Лавра (Шкурле) као јерођакона који саслужује архиепископу Аверкију (Таушеву) приликом освећења темеља, а затим у чину јеромонаха на великом освећењу цркве, као и других личности важних за овај храм и Руску заграничну Цркву уопште.
Свети Јован, који се упокојио пре тачно 50 година, служио је у нашој цркви божанствену литургију далеких шездесетих и пружио своју архипастирску подршку свештенству и верницима у временима тешким за нашу парохијску заједницу. И сада као и тада надамо се да нас светитељ благосиља крстом и да узноси молитве за нас, за свештенство и верни народ који долази у цркву и учествује у животу наше парохијске заједнице“.

СВЕТИ ТАРАСИЈЕ, патријарх цариградски

Његов претходник, Павле патријарх, тајно напусти престо, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом, Тарасије, сенатор и саветник царски, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној, Тарасије се прими и невољно овога чина, да би помогао победи Православља над јересима, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију, узе некакву своју сродницу, те живљаше с њом, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов, него га најпре посаветова, потом изобличи, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: "Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!" док му не изнеможе језик, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца.

ТРОПАР, глас 4

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Тарасије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

ПРЕПОДОБНИ ПАФНУТИЈЕ КЕФАЛИС

Овај светитељ био је савременик светог Антонија Великог. За њега се каже, да је осамдесет година носио једну исту расу. Свети Антоније високо га је ценио и свима је говорио да је то истински подвижник који уме лечити и спасавати душе.

Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим.
Извор: Парохијски гласник храма Светог Димитрија, Нови Београд

• Вера

Христова парабола о царинику и фарисеју, о којој ће данас бити реч, у неком смислу слична је Галилејевом Дијалогу о два главна светска система – Птоломејевом и Коперниковом. И Дијалог и парабола изазивају одлучујући преокрет у свести савременика, с тим да парабола то не чини у астрономији, већ у области, како би то данас рекли, моралног богословља, и тиче се другачије васионе – човековог унутрашњег света.
Дакле, да видимо. Основни религиозно-морални системи и интуиције дохришћанског човечанства, укључујући и старозаветни декалог, сматрали су да је за човека благостање искључиво у испуњавању формалног добра. Другим речима: „чини добра дела и биће ти добро (= имаћеш благостање)“. Функција таквих схватања благостања и добра потпуно је јасна и оправдана. Она се састојала у руковођењу ка Христу, у педагогији за Христа. Неспособно да прими норме највише хришћанске моралности, човечанство се до Христа учило елементарним моралним истинама. Очекујући у личностима својих најбољих синова „високу математику“, учило је „алгебру“...
Али, наступило је време Месије, Који доноси у много чему нове представе о добру и злу. Он, предназначен „за пад и устајање многих у Израиљу“, говори да се оправдање од Бога не добија толико у области чињења ових или оних добрих дела, колико у области самосагледавања човека. Ову за тадашње јудејско друштво „галилејски“ револуционарну истину Христос најјасније и најразумљивије открива у причи о царинику и фарисеју. Пред нама су два човека потпуно различита по свом духовном стању. О једном од њих, респектабилном, по спољашњости врлинском и побожном, говори се подробније (обратимо пажњу на то). Он, стојећи у храму, почиње своју молитву Богу захвалношћу Њему за то што он није као остали људи, „грабљивци, неправедници, прељубници“, или као овај цариник, који је стајао у храму недалеко од њега. Он даје десетак од свега што стекне, и пости двапут у седмици. А цариник, који је стајао недалеко од њега, није смео чак ни очи да подигне ка небу, ударао се у груди (знак срдачне скрушености), и само се молио: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Али, управо је он отишао својој кући оправдан од Бога, за разлику од фарисеја, који, по тумачењу Отаца, није добио оправдање. Један покајни уздах цариников, уз све његове грехе, био је у Божијим очима довољан за оправдање, а фарисеј није добио оправдање уз сва своја „добра“ дела! Зашто се фарисејева добра дела стављају под знаке навода? Зар давање десетка није добро дело? Зар пост није добро дело? Оставимо за сада ова питања без одговора. Овде ћемо само подвући главну мисао параболе: оправдан пред Богом није онај ко чини много добрих дела, него онај ко себе сматра највећим грешником пред Богом, недостојним Његове милости.
Мисао о томе да достојан милости од Бога не бива онај ко је учинио много дела, већ онај ко је скрушен срцем, запањила је Христове савременике. Она је разарала вековима формирано схватање Јевреја да је праведан пред Богом онај ко до детаља испуњава сва прописе Закона и предања отаца. Уместо тога, као средство оправдања пред Богом овде се предлаже молитвено уздизање руку човека скрушеног срцем. Нечувено! Али, ова прича није запањила само Христове савременике. Она ће запањити и нас, ако почнемо озбиљно да је разумевамо. Покушајмо да поставимо себи питање: да ли нам је у овој причи заиста све јасно? Свакако ћемо схватити да не само да нам није све јасно, него и да се јавља мноштво питања. На пример, није ли боље остати грешник и просто бити свестан своје беде, него чинити добра дела, и имати свест о томе, и захваљивати Богу? Није јасно. Или, испада да за оправдање пред Богом добра дела нису потребна, она могу бити чак и штетна, и боље је просто скрушавати се пред Богом због своје греховности? За шта се тада награђује праведник, и ко је, уопште, „праведник“? Такође није јасно.
Добро је што постоје ова питања, она говоре о томе да заиста желимо да разумемо и схватимо ову параболу. И ми ћемо, уз Божију помоћ, обавезно наћи одговоре на њих. Најпре ћемо покушати да схватимо зашто се оправдао цариник који је смирио себе пред Богом, а не врло речити фарисеј. Одговор налазимо код преподобног Исака Сирина, који у својим подвижничким словима пише: „Награђена не бива врлина, нити труд ради ње, него смирење које се од њих рађа. Ако ово изостане, онда ће оно прво (врлина и труд ради ње) бити узалудно“ . Другим речима, правилно учињена добра дела, а под тиме, у првом реду, мислимо на испуњавање заповести Христових, треба да приводе човека смирењу и свести о себи као о непотребном грешнику. И управо смирење које се рађа у души привлачи на нас благодат Божију која нас оправдава.
О томе нам говори и друга изванредна парабола, она о десет девојака. Та прича је много дубља него што нам се на први поглед чини. Она не говори само о томе да врлина треба да испуни наше срце у тренутку доласка Женика. Она говори и то да нас спасавају само она добра дела која су се у нашим срцима претворила у Божанску благодат. Покушаћу да појасним своју мисао. Сетимо се, да је од десет девојака пет било разумних (мудрих), оних које су имале доста уља у светиљкама, и пет лудих, којима су се светиљке гасиле због недостатка уља. Материја – уље – није овде изабрана случајно. Уље је другостепени производ, производ прераде зрна. Ако је зрно прерађено правилно, добиће се добро уље, а ако није, ништа нећемо добити. Тако је и у човековој души. Зрно – то су добра дела која чинимо, а уље је благодат Божија која се стиче у срцу човековом као плод „прераде“ добрих дела! Не спасавају сама дела, него благодат Божија. И као што је могуће да се семе оштети и да се не добије никакво уље, тако и добра дела, чињена неисправно, неће дати човековој души благодатног плода!
Али, шта значи „исправно учињена добра дела“? Зар грешимо када сматрамо да дело може бити или добро или зло, и ту стављамо тачку? Изгледа да грешимо. Показује се да суштина овде није у томе какво је добро дело по својој форми и садржају, већ у томе са каквим га духовним настројењем човек чини. И правилно настројење, по речима Самога Господа, је такво: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк 17, 10). „За све што год радиш“, коментарише ове Господње речи светитељ Теофан Затворник, „сматрај да си дужан. Ти си био дужан да све то урадиш. Да ниси урадио, био би подвргнут казни, а што си урадио, нема за шта да будеш награђен, ништа посебно ниси учинио“ . Дакле, постиш ли? То је добро. Али ако, постећи, сматраш да чиниш врлину, а не нешто неопходно за тебе, не очекуј благодат. Чиниш милостињу? То је похвално. Али ако при том очекујеш награду, онда си сличан фарисеју који је из храма отишао осуђен. Јер ни он није схватио да је само у некој мери испунио оно што је био дужан да испуни, и „уписао“ је то себи у заслугу пред Богом, од чега се у његовој души родило преузношење. А без смирења, као што смо већ схватили, узалудни су сав труд и све врлине.
Дакле, с фарисејем као да нам је све јасно, али за шта је похваљен цариник? Па његово „достојност“ је, као што се чини, само у томе што је, водећи грехован живот, био потпуно свестан тога. Испоставља се да је довољно, остајући грешник, просто се скрушавати пред Богом зато што си грешник, и више се не бринути о моралном квалитету свог живота? Је ли тако? Разуме се да није тако. Јеванђеље не похваљује цариника због његовог живота, већ обраћа нашу пажњу на његово исправно духовно настројење. Само су покајање и смирена свест о својој недостојности услов стицања благодати и залог оправдања човека пред Богом. А такво настројење стиче се управо на путу испуњавања Христових заповести, никако на „лежању на ловорикама“. О томе говори преподобни Симеон Нови Богослов: „Брижљиво испуњавање заповести Христових учи човека његовој немоћи“ . Како ово схватити? Овако: своју духовну немоћ може спознати једино онај ко се са усрђем труди да живи по заповестима.
Замислите човека који са свом решеношћу и брижљивошћу почне од данас да испуњава све заповести Христове: да никога не осуђује, осим себе; да воли своје непријатеље, тј. да их благосиља, чини им добро и остало; да се никад ни на кога не љути, да не празнослови, да не угађа стомаку, да никад не проводи време упразно. Јесте ли замислили? А сада ми реците: шта ће такав човек да схвати за пар дана? Тачно. Схватиће да не може достојно да испуни не само све заповести, већ ниједну. Схватиће да таквих снага он просто нема и да треба да их тражи од Онога Који их заиста има. Схвативши то, он ће ускоро схватити и то да без Онога Кога смо управо поменули не само да не може испуњавати заповести, већ ни грех не може чинити без Њега. Он ће схватити да уопште ништа не може без Њега. Тек кад то спозна и осети, он ће моћи заједно са цариником да завапи: „Боже, милостив буди мени грешноме“, и удостојиће се благодати. Сви свети прошли су тим путем и угодили Богу. Трудећи се да са свим усрђем живе по заповестима, они су видели потпуну недовољност својих сопствених напора, обраћали су се молитвом Богу и добијали у својој борби Божију помоћ. Али, добивши је, они више нису заборављали своје самосталне бесплодне напоре, нити Онога Коме треба приписивати победу.
И ипак нам није лако да схватимо зашто ће бити награђене не толико практичне врлине, колико смирено мишљење о самом себи. Ето, и прича о Страшном Суду као да говори супротно. У њој су благословенима названи они који су нахранили гладнога, оденули нагога, примили странца, посетили болесника и затвореника. И немогуће је овде било шта спорити, јер и ова прича излази из уста нашег Господа. Али, и у овој причи постоји једна слабо приметна, али никако случајна нијанса, која само потврђује нашу основну мисао. Сећате ли се како „благословени“ питају Цара: „Кад смо те видели, Господе, и послужили Ти?“ Шта значи то питање? То су били праведници-хришћани, који су знали учење Христово, и то да онај ко служи браћи служи Њему Самоме. И ипак се нису сећали да су некад послужили браћи. Пошто је потпуно бесмислено осумњичити праведнике за лукавство, и то још на Страшном Суду, онда остаје само једно. Они, савршивши све врлине, нису видели у њима своје заслуге, заборављали су на њих и искрено су сматрали да ништа нису учинили. Свети нису разумели сами себе! Само се тиме може објаснити феномен да су најдубље покајне молитве саставили у своје име преподобни и богоносни оци.
И последње. Захвалност Богу није увек угодна Њему. О речима благодарности, са којом фарисеј почиње своју молитву, наше богослужење каже: „Овај се, пак, узношаше, говорећи: Боже, благодарим ти – и друге безумне речи“ . Светитељ Игњатије о захвалности фарисеја пише: „Фарисеј у својој самозаслепљености приноси захвалност Богу за своје душевно стање. Он сакрива своје преузношење, и оно се сакрива од њега под маском захвалности Богу“ . Слично преузношење, које се крије иза маске захвалности Богу, сусрећемо понекад и у нашој свакодневици. Како тумачити, на пример, захвалност Богу боксера који је нокаутирао противника? Или, дозволите да кажем, предузетника који је конкуренту одузео „парче колача“ и затим дошао у цркву да се захвали Богу за то? Или лупежа, који се уз помоћ сваке правде и неправде дочепа власти и потом „одслужи“ захвални молебан у цркви? Није свака захвалност пријатна Богу, а нека, изгледа, „сакупља пепео“ на главу „благодарног“...
А, ипак, ни фарисеј није лишен свог доброг удела. Није случајно што Господ о њему говори детаљније. Своја болесна места – високо мишљење о себи, преузношење, осуђивање ближњег – он је открио за време своје молитве Богу, и то се у причи дешава ради наше користи. Прича о царинику и фарисеју је за сваког хришћанина шанса да сагледа „фарисеја“ у себи и да, покајавши се, постане „цариник“. И ову шансу нипошто не треба пропустити.

свештеник Димитриј Видумкин

19. фебруар 2016.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/90775.html
са руског превео Зоран Шаренац

Под вулканском планином Етном, у граду Катани, би Лав свети добрим пастиром и милосрдним наставником људи. Велико попечење имаше око болних и сиротних. И ревност његова за веру би онако исто велика као и милосрђе његово према невољним. Појави се у том граду неки мађионичар Илиодор, који опсењиваше народ разним маштаријама, и веома развраћаше младеж. Једном за време Божје службе уђе у храм Божји и поче своје опсенарије. Свети Лав приђе к њему, веза га једним крајем омофора и одведе на тржиште градско. Ту нареди да се наложи велика ватра, и кад се ватра разгори, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. Илиодор сав изгори, а Лав оста жив и нетакнут. Постидеше се од тога сви они који беху залуђени Илиодором и који гледаху у њему неко божанство. А милосрдни и ревносни Лав прочу се по целоме царству као велики чудотворац, који својим светлим чудесима помаже људима. Када сконча свој ток, пресели се душом ка Господу, а из његових мошти потече целебно миро. Скончао у VIII веку.

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК САДОК

Би епископ у Персији после светог Симеона. Једном у сну јави му се свети Симеон и рече му: "Јуче ја, данас ти!" Ове речи Садок протумачи пастви својој као да значе: лане ја пострадах, ове године ћеш ти. И заиста те године ухвати га цар Сапор са многим клиром и народом и изведе на суд. Прво им нареди, да се поклоне огњу и сунцу као божанству. Одговори Садок: "Ми смо готови усрдно умрети за Бога нашег, али сунцу и огњу нећемо се поклонити". Потом бише мучени и осуђени на посечење мачем. Пред посечење уздиже Садок молитву Богу: "Опери нас, Господе, у крви нашој од грехова наших!" И славно предаде Садок са својим свештеницима и вернима тела смрти а душе Богу бесмртноме. Пострадаше 342. или 344. године.

Живела је сама, није имала никаквих прихода, нити било кога ко би о њој бринуо. Свештеник је одлучио да се обрати Центру за социјални рад, а као “прву помоћ”, решио је да јој пошаље нешто новца, колико има и може.

Одложио је рукопис на којем је радио и почео да сакупља новац. Приложио је све што је имао и још нешто што је оставио за ванредне трошкове. И тако, “зрно по зрно – погача”.
Новац је ставио у коверат, написао њено име и ставио на сто. Намеравао је да сутра после службе замоли неког од парохијана да старици однесе новац, а он би прексутра пошао да је обиђе.
Кад је то све урадио, наставио је прекинути посао. У том тренутку неко је покуцао на врата.

Ко ли је сада у ово касно доба? – запитао се свештеник.

И не слутећи шта га чека, пришао је вратима и отворио их. Угледао је маскираног човека са пиштољем у руци. Уперивши пиштољ у свештеника хладно му се обратио:
Дај паре или живот! – Свештеник није имао куд, морао је лопову да преда новац који је имао. Узео је коверат припремљен за стару госпођу и с тугом у срцу, предао га лопову.
Лопов је превртао по канцеларији и кад ништа вредно није нашао, отишао не повредивши свештеника. Дошавши у склониште, лопов је погледао коверат. Кад је прочитао коме је био намењен, застао је као громом погођен. Нешто га је стегло у грлу. Имао је утисак да ће се угушити. Од бола се савио до земље и почео грчевито да плаче. На коветру је писало име његове мајке. Њој је новац био намењен. Пробудила се његова успавана савест.

Помислио је: “Свештеник брине о мојој мајци и шаље јој новац. А ја моју старицу мајку годинама нисам обишао, нити питао како је и има ли од чега да живи. Чак и крадем новац који је њој намењен. Какав сам ја то човек? У шта сам се то претворио?”

Обрисао је сузе и отишао поново код свештеника. Ушао је, клекао и замолио за опроштај. Свештеник га је исповедио и благословио.
Лопов је потом отишао код мајке, одневши јој коверат и поздрав од свештеника. Те ноћи се у њему нешто преломило. Одлучио је да прекине са дотадашњим животом. Почео је да живи са мајком. Никад више није крао, него је нашао посао и бринуо о мајци.

Поука:
Љубав има толику снагу да може чинити чуда и препородити људе.

(Светосавско звонце)

НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНА

Беседа Светог Јустина Поповића
у Недељу блудног сина 1978. године у манастиру Ћелије

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас.

Данас, ми се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео.[2] Како то? Шта се десило с њим?

Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих – каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно.[3] Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу.[4] Значи, отишао далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео да живи својим животом, да троши богатство душе своје. Јер, човек сарађује са душом својом, која је боголика, која је икона Божија, слика Божија. То је огромно богатство који сваки човек добија од Бога. И он је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња.

Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, када се осети човек сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина.[5] Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи.[6]

Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Уствари, шта је гњев? Гњев, је вансебан, то је мало лудило. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника.[7] И он то заиста учини.

Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао.[8] А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се.[9] Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу.

Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је – покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе – а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима – мртав је.

Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је – покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје[10]. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом.

Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви – мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех – а то је покајање.

То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти.

Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин.

https://svetatrojica.wordpress.com/tag/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

Свети апостол Онисим

Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. "Молимо те", пише апостол Филимону, "за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим... Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога..." (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године.

Преподобни Јевсевије

Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.

Свиђају ми се људи који се не плаше да старе. То су паметни људи и ратници. Без тренинга, без липосукција, али с мислима у очима, с унуцима, с конкретним пословима у рукама. Такви се можда неће плашити ни да умру. Премда смрт долази без позива, каприциозна је и може да уплаши свакога. Али свеједно, ако човек дочекује старост без хистерије, то значи да има нешто у души.

Још ми се свиђају људи око којих је чисто. Око којих је чисто у кући, чисто у дворишту, чисто на радном месту. Господ Бог је на управљање и одговорност сваком човеку дао мало парче земље и он на њему треба да уведе и одржава ред. Ако видиш да је унаоколо свињац, то значи да је у људима исти такав свињац. Прљавштина у мозгу и смрад у дубини срца неизбежно се испољавају кроз гомилу празних флаша унаоколо, брда папирића, баре разливених напитака и натписе на тарабама. Одржавање реда на малом парчету земље јесте манифестација тежње ка унутрашњој чистоти или представља испољавање већ постојеће унутрашње чистоте, чак и релативне.

Свиђају ми се људи који могу да зачуде, који не бацају све адуте на сто у првих пет минута познанства. Мислиш: човек је једноставан и крајње обичан. Чак ти није ни занимљив. А он временом стално открива нове и нове стране карактера и очигледно је да има много таквих страна. Само што не истиче све одмах и не шепури се бесмислено.

Добри су они који раде нешто својим рукама и не само да се не боје сваког посла, већ га и воле. Добри радници су обично ћутљиви. Темељан човек не воли да губи снагу у разговорима. Он зна да ништа тако не опустошава и не исцрпљује душу као јалово и беспредметно брбљање. «Или треба причати приче или се бавити послом» - мисли он и свиђа ми се због тога.

Још ми се свиђају они који се у разговорима не хвале и не жале. Значи, човек није заљубљен у себе. А чак и ако се одушеви и каже о себи више него обично, он се постиди и труди да промени тему разговора. Онај ко не прича бесконачно о себи «вољеном» уме да слуша. Уме да слуша зато што зна: на свету осим њега има и других људи. И други људи му у згодној прилици изливају своју душу, зато што осећају: неће им се смејати и неће испричати другима оно што је чуо.

Свиђају ми се они који знају меру у пићу. Који не падају под сто и не претварају се у свињу и другима то не дозвољавају, који не траже авантуре у припитом стању. Овакав човек је избирљив у погледу друштва и неће пити с било ким. Веома ми се свиђају такви људи.

Још ми се свиђају они који су прочитали много књига, не зато што то тражи научно звање, већ зато што душа воли књигу без обзира на то што се човек бави најобичнијом професијом.

Ако ми се такви људи свиђају то значи да постоје. Јер не може мени или другом човеку да се свиди оно што у природи не постоји. Такви људи постоје, и то је сигурно као што је Бог свет! Али их нема много, зато што оно чега има веома много увек губи вредност и престаје да чуди. Кад би злато коштало као камен, нико од њега не би правио накит и не би га сматрао еквивалентом новца.

Људи који ми се свиђају има, иако би могло да их буде и више. Свет мора да стоји на нечему, тако да можда стоји на њима. Свиђају ми се таште о којима зетови говоре с љубављу. И то се дешава. Има сахрана на којима зетови ридају за покојном таштом више него рођене кћерке. Не фантазирам, говорим оно што сам видео. Ретко, али сам видео. Још сам видео начелнике за којима је на сахрани туговало на стотине потчињених. Жалили су толико као да су сахрањивали рођеног оца и тада сам схватио нешто за шта још немам речи.

Дешавало ми се да видим веома паметне и пронциљиве очи испод официрске шапке или радничке капе. Али виђао сам и овнујске очи испод професорске ћеле. Чин и звање не играју никакву улогу кад је реч о душвеним својствима. Мислим да ће се сви сложити.

Веома ми се свиђају они који воле и хвале не само своје (породицу, народ, etc.), али су спремни да уче чак и од непријатеља и хвале сваког ко то објективно заслужује. Такви људи ће чак и у рату указати убијеном непријатељу поштовање пре него што ће се помокрити на његовом гробу и за ову племенитост Бог ће управо таквим људима даровати победу.

Има још много таквих црта које би нам се сигурно свиделе кад бисмо умели да их приметимо. Али се добро крије, добро живи у тишини и носи second-hand. Можда не обавезно second-hand. То сам рекао онако, успут, ради илустрације скромности. Истинско добро као ремек-дело у сликарској галерији штити се тканином од зракова сунчеве светлости пошто се и слике и истинско добро кваре од директних зракова.

Чини ми се да ће деца, ако им се да тема за писање «Какви људи ми се свиђају», написати или излизане фразе о теоријском добру или отворене глупости о звезданој прашини. Било би добро задати ову тему одраслима. Они би морали да се замисле о моралној проблематици, да ископавају из дубина подсвести неко лично искуство, да га анализирају, почели би да размишљају срцем и да пишу огрубелом руком на папиру страшно ружна слова (јер, одвикли су се од писања). То би било велико искуство. Како га увести? Како приморати људе да се одвикну од мисли да разговоре о моралу треба водити само у школи са жутокљунцима, а у одраслом животу, ето, нико више у морал не само да не верује, већ сви одбијају и да разговарају о њему.

То је страшна грешка. Одрастао човек треба стално да говори и да размишља на моралне теме, пошто се одрастао живот у потпуности састоји од решавања моралних задатака различитог степена сложености.

Часна реч, задао бих свима одраслима да пишу на тему «Које моралне особине највише ценим». Или «Од недостатка којих моралних вредности патимо моја породица и ја?» Затим бих организовао свенародно разматрање, награде за победнике, нову фазу конкурса на другу тему из сличне области. У медијима би се појавио озбиљан пројекат, који би испунио етар и због којег се не бисмо стидели. Јер то је скоро исто што и рад на моралну тематику написан са закашњењем. Да су ови радови написани благовремено не бисмо по истеку многих година морали да вежбамо калиграфију и да размишљамо о томе како треба живети иза бодљикаве жице.

Дакле, свенародни труд на писању задатка на моралну тему може се сматрати отвореним. Ја сам свој већ написао.

Са руског Марина Тодић
26 / 02 / 2016