С   В   Е   Т   И      З   О   С   И   М     Т   У   М   А   Н   С   К   И

О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку.
Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију.

Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је.
За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње.  Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га.

 

П р е д а њ е   о  с м р т и   п р е п о д о б н о г   З о с и м а

У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.

Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву.

Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну.
Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку.

Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње.

На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“.
У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман.

Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру.

Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад).

Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић.

У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло.

Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства.

Кивот Светог Зосима

 

Мошти Светог Зосима

 

То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну.

Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“

И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“

Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че.

И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу.
Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма.

Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“

Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве.

За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка.

Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че.

Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа.

Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не.

Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че.

У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је.

На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти.

У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке.

У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим.

П р о­ с л а­ в љ е­  њ е   ( к а­ н о­ н и­ з а­ ц и­ ј а )

П р е­ п о­ д о б­ н о г   З о­ с и­ м а  С и­ н а­ и­ т а

Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти.

На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма.

Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског.
Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.

У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас.

„То што ће вас неко именовати на неку важну функцију, не значи да сте тиме постали и лидер“, нагласио је владика Григорје на почетку свог обраћања полазницима семинара, објашњавајући да је то је тек почетак пута на којем они треба да покажу да су достојни обавезе коју сте преузели, али и довољно стручни и способни да стану испред других.

На личном примјеру и исјечцима из својих дјечачких дана, владика Григорије је, на веома живописан и сликовит начин, објаснио пут од жеља до њиховог остварења, али и указао на сва искушења која стоје на том путу, од којих је можда и најважније прихватање да не можемо бити све у животу што бисмо жељели.

„Без вјере и храбрости ништа квалитетно у животу не може да се уради, а то значи да и ваше будуће лидерство подразумијева да имате управо и вјеру и храброст“, истакао је владика Грогорије  и додао: „Вјера вас одржава усредсредјеним на циљ који себи постављате , а храброст вам не допуста да посумњате у тај пут и тај циљ“.

Он је истакао и важност циљева које себи постављамо у животу, као и објективан сусрет са реалношћу, који ће нам рећи да ли смо ми ти који те циљеве можемо да остваримо.

Епископ захумско-херцеговачки и приморски казао је да нема човјека који је рођен без одређеног дара, али да је јако важно да се на том дару, таленту упорно и стрпљиво ради како би се постигли резултати.

С тим у вези, нагласио је важност образовања и схватања свијета и процеса у којима функционишемо. Без тога, како је рекао, не постоје услови за бављење било каквим озбиљним послом.

Будуће младе лидере позвао је да воде рачуна и о својим сарадницима, који ће сутра бити дио њиховог успјеха или неуспјеха, сугеришући им да међу њима шире љубав и бригу за другога.

Након готово једночасовног предавања услиједила су и питања полазника семинара.

Предавању владике Григорија данас у Требињу присуствовао је и прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога.

Извор:Trebinjelive

Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота.

У народном предању и колективном сећању нације Бранковићи немају увек сјајан призвук. То нису поправили ни напори критичке историографије, који, једва да су променили слику о њиховим укупним заслугама и улози, пре свега због случаја Вука Бранковића. Упамћен и обележен као издајник, Вук је као значајан предак директне линије остао лоша репутација за ову племениту породицу. Са друге стране, последњи Бранковићи: Стефан, Ангелина, Максим и Јован, заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења.

Ратови, сеобе, преверавања

Турско ширење на Балканком полуострву је за Србе било време појачаног ангажовања у ратовима и дипломатији. Стојећи на путу османском продору ка Средњој Европи, Деспотовина Србија и Краљевина Босна су за угарске краљеве биле пространство које може да ицрпи султанове војне ресуре. Краљ Матија Корвин (1458-1490) ствара ланац „бановина“, претечу Војне Крајине. Срби који у Исмаилћанима виде телесну и душевну претњу, устају на оружје и са Угрима праве јединствен хришћански фронт. Јака православна традиција наслеђена из Немањићког периода, која живи кроз усмено предање, али и конкретна културна достигнућа није дозволила авантуризам духовне лабилности. И угарски двор и папска курија настоје да придобију српску елиту опхрвану искушењима за црквено јединство под приматом папе. Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) одбија понуду да прими латински обред, а такав став дугује својој генетској инерцији и есхатлошком опредељењу. Фрањевцу Ивану Капистрану који му је нудио „сједињење“ рекао је да би у том случају народ његове земље сматрао да је изгубио памет.

Бранковићима је свест да су и они крајњи изданак светородног корена Стефана Немање и Св. Саве дало смер њиховом политичком, и за средњи век, наглашеном еклисијалном деловању. Када је средњовековна српска држава – Деспотовина, срушена турским заузећем Смедерева 1459, још је било живих представника и потомака Бранковића. У сталешком и персоналном погледу они су били носиоци идеје српске државности, и у политичким комбинацијама угарског двора могући идеолошки и практични чинилац окупљања и мобилизације снага на противтурском фронту.

Интелектуалци овог времена, који су размишљали на идејној подлози православне „политичке теологије“ тумачили су актуелну политичку ситуацију: „Но, српски род наш не само Агарјанима поработи се, но и свуда разбежа се и расеја се, од места до места од мухамеданског начелства... тада Турци обладаху многим странама и највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби у ову земљу Мађарску“, како приповеда игуман Пајсије, аутор Летописа Манастира Грабовца о тим временима са дистанце од једног века.

Свети Стефан и Света Јелена

Стефан Бранковић, други син српског деспота Ђурђа, био је ожењен Ангелином, ћерком Георгија Аријанита Комнина, господара Коњуха (околина данашњег Елбасана у Албанији). Српски родослови и летописи говоре да је након пада Смедерева примио „начелство српско“. Стефана су још Труци ослепели, како би га онемогућили да узме учешћа у политичким токовима и да им не би био сметња. Упркос таквом телесном недостатку добио је за жену осећајну хришћанку, чија се љубав према њему бележи код побожних писаца следећим речима: „а она ништа није марила за његову слепоту, него га је веома волела“. На препоруку свога утицајног пашенога, Ђорђа Кастриота Скендербега, отишао је у Венецију, а од фурланског грофа Леонарда купио је замак Београд у Фурланији. У том замку је проводио богоугодан живот и водио рачуна о васпитању своје деце. Упокојио се 1476. године у фурланском Београду, а већ 1484. проглашен је за светитеља. „Мајка Ангелина“ имала је троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Угарски краљ Матија Корвин их је позвао у Будим где је старијем Ђорђу дао титулу деспота и доделио неке поседе у Срему, пре свега насељена места: Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. За Србе у Срему ово је било охрабрење и појачање државотворне снаге, а за Угре јаче везивање Срба за идеју одбране јужних граница. „Српска насеобина“, тј. vicus Rascianorum помиње се у Черевићу на Дунаву око 1478. године. Ангелина је положила мошти свога супруга у цркву Св. Луке у Купинову. Поред ове богомоље подигла је и суседни Манастир Обеду. Мати Ангелина је умрла 1520. године, а њене мошти су почивале у Манастиру Крушедол.

Свети Максим и Свети Јован

Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из арагонске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари претпостављају да није успео због конфесионалне разлике. Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру Купинику и узео име Максим. Значајно да је овај обред извршио софисјки митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање Манастира Крушедола 1509. године. После монашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове мошти су биле похрањене у новој задужбини Браковића – анастиру Крушедолу. Максим постаје 1513. митрополит београдски и целог Срема. Упокојио се 18. јануара 1516. и неколико година након смрти проглашен је за светитеља. Његове мошти су се такође чувале у Крушедолу, али су приликом турске провале 1716 спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и сачуване у ризници.

„Играј Среме, земљо српска...“

У српском епском предању на сремске Бранковиће пада сена трагизма последњег српског исцрпљујућег отпора пружаног Турцима који су силовито и незадрживо напредовали. Они бране „Сријем земљу равну“, они граде задужбине попут славних предака и управо су они носиоци хришћанства прадедова, оног које се смешта око манастира и уздиже кроз монашки подвиг. Вук Гргуревић, ванбрачни син Гргура Бранковћа, је полузанемарени изданак династичког легитимитета, али је исписао странице војне историје. Његови ратничи подвизи (победе код Сребренице, Шапца и Крушевца) овенчавају га ласкавим и познатим надимком: „Змај Огњени Вук“ или „Змај Деспот Вук“. Али, ипак није нашао своје место у хагиографији. Предање га сматра ктитором једне од најстарије Цркве у Срему – Св. Николе у Старом Сланкамену (1468).

У „Србљаку“ за 10. децембар свети Бранковићи се прослављају на следећи начин: „Играј Среме, земљо српска, весели се Света митрополијо, храме Божије Матере! Радуј се полагањем светих моштију Стефана благочестивога, Максима блаженога, Ангелине преподобне и Јована праведнога, јер се моле за народ свој као љубитељи отачаства, да у миру песму певамо: слава Богу који је учинио најславније“!

„Тотална историја“ српског народа у другој половини XV века представљена је у слојевима традиције, кроз документарне дипломатске изворе, српска хагиографска дела (житија и службе) и летописе. Њу су обележили верски ратови, сеобе, крвопролитије, затим опомињуће сећање на државу и слободу. Временска старина – „времја оно“ је заправо прохујала епоха честитих царева и краљева. Епизода деспота у Срему јесте титуларна, географско-просторна и физичка редукција српске историје. Историјска нужност која је гурала српски народ у ропство била је јача, па тако једна епска песма говори како „Јово Деспотовић“ са смирењем на самрти поручује да: „Сријем земља стиче господара, или бољег, или ће горега“.

Манастир Крушедол

Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина.

Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели.

Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској.

Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници.

Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја.

Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века).

И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина.

Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690).

Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века.

И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама.

Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије.

И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице

Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен.

Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен.

Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века.

Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму.

Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику.

Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета.

За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима.

Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници.

За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла.

Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића.

Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића.

У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774).

На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића. Међу портретима чланова династије Обреновић налази се и један Кнеза Михаила у парадној надвојводској одори, уље на платну академског сликара Стевана Тодоровића из 1865/1867. године. Од предмета који су некад припадали краљу Милану Обреновићу, сачувани су његов радни сто са четири тапациране фотеље у дуборезу, као и инвентар његове спаваће собе пренет из Беча: брачни кревст са иницијалима на јастуку и спаваћа кошуља, порцелански лавор и метални ибрик за умивање, посребрени трпезаријски послужавник и прибор за ручавање.

Основни фонд данашање манастирске библиотеке чине књиге које јс манастиру поклонио Димитрије Ћамиловић из Америке, бивши учитељ из Вучитрна и велики поштовалац краља Милана Обреновића, ако не и његов даљи сродник(887), Југословенска академија знаности и умјетности (448) и Српска академија наука и уметности (1.395примерака). У Музеју Српске православне цркве инвентарисане су књиге које су некада припадале манастиру Крушедолу, и на њему се налазе: Зборник Стефана Доместика писан у Смедереву за деспота Лазара 1458, Рукописно Четворојеванђеље многогрешног Павла из 1559, Рукописно Четворојеванђеље „Максима бившаго деспота" које је писао Леонтије у 16. веку, штампано Београдско јеванђеље Радише Дмитровића и Трајана Гундулића из 1552, Празнични минеј Божи-дара Вуковића из 1538, Престоно јеванђеље штампано у Лавову са записима патријарха Арсенија III из 1697. и митрополита Викен-тија Поповића из 1713, препис Хроника Ђорђа Бранковића из 1774. године, као и бројни манастирски протоколи, поменици, привилегије и рачунскс књиге.

Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира.

Извор: www.spc.rs, Православље, Календар Црква 2009., др. Љиљана Стошић

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)

Св. Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски. Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају, 518. године.

РАСУЂИВАЊЕ
Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3), и то:
1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве, Сиона Аморејског и Ога Васанског, јер Бог обрече ове на пропаст;
2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота;
3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег.

БЕСЕДА

о личном сведочанству апостола
„Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“
Овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо
с њим на светој гори. (II Пет. 1,17-18)
Чујмо сведоке верног и истинитог, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи, да је био на светој гори, т. ј. гори Таворској, онда када се Господ преобразио, када се јавио Мојсеј с Илијом, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују, дакле, народи, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију, и нека знају, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци, који ово говоре народима, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге.
О Господе спаситељу и Просветитељу наш, просвети душе наше речима Твојим светим, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом. Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина.

А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна. Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност. Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству.

Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим.

Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен син Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!" Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру.

А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово: "Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове". Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Преподобни Леонид Устнедумски




Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.

Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота.

За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву.

Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! - И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове.

Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? - Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? - Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? - И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.

Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? - Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. - Поново устани! узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? - Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.

Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! зар не знаш да је трећа од Сатане?

Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! - И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата.

К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: "Имам једнога сина". Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: "Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш". Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: "Немој га бацати!" Човек му на то одговори: "Отац мој рече ми да га бацим". Монах му онда рече: "Мени отац наложи да га не смеш бацити". После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.

Један брат упита аву Сисоја, говорећи: "Реци ми једну реч, по којој бих могао живети". Старац му на то одговори: "Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти".

Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? - Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем.

Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.

У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин.

Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: "Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље". - Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: "Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!"

И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. - Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. - Рекавши то, ђаво постаде невидљив.

Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.

Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

Онај заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и отшкрињују се двери у област бесмртности.

Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда и наша усрдна молитва: Од тајни мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред Тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18, 13-15).

Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. Ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама:

"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".

Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној козмичкој сфери; шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блаженако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, која ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме" - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила.

У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1 Пт.4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам откријетајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христа и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како би смо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали:
"Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме."

И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце.

Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцимараспадања нашег фисичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постају претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме...Исусе Христе, помилуј спаси...Исусе, спаси ме...Исусе, Боже мој."

Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до кад људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн.17,21-23;11,51-52; Еф.2,14; 1.Кор. 3,22 и друго).

"Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет".

У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти и последњи Суд (уп.Мт,25,31 и даље).

"Господе, Исусе Христе, спаси нас".

Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово.

"Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног".

Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледна бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име, како би осећање кајања ојачало у души.

"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".

Изабрани цитати

Сви цитати су преузети из књиге «Беседе светог оца нашег Јована архиепископа Шангајског и Санфранциског». Сабрани на једном месту они дају свеобухватну слику која одражава пастирско-богословско искуство владике.   

Може се запазити да се жива еклесиолошка и сотериолошка свест о томе шта је Евхаристија често не слаже с устаљеном праксом: ретко причешћивање, одлазак после Васкршњег јутрења пре причешћа (што по мишљењу владике не само да обесмишљава сам празник Васкрса, већ и сав припремни Велики пост (в. 19)), свођење причешћа на индивидуалне, често само овоземаљске потребе (здравље, срећа и т.сл.). Томе св. Јован бескомпромисно супротставља узвишену намену причешћа: оно не само да освећује (в. 3), јача (в. 4) и преображава човека (в. 7), већ му открива виђење славе Христа (в. 11), кроз Којег га чини заједничарем све пуноће Божанства (в. 6). У причешћивању светим Тајнама, које вернике уводе у вечни живот (в. 16) и представљају залог њиховог будућег општења са Христом (в. 10) остварује се такође (и св. Јован то више пута подвлачи) Црква, као ново сабрање које није од овога света, и које окупља чланове обједињене у «велико Тело Христово» (в. 12, 14). Владика Јован такође инсистира на томе да се достојно причешћује онај ко на добијени дар одговара својом устремљеношћу ка Господу (в. 17), укључујући и самоодрицање (в. 8)

Цитати су прикупљени из различитих проповеди (од којих ниједна није специјално посвећена Тајни причешћа), а ради лакшег усвајања дати су им наслови.  

1. Тајну Причешћа Господ је установио на Тајној вечери.

Истовремено у Христово Тело и Крв се претварају хлеб и вино на Светој литургији и верници се њима причешћују. Тако је установио Сам Христос, Који је причестио Своје апостоле на Тајној вечери рекавши: «Узмите, једите; ово је тело Моје; пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја новога завета» (Мт. 26, 26-28).

2. Причешће је литургијско сећање на Тајну вечеру.

Господ у Велики четвртак служи Тајну вечеру и на Литургији овог дана нас изузетно упечатљиво подсећа на то да причешћујући се Светим Тајнама са свештеним страхом заједно с апостолима једемо Тело и Крв Христову, а они који се причешћују недостојно постају слични Јуди. Али нека свако тежи томе да се причести искрено се кајући за своје грехове и добиће милост од Господа

3. Причешће освећује човека.

Ради потпуног освећења човека тело слуге Господњег треба да се сједини с Христовим Телом и то се дешава у тајни Светог причешћа.

4. Причешће је извор умилења и духовне топлине.

Христос нам већ овде даје да осетимо радост и сладост Његове Благости. Јача наше душе и тело Својим Божанским Тајнама... Понекад нас испуњава неизрецивим умилењем и духовном топлином кад се са свештеним страхом причестимо Његовим светим Тајнама.

5. Причешће је почетак раја на земљи.

Почетак пакла је већ овде на земљи. Исто тако и рај почиње у човековој души још у земаљском животу. Већ овде има Божанских додира на дан Светлог Васкрсења и кад се достојно причешћујемо.

6. Причешће човека чини заједничарем са свом пуноћом Божанства и вечним животом.

Сједињујући се с Васкрслим Господом и кроз Њега са свом Присносушном Тројицом, човек од Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.

7. Кроз причешће и деловање у складу са сопственом добром вољом човек постаје нова твар.

Не освећује се и не општи с Богом само душа, већ и тело човека у причешћивању Телом и Крвљу Христа кроз Којег се сједињује са свом Светом Тројицом. По благодати Божијој, уз учествовање сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, члан вечног Царства Божијег.

8. Човек који се достојно причешћује и који је спреман да служи Господу постаје оруђе Божанске воље.

А онај ко се причешћује са свештеним страхом, љубављу и спремношћу да Му служи, тесно се сједињује с Њим и постаје оруђе Његове Божанске воље.

9. Причешће је победа над грехом и смрћу.

Причешћивање Телом и Крвљу Христовом јесте примање у себе Васкрслог Христа, Победника смрти, Који онима који су с Њим дарује победу над грехом и смрћу.

10. Причешће је почетак вечног живота.

Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и почетак вечног блаженог живота душе и тела.

11. Причешће је извор вечне радости и виђења славе Васкрслог Христа.

Онај ко се духом и телом сјединио са Христом у овом животу, духом и телом ће бити с Њим и у будућем животу. Благодатне струје Животворних Тајни Тела и Крви Христове представљају извор наше вечне радости у општењу с Васкрслим Христом и виђењу Његове Славе.

12. Кроз причешћивање верник постаје члан великог Тела Христовог (односно Цркве).

Кад примамо истинско Тело и истинску Крв Христову постајемо део великог Христовог Тела.

* * *

Причешћујемо се Христовим Телом и Крвљу (у светим Тајнама) како бисмо сами постали чланови Христовог Тела (Цркве).

* * *

Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешћивање њом, освећују и укрепљују њене учеснике, оне који примају Тело и Крв Христову чине истинским члановима Његовог Тела Цркве.

13. Спасење људи кроз достизање сродности с Божанским животом Христовог Тела је циљ Цркве.

Сви делови Васељенске Цркве имају један заједнички циљ – проповедање Речи Божије, припрему људи за то да постану способни да буду чланови Христовог Тела, и кад такви постану, да све више и више, све искреније и јаче постају сродни с Божанским спасоносним животом Тела Христовог, јер се управо у томе састоји спасење људи.

14. Али и сама Црква је евхаристијско јединство верника.

По православном схватању Цркву не чине само јерарси и свештенослужитељи, него и сав верујући православни народ. Овај скуп и јединство у причешћивању Светим Тајнама Христовим и јесу Црква, Тело Христово.

15. Због чега се треба стално причешћивати?

Хришћанин се кроз покајање очишћује, на најближи начин сједињује са Христом у причешћивању светим Тајнама, али затим на њега поново пада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).

16. Често причешћивање је залог општења са Христом у будућем Царству.

Што се више човек налази под дејством благодати причешћа и што се више сјединио са Христом, тим више ће се наслађивати општењем са Христом и у Његовом будућем Царству.

17. Причешћујући се Телом Христовим, стремимо ка Њему духовно.

Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.

* * *

Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду.

18. О причешћивању у будућем Царству.

У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.»)

19. О причешћивању на Васкрс.

А какав најдрагоценији дар Божији добијамо тада, шта представља завршетак нашег подвига поста? О томе нам говори већ прва песма, којом започиње свакодневно појање стихира у посту: «И подајетсја нам в сњед Агнец Божиј, во свјашењеј и свјетоноснеј ношчи воскресенија, нас ради приведеноје заколеније, учеником приобшченоје в вечер таинства.» («И дато нам је да једемо Јагње Божије, у светој и светоносној ноћи васкрсења, Које је због нас заклано, а Којим су се ученици причестили на тајној вечери.»)

Управо причешћивање Телом и Крвљу Васкрслог Христа увечни живот јесте циљ свете Четрдесетнице. Људи се не причешћују само за Васкрс. Напротив, за Васкрс треба да се причешћују они који су постили, исповедили се и причестили за време Великог поста. Уочи самог Васкрса нема могућности да се човек добро исповеди за све, време и свештеници су заузети службама Страсне седмице. За то човек треба да се припреми унапред.

Свако причешћивање Христовим Тајнама је сједињење са Самим Христом и за нас је спасоносно. Зашто се онда такав значај придаје причешћивању у ноћи Светог Васкрса и зашто смо сви на то позвани? Тада нам је дато да посебно осетимо Христово Царство. Тада нас посебно обасјава Вечна Светлост и добијамо снагу за духовно усхођење.

То је незамењив Христов дар, неупоредиво благо. Нека се нико сам не лишава ове радости и нека уместо причешћивања у Пасхалној ноћи не жури да једе месо и друга јела. Ако се тада причешћујемо Светим Тајнама, то нас припрема за трпезу у вечном Царству Божијем.

* * *

Једемо Јагње Божије у светој и светоносној ноћи Васкрсења. За то се молимо чим почнемо да се припремамо за пост, а затим више пута у току Великог поста: да нас Господ удостоји да се причестимо у ноћи Светог Васкрса. Благодат Божије тада посебно делује на људска срца. Ми се тада причешћујемо Васкрслим Христом, постајемо учесници у Његовом Васкрсењу.

Наравно, треба постити раније и кад се већ причестимо у току Великог поста, треба поново да се причестимо Светим Тајнама. Уочи Васкршње литургије немамо времена да се детаљно исповедимо, то треба да учинимо раније. А у светоносној ноћи, добивши заједничко разрешење, треба да приступимо Божанском Јагњету, залогу нашег Васкрсења. Нека нико не оде из Цркве пре времена, журећи да једе месо животиња уместо да окуси Пречисто тело и Крв Христову.

* * *

На Светли дан Васкрса је главно наше општење с Васкрслим Христом, што се посебно испољава у причешћивању на Светлој Служби, за шта више пута узносимо молитве на службама Великог поста. Одлазак с Васкршње службе пре завршетка литургије је грех или несхватање црквене службе.

Избор цитата и наслови – протојереј Леонид Грилихес.

Богослов.Ru

Данас су „оглашени” међу нашим савременицима најгласнији критичари свега везаног за Цркву, њено устројство и поредак, уз све чешће неразумевање духовних приоритета и хришћанством задатих односа верника са свештеницима.

И они, уместо да (реално или симболички) изађу из храма у коме се наставља мистерија узимања Божијег Тела и Његове Крви устима и срцем присутних верника, себи узеше ничим заслужено (и у нашој Цркви уопште предвиђено) право да ометају црквени мир и непозвани држе лекције својим од Светог Духа рукоположеним свештенослужитељима и првосвештеницима еухаристијског сабрања (епископским наследницима Христових апостола).

Зашто су многи међу нашим (крштеним и некрштеним, редовним или сасвим ретким на литургијама, ученим или полуобразованим) верницима толико сконцентрисани на потпуно неважне, маргиналне и саблажњиве појаве међу свештеницима и епископима, а не на оно због чега постоји и опстаје хришћанство, ево већ две хиљаде година – мени никада није било до краја јасно.

КАКО ВИДИМО СВЕШТЕНИКЕ

Могао бих да наведем многе разлоге и безбројне примере, али и даље ми остаје нејасно како је могуће да неког било шта (возни парк пред Патријаршијом, лични греси појединаца, неспретно позирање архијереја са разним нецрквеним и, према нашим мерилима, „идеолошки и духовно некоректним” личностима из врха власти и ванцрквене друштвене хијерархије...) окупира више од чињенице литургијског окупљања и могућности причешћивања самим распетим христом пред иконостасом и олтаром?!

Који је разлог нечијег одласка у цркву, његове вере у Бога, молитви са упаљеним свећама и отвореним молитвеницима, крштавања деце, венчања у храму и са Божијим благословом, опела са присутним свештеницима, осећања да је „православац”... ако му је центар пажње окренут ка нечем што са свим тим нема никакве везе?

Због чега се више гледа на свештенике и епископе него на оно због чега су они уопште ту, зашто се стално размишља о цени црквеног обреда уместо о духовној и судбинској користи светих тајни које примамо захваљујући тим истим свештеницима (по цени неке цркавице, неупоредиво мање вредности од онога што добијамо – с обзиром на то шта нам се заиста пружа и стварно даје у тим тренуцима)?

Зашто нас више занима како свештеници и епископи живе ван цркве и службе (тамо где су и они само људи, баш као и сви ми, подложни истим искушењима, страстима и гресима, за које ћемо одговарати, свако од нас појединачно и неизбежно, на Страшном Христовом Суду) него у храмовима, за време литургије?

И како је могуће да према патријарху српском немамо начелно и непорециво поштовање као духовном предводнику и пастиру чије поступке не можемо често до краја и суштински да разумемо (због његове позиције Чувара Цркве и одржања верника у молитвеном стању што боље духовне прибраности и истинског спокоја)?

Откуд нам нагон да уличарским жаргоном говоримо о хиротонисаним носиоцима харизми (благодати, дара Духа Светог), о Србима са Богородичином иконом у „панагији”, посебно украшеном висећем медаљону на огрлици на њиховим прсима? И да хистерично глуматамо распаљене моралисте и теологе аматере (импровизоване „тумаче” древних догматских канона Цркве) што селективно и екстремно критички гледају само на оно најгоре и саблажњујуће у океану свега благодатног, духовно моћног и за све нас корисног? И баве се гнусним причама из таблоидне жуте штампе, политичким злоупотребама и невидљивим биткама (у којима се напад на одређене свештенике користи као део начелног напада на читаву Српску Православну цркву)...

ДА ЛИ СМО МИ НОРМАЛНИ?

Зашто не видимо сате и сате молитви на коленима, читаве пробдевене ноћи наших духовних чувара и представника пред Господом (док смо ми блажено спавали), њихово добровољно одрицање од могућности да имају породицу, потомство и наследнике, и све оне тајанствене и опасне нападе Непоменика који их непрестано ставља пред много већа искушења него ма кога од нас? Али зато и те како видимо (својим од зависти крмељивим оком) чиме су се довезли из Загреба, Ниша, Новог Сада, Шибеника, Вршца и са свих српских епархијских страна.

Као када бисмо причали о проти Матији Ненадовићу, Светом Сави, Василију Острошком, Кнезу Лазару или Петру Цетињском искључиво кроз то „какве су коње и запреге користили за свој превоз” (уз злобно режање пред чињеницом да таквих касача, атова и кочија није било надалеко и да су у то исто време многи међу њиховим сународницима – ишли пешке, и то боси). Или када бисмо новомученицима наше Свете Цркве – попут митрополита Доситеја Васића (римокатоличке милосрдне сестре су га свакодневно бичевале и мучиле у сред Загреба, годинама, док није дословно пребијен на смрт), Петра Зимоњића (њега су усташе живог потковали, забијајући му, успут, клинце под нокте), Платона Јовановића (оружане снаге НДХ му ископале очи, исекле уши и нос, палили му ватру на грудима) и Јоаникија Липовца (комунисти га стрељали у Аранђеловцу, гроб му се не зна), владика Саве Трлајића (мучен до смрти и понижаван у штали усташе Виктора Гутића на најодвратније начине) или Варнаве Настића (био мучен, годинама, по комунистичким затворима, пребијан и, на крају, отрован), игумана Рафаила Момчиловића (чупана му брада на живо, малтретиран, понижаван и мучен до смрти), свештеника Ђорђа Богића (усташе му везале, још живом, црева из ножем распореног стомака око врата) и Бранка Радосављевића (кога су хрватски војници натерали да држи опело још живом сину, пре него шти су их, обојицу, заклали) – са злобом и завишћу гледали у гаражу или у лепоту ентеријера у коме су живели уместо у ране на телу и души, пред њихову жртву за све нас и у име свих нас?

Да ли смо ми нормални? Да ли је онај дугачки период под комунистима био стварно толико страшан и са, показало се, скоро неизлечивим последицама?

Поспрдан, бахат, бездушан, окрутан и духовно неосетљив (или, пак, директно непријатељски) однос према Цркви је трајао деценијама у ФНРЈ и СФРЈ, у време када је вера у Бога била третирана као (у најмању руку) „вербални деликт” и „акт непријатељства према држави” и има и дан-данас своје последице.

Створена је искривљена свест код многих наводних ”верника” када је реч о њиховом истинском месту у црквеном поретку, деформисаном односу према свом и према туђим гресима, одозго имплантираном моралистичком и ултракритичком ставу на рачун српског свештенства и клира (где се непрестано наглашавају најгори примери и превиђају све оне другачије ситуације и постојеће врлине наших ”службеника Божијих”).

ТО ПОСТАЈЕ НЕПОДНОШЉИВО

И свака протува и случајни пролазник може тако да исмева српског патријарха и вређа га пред свима нама, а да ми ни не трепнемо на то и чак им се често у свему овоме придружујемо, иритирани неком ситницом коју, уз помоћ медија и наше моралистичке „осетљивости”, одмах претварамо у разлог за овако нешто, по свим писаним и неписаним, људским и божанским законима – апсолутно недопустиво.

Оглашени никако да изађу из сакралног и молитвеног простора у коме им очигледно није место, а верни то гледају без отпора, ћуте и „чекају да прође” овај одвратни тренд системског исмевања и обезвређивања мученичке и за толико тога заслужне Српске Православне Цркве, а преко непрестаног стављања наших свештеника и владика на „стуб срама”. И онда када за то има неких разлога и онда када се то ради из чисте обести и једва прикривене неконтролисане мржње према Христу.

Ја не могу много овако сам да урадим, али могу бар да јасно и недвосмислено укажем на праве изворе и намере огромне већине оваквих организованих и већ по интензитету и острашћености неподношљивих насртаја на српске духовнике и добре пастире. И то изнутра, од стране наших „разочараних и иритираних верника”.

То осећам и као дужност, и као обавезу, и као својеврстан (макар и најмањи, сасвим малецни) покушај одбране наших „очева” у мантији, рукоположених вршилаца и делилаца, посредника и чувара светих тајни.

Срби који јавно и олако вређају наследника духовног престола Светог Саве, не гледајући притом своје сопствене мане, грехове и недостатке, не заслужују да их ико сматра потомцима њихових богобојажљивих, скромних, пристојних, Цркви верних и трпељивих предака.

Шта су не знам ни како би требало да се називају овакве надобудне незналице (понекад чак и расколници), али знам коме овако нешто једино одговара и где их (и нас, са њима, нажалост) то води.

P. S. Мени је то стварно неподношљиво кад видим надмене увреде на рачун наших архијереја од стране нас Срба. И то много горе и дрскије коментаре од свих усташких, комунистичких, сатанистичких... Уместо да се љуте на оне међу собом што не иду на литургију, такви се обрушише на оне којима је литургија живот.

Фејсбук зид Д. Бокана

http://www.standard.rs/politika/38092-кад-„оглашени“-прузму-банку-о-цркви