И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28).

У име Оца и Сина и Светога Духа.

У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом.

Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају.

Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ.

Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин.

[1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову.

Извор: Православие.ру

Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица.

Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт Син. бр. 1060/зап. 237/1947. године, убијен је 481 свештеник, од разних починилаца и на разне начине.

У мање писаним, а више усменим сведочанствима, као и ратној штампи, наилазимо на монструозне злочине које су, у свим случајевима пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су умирале од разних мучења, на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању српских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови:

„Носим капу са три рога и борим се против Бога,

Ми смо против Бога и владара, против Цркве

и олтара,

Устај сељо, устај роде, да те браним од господе,

од попова мантијаша и осталих зеленаша” итд.

Пример страдања проте Милана Клисића, свештеника у Белом Потоку отприлике је овако изгледало. Када су га у кући једни убијали, око његове куће други су певали и играли коло. Убијен је 31. октобра 1944. само зато, што му је син Растко био у четницима. При томе је овај честити свештеник за време рата спасао 100 домаћина који су изведени на стрељање, јер је у њиховом селу пронађен један мртав Немац. Прота Милан је изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени. Огромна је листа српских свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини. Затворени свештеници подвргавају се посебном режиму шиканирања и унижавања. Сваки свештеник бива обријан. Стављају их у мрачне ћелије, па им онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог.” Или: „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.[ii] ”На њима су се иживљавали иследници, чувари па и егзекутори. Чувари су највише волели да организују „забаве” као што су трке свештеника где би један другог морали да узјашу. Ова трка се обично изводила недељом или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом који би се превијали од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим да по неколико стотина метара наизменично трчећи носе на леђима један другога. Многи нису желели да јашу своју браћу, али онда би на њихова леђа наскочио неки робијаш који је желео да покаже свој патриотизам, или чувар-полицајац, они нису били нимало дарежљиви. Они би узјаханог свештеника ударали по глави, а ногама у ребра, терајући га да брже трчи. Навијање и викање „ватрених навијача” чуло би се изван затворских зидина. Најгласнији би били када би неки свештеник под теретом и ударцима пао на земљу. Онда би полицајац, бесан што губи трку, зверски наваљивао на њега и тукао га до бесвести. О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела било 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило. Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица, убијеног 16. новембра 1944. Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу.[iii] И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или Слава.

Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица.

Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани. Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.[iv]

Мучени, протеривани, понижавани, камењем су засипани, многи Епископи Српске Цркве. Епископа бачког Иринеја (Ћирића) комунисти су на сваком кораку вређали и провоцирали. Камењем су гађали двор у Новом Саду, и док су пуцала стакла, једна од каменица га је погодила у потиљак. Владика је пао као покошен, а само га је Бог спасао од разјареног и подивљалог народа који је хтео да га линчује. У месту Оџаци када је дошао да служи Свету Литургију, комунисти су га засули каменицама и вероватно би га и убили да ђакон није скочио и својим тело заштитио владику Иринеја, а потом га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Од силних удараца задобио је тешке телесне повреде, са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору, у болесничкој соби. Мучен и понижаван је и Епископ бањалучки а потом жички Василије (Костић). Организујући митинг против њега, протерали су га из Бања Луке. Када је владика пошао ка железничкој станици, успут су му псовали Бога и вређали га, а на самој станици су га и физички напали, шутирали, ударали по слабинама и леђима. Највише су га ударали по глави, парадајзом, шљунком и каменицама; оборили камилавку са главе и изгазили, затим пљували у лице и покушавали да га вуку за браду... О овоме сам владика Василије извештава Свети архијерејски синод, где пише: „Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију...Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бања Луци, и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: ’Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!’, завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.” Владика је и касније у Београду од комуниста прозиван и провоциран, а 1971. године су га хапсили, извели на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.[v] Епископа хвостанског Варнаву (Настића) осудили су на једанаест година затвора. Комунисти су га кривили за злочин издаје, слабљење војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње. На све свирепости и муке у затвору одговарао је певањем тропара и молитвом, што је безбожне стражаре доводило до лудила. Приликом премештања у сремско-митровачки затвор, био је везан жицом заједно са једним римокатоличким жупником. Тако везани, одведени су до железничке станице и стрпани у вагон. Дошавши на железничку станицу Славковце код Сремске Митровице, њихов вагон су одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, локомотива при пуној брзини ударила је у тај вагон са осуђеницима. Од силног удара само их је једанаест преживело. Епископ Варнава је заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Полиција је забранила окупљеном народу да повређеним људима пружи помоћ.

Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице. Касније је пуштен у кућни притвор и више пута пребациван из Манастира у Манастир где је био под надзором УДБ-е. Епископ Варнава је после седамнаестогодишњег страдања отрован 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота у Манастиру Беочин.[vi]

На сличне, или нешто блаже прогоне наишло је више Епископа СПЦ, од којих су овде наведена њих тројица. И они су прогањани на најразличитије начине. Неки од Епископа су чак и убијени а њихов гроб до данас нам није познат. Такав је случај са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем (Липовцем) који је због великог прогона комуниста покушао да напусти земљу са седамдесет свештеника. Пут страдања Митрополита Јоаникија био је од Цетиња до Зиданог моста у Словенији, где су комунисти све свештенике стрељали, а њега ухапсили и пребацили до Београда и даље до Аранђеловца. Тамо је у јуну 1945. године убијен и покопан у некој од тајних гробница, која до данас није пронађена.

Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више Православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије.

Аутор књига Страдање Србске Цркве од комуниста 1, 2 и 3 протојереј Велибор Џомић је на основу својих истраживања утврдио број страдалих свештеника и монаха. Укупно четири стотине осамдесет два. Он нам сведочи о многим страдањима епископа, свештеника и монаха Српске Цркве. Овим књигама писци свим жртвама комунистичке тираније исплели су мученички венац славе. Они постадоше небеска Светила земаљској Србији и квасац Православних хришћана и Срба за будућа времена. Сведоци победе живота над смрћу. Мучеништво и страдање српског народа јесте мучеништво и страдање Српске Православне Цркве. Историја и живот српског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. Они су темељ нашег народа и наше Цркве. Преко њих ми смо везани за небо.[vii]

Један број свештеномученика и мученика страдалих од комунистичког режима Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је канонизовао. Надамо се да ће се у скоријој будућности канонизовати сви свештеномученици и мученици који пострадаше од руке безбожних комуниста, као и наши молитвеници раковички новомученици, предвођени својим парохом свештеномучеником Недељком.

Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову:

Тропар гл. 8

Због верности Богу и Божијој правди

пострадасте телом, земља се растужи;

Ал, спасосте душе, небо се весели.

А преци се ваши распеваше Небом,

На капији Раја сретоше вас с песмом:

Имена су ваша у књизи Вечности,

Улазите у Рај, децо бесмртности!

Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:

Новомученици Србски, молите се за нас!

***

Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”...

„Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”... „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века!

(Патријарх српски Гаврило

Мемоари Патријарха српског Гаврила,

Београд 1990, 378–379.)

 В. Ђурић, Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945, 157.

[ii] Д. Вурдеља, Обезглављена Српска Црква, I део, Трст 1964, 53.

[iii] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 91–112.

[iv] В. Б. Перовић, Београдска Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд, 1982, 80.

[v] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 145–147.

[vi] Исто, 132–139.

[vii] В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста Т. 2, 21.

Извор: Православије.ру

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејему, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејему, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарету за Јоакима, и у старим данима својим роди Пресвету Богородицу Марију.

У браку Јоаким и Ана живљаху 50 година, али беху бездетни. Живели су богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А били су имућни.

Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „Ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету". И одмах Ана заче и роди св. Дјеву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80, а Ана 79 година, и представише се Господу.

Тропар, гл. 2.

Праведни Јоаким и Ана, који су били у благодати Закона, породише нам Богомданог Младенца. Зато данас, Божанска Црква светло прославља вашу успомену, и весело празнује, славећи Бога, Који нам је подигао рог (славу) спасења у дому Давидовом.

Кондак, гл. 2.

Сада се радује Ана, јер се разрешава од свеза неплодства, и храни Пречисту Богородицу: Позивајући све да песмама славе, Ону Која је из утробе Своје родила Бога као Човека, као Једину Матер и Неудату.

Високопреподобни отац архимандрит Данило (др Љуботина) био је гост професора Горана Раденковића у емисији "Духовни портрети" Телевизије Храм.

Наравно, да свеобухватни портрет овог познатог духовника, није могуће сместити у трајање једне телевизијске емисије, али је изузетно отворен приступ многим болним темама оца архимандрита Данила, учинио да се емисија гледа у једном даху.

Архимандрит Данило (Љуботина) је објаснио своју пацифистичку, миротворачку улогу у току грађанског рата у Хрватској (1991-1995), затим је сведочио о екуменским настојањима да се превазиђе раскол у хришћанству, не остављајући по страни и актуелне проблеме Католичке цркве у Европи у попуњавању свештеничког и теолошког подмлатка. Такође, изнео је своју високу оцену бившег папе Рацингера, као искреног и дубоког католика који је уважавао Православље, и тежио научно поткрепљеном дијалогу.

Говорио је о значају црквенословенског језика у нашој Цркви, који је још од времена Светог Саве, по оцу архимандриту, нашао праву меру у превођењу са грчког, како смисла, тако и "интерпункције" оригиналних црквених служби. Посебну пажњу посветио је великим православним теолозима 20. века од којих је имао прилику да се учи не само богословствовању, већ и љубави која је незаобилазна у преношењу православног предања.

Неизбежна је била прича о пореклу Љуботина и српском селу Перој у Истри, коју је архимандрит Данило "зачинио" причом о судбини целог српског народа на подручју некадашње Карловачке митрополије, износећи податак да је у доба митрополита Стратимировића та црквена организација била беспрекорно организована за три милиона православних Срба. То је упоредио са данашњим тешким стањем Цркве и верујућег народа ван Србије.

Свесрдно Вам препоручујемо ову емисију и надамо се њеним наставцима.

Извор: Радио Беседа

ТВ ХРАМ

У манастиру Тумане код Голупца, на празник Светог Јакова Новог, у понедјељак 21. августа 2017. године је одржано величанствено молитвено сабрање у славу Божију, а у част туманских Синаита и чудотвораца.

Уз молитвено присуство око стотину свештенослужитеља, 50-ак монахиња и неколико хиљада христољубивих душа из свих крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске Свету Архијерејску литургију служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ Пожаревачко- браничевски Господин Игнатије уз саслужење великог броја свештенослужитеља из свих Епархије наше Свете Српске православне Цркве.

Након прочитаног Јеванђеља, изузетно надахнутом и поучном бесједом преподобном монаштву, часном свештенству и вјерном Лаосу обратио се Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.

На тонском запису бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и овом извјештају благодаримо оцу Игору Карановићу.

Извор: http://www.svetigora.com/node/21374

http://manastirtumane.org/mitropolit-amfilohije-bog-pohodi-narod-svoj-saljuci-mu-svete-ljude-svoje-svetigora-com/