Христос воскресе!

Пример божанских ученика-апостола за све нас представља идеал за то какви треба да буду сви Христови следбеници и ученици и колико самопожртвовано треба да служе Господу. Али нажалост, испробавајући одећу апостола и покушавајући да видимо како би стајала нашим ближњима, често падамо у осуду.

Нарочито често осуђујемо људе који имају неку посебну дужност, власт, моћ, или једноставно богатство и знање. У свом срцу говоримо: „Зашто се не понашају као апостоли, зашто свуда не исповедају Христа, зашто не проповедају и не исповедају отворено веру путем јеванђељске проповеди, а притом се називају хришћанима?“

Наше осуђивање које се рађа унутар Цркве, односно Христовог Тела, нема ништа заједничко са Божанском љубављу и Промислом Божијим који управља нашим животом.

Диван пример данас видимо у животу Христових тајних ученика које смо овога дана помињали – Јосифа Ариматејског и Никодима. Они су ушли у историју Цркве као тајни ученици. То су били угледни људи, фарисеји, законици, чланови Синедриона, највишег јеврејског Савета; људи, који су поседовали знања, почасти и власт. Они нису исповедали Христа отворено као апостоли, нису чинили чуда, нису стално ишли за Њим. Христос их није слао на проповед, али нам они својим животом показују да често људи који неприметно исповедају Господа бивају испред оних који се надимају због блискости са Христом.

Кад је Божански Учитељ био понижен и увређен, кад је распет, огромна већина најближих ученика се разбежала са страхом, распршили су се и вратили свом бившем занату. А поред Њега су се нашли ови тајни ученици за које је ризик у јеврејској заједници можда био много озбиљнији него за неугледне апостоле. Кад је Христос разапет и кад је назван разбојником и злочинцем, они се нису плашили да буду поред Њега заједно са женама-мироносицама.

Никодим који се удостојио беседе са Христом о рођењу одозго (в.: Јн. 3, 1-10) чак је бранио Христа у Синедриону, спорио је с другим фарисејима покушавајући да Га заштити, видео је неправду која се дешава и апеловао је на њихову савест колико је то било могуће.

А Јосиф Ариматејски се чак усудио да лично оде код Пилата, представника власти, окрутног управитеља, који није био нарочито увиђаван према Јеврејима. Јосиф се одлучио да замоли за Исусово тело (в.: Јн. 19, 38). Овај поступак је био потпуно нерационалан с тачке гледишта његовог положаја у друштву. Могао је да изгуби све: поштовање и углед међу Јеврејима и поверење Римљана; међутим, ништа од тога му није било важно. Узео је Исусово тело и положио га је у гроб који је припремио за себе, као што многи богати људи и данас често купују себи унапред место за гробницу, као што се брину и размишљају о томе. Јосиф не жели нови гроб; он заједно с Никодимом сахрањује у њему распетог Христа.

Ево примера за то како се често људи који су по нашем мишљењу достојни осуде због свог, како нам се чини, лицемерја и кукавичлука, показују као самопрегорнији и храбрији Христови ученици него сви остали.

Сваки хришћанин на свом месту треба да исповеда Христа својим служењем ближњем, својим знањима, свим оним чиме га је Господ наградио у овом животу: и влашћу, и имањем, свако је на свом месту позван да служи Христу, као што су служили Јосиф и Никодим, и сви тајни и јавни ученици, од Христовог васкрсења, па све до данас.

Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

Из књиге "Духовни устанак"

извор

Честа и врло позната реч за верујуће људе. Мало мало, па се може чути: „У искушењу сам…“, „То ти је искушење…“, „Снашло ме искушење…“. Много и прилично лако користимо ову реч. А шта су искушења заправо? Одакле и на који начин могу да се појаве? Какав однос треба да заузмемо према искушењу? Свему овоме нас поучава велики Григорије Палама.

„Не желим, браћо, да вам остане непознато да се искушења јављају у двојаком виду и због тога ћу сада говорити о томе. Искушења долазе људима и кроз радост и кроз жалост, и кроз здравље и кроз болест, и кроз славу и кроз срамоту, и кроз богатство и кроз сиромаштво. Међу њима су далеко тежа она која долазе кроз насладу и здравље, кроз славу и богатство, и то је уистину тако. Ја, међутим, не желим да вам говорим о том двојаком виду искушења. Шта бих, онда, желео да сада сазнате? Пажљиво слушајте и дознаћете. Овај велики Јаков, који се по телу назива братом Господњим услед веридбе Дјеве Богородице са Јосифом која се догодило према божанственом домостроју, каже: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења… Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће венац живота. Затим је, као да му је неко рекао ово: „постоје и они који хуле када падну у искушење, док други потпуно падају у очајање; неки на себе стављају омчу уколико искушења долазе од прирођених или телесних узрока, од страсти и жеља; догађа се да неки падну и у (грех) убиства, а да се неки предају разузданости; зар су и таква искушења од Бога, зар и она доносе венце“, додао: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша, јер Бог је непријемчив за кушање злом и не куша никога (ст. 13). Под „искушењима“ се овде јасно подразумевају зло и грех и пад у њега (грех), због чега Христос није подлегао искушењима, иако је био искушаван: Пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани (Јевр. 2; 18). Након што се крстио на Јордану, Он се, како приповеда Еванђеље (Мт. 4; 1), попео на гору да би био искушаван. Искушењима се називају и недаће које људима долазе споља у виду телесних страдања, као и сами демонски напади (насртаји), иако су у Његовом случају били безуспешни. Искушењима се називају и греси којима бива искушаван сваки од нас, као што каже и сам Јаков: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља, затрудневши, рађа грех, а грех учињен рађа смрт (ст. 14-15). Какву смрт? Вечну, која услед греха доводи до разлучења душе од Бога и за којом, почев од Адама па до свршетка света, следи и телесна смрт. Тада, у будућем веку, за оне који се нису овде покајали уследиће неизрециве и бесконачне муке душе и тела, праведно осуђених од Онога Који има моћ да и душу и тело погуби у пакленом огњу. Бежимо, браћо, колико год можемо од таквих искуше ња, јер је бежање од њих у нашој моћи. Када видимо да смо пали у такво искушење, јадикујмо због тога. Ако због њега будемо жалили како доликује, принећемо истинско покајање које неминовно води ка спасењу“.[1]

[1] https://svetosavlje.org/gospode-prosveti-tamu-moju-sabrane-besede/33/

извор

Предлажем одличан интервју са гешталт и психодрама терапеутом из Русијом, Ирином Каленовом која је православна хришћанка и живи својом вером. Мислим да је додаткнуто много занимљивих и корисних тема.

*

У чему се види правилна љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма? Да ли хришћанин може да верује сопственим осећањима? Какво мишљење о себи је правилно и да ли је могуће праштати себи самом? На ове теме је редакција сајта „Правмир“ разговарала са Ирином Каленовом, психологом при храму светих Козме и Дамјана, једним од организатора хришћанског психолошког клуба, гешталт-терапеутом, психодрама-терапеутом.

*

– Проблем одсуства љубави према себи је веома актуелна за многе православне хришћане. Често верујући људи почињу да се баве самобичевањем и то уздижу на ниво врлине, ето, они су у покајању. И још многи имају страх да заиста заволе себе, јер ето, упашћеш у гордост.

– У Русији генерално не знају да прихвате нечију захвалност и комплимент, таква култура не постоји. Најједноставнији пример, када похвалиш човека за промену изгледа, а он одмахује руком: „Ма, добро, нема везе“, као да се не ради о њему. Или је човек нешто добро урадио, а на комплимент почиње да се правда: „Ма то је случајно, помогли су ми“. Исто то важи и за захвалност. Једном сам замолила једног младића да променимо термин разговора за време које ми је више одговарало и захвалила му за то што је показао бригу, што је реорганизовао своје обавезе. А он ми одговара: „Ма није било тешко, то сам ја лако…“ и даље смислио неку бесмислицу као одговор на моју захвалност.

– Да, заиста, некада се сусретнеш са тиме да човеку желиш да кажеш нешто пријатно, да укажеш на његове добре стране, а он почиње да одриче то. Мислим да то није здрава појава. Међутим, постоји и друга крајност: човек све што ради, ради да похвали себе. Где је овде мера? Како православна особа да примети у себи добре особине и да се притом не погорди?

– Ова граница је јако танана. Потребно је бити довољно психолошки здрава личност да се ова граница не пређе. Ја сам против било каквих категорија оцењивања. Свако треба да разуме шта уме добро да ради, а шта не. Међутим, то нас не чини бољим или горим од других. Једноставно, једнима је дато да одлично пеку хлеб, другима да компонују музику, трећима да спашавају људе у невољи. И ако се неко диви ономе што човек добро ради, онда човек треба да научи да правилно прима комплименте. Не говорим да је човек добар или лош, говорим о лошим или добрим поступцима. Ако је човек просто свестан својих добрих особина и не пореди себе са другима, онда је то све нормално; а када човек мисли да је бољи од других, онда је ту већ присутна гордост. Ту негде се налази та граница. Али, наравно, све то је јако танано и индивидуално.

– Каква оцена о себи је здрава?

– Не волим баш реч „оцена о себи“, јер је у речи „оцена“ присутно и поређење.

– Можда, само-осећање?

– И то није скроз правилно. Ја обично користим израз „осећање сопствене вредности“. Ако човек осећа да је достојан љубави и да има право на задовољење својих потреба, онда он воли себе. Ако човек сматра да су и други људи достојни љубави и имају право на задовољење својих потреба, он онда воли друге и код њега је све у реду што се тиче тога што називају „мишљење о себи“. Обично се израз „ниско мишљење о себи“ употребљава када се подразумева да неко не цени себе самог. И то се најчешће показује у односима: човек дозвољава да га унижавају. Ако човек себе не уважава, ни други га неће уважавати. То се увек лако види.

Показала бих то на примеру. Недавно ми је на саветовање долазила млада девојка, ћерка алкохоличара и жалила ми се да је мушкарци са којима се виђала нису уважавали. Ја сам је питала, зашто она не заштити себе? Као одговор сам слушала о жаљењу. Испоставља се да човеку себе није жао, док му је других жао. Почели смо да анализирамо. Испоставило се да јој је лакше да призна да је њој жао тих мушкараца, него да буде свесна да је њој страшно у таквом односу. Девојка се бојала да ако себе буде штитила и бранила своја права, онда ће је напустити и неће је волети. Онда сам питала девојку: ‘ако будеш себе понижавала, ако им будеш повлађивала, они те неће напустити?’ Ипак, они су свеједно одлазили од ње.

– Знам за случај када је млађа сестра контролисала старију, када старија сестра није била у стању да одбије било шта. Притом, млађа сестра није ценила помоћ, била је у стању да грубо разговара са старијом, да је примора да нешто уради за њу, итд.

– Да, то је друга варијанта ниског мишљења о себи. У том случају потребно је разјаснити на који начин су родитељи формирали њихов однос, тако да је млађој дозвољено све, а старијој ништа. Чега се боји старија сестра? Највероватније је да је она седела са млађом, да су родитељи викали на њу, захтевали да не дира млађу сестру и да јој попушта у свему. И девојчице су прихватиле ове улоге. Старија сестра треба да схвати зашто се боји да одговори млађој. Сигурно је да се боји да ће је родитељи осудити и да је неће волети. Старија има снажну поруку од родитеља:  ‘Млађа сестра се не сме увредити, ко тако чини, њега не воле’. Она треба да схвати да је ово лаж. Млађима не треба да буде све дозвољено.

– Дакле, шта је то онда љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма?

– Егоизам се јавља онда када човек поставља себе изнад других и када је му је његов сопствени значај изнад значаја других људи. Постоји и здрави егоизам и он је неопходан. Када човек воли себе, он не сматра себе бољим од других, он просто сматра да има право на то да га воле Бог и људи. При чему је у питању безусловна љубав; човек који воли себе не цени себе због тога што је добар и безгрешан, већ просто зато што он постоји. Такав човек има унутрашњу вредност, свестан је себе као вредности и схвата да представља јединствено створење Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име Његово“ (Јн. 1:12).

– У чему се огледа нормални, разумни егоизам?

– Када човек седа у авион, он увек види натпис: у случају екстремне ситуације, маску са кисеоником је неопходно прво ставити себе, а затим већ свом детету. И то је разумљиво: ако се мама „искључи“, маску детету већ нико неће моћи да стави. И шта ће се догодити са дететом, чак ако му други ставе маску, а мама више не дише? Тако је уопште и са разумним егоизмом: на почетку је потребно побринути се за себе, а онда ће постојати могућност да се побринеш о ближњем. Никоме није потребно неразумно самопожртвовање.

– То јест, испоставља се да ако човек нема снаге и ресурсе да помогне другима, не треба да превазилази себе, да приноси људима неке жртве? Или постоје случајеви када је тако нешто неопходно?

– Ако човек нема ресурсе и што је важно, ако нема неопходне навике, онда није ни у стању да помогне; само ће се узалуд бринути, а може чак и да нанесе штету. У таквом случају превазилазити себе је бесмислено, жртве ће бити неоправдане, а можда чак и штетне. Дешавају се чак и изузетне ситуације, које захтевају самопожртвовање, када се говори о животу или смрти или болести и оздрављењу. Међутим, и у овим случајевима је потребна разумност. Потребно је јасно схватити, шта и како треба да се ради. Када постоје знања и могућности, неопходно је стегнути своју вољу и дејствовати, чак ако треба жртвовати нешто ради живота и здравља другог човека, а притом не сметати професионалцима – лекарима, спасилачким екипама, итд. Жртвовати собом, на пример, да би други могао добро да попије или да просто не ради ништа је глупо, нема смисла у томе.

– Одмах пада на ум Соња Мармеладова из романа Достојевског, која је жртвовала себе да би њен отац могао да пије. Ствара се утисак да је писац то сматрао за позитивно.

– Тако је, међутим, ипак сви цене Соњу Мармеладову не због тога, већ зато што је пошла са Раскољниковим до краја и практично га спасила. Што се оца тиче, сматрам да у тој ситуацији није била у праву. Иако за њеног оца, можда, другог излаза није било.

– Али због таквог Соњиног понашања, код оца се будила савест. Он је признао Раскољникову да је лежао пијан и да се дивио како има предивну ћерку.

– Свако сазависно понашање се управо тако и показује. У тој ситуацији је она себе показала просто као сазависна ћерка алкохоличара. А када је делила свој пут са Раскољниковим – у питању је већ сасвим другачије самопожртвовање или чак изнад самопожртвовања: трагање за путем како да се спасу заједно. Не треба заборавити да је њен живот пре сусрета са Раскољниковим био трагичан и неправедан, она је радила као проститутка. Неопходно је расуђивање. Треба разумети коме је заиста неопходна помоћ, а ко путем манипулисања покушава да те искористи уместо да сам некако решава своје проблеме. Могуће је сву снагу и време трошити на помоћ другим, а затим када се наше резерве исцрпе, десиће се оно што се назива „изгарање“ (burnout), а заједно са њим ће доћи разочараност и депресија. А опет, може се редовно помагати стотинама људи и притом се бринути о себи, обнављати своја снага, добро се хранити, одмарати, радовати животу, итд. Човек који је непрестано заузет спасавањем других уместо да решава своје проблеме, обично не воли ни себе, ни друге, већ једноставно жели да добије одобравања за себе или просто не уме да каже „не“ због страха да га неће волети и да ће се окренути од њега.

– Сусрела сам такву тачку гледишта да хришћанин уопште не треба да мисли о себи. Притом често цитирају и Јеванђеље: одрекни се себе. По мом мишљењу, овде се говори о томе да се треба одрећи од лошијег дела себе, јер је онда то противречност са чињеницом да нас Бог воли и уважава вредност сваке личности.

– У Jеванђељу постоји призив да се одрекнеш себе ради Бога. Одрећи се себе – значи ослонити се на вољу Божију, на то предназначење које је ти је Он дао. Ако се одрекнеш себе у потпуности, онда се поставља питање – са киме ће онда разговарати Бог? Није скроз јасно на шта се мисли када говоре да је потребно одрећи се лошијег дела себе. Није могуће одрећи се од дела себе, чак и ако се покуша са тим, неће поћи за руком. Са својим деловима је могуће једино договорити се. Потребно је одрећи се греха, тачније, греховних мисли и поступака или од – страсти. Делови себе не могу да буду добри или лоши. На пример, човеку је агресија потребна као енергија да би нешто учинио. Агресија је енергија деловања. Без ње човек не би могао ништа да уради ни за себе, ни за Цркву, нити за Бога. Потиснута енергија почиње да раздире човека изнутра. Крајњи степен депресије је када човек не може да подигне ни кашику, јер да би нешто појео, такође је потребна агресија: ти уништаваш оно што се налази на тањиру. То је здрава агресија. Друго је питање, ако је агресија усмерена на зло.

Долазила ми је млада девојка која не може да каже „не“. Када добије плату, она јој траје два-три дана (и ово није преувеличавање!) јер она није у стању да одбије другог. Неко од оних који је моле за новац јој га и врати, неко опет не врати… Она свима даје не само свој новац, већ и снагу, време, испуњавајући чак и молбе које је превазилазе. И у људским очима то изгледа врло хришћански – она се одрекла себе. Међутим, притом она често гладује, дугује станарину и озлојеђена је на многе од оних који је моле за новац: ‘Како не схватају? Ја не могу више овако!’ А они заиста и не схватају, њима је потребно да се објасни.

– Зашто човек почиње тако да се понаша?

– Различити су узроци у различитим ситуацијама. Обично се дешава, рецимо, ако су родитељи гушили дете и нису трпели одбијање. Или није обавезно да су гушили. Дешава се када је детету потребно да, на пример, „спашава“ незрелу маму: она почиње да хистерише или да упада у стање беспомоћности. Понекада све то долази до апсурда. Мама одрасле ћерке која већ има своју породицу, захтева да она проводи са њом све своје слободно време. Ћерка је у пролазу поменула: ‘хајде да се виђамо породично’ и они су сада принуђени да шетају, иду у биоскоп или на кафу у четворо: мама, тада, ћерка и њен муж. Ако ћерка покуша да одбије маму, тада она упада у хистерију, говори да је ћерка не воли. И ћерка се боји да је одбије.

– Некада се православни баве сопственим изједањем: ја сам лош, ја сам грешник. Као да су идентични свом греху. Зар не треба разликовати грех и грешника у себи?

– Наравно, постоји човек и постоје његови поступци. То се тиче и греха и добрих дела. Не треба заборављати да је човек – створење Божије и да га Господ воли. На пример, ако желимо да помогнемо затворенику, ми доносимо пакете у затвор, опходимо се према њему као према човеку, као према личности. За свој злочин он трпи казну и сам одговара пред Богом и људима. Имала сам на терапији мушкарца од четрдесет година код кога је све било добро у животу, али је у неком тренутку неочекивано упао у депресију, није био у стању да ради и обратио ми се за помоћ. Када смо почели да анализирамо његово стање, у једном тренутку се међу његовим речима појавила реч „дужан“: ‘дужан сам да будем у складу, дужан сам да докажем’. Тада смо почели да разјашњавамо коме је он то и шта доказивао? И мушкарац се сетио да када је био у основној школи, четворка је јако узнемиравала његову маму. А он је био жив карактер, није га држало место како се каже, учитељи су се често жалили на његово понашање. Мама је подржавала учитеље, стидела се сина, оптуживала га, говорила му да није ни за шта. Дечак је из све снаге желео свима да докаже да то није тачно. И заиста је постигао велике резултате, постао је прилично познат у свом окружењу, одлично је зарађивао. Јако се трудио, али у једном тренутку више није издржао и наступила је депресија. На терапији се, поставши свестан свега тога, јако изненадио: зашто доказивати било шта било коме, ако је могуће једноставно мирно радити? И ово сазнање му је помогло да превазиђе депресију. Одвојио је себе од родитељске посланице, (? – овде мисли на оно што си ми описивала као интројект) и обавезе да доказује нешто. То није било само болно и то прилично болно, већ га је и коштало. Он је савладао депресију, али се није вратио старом послу. Одлучио је да промени много тога у животу.

– Да ли православна особа може да верује себи? И чему да верује више, разуму или осећањима? Ја сам се више пута сусретала са тачком гледишта да православни човек ни у ком случају не треба да верује себи, ни разуму, нити емоцијама. Световна психологија има другачије мишљење: неопходно је веровати осећањима, јер иначе нећеш ћути свој истински глас. Да ли је у овој теми могућа нека златна средина?

– Ослањати се на разум и ослањати се на своја осећања су потпуно различите ствари. Ми психолози говоримо да не лажу само осећања. Разум може да обмане, слаже, не говори се узалуд да је разум лукав. Човек себе може да обмане боље него десет превараната. Наш разум је прилично запрљан туђим мислима, нашим жељама да изгледамо боље у очима других или у сопственим очима, затим посланицама које нам посеју родитељи, школа, телевизија. Ако човек не воли себе, ако се непрестано бави самоунижавањем и сматра да има само грехе, онда је највероватније да му у детињству нису говорили ништа лепо, нису га прихватали онаквим каквим он јесте, нису пружали безусловну љубав. Зато нису ни научили да прихвата себе. У њему живи интројект од маме, тате или онога ко га је много грдио. Сва деца верују родитељима, они заиста примају мисао да им ништа добро неће поћи за руком. Затим човек долази у Цркву са таквим веровањем и свуда види потврду тога: јер он има толико грехова! Мама је говорила да сам такав и такав, да сам лош; изгледа да је тако, ја и по навици примећујем само лоше. Мисли се крећу у зацртаном кругу и дају један и исти програм. Добро се не примећује, не цени, тако је одувек, од детињства се није примећивало и није ценило. Видите на пример, како разум обмањује? При чему је на почетку, мама „обманула“; и подразумева се да је то радила из добрих намера. Маме из добре намере понекада свашта говоре! За мене је неоспорна истина само Јеванђеље. А све остало: то што је мама рекла, што људи говоре, што је рекла бака у храму у делу где се пале свеће, није обавезно истина или није увек потпуна истина, зато пре него што се руководимо њиховим поукама, обавезно треба проверавати да ли су оне у складу са реалношћу или не.

– За разум је јасно. Занимљиво, а како веровати осећањима, ако се она мењају: дуне ветар – осећамо једно, сунце се покаже – већ сасвим друго?

– Од времена зависи расположење, а осећања су нешто друго. Њима се може веровати. Сећате се речи из посланице апостола Павла: „чула [треба да буду] навиком извежбана за разликовање и добра и зла“ (Јевр. 5:14). Постоји пет основних осећања: радост, туга, гнев, страх, гађење. Они су предивно показани у цртаном филму „У мојој глави“ (Inside out). Постоје и друга, сложена и социјално украшена осећања, на пример, кривица, увређеност, изненађеност и др. Потискивати осећања је штетно за здравље, управо она дефинишу оно што је човеку неопходно за живот. Важно је слушати себе и своја осећања. Рецимо, догодила се несрећа, то јест, ако постоји потреба да се тугује због губитка, а човек из неких убеђења или уверења не дозвољава себи тако нешто. Он се прави да се ништа није догодило и покушава да се радује, а њему је све теже. Траума није преживљена, последице су жалосне, али ово је већ друга тема.

– Колико је то познато! Човеку се догодила несрећа, а њему говоре: радуј се!

– Наравно, тако нешто је штетно. Погубно је радовати се када си доживео несрећу. Када човек прихвата и проживљава неку жалост, код њега све долази на своје. Управо о томе и говори цртани филм „У мојој глави“. Одличан цртани! У свом „чистом“ облику осећања неће обманути и сугерисаће шта треба радити. Али чим се и мисли умешају, све се мења. На пример, у свакој засебној ситуацији треба разумети да ли су твој страх или твоја кривица – реални или су измишљени.

– Рецимо, човек се боји да иде на гастроскопију. То је реалан или умишљен страх?

– То је природно: у тебе убацују страно тело, овај страх се може разумети. Измишљен страх је када се човек боји мрака или светског потопа који ће наступити већ сутра или се боји да га неће волети ако буде рекао „не“. То су ирационални страхови. Када на саветовању човек говори да се боји нечега, ми увек разјаснимо да ли је тај страх рационалан или не.

– А страх од доласка на ново радно место први дан?

– Бринути се је природно, у питању је стрес. Друга је ствар ако човек почне да фантазира: страшни шеф, сви ће те гледати, неће те прихватити у колективу, грдиће те због грешки. Несигурна особа ће увек наћи чиме да заплаши себе. Са друге стране, ако човек има нормално мишљење о себи, он зна да је добар стручњак, да може нормално да ради са људима. Он схвата где су његове границе, не узима на себе превише посла, али притом не бежи од посла који мора да уради. Чега да се боји онда? Животу и здрављу не прети ништа, своје достојанство ће умети да одбрани и верује да су људи у већини добри.

– Какав је правилан однос према себи: бити строг или милостив? Да ли се може претерати и са једним и са другим. Како наћи меру између непрестаног снисходљивог опраштања себи свих грешака и перфекционизма?

– Перфекционизам је „обољење“. Он се најчешће васпитава од стране родитеља. То се обично дешава са људима које нису хвалили у детињству, којима су говорили: „Да, наравно, није лоше, али може и боље“. Дете је, на пример, одлично написало састав, али није ставило запету и родитељи ће обавезно на то обратити пажњу. Лоше је у таквом приступу што ће они обавезно нешто наћи, јер идеално урадити нешто практично је немогуће, тим пре за дете. Боље је да се уради довољно добро, него да се не уради уопште. Људи који „болују“ од перфекционизма се боје да се ухвате неког посла, ништа не раде и себе грде због тога. А ако се чак и прихвате, онда код њих почињу страхови: како ће се људи односити према резултату њиховог рада, они броје све грешке губећи на то много снаге и енергије; и опет никоме не показују резултате свог труда. Ако и треба некоме да покажу, перфекционисти се боје да ће их грдити због грешки. На крају крајева, наравно да ће се увек наћи нека грешка. Свеједно ће се наћи људи којима се то неће допасти и човек ће доспети у ужас: „Какав кошмар, није успело“. Обично они имају снажно уверење да их сада нико неће волети и прихватати, јер мама је тако увек радила. Ми психолози ту увек говоримо: свако има право на грешку. Људи нису компјутери, чак и компјутери греше. Зашто ствари које су ручно направљене знају да изгледају лепше од оних које излазе из фабрике? Зато што у њима постоји „душа“ како кажу, управо зато што у њима није све идеално, али се зато види рука аутора.

На разговор ми долази једна девојка – перфекционисткиња: златна медаља, јака диплома, одличан посао… Дошла је са проблемом несигурности у себе. У неком тренутку јој се смучило и хтела је да напусти све, да постане уметник јер у детињству јој је то рецимо ишло од руке, али се појавио страх да она није у стању идеално да црта. ‘Потребно је савладати то’ (савршено, разуме се). Опет, није чак ни схватала зашто и због чега она треба да црта. Ова девојка се трудила да све уради „идеално“, да би сви (мама посебно) били задовољни са њом. Она на крају и није успела да ми објасни шта је то што она сама жели, она није слушала своје жеље. Најважније за њу је било да све ради идеално, а шта конкретно – то није знала.

– Дакле, треба бити снисходљив према својим грешкама? Постоји страх: јер не може се увек и све себи праштати.

– Ко је рекао да не можеш себи све да опростиш? Исус је чак разбојнику опростио када се овај покајао, а овде се ради о грешци? И какав је то страх? Да ли је реалан или не?

– Умишљен. А како са гресима – ми себи не можемо да их опраштамо, њих опрашта Господ? Човек може себе да укопа са непрестаним осећањем кривице, подсећајући себе на грешке, сопствено несавршенство. Опет, световна психологија јасно говори: опрости себи.

– Грешке и греси су две различите ствари. Грех је мање или више свестан поступак. Грешка, пропуст није грех – у питању је грешка. Ја волим да наводим пример са јавним превозом. Ако си случајно стао човеку на ногу, да ли је то грех или грешка?

– Грешка.

– Грешка. Дакле, ми говоримо: „извините“. Као одговор, истина, чујемо различите ствари, можда, оштре и непријатне. Међутим, ако одговоримо на њих – то је већ грех.

– Сећате се приче Антона Чехова „Чиновникова смрт“. Човек се извињавао све док га то није отерало у смрт.

– Да, да. И са грехом је заправо то исто: дошао си у храм, исповедио се, „скинуо са себе“ да тако кажем и заборавио. „Иди и више не греши“, рекао је Исус жени која је ухваћена у прељуби. Када човек непрестано држи у свом уму грехе и грешке, ризикује да упадне у униније.

– Шта бисте могли да посаветујете људима којима је због свог компликованог васпитања (домаћег, а некада и црквеног!) јако тешко да доживе Бога као Оца Који воли, а не као тиранина који кажњава за грехе?

– Ја немам права ништа да саветујем овде. Односи човека са Богом су лична ствар човека и Бога. Наравно, психолошка компонента у томе постоји, али ако је човеку све у реду, онда је у питању његов избор. Нико нема права да се меша и учи како да изгради своје односе са Богом. Ако неко и може да посаветује у вези са тим, то је онда духовни отац. Међутим, односи са Богом су увек јако лична ствар.

извор

Бог је свеблаг, свезнајућ, самодовољан и свеприсутан. Због тога вера није потребна Њему, већ пре свега – нама самима. Потребна нам је да бисмо се повезали са Његовом светошћу и љубављу, да бисмо повратили унутрашњи мир и открили прави смисао живота.
Иако вера делује као наш корак према Богу, она је у исто време и одговор на Његову љубав према нама. Када човек изгуби веру, као што је писао блажени Августин у својој Исповести, срце му постаје немирно, неспокојно и препуно страсти и бола.
Та веза са Богом се обнавља кроз молитву, покајање и Свето Причешће. Само тако човек постиже истински мир у души – мир који онда зрачи и на друге људе. Преподобни Серафим Саровски је говорио:
„Стекни дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“
Од дубине наше вере и унутрашњег мира зависи и наша судбина после смрти. Ако човек не живи у покајању, већ у злу и страстима, тешко да може наћи радост у Царству Небеском. Како је описао Клајв Луис у делу Растав брака, становници пакла, и када добију прилику да виде Рај, не могу остати тамо – јер никога нису нашли ко би им био близак по духу.
Преподобни Исак Сирин је чак писао да је Бог због своје доброте створио геену (пакао) – да они који већ овде чине ад, нађу место које одговара њиховим жељама и изборима.
А и овоземаљски живот без вере, ма колико изгледао удобно и „испуњено“, често је обележен унутрашњом празнином, мучењем и страхом. Јер човек који бежи од Бога, бежи од своје суштине – да буде сличан Богу у љубави, милосрђу, кротости, смирењу, чистоти и осталим врлинама.
Архимандрит Маркел се присећа како је почетком 1990-их академски хор у којем је певао гостовао у Паризу. Паризлије су их, каже, доживљавале као анђеле, јер су доносили нешто давно заборављено – веру и узвишеност. Упркос спољашњем комфору, код многих је осећена дубока духовна глад и чежња за утехом.
Зато вера није само ствар религиозности – она је потреба душе.

архимандрит Маркел (Павук)

извор

Данашња еванђелска прича оживљава, као што сте чули, снагу наде коју је Бог усадио у срце сваког човека, и чудесним начином усмерава је према самом даваоцу и извршиоцу те наде – према Богу, кажем, најчовекољубивијем и свемогућем. Свака људска душа има, без сумње, по својој природи снагу наде. Ни невоље, ни потребе, ни несреће, ни место, ни време, ни било шта друго не може да искорени из људског срца снагу наде. Нада нас не напушта ни у последњи час смрти, већ и тада присутна, храбри нас и обећава здравље и живот. Она сваког човека у свакој прилици јача и подржава. Земљорадник подноси тешкоће земљорадње јер се нада да ће пожњети плод; морепловац презире морске невоље јер се нада да ће избећи бродолом и стећи корист; болесник се теши у болесничкм мукама јер се нада да ће добити исцељење своје болести. Нада у ослобођење теши разноврсне жалости и олакшава разноврсне притиске које производе прогони, напади, клевете, издаје и свака друга тужна околност. Ако пак нада оскудева, онда нико неће ни на један посао приступити, нико неће наћи утеху у овој несрeћној долини плача у коју смо прогнани.

Велико је заиста Божје човекољубље! Иако је Бог због преступа лишио човека рајске сласти и прогнао га на ову земљу рекавши: „Проклета земља у твојим делима, у жалостима ћеш је јести све дане живота свога“, такође: „Трње и коров“, то јест жалости, невоље, потребе, болести, „рађаће ти“; ипак је оставио у његовом срцу снагу наде као утешну медицину против несрећа и слатки балзам против његових тужних околности.

Али, о несреће! Оно што се дешава са другим способностима које је Бог усадио у људску природу ради његовог спасења, то исто се дешава и са снагом наде. Снабдео је Бог нашу природу љубављу да ми, посвећујући је Богу и волећи Га из свег срца, наследимо Његово вечно царство: али ми, привезујући сву своју жељу за земаљским и волећи из свег срца створења, телесне страсти, светску сујету, чинимо се кривима за вечну муку. Снабдео је Бог нашу природу храброшћу, опругом наше душе, да путем ње будемо храбри против ђаволских искушења и ратујемо против грешних напада: али ми своју храброст употребљавамо за срамоћења и њоме се наоружавамо против свога ближњег. Ковач је направио нож за корисну употребу човеку: људи пак нож зло употребљавају, убијајући њиме један другог. Бог је усадио у наше душе храброст и жељу да их употребљавамо као оруђа спасења: ми пак, зло их користећи, чинимо их оруђима погибије. Такву исту злоупотребу чинимо и са надом. Бог је даровао овај велики дар наде зато да ми, у свему и свачему ослањајући се на Њега, налазимо у Њему чврсто уточиште у телесним невољама и безбедно пристаниште душевног спасења: али ми сву своју наду полажемо у људе, у сребро, у драго камење, у ствари ништавне и променљиве, пролазне и привремене, због чега нада не бива корисна и душеспасоносна, већ штетна и душегубна.

Бог је и речју научио и делима показао да на Њега, а не на људе, треба да полажемо наду. „Не уздајте се“, заповеда Он, „у кнежеве, у синове људске у којима нема спасења“: ти пак, човече, и стања, и части, и сваке користи не очекујеш од Бога, већ од кнеза. Кнез, као човек, променљив је: сада те воли и штити, сутра те мрзи и прогони. Кнез, као син људски, сада седи на највишем степену благостања, због чега ти жели најбоље; сутра пак бива бачен у дубоку јаму несреће, због чега ти његова заштита нимало не користи. Кнез, као смртан човек, сутра умире, ти пак не само остајеш без његове заштите, већ постајеш омражен од његових непријатеља. Надамо се у сроднике или у пријатеље: али они имају или снагу без воље, или вољу без моћи, то јест, или уопште неће, иако могу, или уопште не могу, иако хоће да нам помажу. Они сада обећавају много и велико, а сутра одбацују обећање и не испуњавају ни много, ни мало. Надамо се у сребро и злато, у драго камење и ствари: али и оне су сада у нашој власти, а сутра или краду лопови, или разграбљују разбојници, или их троше губици или уништавају несрећне околности, или их, најзад, одузима од нас смрт. Хоћеш ли да твоја нада има чврст и истинит основ? Нађи човека који може све да учини по твојој жељи; нађи човека који непроменљиво испуњава обећања; нађи човека који је по природи добротворан – и положи на њега своју наду. Али где би ти таквог нашао човека? Заиста таквог човека нећеш наћи. Али ћеш наћи, ако хоћеш, Бога. Он је свемогућ: „јер су у Његовој руци сви крајеви земље, и висине гора су Његове, јер је Његово море и Он га је створио, и сушу су Његове руке образовале“. Једино ћеш наћи Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“. Једино Овог ћеш наћи, Који чува своје обећање непроменљиво довека, „Који чува истину вавек“. Овог једино ћеш наћи по природи благонаклоног, јер Он суди угњетеним, храни гладне, ослобађа од сваке потребе њима окована, умудрује слепе, подиже у несреће оборене, воли праведнике, чува оне који приступају к Њему, узима на себе старање о сироти и удовици, брише грехе грешника. „Који чини суд угњетенима, који даје храну гладнима. Господ ослобађа окована, Господ умудрује слепе; Господ подиже оборене, Господ воли праведнике; Господ чува дошљаке, сироту и удовицу прима, а пут грешних упропашћује“. Зашто дакле полажем ја своју наду на немоћне, на невољне, на променљиве људе, а не на Бога свесилног, добротворног, истинитог, непроменљивог? Зашто полажем своју наду на бездушне, безосећајне и непомичне земаљске каменчуге, а не на Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“? Ако положим сву своју наду на Њега, све што хоћу, добићу што је на корист и бићу пресрећан и блажен. „Блажен коме је Бог Јаковљев помоћник његов, нада је његова на Господа Бога његовог“. Зар не верујемо Његовим речима, и зато се не надамо у Њега? Али Он је самим делима показао колико помаже онима који се у Њега уздају.

Четири стотине хиљада јаких мужева из колена Јудиног се наоружавају против осам стотина хиљада мужева, једнако јаких, из осталих колена Израиљевих: али побеђују до краја тих четири стотине хиљада оних осам стотина хиљада. „И окрепише се“, сведочи Божанствено Писмо, „синови Јудини“. Али зашто? „Јер“, каже оно, „надаше се на Господа, Бога отаца својих“. Анђео Господњи поражава у једну ноћ сто осамдесет и пет хиљада Асираца који су дошли да заробе Језекију, цара јерусалимског. Који је узрок? Тај што се Језекија, како сведочи Писмо, „надао на Господа Бога Израиљевог“. Потом се разболи Језекија смртно. Долази к њему пророк Исаија и од лица Божјег му објављује његову смрт говорећи: „Овако говори Господ: заповеди свом дому, јер ћеш умрети и нећеш живети“. Језекија иако прима са вером и стрхопоштовањем речи светог пророка, не очајава и узда се у Бога; окреће своје лице к зиду да сакупи своје мисли; потом, сву своју наду на Бога положивши, моли се, тражи, плаче. Због чега се не само исцељује, већ му се још додаје петнаест година живота, осим тога, и сам он и његов град Јерусалим се ослобађају од асирског напада. „Чуо сам“, говори му Бог, „твоју молитву и видео сам твоје сузе: ево ја ћу те исцелити, и трећег дана ићи ћеш у дом Господњи. И додаћу твојим годинама петнаест година; од руке цара асирског избавићу тебе и овај град“.

Прича данас читаног Јеванђеља шта друго је показала него то да они који се уздају у Бога никада не остају лишени Његових дарова? Пет хиљада мужева, а можда и још пет хиљада жена и деце, толику су наду положили на Спаситеља света да су пешице, не узевши никакву храну са собом, притрчали у пусто место, носећи са собом своје болеснике. Шта су добили од Оног у Кога су се надали? Да ли су добили само оно чему су се надали? Не само што је Господ исцелио све њихове болеснике, већ је и све њих благословеним хлебовима и рибама до преобиља наситио. Ученици су га молили да их отпусти, али Он није хтео да их отпусти пре него што њихове болеснике исцели и њихову глад утоли. Преиспуњено је таквих примера свето Писмо, међутим нашу реч потврђује и ова једна пророчка изрека: „У Те се уздаху и не постидеше се“; и ова једна апостолска поука показује истину: вера пак „не посрамљује“.

Велик заиста јесте дар – нада у Бога: она је пород вере. Вера рађа у људском срцу наду у Бога, а неверје и саме њене знаке заглађује. Из чега закључујемо колико је корисна вера и у овом привременом животу. Веран у невољама, жалостима, несрећама које никако не може да избегне, пружа своје руке ка небу: Боже! виче он, заштити; нада пак у свесилну помоћ бива фластер на рану његовог скрханог срца. Али неверни у неизбежним несрећним околностима, пошто нема никакву наду у Бога, не налази нити икакав лек, нити проналази какву било утеху у својој највећој патњи. Верни, будући вређан, мучен, и не добијајући ни од кога помоћ, прибегава Богу, надајући се да ће Он бити његов заштитник и избавитељ: таква нада исцељује велику жалост његове душе. Неверни, будући да нема ни вере, ни наде, ни уточишта у сличним околностима, ни лека – мучи се неисцељиво и пати неутешно. Верни и саму борбу са смрћу подноси мирно и до последњег животног часа, страхоте побеђује храбро, јер верује да смрт није смрт, већ прелазак из привременог живота у вечни живот; јер се нада да у том часу свети анђели, верних наставници и чувари, стоје, бранећи, храбрећи, помажући; због чега умире безболно, непостидно, мирно. Неверном, будући да ни у шта од овога не верује, ништа од овога се не нада, борба са смрћу љута је и неподношљива: последњи час његовог живота тужан је и испуњен смутњом и неописивим очајањем. Ужасава се он, пре тог часа и у сам тај час, одвајања од света и уништавања свог бића.

Дакле, о надо! Ти си света врлина, бесцено благо, небески балзам, савршен дар који силази одозго од Оца светлости! Ти утољаваш моје жалости; ти умирујеш жестину страдања моје немоћи; ти једина у свакој тужној и опасној прилици заступаш; ти и страх смртни прогониш, и очајање у множини мојих грехова расејаваш.

Царе невидљиви, најслађи Женише душе моје! Ти све можеш, и све Ти се покорава. Ти, који си усадио у моје срце наду, удостој ме својом благодаћу да се никада не надам у људе и у привремене светске ствари, већ да полажем увек све своје уздање на Твоју свемоћ и добросрдачност. Тада ћу бити пресрећан и блажен! Јер Ти си рекао кроз свог пророка да је блажен онај човек који је положио све своје уздање на Тебе: „Блажен човек који се узда у Те“.

извор

Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5: 1).

Почетак нашег живота у телу, које је узето од земаљског праха (1 Мојс. 2: 7) омогућава нам да искусимо зависност од природних сила и уопште од космичких енергија с којима су повезани нужност и детерминизам. „Само кроз Христа спознајемо Царство слободе Духа Божијег“ (2 Кор. 3: 17), а затим и људског духа (Јн. 8: 31-32). Овај други, људски дух, као слика Првог који Бог ствара на недокучиви начин, на известан начин као да се зачиње у материји нашег тела, али се по својој природи човеков дух налази изнад космичке материје. Од сусрета са Христом он у својој ипостасној свести израста до такве зрелости да престаје да зависи од природних закона земље и почиње активно да прима дах божанске вечности.

Слобода човека који је поверовао у Божанство Исуса Христа и који се налази у сфери Његове речи припада областима три димензие: ова слобода ни на који начин није спољашње детерминисана. С оваквим човеком, који се приближава мери потпуног узраста Христовог (Еф. 4: 13) – премда је Божија творевина – Творац се не опходи као са Својом „енергијом“, већ као с одређеном „чињеницом чак“ и за Њега: Бог му ништа не намеће насилно, чак ни љубав према Себи као Оцу. Он се открива човеку „као што јесте“, препуштајући му да делује у својој слободи. Тако Црква одбацује чак и божански, односно „оригенистички“ детерминизам: наводно доброта Божија ће пронаћи начин да спаси све и свакога не кршећи принцип слободе.

Ова слобода коју се човеку-хришћанину даје да доживи у искуству, припада личном начелу у човеку. „Ово двоје“. Персона и слобода – нераскидиво су повезани: где нема слободе нема ни Персоне; и обрнуто: где нема Персоне, нема ни слободе. Ова врста вечног Битија својствена је искључиво Персони, а нипошто не индивидуи (1 Кор. 15: 47-50).

Бог нас је створио „по Свом лику“ за живот „по Његовом подобију“, односно ради нашег коначног обожења: кад нам се Божански Живот даје у свој својој пуноћи. Односи између Бога и човека се заснивају на принципима слободе: у нашем коначном самоопредељењу пред Богом – ми смо персоне које имају сопствену моћ. Кад се у својој слободи одлучујемо за грех раскидамо савез љубави с Њим и удаљавамо се од Њега. Могућност нашег негативног самоопредељења према Небеском Оцу представља трагичан аспекат слободе. Али ова судбоносна самовоља ипак представља неопходан услов за тварну персону приликом усхођења ради прихватања Божанског Живота.

Да, ми смо слободни, али не у оној апсолутној мери у којој је слободан Сам Бог: Он у свему одрећује Своје Битије. А ми, који смо створени „ни из чега“ немамо битије у самима себи: не можемо да створимо ниједно битије које бисмо желели по свом разуму или безумљу. Пред нама је „чињеница“ Првог Самобитија Бога, и осим Њега не постоји ништа што има самостално битије. Предстоји нам избор: или ће нас усвојити наш Бог и Отац или ћемо отићи од Њега у мрак небића – средње не постоји.

Хришћанин је позван на смелост да провери да ли можемо бити уведени у поседовање Божанског Битија. Оно нам не припада, зато што смо твар; не поседујемо моћ да створимо ово битије; оно нам може бити дато као чисти дар Очеве љубави.

О чему сад говорим? Покушавам да пронађем извесну паралелу из нашег свакодневног живота која би објаснила шта се дешава с нама кад се Господ усељава у нас… Човек се рађа као слепа и беспомоћна беба. Његово оруђе у борби за опстанак је плач којим изражава своје незадовољство или патњу с које год стране да дођу. Родитељи, а пре свега мајка, хитају му упомоћ, због љубави према плоду своје утробе. На почетку живота новорођенче се привија уз мајку: рукама грли њен врат; привија се уз њено лице, раме, груди, ноге, кад стоји на поду и томе слично. Постепено учи да разликује ствари, да изговара извесне речи, да усваја извесне појмове и ојачава, може да стоји, да хода и да трчи, напокон, достиже своју зрелост – физичку, моралну и умну; сам може постати отац или мајка; ступа у самостални живот. Заборавља све што је искусио у детињству; зна ко су му отац и мајка, али више не осећа своју зависност од њих; живи као да ни од кога није потекао; слободан је у свом кретању и одлукама; види себе као извесну пуноћу, као целовиту индивидуалност; једном речју – „ја живим“. Не знам како се то десило, али је ова чињеница потпуно убедљива за мене… Само мој разум зна да ми је пренет живот који су имали мој родитељи, да је почео да тече у мојим жилама, да је постао мој и да је пронашао свој пут.

Исто је с Богом и нама: „као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи“ (Јн. 5: 26). „…Као што Мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живети због Мене“ (Јн. 6: 57). „Ја живим, и ви ћете живети“ (Јн. 14: 19). Кад нам се овај Живот даје као битије, ми га осећамо као сопствени живот. На основу претходног искуства знамо да нам је Бог дао овај живот: он по својој суштини није наш, али је дат спасенима као удео који им се не може одузети, те заиста постаје „наш живот“. О њему се може говорити речима апостола Павла: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Опет понављам: знам да Он живи у мени, али је Његов живот постао језгро, најунутрашњије, целог мог бића, тако да могу да говорим о њему као о „мом“ животу: Господ живи и ја живим.

„Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам… и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14: 21-23). Наравно, неће се настанити на извесно време, већ за вечност.

Наш улазак у посед овог бесмртног живота условљен је држањем заповести Господњих.

„Ако ви останете у науци Мојој, заиста сте Моји ученици; И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8: 31-32).

Сличност наше природе с Богом природно изазива у нама жељу да спознамо Истину, да тежимо ка божанском савршенству. Ово савршенство није у нама самима, већ у Оцу, Извору свега што постоји. Идење за Њим у свему нипошто нема карактер потчињавања диктату власти која је за нас спољашња: то је наша жеља за љубављу према Њему; ми непрестано чезнемо за Његовим савршенством. И Христос нам је дао заповест: „Будите савршени, као што је савршен ваш Отац Небески“ (Мт. 5: 48).

Света воља Оца која одувек постоји у Њему, није туђа нама, Његовој „слици“. Она је сродна нашем духу, мада превазилази нашу тварну природу. Превасходство Оца објашњава потребу за борбом за то да Га потпуно освојимо; слободно идемо на овај подвиг који је истовремено мучан и инспиративан. Кроз молитву на нас силази сила Вишњег. Свети Дух у нама чини да тражимо и очекујемо, а не наши напори. Ми тугујемо до великог бола, зато што не можемо да примимо Његову пуноћу у самима себи. И болујемо, и страдамо, али осећамо и блаженство у самом овом страдању; и поштујемо Га, и клањамо Му се у својој љубави. У својој најчистијој форми наша молитва и није ништа друго до одушевљење нашег духа пред њим.

„Господе, научи нас молити се… Он им рече: Када се молите, говорите: „Оче наш…“ (Лк. 11, 1-2). „Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје…“ (Мт. 6: 9-13): Ти си дао духу мом да осети миомирис Светиње Твоје, и сад душа моја жуди за тим да буде света у Теби.

„Да дође царство Твоје“: молим Те да мене, сиромашног и убогог испуни Твој Царски живот, и да буде мој живот у векове векова.

„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу,“ мог тварног бића… да се и ја, смртни, укључим у велику бујицу ове Светлости, онакве какве постоји у Теби Самом од почетка.

„Хлеб наш насушни дај нам данас,“ и пре свега и после свега као „истински хлеб који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6: 32-33).

„И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…“ Молим Те, пошаљи одозго на мене, развраћеног, благодат Духа Светог Који дарује човеку снагу да опрости све и свима тако да у мени не остане препрека да примим опроштај мојих бескрајних грехова од Тебе.

„И не увди нас у искушење…“ Ти, Срцезналче, знаш мој разврат и склоност ка греху… молим Те: пошаљи Анђела Твог с огњеним мачем да прегради пут падовима (5 Мојс. 22: 23) и тако даље.

„И избави нас од лукавог…“ Оче Свети, Сведржитељу Добри, ослободи ме од власти нашег непријатеља и Твог противника… сам немам снаге да се борим против њега.

Први покрет наше молитве је молба за нас саме. А кад Дух Свети умножи нашу спознају и прошири нашу свест, молитва поприма космичке димензије и ми призивајући Оца нашег под речју „наш“ подразумевамо цело човечанство и молимо благодат за све људе с истим осећајем у срцу као и за нас саме.

„Нека се свети Име Твоје“ у свим народима; „Нека дође Царство Твоје“ у душе свих људи тако да Светлост живота која исходи из Тебе постане живот свег нашег света; „Нека буде воља Твоја“, једина света, која све нас сједињује у љубави Твојој на Земљи, на којој живимо, као што влада међу светима на небу. „Избави нас од лукавог“ „човекоубице“ (Јн. 8: 44), „који свуда сеје зло семе непријатељства и смрти“ (Мт. 13: 27-28).

По хришћанском схватању – зло, као и добро, постоји само тамо где постоји лична форма битија. Ван овог облика живота нема зла, већ постоје само детерминисани природни процеси.

У вези с проблемом зла уопште, а што је главно у свету људи, поставља се питање о учествовању Бога у историјској судбини народа. Много је оних који су одбацили веру у Бога, зато што им се чини да кад би Бог постојао, не би могла постојати оваква дивља распојасаност зла, овакво мноштво неоправданог страдања, овакво одсуство поретка и смисла у свему. Они заборављају или уопште не знају да Творац чува људску слободу као главни принцип у стварању богликих бића. Мешање сваки пут кад воља одвлачи људе на путеве злочина значило би исто што и лишити их могућности самоопредељења; то би водило ка свођењу свега на космичке безличне законе.

Бог, наравно, спасава и појединачне страдалнике и читаве народе, само ако сами упућују своје стопе Његовим путевима и вапију Му за помоћ.

Немају сви исту представу о смислу речи – спасење. За хришћане који воде непомирљиву борбу с грехом оно се састоји у томе да Сам Бог даје Себе човеку у необухватности Своје вечности. Оваквог подвижника видљиве невоље могу пратити целог живота, али он у себи стоји пред Невидљивим (2 Тим. 4: 7; Фил. 1: 29; Дап. 9: 16; 1 Кор. 15: 30; 2 Кор. 6: 4). Узалудан ће бити покушај да опишемо његово стање: он се препушта вољи Божијој и у овом самоумањивању постаје сличан Христу (Лк. 22: 42). Овај акт у својој суштини представља испољавање кенотичке љубави која човека чини сличним Богу: „Дође час, ево се предаје Син Човечији у руке грешника“ (Мк. 14: 41). Од ове љубави нема веће: предајемо се у свете руке Онога Ко нас је створио, тако улазимо у пуноћу божанског живота.

Значај молитве превазилази вредност сваке друге делатности, без обзира да ли је то у друштвеној или политичкој области, у сфери науке или уметности. Онај ко је ово спознао у искуству лако жртвује своје материјално благостање ради слободног времена за разговор с Богом. Велика је привилегија задржавати свој ум на непролазном; на ономе што је изнад и даље од свих најистакнутијих достигнућа науке, философије или друштвеног служења. На почетку борба за духовну слободу може изгледати као изузетно тешка и ризична; али све се превладава кад молитва потпуно обузме душу.

Молитва дубоког покајања може довести човека у такво стање кад стиче искуство слободе у Духу Истине: „и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8: 32). Нажалост, већина људи не зна ову свету слободу. Први симптом ослобођења јесте одсуство жеље да човек влада било ким; последњи степен је унутрашње ослобођење од власти других људи над тобом; и то није због презирања власти које је Бог установио и управитеља спољашњег живота народа, већ због страха Божијег, који човеку не допушта да преступи заповест о љубави према ближњем.

Беспочетни Бог нам се открио у Свом необјашњивом смирењу. Он, Творац свега што постоји, не влада нама. Истина, нико нема власт над Њим. Човек је слика овог смиреног и слободног Бога; било би нормално да тежимо да Му постанемо слични у слици Битија: да се чувамо господарења над другима и да сами „стојимо у слободи коју нам је даровао Христос“ (Гал. 5: 1; 1 Кор. 15: 23-28).

Кад Светлост Божија дође у душу онога ко се моли она је ослобађа робовања страстима и узводи у светоносну сферу богосличне слободе, пуне љубави, која искључује сваку склоност ка робовласништву које је супротно љубави. Тамо, где нема слободе и љубави, све је бесмислено. Чак и дарови као што су пророчанство, знање свих тајни и силе чудотворства без љубави губе вредност (1 Кор. 13: 1-3).

Велик је и диван свет свете слободе. Ван ње није могуће спасење као обожење човека. Потребно је да се он сам (човек) слободно определи за вечност. Сва твар стреми ка ослобођењу од ропства трулежности у слободу богосиновства (Рим. 8: 21-23).

Данас се свуда одвија борба за слободу и назависност али тешко ћеш наћи човека којем се открила тајна богосличне слободе Оца Небеског. Вредност овог стања се не може описати речима: оно се спознаје само по дару Одозго. И опет. Не могу да се не сетим апостола Павла, који је несумњиво познавао божанско-царску слободу: „Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље…“ (Рим. 8: 19-20).

„Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5: 1). Лако је схватити да страст надмоћи над братом – одмах има за последицу губитак своје независности, и што је страшно, притом одступа од Бога љубави, лишава се благодати Светог Духа. У души поробљивача ствара се рупа кроз коју се пада у празнину небића. Сличност са Господом оних који владају искључује робовласништво у којем нема вечног живота, а нема чак ни пролазног. Доминација се обично постиже путем насиља и убистава. Према таквима ће, као према људима који нису показали милост, на последњем Суду бити примењен принцип: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“; и још: „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости“ (Мт. 7: 2; Јак. 2: 13).

„Где је Дух Господњи, онде је слобода“ (2 Кор. 3: 17). Собода је у свом апсолутном облику својствена само Богу. Човеку се даје благослов да је делимично спознаје у молитви сједињеној са животом по заповестима. Молитва – драгоцени дар Неба – захтева од нас „слободно време“. Ради сусрета са Живим Христом није тешко одрећи се наслада које привлаче човека и разговору с Њим дати предност у односу на све друго. Мени је дата ова драгоцена привилегија – могу смело рећи – блаженство које је највећу силу достигло у пустињи. Аскетски појам пустиње није повезан с географијом, већ с начином живота: то је удаљеност од људи кад те нико не види и не чује – кад над тобом нема људске власти и кад ти не владаш никим. Ова слобода је потребна за потпуно погружавање духа, а и целог наћег бића у област Божанског. Тада нам може бити дато божанско бестрашће које се налази изнад свих вредности Земље. Овакав човек не размишља о надмоћи над братом; не тражи част или славу, а још мање материјално богатство. О, заиста истинска слобода не може бити дефинисана речима. Не схватам зашто је у пустињи на мене сишао благослов да живим у слободи „деце Божије“ (Рим. 8: 21). Не кажем да сам овај дар примио у његовој највећој мери, односно кад човек заиста превазилази власт греха и смрти над њим. Али сам на тренутке долазио до границе одакле сам схватио да пуноћа ослобођења долази кад се превлада смрт.

Онај ко се не плаши смрти кренуо је путем слободе. Човек остаје у ропству уколико над њим доминира везаност за земаљско. „Ево ја и деца коју ми даде Бог. А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање“ (Јевр. 2: 13-15).

Само сам делимично искусио надахнуће духовне слободе. Откако сам постављен за духовника живим ван ње пошто сам везан љубављу за оне које ми је Господ слао. Љубав ме често поробљује онима којима служим којима сам потребан ради Бога. Али негде у дубини душе остаје траг искуства које сам доживео. Први пут, још у врло нејасном облику ово искуство ми је дато у Француској кад сам осетио снажну потребу да одем из света. Благодарио сам Промисао Господа о мени видевши да сам слободан да учиним овај корак одласка из света, јер у целој васељени није било никога чији би живот зависио од мене. У својој жудњи за Богом могао сам се упустити у сваки ризик; ништа нисам сматрао драгоценим; слободно сам се препустио свим тешкоћама. То је било почетно искуство царске слободе моје душе. Христос Се у слободи Своје љубави предао на смрт отворивши нам тако пут за највишу спознају, за божанску бесмртност.

Архимандрит Софрониjе (Сахаров)

извор

Беседа Светог Луке Кримског у 8. недељу по Педесетници

Чули сте у данашњем јеванђелском читању о једном од Христових највећих чуда – о насићењу преко пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе.

Зашто је Господ учинио ово чудо? Какво је његов значај за нас? Зашто је уопште Господ чинио Своја чуда?

Одговор на ово питање налазимо код Јеванђелиста Матеја који говори овако: „Исус, отиде оданде лађом у пусто мјесто насамо. А када то чу народ, пође за њим пјешице из градова“. А народ, сазнавши за ово, масовно га је пратио, ишао пешке по обали језера. „И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове“ (Мт. 14: 13, 14).

Сажалио се на њих – ето где лежи одговор. Љубав према несрећном људском роду, љубав која је есенција Спаситељеве Божанске природе, руководила га је изнад свега у свим његовим делањима, па и док је чинио чуда. Али не само љубав, постојали су и други, веома дубоки разлози због којих је Господ чинио своја дивна чуда: чудесима нас је поучавао.

Када је по Његовој заповести апостол Петар бацио мреже у море, након што се читаве ноћи узалудно трудио, и извукао мрежу пуну риба, и пао пред Спаситељеве ноге, Господ му је рекао: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити“ (Лк. 5, 10).

Видите ли да је у томе чуду био праобраз онога што ће Свети апостол Петар постати, да ће бити ловац људских душа.

Када је Господ васкрсао из мртвих Лазара који је већ четири дана лежао у гробу, у томе се није показала једино Његова љубав, љубав која је чак изнедрила сузе из Његових очију. Ово је било учињено и због тога да би читавом свету показао, да Господ има власт над смрћу, па чак и над труљењем.

Могло би се на овај начин говорити и о другим Христовим чудима, али зауставимо се на чудесном насићењу народа и проникнимо у дубину значења овога чуда. У чему је та дубина?

Одговор налазимо у речима самога Исуса.

Када је након исцељења гадаринског бесомучника Господ Исус сео у лађу и упутио се на другу страну језера, народ је трчао уз језеро и сусретао га са великим одушевљењем. Тада је Господ рекао: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се“.

За њих је најважније било насићење хлебом. Чудо само по себи они су доста мање ценили, а Господ је васпитавао њихове мисли тако да би познали узвишени циљ овог дивног чуда. Говорио им је: „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац“ (Јн. 6: 26-33).

Трудите се за јело које пролази, не само за хлеб. Сетите се да „не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4).

Зато се не брините о пропадљивој, не о земаљској храни, него о храни која постоји и у вечном животу, о духовној храни. Јер не потребује храну само наше тело; наша бесмртна душа је жедна правде, жедна вечног живота. Наша душа такође потребује храну, и то далеко више потребује, него што тело потребује телесну храну. Не може, не може се живети без хране за душу, не сме се душа оставити да гладује, како то данас чине многи, безбројно многи људи.

Душа је наша, како је рекао Тертулијан, један од отаца другог века, по природи хришћанка. А уколико је то тако, уколико је по природи хришћанка, како може живети без Христа, без речи Христових, без општења са Богом Оцем и Духом Светим у молитвама и тајнама? Не може, не може! Она се изгладњује, а понекада и умре од глади.

Ви хришћани знате својим срцем, знате ову жеђ за духовном храном, ову глад душе. Ви знате колику потребу имате за духовном храном, како се ваша душа мучи, како гладује, када не слушате реч Божију, како жудите да чујете макар мрвицу од Божије речи.

А они који су далеко од Христа, који живе само животом земље, ценећи једино земаљска добра, зар они не гладују?

Не, гладују, и те како гладују, али не схватају то. Њихова душа не уме да отворено захтева храну речи Божије, али се глад њихове душе испољава у необјашњивој мучној тескоби.

Поред свих наслада, поред задовољења похоте и страсти, у вихору весеља, богатства и раскоши, често их напада дубока, мучна тескоба. Често им све одједном постаје одбојно и испразно.

Душа плаче, душа је у тескоби и они нејасно осећају ову тескобу своје душе – хришћанке. Душа захтева да њене сузе буду обрисане. Душа моли за храну неизмерно узвишенију него што су та наслађивања, којима људи, далеки од духовног живота, покушавају да је утеше. Душа плаче, душа је у тескоби и нигде себи места не налази.

Ово говори о томе да се не може некажњено гушити глас душе, глас своје савести.

Ево о каквој духовној храни је говорио Господ Исус Христос: Слушали су га и веома Га погрешно схватили и рекли Му: „Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија? Одговори Исус и рече им: Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога кога Он посла“ (Јн. 6: 28 – 29).

Ето превасходног и најважнијег од свих дела – веровати у Бога Оца и у Сина Божијег, Кога је Отац послао.

Људи га саслушаше, али им се Његове речи учинише чудним: Зашто би требали да верују у Њега? И рекли су Му: „Какав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да ти вјерујемо? Шта ти чиниш?“

Потребан им је био неки чудесни знак, потребни су им били докази, срца им нису познала љубав Христову.

„Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: Хљеб са неба даде им да једу“, ово је било истинско знамење, што им је Мојсеј дао хлеб са неба. „Тада им рече Исус: Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хљеб са неба него Отац мој даје вам истинити хљеб са неба“.

Мана није била прави хлеб Божији, била је само праобраз тога Истинитог Хлеба, који ће им касније дати Бог, „Јер хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свијету“ (Јн. 6: 30 – 33).

Ето о каквом хлебу је говорио Господ Исус Христос, ето о каквој нетрулежној храни. Ето какво је дубље значење великог чуда насићења пет хиљада људи.

Господ је овим чудом припремио људска срца да схвате шта је то другачија, свештена, вечна храна, храна за душу; припремо их је да схвате да је Он Сам, Син Божији, та храна, да Он Сам јесте тај хлеб, који је сишао са неба, да је Он Своје Тело дао за живот света.

Запамтите ово. Имајте често на уму ову велику јеванђелску причу о томе како је Господ наситио огроман народ.

Имајте на уму то да је она била знамење небеске хране, без које душа не може живети.

Имајте на уму да су и ваше душе гладне, да и њима треба небеска храна, храна потпуно, потпуно другачија од телесне хране и никада не остављајте душу без те хране, као што ни тело не остављате без хране.

Имајте на уму да „не живи човек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“.

Имајте свагда на уму реч Божију, поучавајте се у њој, слушајте је са великом пажњом; проничите у њу, прожимајте се њоме.

И за то молите помоћ од Самог Христа Бога нашег. Молите се да вам помогне да разумете чудесни смисао онога што читате, јер у Јеванђељу читате речи Христове, речи које свет до тада није чуо нити ће чути, чак ни сличне њима.

Ово ће бити најнеопходнија храна за ваше душе.

Амин.

Извор: Манастир Подмаине

Света Макрина се роди у Кападокији за царовања Константина Великог. Родитељи јој беху Василије и Емелија; она им беше прво дете, и најстарија сестра Василија Великог, Григорија Ниског и остале браће и сестара. Ови честити родитељи имађаху десеторо деце: четири сина и шест кћери. Овој првој кћери пре рођења би дато име Текла, по Божјем откровењу њеној матери у сну; јер баш пред само рођење њено мати њена заспа и виде себе како носи у рукама још нерођено дете; и приступи јој неки светао и честан човек, умиљато погледа на дете и трипут је назва Теклом, дајући тиме на знање да ће та девојчица бити подражатељка целомудреног живота свете првомученице Текле и добровољна мучевица без крви. Пробудивши се после тог виђења, Емелија одмах роди ову девојчицу и надену јој име Текла. Али домаћи и сродници вишс вољаху да јој се да име Макрина, по имену њене бабе са очеве стране, свете Макрине, која у време цара Максимијана Галерија претрпе гоњење за Христа заједно са својим мужем и седам година скиташе се по пустињама, трпећи крајњу оскудицу, док не престаде гоњење. И тако, новорођеној девојчици беше име: Текла по откривењу, Макрина по назвању. И то не узалуд, јер она потом би наследница богоугодног живота обеју ових угодница Божјих, пошто као и оне имађаше она у срцу свом пламену љубав к Богу. Међутим код људи преовлада навика да је зову Макрином, те неки и не знађаху њено прво име, и сви је називаху другим именом. Верује се да је под оба ова имена записана на небу у књизи живота ова невеста Христова.

Када детенце би одојено и порасте толико да се могло учити, мати је стаде васпитавати и учити књизи, почињући не са незнабожачким баснама (као што су то обично радиле друге мајке) и песничким стиховима, у којима је било много штошта недостојно чистог девојачког слуха, него она одабираше из књиге Премудрости Соломонове и из Псалама Давидових и из осталих књига Светога Писма погодне стихове, који садрже у себи или молитве или славословља Божја или добра наравоучења. Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом. Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина. А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна.

Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност. Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству. Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим. Када се брат свете Макрине Василије, рођен иза ње, врати кући са наука које је много година изучавао по разним земљама, и стаде се као млад гордити својом ученошћу, света Макрина га својим кротким и богонадахнутим речима за кратко време приведе таквом смиреноумљу, да он убрзо презре све житејско и изабра себи монашки живот. Ова права слушкиња Христова и другога брата свог, по имену Навкратија, још младог, душекорисним разговорима својим обрати к љубави Божјој и к чистом животу.

И Навкратије, оставивши све, оде у пустињу, и служећи престарелим пустиножитељима заврши свој живот још у младим годинама. По савету ове благоразумне девице и мати њена, блажена Емелија, пошто чесно удоми остале кћери и даде слободу робовима и робињама, остави вреву и бриге овог сујетног света и оде у женски манастир, те се обадве заједно, мати и кћи, уневестише Христу, примивши монашки образ. И неке од њихових робиња добровољно се заједно са њима одрекоше света и ступише у манастир; и све им беше заједничко: једна келија, једна трпеза, једне хаљине, и све потребно за живот добијаху подједнако; и служаху Господу једнодушно, у смирености, кротости и љубави; и не беше у њих ни гњева, ни зависти, ни мржње, ни охолости, нити ишта такво што не би било угодно Богу; оне се потпуно ослободише таштих жеља и сујетног хвалисања. Њихова слава беше у томе - да их нико не зна, њихово богатство - у сиромаштву, храна - у уздржању; све земаљско отресавши као прах од тела, оне сав ум свој устремише ка Богу, и усрдно се мољаху и псалме појаху и књиге читаху дан и ноћ. У њих беше један непрекидан посао, и одмор од посла: свагда се бавити богоразмишљањем и молитвом. А брига и труд око онога што је потребно телу, то за њих беше нузгредица. Који језик може изразити њихово богоугодно живљење у испосничким подвизима, којим се оне уподобљаваху анђелима? Оне беху као нека средина између анђела и људи: превазилажаху телесне људе, а чистотом и уздржањем досезаху до бестелесних анђела. Само у једноме оне не беху равне анђелима: у томе што су анђели бестелесни, а оне имађаху тело. Ако би их ко и сравнио с анђелима, не би погрешио: јер, будући у телу, оне подражаваху бестелесне анђеле, богољубивим срцем предстојећи с њима на небу Богу. Такав живот оне вођаху не за кратко време, већ до саме старости и смрти.

Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен оин Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!" Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру. Дознавши о томе, света Макрина се обрадова у души. Девет пак година после тога она опет чу о светом Василију да се преставио ка Господу (1 јан. 379 г.), и веома се ожалости, тугујући не због смрти рођеног брата, него што се угаси такво светило Цркве и паде такав стуб побожности. Затим се и самој светој Макрини приближи време одласка к Богу.

О чесном престављењу њеном свети Григорије, епископ Ниски, брат њен, пише следеће. Девет месеци након кончине Василијеве би сазван у Антиохији сабор епископа, на коме бејах и ја, вели Григорије. После сабора имао сам намеру да посетим и видим нашу сестру Макрину; давно се нисмо били видели, чему су биле разлог многе невоље и опасности, које су ме сналазиле, јер сам осам година био свуда гоњен од аријанаца. Ја дакле кренух к њој, и када већ бејах превалио веома дугачак пут и приближих се к назначеном месту на дан хода, ја ноћу имадох у сну овакво виђење: изгледало ми је да на рукама носим мученичке мошти, из којих излажаше светла луча, као из чистог огледала изложеног сунцу, и ја не могох гледати очима на тако силно блистање. Такво виђење ми се три пута понови те ноћи, и ја нисам могао да га разумем. Али ми у души бејаше нека туга, и ја продужих пут очекујући како ће се збити онај сан. Када се приближих месту где блажена Макрина провођаше анђеоски и небески живот, многи ми изићоше у сусрет поздрављајући ме с чешћу и љубављу, ја упитах једнога познаника о мојој сестри Макрини; он ми рече да је она тешко болесна. Ја онда тужна срца похитах. Стигавши у обитељ, ја најпре уђох у цркву где нас све монахиње очекиваху. После молитве и благослова ја видех да међу монахињама не беше њихове игуманије, моје сестре Макрине, и срце ме заболе. Ја онда пођох у њену келију и нађох је где тешко болесна лежи не на постељи него на земљи, на дасци прекривеној врећом; и дрвено узглавље беше прекривено другом врећом. Угледавши ме где улазим на врата она се подиже и паде на руке, јер устати није могла, него, уколико јој беше могуће да се подигне на постељи, она ми се поклони; ја је брзо подигох, положих је на истом месту и са сузама је целивах. А она, подигавши руке к Богу, рече: Благодарим Ти, Владико Боже мој, што ми учини и ово добро и испуни ми жељу, пославши слугу Свога да посети слушкињу Твоју. Затим она стаде разговарати са мном, скривајући своју болест. Јер, не желећи да ожалости душу моју, она ретко и лако уздисаше, и употребљаваше велики напор да задржи често уздисање, а према нама показиваше спокојно лице. Говорећи речи мудре и корисне, она спомену Василија Великог, и мени би тешко на души због Василија, и не могох се уздржати од суза. А она, угледавши моје горке сузе, одмах престаде говорити о Василију, и поче говорити о дивном промислу Божјем, о будућем веку, о томе ради чега би саздан човек, и како он постаде смртан, и како кроз привремени прелази у вечни живот; и збораше друге богонадахнуте речи, веома корисне по нас, а њеној души причињаваху радост, јер она бејаше пуна Духа Светога: из уста њених тецијаше благодат као из неког извора, и сав ум њен беше у небеском. Завршивши разговор, она ми рече: "Време је, оче, да се мало одмориш од дугог пута и да тело поткрепиш храном". А ја, иако нисам желео да се удаљим од ње и прекинем пријатни разговор њен, ипак се не усудих да се успротивим њеној жељи, и одох од ње. А било нам је спремљено за одмор дивно место у оближњем врту, у хладовини дрвећа; но мене не могаше ништа развеселити, срце ми је патило, јер видех да је моја сестра на умору, и очекивах на који ће се начин збити моје сновиђење, које већ почех разумевати, тумачећи га себи овако: мошти мученичке, то је сестра Макрина, која стварно у току толиких година свакодневно мучећи себе испосничким подвизима из љубави к Богу; умртви тело своје као мученица и потпуно умре греху; а света луча што излажаше из моштију означава благодат Духа Светога који обитава у њој. Док ја тако размишљах и туговах, блажена дознаде то Духом, и посла ми извештај да је болест њена попустила и да јој је боље. А ово она учини, да ја не бих туговао и губио наду на њено оздрављење. Међутим, она ме тиме тешаше, говорећи у преносном смислу не о телесном већ о душевном здрављу свом. Обрадован тако добром вешћу ја узех храну и мало се одморих.

После тога опет одох к њој, и она поново поче душекорисну беседу, спомињући сва доброчинства учињена њој и целој нашој породици; и велику благодарност за све то узношаше Господу. А ја, наслађујући се њеним речима, помишљах у себи: Када би се овај дан продужио, да бих се што више насладио њеним речима! - Али како дан нагињаше к вечеру, то нас време призиваше к вечерњој служби у цркви. Стога нас болесница отпусти, а сама се стаде усрдно молити Богу. Када сутрадан дођох к њој, вели свети Григорије, ја одмах познадох да ће она свршити: јер видех да су је све телесне силе напустиле; и то ме силно ожалости. Она разумеде моју жалост и стаде ме тешити разноврсним богонадахнутим речима и душекорисним повестима, а сама беше пуна духовне радости: у њој не беше ни страха од смрти, нити икакве смутње, већ велика нада у Бога. У подне она још више изнеможе и престаде разговарати с нама, а стаде молитвом разговарати с Богом, подигавши руке к Њему. Она се мољаше тако тихим гласом, да смо ми једва могли чути. У молитви њеној беху ове речи: "Ти си, Господе, удаљио од нас страх омрти; Ти си устројио тако, да крај овог временског живота буде за нас почетак вечног бољег живота. Ти тела наша упокојаваш сном смрти на кратко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Ти земљано тело наше, саздано Твојим рукама, повераваш земљи као ризници; и то што јој дајеш, опет ћеш тражити од ње, преобразивши наше смртно и обезобличено тело у бесмртно и благољепно. Ти си нас избавио од проклетства и греха; Ти си смрскао главу змије и ишчупао из чељусти њених прогутаног човека. Ти си развалио врата ада и, срушив силу онога који има државу смрти, отворио нам пут ка васкреењу. Ти си дао онима који се боје Тебе знамење, Крст Твој свети, за победу над противником, и за утврђење и очување живота нашег. Боже вечни, Теби се предадох од утробе матере своје; Тебе свом снагом заволе душа моја; Теби и душу и тело поверих од младости своје, - Ти ми пристави анђела светла, да ме води на место светло и прохладно, где је вода одмора и окриље светих отаца! Ти који си уклонио пламени мач што спречаваше улазак у рај, и отворио рај разбојнику што беше распет с Тобом и повери себе милосрђу Твом, помени и мене, слушкињу Твоју, у царству Твоме! јер и ја сам се сараспела Теби, прикивајући страхом Твојим тело моје и свагда испуњујући заповести Твоје. Нека ме она страшна провалија не одели од изабраника Твојих и нека ми завидљивац не препречи пут! Нека се не обрету пред очима Твојим греси моји, које по немоћи природе наше учиних пред Тобом или речју, или делом, или помислом! Прости ми, јер Ти имаш власт отпуштати грехе. Дај да душа моја, свукавши са себе тело, предстане Теби непорочна без греха и прљавштине, и нека буде као кандило пред Тобом!" Говорећи тако, блажена прављаше десном руком својом крсни знак на очима, на устима, на срцу, и са молитвом предаде душу своју у руке Божије. И изгледаше као да је заспала обичним сном: очи беху затворене, уста затворена, руке на грудима прекрштене, и цело тело тако добро одевено да му ништа није требало од руку људских. А ја, гледајући је, плаках горко. Тако исто и монахиње, које дотле задржаваху сузе, бојећи се да плачем не ожалосте своју духовну матер, и скриваху у себи бол срца свога, када видеше да она више не дише, тог часа громко заплакаше и горко заридаше. И једва сам успео после дугог времена да их усаветујем да престану плакати и почну уобичајено појање и молитву. После тога ја их замолих да на кратко време изађу из собе, а ја остадох поред покојнице са неколико њих, које јој за живота беху ближе и служаху јој; међу њима беше једна, по имену Вестијана. Она беше сенаторског рода, и, удавши се, поживе кратко време у браку, јер јој муж убрзо умре. Оставши удовица она се не хте по други пут удавати већ презре славу, богатство, лепоту и уживања овога света и оде к блаженој Макрини, и у њој нађе нежну чуварку свога удовиштва. И проведе поред ње много година, монахујући добро. Тој Вестијани ја рекох: Треба сада ово мртво девичанско тело обући у чисте хаљине. - Вестијана се обрати питањем другој монахињи, Лампадији: Шта је наредила духовна мати наша односно свога погреба? - Расплакавши се, Лампадија одговори: Кончина ове преподобне матере наше украси се чистим животом, а телесне украсе, као што у временском животу не требаше, тако не уготови ни за свој погреб. Ево суре власенице, ево искрпљене расе, ево старе мандије, ево подераних сандала, - то је сво њено богатство, и ништа нигде није сакривено, ни у сандуку, ни у ризници: јер у ње беше ризница и скривница - небеска обитељ, тамо она све своје положи, а на земљи не остави ништа. Тада, вели свети Григорије, рекох тим монахињама: Ја имам код себе ново одјејање, које сам спремио себи за погреб; хоће ли јој бити по вољи, ако је оденемо у то моје одјејање? - Монахиње ми одговорише: Да је жива, она ни онда не би одбила твој поклон, јер те је веома поштовала и волела: поштовала као архијереја, волела као рођака; а и уопште, што је братовље није туђе сестри. - Ја онда послах да донесу моје погребно одјејање и наложих Вестијани и Лампадији да покојницу обуку у њега. Облачећи чесно тело свете Макрине, Вестијана скину са њеног врата гвоздени крст и гвоздени прстен, на коме бејаше изображен крст, и рече ми: Ето какав накит ношаше о врату невеста Христова! - Тада ја узех себи прстен, а Вестијани дадох крст. При томе она ми рече: Добар си део изабрао себи, оче, јер се у том прстену налази частица од животворног дрвета часног крста Господњег. - Затим ми она опет рече: Погледај, оче и ову чудесну ствар! - И откривши мало прса покојнице, она ми показа на телу њеном ожиљак од некадање ране и исприча ми оно што беше лично чула из њених уста: Када блажена живљаше још код мајке, на овом месту појави се у ње љута и неизлечива рана, коју је требало да оперишу и лече искусни лекари; иначе она се имала раширити по целом телу, коснути се самога срца и изазвати смрт. Мати ју је саветовала да рану покаже лекарима и да је они лече, јер је лекарска наука дата од Бога ради исцељивања људи. Но њој беше врло неугодно да допусти да мушке очи гледају њена обнажена прса и да је лекари додирују. И она одлучи, да радије трпи опаку болест, па чак и умре, него да се покаже лекарима. А једне вечери, када по обичају свом услужи матер своју рукама својим, она се повуче у молитвену одају, затвори се у њој и проведе сву ноћ на молитви, правећи метанија и заливајући земљу сузама, просећи исцељење од самога Бога, истинског Лекара душа и тела. Затим, узевши са земље прах, оквашен сузама њеним, стави га на своју рану. Сутрадан пак, брижна мати је стаде просто преклињати да допусти лекарима да је лече. Она на то рече: Мајко моја, за моје исцељење довољно ће бити да ти руку своју положиш на моју рану и начиниш крсни знак над њом. - И када мати завукавши руку своју у њена недра, напипа болесно место и прекрсти га, она не нађе рану: јер се Божјом силом исцели болест, и рана и болови ишчезоше, само на месту ране остаде мали ожиљак да подсећа на чудо Божије. То Вестијана исприча, а свети Григорије записа. Он исто тако опширно описа и погреб блажене Макрине, што ћемо ми укратко изложити.

Мртво лице свете Макрине беше толико лепо, да оно сијаше неким чудним зрацима. На погреб њен слеже се силан свет, ни од кога позван, већ самим Богом сабран. Дође и епископ тога краја Араксије са целим свештеним сабором. Сви наглас плакаху; народ се силно тискао, старајући се да се дотакне ковчега са моштима светитељкиним; и услед тог тискања једва донеше ковчег до гроба. Блажену положише у гроб њених родитеља, поред моштију њене матере: јер она беше тако наредила, да заједно почивају тела оних које заједно проведоше живот. Од чудеса свете Макрине спомиње само једно свети Григорије, њен брат и писац њеног житија. И то ово чудо: за живота свог преподобна даде иецељење једној девојчици, слепој на једно око, и то пољубивши јој болесно око. Јер од пољупца светих уста њених нестаде болест, и око стаде видети јасно. А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово: "Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове". Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://spc.rs/sr/news///11481.prepodobna-makrina.html

Лк. 19:1-10

1. И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега.
2. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старјешина цариника, и беше богат.
3. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста.
4. И он потрчавши напред, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође.
5. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме.
6. И сиђе брзо; и прими га радујући се.
7. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека.
8. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.
9. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов.
10. Јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено.

„И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је Он, а не могаше од народа, јер беше малога раста (Лк. 19; 3). И не само да је био малога раста, него је био и далеко од Исуса. Да је био у Његовој близини, он, иако малог раста, не би био лишен гледања Његовог лица. Ја мислим да га је божанствена сила Исусова на неизрецив начин привлачила и подстицала да Га следи. Он је тежио Христу, јер је имао добру нарав и душу пријемчиву за врлину. Због тога је ватрено желео и тежио да види Исуса. То му, међутим, није допуштала божанствена сила, као човеку који се предао стварима које су противне Христовом начину живота, односно, служби цариника и богатству. Мислим да еванђелиста изражава и неко чуђење везано за њега, јер је рекао: И гле, човек звани именом Закхеј, као да самим тим каже да је био у мрежама зла. Он беше старешина цариника, и беше богат. Израз “човек звани” употребљава се за изузетне и људе достојне да се помену. То што при том помиње име тог човека говори у корист оваквом тумачењу, јер није припадао оним људима за које Давид каже: Нећу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 15; 4). То што еванђелиста сведочи да он није био само цариник, него старешина цариника и услед тога богат човек, показује да се истицао својом злобом. Како је Закхеј био ниског раста и није могао да види Исуса, каже да се попе на дивљу смокву да Га види, јер је требало поред ње да прође (ст. 4). Погледај колико је силна његова жеља и на основу тога закључи о начину на који је поступио: иако није могао да се пробије кроз гомилу, он се није повукао или, боље речено, повукао и побегао, али не од своје жеље, него од гомиле, него се, потрчавши напред, попео на дивљу смокву која је расла поред пута, да би одатле видео Жељенога.“

Свети Григорије Палама

извор

Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи (рођен у Крушевцу 1377; умро у Главици код Крагујевца 1. августа 1427) био је син и наследник Светог српског кнеза Лазара Хребељановића, погинулог у бици са Турцима на Косову (1371—1389). Владао је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота српског.  Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса.

Деспот Стефан Лазаревић је умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Није имао деце. 1426. год. на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника.

Животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице, Константин Философ, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света три младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ.

Подигао је дивне задужбине, манастире Манасију и Каленић и био заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Приликом обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља Жигмунда.

Упокојио се у Господу 1. августа (19. јула) 1427. године. Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 1927. године и слави га 1. августа (19. јула).

Житије Светог и благоверног Стефана Високог, деспота Српског

https://mitropolija.com/2025/07/31/sveti-stefan-visoki-despot-srpski/

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. „Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима“.[1] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355. г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335. године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389. г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу („Љубвестан“).[2] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[3]

Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371. године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше „друга мајка“ и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“, би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих – син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.[4]

Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића;[5] другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића – Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније.

Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389. године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15. јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа.

После Косовске битке, која би на Видовдан 15. јуна 1389. године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом,[6] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391. г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама).

А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. „Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје.“[7] У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и „узе на се ревност мушку“, те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, „у којима се је тешко снаћи“, она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402. г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила.

О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: „Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање“.[8] Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: „А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела“.

Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту „за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире“.[9]При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393. године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке.

Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон,[10] њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98. године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392. г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395. г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати „Раде Неимар“ (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 1402-5. г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа.

Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393. г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: „Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља“. На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше.

У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393. године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице – Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397. г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи „други ктитор“ њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: „Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!“ Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: „Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар“. Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота.

Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: „А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју“. Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?“ Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417. године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521. године.[11]

Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: „Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399. индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин“.

После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402. године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима.

А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11. новембра 1405. године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена.

Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин.

Житија Светих  – Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

——————————————–
[1] Тако за њу стоји у најстаријем животопису Св. цара Лазара, познатом под називом „Помен св. блаженог кнеза Лазара“ (из 1392. г.).

[2] Неки пак мисле да је реч Љубостиња изведена од речи „љубопустињски“ (грчки: φιλερημος).

[3] Спомен Св. Лазара слави се 15. јуна; тамо видети о њему опширније.

[4] Његов свети спомен слави се такође данас (види напред).

[5] Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Ђурађ касније беше последњи деспот Српски.

[6] Слави се 15. јуна.

[7] Константин Философ ово износи у „Житију Св. Стефана деспота Српског“, које он написа.

[8] Ово пише патријарх Данило III (1392-98. г.) у свом „Похвалном слову кнезу Лазару“.

[9] Јеврејка Јестира била је у Старом Завету дата за жену незнабожном цару Артаксерксу и тако је много помагала свој народ (в. књигу о Јестири).

[10] Његов свети спомен 15. јуна, када је и спомен Св. Јефрема патријарха.

[11] Опширније о Св. Петки видети под 14. октобром. Опис преноса моштију Св. Петке из Бутарске у Србију дао је споменути Григорије Цамблак (око 1404. г.).

https://mitropolija.com/2025/07/31/spomen-svete-matere-nase-evgenije-efrosinije-srpske-carice-milice/

Онај ко је пажљиво читао поуке Светих Отаца Цркве, сигурно је приметио да се у овим учењима највише говори о покајању, смирењу и плачу пред Богом због својих грехова. Оци су о томе тако много писали да се готово на свакој страници у књигама Светих Отаца може наћи слична поука. Међутим, ма како чудно то било у наше доба Хришћани највише занемарују, унакажавају и нарушавају управо ово учење, овај најважнији закон духовног живота. И то није случајно! Овај век иде ка свом страшном крају и приближава се време свеопштег одступништва од истине, време када ће ђаво и свеопшта прелест завладати светом, и зато се људи све више заглибљују у своје страсти, падајући у све могуће грехове и заблуде.

Прва, пак, болест века овог јесте гордост и баш она највише подиже своју главу. Апостол Павле је јасно прорекао да ће у последња времена људи бити: „Самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2. Тим. 3, 25). И већ сада сваки духовник који се труди да помогне верницима, који долазе код њега да би исцелили своје душевне болести, зна како је то данас сложен посао, како су се ове болести дубоко увукле у људске душе, како су сви од најмањег до највећег обузети безумном гордошћу, сујетом и самољубљем, како су говорљиви, охоли, увредљиви, како су сви својевољни, непокорни, непослушни и неповерљиви. А ово је најтеже у духовном животу. Сада већ ретко ко верује својим наставницима, свако више слуша свој разум, људи се духовницима обраћају само привидно, само зато што је то уобичајено, а у ствари се у свему ослањају на себе.

Уопште, врло је жалосна слика садашњег духовног живота и ако би је видео неко од древних Отаца својим очишћеним погледом вероватно не би издржао овакав призор и горко би заридао због наших душа. Тако је Пахомију Великом, који је живео још у четвртом веку од Бога било дато виђење о томе како ће живети последњи монаси. После тога он је дуго плакао, патио и одбијао да једе (из Житија преп. Пахомија по црквеном календару се слави 15. маја). Међутим, ми смо се толико навикли на ову ситуацију да уопште ни не видимо своју несрећу.

Многе страсти се данас тако отворено шире у хришћанској средини, према њима се људи односе као према крајње невиним па, чак, и забавним цртама карактера, нико их се не ужасава, не спречава их, мада многи од ових „несташлука“ директно убијају душу и сеју духовну смрт око оног ко испољава дату страст и њоме заражава друге. Из тако јадног стања, због напуштања правилног учења Отаца Цркве, због одсуства искусног и пажљивог пастирског надзора над верницима, дешава се погибељно одступање од спасоносног пута, и то се наравно, пре свега огледа у томе да Хришћани губе (или не налазе) истински дух покајања, правилан поглед на своју греховност, на свој пад. Простије речено: не знамо ко смо ми заиста, у каквом смо односу према Богу, какви смо пред Њим, колика је Његова величина и каква је наша греховна ругоба. Ово знање даје Православље! Сама ова света реч већ много говори: право славити Бога, односно правилно и тачно схватати величину, славу Божију, достојно овој величини изражавати хвалу, славословити Сведржитеља, Творца неба и земље, свега видљивог и невидљивог. Међутим, ово знање је нераскидиво повезано са правилним и тачним схватањем нашег сопственог пада, ништавила и недостојности и да са страхом изговарамо Име Божије. Непрестано величање Бога и непрестано смиравање себе – то је Православље! Наша гордост, наш горди разум ће, ако не почнемо одмах да га обуздавамо и газимо као што Архангел Михајло на иконама гази змију-сатану – по речима Св. Теофана Затворника – обавезно покушати да унакази овај правилан поглед на себе и да нам представи наш пад као не тако дубок, а наше добре особине много лепшим и поузданијим него што то оне стварно јесу. Отуда и проистиче одвратна извитопереност духовног вида, наше духовно око се помрачује, а у души настаје паклени бездан. Колико је несреће ово проузроковало!

Ако се пажљиво анализира учење свих јеретика и расколника може се видети да је код њих највише одступања у погледу покајања и у погледу тога како Бог гледа на наша срца, колико је према нама строг и колико снисходљив. Тако римокатолици мисле да се спасу само спољашњим добрим делима без очишћења дубина срца. Протестанти, насупрот томе, сматрају да је довољна само вера, а да дела покајања нису важна, да је све наше грехе искупио Исус Христос на Крсту: само веруј и своју веру исповедај речју и то је довољно. У том смислу се све више и више шире одступања од правилног схватања тога ко смо ми, како треба да живимо да бисмо стекли милост Божију и шта је неопходно за спасење.

Пут духовног живота је необично сложен: као што, на пример, није једноставно научити се сликарству или музици: колико је труда потребно за то, знања, навика и разних вежби, при чему се многе навике у уметности развијају некако интуитивно, оне се, чак, не могу јасно изразити или схватити разумом. Притом још много тога зависи од учитеља, од школе. Али, зар духовни живот није сложенији, није ли тајанственији? Овде је велика тајна, овде је готово све невидљиво. Па то је наука над наукама и уметност над уметностима! Како човек у духовном животу може да се прихвати посла нагло, уображено, да се по неком нејасном зову душе предаје власти неких непознатих осећања, да суди о својим покретима и расположењима само по укусу који они производе у нама.

У духовном животу су и опасности много ужасније, овде се не може изгубити углед и имовина као у бављењу уметношћу, овде се губи живот и вечност. Овде се среће веома снажно супротстављање злих сила – и унутар нас и споља; овде онога ко иде, на путу срећу поквареност непријатеља, лукавство за лукавством, замка за замком. И ето болне слике: велико је мноштво прелешћених Хришћана. Многи од њих силазе са ума, чине страшне поступке, проповедају небулозе. То је зато што су људи данас почели да извитоперавају и заборављају истинско светоотачко, православно и смирено учење, те се овакве обмане данас прихватају као нормалне „духовне“ појаве. Чак се и разноразни заноси, лажно ревновање и фанатизми, засноване на таквој самообмани, прихватају као „деловање благодати“ и сматрају за плод „препорода вере“, почетак „Новога доба“.

архимадрит Лазар Абашидзе

извор

За царовања безбожног Јулијана богоодступника[1] диже се љуто гоњење на хришћане као вихор и олуја, и узнемири сву васељену. У целој царевини римској, по свима областима и градовима би објављено царево наређење, да се хришћани свакога племена и народа, обадва пола и свакога узраста, без милости стављају на разне муке и предају горкој смрти. Оваквим неправедним наређењем богомрски цар уништи праведне законе и зали сав исток и запад немилице проливаном крвљу хришћанском, пламтећи гневом и непријатељством против Христа и Његових слугу.

Разашиљући свирепе игемоне у разне области и градове да муче хришћане, он посла у град Доростол, што је у Мизијској области, немилосрдног мучитеља по имену Капитолина, крволока и идолољубитеља. Стигавши у споменути град, он прво оде у идолски храм и принесе жртве демонима клањајући се њиховим бездахним идолима. Затим идућег дана он изађе на судиште, које се налажаше на тргу, седе на високи престо осионо и страшилно на страх хришћанима, објави царево наређење, па стаде марљиво распитивати има ли у граду који противник богова и исповеда ли ко хришћанску веру. Грађани му са заклетвом тврђаху да у њиховом граду нема ниједног таквог и да се сви клањају боговима и свакодневно им приносе жртве. Чувши то, игемон Капитолин се веома обрадова и позва све виђене грађане к себи на обед, рекавши: Пошто видим да усрдно служите боговима отачким, то треба данас да заједно једемо, пијемо и повеселимо се.

Међутим, у том граду беше један потајни хришћанин по имену Емилијан, роб једног угледног одборника градског, човека честитог, идолопоклоника. Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим.

Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. – Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене, јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!

Они онда оставише сељака, бесно зграбише Светог Емилијана, па га одведоше к игемону бијући га и злостављајући га. А игемон, севши на обичном судишту пред народом и угледавши приведеног к њему Емилијана, упита грађане: Ко је овај? – Грађани одговорише: То је злотвор, који поразбија богове и пообара жртвенике. – Препун гнева, игемон се оштрим речима обрати грађанима: Ви рекосте пре да у вашем граду нема ниједног противника богова; а ево, такав се нађе благодарећи вашем нехату. За ту кривицу ви имате дати у царску ризницу литру злата.

Рекавши то грађанима, игемон се окрете к блаженом Емилијану и стаде га јаросно испитивати: Реци нам, безбожна главо, како се зовеш? – Храбри јунак Христов одговори: Ја сам хришћанин. – Још беснији, игемон повика: Кажи нам име своје, о свепогани! – Мученик одговори: Родитељи моји назваше ме Емилијаном, а Христос, истинити Бог, удостоји ме да будем и да се називам хришћанин. – Игемон га упита: Реци, непобожни човече, ко те наговори да бесмртним боговима нанесеш увреду? – Христов слуга одговори: Бог и душа моја наредише ми да полупам бездахне кипове које ви називате боговима, да бисте сви сазнали да су они без душе, глуви и неми, да немају разума, већ су камење и дрво безосећајно. Знај дакле, ја не нанесох увреду истинитоме Богу који је све створио, него наружих лажне богове ваше који ништа створили нису већ су сами начињени од вас, и њих побацах на земљу, да би пропали занавек. – Игемон га на то упита: Јеси ти сам поразбијао богове или је још неко био с тобом? – Светац одговори: Сам ја уз помоћ Христа мог поразбијах у прах идоле ваше, и ногама изгазих жртве и светњаке њихове; и ни један ми не могаде одмаздити за увреду, нити се отети из мојих руку, јер су немоћни и без осећаја. Такви будите и ви који их правите, и сви који се уздају у њих!

Бесан од једа, игемон нареди да слугу Христовог свуку и бију. Када мученику свукоше одело игемон га упита: Кажи нам, кукавче, ко те наговори да поразбијаш богове? – Светац одговори: Ја ти већ једном казах, и опет ти кажем, да нико други сем Бог и душа моја наредише ми да то урадим. – Тада игемон нареди слугама: Повалите га и бијте снажно, да би сазнао да му дрскост помоћи неће и да га нико не може избавити из мојих руку.
И стадоше жестоко бити мученика. А када мученика толико бише да се земља обагри његовом крвљу, игемон га упита: Реци, осуђениче, ко те наговори да учиниш онај злочин? – Бијен, мученик одговори: рекох ти да ми Бог и душа моја наредише да то учиним, и ти ми још не верујеш; уствари, ја учиних не зло него добро, јер посрамих беса а прославих Бога. – Игемон онда рече слугама: Окрените га и бијте га по стомаку и грудима, јер је охол и оглушио се о царске законе.

И немилице бише мученика дуго. Затим игемон нареди да престану бити мученика и упита га: Јеси ли роб или слободњак? – Мученик одговори: Роб сам градоначелников. – Игемон се онда наљути на градоначелника, господара Емилијановог, што држи код себе таквог роба, противника богова и непокорног царском наређењу, и наложи му за казну да у царску ризницу да литру сребра, а мученика осуди на сажежење.

Слуге и мноштво народа одмах дохватише светог мученика, изведоше га ван града, па на обали реке Дунава наложише велики огањ и бацише мученика у њега. Пламен огњени окружаваше светитеља, али га не додириваше: затим се надалеко разли унаоколо и сагоре све незнабошце које достиже, а друге опече веома, док остали једва утекоше. Потајни пак хришћани који беху међу народом не добише никакве повреде од огња, иако пламен досезаше до њих. Свети мученик стајаше у огњу, окренут лицем на исток, ограђујући себе крсним знаком и благосиљајући Бога. Пошто се помоли колико је хтео, он рече: Господе Исусе Христе, прими дух мој! – Рекавши то, он леже и усну у Господу када се огањ већ гасаше.[2] Тело његово ни најмање не беше повређено од огња, чак му се ни власи не опалише.

Они пак од грађана који тајно држаху хришћанску веру, одоше к игемоновој жени која такође беше потајна хришћанка, испричаше јој све о светом мученику и усаветоваше је да измоли од мужа да се погребе мучениково тело, на чудесан начин недарнуто огњем. Она умоли мужа и он допусти да се слободно узме тело мучениково. И верни га узеше, обавише платном с мирисима и чесно погребоше на месту званом Гизидина, удаљеном од града три попришта.[3]

Свети мученик Емилијан пострада за Христа осамнаестог јула, у петак, од игемона Капитолина; за владања над Римљанима и Грцима Јулијана Отступника, док над нама царује Владар наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/30/sveti-mucenik-emilijan-2/

Христос је исцељивао све људске болести. Бог је љубав, и Он чини добро свим људима без изузетка, захтевајући од човека само жељу и веру. Али и вера је такође – дар Божији; стога човек треба само да пожели, треба да има унутрашњу спремност да прими благодат и да поверује. Зато је потребно тражити милост Божију.

Дакле, Господ не суди по спољашњости, не оцењује спољашњу религиозност људи. Као отац који љуби, Он чини добро свима, исцељује сваку болест, помаже у свакој невољи.

Ми то видимо и из данас прочитанога: Он је исцелио и двојицу слепаца који су Га молили за милост, и бесомучника. Слепци су били сасвим свесни свог јадног положаја, пришли су Христу и затражили да их помилује.

Ове речи – „помилуј ме“ и „милост“ – имају огромну силу. Уопште, у речима постоји сила. Не треба мислити да су речи мртве, не! У њима увек постоји неки дух. У речима „милост“ и „помилуј ме“ садржана је страшна сила. Зашто? Зато што, ако тражим милост Божију, ако молим за Његово милосрђе, ја самим тим признајем своју немоћ и сведочим о свом поверењу у силу Божију. Кажем Господу: „Ја сам пораз, а Ти – победа; ја сам слабост, а Ти – сила; ја сам болест, а Ти – здравље; буди милостив према мени!“

Такав однос може се назвати молитвеним, и управо тако треба да се односимо према Богу. Такво унутрашње расположење обликује у нама и одговарајући начин понашања. Јер молитва није просто стање у коме се треба приближавати Богу, како бисмо Му описали своје потребе или расположење своје душе. То је начин деловања, то је постојано свакодневно кретње напред, које треба да нам постане једнако природно као дисање.

Може ли онај ко за себе осећа да је слаб, беспомоћан, несрећан – и ко свим срцем тражи милост Божију – да буде суров према своме брату? Молитва нас смекшава, учи нас да будемо осетљиви, снисходљиви, попустљиви (наравно, ако је реч о правој молитви). Молитвено духовно расположење пред Богом учи нас одговарајућем односу према човеку. Постајемо нежни, саосећајни, пажљиви. Молитва у нама износи на видело способност да осећамо срцем, да прихватамо другог човека и саосећамо са њим.

Ми смо постали тако немилосрдни управо зато што се не молимо, а не зато што смо некакви нарочито безосећајни злотвори. Без молитве човек је мртав. С тачке гледишта биологије он наравно живи, али заправо се само бесциљно мота тамо-амо, гунђа, јадикује и тражи потврду да је једино он у праву, а да га сви око њега само неправедно нападају (наравно, такву потврду не налази). Човек постаје истински праведан у милости Божијој, а оправдава нас само присуство Божије у нашем животу, само осећај његовог присуства.

Ако Бога у нашем животу нема, осећамо се несрећно, постајемо свесни да смо у криву, али хоћемо да се оправдамо, и зато непрестано гриземо или сами себе, или просто оне који нам падну под руку. У најбољем случају просто кукамо онима који нас окружују, укључујући и Бога, жалећи се на живот.

А шта нас исцељује? У чему се састоји наше покајање? Шта нам даје унутрашњу равнотежу? Молитвено стање. То је вапај слепих: Помилуј нас, Исусе, сине Давидов! (Мт. 9, 27)

Наш положај је ужасан, пали смо и немоћни? Немојмо претерано осуђивати себе због тога. Осуђивати себе због грехова – то је испразно губљење времена и својеврсни егоизам. Постоји кудикамо важније дело: да одмах од свег срца почнемо да молимо Бога за милост, полажући сву своју наду на Њега. То ће бити духовни поступак. Нећемо одустајати од свог живота. Нећемо се заустављати, нећемо сами себи затварати тај спасоносни пут на коме можемо да окусимо милост Божију.

И шта онда? Шта нам даје то спасоносно решење? Господ исцељује слепе. Одмах се ту појављују фарисеји. Шта су они рекли? Шта су учинили, уместо да прославе Бога и обрадују се због своје исцељене браће? Уместо да прославе Христа рекли су: „Овај? Па Њему просто помажу демони! Он је господар демона, наређује нечистој сили, а она исцељује болесне“.

Видите? Није важно шта се догађа у нашем животу, него каквим очима на то гледамо. Злом оку и добро изгледа лоше, а лоше га мами и привлачи. Онај чији је поглед просвећен Богом и у лошем види благослов. Ово – и ништа друго – може да послужи као показатељ нашег духовног стања.

Један свети је говорио: „Добром ће човеку све бити добро“ онај ко се научио да има добру мисао, све у свету види као дивно. „А злом ће све бити зло“. Заиста, човеку који има зао ум све на свету изгледаће гнусно. Ко је ђаво? Шта је бесомучност? То је оно што лепо чини накарадним. А Бог, ко је Он? И шта је то љубав? То је оно што грдобу цени тако високо, као да је нешто дивно.

У чему се састоји коначни циљ нашег постојања? Многи сматрају да човек треба да буде брз, енергичан и предузимљив, уједно још и упоран и устремљен према циљу. Он треба да доноси поуздане и објективне закључке, да мисли прецизно и јасно. Такав човек је, кажу, здрав, а други су – убоги, некакви богаљи. Но, онај ко тако мисли – сам је духовно болестан.

Какав треба да буде духовни човек? Он сам има наду и дарује је другима. Ето какав треба да буде духовни поглед на ствари, просвећени поглед: треба видети грешника, и давати му наду; треба видети изопаченост, и у њој примећивати скривену лепоту; увек треба изналазити још једну могућност – и за брата, и за нас саме.

То је онај пут који је изабрао Господ. То је наш циљ. Ако код себе примећујемо навику да се жалимо, ако смо незадовољни животом, ако осуђујемо – све су то обележја нашег пада.

Чак и да схватамо брже од свих, чак и да и у глави имамо прави компјутер који обавља хиљаду операција у минути – тај ум припада аду, он је проклетство, а не благослов. Боље је да будемо мали, сасвим безначајни људи, али да у нама живи нада, да се радујемо, да доносимо радост сваком човеку, и да не очајавамо ма шта се догодило.

Такав „ум“ је права ступица, јер не оставља места за духовно просвећење. Хајде да се одрекнемо таквог ума, да распнемо своју мисао, хајде да постанемо неразумни, мали, ништавни. Хајде да будемо тамо где треба да будемо – код ногу нашег Спаситеља. Хајде да се бацимо пред ноге Његове и да тражимо Његову милост. Потребно је да схватимо: не можемо да се спасемо зато што нешто вредимо; спасава само околност да постоји Неко Свемогућ, Ко нас воли. Та љубав просвећује наше срце. Она га испуњава светлошћу. Ми видимо изопаченост у нашем брату, али кажемо – он је диван. Видимо наказност али говоримо о лепоти која је скривена у њему. Видимо како је ниско пао овај свет, али не кажемо: „Свет је пропао“. Кажемо „Свет је у безизлазној ситуацији“ – дакле, и близак Богу.

Онај наизглед хришћански али потпуно нездрави приступ који свуда види антихриста, зло и грех – то је у извесном смислу демонско стање, потпуно страно Духу Светом. Како човек Божији треба да гледа на то? „Па да, свет је наравно ишчашен. Ситуација је сасвим безизлазна, али то значи да је избављење близу“.

Шта нам је онда чинити? Научи да свет видиш управо тако – духовно. Како то научити? Потребно је надати се. Да ли смо у нејасној ситуацији? Не! Човек Божији говори: „Ја сам у непријатној ситуацији, али и даље сам жив. Дакле, још могу да се радујем, још имам наду, ма колико да сам грешан! Нада постоји не само у мени, него у сваком човеку, док је жив“. Чак и када видимо човека који греши на самом прагу смрти, немојте да заборавимо: за њега још постоји нада. Шта нам пружа спокојство? Шта нам доноси мир? Нада. Упркос свим нашим гресима – нада! А бесомучност? Бесомучност је – бити у Цркви и говорити: „Ах, спасења нема! Ах, сви смо пропали!“ Наравно, сви пропадамо, али љубави Божије је довољно да бисмо се ипак надали, да бисмо ипак веровали, да бисмо ипак имали поверења у Бога.

архимандри Варнава (Јагу)

https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-varnava-jagu-uprkos-svim-nasim-gresima-nada-postoji/