Господ Исус Христос, пре 2 хиљаде година, поставио је пред људе идеал савршенства: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески!, што људима делује недостижно, нереално и претерано – све док га лично не почну примењивати. Владика Николај Велимировић је на ову људску дилему – како је могуће чинити добро онима који нас мрзе, када је то супротно људској природи, одговорио овим речима: „Никада не бисмо поставили то питање да нисмо покушали бар једном у животу да учинимо неку доброту особи која нас мрзи“. Дакле, само лично искуство, лични труд, може донети плод и одговор човеку на иначе увек апстрактно питање о могућностима људског савршенства, по мери и висини раста Христовог.

Ствари нису другачије када је у питању питање људске толеранције према другим људима, посебно према онима друге вере, националности, расе и идеолошког уверења. Као што је лако „бити добар чинећи добро“, тако је релативно лако кретати се у кругу људи са истим верским или политичким или неким другим уверењем. Лично искуство, лична борба почиње када наши родитељи, или наша деца, наши рођаци, или наши пријатељи, наше колеге са којима свакодневно радимо имају различита, понекад чак и потпуно супротна уверења, мишљења, погледе на живот и понашање.

Зашто често чујемо да су хришћани, и не само хришћани, већ и верници других монотеистичких религија (јудаизам, ислам), изузетно нетолерантни према свима онима који не верују као они, и да је истинско стрпљење одувек била карактеристика која је одликовала све азијске религије (посебно будизам и браманизам)? Ако површно погледамо двeхиљаде дугу историју ратова у хришћанском свету и многе примере израженог фанатизма, не само међу појединцима такозваних хришћана, већ и у хришћанским црквама (посебно онима на Западу), које су своје противнике прогониле „огњем и мачем“, морали бисмо се сложити да стрпљење, посебно религиозно, никада није била јака страна хришћанства кроз векове, па све до данас.

Не тражећи по сваку цену оправдање за ову чињеницу, желео бих да вас подсетим да је хришћанство било и остало млада религија и да је само Господ Исус Христос, јединствен међу осталим верским учитељима у светској историји, завршио своју мисију на земљи још млад, у 33. години живота.

Иако је Исус Христос више пута истицао да Његово Царство није од овога света и да човек треба да стекне на земљи само она добра која би му могла послужити на небу, Он не одбацује овај свет као дело неког нижег божанског бића, или слепих природних сила, подложних неизбежном закону вечне промене и пропадања. Исус Христос је, заправо, својим животом и учењем потврдио старозаветно јеврејско веровање, према којем је Бог „из ничега“ створио свет и сва жива бића, благосиљајући њихово умножавање на земљи. Стога, сваки хришћанин, чак и када не признаје да је anima naturaliter christiana, дубоко у свом бићу носи потребу, рекао бих подстицај неке врсте духовног „генетског програма“, кроз самоусавршавање и тиме исправљање првородног греха, да исправи и усаврши друштво и природу. Зато је хришћански мислилац са западне хемисфере, Карл Густав Јунг, могао да дође до концепта који је назвао „процесом индивидуације“, што у основи не значи ништа више од спонтане и веродостојне потребе хришћанина за самореализацијом, индивидуално и лично, са крајњим циљем да то своје „ја“ из љубави и слободне воље преда Христу у себи. Самоусавршавањем кроз достизање Христа у себи, хришћански подвижник (чак и када није монах) неизбежно побољшава и усавршава околину, породицу и друштво са којима и у коме живи.

Ревност и жар са којима се Христос поверио Богу, потпуно се предајући Његовој вољи, вековима су били пример и узор у хришћанској историји, како за појединце, тако и за хришћанске цркве, да и оне тако делују у животу: активно и борбено, доносећи „огањ на земљу“, и њиме стварајући истинску историју. Зашто је та ревност за Бога Христова тако често и трагично изродила у фанатизам међу такозваним хришћанима, који се нису прво очистили „огњем“, да би деловали међу људима очишћеним и просветљеним љубављу, већ је та небеска ватра врло брзо и лако постала крвави мач који је секао све „невернике“ и „расколнике“? Немам други одговор, барем за сада, осим психолошког: тамо где се многи благодатни дарови дају веома страственом, снажном и чврстом у вери појединцу, или чак целом народу, постоје и многа демонска искушења, зле страсти и грех сваке врсте. Прихватањем хришћанства, свака особа појединачно, као и сваки народ који је крштен крстом, преузели су на себе тешку и велику одговорност: да носе крст Христов, али да га не намећу другима.

Дозволите ми да се још једном вратим на хитну људску потребу за стрпљењем. Разноликост међу људима увек збуњује, плаши, чини нас сумњичавима и затворенима за другачије и непознато. Често несвесно се питамо чему толико религија, начина веровања, понашања, обичаја, језика, раса, народа! Како би лепо било када би сви били православни, или католици, или муслимани, или комунисти! Али зашто онда – питам се – толико разноликости у природи, у биљном и животињском свету Земље? Одакле долази толико различитог цвећа на ливади, све једно поред другог, што задивљује наш поглед и наша осећања када смо у природи? И колико различитих станишта постоји „у кући нашег Оца“, у Универзуму, у милијардама соларних система!

Колико пута треба да читамо изванредну Прву посланицу Светог апостола Павла Коринћанима (посебно поглавља 12. и 13.), у којој нас велики апостол хришћанства увек изнова опомиње да су дарови различити, али је Дух један те исти , и да у Телу не треба да буде борбе, него да се удови подједнако брину једни о другима , јер смо Тело Христово и појединачно удови !

Стога, чини ми се, треба увек изнова да трагамо за сличностима и јединством у различитости; то је Божји план који се опажа у свим живим бићима, то је Гетеова пословица, заправо, то је Свети Дух који дише где му је воља .

Када откријемо Јединство у мноштву, у нама више неће бити страха и збуњености, већ одушевљења и слављења Творца, који се тако богато излио у све видљиво и невидљиво. Наша нетрпељивост, понекад појачана до тачке страшног фанатизма, произилази из наше слабости и страха. Стога је Виктор Франкл потпуно у праву када каже: „Вера не сме бити крута, већ чврста. Крута вера чини човека фанатиком, а чврста вера чини човека толерантним.“ Или, како је написао други хришћански мислилац: „Немојмо проповедање Јеванђеља учинити предметом нашег себичлука и увек поштујмо савест других. Учинићемо највише за Божје дело у свету ако смо заиста искрени према свима које је Бог поставио на наш пут, без обзира на њихова уверења. Манифестација Царства Божјег је превише свето и превелико дело да бисмо се усудили да у њега мешамо личне амбиције, као и жељу да другима наметнемо своје мишљење. Најопасније је сматрати себе бољима и већима од других.“

Што више ширимо своја срца у љубави, нади и вери, са Христом у нама – али након што прво упознамо своје хришћанско порекло, а затим и своју хришћанску националност, тако да нас заиста осени Свети Дух – пре и више ће се у нама учврстити разумевање разноликости света и разноликости веровања народа. Управо разумевање те разноликости, у љубави и из љубави, може нас заиста проширити до „мере раста пуноће Христове“.

Владета Јеротић

извор

Одговори архимандрита Рафаила Карелина на питања верника и одабране поуке из његових књига:

Гнев се дели на неколико видова. Први је бес. Бесан човек је попут огња. Тај незадрживи гнев до те мере завлада човеком да се понаша као лудак. Други вид гнева је злопамћење. Такви људи не могу дуго да забораве увреду. То је најстрашнији и најопаснији вид гнева и срце таквог човека као да се претвара у змијско легло. Други видови гнева су мржња, увредљивост и претерана сумњичавост – кад човек у свему, у свакој речи, види некакве смицалице, прекор, алузије и подсмех. Један богослов је рекао да такав човек личи на бомбу напуњену прљавштином и да је довољно да будете неопрезни кад поред ње пролазите, па да експлодира и све око себе запљусне страшним смрадом.

Како треба да се боримо против гнева? Јован Лествичник нас поучава: „Као прво, кад у срцу кипти гнев, не треба да започињемо никакве разговоре и објашњења. Треба прво да се смиримо, да угушимо гнев у свом срцу, а то можемо само ћутањем.” Он исто тако саветује да се у таквим тренуцима присетимо добрих особина тог човека, баш зато што нам се у тренуцима гнева чини да је тај човек стециште сваког зла и порока. Треба да се сетимо свега доброг што нам је учинио и свих његових добрих дела, али и својих грехова и тада ће се наш гнев стишати. Свети Оци саветују да се пре но што било шта кажемо у себи помолимо. Уколико нисмо у стању да ћутимо и имамо потребу да одмах одговоримо, ипак прво треба да у срцу изговоримо Исусову молитву тридесет три пута и тек након тога да одговоримо.

Дакле, победа над гневом пре свега је победа над језиком. Тек након тога долази друга етапа, етапа на којој се боримо с гневним мислима.

✦ ✦ ✦

Да бисмо се изборили са својом гордошћу и гневљивошћу треба да изменимо свој однос према свету и другим људима. Гордост је лажна представа о себи и своме достојанству, о поштовању и части, који нам, наводно, припадају. Горд човек је свагда у праву у сопственим очима. Њему се подсвесно чини да је свет створен ради њега, он себе поставља у средиште свега, сматра да је бољи од других, да су људи дужни да га поштују, и да његово мишљење и воља треба за свакога да буде закон.

Међутим, то се у стварности не дешава и отпор му пружају сви људи са којима се среће, укључујући и његове најближе. Он непрестано долази са свима у сукоб, незадовољан је због тога, осећа се увређено, ожалошћено, огорчено. На плану осећања, такво стање рађа гнев, раздражљивост, мучно осећање увређености и, неретко, дуготрајно злопамћење.

Да би се човек излечио од овога и исправио свој живот неопходан је упоран и многогодишњи духовни труд. Треба да се учимо да служимо другим људима, а не да од свих тражимо да служе нама. Не намећимо другима своју вољу, већ исцељујмо своју вољу од самовоље кроз потчињавање јеванђелским заповестима. Служење ближњима израз је хришћанске жртвености која човеку, укоренивши се у његовоме срцу, доноси истинску радост. А радост одрицања од себе и давања доброте другима је знак духовне обнове човека.

✦ ✦ ✦

Плаховитост и гневљивост су показатељи наше гордости и унутарње тежње да у свему потчинимо људе око себе и да их учинимо покорнима нашој вољи. Ми се разјарујемо када људи не испуњавају наше жеље, а још више када нам се отворено противе. Сматрамо да смо средиште света, а да су сви други људи ту само да би творили нашу вољу, да би нам служили.

Морамо да научимо да уважавамо и схватамо друге људе. Они имају пуно право на своје мишљење и своје поступке, различите од наших жеља и наше воље, јер је Бог свакоме дао слободну вољу. Разјарујући се на друге због ситница ми, у ствари, показујемо да хоћемо да их поробимо на један диктаторски начин, да им одузмемо право избора, слободу.

Сваки човек има своје неотуђиво Божанско достојанство, које никада не смемо губити из вида, и своје личне слабости, према којима треба да пројављујемо трпељивост. За победу над плаховитошћу и гневљивошћу потребан је дуготрајан, тежак и, понекад, мучан духовни рад над самим собом. Али, тек победа над егоизмом и егоцентризмом чини човека истински срећним, док су гордост, сујета и самоумишљеност – извор непрестаног сукобљавања са свима и стреса која разара унутарњи мир и чини човека неспособним за духовно узрастање.

✦ ✦ ✦

Страст гнева спада у оне страсти које се не могу брзо искоренити. За то је потребно много времена и упорна борба против себе. Почетак победе над гневом јесте у томе да оћутимо док наше срце кипти од гнева, а наш ум оправдава нашу страст гнева као, наводну „борбу за истину”. После напада гнева, ми као да се освестимо после тешког пијанства и видимо да смо сами себе обманули.

Када осетите гнев у срцу, сваки даљи разговор треба да одложите, док се не смирите и док напад гнева не престане у Вашем срцу. Чак и ако су истините, речи изговорене у време гнева, прожете су злобом, и душа другога човека их спонтано одбацује. Ако из неког одређеног разлога није могуће одложити разговор, помолите се пре разговора за човека који Вас је прогневио, а затим у себи тридесет и три пута изговорите Исусову молитву.

✦ ✦ ✦

Када осетите да се, током разговора или расправе, у Вашем срцу распламсавају бес и љутина, попут огња који прети да ће, кроз Ваша уста, спалити Вашег саговорника, пожурите да напором воље то предупредите, и реците у себи: „Господе, благослови овог човека! Ти си га створио, Ти га помилуј!”

Сетите се да, у тренуцима беса и љутине, око Вас круже демони који хоће да отрују Вашу душу злобом и мржњом према Вашем ближњем, боголиком бићу Божијем, и да Вас лише благодати Божије. Бес, гнев, љутина стоје у вези са гордошћу која у човеку виче: „Како смеју неког таквог као што сам ја да не послушају!” Чак и стид после гнева може долазити од гордости: „Како сам ја, тако добар човек, могао тако рђаво да поступим!”

Човек сматра своју љутину нечим случајним. Обећава себи да се више неће љутити и, наравно, крши своје обећање. Боље је рећи: „Гној који је био скривен у мени избио је напоље. Господе, опрости што сам том прљавштином упрљао свог ближњег, што сам га ожалостио и огорчио, али благодарим Ти што си ми показао какав сам у ствари“.

Не тражите да Вас други поштују као ауторитет, осим када су у питању чланови Ваше породице (супруга и деца), и они који су Вам на радном месту потчињени.

извор

Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија – мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени“ смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде.“ Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

Тропар (глас 4):Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

Опширније на: Православац црквени календар

„Пролог“ Свети Владика Николај Жички

Православни психолог Наталија Усова пише из свог искуства рада са људима који страдају од онога од чега у великој мери страдамо и ми сами. Од искривљене слике о Богу која нам доноси страдање.

*

Понекада долази човек не са болом, већ са осећањем кривице. И не просто са осећањем, већ са нечим што је проникло у саму његову суштину – као да он стално ради нешто погрешно. Није довољно смирен. Није довољно послушан.

Исувише жели, исувише осећа. Сувише је жив.

Говори да верује у Бога. Али са вером је дошао и страх.

Страх да не погреши. Страх да не наруши правила.

Страх да ће се Бог окренути од њега и тада ће се све распасти.

💔 Ово није вера. Ово је религиозна неуроза.

Она се посебно често формира тамо где се вера замењује системом забрана, а љубав системом кажњавања. У православној средини, (посебно међу женама) често се може наићи на то танано, болно осећање:

„Ако се радујем, значи да сам горда“.

„Ако се наљутим – значи да чиним грех“.

„Ако сам се уморила – значи да немам трпљења“.

„Ако нешто желим – треба да се тога одрекнем, да се не би погордила“.

Тада унутрашњи живот почиње да се умањује. Не зато што је човек лош. Већ зато што тражи љубав, а налази само контролу.

Понекада то има корен у детињству:

– строга мама за коју је смирење била главна врлина,

– или бака која је говорила да „Бог све види“. Ово није доносило радост, већ страх.

– или исповест након које си излазила потпуно сметена, узнемирена.

Тако се рађа неуроза, не из вере – већ из искривљене представе о Богу. Тамо где Бог није Онај Који воли, већ те прати шта радиш. Не подржава, већ проверава.

Међутим, у истинској вери се не ради о страху, у њој се ради о прихватању, путу, о унутрашњој истини. О томе да можеш и да погрешиш и да будеш вољен/а. О томе да осећања нису грех, већ да су једноставно део тебе.

А ако те боли – Бог је ту.

Шта да радиш ако се бојиш Бога?

Ако ти се чини да Он кажњава, прати те и проверава?

Понекада човек говори шапатом: „Бојим се Бога…“ или „Мислим да Њему није стало до мене…“ И ту додаје: „То је сигурно ужасно…“

Ја у овоме не чујем богохулство. Ја чујем бол. И дуги, дуги пут усамљености.

Када си желео љубав, а чуо си:

„Смири се“.

„Твоја воља је грех“.

„Ако боли – значи да си заслужио“.

И у срце се усељава слика Бога, Који није Светлост, већ Судија Који посматра. Строги, удаљени.

Онај који „може да ти одузме“ или „да провери колико си снажан“. Кога треба да умољаваш, да заслужиш или да орасположиш.

💔 Ово није вера. Ово је трауматско искуство пренесено на духовност.

Шта можеш да учиниш ако у теби живи такав страх?

🌿 1. Схвати одакле потиче.

Бог не долази у наш ума гласом казне. То је глас родитеља који те је осуђивао. Глас баке која те је плашила. Овај страх није твој. Њега су у тебе ставили. И од њега се можеш растати.

🌿 2. Одвој осећања од „греховности“.

Можеш да се љутиш – и нећеш бити лоша.

Можеш да желиш – и да не будеш егоиста.

Можеш да не будеш успешна – и нећеш бити кажњена.

Осећања нису грех. Она су једноставно део срца које је живо. Ако их будемо гушили у име „побожности“ – тада то није вера, већ насиље над собом. Признати и схватити своја осећања је најбољи начин да се њима управља.

🌿 3. Мењај слику о Богу.

Можда си цео живот слушала о Богу, али ниједном ниси разговарала са Њим заиста. Не по правилу, већ од срца. Можеш да почнеш од почетка.

Замисли: а шта ако је Бог добар?

Ако те воли, чак и када си уморна, када си љута, када си скроз збуњена? Шта би ти Бог рекао сада?

Ово није фантазија. Ово је повратак ка живој, правој вези са Њим. Где више нема страха.

Где је Љубав. Без условљавања.

Са телеграм канала Наталије Усове

превео Станоје Станковић

*

Желео сам да нагласим Наталијину мисао: „Признати и схватити своја осећања је најбољи начин да се њима управља.“ Ово је кључно у путу стицања унутрашње слободе, јасноће и спокоја када су наша осећања у питању, колико год она била тешка и непријатна.

Зато желим да вам поклоним мини-курс о писању дневника. Пријавите се и послаћу вам га потпуно бесплатно. Ако неко оклева зато што мисли да је у питању некаква немоћ или срамота да се тражи помоћ и савет, верујте, апсолутно није истина. Ја први пишем дневник стално, мени самом веома помаже.

Станоје Станковић

https://tvrdjavaistine.org/kada-vera-postane-strah-o-pravoslavnoj-neurozi/

Ускоро после страдања Господа нашег Исуса Христа и по Његовом васкрсењу и вазнесењу на небо, настани се у Кесарији Палестинској капетан по имену Корнилије, родом из Италије Тракијске. Он, иако борављаше у тами неверa ипак чињаше дела светлости, и остајући незнабожац он беше сличан хришћанину. Премда не знађаше Христа, он Га милостињама својим, не знајући, почитаваше. Живећи усред поквареног света, он бејаше добродетељан, као што сведочи о њему Свети Лука у Делима апостолским: У Кесарији бејаше један човек по имену Корнилије, капетан од чете која се зваше Талијанска, побожан и богобојажљив са целим домом својим, који даваше милостињу многим људима и мољаше се Богу без престанка (Д. А. 10, 1-2). Бог не превиде такве његове врлине и благоволи просветити га светлошћу вере и привести у познање истине, да се добра дела његова не покривају тамом неверја.

Једнога дана молећи се Богу у своме дому овај богобојажљиви човек виде анђела Божјег који га извести да молитве његове и милостиње изиђоше пред Бога. И анђео му нареди да пошље у Јопу по Симона, званог Петра, и уради оно што му он буде рекао. Корнилије одмах посла са молбом да позову Петра. А када посланици путоваху ка Јопи, Петар узиђе у горњу собу да се помоли Богу у подне. И огладне; и виде виђење које га световаше да се не гнуша ићи к необрезаном иноплеменику, јер се Јевреји не дружаху са незнабошцима, и гнушаху их се. А виђење које Петар виде беше овакво: с неба се три пута спушташе некакав суд, завезан на четири рогља, и глас који наређиваше Петру да покоље и поједе налазеће се у том суду животиње, звериње, бубине и птице. А када Петар то одбијаше и изјављиваше да никад није јео ништа нечисто, њему опет рече глас с неба: “што је Бог очистио ти не погани” (Д. А. 10, 1-15).

Ово виђење беше знамење о обраћању Корнилија и других незнабожаца. Петрова глад означаваше собом глад описану пророком Амосом: не глад хлеба ни жеђ воде, него глад слушања речи Господњих (Амос. 8, 11). Таква глад беше у дому Корнилијеву и у свих незнабожаца: јер као што Петар жељаше хлеба за тело, тако они – хлеба за душу. Суд, завезан на четири рогља, прасликоваше Цркву Христову, утврђивану у вери четворицом еванђелиста. Находеће се у суду разне нечисте животиње, звериње, бубине и птице означаваху незнабошце, који својим земним умовањем беху слични четвороножним животињама, гледајући умом у земљу, и не умејући умовати о небеском и вишњем, и то искати; по својој суровости они беху звери, а по душегубном незнабожју – отровне бубине; по надменој пак гордости својој они личаху на птице које високо лете. Наредба: поклати их и појести, значи: оштрим мачем речи Божје убити древне незнабожачке животињске страсти и зверске нарави, а крштењем очишћене душе и тела њихова начинити жртвом живом, угодном Богу (Рм. 12, 1). Трократно спуштање суда с неба означавало је трикратно погружење у крштењу. А глас с неба о томе да су они очишћени Богом, сведочи да је Христос не само за Израиљце него и за незнабошце пролио крв Своју која омива греховне прљавштине.

Док Петар размишљаше о овом виђењу и беше у недоумици, посланици од Корнилија стигоше пред кућу његову и питаху за њега. Дух Божји нареди му да иде с њима не премишљајући ништа, да првог незнабошца присаједини Цркви Христовој; а за њим су имали прићи Христу и други незнабошци. Када Петар уђе у дом Корнилијев, Корнилије га са свима сродницима и пријатељима својим срете чесно, и паднувши на ноге његове поклони се. А Петар га подиже и рече: Ви знате како је неприлично човеку Јеврејину долазити к туђинцима и дружити се с њима; али Бог мени откри да ни једнога човека не зовем поганим или нечистим. Зато без икаквог колебања дођох к вама, и питам: зашто ме позвасте?

Корнилије му подробно исприча како виде анђела и шта чу од њега, и моли Петра да му каже реч спасења. А Петар отворивши уста своја стаде му проповедати Исуса Христа: Исус бејаше Бог у телу, живео је на земљи са људима, учио их и настављао на пут који води у Царство небесно, учинио је многа чудеса и знамења, исцељивао сваку болест, речју васкрсавао мртве; Он је добровољно пострадао, умро и васкрсао, да би човека ослободио од страдања и васкрсао га из смрти и даровао му живот вечни; Он ће доћи да суди живима и мртвима; о Њему сви пророци сведоче; сваки који верује у Њега добиће отпуштење грехова.

Док Петар говораше ове речи, Дух Свети, унедрујући речи његове у срца слушалаца, приведе их вери, и Корнилије се крсти са целим домом својим. Он први од незнабожаца поверова у Господа нашег Исуса Христа, и по крштењу свом остави све и пође за Петром, који га и за епископа постави. Проходећи са Петром и другим проповедницима разне земље, он се ревносно труђаше у проповедању Христа. А када Петар са Тимотејем и Корнилијем борављаше у граду Ефесу, они дознаше да је идолопоклонство нарочито јако у граду Скепоији, и они се саветоваху ко би од њих ишао тамо на проповед. И бацише коцку, и коцка паде на Корнилија.

Призвавши Бога у помоћ, Корнилије хитно отпутова у тај град. Тамо бејаше кнез по имену Димитрије, философ, одличан познавалац мудрости незнабожачке; он силно ненавиђаше хришћанску веру, а почитоваше незнабожачке богове, нарочито Аполона и Зевса. Овај кнез, дознавши за Корнилијев долазак у град, одмах га дозва к себи и упита одакле је и ради чега је дошао. Корнилије одговори: Слуга сам Бога живога, а дошао сам овамо послат да тебе изазовем из предубоке таме незнања, изведем на светлост истине и пустим у душу твоју чист зрак познања. – Не разумевши ништа од Корнилијевих речи, кнез се разгневи и с јарошћу рече: Ја те једно питам, а ти ми друго говориш. Тако ми богова, ако ми на свако питање не одговориш, онда нећу поштедети твоју старост, нити ћу се постидети седине твоје. Дакле, реци ми: коме служиш и ради чега си дошао овамо? – Корнилије одговори: Ако хоћеш да дознаш односно моје службе, онда знај да сам капетан; и када чух о теби, да сте ти и твоја жена и сви житељи твоје области пали у велику заблуду, ја дођох да вас избавим од демонске прелести, упутим на пут истине и измирим са Јединим Живим Богом, који је створио небо и земљу и све што је у њима.

На то кнез Димитрије рече: Видим да те старост притисла, па те штедим због твојих година; престани дакле говорити лаж, и приступи боговима нашим, и поклони им се. Не хтеднеш ли то учинити, знај ставићу те на тешке муке, и ниједан бог, осим мојих богова, неће те избавити из мојих руку. – Корнилије одговори: Бог мој може не само да ме сачува читава и неповређена од свих зала и избави из руку људских, него и да уништи твоје богове и у прах претвори њихове кипове, а тебе који се узалуд уздаш у њих приведе к познању Њега. Ја пак никада се нећу поклонити бесима и њиховим бездахним киповима. Јер писано је: Богови који не створише небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11 ) И још: Господу Богу своме поклањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Ја дођох овамо зато, да вас обратим к покајању, те да се ишчупате из замке ђавола који вас је уловио живе за своју вољу (ср. 2 Тм. 2, 26). – Кнез на то рече: Заклех се боговима мојим да те нећу поштедети, него ћу те ставити на тешке муке, ако не принесеш жртву боговима. – Корнилије упита: Којим то боговима велиш да принесем жртву? Кнез одговори: Принеси жртву Аполону и Јупитеру. – Корнилије на то рече: Покажи ми те богове твоје.

Кнез се обрадова, сматрајући да Корнилије хоће да им се поклони, и поведе га ка Јупитеровом храму. За њима иђаше народ желећи да види Корнилија како се клања идолима. Дошавши до храма, кнез са Корнилијем уђе унутра, као и сав народ, међу којима беше и кнежева жена Евантија и његов син Димитријан. Ушавши у идолски храм, Свети Корнилије се окрену према истоку, и преклонивши колена своја на земљу мољаше се говорећи: Боже, Ти потресаш земљу и премешташ горе у дубине морске! Ти си руком Даниловом размрскао Ваала, умртвио змију, и затворивши уста лавовима сачувао неповређеним слугу Твога. Ти и сада пообарај ове идоле и дај да људи познаду силну мишицу Твоју!

Помоливши се тако, светац изиђе из храма. Заједно с њим изиђе и кнез Димитрије и сав народ, а Евантија са сином Димитријаном задржа се у храму. И гле, изненада настаде земљотрес, храм са идолима паде, и у прах одоше богови у које се незнабошци уздаху, а кнежева жена са сином остаде жива у рушевинама, али им излаз беше препречен. Видевши рушење храма сав се народ препаде. Кнез пак не знађаше да су му жена и син затрпани у рушевинама. А Корнилије, радујући се о сили Бога живога, рече кнезу: Где су сада, кнеже, твоји велики богови? – А кнез, бесан од јарости, рече: Кажи нам, врачару, каквим то враџбинама ти учини те паде храм са боговима нашим?

И стаде се кнез саветовати са својима помоћу каквих мука да погуби Корнилија. Но како се дан већ клоњаше крају и сунце залажаше, то не беше времена за мучење Корнилија. Стога кнез нареди да Корнилију свежу руке и ноге, и да га тако обесе у тамници, да би се висећи сву ноћ мучио до изјутра; а ујутру је намеравао да га љуто мучи и погуби.

Када светац би одведен у тамницу и тамо, по мучитељевом наређењу, обешен са свезаним рукама и ногама, кнезу дотрча један од његових робова по имену Талетон и рече: Господине, госпођа моја и твоја син јединац погибоше у храму који се сруши од земљотреса. – Чувши то, кнез раздра хаљине на себи, и стаде ридати горко. Плакаху са њим и старешине градске, а неки га тешаху. Но ко га је могао утешити у таквој жалости која му обузе срце од вести о изненадној смрти жене и сина?

Затим кнез рече својима: Идите, разгрните камење срушеног храма, пронађите кости моје миле супруге и мог слатког сина, па ми их донесите. – Рекавши то, он подиже глас и плака великим плачем. И док он тако ридаше, к њему журно дође старешина жречева по имену Варват и рече: Чух глас жене твоје и сина, који испред рушевина викаху и говораху ово: “Велики је Бог хришћански, који нас преко слуге свог Корнилија сачува живе од горке смрти. Молите дакле тог светог човека, да нас изведе одавде, да не бисмо помрли овде. Јер ми видимо дивна чудеса његовог Бога и чујемо глас анђела који певају: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14).

Чувши то од Варвата, кнез одмах са свима својима брзо отрча к слузи Божијем у тамницу и нађе га где хода: јер га анђео Господњи беше раздрешио од уза. И припаде кнез к ногама Корнилију, говорећи: Велики је, Корнилије, твој Бог, који у разрушеном храму чува моју супругу и мога сина. Молим те, дакле, слуго Бога Вишњега, поћи и изведи их оданде; и ево, ја и сви моји верујемо у Христа Распета, кога ти проповедаш. Свети Корнилије оде с њима к разрушеном идолском храму, и подигавши к небу очи своје рече: Господе Боже сила, Ти погледаш на земљу и чиниш да се она тресе; од лица Твога топе се горе и пресахњују бездани! Услиши, Господе, уздахе свезаних, и изведи из рушевина Евантију, и не одврати лице Своје од сина њеног, него им притеци у помоћ имена Твога ради.

Док се он тако мољаше, изненада се отвори место где између порушених зидина беше затворена Евантија са сином, и обоје изиђоше оданде здрави хвалећи Бога. Сви пак који тамо беху и видеше ово преславно чудо викаху: Велики је хришћански Бог! – И крсти се Димитрије са женом и сином и са свим домом својим; а крстише се с њим и двеста седамдесет седам других грађана. И поживе Свети Корнилије у том граду доста времена, искорењујући трње неверја из срца људских и сејући семе вере. И за кратко време он цео град приведе Христу, и једног угледног човека по имену Евномија постави за презвитера.

Доживевши дубоку старост и приближивши се смрти, о којој унапред сазна, Свети Корнилије усрдно ревноваше у молитви припремајући се на пут којим је имао отићи ка Господу своме. И сабравши к себи све које од безбожја беше обратио у хришћанство, он их поучи пребивати у вери и љубави и упражњавати све врлине напредујући у вршењу заповести Господњих. Поучивши их довољно, он чу глас с неба: “Корнилије, ходи к мени, јер ево теби је припремљен венац правде”. – Чувши то Корнилије одмах припаде на молитву, и преклонивши колена рече: Господе Боже наш, Ти си ме удостојио веру одржати, подвиг довршити и непријатеља победити. Благодарим Ти за све! Но молим Те, Господе, са висине Своје погледај на слуге Твоје и буди им милостив, утврди их у вери, укрепи у подвизима, помози им у вршењу светих заповести Твојих, да би они непрестано славили име Твоје сада и кроза све векове. – И пошто сви рекоше: “Амин”, он с радошћу предаде дух свој у руке Господу који га је звао на небо.

Кнез пак Димитрије са супругом својом Евантијом, сином Димитријаном, презвитером Евномијем и свима вернима, плакаху много над оцем и учитељем својим; упаливши свеће и отпојавши погребне песме они с чешћу погребоше тело његово у близини срушеног храма Зевсовог. И верни долажаху сваки дан на гроб његов, кађаху тамјаном и мољаху се; и од гроба његова даваху се многа исцелења болесницима.

Прође много година, и сви савременици описаних догађаја отидоше ка Господу. Потоњим поколењима остаде непознато место где беху погребене мошти Светог Корнилија, јер наоколо израсте трње и густо шипражје, и нико не знађаше за то скупоцено благо. Но једном се догоди да на то место дође епископ града Троаде Силуан; њему се ноћу јави у сну Свети Корнилије и рече: Дуго време живим овде и нико ме не посети. – Епископ пробудивши се из сна чуђаше се сновиђењу, и беше у недоумици ко му се то јави. Но и следеће ноћи њему се поново јави светац и рече: Ја сам капетан Корнилије, а мошти моје леже у трњаку, близу оног места где некада бејаше храм Зевсов. Ти ми подигни цркву у близини Димитријева места које се зове Пандохијум, на коме су погребена многа тела верне и свете браће.

Сутрадан епископ обавести свој клир о виђењу, и са свима отиде до тог трњака који му у виђењу показа светитељ. Помоливши се они стадоше копати земљу и убрзо нађоше ковчег, у коме беху читаве и нетљене мошти Светог Корнилија, од којих излажаше неисказан мирис. И сви се веома радоваху што нађоше тако велико благо. Епископ пак би у недоумици односно цркве коју му светитељ нареди да подигне, јер немаше онолико новаца колико му је било потребно за зидање цркве. Међутим, Свети Корнилије му брзо поможе и у томе, јер се идуће ноћи јави једном побожном и врло богатом човеку по имену Евгенију, и нареди му да епископу Силуану да потребну количину новца за подизање цркве. Евгеније извести епископа о свом виђењу и даде му све што треба, те тако би подигнут диван свети храм и веома украшен. А када дође време да се чесне мошти Светог Корнилија пренесу из трњака у новоподигнуту цркву, сабра се мноштво верних са епископом Силуаном и Евгенијем, носећи у рукама упаљене свеће. И када епископ са клиром поче певати “Трисвето” ковчег се изненада подиже сам од себе и невидљиве руке ношаху га к цркви; а од народа нико се не усуђиваше да га дотакне. Гледајући где се ковчег сам од себе креће, сви се са страхом дивљаху овоме чуду, и једним устима клицаху: Свет, свет, свет, Господ Саваот, који нам јавља силе и чудеса Своја преко слуге Свог Корнилија!

Тада и многи од присутних незнабожаца, видевши ово чудо, повероваше у Господа нашег Исуса Христа. А када дођоше до цркве и уђоше у њу, људи стадоше са обадве стране, желећи да виде како ће ковчег са моштима ући и где ће стати. Ковчег, крећући се право, стаде близу олтара, са десне стране. Но епископ хоћаше да га постави унутра у олтару, али нико не беше у стању да помакне ковчег са места на коме он сам беше стао. И догодише се многа чудеса тада, а и касније, од светих и чудотворних моштију угодника Божијег.

После смрти епископа Силуана на епископски престо дође Филосторгије. Он узе неког иконописца Енкратија да сву цркву иконопише, а нарочито да што лепше изради икону самог Светог Корнилија. Иконописац покушаваше да изради икону Светог Корнилија, али никако не успеваше да добро изобрази лице његово, те је неколико пута све брисао и изнова радио. Напослетку се Енкратије наљути, и изговоривши неке погрдне речи о светитељу, остави његову икону. И желећи да нешто друго мала на црквеном зиду он се попе на лествицу, али оклизнувши се он паде с лествице на земљу, и толико се разби да лежашс као мртав. људи који се задесише у цркви узеше га и однеше његовој кући, и положише на постељу једва жива и неспособна да проговори једну реч. Међутим, око његових уста видни беху црви, од којих једни улажаху у уста а други излажаху. А то му би казна што се дрзну устима својим изговорити погрдне речи на светитеља. Али како сам Господ, тако и свете слуге Његове не гневе се до краја и не негодују вавек: јер сутрадан онај, који Димитријеву жену и сина изведе из рушевина живе, јави се и Енкратију, и узевши га за руку подиже га са постеље као из сна, и постаде невидљив. А Енкратије, осетивши се здрав, журно оде у цркву Светог Корнилија, и припавши к чесном ковчегу, у коме лежаху целебне мошти Корнилијеве, с плачем прошаше опроштај за грех свој, и благодараше светитеља што се смилова на њега и исцели га од болести када је он већ био близу смрти. Тако овај иконописац доби двоструку корист од светитељева јављења: исцели се од болести, и сазнаде какав изгледа лицем светитељ. После тога он изобрази на икони Светог Корнилија онако како га виде при јављењу, и слављаше Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/25/sveti-svestenomucenik-kornelije-pretpraznistvo-vozdvizenja-2/

Свети Автоном беше епископ у Италији за царовања Диоклецијанова. Када настаде љуто гоњење на хришћане, он се опомену речи Христове из Еванђеља: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 22), и оставивши Италију отпутова у Витинију Азијску, и по Божјем указању заустави се у месту званом Сореос. Тамо Свети Автоном би примљен од неког гостољубивог Корнилија. Код њега он проживе дуже време и проповедајући Христа обраћаше многе незнабошце у хришћанску веру. И стече он тамо не мало душа Богу, јер се мноштво људи сабираше у дом Корнилијев да слушају учење Светог Автонома. А он попут Светих апостола проповедаше реч Божију са сваком слободом, јер у њему деловаше исти Дух Свети који некада у виду огњених језика сиђе на Свете апостоле, и проповеђу Автономовом запаљиваше срца људска к вери и љубави Божјој, те они слушајући његово учење осећаху умилење и радо примаху речи његове, и тражаху од њега свето крштење.

И у том месту Свети Автоном приведе к светој вери толико људи, да дом Корнилијев не могаше сместити сав скуп верних. Тада Свети Автоном сагради хришћанима цркву у име војводе Небеских сила, Светог архистратига Михаила, предајући све новопросвећене под заштиту њему као чувару рода хришћанскога; и произвевши Корнилија за ђакона он му повери словесно стадо Христово, па отпутова у Ликаонију и Исаврију, желећи да и тамо буде проповедник побожности.

Потрудивши се доста времена у тим крајевима проповедајући Еванђеље, Свети Автоном се поново врати код Корнилија, да обиђе стадо Христово, њиме образовано. И поставивши Корнилија за презвитера, он заједно с њим служаше спасењу људи.

Када злочестиви цар Диоклецијан дође у Никомидију са циљем да уништи све тамошње хришћане, тада идолопоклоници стадоше тражити Светог Автонома, као најистакнутијег међу хришћанима. Али светитељ, желећи да још много народа приведе из таме демонске ка светлости познања истинитога Бога, не предаде себе у руке мучитељима. Чувајући потребан Цркви живот свој, Свети Автоном отплови у Клавдиопољ, који се налажаше на обали Црнога мора. Ту он сејаше семе речи Божје. И оно, падајући на добру земљу срца људских, благодаћу Божјом убрзо донесе многе духовне плодове. И пошто ту уреди све што је потребно побожности, и пошто упути верне на пут спасења, Свети Автоном се опет врати у Сореос.

Видевши да се у Сореосу број верних стално увећава, Свети Автоном постави Корнилија за епископа, а сам отпутова у Асијску покрајину, где стаде искорењивати трње безбожја и засађивати свету веру у Јединога Бога. И ту, дејством благодати Божије, он много људи избави од заблуде и вечне погибли, проповеђу својом рушећи идолопоклоничка идолишта и подижући у срцима људским духовне храмове Духу Светоме.

Ускоро Свети Автоном поново посети Корнилија и поверену му паству. Видевши да се ту сви поучавају закону Господњем и иапредују у врлинама, он се утеши, и благодараше Бога што труд његов не би узалуд, него се умножише његова духовна чеда која он роди Еванђељем.

Близу града Сореоса беше једно место звано Лимна чији сви житељи беху помрачени тамом идолопоклоншва. И Свети Автонам, отишавши к њима, стаде им проповедати Христа, и за кратко време многе обрати у хришћанство, и научивши их тајнама свете вере просвети их крштењем, и тиме их присаједини изабраном стаду Христовом. Но месни житељи, који остадоше у незнабожју, приредише једном празник некоме свом поганом идолу, и приносећи жртве бесима весељаху се у свом идолском храму. Тада хришћани, којих у то време беше врло много, сабраше се и са гневом отидоше к празнујућим незнабошцима, пообараше им жртвенике, полупаше све идоле и храм њихов срушише до темеља. На тај начин они показаше идолопоклоницима да су богови њихови ништавни, јер не могу да даду отпор када их разбијају, нити вичу када их бију. Ово силно разјари незнабошце, и они смишљаху како да се освете хришћанима што им поразбијаше богове њихове, и тражаху згодну прилику за то. И када једном сазнадоше дан у који је служитељ Господњи Автоном имао у подигнутој Цркви Светог архистратига Михаила у граду Сореосу приносити бескрвну жртву Богу, они из Лимне заједно са незнабошцима из околних села скупише се у огромном броју и тајно припремише да изненада нападну на цркву и убију хришћанског предводника Автонома, што они и урадише. Јер за време саме Божанствене литургије, они великом силом нападоше на цркву, једни са оружјем у рукама, други са штаповима, трећи са камењем, разјурише из цркве све хришћане који беху тамо, и немилосрдно убише Светог Автонома у светом олтару, те се сав олтар обагри светом крвљу његовом. Тако светитељ, приносећи Богу бескрвну жртву, сам би принесен као крвава жртва у наднебесни жртвеник.

Убивши Светог Автонома, незнабошци набацаше на њега мноштво камења; и приредивши славље у част тога што одмаздише за бешчешћење богова својих, они отидоше. И светитељ лежаше убијен; и би тада велика пометња у цркви и неутешни плач верних због убиства њиховог оца и доброг пастира. А нека ђакониса, по имену Марија, узевши свето тело свештеномученика, чесно га погребе.

Пошто прође много година од погребења Светог Автонома, у време када Константин Велики ступи на престо, велможа неки по имену Севиријан би послан од цара Константина у Александрију. Бојећи се буре на мору, Севиријан не пође морем него сувим крај обале морске. По промислу Божјем ваљало му је проћи поред гроба Светог свештеномученика Автонома; и мазге одједанпут стадоше и не могаху маћи даље. Иако их много бише бичевима, али се ниједна мазга не помаче с места; поскидаше са њих и товаре, но оне ни тада не могаху продужити пут, као да их нека невидљива рука задржаваше. То доведе Севиријана у велику недоумицу. У пратњи Севиријана налажаше се и неки свети човек, који имађаше дар прозревања тајни Божјих. Он рече Севиријану: Треба да на овом месту саградиш цркву светом мученику, чији је гроб овде; и ако обећаш да ћеш то урадити, видећеш како ће мазге одмах кренути даље. – Севиријан то с радошћу обећа, и мазге стварно одмах кренуше и иђаху брзо. Севиријан тада, до повратка свог из Александрије, подиже на том месту мали молитвени храм светом мученику; а вративши се подиже дивну цркву над гробом светога.

Након много година један свештеник, не знајући да у тој цркви леже под земљом чесне мошти Светог Автонома, разруши је због оронулости, па сагради нову на другом месту близу мора. Место пак где под земљом лежаху светитељеве мошти, беше пусто шездесет година, све до смрти византијског цара Зинона, и нико не знађаше за то скупоцено скровиште које земља скриваше у својим недрима. У то време један од царских телохранитеља по имену Јован, извршујући неко царско наређење, 6орављаше у гореспоменутим местима Сореосу и Лимни. Једнога дана он пође у лов, и кад беше на месту где некада стајаше црква над моштима светога мученика, он угледа зеца, пусти стрелу и уби га. Пошто налови и друге дивљачи, он се врати кући. Али ноћу, када он спаваше на постељи својој, њему се у сну јави Свети мученик Автоном и нареди му да подигне цркву на оном месту где јуче уби зеца. Уставши од сна, Јован одлучи да уложи све старање и изврши што му је наређено. И заиста за кратко време он сагради дивну цркву у име свештеномученика Автонома; мошти пак његове он нађе у земљи читаве и потпуно нетљене, и од њих се стадоше збивати многа чудеса, и многи болесници добијаху исцељење.

О нетљености чесних моштију Светог Автонома, блажени Метафраст говори овако: „Видећи славног подвижника који и по смрти побеђује својства људске природе, ја стадох на славословље Божије: јер загледавши очима у гроб Светог мученика Автонома, ја видех да његове свете мошти остају непобеђене силом смрти. Смрт, која се хвали да за три дана разори сав састав живога бића, није могла у току тако много година да уништи ниједну длаку овог преславног мужа. Глава његова и коса беху неповређени, лице цело, кожа чврста; ни једна длака не беше пропала на трепавицама његовим; само очи беху склопљене. И док га посматрах, изгледало ми је да га је смрт једино натерала да ћути, а све тело његово и ове састојке чува читаве: ни од главе његове ништа не беше отпало, ни од осталих делова тела ништа се не беше окрњило“.

Тако прославља Господ оне који Њега прослављају у светим телима својим. Њему приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/24/sveti-svestenomucenik-avtonom-2/

Православна Црква Христова данас, 11. септембра по јулијанском (старом), односно 24. септембра по грегоријанском (новом) календару, молитвено прославља и светог Старца Силуана Атонског, чије нас речи из наслова ове вести позивају на смирење и непрестану веру у Божију бесконачну милост. Више о овом великом духовнику и светитељу прочитајте у наставку.

Семјон Иванович Антонов (будући старац Силуан) је рођен 1866. године у сељачкој породици у Тамбовској губернији. Његови родитељи су били побожни људи који су се, упркос сиромаштву, одликовали гостопримством, помагали су онима којима је било потребно и увек су налазили времена да посете цркву. Семјон је волео да присуствује службама са својим родитељима. Касније би свог оца описао као кротког, стрпљивог и мудрог човека, а после много година монашког живота рекао би: „Нисам дошао на меру свог оца”. Семјон је био висок, снажно грађен човек, поседовао је изузетну физичку снагу. У младости је живео као и већина његових вршњака, али је убрзо доживео свој први „тајанствени опит“. Чувши разговор поклоника о светом животу изузетног подвижника, пустињака Јована Сезеновског на чијем гробу су се догодила чудеса, Семјон помисли: „Ако је он светац онда је Бог са нама, и зато нема потребе да ходам по целој земљи да Га тражим“. Са овом мишљу младо срце је горело љубављу према Богу, почео је дуго да се моли осетивши привлачност ка монаштву. Тада је чак замолио оца да га пусти у Кијево-Печерску лавру, али му је отац категорички одговорио: „Прво заврши војничку службу, па ћеш слободно да идеш“. Међутим, ово благодатно време није трајало дуго, само неколико месеци, и убрзо се Семјон поново вратио том начину живота, који ће касније назвати „обележеним грехом“.

Сан и глас, који је препознао да долази из уста Пресвете Богородице, помогли су му да савлада искушење дивљег живота: „Није ми добро да гледам шта радиш“. Овај догађај, непосредно пре него што је Семјон ступио у војну службу, радикално је променио његов живот. Открио је истанчан осећај за грех и истовремено милост Божју и Његове Пречисте Мајке према грешницима. Семјон се окренуо покајању и донео је чврсту одлуку да се замонаши. Семјон је служио војни рок у Санкт Петербургу, у инжињеријском батаљону. Његово духовно и срдачно расположење приметно је утицало на његове колеге, о чему постоје докази. Мало пре краја службе, Семјон је отишао код оца Јована Кронштатског, али га није нашао, па му је написао писмо: „Баћушка, желим да се замонашим. Моли се да ме свет не задржи”. Плодови молитве светог кронштатског пастира убрзо су се показали. Већ следећег дана Семјон је осетио да „око њега паклена ватра хучи“, тако да је одмах после војне службе одмах отишао на Атос и у јесен 1892. године примљен је као искушеник, „брат Симеон“, у руски Светопантелејмонов манастир. Симеон је 1896. године примио монашки постриг и ново име – Силуан, а 1911. године био је уздигнут у схиму. Ушавши у манастир, Симеон се показао као стрпљив и благ искушеник, за шта је, како пише архимандрит Софроније (Сахаров), „у манастиру био вољен и хваљен због доброг рада и доброг карактера“.

Тада су му почеле долазити мисли: „Ти живиш свето“. Ове и друге мисли потресле су ум младог искушеника, али он због свог неискуства није разумео шта се дешава. Демонски наговештаји су потресли његову душу, час су га уздизали у „небо“ у поносу, час су га бацали у очај. Симеон се молио у великој напетости, спавао је мало и у трзавицама, док је у млину имао тешко послушање, носио је џакове брашна. Тако је пролазио месец за месецом, а мука демонских напада се повећавала. Ниједна људска снага не може да издржи ову духовну борбу. И брат Симеон паде у очајање, душа његова потону у мрак, али у то најстрашније време за њега јави му се Господ и „цело његово биће и само тело испунише се огњем благодати Духа Светога“. Али ни доживљена паклена мука, ни стечени дар непрестане унутрашње молитве, па ни јављање Господње нису дали младом монаху потпуно ослобођење од демона... Тако је прошло још петнаест година непрекидног духовног подвига, а затим се догодио нови важан догађај у животу оца Силуана – кратак разговор са Богом у молитви. На питање да га научи шта да чини да понизи своју душу, Господ је одговорио: „Држи ум свој у паклу и не очајавај“. Задржавање ума у паклу није било ново за Силуана, оно што је било ново је „и не очајавај“. Монах Силуан је, после откривења датог му од Господа, чврсто стао на духовни пут, од тог дана благодат га није напуштала, а благодарност Богу је све више расла у души старца.

Истовремено, „постепено његовом молитвом почиње да доминира туга за светом који не познаје Бога“, притом „имао је мисао да само они који су Га познали, а затим изгубили, могу тражити Бога. Веровао је да сваком тражењу Бога некако претходи промисао Божја. Како ћеш тражити нешто што ниси изгубио?” Ове теме су узете као основа за избор цитата из дела старца Силуана за ову књигу. Дакле, поглавља „Како сачувати душевни мир“ и „Душа моја чезне за Господом...“ сведоче колико је искуство богоостављености било важно за његов духовни живот. Ова тема се с правом може назвати једном од водећих. Губитак благодати изазива осећај напуштености од Бога. У ствари, губитак благодати не значи да Бог напушта човека. То указује на неспособност човека да сачува благодат коју је примио и да стално живи у њој. На срећу, искуство губитка благодати не оставља само тешка осећања у души. Такође постаје извор дубоке, сталне и упорне чежње за Богом, снажне жеље да се пронађе изгубљена милост и поново доживи светло и радошћу испуњено присуство Духа Светога. Човек се посвећује тражењу Бога, почиње да се фокусира на свој унутрашњи, духовни развој, жудећи да пронађе блиску везу са Њим. Наставак ове теме је поглавље „Најдрагоценије на свету је познавати Бога...“.

Такође, једна од главних тема мисли старца Силуана у његовим списима јесте жеља и брига за спасење свих људи. Ова жеља да се сви спасу заснива се на Божјој љубави према људима, а боравак у Царству небеском значи живот испуњен љубављу према Богу. Ове две теме (љубав према Богу и љубав Божја према људима) огледају се у последња два поглавља књиге: „Ми смо деца Божја“ и „Господе, како је велика љубав Твоја...“. Бог је добар и милостив, Он спремно опрашта грехе покајницима и спасава пропадајуће, јер Бог је тако заволео свет да је дао Сина свог Јединородног, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Бог није послао Сина свога на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега (Јн. 3, 16-17). Старац Силуан се до краја свог живота непрестано молио за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за цео свет. Упокојио се у Господу 11/24. септембра 1938. године.

Одлуком Светог Синода Цариградске Патријаршије од 26. новембра 1987. године Силуан Атонскије канонизован. Године1992. и Руска Православна Црква прославила га је као светитеља. Успомена на монаха Силуана Атонског празнује се 11/24 септембра.

(преузето са интернет-странице СПЦ)

Извор: Радио "Слово љубве"