Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“.

Еванђеље о призвању Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на Апостолску службу.

Светописамска чтенија:

Рим. 81 зач. (од пола), (II, 10-16).

Браћо, слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину; јер Бог не гледа ко је ко. Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају, на дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа Мт. 9 зач. (IV, 18-23).

У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

Беседа преподобног Јустина Ћелијског у другу недељу по Педесетници

Рибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“.
Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.
И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето Еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи.

И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству Небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима. То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света!

И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: „А шта ви мислите ко сам ја“? Тада Петар иступи и рече: „Ти си Христос, Син Бога Живога“, тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих Апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све.

Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту… Издише, умире… али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: „Хајде за мном,“ када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: „Хајде за мном“, пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни.
 

Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну Истину, кроз Вечну Правду, кроз Вечну Љубав, кроз Вечна Божанска Добра којих је пуно Свето Еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: „Хајде за мном“, а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну Правду, Вечну Истину, Вечни Живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, Једином Човекољупцу Господу Христу, Њему Који је велике грешнике миловао, Њему Који је великог грешника Закхеја Апостолом начинио, Њему Који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему Који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну Истину, Вечни Живот?

Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну Љубав и Вечну Правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог, не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубише оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне.

Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљеж но. Вели Свето Еванђеље: „Љубав не завиди“. Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не Горди, не мисли зло, пише у Светом Еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он те позива:Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим.

Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош’о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх Српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом.

Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство Небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот Вечни.
Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето Причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето Причешће скрнавиш, (да) враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос. То је позив Светог Апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла.

И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби.

Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: „Хајде за мном“! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске Светове Твоје, у Царство Небеско. Амин.

Беседа изговорена 1966. године
у Светоархангелској Ћелијској обитељи.

Прилог припремио,
Бранислав Илић, студент
Православног богословског Факултета

СПЦ

Ове године молитвено се обележава 120. година од рођења и 50. година од земаљске кончине Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског.

Тропар:

Брига твоја о пастви странствујућој, предображаваше молитве твоје, које се за сав свет свагда приносе: тако верујемо, познавши љубав твоју, светитељу и чудотворче Јоване! Сав од Бога освештан свештенодејством светих пречистих Тајни, којима и сам свагда укрепљен, хитао си страдалницима, исцелитељу најрадоснији. Пожури и сада у помоћ нама који те свим срцем поштујемо.

Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.

Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.
У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.
Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио.

О себи је написао следеће:
„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“
За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском

Продавац београдских новина кинески владика

У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају.

Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење.

Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство.

Мали мисионар, 1934.

Извор: Светигора

Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму

Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице.

 ГАЛЕРИЈА  СА ДОЧЕКА МОШТИЈУ СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Саборник – лист београдског саборног храма - посвећен Св. Јовану Шангајском можете преузети  овде

Специјално издање Саборника – листа београдског саборног храма -  посвећено доласку моштију Св. Јована Шангајског у Сремску Митровицу погледајте овде

Извор: Saborna crkva.com

Кондак

Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња.

Прилог припремио,

Бранислав Илић, студент
Православног богословског факултета

спц

Врхунац нашег  духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима.

Хришћани живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушења и потешкоћа, своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у Православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запријети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16.-17.) У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља: „Овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21.) Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о посту вели: „Постећи постом – постом душе и тела – душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоусти нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“.  Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну; Рекао бих, као што у Светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг Хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају Хришћанског живота.

У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобожце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и врло поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота, или једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.“ (1.кор. 10, 16-17) Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања, не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства Небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: “Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама“, горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: “И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв…“ Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет“.

Сведоци смо душепогубне праксе, да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само пар пута годишње, занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“ Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха – када ваздуха нема човек се гуши – тако и без активног Причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна, сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој, хранећи се храном Царства Божјег.

Бранислав Илић,

 Студент Православног богословског факултета

у Београду

ИЗВОР

Али Божије тврдо обећање је да ће бити уз тебе, чак и у најмрачнијој долини тегобе.

Пронашла сам врло интересантну чињеницу, а то је да у Библији постоји 365 реченица у којима пише; ”Не бој се”. Бог нам је за сваки дан у години послао по једно ”Не бој се”. Чини се као да Бог жели да нас утврди да већ једном прихватимо да се не бојимо, као да нам каже; ”Хоћу да озбиљно схватиш Моју поруку да се не бојиш.”

Интересантно је приметити да готово сваки пут кад Бог разговара са неким у Библији, прво што му каже јесте; ”не бој се!” Зашто?

Зато што нас наши греси, мане и унутрашње повреде узрокују да мислимо како Бог не жели да нас нађе ни због чега другог већ да нас прокуне и дурово казни.Али то уопште није истина. Доказ за то је Господ Исус.

Када схватимо Божију милост и благослове, онда више немамо никаквог разлога да се бојимо будућности. Бог уопште не жели да вам врати мило за драго, нити да изједначи рачуне са вама. Господ Исус је потпуно преузео све казне коју си заслужио због грехове које си починио или ћеш их тек починити у будућности. Он је исплатио на крсту казну коју бисмо ми морали плаћати.

Зато, кад се деси нешто лоше, не мораш да мислиш; ”Ово Бог хоће да ми наплати за моја зла дела.” Уместо тога, сети се; ”Да пођем и долином сјена смртнога нећу се бојати зла; јер си Ти самном. Штап Твој и палица Твоја теши ме.”

http://svetatrojicaroterdam.com/текстови/

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“.

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.
Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“

Манастир Ћелије

Тонски прилог Радија Светигора

http://www.mitropolija.com/prepodobni-justin-novi-celijski/

У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.

Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 

Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Јудеји су у то време веровали да су несреће сваког човека последице личних грехова. Драга браћо и сестре, gрех је узрок свих несрећа на свету а лични греси увек доносе са собом као природну последицу несрећу самом грешнику. Овакве несреће не треба сматрати само као казне, већ и као поуке које утичу на поправку грешника, као што Апостол каже: „Кога љуби Господ онога и кара“. Дакле у овом случају слепило није последица личног греха, него да се на овом слепом јаве дела Божија! Исус Христос, Спаситељ, пљунуо je на земљу и направио мало блата, којим је помазао очи слепог.  Да неко, ко је био слеп од рођења прогледа и да му се врати вид, и јесте велико чудо, које надмашује све природне силе – требало је дакле извршити дело које је само Богу могуће. Као што је  при стварању човека узео земљу и удахнуо му живот, тако и сада Бог од земље oтвара очи човеку. Потом га је упутио да оде и да се умије у Бањи Силоамској (преведено име бање значи - послан), да би се показала тврда вера и послушност - ето ту је разлика у размишљањима верујућег човека и неверника. Неверници се вежу за материјално и пролазно, за прах и прашину, а верници се вежу са вечно и непролазно, за душу, за васкрсење и за спасење у Бога!  Из ових речи се види да му беху отворене не само спољашње, материјалне очи, него и унутрашње, духовне, тј. очи разума. „Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: Верујеш ли ти у Сина Божијега?“ Излеченог су људи осрамотили, избацили, понизили, но ево га сам Господ Бог уважава! Драга браћо и сестре, Бог чује и види кад из љубави према њему страдамо, па нам зато излази у сусрет да нас утеши. Само у Богу налазимо истинску и вечну утеху. Видите, све ове зидине око нас, овај град, улице, куће, све материјално, кроз зуб времена вековима векова, постаће само прах и прашина, тј. земља од које смо и ми сами створени. Неко ће можда сад помислити: Шта ме се тиче, сада се живи, шта ме интересује шта ће бити за хиљаде хиљада година, или шта ме интересује кад умрем, прашина сам…   Људи и даље збуњени одведоше исцељеног код фарисеја а фарисеји не вероваше да је исцелитељ послан од Бога. Злоба и пакост фарисеја овде је јавно показала озлојеђење против човекољубивог Спаситеља. Због злобе, фанатизма и заблуде о суботи, приписивали су сатани ово дело Божије, и то само за то што је Христос исцелио слепога у суботу. Не застидеше се фарисеји пред чудом Божијим, него њихова пакост их и даље везиваше као ученике закона и везиваше их у тој заблуди. Фарисеји су проверавали излеченог слепца, шта он мисли ко га је излечио. „А он рече: Пророк је“. Опет не повероваше у Христа, него почеше да проверавају родитеље његове, да ли је заиста био слеп од рођења. Потом су опет кушали излеченог, под маском побожности речима: „Подај славу Богу“, јер је то била заклетва код Јудеја. Христа су називали грешним зато што, по њиховом мишљењу, нарушава закон о суботи. „А он одговори и рече: да ли грешан не знам, само знам да ја бејах слеп, а сад видим“. Опет фарисеји не повероваше, него сад покушаваше нападима да застраше излеченог, одлучењем од синагоге и заједнице. За себе су сматрали да су праведни зато што су Мојсејеви ученици и за Христа су говорили да не знају од куда је - а излечени им мудро говораше: „То и јесте чудо што ви не знате од куда је, а он отвори очи моје“. Тим речима он им показа слепило њихово, јер и сам Спаситељ на другом месту каже: „Да сте веровали Мојсеју, веровали бисте мени, јер он писа за мене“ (Јов 5,46).

слепога. „Отиде, дакле, и уми се и дође гледајући“. Многи су знали слепца који је седео близу синагоге, чудили су се веома и сумњали су да ли је уопште то тај слепи од рођења који сада одједанпут види. Сви су били радознали ко је тај исцелитељ који му врати вид и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази.

Речи: „Иди, вера твоја, спасла те је“, нису само мртво слово на папиру, неке формалне речи, него то је обећање самога Господа Бога. Ако стварно и истински верујемо, и да, ако је то што од Бога иштемо није супротно вољи и љубави Божијој, све је могуће, чак и сада у овоме тренутку. Вера ваша спасиће вас!

Драга браћо и сестре, можемо да цео овај јеванђељски догађај покушамо пратити из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. Нису ништа мања, нису мање значајна од исцелења очног вида. И данас као и у неким другим  периодима историје људима је много веће чудо кад неко прогледа и почне да види материјални видљиви свет, него кад прогледа духовним очима. Понекад нам се догађа да духовно прогледамо. Међутим, колико нам се често дешава да, заслепљени грехом, опет изгубимо истинску светлост – светлост Христову – и да кроз живот лутамо у тами, уображавајући да видимо? Духовно слепило рађа грех, и духовно слепило укорењује човека у греху. Људско срце постаје сурово и грубо. А они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и - прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа. Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали. Прогледајмо и данас поново и препознајмо истину. Они умивени покајањем, исцељени, просвећени и излечени од заблуде материјалне пропасти, једини су који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Исуса Христа, Сина Божијег.

Верници али и свештенство, немојмо себи дозволити да будемо као фарисеји, али ни да будемо пасивни посматрачи. Исповедајмо веру Христову, сваког часа, сваког дана и сваког даха живота свога, верујмо, спасићемо се и прогледаћемо!

Подари нам, Боже, да не будемо духовно слепи и да се не удаљимо од истине у Христу. Као што рече овај слепи што силом Свевишњега Бога прогледаше: „Верујем Господе, и поклони му се“. Дакле, не само да је исповедио да верује, да је Исус Христос Син Божији, него и пада на земљу и клања му се, одајући Исусу Христу тиме божанску част!

Нека дâ преблаги Господ Бог да се угледамо на овог исцељеног, овога бившег слепца, који беше слеп од рођења и који прогледаше, да и ми прогледамо својим унутрашњим, духовним очима, да видимо истину и пролазност овог материјалног света, да видимо истину и пут који води ка вечном животу и да и ми као и он паднемо ничице и заблагодаримо Господу и дамо праву Славу Богу - не као они фарисеји - него као истински синови и кћери Божија - верујући у спасење и
Силу и Славу распетог и васкрслог Исуса Христа – Спаситеља, певајући:

„Слава тебје показавшему нам свјет, Слава во вишњих Богу, и на земљи мир человјецјех благовољеније. Хвалим тја, благословим тја, клањајем ти сја славословим тја, благодарим тја великија ради Слави Твојеја“. Амин!

Свети Владика Николај - Омилије

Велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Нема очију, које су догледале сва та чудеса; нити има језика, који их је избројао; нити има ума, који их је схватио.

Гледале очи, гледале, па заспале у смрт. Бројао језик, бројао, па занемео. Умовао ум, умовао, па избледео. Ко ће познати чудеса, док не позна Чудотворца? А ко ће сагледати Чудотворца, и жив остати?

Сав огањ на земљи дошао је и долази од сунца, веле они који се баве испитивањем тих ствари. Зашто сунце само није сишло на земљу, него се оваплотило на свој начин делимично у земљи, делимично у води, делимично у ваздуху, делимично у дрвету и угљу, делимично у животињама? Зашто се у сваком том свом делимичном ваплоћењу сунце прикрило дебелим и хладним застором? Зашто се оно цело није спустило на земљу, да учини оно исто што чини његов огањ и његова светлост, у тело обучени, у тела сталожени? Зато што кад би оно пришло земљи сасвим близу, земља би се сва истопила, и испарила у пару, и не би је било.

Ко би од смртних могао стати у близину сунца, и жив остати? А сунце је само једна твар Божја; оно је мрак према светлости Божјој. Ко би, дакле, могао сагледати Бога Чудотворца, и жив остати?

Није ли вам јасно, зашто је Христос Господ морао прикрити Свој божански блесак дебелом и тамном навлаком људског тела? Јер ко би од људи иначе остао жив у присуству Његовом?

И још више. Да Он није економисао са пројавом Свога божанства, ко би од људи био спасен по својој сопственој вољи а не по сили Његовог божанства? Ваистину, ако је Господу Исусу ишта тешко било, несумњиво теже Му је било уздржавати и умеравати пројаву Свога божанства него пројављивати ово.

Баш зато, што је Он премудро економисао са пројављивањем Своје божанске моћи, Његов живот на земљи био је потпуна хармонија Бога и Човека.

О браћо! Није мање чудо Христос као човек него Христос као Бог. Чудо је и једно, чудо је и друго, али обоје уједно - чудо је над чудесима. Но то чудо није чудо магије, ни гатарства, ни вашарске хитрине; то је чудо Божје мудрости, Божје моћи и Божјег човекољубља.

Није Господ чинио чудеса, да би Га људи хвалили. Иде ли ко од нас у болницу међу умоболне, глувонеме и прокажене, да стекне хвалу међу овима? Лечи ли пастир овце своје, да би га овце својом блеком прослављале? Господ је чинио чудеса једино да милосрдно помогне беспомоћним невољницима, и да кроз то у исто време покаже људима, да се Бог, из милосрђа и љубави, јавио међу њима.

И данашње јеванђеље описује једно од безбројних чудеса Божјих, којим се открива љубав Христова према страдалним људима и једном више пројављује Његово божанство.

У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. Пре тога говори се, како су Јевреји дигли камење, да се баце на Господа у самоме храму зато што им је говорио истину. Но док су злобни Јевреји мислили само како ће Господу напакостити, дотле је Он само мислио, како ће људима добро учинити. Пред храмом је седео човек, слеп од рођења, и просио милостињу. Нико од оних злобних гонитеља Христових, жалосних вођа и првака народних, није се хтео ни обазрети на овог невољника. И ако би му ко од њих и бацио неки новчић у крило, то је било више на показ људима него ли из човекољубља и милосрђа. Јер још у време Мојсеја рекао је Бог за ове људе: род су покварен, синови у којима нема вере (V Мојс. 32, 20). Милосрдни Господ пак застаде код овога слепца, готов да му истински помогне.

И упиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, да ли овај или родитељи његови, те се роди слеп? Пре тога Господ је исцелио у Овчијој бањи човека узета, и рекао му је: више не греши, да ти не буде горе (Јов. 5, 14), из чега је јасно да је тај дугогодишњи болесник навукао на себе страдање својим сопственим грехом. Но случај са рођеним слепцем био је нејасан, због чега ученици и питаху за објашњење: ко сагреши? Да деца страдају често због греха родитеља, то је било јасно од увек. Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају. Много је теже објаснити, како и када је рођени слепац могао згрешити, и проузроковати сам своје слепило. Као прости људи ученици су ставили ову другу могућност не мислећи дуго о њој нити пак знајући за какву трећу. За њих је наjвероватније у овом случају било, да су родитељи слепорођеног згрешили. Но сећајући се речи Христових, речених ономе узетоме: више не греши - они као да доводе у везу овај случај са оним, и као да хоће да кажу: онамо нам је јасно било из Твојих речи, да је сам страдалник био проузроковач свога страдања; но да ли се то исто и овде може применити? Да ли овај слепи сам сагреши или - ако не он онда свакако - родитељи његови? Да је Господ у том часу поставио ученицима питање: како ви мислите, да је он могао сагрешити, да се слеп роди? ученици би се нашли у недоумици, и могли би се у крајњем случају позвати на свеопшту грешност рода људског кроз грех Адамов, као што вели Псалмопевац: се бо в безаконих зачат јесам и во гресјех роди мја мати моја. Врло мало пак вероватноће има, да би ученици споменули и мишљење неких фарисеја и књижевника - мишљење не њихово сопствено него примљено са даљег Истока - као да је душа људска живела у неком другом телу пре овога рођења, и да се у том ранијем животу учинила достојном или награде или казне у овом садашњем животу. Јер то је једна философска претпоставка, која мучно да је била позната простодушним и правомисаоним рибарима галилејским. - На питање ученика премудри Рави овако одговори: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. То јест "згрешио је и он и његови родитељи, но није у том узрок слепилу", како каже један свети отац. (Златоуст.) Гле, не каже се ни за Јова да је био згрешио, нити пак за родитеље његове, па је ипак био ударен страшном болешћу, да је морао узвикнути: тело је моје обучено у црве, кожа моја пуца и рашчиња се (7, 5). Сем греха родитеља и греха сопствених мора да има и других узрока понеком људском страдању на земљи. У случају слепорођенога узрок се састоји у томе да се јаве дела Божја на њему. Благо оном, на коме се јављају дела Божја, и он их осећа и искоришћава на спасење своје душе. Благо беднику, кога милост Божја учини богатим и славним, и он осети ту милост Божју с благодарношћу. Благо безнадежном болеснику, коме Господ поврати здравље и он уздигне срце своје ка Господу као своме изненадном и једином добротвору. О, како се дела Божја посведневно показују на сваком од нас! О, радости за све оне, којима се кроз та дела Божја отвори духовни вид за виђење Бога! О, жалости за све оне који с препуним рукама Божјих дарова окрећу леђа Богу и слепо продужују ходити својим тамним и сујетним путевима! На свима нама посведневно јављају се дела Божја, јер Бог нас не напушта до саме смрти наше. Та дела Божја на нама користе нашем личном спасењу. Но дело Божје на овоме слепорођеноме требало је да користи спасењу многих премногих. Тим делом открило се у истини, да је заиста Бог сишао међу људе. Тим делом показало се, како је међу људима много више духовних слепаца него телесних. И тиме се још јавило, како мудар човек, коме Бог дарује један телесни дар, искористи овај и на обогаћење душе своје истинитом вером. Предвиђајући све ове плодове од исцељења слепорођеног, Господ, готово у усхићењу, говори Својим ученицима: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. Као да хоће да каже: оставите сад питање: ко сагреши, да ли он или неко други? Није то сад важно. И да је и он сагрешио и родитељи његови, Ја сам им могао овога тренутка у себи опростити, узевши грех њихов на себе, и њих огласити опроштеним. Све је то сада споредно према оном што има да се јави. А има да се јаве на њему дела Божја - не једно него више дела Божјих - која ће бити записана у Јеванђељу, на спасење многих. Заиста, стоструко је награђено дугогодишње страдање слепорођеног. Заиста непропадљива је награда оних, који за ствар Божју страдају ма и један дан. Један мудри тумач Јеванђеља вели поводом овога слепорођеног: "ко је био слеп, те никад није ни појмио корист вида, тај осећа несравњено мању жалост него онај, који је најпре гледао, па се после лишио вида. Онај је био слеп, али је после примио и награду за ову малу и готово неосетну жалост. Јер је добио двоје очи: телесне, којима је видео свет око себе, и духовне, којима је познавао створитеља света". (Никифор.)

Мени ваља делати дела онога који ме посла докле је дан, доћи ће ноћ кад нико не може делати. Тако говори Спаситељ ученицима. Тим речима Он им објашњава побуде за предстојеће дело над слепим. То је дело Божје а не људско, хоће Он да каже, а дела Божја су творческа и чудесна. Онај који Ме је послао - тако говори Он из смирења и љубави према Оцу - твори таква дела, па и Мени, као Сину Његовом Јединородном, приличи само таква дела делати. Насиље је људски обичај а не Мој. Људе покреће завист и освета, а Мене покреће милост и истина. Нека људи дижу камење на Мене, ја ћу продужавати делити људима хлеб живота. Но докле тако? Докле је дан, тј. докле траје време живота. Доћи ће ноћ, тј. смрт, када нико не може делати. Ово је речено безлично, и не односи се на Господа. Јер Он је и у смрти делао дела, сишавши у Ад, разоривши овај, и ослободивши из њега праведне праоце и богоугоднике; а по Васкрсењу Он је из невидљивог света продужио делати чудесна дела до дана данашњега, и продужаваће их до скончања времена. Њему никад не може доћи ноћ, када Он не би могао делати. Његов дан обухвата свеколико време, и прелива се преко обеју обала времена у вечност. Ваистину, докле је његов дан, дотле ће Он и делати, и не ће престајати. Тако и људи треба, по Његовом примеру, да делају докле траје њихов дан, тј. од рођења до смрти. Јер доћи ће ноћ људима, тј. смрт, када нико од људи више неће моћи делати по својој вољи. Истина, светитељи делају и после смрти, користећи цркви Божјој на земљи на разне начине и помажући је; но то њихово делање не бива више по њиховој људској вољи него по Божјој - то Бог чини Своја дела кроз њих, из љубави према њима, јер су они љубили Бога у животу земном. Нико пак после смрти не може учинити никакво дело, које би му могло користити у ономе свету, и које би ма колико могло побољшати његово стање онамо. Нико се после смрти ничим не може учинити пред Богом заслужним, - па ни светитељ заслужнијим - него што је. Јер заслуга се стиче само у овоме животу. Духовни капитал, или духовно банкротство, добија се на земљи. Зато ове речи спаситељеве: доћи ће ноћ кад нико не може делати не смеју се узети као објашњење Његовог стања у смрти или после смрти, него се морају узети као благовремена и озбиљна опомена људима.

Док сам у свету, видело сам свету, говори Господ за Себе. Кроз Њега, као кроз безвремено Слово Божје, створено је све што је створено. Кроз Њега је дат вид како многоочитим херувимима тако и слепој и мртвој прашини, из које су уобличена сва земна створења. Он је дао светлост сунцу, Он је дао вид свему што гледа. Но сем телесног вида Он је обдарио човека и умним видом. Његовом светлошћу светли сунце; Његовим видом гледају очи; Његовим видом види ум човечји. Он је уистини светлост свему свету, и то откад је па докад је свет. Као Спаситељ света пак, као Бог у човечјем телу, Он се појавио као нова светлост за свет, да разбије нагомилану таму у свету, да осветли помрачени ум људски, да ослепљеним од греха поврати вид; речју: да буде људима светлост у животу и у гробу, на земљи и на небу, у телу и у уму. Док сам у свету - то Он говори Својим савременицима на земљи, да би Га познали као жељену светлост, и да не би остали у тами. Ходите док видело имате да вас тама не обузме (Јов. 12, 35 )! Тешко онима, који Га видеше, очи у очи, и не познаше Га, и одбацише Га, и осташе у мртвачкој тами својој! Но то Он говори и нама, јер, гле, и ми смо Његови савременици, пошто је Он жив ва век и веков. И данас се на нама потврђују Његове речи: док сам у свету, видело сам свету. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: док сам у свету, видело сам свету.

Рекавши ово, Господ, пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи слепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде, дакле, и уми се, и дође гледајући. Све оно што је до сада Господ говорио ученицима Својим, говорио је у присуству слепца, с нарочитом намером, да и слепац чује речи Његове. Јер Господу је било стало на првом месту до тога, да слепоме отвори духовни вид. Теже је отворити духовне очи него телесне, теже и важније. Да би пак показао, да је лакше дати телесни вид, као и да је овај мање важан, Господ пљује на земљу, ствара кал од пљувачке и помазује очи слепоме. Као вели: ево, од презрене пљувачке и прашине, од кала презренога, добиће он телесне очи и прогледаће! но како ће духом прогледати? Мислите о духовном више ного о телесном, јер тело је одећа и оруђе душе. Још хоће овим Господ да подсети ученике на стварање човека из праха земнога. Да је Он био тај Творац, који је од праха створио тело човечје, ево, Он то доказује сада када од кала ствара очи слепоме. Још хоће Господ да открије ученицима, како Његова божанска сила струји из духа Његовог не само кроз Његове речи, којима је Он мртве дизао и многим слепим вид давао; и не само кроз Његове руке, које је Он стављао на болеснике и чинио их здравим; и не само кроз скут хаљине Своје, кога кад је се само дотакла крвоточна жена била је исцељена, - него чак и кроз пљувачку Своју.

Но зашто Господ шаље слепога у бању Силоамску? Зашто му одмах не даје вид, него га шаље на воду, са очима помазаним калом, да се умије? Ово је јединствени случај у Јеванђељу, да се Господ у Своме чудотворству служи створеним стварима. Можда је овим Господ хтео, да једанпут укаже част и створеној природи. Није на одмет, да људи траже помоћ својим бољкама у лековима природним и у минералним водама. Но људи ипак треба да знају, да су сви лекови природни и све воде минералне слуга силе Божје. Без те силе Божје сви лекови су ништа, и све бање су мртва вода. Колико је слепаца умивало се у бањи Силоамској до тада, но без жељеног резултата. Колико је пута свакако и овај слепорођени умивао се у њој, но без успеха! Сила Христова исцелила је овога слепца, а не бања Силоамска; без те силе он је се могао сваки дан умивати у тој бањи, па ипак слеп се враћати дома. Силоам. значи послан, објашњава јеванђелист. Није ли то тајанствено име ове лековите воде симболизирало чудотворног Посланика и Лекара небесног, Господа Христа? Ако би се узео шири духовни смисао целог овог догађаја, могло би се рећи, да слепорођени представља род човечји, а бања Силоамска самога Господа, који је послан с неба, да живом водом Духа Светога, кроз тајну крштења, поврати духовни вид роду човечјем грехом ослепљеном.

Како је пак кротак и послушан овај слепорођени човек! Он не само дозвољава, да му Господ калом помаже очи, него тако намазан одмах слуша заповест и одлази у бању Силоамску, да се умије. Говорећи у присуству његовом, да је Он видело свету, Господ буди и отвара дух слепчев, да би се у духу његовом породила вера. Сада га пак учи послушности, зато га и шаље у Силоам. Јер је вера нераздвојна од послушности. Ко верује у Бога, тај се брзо и драговољно повинује вољи Божјој. О браћо моја, не помаже нам ни вера много, ако без послушности и с роптањем вршимо вољу Божју! Погледајте овога слепог човека: с вером и послушношћу он одмах оде у Силоам, уми се, и дође гледајући! "Ако неко пита: како је он прогледао, омивши кал? то неће чути од нас ништа друго осим, да ми не знамо, како је то произашло. И какво је то чудо, ако не знамо? То није знао ни јеванђелист, па ни сам исцељени" (Златоуст). Уосталом, нашто питати то само у овом случају? Ако је коме до питања, нека пита и за других стотине и хиљаде случајева исцељења Христових. Нека пита васцели свет, нека пита све векове људске историје, како је то све произашло - не ће добити никаква одговора. То је тајна творачка. Ни сам апостол Павле, који је био несрављено ученији и мудрији од овога слепца, не би умео рећи, ни како је слепило дошло на њега као Савла нити како је прогледао онда када је Ананија у име Христово метнуо руке на њ (Дела Ап. 9, 9-12) и учинио га Павлом.

А да слепорођени ни сам није знао, како је управо прогледао, види се из његових сопствених речи. Кад се повратио из Силоама гледајући, многи су се питали, да ли је то он или неки други, налик на њ? А кад је он рекао: ја сам, они су га питали, како му се отворише очи? на што он описа сав догађај укратко, но не знаде рећи, како прогледа. Отидох, умих се, прогледах. Кад су га одвели фарисејима, и ови су га питали: како прогледа? А он им одговори: кал метну ми (Исус) на очи, и умих се, и видим. То је све што је он знао рећи, представљајући тачно и небојажљиво догађај како је текао.

Светлост Христова, којом Он осветљује свет и просвећује људе, показује се пред очима нашим у правом блеску своме тек онда кад је ставимо против таме људске. А оно што је следовало чудотворном исцелењу слепога представља уистини најгушћу и најледенију таму срца и ума људскога, таму, која у данашњем јеванђељу лежи као дебела сенка под јарком светлошћу Сунца - Христа. То је језовита тама слепога срца и ума фарисејског. Не само да се фарисеји нису обрадовали, што је слепи просјак испред њиховога храма прогледао, него су се чак нашли увређени и огорчени. Та њихов храм се већ био претворио у једну шиљбокану суботе, као што се и сва њихова вера била претворила у поклоњење богињи суботи. Они не питају исцељеног слепца са саучашћем: како си могао проживети толике године слеп? они дурновито наваљују на њега као са шиљбочким питањем: како си смео у суботу прогледати? И онај ко те је исцелио, како је то смео учинити у суботу? Није, веле, овај човек од Бога, јер не светкује суботе. За њих је, дакле, онај човек од Бога, који суботу преспава, и не макне се никуда из своје собе, да се не би каквим кораком, делом или додиром оскврнио, а не онај, који у суботу да вид слепцу рођеноме! И по њиховој поноћној логици онај први прославља суботу а не овај други!

Но како наста распра међу њима односно Христа, они запиташе слепца, шта он мисли. А он рече: пророк је. Вероватно, да га они нису ни питали, да би чули истину од њега, него да би и од њега извукли осуду Христа као нарушитеља суботе. Но слепорођени одважно посведочи о Христу оно, што он сам држаше за најбоље и најсилније у свету. Најбољи и најсилнији су међу људима били пророци, о којима је он морао чути и знати. Тако је он дотле мислио. Зато и одговори: пророк је.

Добивши такав неочекивани и нежељени одговор од слепога, срдитој немоћи јеврејској ништа друго није остајало, до одрећи чудо и изјавити, да они не верују, да је он у опште био слеп и да је прогледао. Тада Јевреји не вероваше за њега да беше слеп и прогледа. То јест, они нису могли неверовати тако очигледној ствари, него се направише да не верују, да не би иначе томе догађају дали важност, и да би колико толико умањили распростирање славе Христа Чудотворца. А да су се они само лицемерно направили да не верују из рачуна, види се из тога, што су позвали родитеље његове, да их питају. Но они нису ни родитеље слепчеве позвали с намером, да се ствар разјасни и да се дође до несумњиве истине, него с надом, да ће родитељи његови макако опорећи чудо, или довести га у сумњу, или умањити му значај. Но родитељи, премда врло обазриви из страха од старешина, потврдише, да је то њихов син, и да се он слеп родио. А како сад види не знамо; или ко му отвори очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе. Опет једно разочарење за богоборне старешине јеврејске! Шта сад да раде? Ко ходи у тами подземној, и не жели да изађе на сунце, шта може да ради, него из једног тамног ходника да ускаче у други?

Добивши и од родитеља тако неочекивани и нежељени одговор, злобни фарисеји прибегавају сад крајњем и најнижем средству, рушењу савести људске. Они, дакле, поново дозваше слепога и учинише му један подал и нечастан предлог. Подај Богу славу; ми знамо да је човек овај грешан. То јест: ми смо, тобож, ствар потпуно испитали, и нашли смо, да смо сви у праву, и ти и ми. Ти си, наиме, истину рекао, да си био слеп и да си прогледао. Но и ми смо у праву, кад смо посумњали, да је овај грешник отворио теби очи. Ми знамо, да је он грешник, и да он то није могао учинити. Но како је то већ учињено, то смо ми дошли до уверења, да је то само Бог могао учинити. Зато: подај Богу славу, а овога се грешника одреци и немој ништа више с њим имати.

Безумни Јевреји! Они у заслепљености својој нису могли увидети, да одричући Христа, уствари, признали су Га за Бога. Подај Богу славу! само је Бог то могао учинити. Но Господ Исус је то учино. Значи Господ Исус је Бог!

Врло мудро одговара слепац лицемерним фарисејима: је ли Исус грешан не знам; само знам да ја бијах слеп, а сад видим. Хоће да каже: ја сам човек прости и неук, а ви сте учени и вешти у препирци о грешности и негрешности. Ви мога Исцелитеља мерите суботом а ја чудом. Да ли је Он грешан и колико, према вашем суботарском мерилу, ја не знам. Ја само знам за чудо, које Он учини на мени, и које за мене значи онолико исто колико и стварање света. Јер док ми Он не отвори очи за мене овај свет као да није ни постојао.

Протрчавши све своје тамне подземне ходнике фарисеји немадоше више куд, него стадоше на једном месту и упиташе слепога: шта ти учини? како отвори очи твоје! Но и ова питања оно су поставили с коварним лукавством, надајући се, да ће од човека чути неку нову реч, која би им могла послужити за умањење чуда или за оптужбу Христа. Али овај човек, прост и искрен у своме суђењу, морао је се најзад згадити на ово ниско сплеткарење народних старешина, према којима је он дотле, не познавајући их изближе, морао осећати извесно поштовање. И зато им одговара с досадом: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви хоћете ученици његови да будете? Одсечнији и умеснији одговор он заиста није могао дати. После оваквог одговора нападачи пређоше у одбранбени положај - они га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо одкуда је. Они се правдају Мојсејем; они се хвале Мојсејем. То је тобож њихов учитељ, а они његови ученици. Но по овом питању Господ се раније довољно изјаснио. На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји, који траже зачеља по гозбама и прва места по зборницама, и који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго (Мат 23; Лк. 12, 40). Ето, какви су они ученици Мојсејеви! Још им је Господ рекао: не даде ли Мојсије вама закон и нико од вас не живи по закону (Јов. 7, 19)? Не испуњујући закон Мојсејев, и рушећи га својим лицемерством и грабежи, они су не само престали бити ученици Мојсејеви, него су баш пред самим Мојсејем постали вероломници и преступници. Зато је и Мојсеј престао бити њихов учитељ, и постао је њихов тужилац пред Богом. Не мислите, да ћу вас ја тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45). Узалуд се ви уздате у Мојсеја, а рушите његов закон из основа. Но и то ваше уздање у Мојсеја лажно је; уствари ви се уздате само у своју власт и богатство, и ни у шта више. Ако бисте веровали Мојсију, то бисте веровали и мени, јер он писа за мене (Јов. 5, 45; V. Мојс. 18, 15-19). Но како оземљене душе фарисејске нису више могле веровати ни Мојсеју, то су још мање могле веровати Господу Исусу. Погледајте пак, како се ови фарисеји, тобожњи ученици Мојсејеви, служе лажју. Једном простом и наивном просјаку они говоре за Господа: а овога не знамо одкуда је. Они су врло добро знали, одкуда је Господ. Кад су остали Јерусалимљани знали, одкуда је Господ, тим пре су ови гонитељи Његови, кнежеви и прваци народни, морали то знати. Гле, Јерусалимљани су говорили: овога знамо одкуда је; а Христос кад дође, нико неће знати одкуда је (Јов. 7, 27). Или су, дакле, фарисеји знали, одкуда је Господ, или нису знали. Ако су знали - као што су знали и други грађани јерусалимски - онда су они слагали слепорођенога, кад су му рекли: а овога не знамо одкуда је. Ако ли пак нису знали, и ако после толиког шпијунирања, толиких препирки, толиког гоњења, толиког урнебеса око Њега, Његовог порекла, Његових речи и Његових дела ипак нису никако могли дознати, одкуда је Он, онда значи, да је Он - Христос. Јер је однекуд постојало веровање: Христос кад дође, нико неће знати одкуда је. Видите, како се опет потврђује реч пророчка: падут во мрежу своју грјешници.

Међутим просјаку се морало открити у свему овоме очајна морална слабост и ништавило ових жалосних народних старешина. Зато он постаје све одсутнији према њима и све слободнији у исповедању Господа. На последње њихове речи овако им он одговара: то и јест за чудо, што ви не знате одкуда је, а он отвори очи моје. То јест: какви сте ви народни вођи и старешине, да све обредне ситнице знате, а не знате за човека, који на мени учини такво моћно чудо? Ко треба да зна ако не ви, који седите на столици Мојсејевој? Ко може да објасни народу појаву овога Човека, ако не ви, који сваке суботе тумачите свету Мојсеја и пророке? - Па онда продужује овај прости човек да учи лажне учитеље народне говорећи: а знамо да Бог не слуша грешнике, него ако неко поштује Бога и вољу његову твори оно га слуша. Овим речима одговара прости човек на оне речи фарисеја; ми знамо да је човек овај грешан. Сада човек њима на ово вели: а знамо да Бог не слуша грешнике. У Светом писму нема примера, да је Бог послушао неког грешника, и по његовој молби учинио ма и најмање чудо. Кад ширите руке своје, говори Бог кроз пророка, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви (Ис. 1, 15). И Саул се узалуд молио Богу у време греха својих; Бог га није хтео чути. Бог не слуша грешнике, а још мање чини чуда преко грешника, осим ако се грешници истински покају, и сузама грех свој омију, и омрзну на безакоња своја, и реше се чинити вољу Божју, па тако покајани и решени свесрдно припадну Богу на молитву. Бог им тада опрашта - као што је опростио жени грешници, и царинику Закхеју, и разбојнику на крсту - и тада они престају бити грешници. Но и тада Бог не слуша њих као грешнике него као покајнике. Грешнике пак, који се Богу моле а остају у гресима својим, Бог не слуша. Далеко је Господ од безбожника, а молитву праведних чује (Приче 15, 29).

Пошто је, дакле, онај прости човек поучио лажне учитеље о томе, кога Бог слуша а кога не слуша, он им сада истиче Христа као највећег чудотворца у историји света: - од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити. Тако уздиже исцељени човек свога Исцелитеља. Тиме се он одлучно показује као Његов следбеник. И тиме даје на знање фарисејима, да су узалудни сви њихови сплеткашки покушаји, да одрекну или умање чудо, и да њега придобију за своје мишљење као да је Господ грешан.

Чувши последње речи исцељеног сиромаха фарисеји му рекоше: ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље. Лицемерство и лаж у својој срдитој немоћи увек на крају прибегавају насиљу. Видевши фарисеји, да су побеђени на свима странама, и да су сви њини покушаји остали без успеха, они сада, разјарени и посрамљени, грде овог простодушног и истинитог човека, називају га тешким грешником и изгоне га напоље.

Довде описује јеванђелист ону дебелу и мрачну сенку, која се одмах открила у лицу фарисеја после откривења дивне светлости Христа Спаситеља и Његовог божанског дела. Светлост је истина, сенка је тама; светлост је човекољубље, сенка је мржња; светлост је моћ, сенка је немоћ.

Но почевши данашње јеванђеље светлошћу јеванђелист га и завршује светлошћу, светлошћу а не сенком. Господ Исус, који се после свршеног чуда био удаљио, оставивши исцељенога за неко време самог, да одолева искушењима фарисејским и одстојава истину против лажи, сада се поново појављује и иде у сретање ономе, кога Он жели до краја да спасе.

Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: верујеш ли ти у сина Божјега? Исцељени слепац положио је добро први испит, тј. показао се кротак и послушан онда када га је Господ послао с намазаним очима у Силоамску бању, да се умије. То је био испит у послушности. Па је онда положио добро и други испит, тј. показао се истрајан у искушењима, и није хтео издати Господа за лажи фарисејске. То је испит у искушењима. Сада пак Господ га ставља пред трећи и последњи испит, пред врховни испит праве вере. Верујеш ли ти у сина Божјега?

Он одговори и рече: а које је Господе, да га верујем? Он је познао Христа као чудотворца. Он Га је пред фарисејима назвао пророком, јер није знао за веће име, којим би Га назвао. Он још не уме да Га назове Сином Божјим. Послушан Господу у свему, као свом највећем добротвору под сунцем, он жели, да од Њега чује, ко је тај Син Божји, па да Га верује?

А Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је. А он рече: верујем, Господе! И поклони му се. Кротко и нежно говори Господ са оним, кога Он спасава, као добар лекар са болесником, који оздрављава. Зато му и не заповеда: веруј у Мене! нити му се намеће с речима: ја сам Син Божји! него му вели: и видео си га, и који сад говори с тобом, тај је. Слободном и разумном бићу људском Господ даје маха, да само размишља и само се опредељује. Чим је пак исцељени човек чуо за ово достојанство свога Исцелитеља, достојанство више од пророчког, он одмах радосно узвикну: верујем, Господе! И не само да језиком узвикну, него Му се и поклони, као да тиме још више засведочи своју веру. ("Тиме је исповедио његову божанску моћ: да се не би помислило, као да је он само изрекао речи, он додаје и дело" (тј. клања се Господу). Златоуст.) И као што су му се пре тога отвориле телесне очи, тако су му се сад отвориле и очи духовне. И он је сад гледао и телесним и духовним очима, и видео је пред собом Богочовека, Бога у човечјем телу.

Заиста, велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Верујемо и ми, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш; верујемо, да си Ти Син Бога Живога и светлост света. И клањамо се теби, премили Господе, заједно са хоровима ангела и светитеља на небесима, и са целом Црквом Твојом на земљи, Теби и Оцу Твом и Духу Светом - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети мученик Талалеј

Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: "Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!" Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Талалеј, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети мученик Аскалон

Пострадао у Антиноју, граду мисирском, у време Диоклецијана. Био шибан, струган, свећама опаљиван, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке, и није јој дао маћи се док Аријан није написао, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но трећега дана хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов, Аријан, покаја се доцније, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише, те се и Аријан, негдашњи мучитељ хришћана, удостоји мученичког венца за Христа.

Преподобни Стефан Пиперски

Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.

Тропар (глас 4):

Као подражатељ древних Светих Отаца, завелео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом дознавши од хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио животу подвижничком. Тада му се јави ангел у оделу схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Пахомије оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Свети Ахил, епископ лариски

Овај велики јерарх и чудотворац рођен би у Кападокији. Учествовао на I васељенском сабору, на коме је посрамио јеретике и, како својом ученошћу тако и светошћу, изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахил викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј!" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахила. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелеј из овог камена". И јелеј заиста потекне на удивљење свију. Свети Ахил упокојио се мирно у Лариси 330. године. Самуил, цар македонски, када освоји Тесалију, пренесе мошти Ахилове у Преспу, на острво у језеру, које се прозва а и данас зове Ахил, или Аил.

Преподобни Силуан

Најпре био комедијант глумећи се над свим и сваким. Потом, загрејан љубављу Христовом, постао учеником светог Пахомија. "Готов сам живот свој дати," говорио је свети Силуан, "само да бих добио опроштај грехова".

То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 

У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.

Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.

Архимандрит Сава Јањић

Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство.

Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег.

Тропар (глас 2):

Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости.

Преподобни Арсеније Велики

Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.

Света Емилија

Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.

Преподобни Арсеније Трудољубиви

Преподобни Арсеније Трудољубиви монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.

Спомен појаве Часног Крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.

Тропар (глас 8):

Лик Твога Крста, који си од свете горе до Голготе распростро, сада засија јаче од сунца. У њему си показао Твоју силу, Спаситељу, и њиме си оснажио и верни народ Свој: Њиме и спасавај грешне на Земљи, молитвама пресвете Богородице, Христе Боже, и спаси нас.

Свети мученик Акакије

Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.

Преподобни оци грузијски

У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.