Извор: Радио Беседа 

• Професоре, с обзиром на Ваш вишегодишњи предани рад у Богословији Светог Саве у Београду, кажите нам како Ви видите улогу Богословије као расадника Божје Речи и улогу васпитаника у њима на мисионарском пољу хришћанства у савременом свету?

Данас савремени свет и човек у њему имају велику потребу за смислом. Улога верски образовних установа је велика. Она захтева одређену дисциплину урбанитета вере. Вера мора да буде учена вера, не у смислу интелектуализма или интелектуалне гимнастике људског ума, него у живом трагању за напатвореном вером у Бога живог и истинитог. Бога Авраама, Исаака и Јакова, не Бога философа и научника, како то рече Блез Паскал.

Наравно да нисмо неки мрачни антисцијентисти јер и теологија је наука. У савременом друштву постоји велика потреба за проналажењем смисла;  то се у свету осећа, тако се и живи. Човек ће увек желети да зна, барем приближно, који је смисао његовог живота, његовог рада, његове смрти. Сваки покушај да се планира будућност у светлу нових међународних односа, коју обележава све већа међузависност и сложеност, уз све мање реда и мира, показује се као тежак задатак. Живот и смрт људи су, рекло би се, поверени једино научном и технолошком прогресу, а овај је исувише брз да му људска способност постави циљ и увиди цену за коју би могла да га прати.

Кад је почела несагледива индустријска и технолошка револуција, велики литвански песник Адам Мицкејевич је рекао: „Када се безбожник наукама бави, чувај се, јер то разбојник оружје набавља“. Међутим, многе појаве указују на то да све веће незадовољство у развијеним срединама руши илузију о томе да је могуће створити социјални мравињак евдемоније (среће). Ми православни хришћани морамо да, по проф. Јовану Мајендорфу, научимо живети у несавршеном свету. Међутим, свесни смо чињенице о тежњи људи за цивилизацијом свеопште правде и све јаснијом свешћу о неповредивости и универзалној природи људских права, све јачој жељи за праведнијим и хуманијим односима. Високообразовне, богословске институције су заиста расадници Речи Божје. Оне су, у односу на питање о циљу људске стазе на земљи, сведоци Христовог Јеванђеља. Васпитаници и професори сведоче Христа „Распетог и Васкрслог“ и самим тим сведоче достојанство људске  личности, издвајајући је из промењујућих токова, тиме гарантујући човекову слободу као ниједним људским законом.

Помоћи сваком људском бићу да у Богочовеку открије најдубљи смисао свога постојања наш је категорички императив. Црквене установе се руководе тиме да само Бог, коме служимо, може открити најдубљу чежњу људског срца и глад коју земаљски хлеб никад неће утолити. Није глад стомака једина глад људског бића. „Не живи човек само о хлебу, већ од сваке Речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4,4.). Предао сам се овом раду по благослову Светог Архијерејског Синода и Његове Светости Патријарха српског Иринеја и блаженопочивших патријараха Павла и Германа, увек имајући њихов светао пример испред себе.

• Сходно Вашој широкој професорској делатности на катедри Философије, Старога Завета и других богословских предмета, како Ви видите питање доприноса Београдске богословије и њених професора активном и здравом хришћанском и међурелигијском дијалогу до данас?

Бог ме је посебно обдарио овим предметима које сам годинама предавао, мада сам био на групи за синтетичку теологију. Трудимо се да васпитанике поставимо на темеље универзалног хришћанског предања. Изазови за нас заиста су снажни. Имали смо до сада личности попут Владике Николаја и др Лазара Милина, углавном велике људе, као што је то случај и са њиховим великим делима, богословским радовима. Трудимо се да ученике упознамо и са афричким религиозним феноменима. Осим др Лазара Милина нисмо говорили о новим „религијским покретима“, познатим под баш непримерним називом „секте“. Свет нових религијских покрета у себи је веома различит. На нивоу спонтаног предкритичког говора, видимо да се тај веома разнолики, динамичан и жив сегмент савременог религијског плурализма, сав ставља у исти кош и априори одбацује, мада нам је потребно да разликујемо покрет од покрета и добро проучимо доктрину неорелигијских група. Чиним колико могу да ставим нагласак на псевдорелигиозне покрете, као и оне који разарају психофизички интегритет појединца. Они својим фанатизмом, насилношћу, некомукативношћу и искључивошћу настоје да расточе вредносне и психолошке претпоставке, толерантног и хармоничног друштвеног живота. Такве појаве треба раскринкати и одбацити. Међутим, они којима је наука и пракса на нивоу прихватљивих духовних вредности, као што су: љубав, солидарност, дијалогичност, медитативност, аскеза... требало би да, ипак, приступају диjалошки.  

• Свети Сава је први просветитељ и учитељ српски. Ова образовна установа наше Цркве, као најстарија школа у Београду, носи његово име. Када са Вама разговарамо, пред собом имамо личност угледне и светле васпитне и катихетске делатности у Цркви Светосавској. На основу толиког искуства и знања, можете ли нам рећи колико нам данас може да користи светли пример Савине делатности у међуљудским односима?

Свети Сава нас је, као нико други, увео у орбиту духовне, медитеранске, православне културе. Оставио је најснажнији печат на српски народ створивши аутокефалну помесну Цркву која ће кроз историју очувати српски род у више империја. Још више од тога, створиће нам полет и златан период стваралаштва и духовности који живи до дана данашњег и струји кроз литургијкси континуитет Српске Православне Цркве. Образовање Светог Саве је било изванредно, фрапантно. Погледајте само Беседу о правој вери изговорену 1221. године у Жичи. Она је синтеза свих седам Васељенских Сабора, овога пута на нов и креативан начин, без оне миметичке поробљености којој често прибегавамо. О његовој креативној компилацији Номоканона најбоље је писао академик др Димитрије Богдановић, професор Богословије Светога Саве. Треба видети његово вешто избегавање византијских правних извора, у којима има цезаропапизма и папоцезаризма и окретање Јустинијановим правним основама.

Наша Богословија је заиста једна од најстаријих школа Београда, коју је основао Доситеј Обрадовић пре пропасти Првог српског устанка. У њој можемо сагледати новију српску историју. У новије време је о њој најбоље писао отац Игњатије Марковић, наш учени историчар. Делатност Светога Саве је пример креативног, а не епигонског приступа друштву и изазовима времена. Он је оставио неизбрисив траг и његово завештање припада српском народу. Слике његове, које народ чува, сувише су бројне и разноврсне да би могле стати у ове кратке речи интервјуа. Он је свакако најомиљенији светитељ свог народа, који га дубоко поштује као свог сталног заштитника, у дому и ван њега. Он је познати лик са фреске или иконе у свакој цркви и школи у Србији, од највеће до најзабаченије. Ићи Савиним стопама ка Савином извору значи имати једну духовну виталност који је овај највећи Србин имао. Он је онај који је имао снагу да измири браћу, да коначно уједини српски народ и спречи сепаратну гентилу племства. Његов космополитизам је изузетан. Није га узалуд византолог Димитрије Оболенски сврстао у шест најзначајнијих византијских портрета. Његова отвореност и духовна еластичност је conditio sine qua non нашег односа са народима око нас и, наравно, наше унутарње, међуљудске комуникације. Не заборавимо, његово просветитељство није само светлост и просвећеност рација, него она дубља: „Истинита светлост која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет“ (Јн 1,9).

• Посебан нагласак на прошлогодишњем Сабору на Криту био је управо апел за мир, који никада пре није био овако пољуљан и угрожен. Данас постоји око седамдесет активних ратова у свету. Сусрет папе Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани дао је и посебан позив на прекид убијања хришћана на Блиском истоку. Такав приступ савремено хришћанство треба да има када је у питању однос са другим светским религијама. У чему се огледа миротворна улога хришћана?

Живимо у једном антагонистичком свету и с правом је Велики сабор на Криту упутио апел за мир. Не бих много додавао, јер највише је рекао Епископ бачки др Иринеј Буловић у свом интервју емитованом на Васкрс ове године на Јавном сервису Србије и ТВ Храм. Унапређивање мира у свету је саставни део мисије којом Црква наставља Христово искупитељство дело на земљи. У том духу је и сусрет папа Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани и њихов апел да се прекине убијање хришћана на Блиском истоку. Миротворна улога хришћана се огледа у унапређењу истинског мира, који је израз истинске вере у љубав Бога према сваком људском бићу. Из ослобађајуће вере у Божју љубав настаје једна нова визија света и нов начин приближавања другима, било да је тај други једна једина личност или читав народ. То је вера која мења и обнавља живот, инспирисана миром који је Господ Исус Христос оставио својим ученицима: „Мир свој остављам вам“ (Јн 14,21). Мир који надилази свет. Покренута таквом вером, Црква се труди да унапреди јединство хришћана и плодну сарадњу са верницима других религија. Верске разлике не могу и не треба да представљају узрок конфликта. Заједничко трагање верника за миром пре свега је снажан чинилац јединства међу народима. Религије су, хтели ми то или не, неизбрисив траг Божјег промишљања о свету и човеку, а људска историја и њена религијска култура и израз - братско путовање током којег пратимо једни друге на путу према трансцендентном циљу. То нам је Бог задао као моћ трансценденције. Поред есенције хришћанског сведочења, који налази свој најдубљи вид у литургијској заједници, као причешћивање и партиципације у Телу Хриством и нашег аганжмана у остварењу друштвеног развоја и друштвене правде, потребан је искрен и стрпљив дијалог са другим да би се упознало богатство које је Бог подели народима у својој раскоши Промисла. Дубоко смо уверени да у Православном мисионару и његовој мисији дијалог није мотивисан тактиком и партикуларним интересом, већ да има мотивацију и потребу као своје властито достојанство.

Божидар ВАСИЉЕВИЋ, Православни мисионар, септембар-октобар 2017.

Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој.
Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки.

Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог  архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка.

Извор: Радио Беседа

У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету.

Извор: Радио Беседа