Када је недеља дошла, црква је била потпуно празна. Нико није дошао. Онда је пастир одлучио да у локалне новине стави оглас. У огласу је писало: „Због смрти цркве у нашем граду, свако од нас је дужан да присуствује њеној сахрани. Сахрана ће се обавити у недељу, после подне. Пружимо нашој цркви пристојну хришћанску сахрану.“

У недељу после подне велико мноштво знатижељног света окупило се на „сахрани“. Испред проповедаонице у цркви налазио се један затворен мртвачки сандук окружен цвећем. Када је пастир одржао своју малу проповед, уобичајену за овакве прилике, отворио је сандук и позвао заједницу да приђу и одају последњу почаст њиховој преминулој цркви.

Фото: Ју Туб

Људи су били веома знатижељни да виде шта је у сандуку, тј. како изгледа леш „мртве цркве“, па су почели да устају и у реду прилазили сандуку. Чим је погледао у сандук сваки „ожалошћени“ брзо је одврћао свој поглед и погнуте главе, и са осећајем кривице би одлазио.
Пастир је у сандук поставио велико огледало, у коме је свако могао да види свој лик.

Извор: ОСЛОБОЂЕЊЕ.РС

Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).

У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 

Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 

Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 

Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.

О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:

— „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“

Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.

А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!

Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.

— „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“

Ја сам му на то рекао:

— „А можда није добила цвеће?“

— „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“

Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.

Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.

 

    

 

Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.

А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).

Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.

Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.

Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!

Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.

Богословский факультет Великотырновского университета

Вера почиње од проповеди, коју усвајамо, а не само слушамо. „Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање речју Божијом“ (Рим. 10: 17). Има ли хришћанина који не зна о чудотворности јеванђељске благовести. Сведочанство о васкрслом Христу може да исцели душу, да нас окрене ка новом животу, да нам покаже свет истинске радости и смисла постојања. Дешава се да и једна-једина реченица из Јеванђеља преокрене нечије мисли на праву страну и положи темељ за корениту промену његове личности.

Међутим, јеванђељска проповед такође може да нам зада муке. Како је то чудно! Речи, које духовном топлотом загревају срца милиона, за неке су попут ужареног челика, који може озбиљно опећи. Свето писмо, а уз њега и животно искуство пружају нам много таквих примера.

 „Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам слободно“ (Јн. 10: 24), – захтевали су од Исуса Јевреји. Заиста, Богочовек их је, у одређеном смислу, намучио проповедима и чудесима. Он је сваког тренутка доказивао Своје месијанство речима и делима, али невоља је била у томе што се Он није бавио тиме шта су Јевреји подразумевали под месијом. Наш кротки Спаситељ није се уклапао у њихову слику „Машиаха“, који је био одраз њихових страсти: властољубља, среброљубља, гордости, таштине. Због тога их је свака реч Христа ударала баш тамо где их је највише болело, дубоко унутар њихове свести где су лежали скривени идоли. С једне стране учењаци и фарисеји су били сведоци невероватних чуда, која су јасно упућивала на почетак нове, месијанске ере, али су с друге стране осећали да им Христос, у недостатку боље речи, не одговара. Ако је Он месија, онда то за њих значи потпуну промену начина живота и погледа на свет. Управо зато је са сваким доказом тога да је Христос истински Спаситељ, расла мржња и злоба јеврејског свештенства према Њему.

Јеванђеље је повезано са старозаветном причом из Друге књиге Мојсијеве о „тврдом срцу фараона“. Зашто је написано: „И Господ учини те отврдну срце Фараоново“ (Излазак 9: 12)? Није ваљда Бог сакрио од владара Египта истину? Наравно да није. Фараон је видео иста чудеса као и сви остали, али док су она код других будила веру и страх, у њему су изазивала пркос. То што једне спасава, друге разгневљује, али у томе није крив Бог, већ сам човек. Испоставља се да и љубав и благодат, па чак и чудо и реч истине, могу да раздраже, све то зависи од тога прихватамо ли ми та блага дела, или не. Тако је и проповед Христова једне спасила, а друге разгневила, све до страшног греха богоубиства.

Христос је изградио дом за наше спасење и сео са десне стране Оца. На земљи је дело Богочовека продужила Његова Црква, коју је апостол Павле назвао телом Христовим (см.: 1 Кор. 12: 27). Црква представља руке, ноге и уста самога Христа. Када Црква чини милосрдна дела, то значи да руке Христове деле милостињу. Када Црква широм белог света распрострањује истинску веру, то су ноге Христове. А када Црква проповеда, чини то Христовим речима из његових устију. И те речи неће пресушити и говориће људима истину и мучиће њоме човечанство до краја света.

Откровење Јованово нам говори о два сведока (см.: Откр. 11: 3), који ће проповедати хришћанство и у време антихриста. Када они буду мученички страдали „они који живе на земљи, обрадоваће се и развеселиће се за њих, и слаће даре један другоме, јер ова два пророка мучише оне што живе на земљи“ (Откр. 11: 10). То значи да ће се путеви истинског хришћанства и света разићи, у толикој мери да ће хришћанство за човечанство постати трн у оку. Хришћанство ће мучити безбожничко друштво и страдање проповедника апокалипсе (у складу са многим тумачњеима то ће бити Илија и Енох) ће умногоме обрадовати становнике земље у то време.

Јеванђеље, које мучи... Сваки хришћанин, који не чува своју веру довољно брижно, се суочава са том мишљу. Како се брзо може захуктати расправа са неоцрковљеним човеком, ако неко случајно помене Христа, Цркву, свештенство, патријарха, Свете тајне. Било која религиозна тема, која се покреће озбиљно, може довести до оштре реакције. Понекад и није потребно много шта рећи. Довољно је прекрстити се, док се у аутобусу возите мимо цркве, и видећете да ће нестати злоба са лица тог путника с којим сте се расправљали. И сва та мржња нема никакве везе са „богатим поповима“, или ставовима патријарха, или по њиховом мишљењу недостатку усклађености међу државом и Црквом. Наравно да нико не тврди да у Цркви нема проблема. Проблем и грешке овоземаљске Цркве су неизбежни, али мржња према њој није изникла само због тих потенцијалних недостатака.

По правилу, та мржња има други извор. Најчешће она проистиче из древне злобе и богоборства, о којем је својевремено писао Јован Богослов: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4: 3). Дух, чије се присуство издалека осећа, све јаче дејствује у нашем свету.

Да, Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане, јер би то значило да смо сметнули с ума да Јеванђеље спаја, као што и раздваја: Христа и Велиара, добро и зло, Цркву и свет. Ђаво никада неће прихватити Цркву, како год да би она хтела да се „измени“ и мржња према Цркви никада неће пресахнути. На крају крајева, наши непријатељи не ратују са нама због наших греха, већ ратују са Христом због његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.

Ако дође тај тренутак да се Црква допадне свима, то ће бити трагедија. „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима очеви њихови.“ (Лк. 6: 26) – тако је упозоравао Христос. То би значило да је Црква постала искључиво део овог света и да живи ван Светога духа. Реч Божија никада неће изгубити своје својство, да сједињује, као што и разједињује. „Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.“ (Јев. 4: 12). Спаситељ нас је упозорио, да ће увек бити људи који ће слушати благовеснике, али да ће њих свагда и прогонити: „Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15: 20). Ако би Јеванђеље напрасно објединило све, то би значило да је Црква постала пука светска институција, која проповеда световну идеологију.

 „Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Зар тај јецај не добија све више на снази у постхришћанској цивилизацији? Хришћанство мучи свет, кога дух антихриста све више прожима. Јер тај свет осећа да се од једине вере разликује и да нису потекли из истог извора. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује и разгневљује. Свет остаје подељеним и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.

Сергеј Комаров
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Jevanđelje-koje-pece/60182.html

  Овај вредни духовник је и, као одличан познавалац немачког језика, задужен за односе са другим Црквама и верским заједницама на простору Баден-Виртемберга. Користећи аналогије блиске савременом слуху и култури у којој млади људи стасавају у Немачкој, избегава стереотипе често присутне у црквеној проповеди. Доносимо тонски запис његове беседе.

Поријекло и историја славе

Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима. Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом". Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.
Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде.

Шта су обиљежја славе?

Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако.
Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења. 
Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА. Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви.
Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи).
Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо".
Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство.

Шта се доноси за славу?

Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама. 

Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота.

"Чији је обичај старији?"/"исправнији"?

Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.)
Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом. Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога.
То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања.

Славити посебно или са оцем?

Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?" 
Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави.

Мрсна или посна слава?

Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране. 
Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава (= овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону.
Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше.

Пре две хиљада година једна Личност је својом појавом дала савршен одговор на загонетку Бога и човека. Нико никада није говорио као та богочовечанска Личност (в. Јн 7, 46), нити су ичије речи икада имале такву силу и благодат (уп. Лк. 2, 40). Па ипак, велики број људи до дана данашњег није прихватио нити препознао Богочовека Христа. Зашто? 

Разлога је више, но главни лежи у људском срцу. Њему се Христос све време обраћа, чак и када чудотвори, јер не жели да потчињава. Чак се ни у свеславном Васкрсењу не намеће силом свога Божанства, већ пролази кроз запечаћен гроб и јавља се ученицима далеко од очију свих. А када је реч о печату на вратима људског срца, ту показује најбољи пример ненаметљивости: стрпљиво куца да му домаћин сам отвори двери  после чега тражи места где би главу склонио. Христос, дакле, свима нама крајње снисходи: Цар над царевима својом благодаћу смирено улази у пећине и јазбине нашег срца, са жељом да од њега сачини свој благодатни Престо, уколико му човек то дозволи. Да би се то десило, неопходан је процес очишћења од прљавштине страсти у светотајинским недрима Цркве.

Црква је нова бања Витезда (уп. Јн 5, 2-4) у којој се рађамо (Света Тајна Крштења), хранимо (Света Тајна Евхаристије) и препорађамо (Света Тајна Покајања и Исповести), али не без наше воље и труда. Цео процес почиње од купељи Крштења, када се сатана истерује напоље, а у дубине срца се насељава благодат Божија, како нас томе учи православно Предање. Тада је већ положен темељ за дворац Небеског Цара у нашем бићу. 

Непријатељ спасења, који је протеран силом благодати Христове, ни тада не одустаје од циља да потчини човека и наставља да напада споља, тежећи да хришћанина наведе на грех и да га пороби страстима (тј. гресима који су прешли у навику). Главни циљ му је да нас спречи да узрастемо у човека савршеног, у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13) и да нас заустави на путу разрастања благодати коју смо на дар добили Светим Крштењем. Стога је стални надзор ума над срцем и рад на његовом очишћењу од страсти примарна делатност сваког хришћанина, будући да је чистоћа срца услов пребивања у пуноћи благодати Божије и њеног дејства у пуном капацитету.

Истовремено, важи и супротно, а то је да без дејства благодати Божије није могуће очистити своје срце, ма колико труда улагали. Најбољи пример и путоказ на овом синергијском путу су Светитељи.

Православна Црква је ризница опробаних метода очишћења срца и стицања благодати. Они су најбоље изложени у исихаистичкој традицији, у којој умно-срдачна молитва заузима централно место, поред покајања, врлинског живота, поста, бдења...а све то у литургијском окриљу Цркве, што је веома важно нагласити. Наиме, уколико би неко помислио да се само молитвом и подвигом може избавити од зла и очистити од страсти, то би био својеврсни гуруизам и заблуда месалијана који су умањивали значај силе благодати Светих Тајни Цркве (особито Крштења и Евхаристије). 

Са друге стране, уколико би неко сматрао да је довољно то што смо крштени и што се редовно причешћујемо да бисмо стекли чистоћу срца од страсти и удостојили се свецелог пребивања у благодати Духа Светог, онда би то био пут духовног неделања и странпутица варлаамита, који су одбацивали значај умно-срдачне молитве и подвига за остваривање пуноће благодатног живота у Христу.

''Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој'' (Пс 50, 10), кличе псалмопевац Давид у чувеном покајном псалму који читамо свакога дана на јутрењу. Тиме нас стално опомиње на потребу очишћења срца кроз садејство благодати Божије и наше воље и труда. Без тога је свака друга духовна делатност са наше стране површна и суштински нас чини сличним оним девојкама које су имале светиљке, али без уља (в. Мт 25, 3). Стога не губимо време и кренимо одмах да скупљамо уље благодати у духовне фењере да бисмо Женику наших душа изашли достојно у сретање (уп. Мт 25, 6-10).

Свештеник Оливер Суботић
Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs 

Врло ми драги у Господу Миле,

Хвала Вам на писму из Ваше ,,бујне усамљености''.Да,у праву сте:,,Човек никада није сам,јер га прате силе,Божанске силе пуне подршке.''То ме подсећа на Светог Симеона Новог Богослова:Како сам сам кад сам са Христом?Кроза Њ и Њиме-ја сам са свима-Нема сумње,суштином бића свог човек је с неба,од Бога боголикост душе,то је бесмртна срж нашег људског бића.Отуда туга,и мука,и бол када грех зађе у нашу душу.Грех?Најстрашнији туђинац у нашој боголикој души;у њему је сав пакао наш.И све тако док-Бог није постао човек,Богочовек.Са Њим-све се мења.Сав човек се мења када вером усели Њега у срце своје.Ти си то,драги мој Миле,у великој мери осетио.

Само вера није никад сама;из ње се роје све еванђелске врлине:

молитва,љубав,нада,пост,кротост,смиреност,молитвеност,покајање.А њих треба неговати.Нарочито молитвом.Њоме оне све бујно расту и преображавају човека, и све човеково.

Мисао?-Да се преобрази и извије у молитву и њоме у-богомисао.Осећања?-Исто тако да се  молитвом преобрази у богоосећање,живот у богоживот,савест у богосавест.Конкретно:Христом мислити,осећати,судити,живети.Једино се тако може савладати свака људска мука,сваки људски пакао.И доћи  до једино усвојиве теодицеје и антроподицеје.За мене:нема ужаснијег и страшнијег бића од човека без Христа.Са безмерно човекољубивим Господом Христом човек се постепено преображава у христолико биће,и доживљује бесмртну радост што је човек.Зато је сврх свега потребно:доживљавање Еванђеља Спасова.Најпре у малим мерама.Благовест је:,,Надањем веселите се,у невољи трпите,у молитви будите једнако''(Рим,12 12)И на то приморавати себе.И тако редом:доживљавати благовест за благовешћу.

Безмерним милосрђем Својим Господ Христос је показао да у човековим световима нема греха који Он,свемилостиви Господ,не може или неће опросити.Притом,од човекасе тражи једно:покајање са вером.Свети Златоуст благовести:Божје милосрђе је безобални океан,а сви људски греси васцелог рода људског су капља према том океану.

Но,предраги ми Миле,да остале проблеме оставимо до првог нашег виђања,ако Бог да.А дотле-да се држимо  благовести Светог Златоуста:,,смиреноумље је темељ наше философије'',тј васцелог живота од врха до дна.При томе са вером и љубављу и молитвом метанијски припадајмо Свеблагом Господу који нас кротко призива к Себи:,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени,и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе,и научите се од мене,јер сам ја кротак и смирен срцем и наћићете покој душама својим.Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако''(Мт.11,28-30).

Предраги ми Миле,сва добра од Господа сваког добра молитвено ти желим са загрљајем у Господу

 Твој-отац Јустин  

     Из књиге,,Заљубљен у Христа'' –М Милетић (стр 91-93)

Свети Арсеније Сремац је био други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве.

О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.

Други архиепископ Српске Цркве

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

Историја преноса моштију

Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.

Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца:

Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.

Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.

Историја култа

У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца.

Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:

„Славна српска Патријаршијо,
Од западне стране на реци Бистрици,
Ти си мати свој српској земљи,
Храм Спасовог Вознесенија,
Први ти је ктитор Свети Сава,
Сатрудник му би Свети Арсеније…“.

(Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).

Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века.

У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.

Радован Пилиповић

СПЦ

Славица Мојсин

Славица Мојсин

Славица Мојсин

Помаже Бог Александре, благодарим на времену које сте издвојили за овај интервју с обзиром на то колико имате обавеза. Породичан сте човек, предајете верску наставу у Земунској гимназији, спремате докторску дисертацију, активно пишете за Православни мисионар, гостујете на трибинама. Како успевате да ускладите све обавезе, верујем да је кључ у доброј организацији?

– Бог Вам помогао. Лепо сте Ви набројали неке од мојих сталних обавеза. Ето, драго ми је што њима могу да придружим још једну, као једно ново искуство – разговор у облику интервјуа. Захваљујем Вам се на указаном поверењу. Када вас неко интервјуише онда би то требало да значи да су оне ваше, редовне обавезе и послови које радите примећени и позитивно вредновани. А човек се показује као жив и постојећи и његов рад као жив и постојећи, тек онда када је примећен. Зато Вам се још једном захваљујем.

Моји послови јесу многи, како сте их и набројали. Али, они би се као мноштво могли представити као једно – рад на добро Цркве и служба Цркви. Једном речју, испуњење свог призива. Ако философију живота поставите као службу другоме, онда у раду налазите и смисао свог постојања. Када, кроз такву философију живота, осетите да живите и постојите, онда то осетите као љубав. А када осетите љубав у ономе што радите и за оног и оне за које радите, онда вам више ништа није тешко. Напротив, радујете се. И та радост је енергија која покреће у извршавању свих ових обавеза које сте навели.

На Православни богословски факултет уписали сте се у 33. години, аналогној броју Христових година. Како је изгледао Ваш пут до спознаје Бога и опредељења за студирање поменутог факултета?

-Да, Православни богословски факултет је био прекретница у мом животу. Нешто што ме је буквално променило као личност, потпуно ме преумило. Зато, тај факултет заиста доживљавам као своју alma mater. Сам пут на факултет, одлука да студирам теологију, десио се некако спонтано и непланирано. До студија, био сам професионални припадник Војске Србије. У служби сам, са школовањем, провео близу осамнаест година. Ту, у војсци, у разговору са тaдашњим својим колегама, доживео сам и почетак свог преумљења. Било је то негде 2000-те године. Тада сам први пут узео у руке једну хришћанску, православну књигу, коју ми је мој колега и класић из војне школе препоручио и позајмио. Била су то Мисионарска писма, Светог Владике Николаја Велимировића. Након тога, ништа више није било исто.

Књиге Владике Николаја су ме буквално увеле у Цркву. Владика Николај и Апостол Павле, његове Посланице, они су ме довели на прву Свету Литургију. Довели су ме на прву Свету Тајну Исповести и на прво Свето Причешће. Иако сам крштен са својих годину дана, тек тада, те 2000-те године, са својих 27 година, ја сам постао литургијски хришћанин. Заљубио сам се у Цркву и у књигу. Моје омиљено место постао је светосавски плато на Врачару – Храм и Народна библиотека.

При Храму Светог Саве на Врачару, ступио сам у тадашњу Светосавску омладинску заједницу. Била је то литургијска заједница млађих хришћана, који су се окупљали око проте Бранка Татарина (садашњег архимандрита Нектарија Татарина). Отац Бранко (Нектарије) је мој духовни отац. Он ме је заиста родио у Христу. Он ми једном, док сам му нешто помагао, онако у шали рекао – Видиш, Александре, та твоја војничка упорност, могло би се то искористити на неки паметан начин…

Данас те његове речи доживљавам као пророчке. Са његовом препоруком и са благословом Патријарха Павла, 2006. године сам уписао Православни богословски факултет. Била је то и година мог престанка службовања у војсци. Није било лако донети такву одлуку. Баш те године, престала је служба и мојој супрузи, која је радила на ВМА на одређено време.

Страх и егзситенцијална неизвесност. Запослио сам се као обезбеђење у Верано моторсу и ја и моја породица настависмо некако даље. Није било лако, али нешто ме је носило и ја сам се посветио студирању. Успех није изостао. Због одличног успеха, све време студирања пратила ме је и стипендија тадашњег Министарства вера Владе Републике Србије. С помоћу Божијом и са том, чувеном војничком упорношћу, факултет сам завршио на време и то као студент генерације, 2010. године. Посао професора верске наставе сам убрзо добио. У међувремену сам завршио и мастер студије теологије и сада, ево ме, при крају докторских студија. Срећан и задовољан и дубоко заљубљен у професију и посао који радим. Ако то могу да кажем, осећам се као потпуно остварена личност. Када се сада осврнем иза себе и погледам на тај пут иза, на пут који није би нимало једноставан, могу са радошћу да кажем – вредело је. Слава Богу за све.

Верску наставу предајете од 2010. године, а почетком ове 2016. године говорило се о опстанку исте, атак инициран од стране сада бившег министра просвете. Имали смо прилику да Вас тим поводом видимо и чујемо на РТС-у где сте бранили, а могу слободно рећи и успешно одбранили опстанак изборног и душекорисног предмета, пежоративно представљеног као оптерећујућег за ђаке, иако га похађају једном недељно. Зашто православни катихизис, односно веронаука, толико смета и коме? Да ли само појединцима или и умреженим организацијама?

-Да, крајем 2015. и почетком 2016. године повела се јадна права хајка против верске наставе и то са самог врха Министарства просвете. Но, није то никаква новина и изненађење. Од када је 2001. године враћена у наш образовни систем, верска настава се напада. Некако се чини да то враћање верске наставе у наше школе, одакле ју је избацио богоборни тоталитарни Брозов режим, није било довољно искрено. У прилог томе говори и чињеница да ни после 15 година статус наставника верске наставе није решен.

Александар Милојков

Ти људи и даље раде на одређено време, без могућности да заснују стални радни однос, те су на тај начин систематски дискриминисани у односу на своје колеге у просвети. Наставници верске наставе, као и остали наставници, имају једнаке обавезе али немају једнака права. До иритације је апсурдно тако нешто у време када се толико говори о тзв. људским правима и о забрани дискриминације. Неискреност и лицемерство, да не употребим неки тежи израз.
Овакво стање оправдава сумњу у искреност враћања верске наставе у наше школе. Као да се жели да верске наставе ипак не буде. Статус на одређено време свакако да олакшава поступак ослобођења од баласта запослених наставника верске наставе. У том контексту, повремени, јачи или слабији испади званичника могу се тумачити као покушај реализације те идеје. Или барем као пипање пулса јавности и њене реакције на евентуално спровођење у живот такве намере.

Коме смета верска настава? Наравно да су приче о „растерећењу ђака“ глупост. Ако анализирате ставове бившег министра Вербића у вези редуковања и укидања верске наставе видећете једну општу конфузију и некохерентност. Он је кренуo са аргументом „растерећења ђака“ а завршио са причом о „сегрегацији“ међу ученицима. Из свега што је рекао, он и многи пре њега који су нападали верску наставу, извлачи се закључак да верска настава смета – једној идеологији. Како сте поменули, имао сам многа гостовања и разговоре на медијима по том питању.

Поменућу да је на Филозофском факултету у Београду, организован округли сто на ту тему, на којем сам и лично учествовао. И свуда, од стране противника верске наставе у нашим школама, чуо сам исти аргумент – идеолошки. Ти људи сматрају да секуларно уређење државе искључује могућност верске наставе у државним школама. Заправо, они желе да наметну једну одређену идеју секуларности, каква је постојала управо у Брозовом режиму. И онда смо дошли у ситуацију да ми, наставници верске наставе и људи Цркве, решавамо један апсурд. Наиме, званични политички европејци заступају антиевропске, тоталитарне идеје.

И ми смо им на то указали. Указали смо им да у ЕУ постоје различити модели секуларности, односно различити облици сарадње Цркве и државе. Показали смо им да је верска настава, у неком од њених облика, стандард у готово свим земљама ЕУ. Да то што они говоре, та идеја секуларности и на њој засновано противљење верској настави у нашим школама, није прокламовани пут ка Европи и европским вредностима, већ корак уназад, ка тоталитарном друштву из наше, не тако давне прошлости.

И то је ментална матрица којој смета верска настава. Ментална матрица која представља мутацију комунистичког једноумља и идеолошког тоталитаризма. Министар просвете је смењен, Богу хвала. Али, не треба се заваравати да је тиме проблем решен. Та комуноидна матрица је дубоко присутна у многим главама. А те главе су дубоко ушушкане у наш државни апарат, потпомогнуте тзв. НВО сектором. Напросто, министри долазе и одлазе а та структура унутар апарата некако увек опстаје. То су људи који се не виде, али чије мисли и идеје итекако испливавају на површину. Питање је само тренутка када ће их нека званична и јавна уста поново изговорити. Титоизам као идеологија, као умни мутирани вирус, још увек чврсто држи Србију.

Реците ми у пероду од четири године рада у Земунској гимназији, да ли се и колико повећао број ђака који се одлучују за овај изборни предмет?

-У Земунској гимназији сам од јануара 2012. године. Пре тога сам предавао у Деветој београдској гимназији. Поред редовних часова обављам и дужност разредног старешине. Држим и секцију грчког језика. Земунска гимназија је највећа у Београду. Има више од 40 одељења и преко 1200 ђака. Од 2012. године број ђака који бира верску наставу се повећао. Тада их је било свега неких 30-35%, а данас више од половине ђака похађа часове верске наставе. Морам да истакнем да је однос управе школе као и колега према верској настави професионалан и веома коректан. Кабинетски смо веома добро опремљени и настава је садржајна и интересантна ђацима. Такође, однос са другим изборним предметом, грађанским васпитањем је на одличном нивоу. Развили смо атмосферу сарадње и корелације а не сукоб и поделу, како нам је то бивши министар спочитавао.

Колико је време комунизма илити једноумља утицао на млађе генерације?

-Утицао је у смислу да их је дочекао као амбијент живота. Као наслеђе у којем су рођени и у којем одрастају. Но, није и не може их дефинитивно одредити као личности. Наш је задатак да им помогнемо да испливају из јада и беде, духовног, моралног, вредносног и смисленог понора, који их као стварност живљења и позорница живота дочекује. Ја имам поверења у ту децу, у њихову Богом дану добру суштину. Генерално, то су добра деца. Од нас зависи како ћемо им и који пут показати. Хоћемо ли у овој општој јурњави за профитом имати времена за њих или ћемо их препустити наслеђеној стихији да их васпитава. И то је врло важно истаћи. Наше школе све више губе оно васпитно у свом имену. Све више постају само образовне установе. Верска настава заједно са грађанским васпитањем јесу једино што у школи остаје на том васпитном задатку изградње младих нараштаја.

Да ли су ђаци свесни важности литургијске утемељености, ако узмемо у обзир чињеницу да смо као друштво духовно и морално посрнули?

-Свесни су, углавном, важности вере и Цркве. Прихватају је као део свог идентитета. То је јако важно, да ти млади људи имају поверења у оно што им сведочите. Они у том поверењу очекују одговоре на своје недоумице и своја питања. Ипак, постоји један проблем који је опште присутан у нашем народу. То је расцеп између онога бити хришћанин и бити литургијски активан. Један од важнијих циљева верске наставе је управо тај – да верујућој деци укаже на недељивост бивања хришћанином од литургијског живљења, односно од активног богослужбеног живота у Цркви. На том пољу помак је спор али га има. Један од приоритета у будућем планирању верске наставе треба да буде и модел активног везивања верске наставе и конкретне литургијске заједнице. За верујућу децу, верска настава треба да постане увод у Свету Литургију.

Знам да сте доста креативни, опишите ми како изгледа један Ваш час, издвојте неку анегдоту.

-Методе рада на часовима верске наставе су разноврсне. Трудим се да моји часови буду различити од свих других. Не зато што желим да будем бољи од других колега, већ зато што предајем један специфични предмет. Желим да ђацима буде лепо и занимљиво на мојим часовима. Поред мог излагања, часове прате и разни мулти-медијални садржаји и дискусије. Желим да се ђаци осете слободним и уваженим у свом ставу и размишљању. Ослобађам их страха од ауторитета. Мотивишем их да буду трагаоци за истином а не поседници истине. Да буду отворени а не затворени и идеолошки догматизовани. Да слободно мисле и преиспитују све, па и своју веру. Желим да стекну појам вере као појам слободе. Да схвате да само слободан човек може рећи – Верујем у једнога Бога Оца… Да не постоји нужност, па ни нужност доказа, која их на то може приморати. Циљ ми је да науче своје и да поштују туђе. А то ће и урадити само ако схвате да је вера слобода.

Већина деце која похађа верску наставу је верујућа, што се примети у току многих дискусија на часу. Међутим, има и оних који заступају атеистичко становиште. Буде ту и оних који такво становиште врло храбро па и аргументовано заступају. Све то уме да се претвори у веома корисне разговоре на часу не само њима, ђацима, већ и мени, њиховом професору. Тако, сећам се једне Јелене, од пре неку годину. Атеиста. Умела је да поставља добра питања и да води добре дискусије по питању Божијег постојања, постојања зла у свету и сл. Једном, у „жару борбе“, насмејао сам се и питао је – Добро, Јелена, а што долазиш на верску наставу ако не верујеш у Бога?

Одговорила ми је – Зато што сам овде слободна и могу да кажем оно што мислим. Тај њен одговор ми је био велико признање и јако ме је обрадовао. Када је завршавала школу, једном ме је за време одмора дозвала у ходнику – Професоре, професоре! Одазвао сам се – Молим, Јецо? Рече – Нисам више атеиста! – Јел`, а шта си сада?, упитах је са осмехом. Каже – Сада сам агностик! Заправо, она је свој тврди став – Бог не постоји, кроз једно отворено и искрено размишљање померила на став – не знам да ли Бог постоји. То је велики помак. Јер, на том не знам и ниче оно верујем.

Којег светитеља најчешће цитирате и којој се књизи осим „Књиге над књигама“ најрађе враћате?

-Најчешће цитирам двојицу светитеља чијом се мишљу бавим у својој дисертацији – Светог Григорија Богослова и Светог Августина. Прошле године је једна моја ученица, подстакнута мојим предавањима, писала матурски рад из филозофије о Светом Августину. Ту су и Свети Софроније Сахаров, Порфирије Кавсокаливит, Владика Николај и многи други, све до нашег блаженопочившег Патријарха Павла.

Најрађе се враћам оним књигама са којима сам и почео – дела Светог Владике Николаја Велимировића. Емотивно, ништа ме толико не потресе као његово писање. Некако, Владику доживљавам као свог духовног родитеља. Као мелем за своју душу.

Омиљена сте мета атеиста. Монтирају снимке са Вама у главној улози уједно ниподаштавајући све у вези са православљем. Како то доживљавате и која је порука свим неистомишљеницима склоним осудама верујућих?

-Нису то атеисти, односно нису само атеисти. То су антитеисти, богоборци и мрзитељи вере. Како рекох, са атеистима имам свакодневни контакт, међу својим ђацима. Такође и ван школе, у различитим разговорима са људима који нису верници. Ја не мислим да одсуство вере производи нужно лошег човека. Исто као што ни присуство вере не доводи нужно до доброг човека. Међу пријатељима имам и атеисте за које знам да су добри и честити људи. Са многима од њих имам и врло корисне разговоре на тему вере. Међутим, људи о којима Ви говорите нису само људи који нису верници. То су људи који се активно боре против организоване вере (читај: Цркве) и сатанизују је на сваки могући начин. Дакле, у питању је не просто атеизам већ идеологија богоборства.
Лично, не обраћам претерану пажњу на њихове прозивке.

Понекад одговорим, када проценим да то има смисла, због других људи. На пример, на форуму Живе речи утехе одговарао сам на прозивке моје маленкости од стране потпредседника удружења Атеисти Србије, са циљем да укажем на бесмисленост његових тврдњи. Желим да покажем да су то острашћени људи, који врло мало знају о ономе по чему тако жестоко ударају. Мени лично њихове прозивке користе на два начина. Прво, да обратим пажњу на неке своје ставове онда када проценим да ме са правом критикују и да се коригујем. Друго, да се учим смирењу. Што више нападају, то ми све чешће на ум падају оне Христове речи – Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене… (Мт 5, 11).

Ако погледате, кога они нападају и исмевају – Светог Владику Николаја, Патријарха Павла, Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија, а пре свих Христа и Богородицу… Заиста сам почаствован заједничким венцем срама са овим горостасима. Ја ипак не мислим да припадам ни близу овим величинама, а ето удостојили су ме они који ми се ругају. И хвала им на томе.
Порука њима је – само ви радите свој посао. Моје је да се у свему томе научим смирењу и да научим да друге чувам од себе. А мене ће, већ некако, сачувати Бог, не секирам се.

Ваша порука младима за крај овог надасве душекорисног разговора била би?

-Будите слободни и мислите својом главом. Слобода и ум су вам дар од Бога, нешто што вас чини иконом Божијом. Заволите учење и радујте се учењу и знању. Богатите се не само чињеницама са којима вас упознају науке, већ се учите и да креативно промишљате о тим чињеницама. Учите се и да постављате питање смисла живота и постојања. Не дозволите да вам ико наметне бесмисао као смисао. Учите се слободи, не као о слободи од другог већ као о слободи за другог. Поистоветите слободу са љубављу.

Не дозволите да од вас направе самодовољне индивидуе већ се изграђујте да будете личности. Да, бивајући личности, будете жива икона свог Творца, који је вечна заједница божанских личности – Оца и Сина и Светога Духа. Тако да и ви схватите да је живот, живот са ближњим својим и да без ближњега живота нема. А ближњи ваши су ваша породица, ваша Црква и ваша отаџбина. Те односе изграђујте и чувајте. У њима изграђујте и остварујте себе као конкретне, слободне и непоновљиве личности. И не бојте се ничега и никога, до Бога живога.

Објавио: Србин.инфо

29. октобар (16. окт)

Свети мученик Лонгин Сотник

Боженствени Матеј јеванђелист описујући страдање Господа Исуса Христа вели: а капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божиј (Мат. 27, 54). Тај капетан беше овај блажени Лонгин, који са још двојицом војника својих поверова у Сина Божјег Исуса. Он је био старешина војника, који присуствоваху распећу Господа на Голготи, он — старешина страже која је чувала гроб. Када старешине Јеврејске сазнаше за васкрсење Христово, потплаћиваху војнике, да проносе лажну вест, као да Христос није васкрсао него да су Га ученици Његови украли. Покушаше Јевреји да потплате и Лонгина, али се он не даде потплатити. Тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину, тј. Решише да убију Лонгина. Сазнав за ово Лонгин скиде свој војнички појас, крсти се од апостола, заједно са она два своја друга, и заједно са овима тајно напусти Јерусалим и пресели се у Кападокију. Тамо се предаде посту и молитви, и као живи сведок васкрсења Христова обрати својом сведоџбом многе незнабошце у веру истиниту. Потом се удаљио у село на имање свога оца. Но злоба јеврејска ни ту га не остави на миру. По клевети Јевреја посла Пилат војнике да посеку Лонгина. Лонгин свети провиде духом приближење својих џелата, па им изађе у сусрет и сврати их у дом свој не казујући им се ко је. Добро угошћени војници легоше спавати, а св. Лонгин стаде на молитву, и мољаше се целу ту ноћ, припремајући себе за смрт. Изјутра оде и доведе и она два своја друга, обуче се у беле погребне хаљине, поучи своју чељад у кући и показа им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јави војницима и рече им, да је он Лонгин, кога они траже. Војници се збунише и застидеше, и не мишљаху посећи Лонгина, но овај навали на њих, да испуне заповест старешине свога. И бише посечени Лонгин и два друга његова. Главу Лонгинову однеше војници Пилату, Пилат је предаде Јеврејима, а ови је зарише у ђубре ван града.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Лонгин, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Преподобни Лонгин Трудољубиви





Монах Кијево–Печерски из XIV столећа. Био је вратар у манастиру, и толико је имао чисто и облагодаћено срце, да је увек знао, с каквим мислима неко улази у манастир, и с каквим опет други излазе из манастира. Чудотворне мошти Лонгинове почивају у Теодосијевим пешчерама.

Свет, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари: само један закон јасно дефинише шта је грех, а шта добро, шта је шта. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим тачкама покушавају да личе на хришћанске законе, али то је само наизглед: у ствари, тамо је све другачије. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлојеђен, ипак су се у њему још сачували неки зачеци природног добра које је у њега приликом стварања уткао Творац, премда они више немају чистоту и светост, него су растворени отровом греха. 

Међутим, оваква људска “истина” оскрнављена нечистотом не може да га научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу већ је пре доводи у велику заблуду. Неверујући људи чине много лепих, чак наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад дају свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, срећу се зачуђујући, чак и херојски поступци – могу се навести примери којима ће многи бити дирнути до дубине душе. И сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, ако она не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, све то – што је толико похвално, све је нечисто и оскрнављено падом и нема пред Богом ону вредност коју му приписују људи. 

Ову важну истину многи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено многи су у недоумици и вређају се, неки се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и за душу таквог хероја је могуће сумњати да је спасена, њему још прети пакао? Зар овакав поступак не спира све човекове грехове? – Звучи наизглед сурово. Међутим, погледајмо с друге стране: ако овај јунак није Христа ради, није по учењу Јеванђеља, није из хришћанске вере црпео снагу за подвиге, ако се ово самопожртвовање није вршило Христовом силом, не у име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без Христовог искупљења, то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да се он оживи, да се он сам ишчупа из ланаца греха. Онда – зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему Христово учење, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве и хришћански подвизи? 
Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера није потребна? 

Како то? Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела ради вере! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се с молитвом, с обраћањем Богу, у што већој тајности, да зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и даће за њих славу у будућем животу. 

И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог не милује човека и не спасава га због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. 

Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. 

У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И грехови света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Ови грехови су тако близу овог добра да међу њима као да нема противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Јунак света чини неки задивљујући самопожртвовани поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, а одмах затим егоизам, самољубље и охолост. У ствари и једно идруго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Само ово добро својим коренима црпе прљаву воду, тајне горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено, у извесној мери узвишено стремљење душе. 

Светитељ Игњатије каже: “Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима не обраћајући никакву пажњу на забрану Господа (Мт. 6, 1-18). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехове, за то што није раскинуо општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, на крају, за само недовољно и често неправилно испуњење заповести” (9, т. 5, стр. 36). 

“Дође ли ти нека добра мисао ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је с Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господа. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша с отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро развићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност с демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовека постаћеш сличан Богочовеку”. 

У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, бива одмерено и оцењено нашим унутрашњим силама, тамо се дешава нешто што личи на тајно саветовање: срце говори своје “за” и “против”, ум своје, осећање, тело, наше страсти, навике, слобости, све се овде труди да да своју реч, и ако се на овом саветовању донесе праведан суд, дело се решава по Христовим законима, оно ће се чинити на спас наше душе, ако пак буде допуштено лукавство ради користи неке страсти, с тајном мишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које се чини без обзира на то како споља оно лепо да изгледа пре души нанети штету него што ће јој донети корист. И било који ситни и једва приметни поступак или корак, увек је у нама праћен овим унутрашњим посвећењем у нечије име, чини се ради земаљског или небеског, Божијег или људског. И често само ово посвећење има већи значај него спољашње дело које се чини, у њему се садржи и главна вредност онога што чинимо пред Богом.

Дрвеће добродетељи које нема своју основу у животворном и дубоком тлу Христових заповести углавном је изнутра изједено црвом таштине и лицемерја. Нарочито често ми, ни сами то не примећујући, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ово тако дубоко лежи у нама, тако често, тако се свуда среће у људима да се са правом може рећи: ретко које наше дело бива чисто од ове извештачености. И ово није тако лако видети у себи, међутим, када с ситуација око нас мења, када бивамо лишени средине у којој су се наши подвизи онима који нас окружују чинили узвишеним изазивајући похвалу одмах се показује да заједно с тим нагло опада и интересовање да се овај труд уложи. 

Многи су то јасно примећивали живећи у манастиру: манастирска самоћа, одсуство мирјана, монотоност лица око пређашњег подвижника врло брзо га натерају на то да остави нарочита дела. Ускоро он једва-једвице носи најпростија послушања, тежак му је и мали труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и сл. чак ни за то више нема снаге. Међутим, кад се у манастиру појављују гости, мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани) овај искушеник одједном одмах оживљује, постаје бодар и енергичан, нема никакве тромости, спреман је да учини стотину дела. У чему је разлог за такву промену расположења? Зар није у томе што ми, налазећи се у многобројном љуском друштву стално из њега црпимо онај сок и енергију, који изнутра хране и покрећу све ово бурно људско море, сву ову светску греховну делатност људи. 

Гордост житејскаја – ево из чега често израста и наша ревност према подвизима, и много тога другог што изгледа да чинимо Бога ради. Како често је Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике, све Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским 

Веома поучне приче се срећу у Отачнику. Ава Евстатије је причао о себи: “Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Кад би звона почела да звоне журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Кад сам стајао у цркви на бденију никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали… 

Умро ми је син: од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се дотицао своје жене: живео сам с њом као с духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни на тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Кад сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. 

Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и угураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором… 

Пошто сам од свих ових привиђења викао у сну дођоше браћа и пробудише ме. Био сам обливен сузама. Уставши пожурио сам код преподобног стараца и павши пред његове ноге испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог – моје страсти и скриване помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас пак видевши да си се наоружао против њега он је устао против тебе. 

Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан. У напомени уз ово казивање светитељ Игњатије каже: “Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог “ја” при чему се пред човеком велича Бог и сва нада на спасење се полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела природно негује своје “ја” и умањује Бога пред човеком. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики свеци, а познати подвижници света, ступивши у монаштво показали врло умерен успех, а неки су и пропали.” 

“Треба испитати,” говори свети Јован Лествичник, “због чега када мирјани који проводе живот у бдењу, посту и подвижништву пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од људи, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разноврсно дрвеће добродетељи које су засадили мирјани, које се храни  таштином као гнојем са ђубришта, гајено како би други видели и како га похвалама гноји земља око њих. Ово дрвеће се, након што је пресађено на пусту земљу коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине одмах осушило. Дрвећу које је васпитано у нези није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва” 

Из књиге ''Тајне болести душе''
Архим. Лазар Абашидзе

http://www.prijateljboziji.com/_O-jevanđelskom-i-ljudskom-dobru/57191.html