Преко писма Ћириловог, морално, умно и духовно сазревали смо кроз векове. Зрење наше записивали смо и посведочили да припадамо озбиљним земал>ским народима. Посебно подвлачим питање ћирилице. Кад се нађете у нашим градовима, то је отприлике као да сте негде у Немачкој или Италији. Кад улазим у Колашин, по писму које видим, као да стижем у Чикаго. Сви натписи али и имена написани су овим писмом. И не мислим на називе хотела или служби, већ и све остале. Тужно је да се у „филџанавнојскоЈ“ Црној Гори понашамо као народ који тек сад започиње своју историју.

Или је опет ово наше време оболело од мувљег памћења. Јер мува памти месец, два или три највише. Памћење људи не би смело да буде такво, али да није управо мувље, не бисмо били сведоци стварања новог идентитета и новог човека.

Рече ми један од најугледнијих људи у Црној Гори да су од проглашења независности први пут створене њене границе, па ћемо сад да откривамо и стварамо и посебан идентитет Црне Горе. Страхујем од последица процеса који се одвија у таквом духу и управо на основама мувљег памћења. То је посебно опасно што се резултат новог идентитета народа и државе одражава на све области свакидашњег живота. Најтужније, најопакије и најопасније у малој Црној Г ори јесте што је то све утемељено на деобама какве историја није запамтила.

Поделе су и раније постојале у Црној Гори. Истина је да смо као народ били склони и братственичким деобама и свађама, као и племенским осветама. Ово што се данас дешава на томе је утемељено, али је још дубље и опасније.

У прошлости се наш народ делио по разним основама. Били смо бјелаши и зеленаши, четници и партизани. Сад смо две нације, не чак ни две него три, па није ни три него заправо четири. У једној Црној Гори сад говоримо са четири језика. Данас се користи писмо које су окупатори наметнули 1916. године. Сетимо се само прогона 14 учитеља у Даниловграду који су одбили наредбу аустроуграске окупаторске власти да се одрекну ћирилице и српског језика и да пишу латиницу.

Тосеопетпоновило 1941. године, када су туђини тражили и успели да се „Глас Црногорца“, најстарије црногорско гласило, штампа на латинском писму.

То су чинили окупатори. Али који су то просветитељи који у 21. веку окупаторско писмо проглашавају за једино званично у Црној Гори. Чак и школска сведочанства исписана су латиницом. Видим да се у Подгорици и на Цетињу латиница користи чак и на фобљима, а не бих се изненадио да се појави и у другим местима. А чини ми се да кад латиница дође до фоба, можемо да будемо сигурни у нашу пропаст.

Наставнике, учитеље, професоре гимназија позивам и молим: Кумим вас Богом, немојте своју децу отуђивати од изворног памћења народа које се манифестује управо преко писма ћирилице.

Суочени смо са деобама, деобама, деобама. Два језика, два писма, две академије, а покушавају и две цркве да стварају. Влада из Подгорице плаћа такозвану Црногорску православну цркву, која је по много чему копија Хрватске православне цркве из 1942. године.
Њу су створили Хрвати, усташе и фашисти, они исти који су се држали принципа „једну фећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати“. Овај процес одвијао се у усташкој Хрватској, а јавља се и данас. Нешто сличнио догодило се и у Црној Гори почевши од 1941. године. У годинама које су уследиле најпре је убијен митрополит Јоаникије, затим 115 најбољих свештеника из Колашина, а потом је суђено онима који су претекли.

И то није све. Сетимо се само послератних демонстрација против мог предходника мифополита Данила Дајковића само зато што је бранио да се руши Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену.

Кад сам дошао за мифополита, тамо где је некада било 300 свештеника, затекао сам свега њих 15. Када је отворена прича неке Црногорске цркве, питали су тадашње комунистичке функционере Веселина Ђурановића и Марка Орландића: „Зашто нисте раније покренули тај пројекат?“ Они, такви какви су били, одговорили су да су били убеђени да је Црква у Црној Гори уништена и да је више никада неће бити.

Није, међутим, лако с Богом ратовати, а све деобе које су се догодиле и које носимо у својим костима утемељене су у нашим ратним и послератним дешавањима. На томе данас фаде будућност.

Нужно је зато да се у духу Светог Саве, великог помиритеља, помиримо као браћа, ми четници и партизани, миловци и момиривци. Да се као браћа зафлимо. ЈБуди смо, какви смо такви смо, и феба да једни другима опростимо и да се вратимо духу братске слоге и заједништва.

(Одломак из беседе одржане на Савиндан у Колашину)

Извор: Новости

Продукција Пријатељ Божји

Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме.

Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину.

Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио.

Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу.

https://upodobljavanje.wordpress.com/2017/01/27/свети-сава/

О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

"Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега.

Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком.

Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац 
Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора

По мисли Светог Игњатија (Брјанчанинова), упражњавање Исусовe молитвe јесте заједничко хришћанско дјело. "Молите се без престанка" (1 Солуњанима 5 : 17) - ове ријечи апостола Павла упућене су свим хришћанима, без разлике, да ли су монаси или лаици. Свети Игњатије је међу савременицима знао много мирјана, који су постигли значајан успјех у обављању Исусове молитве. Разлог је очигледан: у своје вријеме, духовни живот многих људи омогућавао им је контакт са реалним упражњаваоцима Исусове молитве, која се усвајала постепено, да би доводила до непрекидне молитве. Јасно је да су духовни молитвени центри и школе представљали свети дом. Преко њих, молитвено искуство ширило се у свијет, у коме је прихватано и усавршено од најревноснијих хришћана.

Наше вријеме је другачије, оно је донијело значајне промјене и особености у животу Цркве. Главна међу њима јесте уништена традиција духовног живота. Ми модерни хришћани, већином смо почетници на духовном путу. Многе дјелатности, од којих су главне - живот по савјету духовника, покајање за своје гријехе, ношење крста, одрицање од своје воље и, наравно, молитва – дарују нам се нелако, и, наравно, грешке су овдје неизбјежне. Али како кажу, ко се боји вукова – нека не иде у шуму.

Хајде да покушамо да дамо један савјет на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, које скоро нико данас нема, него по упутствима наших славних очева и стараца.

        1. "Не постоји друго име под небом дано људима којим могу да се спасу" (Дјела Ап. 4 : 12). На овим ријечима, заснива се наша вјера у велику благодатну моћ Имена Исусовог. Ово Име, по ријечима Светог Јована Лествичника, неопходно је да сломи моћ наших ненависника и противника. Осјећај и реалност духовне борбе, потреба Божанске помоћи у спасењу сваког хришћанина, изискује Исусову молитву.
    2. Вјежба у Исусовој молитви представља проширење укупног молитвеног подвига. "У почетку, научи правилно да се молиш, - поучава Свети Игњатије (Брјанчанинов) – потом да се молиш постојано." Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва јесте увијек рад, па и самопринуђавање. Али треба схватити: молитва је дар од Бог дат само молитвенику. Временом, стање хладноће и сувог срца замјени се духовном снагом и истрајном молитвеном жељом. Благодатна и будна молитва долази само онима који понизно и стрпљиво обављају своје молитвено правило, у коме би требало да буде и Исусова молитва.
    3. Полезно је одвојити себи дневно мало времена за Исусову молитву, или један број ових молитви, за које се користе бројанице. Може бити корисно да се једном недјељно замјени јутарње и вечерње молитвено правило Исусовом молитвом - 15 минута ујутру и увече.
    4. Битно у Исусовој молитви није њен квантитет него квалитет. Сјетимо се да ум мора бити усмјерен на ријечи молитве, а срце мора стално да остане у покајању и плаче над гријесима. Страст спољашњег молитвеног подвига, а посебно надгорњавање у броју читања молитве, може да доведе до опасног стања, блиског прелести. Очеви, то зову умишљајем.
   5. Неки страхују од прелести због упражњавања Исусове молитве. Прелест је дјело гордих и самовољних људи. "Ми смо сви у прелести", - тако мисли скромни човјек и обраћа се Богу са покајним молитвеним плачем. Смирен човјек не може да падне и буде прелешћен злим (лукавим) духовима.
    6. Значајну потпору у истрајавању у Исусовој молитви даје Акатист Сладчајшем Исусу. Он треба да се прочита 2-3 пута недјељно.
    7. За мирјане Исусова молитва, ипак, остаје помоћна, а не претежна молитвена пракса. Али, ова молитва може и мора увијек бити уз нас. Предност ове молитве је у краткоћи; она се може произносити наглас, ако то услови дозволе, а паметно ју је упражњавати умно (у себи). Савремени људи много времена проводе у транспорту, редовима, шетњама, кућним пословима. Кроз та занимања не треба трошити драгоцјено вријеме, боље је уз неопходне ствари истовремено упражњавати Исусову молитву. Овдје је најважније - пракса и марљивост.
   8. И, наравно, најважнија ствар. То јесте веза Исусове молитве са нашим животима. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко упражњава Исусову молитву, води, правилно схваћен, строг живот. Главне препреке за молитву су сметње и свјетска сујета. Не практикују Исусову молитву, они који зависе од телевизије и интернета, који стално слушају музику и не изалазе из друштвених мрежа, који воле сталне забаве и празне приче. Неопходно је да престанемо с тим превише чврстим везивањањем за свијет и своја задовољства. Све то испуњава ум и срце, а не даје појединцу могућност да се интегрално обрати Богу у молитви.

Антоан де Сент Егзипери као хришћанин.doc

"Будно је једино срце.
Битно је невидљиво голим оком. "

(А. Сент Егзипери, "Мали принц")

Хришћански живот увијек претпоставља развој човјека. Морамо стално да останемо у потрази за нечим бољим и свјетлијим. Важно је разумијети да је Јеванђеље упућено нашем срцу. Бог жели да стекнемо оне посебне особине које су биле у Христу. Посебна храна, која носи благодат Божју, потребна нам је за омекшавање срца. Вјероватно је погрешно да се позове свако ко жели да буде хришћанин да се ода непрекидној молитви, њеном стриктном праћењу, читању само Јеванђеља или патристичке литературе. Наравно, све ово је потребно, али је потребно и нешто више. Ми говоримо о искуствима, скривеним у различитим дјелима класичне књижевности. Напајајући се на овом извору, и позивајући Божју помоћ у молитви, можемо ту да нађемо доста корисног и поучног за себе. У многа књижевна дјела хришћанска истина уткана је невидљивим нитима. Захтијева вјероватно духовну визију, осјетљивост душе и унутрашњу интуицију, да се у овој великој области људске мисли пронађу драгоцјени бисери јеванђелске истине. Овај пут отворен је свима.
Као примјер, желио бих да укажем на стваралаштво класика француске литературе - Антоан де Сент Егзиперија. Вјероватно најпознатији од његових радова су "Мали принц" и "Планета људи".
Не улазећи у књижевне анализе, уочавам главну предност ових дјела: уче томе шта је добро. То значи да је и сам аутор био добар човјек, а добар човјек јесте хришћанин. Ако је његово дјело испуњено духом свјетлости, може да загрије наше срце. Тако је његов садржај користан за људску душу, јер дјелимично приближава Јеванђеље. Сво Јеванђеље је упућено човјековој души, као највишој вриједности свега Стварања. Антоан Сент Егзипери такође пуно говори о човјеку и смислу живота.
"Бити човјек - то значи осјећати да сте за све одговорни, да горите од стида због срамоте сиромаштва, иако изгледа да оно није ваша кривица; даље, бити поносан на побједу коју су освојили другови, и знати да полагањем камена, помажеш да се изгради свијет. "
Данас, су многи људи изгубили систем вриједности. У првом плану стоји новац. Њиме су људи замјенили Бога, савјест, љубав према отаџбини. Шта чека у будућности, особу која је оријентисана само на земаљско и материјално? "Радећи због богатства, - пише Сент Егзипери - ми сами градимо свој затвор и закључавамо се у самоћу, а све наше богатство јесте прашина и пепео. Оно је немоћно да нам донесе нешто за шта вриједи живјети." - "Тако је, ко тражи само материјално благостање, он жање плодове за које не вриједи живјети."
А, оно што је савршенство, о коме је толико речено у Јеванђељу?
Писац каже: "Савршенство се постиже, не када се већ нема ништа додати, већ када се ништа не може одузети." Ако се не можете одузети - онда долази до склада унутрашњег живота, то значи да особа живи са Христом. То јесте нови квалитет у души. И како можете узети некоме доброту, поштење, милостивост и способност да буде саосјећајан? Достигао  је љубав – достигао је Спасење, и он је већ у Царству Божјем, то се не може одузети ниједној личности.
Христос често у својим изрекама и параболама користи тему природе. То је, као што знате - велика књига која проповједа о величини Бога. Понекад, природни живот с правом осуђује човјека. Не заборавите, пророк Исаија каже: Во познаје свог власника, и магарац свога господара, али мој народ свјетлост не узима у обзир (Ис.1, 3). Настављајући ову тему, А. Сент Егзипери је написао: "У нашем свијету, сав живот тежи да буде сличан, чак се и цвијеће, подједнако повија и мијеша на вјетру, иако је украшено различитим бојама, сви лабудови познају другог лабуда, а једино људи се затварају у своју осаму. Како нас одваја једне од других, наш унутрашњи свијет. "

Ако је циљ хришћанског живота - постизање љубави (.. Уп 1 Кор 14, 1), онда је важно да познајемо ове путеве. Пошто Бога ми углавном покушавамо да волимо као ближњег, онда је за одговор о том путу веома драгоцјен савјет француског мислиоца: "Љубав - то не значи да се гледамо међусобно. Љубав - значи гледати заједно у истом смјеру ".

Када би свака заједница људи гледала пажљиво према другима, не тражећи да увиди најмањи недостатак у понашању вољене особе, његовом изгледу, карактеру, коначно, страсти која погађа сваку људску душу; трун у очима мужа или жене никада не би био претворен у брвно, и када би ближњег схватали као слику Христа, који жели да служи у духу бриге и љубави - онда би заиста био преображен наш живот. Погледајте у истом смјеру, у коме и Христос и Његово Јеванђеље, ка вјечности и Царству Божјем. Колико је важно да се ово разумије и, што је најважније, да се испуни.
Ми често говоримо о потреби духовног развоја и самообразовања. Царство небеско се нуди... (Мт. 11, 12), тј, духовним прегнућем задобија. Овај рад се захтијева од свију. Без тога, Царство Божје не видимо као и своје уши. Истина - у Христу, и познавање те  Истине – изискује подвиг, напор свих сила душе, нарочито срца и ума.
По мишљењу А. Сент Егзиперија, "Истина не лежи на површини. Ако нека религија, одређена култура, нека мјера ствари или облик активности, више него било који други дају особи осјећај духовне пуноће, снаге, за коју ни он сам није знао да је посједује, онда је та мјера ствари, та култура, та форма активности истина човјека. "
Још додаје да је "Истина оно што чини човјека човјеком." Наставак: у фајлу.

Данас, на жалост, има много усамљених старијих људи. При чему су веома чести случајеви када при живој деци, чак и споља довољно богатој, њихови родитељи живе бедно - заборављени, потпуно усамљени, остaвљени сами са својим болестима, незгодама, тешкоћама материјалног карактера. Али, зар не би требало да  морално здрав човек васпита дете које га касније неће одбацити? Зар није, не само за верујућег, него и за било ког другог човека потпуно природно да се брине о оним људима којима су потребни, и шта више природно је бринути се за своје родитеље. Ипак, ако одраста човек коме је апсолутно свеједно за судбину родитеља, онда је врло јасно да у томе осим њих нико и није крив, ма како сурово звучале овакве речи.

Дете се рађа као мало, беспомоћно биће, које нема и не уме ништа, и оно се формира у породици. И са једне стране, безусловно, присуствују гени, а са друге стране-васпитање које чини човека оваквим или онаквим. Може се нанети детету зло, уколико му се у свему буде повлађивало. Тако ће одрасти људи, равнодушни према свима. 

Распрострањена грешка је сматрање да је могуће траумирати дете и одгајити га морално непотпуним само уколико се оно буде тукло, малтретирало, не буде обраћала пажња на њега, не буде учествовало у његовом животу, ако мама доводи кући непознате мушкарце, ако тата пије, или се налази под стресом, или малтретира остале чланове породице... Али, такође се може нанети зло детету и ако се оно размази, ако му се у свему повлађује. Тако одрастају стопроцентни егоисти, равнодушни према свима.
Васпитати дете тако да оно постане заиста добар човек, а да чак и не говоримо прави хришћанин, је много сложенији задатак него што се многима чини. Јер дете није мачка, пас кога је потребно хранити, купати, мазити, водити у шетњу и то би било довољно. Да би се одгајио човек који зна шта је то добро, а шта је то зло, и који воли добро и склања се од зла, потребан је много дубљи и много озбиљнији посао. И ту се не ради о попустљивости или строгости родитеља, већ о томе да ли ми сами поседујемо некакву дубину унутрашње основе бића, која нам омогућава да будемо прави људи у пуном смислу те речи и да ли можемо да је предамо својим потомцима.

Потребно је да научимо дете да воли, да саосећа, да осећа туђу бол, да буде одговорно, храбро, јако. И најбитније - да дете и у теби самом увек види све ово, да би се могло заиста на тебе ослонити, да не осећа страх, да се не осети одбаченим и да разуме: постоји то, што раде тата и мама, а постоји и то што морам урадити ја, просто због тога што другачије не могу постати човек.

Постоји и мишљење да понекад не сасвим одрасло дете пребацује одговорност за своје неуспехе у животу на родитеље, иако не постоји никаква њихова реална кривица. А у ствари постоји, и она се састоји управо у  томе, да дете нису научили да не сваљује сопствену кривицу на друге. А то је такође веома важан педагошки моменат. Главни педагози у животу детета су његови родитељи, и васпитање деце је најозбиљнији процес који постоји. Али, можемо ли да кажемо да се већина тата и мама према овоме тако понаша? Јер веома често брига људи о својој деци има савршено формални карактер. Да ли многи родитељи читају, разговарају са децом? Да ли многи родитељи заиста знају своју децу, да ли знају шта се дешава код њих у души? И добијамо: породицу, али су људи у њој савршено отуђени једно од другог.

У породици мора постојати блискост и љубав, зато што је љубав нормални облик односа међу људима. И уколико се деси да деца одбацују родитеље, то значи да љубави није било, није било унутрашњег контакта међу члановима породице, значи да су они само живели заједно. Потребно је да волимо своју децу, али не том љубављу која их обасипа поклонима и у свему им повлађује, зато што је таква представа самих родитеља о добром тати и мами. То није љубав, већ васпитање егоизма. Потребно је да волимо љубављу која и даје неопходно, и тражи неопходно, и кажњава, и подстиче, и бодри нас да радимо, и охрабрује. Искуство сведочи: тако права, тако свеобухватна љубав изазива узвраћену љубав детета, рађа поверење и блискост.

Али, зар не постоји никаква одговорност детета за лоше односе са родитељима? У ствари су то две стране једне медаље. Било који одрастао човек сноси одговорност за све што ради, и у том смислу и за своје понашање ка родитељима. Уколико су родитељи малтретирали дете или се понашали према њему као према играчки, трудећи се да дају све, али да га лише главног - слободе, и покушавајући да управљају целим његовим животом, онда је природно да често таква деца у крајњем случају не желе да одржавају односе и граде зидове између себе и родитеља. Ми, свештеници, стално морамо да разговарамо са одраслом децом, која остављају своје родитеље, и да их убеђујемо да је потребно да тај зид сруше до цигле, да је потребно да превазиђу у себи страх и бол.

А начин је само један: престаните да се осећате као дете, одрастите и схватите, да више нистe слабо биће којему је била потребна помоћ или у одређеном односу и ниси је добио, и почео си да осећаш своје родитеље као децу. Они су погрешили, али они су родитељи, они старе и сада им је самима потребна помоћ. И она није потребна само њима, већ и теби самом. Зато што ће тај дечији слом деформисати и уништавати сав твој даљи живот. Са овим се обавезно морамо изборити. А управо то се тиче било ког бола, било које повреде, коју је човек преживео. А где наћи снаге за то и на шта се ослонити? 

Као прво, потребно је да чврсто знамо да је човек тако задивљујуће  саздан Богом, и да он може све да превазиђе - он за то има потенцијалну снагу од самог рођења. А у чему се налази извор тих снага? Осим дара Божијег за савлађивање, наравно, имамо благодат Божију која је способна да умири апсолутно све. И не само да умири, не само да учини као да болест и не постоји, већ и да преобрази, измени и начини савршено другог човека. То ми можемо видети у животу не само светитеља, већ и код обичних људи који долазе у храм. Како они то постижу? Просто се понашају према хришћанском животу неформално, схватајући, да се он не састоји само у читању јутарњих и вечерњих молитви, Светог Писма, не у одласку у храм и чак не у учествовању у Тајнама. Све се мења тада, када истина Јеванђеља заиста улази у човека и он почиње да разуме шта је заиста у овом животу вредно. А вредан је само Господ и то што нас повезује са Њим. И док се дешава та процена, управо тада се заиста појављују код човека огромне силе. 

И тада човек почиње да види своје родитеље кроз призму Јеванђеља и да схвата: да је оно, што су родитељи урадили лоше у односу на тебе, то је њихова несрећа, а не твоја. И ти не можеш да их у тој несрећи напустиш, већ покушаваш да им помогнеш. То би могло да испадне добро или не, али ипак таква жеља мора да се роди на природни начин. То је питање унутрашњег развоја и огромна победа над самим собом, победа - управо љубави. Јер, бива да родитељи нису урадили све како треба, а деца то превазилазе, и праштају, и иду им у сусрет.

Да се вратимо на тему усамљене старости... Често се може чути: важно је бринути се о својим родитељима. Према мом мишљењу, то није важно, већ природно. Зато што другачије и не сме да буде. Да, некада се догађало да се према обичају код неких полу-дивљих народа износе своји остарели родитељи негде ван насеља, предајући их на тај начин блиској смрти. Али  наше савремено друштво ипак има традиционално схватање: ако се ти не бринеш о својим родитељима, онда си ти - непотпун човек, тј.ниси сасвим човек. И не би требало да се удаљавамо од оваквих схватања.

Код хришћанина овакав проблем у принципу и не може да се појави, зато што смо позвани да покажемо некакву бригу чак и ка сасвим непознатим људима, која је могућа и доступна за нас. А да се бринемо за родитеље је и наш дуг. Чак и уколико они нису били нама блиски људи, чак иако су живели са нама тако да смо се питали да ли смо им ми рођени људи. Без обзира на све, бринути се о њима је сасвим природно: јер нас је Господ на неки начин повезао, и Он не жели да их ми оставимо. И управо овде заповест о поштовању родитеља наступа у својој пуној сили.

Наравно, брига за родитеље са којима смо имали компликоване односе, најчешће је тежак посао, а може бити да ће нам они у том послу чак и сметати, отежавати нам бригу о себи - све то треба да превазиђемо и радимо свој посао. Понекад људи морају да оставе своје родитеље у дому за старе, и то није увек због нежелења да се брину о њима, егоизма или суровости. На пример, остарели мама и тата, док су деца на послу, стално укључују у стану плин или пале пеглу и праве претњу не само себи, већ и другим становницима куће. Немају сви могућност да унајмљују особу која ће да се стара, немају сви рођаке, да би организовали дежурство. И да би избегли несрећу, неки морају да прибегавају оваквој крајњој мери. И наравно, она може бити оправдана тек тада када постоји потпуно јасни разлог. У свим другим случајевима, наравно, човек мора сам носити све те тешкоће и посао, сећајући се, можда, при томе оних који су по хришћански доводили у своје домове непознате људе, бринули се за њих, лечили и спроводили их у други свет, и инспирисали се таквим примерима. Иако ничега подвижничког у бризи за старе немоћне родитеље нема, већ је то наша природна обавеза.

Рекло би се да два човека сасвим природно воле и поштују своје родитеље. Ипак, Господ на Синају посебно даје овакву заповест јеврејском народу. Зашто? Треба да се присетимо да је у то време свет био довољно суров и дивљи, у коме су се људи понашали једно према другом на потпуно варварски начин и убијали једно друго. Десет заповести су основа на којој је било могуће постепено подићи друштво људи, који живе мање-више... чак нећу рећи благочестиво, већ људски. Ти не копаш другоме око да га не би ископали теби, али то уопште не значи да уколико су теби ископали око, ти обавезно мораш да одговориш исто тако. Ако неко некоме опрости, то је још боље. Због тога је савршено очигледно да је заповест да поштујемо своје родитеље била дата онима који нису поштовали своје родитеље, иначе за њом не би било потребе.

Нажалост, ово постаје актуелно и у наше време, зато што људи губе представу о томе шта значи бити човек. А бити човек управо значи волети себи сличне и волети оне који су ти дали живот.

Заповест о поштовању родитеља знају скоро сви, а реченица апостола Павла: „ И ви очеви, не раздражујте децу своју“ је мало коме позната. У чему је њен смисао?

Заповест о неопходности да се поштују своји родитељи човек може не само да схвати формално, већ чак да срцем одбаци, зато што ако те твоји родитељи нису научили да их поштујеш, онда на чему ће се заснивати твоје поштовање ка њима? Када родитељи не раздражују своју децу, већ их воле и брину се за њих, онда је сасвим природно да се код деце појављује као одговор зашто ће их волети и поштовати. Узмимо на пример парче земље и захтевајмо да оно нешто роди. Тако просто може расти само коров, а да би се добио принос, потребно је да да окопамо земљу, да нешто у њу посадимо, залијемо, да се бринемо. И ево, апостол говори о првом делу - о потреби да урадимо све што је потребно да би се принос појавио. А поштовање и уважавање је већ принос. И то што родитељи сеју, касније ће пожњети. И то је заиста тако.

Поштовање човека као образа и подобија Божијег се може имати, без обзира на то, какав је тај човек. За одрасло дете које је постало хришћанин, значи, схвата живот кроз Јеванђеље, такво поштовање постаје такође природно. И затим, ако ти је Господ дао да се родиш од тих људи, значи, постоји нешто што вас повезује и обједињује на неки потпуно нераскидив и непокидљив начин. Потребно је да то прихватимо од Бога.

Врло често оцрковљење, на жалост, постаје раздражитељ за децу и још један камен спотицања у односима. Често се родитељи не понашају сасвим коректно са децом, приморавају их да иду у храм, приступају Тајнама, осуђујући их за неверје и нехришћанске погледе. Јавља се питање: како се понашати ако твоје дете живи, како се каже, "како не би требало"?

Код једног од старих отаца имамо овакво поученије: „Било шта да се деси, у свему и увек укоревај самог себе“. Под један, у било ком проблему који се појавио обавезно има и твоје кривице - или директне, или индиректне, зато што твоје грешке или греси праве такву духовну атмосферу у којој се све то догађа. Због тога је савршено природно не окривљивати у томе дете и покушавати да се некако на њега утиче већ прво погледати на самог себе, разумети да је то што се догађа резултат твоје делатности, и не тражити од њега да се оно буквално одмах промени. Ако си ти био неверујући човек и у неком тренутку си се обратио Христу, то не значи да то мора да се деси и са твојим дететом. Тебе је Господ чекао годинама, и ти такође неко време сачекај. Ако не можеш да помогнеш, онда не сметај. Када родитељи почну да вуку дете у храм буквално на силу, када говоре да другачије неће добити то и то или ће га Бог казнити, то не привлачи, већ насупрот, тера. „Бог ће те казнити“ - су уопште најстрашније речи, родитељи просто немају права да их говоре својој деци, зао што тада они Бога претварају у казнитеља, у некакав страшни лик који рађа не љубав, већ бескрајан осећај кривице за цео живот.

Оцрковљени мама и тата морају да схвате шта их је привело Богу и да то пренесу свом детету, да би ту светлост, ту радост које су они видели, бар у најмањем степену видело и оно. И уколико оно не може да то види у теби, неће ти поверовати. Ако дете формално буде ишло са тобом у храм, на часове веронауке недељом, шта ће се од тога променити? За њега се неће открити хришћанство, већ ће му се представљати некаквом формом која му у неком тренутку може досадити, изгубити свој смисао, своје значење, зато што ни смисла, ни значења дете и није видело. 

Ми сви знамо шта је то пелцовање: када је у слабом облику човек прележао некакву болест, и потом он он не може да оболи од ње озбиљно. Тако да постоји и тако страшна ствар, као што је пелцовање од хришћанства. Зло је када човеку нуде хришћанство не као такво, које до саме дубине човековог бића прониче и све у човеку мења, већ дају уместо тога хришћанство у некаквом „украсном паковању“. И тада човек почиње да мисли: вера-то су јутарње и вечерње молитве, регуларан одлазак у храм, читање Јеванђеља и исповест и Причешће. Не, то није хришћанство. То су саставни делови нашег црквеног живота. А хришћанство је чути Христа, схватити о чему нам Он говори у Јеванђељу и прихватити све то свим срцем и поћи за Њим. А то захтева дубоку, фундаменталну промену свог живота човека, свог његовог унутрашњег расположења.

Због тога је потребно дати детету хришћанство таквим какво оно јесте, ако си га сам схватио, или не примењивати никакво насиље, већ дати могућност избора који си и ти имао.

Овде имамо шири проблем, јер често родитељи у принципу не умеју да прихвате различитост своје деце. Како то превазићи? Уколико постоји и љубав, онда ће се појавити и способност да прихватимо и разумемо. Ако нема љубави, тада ће све бити много сложеније. Ипак, опет се одговор на ово питање налази у Јеванђењу: поступај са другима тако као што би хтео да они поступају са тобом.

Постави се према свом детету као према самоме себи, дај му могућност да само изабере. Ти можеш да му олакшаш тај избор, рекавши, показавши му то што ти ниси знао у своје време. Али га не приморавај. Јер дете схвата врло много ствари непосредно. Оно поштује лепоту, снагу, то, што је интересантно, упадљиво, дубоко. Покажи му упадљиво, јако, лепо и оно ће за тим поћи. Зашто данас деца покушавају да имитирају некакве спајдермене, супермене, некакве сасвим бесмислене, смешне ликове? Зато што у животу не налазе те примере које би хтели да прате. И ко треба да буде тај пример? Наравно, родитељи. 

Хоћеш да ти дете постане добар човек? Сам буди добар човек. И дете ће то у теби видети, и вући ће га ка теби, и никаво лоше друштво га неће од тебе одвести, зато што се код куће налази то што је за њега много важније од њих. И самим тим, када ти дођеш у Цркву, и дете ће доћи са тобом, јер оно зна: то што ти радиш је правилно и добро. Прво, потребно је да будемо педагози у односу на саме себе и тај процес стваралачке промене свог личног живота се не зауставља. И тада ће бити савршено природно да у тај процес буде увучено и дете.

Имао сам прилику да слушам реченицу: родитељска љубав је као спуштати се са планине, а дечија пењати се на њу - као, родитељима је лакше да воле него деци. Искрено речено, мени је несхватљиво зашто тако говоре. Или љубави има, или је нема. Данас многи родитељи имају проблема са децом и желе да живе независно и слободно од њих.

Љубав је оно што испуњава живот човека смислом. Због тога је човеку потребно да учи да воли не просто своје родитеље, већ му је потребно да учи да воли све у принципу. Љубав није само основа живота, основа среће, љубав и јесте живот. А живот без љубави је непотпун, као некакав њен фосил. Али, ако се ти учиш да волиш, онда је природно да се ти учиш да волиш оне људе који су ти најближи по крви, то јест своје родитеље. Тако да је лакше ономе ко се учи.

ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ
Извор: Православие.ру

Нескривено – Гост: Митрополит Амфилохије, 13.01.2017

Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА – Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.

Вода освећена на тај празник, који се слави увјек уочи Богојављења када се у православним црквама наставља обред водоосвећња, дијели се вјерницима и чува у кућама ради здравља. Тај празник, у српском народу познат и као Зимски Крстовдан, слави успомену на прве хришћане – катихумене или оглашене – који су примили хришћанску вјеру и прве поуке нове вјере. Зимски Крстовдан је непокретан празник, али не и заповједни, за разлику од Крстовдана који је обиљежен црвеним словом у календару СПЦ и слави се 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је на Голготи разапет Христос.

Тонски прилог Радија Светигора

Христову поруку је најбоље ширити тако што ћемо људе које срећемо у свакодневном животу гледати Христовим очима, додиривати његовим рукама, миловати његовим срцем, поручује Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије.

У којој мери смо у опасности да се, у прослављању Божића, али и других празника, изгубимо у форми, заборављајући суштину? Како се сачувати од тога и које су могуће последице тог фокуса на форму? И како Вам се, из тог угла, чини данашња ситуација ?

Више до тридесет година је прошло од како сам кренуо у богословију и од како ме људи питају како би требало нешто да чине у формалном смислу. Сећам се да су ме неки људи на једној слави питали с које стране треба да запале свећу, у ком правцу да окрећу хлеб… Питали су ме јер сам био богословац, а они су проводили обичај и сваке године изнова би се препирали око неких форми и њихове кућне традиције. Знао сам да једино немам право рећи да је свеједно, па сам се у тренутку морао хитро снаћи. Ако ме сјећање добро служи, рекао сам тада да треба да прислужују свећу или кандило или ломе колач са оне стране са које осећају највише љубави према Богу… И данас памтим њихов зачуђен израз лица. Али на моју срећу неко је повикао: „Има мали право“. Међутим, идућих година се понављало исто питање, али моје мишљење више нису тражили…

Колико сам пута чуо питање или молбу од разних људи који су ме молили за неки приручник о понашању у Цркви. Кад бих одговорио да треба да се у Цркви понашају као у Очевом дому, увек сам наилазио на исти израз незадовољства и презрења према мојој неозбиљности и неразумевању колико је форма битна тим људима… До дана данашњег нисам успео наћи с њима заједнички језик, и чињеница је да све мање људи мене пита за форму и начин. Међутим, ја заиста мислим да форма није небитна, само што она никако не сме преузети водећу улогу над суштином. И што је још важније, она мора бити у складу са суштином тј. бити јој верна пратиља. Уколико нам није позната суштина, биће тешко да нађемо склад између ње и форме. Чини ми се да Христос на ово питање одговара када апостолима, који су сву ноћ ловили рибу, а ништа не уловише, иако су вероватно испоштовали сваку форму, каже: „вратите се и баците мреже у дубину“, и они тада уловише мноштво риба. Бацање мреже у дубину сматрам метафором која нас упућује на то да тражимо суштину. А свако испуњавање форме само по себи јесте посао који неће уродити плодом. Пронађена суштина-дубина биће такође праћена одређеном формом, али оном која није површна и наметљива него је у служби суштине.

Шта Христово рођење значи за живот хришћана у савременом свету односно како би у светлу Христовог учења требало да се понашамо у односу према избеглицама и мигрантској кризи, другим хришћанима, тренутку у којем се свет налази са свим његовим кризама, проблемима, флуидностима, сумњама…

Христос је за мене све. Пре свега сам живот. Његов живот и дела су увек и у свему додир бесмртности и доброте. Он додирује све оно што је смртно и што није добро, и то додиром који сваку болест и немоћ, па и саму смрт претвара у живот. Таквим додиром треба да дотичемо људе око нас, нарочито рањене, растужене, болесне, прогнане, затворене, намучене, а данашње избеглице сигурно спадају међу њих. Такав додир нас једино чини живима и срећнима.Притом, не смемо обраћати пажњу на то ко је какве вере или нације, него само на то да ли му је наша помоћ потребна, јер нам је Христос у причи о милостивом Самарјанину објаснио да је само то важно. На основу исте приче можемо рећи да наш задатак као хришћана није то да трагамо за тиме ко је наш ближњи, већ ко је онај коме је потребно да му ми будемо ближњи. Штавише, сам Христос се у јеванђељу поистовећује са онима у невољи, судећи људима на основу тога јесу ли га (тј. онога коме је помоћ потребна) оденули када беше наг, нахранили и напојили када беше гладан и жедан.

Везано за то, како бисмо поруку Божића „превели“ на језик данашњице? (Јер неретко начин на који Цркве комуницирају уме да буде „неразговетан“ за „спољни свет“)

Христову поруку је најбоље ширити тако што ћемо људе које срећемо у свакодневном животу гледати Христовим очима, додиривати његовим рукама, миловати његовим срцем. Знам да је то је лако рећи, али није лако испунити, но – није ни немогуће. Треба да се отворимо за Бога и тако му допустимо да живи у нама, као благ и добар… И не треба му бранити да кроз нас буде такав и према људима које срећемо и са којима делимо живот. Не смемо се разочарати кад људи на љубав одговоре мржњом, кад су хладни, одбојни… Ни тада не смемо одустати! Сетимо се само како Бог не одустаје од нас, а, признајмо, и те како би имао разлога. Да сумирамо, у складу са реченим у одговору на ово и претходно питање – мислим да се Христова порука и данас и свагда најбоље ‘преводи’, тј. сведочи, не речима, некаквим (неретко компликованим) теолошким теоријама, већ пре свега – делима љубави.

објављено у недељнику „Време“ 12. јануара 2017. године

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија[3]; отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога.

више

Доносимо видео запис беседе протосинђела Павла коју је изговорио на празник Обрезања Господњег у острошкој светињи, 14. јануара 2016. године: 

0114ObrezanjeGospoda.jpg.opdownload