У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У  последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски Сабориˮ.

У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе.

У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар)

Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак)

Бранислав Илић, теолог

Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.

Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.

И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо.

Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању).

Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. 
Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био).

И тада је упитах за име. 
И она рече: 
”ДАНИЦА... 
ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..."

Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти...

ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије...

Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан).

И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника.

Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)...

Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку...

Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. 
И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме.

Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања.

Али, време чини своје. 
”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању).

Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће.

Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. 
Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО.

Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. 
Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. 
 А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању.

То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић.

Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима.

Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти.

Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)?

P. S. 
Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. 
А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)...

Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила.

Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к’ њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: „хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

Тонски прилог Радија Светигора

http://www.mitropolija.com/nedelja-raslabljenog/

http://manastirglogovac.blogspot.rs/2017/04/blog-post_24.html

Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:

– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!

Питам их:

– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?

– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом…

– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?

– Па ништа…

Једном су ми испричали:

– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!

– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?

– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!

– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».

Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.

Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?

– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).

Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:

– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?

Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:

– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?

Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:

– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?

Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:

– У праву си, опрости ми.

Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».

Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.

Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

Архимандрит Андреј (Конанос)

С руског Александар Ђокић

ПРАВОСЛАВИЕ

Васкрс

„Кличимо и радујмо се у њему. Ово је дан што га створи Господ! – Христос, Господ, жив је! Анђео је рекао женама: Воскресну! Није овде. Марија Магдалина, апостолкиња апостолима, прва је угледала камен одваљен од Гроба, па су јој се потом придружиле све остале Мироносице. Магдалина, зачуђена и уплашена упиташе: „Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише“ (Јн 20,1-2). Повоји натопљени алојем и другим миомирисима и убрус уредно смотани на једно место. Марија и остале њене пратиље видеше и повероваше. Страх прожима велику радост. Мироносице, веснице светог Воскресења, похиташе да јаве Господњим ученицима. А анђели благовестише воскресење женама! Док су оне хитале да обавесте апостоле, ево им Воскреслог Господа у сусрет, поздравља их: Радујте се! Здраво! Не бојте се! Идите, јавите мојој браћи да дођу у Галилеју! Ондје ћемо се видјети! Магдалина га препознаје. Он је зове по имену и оде његовој браћи да им јави. Радосна вест о Воскресењу се шири муњевито. Ко не верује у Христово воскресење, он одбацује и веру у светотајинство његове смрти. Воскресење је кључ истинитости и правоверности свег хришћанства: „Блажени који не видјеше а вјероваше“ (Лк 20,29). Победа је потпуна, јер је Господ воскресао не због себе него због нас (свети Амвросије Милански). Будући да је Христос воскресао, верујемо и знамо да ћемо и ми воскреснути. Колико се радујемо Господњем воскресењу, толико исто и своме. Бог је коначно ушао у свој Мир. Историја је довршена. Апокалипса кида све са историјом и указује на конац, кончину, крај! Дођи Господе Исусе! Слобода од незнања и греха јесте спасење. Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе!

Ново – ново на ускршњем утешенију

Завидни Јевреји били су и остали заљубљеници тела и телесности. Сви љубитељи чулног су Јеврејима слични. Због тог изгона из Храма, из Очеве куће, Храм се показује као продавница предмета који су људи израдили. Трговци и лихвари до данас тешко подносе то истеривање из Храма. Новозаветни храм је Тело, а за њега Господ каже да ће га срушити и за три дана саградити. Тело је икона Цркве. Грађена је од живог камења. Божја духовна кућа је саграђена од постојаног „материјала“ – царског свештенства, на темељу светих Апостола и светих Отаца. Врховни, крајеугаони Камен је Господ Христос. Храм ће се подићи и тела ће васкреснути трећи дан. Трећи дан наступа у Новом небу и Новој земљи, када ће устати читав Израиљ у Велики Дан. У Осми дан!

У светом Крштењу сви смо покопани и васкрсли у Христу. Царство небеско – Христос, у нама је. Род доноси и развија се и расте вечно. И вечно остаје Младо. За нас је свануо Нови дан, Осми. Дан Христов воскресења. Седмим даном се завршава прво стварање. Са Осмим даном започиње Ново стварање. Створитељско дело достиже врхунац у већем, у искупитељском делу. Првом је стварању смисао и врхунац у већем, у искупитељском делу. Ново стварање у Христу надвисује оно прво. Духовну душу Бог непосредно ствара. Душу „не рађају“ родитељи. Душа је бесмртна. Душа не умире када се тело одваја смрћу душе. Поново ће се душа сјединити са телом у општем воскресењу из мртвих (Фил 3,8-11). На почетку једног живота – Крштење, а на концу његовом – Опште воскресење. На почетку тог воскресења – Преображење. „Петар то још није схватио када је на Гори пожелео да живи са Христом. То блаженство, ту срећу ти је, Петре, Христос осигурао после смрти. А сада ти каже: Сиђи да се трудиш на земљи, да служиш на земљи, да будеш презрен и распет на земљи. Сишао је Живот да буде убијен; сишао је Хлеб да огладни; сишао је Пут да се од пута умори; сишао је Извор да ожедни; а ти одбијаш да трпиш?!“ (Свети Августин Хипонски, Sermones, 78,6 PL 38,492-493).

Христов боравак у гробу јесте стварна веза између Христовог страдања пре Воскресења и садашњег славног стања као Воскреслог и Вознесеног. Само „Живи“ (Бог) може рећи: „Мртав бијах и ево жив сам у вијекове вијекова“ (Отк 1,18). „Бог (Син) није спречио да смрт, по реду природе ствари, растави душу од тела, али их је поново једно с другим сјединио Воскресењем, да сам у својој Личности буде тачка сусрета смрти и живота, да у себи заустави распадање природе изазвано смрћу, те постане зачетник поновног сједињења за одвојене делове“ (свети Григорије Нисински). Будући да је „Зачетник Живота“ (Дап 3,15) ког су убили, заиста истоветан са Живим који је „Воскресао“ (Лк 24,5-6), нужно је божанска Ипостас Сина Божјег наставила да држи своју душу и своје тело које је било растављено смрћу. „Тиме што је Христовом смрћу душа била одвојена од тела, јединствена личност није се нашла раздељеном у две личности; јер тело и душа Христова постојали су са истим правом већ од почетка у ипостаси Логоса; и у смрти, премда одељени једно од другога, свако је од њих остало са истом и једином ипостаси (личношћу) Логоса“ (свети Јован Дамскин). Мистерија, тајанство, воскресења Христовог истински је догађај са историјски утемељеним пројављивањем, како сведочи Нови савез (1 Кор 15,3-5; Дап 9,3-18; Лк 26,5-6).

У оквиру догађаја Воскресења, прво што сусрећемо јесте празан гроб. Он сам по себи није непосредан доказ о Васкресењу. Одсутност Христовог тела из гроба могла би се протумачити и друкчије (Јн 20,13; Мт 28,11-15). Упркос томе, празан гроб важан је знак за све. И за оне који верују и за оне који сумњају. Када су Магдалина и апостоли открили празан гроб, он им је био први корак до познања чињенице Воскресења. Тај увид је осведочење светих Мироносица, а затим празан гроб, „повоји гдје леже“ (Јн 20,6) и одсуство тела Господњег. То одсуство Тела није могло бити људско дело. Господ се није напросто вратио међу живе као Лазар. Марија Магдалина и све Мироносице које су кренуле да миомирисима спреме тело за погреб, сахрану, прве су сусреле Васкреслог и тако постале прве веснице Воскресења Христовог. „Заиста устаде Господ, и јави се Симону“ (Лк 24,34), посведочише апостоли.

http://pomozboznica.com/недеља-светла-воистину-воскресе-госп/

 

Грех није рђав поступак; рђав поступак је последица греха, као што кашаљ није болест, већ њена последица. Веома често се дешава да човек никога није убио, није опљачкао, није учинио неку другу подлост и зато има лепо мишљење о себи, али не зна да је његов грех гори од убиства и гори је од лоповлука, зато што у свом животу пролази поред главне ствари.

Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога. Оно је повезано с незахвалношћу према Богу, и њиме нису заражени само људи који потпуно негирају постојање Бога, већ смо заражени сви ми. Као и сваки смртни грех неверје заслепљује човека. Ако некога упитамо, рецимо, за вишу математику, он ће рећи: „То није моја тема, уопште се не разумем у ту област.“ Ако га упитамо за кување, рећи ће: „Не знам ни чорбу да скувам, нисам надлежан за то.“ Али кад се ради о вери сви имају сопствено мишљење.

Један тврди: ја мислим овако; други: мислим онако. Један каже: не треба постити. А други: моја бака је била верујућа и она је тако радила, зато треба тако поступати. И сви почињу да суде и расуђују иако у већини случајева немају појма о датој ствари.

Зашто кад је у питању вера сви обавезно желе да изразе своје мишљење? Зашто људи одједном постају стручњаци за ова питања? Зашто су сигурни у то да све разумеју и да све знају? Зато што свако сматра да верује управо у оној мери у којој је то неопходно. У ствари, уопште није тако, и то се врло лако може проверити. У Јеванђељу је речено: „Ако будете имали веру као горушично зрно и кажете овој планини: „Пређи одавде тамо,“ она ће прећи.“ А ако то не видимо, значи да немамо вере чак ни колико горушично зрно. Пошто је човек заслепљен, он сматра да верује довољно, док заправо не може да учини чак ни такву ситницу као што је померање планине, која се може померити и без вере. Све наше невоље потичу од маловерја.

 

Маловерје апостола Петра

    

 

Кад је Господ ишао по води Петар, који никога на свету није волео као Христа пожелео је да дође код Њега и рекао је: „Заповеди ми и кренућу ка Теби.“ Господ каже: „Дођи.“ И Петар је такође кренуо по води, али се на тренутак уплашио, посумњао је и почео да тоне, па је повикао: „Господе, спаси ме, погинух!“ Прво је сакупио сву своју веру и колико је имао вере, толико је ишао, а кад су „резерве“ пресушиле, почео је да се тоне.

Исто је и с нама. Ко од нас не зна да Бог постоји? Сви знају. Ко не зна да Бог чује наше молитве? Сви знају. Бог је свезнајући и где год да се налазимо Он чује све речи које изговарамо. Сви знамо да је Господ добар. И у данашњем Јеванђељу постоји потврда тога, и цео наш живот показује колико је милостив према нама. Господ Исус Христос каже - ако нас наше дете замоли да му дамо хлеб, зар ћемо му дати камен, или зар ћемо му дати змију ако нас замоли да му дамо хлеб? Ко од нас може тако да поступи? Нико. А ми смо зли људи. Зар ће то учинити Господ Који је добар?

Ипак, све време ропћемо, све време кукамо, све време се не слажемо, час с једним, час с другим. Господ нам каже да пут ка Царству Небеском води кроз велику патњу, а ми не верујемо. Сви желимо да будемо здрави и срећни, сви желимо да лепо уредимо свој живот на земљи. Господ нам каже да ће у Царство Небеско ући само они који узму свој крст, а нама то опет не одговара и поново инсистирамо на свом, иако сматрамо себе верујућима. Чисто теоретски знамо да се у Јеванђељу садржи истина, али је цео наш живот у супротности с њом. И често немамо страх Божији, зато што заборављамо да је Господ увек поред нас, да нас увек гледа. Зато тако лако грешимо, лако осуђујемо, лако човеку можемо да пожелимо зло, лако можемо да га занемаримо, увредимо и повредимо.

 

    

 

Теоретски знамо да постоји свеприсутни Бог, али је наше срце далеко од Њега, не осећамо Га, чини нам се да је Бог негде тамо, у бескрајном космосу и да нас не види и не зна. Зато грешимо, зато се не слажемо с Његовим заповестима, претендујемо на то да други имају слободу, желимо све да променимо по свом, желимо да потпуно прекројимо живот и да га учинимо онаквим како ми сматрамо да треба да изгледа. Али то је потпуно неправилно, никако не можемо у тој мери да управљамо својим животом. Можемо само да се помиримо с оним што нам Господ даје и да се радујемо оном добру и оним казнама које нам Он шаље, зато што нас на тај начин учи како да дођемо у Царство Небеско.

Али ми Му не верујемо – не верујемо да не смемо бити груби и груби смо; не верујемо да не смемо да се љутимо и љутимо се; не верујемо да не смемо да завидимо и често бацамо око на туђе и завидимо срећи других људи. А неки се усуђују да завиде и духовним даровима које Бог даје – то је у принципу страшан грех, зато што свако од нас добија од Бога онолико колико може да понесе.

Неверје није удео само оних људи који негирају постојање Бога; оно дубоко продире и у наш живот. Зато смо често у стању чамотиње и панике, не знамо шта да радимо; гуше нас сузе, али то нису сузе покајања, оне нас не чисте од греха – то су сузе очајања, зато што заборављамо да Господ све види; једимо се, ропћемо и негодујемо.

 

Прича о горушичном зрну

    

 

Зашто све ближње желимо да натерамо да иду у цркву, да се моле и да се причешћују? Због неверја, зато што заборављамо да Бог жели исто то. Заборављамо на то да Бог жели да се сваки човек спаси и брине се за све. Чини нам се да нема никаквог Бога, да од нас, од неких наших напора нешто зависи – и почињемо да убеђујемо, да причамо и објашњавамо, и само горе чинимо, зато што се човек само Духом Светим може придобити за Царство Небеско, а ми Га немамо. Зато се толико хватамо за људе, намећемо им се, досађујемо им, мучимо их и под лепим изговором претварамо њихов живот у пакао.

Уништавамо драгоцени дар који је човеку дат – дар слободе. Својим претензијама, тиме што све желимо да променимо по свом образу и подобију, а не по образу Божијем, ми посежемо на слободу других и покушавамо све да приморамо да размишљају онако као што ми мислимо, а то није могуће. Човеку се може открити истина ако он за њу пита, ако жели да је спозна, а ми је стално намећемо. У овом акту нема никаквог смирења, а пошто нема смирења, то значи да нема ни благодати Светог Духа. А без благодати Светог Духа неће бити никаквог резултата, тачније, постојаће резултат, али супротан.

И тако је у свему. А узрок је неверје Богу, неверовање у Бога, у Његов добри Промисао, у то да је Бог љубав, да све жели да спаси. Јер, кад бисмо Му веровали не бисмо тако поступали, само бисмо молили. Зашто човек иде код некакве врачаре? Зато што не верује ни у Бога, ни у Цркву, не верује у силу благодати. Прво обилази све чаробњаке, врачаре и биоенергетичаре и ако му ништа не помогне, обраћа се Богу: можда ће Он помоћи. И што је најчудније, заиста помаже.

Кад би нас такав човек све време занемаривао, а онда би нас за нешто замолио, ми бисмо рекли: знаш, не може тако, одвратно си се према мени понашао целог живота, а сад долазиш да ме молиш? Али, Господ је милостив, Господ је кротак, Господ је смирен. Зато, било којим стазама и богазама човек да иде, без обзира на то какве глупости да је чинио, ако се обрати Богу од срца, што се каже, кад је већ искусио злу и гору – Господ и онда помаже, зато што увек чека нашу молитву.

 

Протојереј Димитрије Смирнов

    

 

Господ је рекао: „За шта год да замолите Оца у Моје име, даће вам,“ а ми не верујемо. Не верујемо ни у своју молитву, ни у то да нас Бог чује, - ништа не верујемо. Зато нам је све празно, зато изгледа да се наше молитве не испуњавају, да наша молитва не може не само да помери планину, већ не може ништа да уреди.

Кад бисмо заиста веровали у Бога сваког човека бисмо могли да упутимо на истинити пут. А човек се на истинити пут може упутити управо молитвом, зато што се њом испољава љубав према човеку. Молитва пред Богом је тајна и нема у њој никаквог насиља, постоји само молба: Господе, упути, помози, исцели, спаси.

Кад бисмо тако поступали постигли бисмо велики успех. А ми се стално уздамо у разговоре, у то како ћемо сами све уредити, у то да ћемо нешто сачувати за некакав црни дан. За онога ко чека црни дан, он ће сигурно наступити. Човек без Бога свеједно ништа не може да постигне, зато Господ каже: „Тражите пре свега Царство Божије, а остало ће вам се природати.“ Али ми ни у то не верујемо. Наш живот није усмерен ка Царству Божијем, више је управљен према људима, према људским односима, према томе како овде све да уредимо. Желимо да задовољимо сопствену гордост, сопствену таштину, сопствено частољубље. Кад бисмо стремили ка Царству Небеском, радовали бисмо се кад нас неко угњетава, кад нас вређа, зато што то помаже нашем уласку у Царство Небеско. Радовале би нас болести, а ми ропћемо и ужасавамо се. Бојимо се смрти, стално се трудимо да продужимо свој живот, али опет не ради Господа, не ради покајања, већ због свог маловерја, због страха.

Грех маловерја се угнездио врло дубоко у нама и против њега се треба врло снажно борити. Постоји израз – „подвиг вере“, зато што само вера може да покрене човека да уради праву ствар. И ако сваки пут кад у нашем животу наступи ситуација да можемо да поступимо како Бог заповеда и људски – ако сваки пут будемо храбро поступали по својој вери, наша вера ће расти и јачати.

Часопис „Покров“

03 / 04 / 2017

Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше.Побожан човек задобије смирење, сигурност, " мир и радост у Духу Светоме" (Рим 14:17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност - да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан кад је активније пришао Цркви.

Зашто?

Пут ка прелести

Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:

"Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским."

Критиковање других

Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава. 

– крв Господњу. Уосталом, подсјећа митрополит, када свештеници саборно служе литургије, и када припремају хљеб и вино, тијело и крв Господњу за причест, говоре цјеливајући се „Христос посреди нас!, исто као и када се окреће славски колач, када свештеник и слављеник цјеливају колач кажу: „Христос посреди нас! Јесте и биће! Опет, захваљујући „упливу Духа Светога наше пролазне егзистенције добијају димензију вјечног, непролазног, односно хљеб постаје тијело Христово, а вино Његова крв“, објашњава митрополит Амфилохије.

– У тајни хљеба постаје присутан живи Бог, Христос Господ. Питање хљеба је најдубље егзистенцијално питање човјековог живота. Однос према храни је оно чиме се човјек опредјељује, и није случајно што је и прво демонско искушење Христа било искушење хљебом. Јер, демон је рекао Христу након 40 дана поста, кушајући га хљебом „претвори камење у хљебове и цио свијет ће кренути за тобом. А Христ му на то одговара

– Не живи човјек само о хљебу, већ и о свакој ријечи која излази из Божјих уста, појашњава митрополит Амфилохије. Он подсјећа и да је прво искушење Адаму и Еви било дато кроз искушење храном са Дрвета живота. „И ту су пали, и то искушење је људско искушење докле буде човјека на Земљи“, додаје владика, наглашавајући да ћемо се увијек питати постоји ли још нека храна за човјека мимо ове коју познајемо.

– Однос према храни, хљебу, истовремено иницира и дубље питање смисла човјековог живота. Да ли је човјек само биће које се рађа на земљи и које се храни водом и хљебом, да ли је само на томе заснован његов живот или има нешто друго што даје смисао тој храни, а кроз то и људском животу и постојању каже митрополит Амфилохије, подсјећајући на Јеванђеље по Јовану. Односно, питање хљеба је и питање правог, истинског живота човјековог. А тај истински живот није овај пролазни, земаљски, ограничен простором и временом, већ вјечни, непролазни, каже митрополит. И кроз овај земаљски хљеб, који се претвара у Хљеб Живота, задобијамо и вјечност, за коју је човјек предодређен, истиче митрополит.

– Реални однос душе према светињи хљеба, према светињи причешћа, а о чему Црква подучава вјековима, односно причешћа тијелом и крвљу Господњом суштина је хришћанског живота каже митрополит, додајући да зато требамо бити свјесни тога да је пост припрема за сусрет са Господом, и да пост мијења философију живота.

– То је питање односа према храни, али не било каквој, већ истинској, правој храни која нам се открива у тајни хљеба и вина небесног каже владика.

Како напомиње архиепископ цетињски, увијек треба имати у виду и жртву за вјечни живот и за ближњега свога, саможртвену љубав на коју позива Господ, јер и Он који себе назива Хљебом Живота, пројавио се нама као Тајна неизрециве љубави провјерена распећем и жртвом, а за шта нас припрема пост.

Уводник у вече дао је свештеник Предраг Шћепановић, који је заједно са митрополитом позвао на прославу Цвијети у Манастиру Златица ове недјеље. Овом приликом, истакнуто је, биће одржан традиционални дјечји сабор, а гостоваће дјеца из Косовске Митровице. Најавио је да ће у Аргентини бити изграђен храм СПЦ идентичног тлоцрта као древна базилика са Златице, а која се сада обнавља. Он је изразио наду да ће ускоро почети и градња Цркве Св. Василија Острошког на Конику.

Наредно предавање у Саборном храму одржаће умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-sabornom-hramu-u-podgorici-odrzao-predavanje-svetinja-hljeba-i-vina/