Житије Светог оца нашег Кирила, архиепископа александријског

Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског. Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота.

По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх, он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти.

Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана. Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу. Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитер Новацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана.

Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. – Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања.

Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.

Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи – Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога, светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин.

У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар. Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана.

Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји – коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду.

У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидски Сисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. – Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке.

Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори. То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га Јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери, и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе.

Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања.

Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца.

Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија, који беше прејемник Атика, на патријаршијски престо би подигнут Несторије, доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица.

Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! – Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог?

А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом.

И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примахузловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерни Несторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера: јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем.

Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писа Несторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио. Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору, да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину и осталим патријарсима, извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада.

Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси.

Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован, који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита Кандидијана за свога изасланика на Сабору.

Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски и Мемнонефески. Но зловерни Несторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског.

Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају.

Тако, свети Кирилпонова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрења Несторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица.

Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: „Велика је Дијана Ефеска!“ (ср. Д. А. 19, 23 – 29), него сасвим другачије: „Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!“

На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов.

Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи „Луг духовни“. Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеру Коломанске лавре ави Киријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом – свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице, не отиде од Тебе унижен и посрамљен! – И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, – како онда можеш желети да уђем у њу? – Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија, коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. – А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше – Богородице и Приснодјеве Марије.

Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, – да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге – од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе, то јест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом против светог Златоуста.

Исто тако и свети Исидор Пелусиот, рођак светог Кирила, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. „Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види – писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. – Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази“.

У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: „Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао“.

И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: „Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед: он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима. Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава“.

Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. – Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. – И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу.

После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста.

Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејши Кирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, – а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, – патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге – нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. – Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено.

Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако.

Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине.

Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин.

Житија Светих – Преподобни Јустин Ћелијски

Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не радимо механички. Скоро свима нама се десило да понекад „одлутамо“ од смисла литургијских прозби, макар и пратили речи молитви које, могуће, и знамо на памет. С коликом љубављу се молимо знамо ми сами, а још боље Бог.
Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар. То је велика и дивна ствар. И не толико што ми прилазимо Њему, већ што је Он први пришао нама. И то чини и даље, свакодневно. На толико велику Божију љубав човек не сме остати равнодушан. Ако заиста познаје Јеванђеље, човек не може другачије но бити жива захвалност и жива радост. И због те живости, тог следовања Животу Самом, човек ствара добре навике и не сматра их наметнутима. Молитва постаје као дисање, као омивање, као разговор са онима које волимо. Човек крене спонтано да се моли, да се креће ка Богу, спонтано воли и чини дела љубави, истом лакоћом као кад дете без размишљања пружа родитељу руку кад треба да пређу преко пута. Пред нама је много раскрсница и они са искреном вером сасвим спонтано пружају руке Оцу. Са таквим поверењем се крећемо и деламо.
Чуо сам и замерке уколико људи немају молитвено правило. То не треба чинити. Људи су различити. Једнима прија да свакодневно прочитају молитве, акатисте, сами или са породицом и пријатељима. И одлазе на свакодневна богослужења. То је добро и корисно, нема сумње. Други су верујући али су само недељом у цркви. И то је у реду. Било да имамо или немамо свакодневно молитвено правило, суштина молитвености је да све у животу прихватамо уз свест да је Бог ту. Једемо захвални на храни, будимо се захвални на дану, жртвујемо се због другог не заборављајући Христов пример, гордост гушимо свешћу да се свет не окреће око нас и да је важније волети, но бити вољен.

Живимо све приносећи Богу, приносећи „Твоје од Твојих“. Молитву не смемо да сведемо само на речи. Молитву треба живети. Свако на свој начин, по својим даровима, а сви сједињени у Христу. Е то је Црква. Милиони, милијарде различитих начина како човек захваљује Небу, безбројни начини како људи грле једни друге, а сви окупљени око једне Чаше, Једног Христа Који је први нас заволео.

Марко Радаковић

Блажени Иларион бејаше син Петра Кападокијанина, који је прислуживао хлеб за царском трпезом, и матере Теодосије, људи благочестивих и богобојажљивих. У младости Иларион добро изучи Свето Писмо. А кад наврши двадесет година Иларион, по еванђелској речи, остави оца и матер и кућу и богатсво, и постаде монах у обитељи Исихијевој, близу Цариграда. Затим он дође у обитељ Далматску; ту прими велики анђелски образ, тојест постаде великосхимник, и би ученик светог Григорија Декаполита, који у то време живљаше ту. Свети Иларион се подвизаваше у послушању, ћутању и великом смирењу. Његово послушање беше работа у манастирској градини. На том послушању он проведе десет година. Често прочитавајући повест о врлинском и богоугодном животу свога имењака, преподобног Илариона Великог, он се, колико могаше, труђаше да га подражава у пошћењима, у свуноћним молитвама и у свима монашким подвизима. Стога и би назван Иларионом Новим. Пошто он очисти душу своју од свих страсти, те она као сунце сијаше врлинама, он доби од Бога власт над духовима нечистим да их изгони.Игуман обитељи постави Илариона, и против његове воље, за свештеника. У то време свети Григорије беше отишао одатле у друга места. После пак неколико година, када игуман умре, преподобни Иларион, дознавши да братија хоће да га поставе за игумана, тајно ноћу напусти манастир и оде у Византију, у нади да ће тамо наћи свога учитеља, светог Григорија. Али, овај већ беше отпутовао у Рим, и по повратку отуда настанио се на гори Олимпу. Стога Иларион у Византији настани се у једном манастиру, а монаси Далматске обитељи, дознавши за то, послаше свјатјејшем патријарху Никифору молбу, да им за игумана постави Илариона, иако он не жели. Патријарх извести о томе цара; и они, позвавши Илариона, саветоваху му да се прими за игумана Далматског манастира. Не могући се противити царевој и патријарховој вољи, он се прими игуманства, и поверене му духовне овце добро пасијаше у току осам година.Потом се зацари звероподобни тиранин Лав Јерменин, и стаде стварати пометњу у Цркви Христовој иконоборачком јересју. Он многе примораваше на ову јерес: оне пак који се нису хтели покорити њему, стављаше на муке, а многе протериваше у најудаљеније покрајине. У то време по царевом наређењу и преподобни Иларион би из Далматске обитељи приведен цару. Цар га примораваше да усвоји јеретичко учење, али добар војник Христов не само не послуша цара - јеретика, већ га смело изобличи, назвавши га безбожником и новим одступником, и тиме изазва велики гнев код цара. И злочестиви цар му нанесе много рана и стави га на неподношљиве муке, па га онда затвори у тамницу.После неког времена цар опет изведе преда се светог Илариона и стави га на страшне муке. Али пошто тиме не постиже ништа, он га предаде своме једномишљенику, патријарху Теодоту, званом Каситер, који заузе престо пошто свјатјејши патријарх Никифор би прогнан за веру. Овај лажни патријарх учиин са преподобним Иларионом исто што и цар: затвори светитеља у мрачну тамницу, и много дана мучаше га глађу и жеђу, наредивши да му се не даје ни хлеба ни воде. А монаси из манастира преподобног Илариона дођоше к цару с молбом, говорећи: Царе, врати нам пастира нашег, а ми ти обећавамо да ћемо се повињавати твојој вољи. - Цар се обрадова њиховом обећању, и одмах им пусти оца њиног.Дошавши у обитељ своју, свети Иларион проживе ту једну годину. И једва успе да се мало одмори од претрпљених страдања и глади, он опет крену на нова страдања. Јер цар, очекујући да монаси испуне обећање, увиде да је обманут. Стога посла своје војнике у манастир. Војници избише монахе, а преподобног Илариона одведоше и у тамницу посадише. Потом цар посла преподобног у Фанејеву обитељ, и нареди да га тамо затворе у најтескобнијој тамници. У тој тамници светитељ се злопатио шест месеци, подносећи сваковрсне непријатности и увреде од суровог игумана те обитељи. Затим, по царевом наређењу, он би понова доведен у Цариград. Ту га цар и ласкама и претњама наговараше да пристане на иконоборачку јерес. Но пошто Христов страдалник не пристаде на то, цар га посла у другу обитељ, звану Кикловјејева. Ту он проведе две године и шест месеци, држан и злостављан у одвратној тамници. Отуда би светитељ опет доведен к цару. И пошто би силно бијен, посла га цар на заточење у град Протиљски.Затим, злочестиви цар који погуби многе, и сам љуто погибе: његови сопствени војници га мачевима исекоше у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тако бедник зло изврже своју душу.Михаило Травлос, ступивши после њега на престо, нареди да се сви правоверни пусте на слободу из окова и заточења. Тада и преподобни Иларион заједно са осталима би пуштен из тамнице, али не оде у своју обитељ, пошто иконоборачка јерес још не беше престала и на архијерејским престолима налажаху се лажни учитељи и лажни пастири, већ се збрину код једне правоверне и побожне жене, која му на своме имању даде усамљено место, устроји му келију са градином и снабде свима осталим потребама Бога ради.У то време врати се из заточења и отиде ка Господу преподобни Теодор Студит, који такође претрпе за православље многа зла од јеретика. Његову свету душу, узношену Анђелима к небу, виде преподобни Иларион, као што се о томе казује и у житију светог Теодора. Онога дана у који се свети Теодор Студит престави, блажени Иларион, радећи у својој градини и појући псалме, чу неке чудесне гласове и осети неки неисказано диван мирис. Зачудивши се, он се стаде освртати откуда долази то, па погледавши увис, угледа мноштво Анђела у белим хаљинама, којима светла лица сијаху, и који с песмама силажаху с неба у сусрет некоме. Видевши све то, блажени Иларион од силног страха паде на земљу, и чу где му неко говори: То је душа Теодора, игумана Студитског манастира, који до крви пострада за свете иконе и до краја јуначки издржа муке, а сада усну, и ликујући узлази на небо, сусретан од Небеских Сила.Удостојивши се таквог чудесног виђења, преподобни Иларион се испуни велике утехе и сладости духовне; и много дана радоваше се душом, и лице његово сијаше од радости као лице анђела.Преподобни Иларион остаде код те жене нешто више од седам година. А када после Михаила Травла ступи на престо његов син Теофил, и сабра све исповеднике, па их стаде, као и пређашњи злочестиви цареви, приморавати на иконоборство, и непокорне мучити, тада и преподобни Иларион би узет и приведен к цару. Примораван на иконоборство, он се не покори царском наређењу, већ и овог цара изобличи као безбожника и законопреступника који руши праве догмате вере. Због тога светитељ доби сто и седамдесет батина по леђима, и би заточен на острво Афусију. Тамо имађаше ту олакшицу што га нису држали у тамници ни у оковима; и он начини себи врло малу келију, у којој живљаше све до смрти Теофилове. А када овај зловерни цар умре, царица Теодора сабра све исповеднике из прогонства у престоницу, утврди правоверје, и нареди да се свете иконе унесу у храмове Божје. Тада и преподобни Иларион би пуштен на слободу, и поново прими игуманску дужност у својој Далматској обитељи, и блисташе чудесима. Поживевши ту три године, и богоугодно руководивши своје ученике, он отиде ка Господу, 845. год. Његова чесна и света душа би, као и њиме виђена душа светог Теодора, од Анђела однесена на небо, где у лику светих Исповедника предстоји престолу славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

Велики међу Оцима Висарион би рођен и васпитан у Египту. Он од детињства заволе Бога, и света светлост засија у срцу његовом. И он сачува себе чиста од сваке греховне прљавштине, и не окаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим. Посетивши света места у Јерусалиму, он тамо виде преподобног Герасима, који крај Јордана провођаше пустињачки подвижнички живот, и коме служаше лав. Исто тако он виде и многе друге подвижнике, који живљаху тамо по разним местима и сијаху својим врлинама; разговарајући с њима он извуче много користи за своју душу.

Вративши се у свој завичај, Висарион стече себи духовног оца у преподобном Исидору Пелусиоту. Често долазећи к њему, Висарион добијаше од њега много корисних поука и одаваше се све строжијем и строжијем животу. Најзад, раздавши сиротињи све своје имање што му беше остало од родитеља, он се одрече света и постаде монах. И удаљивши се у једно пусто место, он провођаше живот у безмолвију, у самотном молитвеном тиховању. И изнуравајући себе многим трудовима, и умртвљујући тело своје испосничким подвизима, он се, иако у телу, уподобљаваше Бестелесним Силама. Пошћење његово беше неизмерно: понекад по читаву недељу ништа није окушао, а понекад је и по четрдесет дана проводио без хране и пића. Једном, ставши на једном отвореном месту усред трња, са рукама и очима и умом подигнутим к небу, он проведе на богомисленој молитви четрдесет дана и четрдесет ноћи, стојећи непокретно као стуб. За све то време он се нимало не помери телом с места, нити што окуси, нити што проговори с ким, нити задрема, нити малакса од природне немоћи, нити ум свој скрену ка земном, него, подражавајући Бестелесне Силе, сав устремљен ка Богу созерцаваше Га очима душе. Зато се он и удостоји од Бога велике благодати: њему би дат толики дар чудотворства, да у томе беше сличан древним светим пророцима.

Тако се он усличи Мојсију: јер као што некада Мојсије, дрветом показаним му од Бога, претвори у пустињи горку воду у слатку, да би напојио жедни Израиљ, тако и преподобни Висарион молитвом и крсним знаком заслади горчину воде морске, да би напојио ученика свог, изнемоглог од жећи. Јер када он са учеником својим хођаше у пустињи крај мора, ученик његов веома ожедне од путног напора и силне жеге, па рече светитељу: Аво, ја сам веома жедан. Преподобни онда, сатворивши молитву и осенивши море крсним знаком, рече свом ученику: У име Господње захвати и пиј! - Ученик захвати из мора воду чутурицом коју је са собом носио, и окусивши је, виде да је слатка, укусна и хладна, као да је из планинског студенца. Пошто се довољно напи воде и расхлади, ученик захвати из мора још воде у чутурицу за пут. Опазивши то, старац рече ученику: Чедо, зашто напуни чутурицу водом? Ученик одговори: Опрости ми, оче! Ја захватих воду за пут, да ме не би понова измучила жеђ. А старац му на то рече: Бог који је присутан на овом месту, присутан је и на сваком другом месту и, као овде, тако и на сваком месту Он може дати воду жедноме. - А ученику томе беше име Дула.

Преподобни Висарион усличи се и Исусу Навину: јер као што Исус Навин, побеђујући Аморејце, заустави сунце, тако учини и угодник Божји Висарион. Наиме: када он са својим учеником путоваше ка једноме старцу, и сунце стаде залазити, а још се много имало путовати, свети подвижник се помоли Богу, говорећи: Молим Ти се, Господе, нареди да сунце стане, док не стигнем к слузи Твоме. - И би тако: сунце не зађе све док преподобни не стиже к томе старцу.

Свети Висарион беше сличан и светом пророку Илији: јер у време суше он низведе с неба на земљу обилну кишу. И то он учини не једанпут, и не двапут, већ много пута.

Још и пророку Јелисеју беше сличан свети Висарион: јер као што овај Илијиним огртачем раздвојивши воду прелажаше реку Јордан, тако и свети Висарион молитвом својом претварајући природу воде у тврд пут, иђаше по води: велику реку Нил он пређе као по суву, и свуда где год би при путовању наишао на реке, прелазио их је као по суву, не оквасивши ноге.

Једном, када преподобни Висарион борављаше у скиту, би доведен к цркви човек бесомучан; и читаху се за њега молитве у цркви, да би се избавио од духа нечистог, али бес не излажаше из њега, пошто беше веома опак. И говораху међу собом клирици: Шта да чинимо са овим бесомучником? - А неки рекоше: Овог беса не може изагнати нико сем оца Висариона. Али, ако га станемо молити да то учини, онда он неће хтети ни у цркву доћи. Зато да урадимо овако: сутра изјутра он ће први доћи у храм, но ми ћемо пре њега доћи и на његово место посадити бесног човека, па ћемо затим рећи старцу: Оче, пробуди успаваног.

Клирици тако и урадише. А кад преподобни уђе у храм, примети човека где седи на његовом месту, па не желећи да га одатле отера, он стаде близу свога места. А када се црквено правило отпоче вршити, клирици рекоше старцу: Оче, пробуди успаваног. - Свети Висарион приступи ономе човеку, гурну га и рече: Устани, и склони се одатле. - И одмах изиђе бес из човека, прогоњен речју светитељевом, а човек устаде и стаде благодарити Богу што га избави од беснила. И оздрави човек од тога часа.

На такав начин клирици изазваше светитеља да учини ово чудо: истера беса. Јер овај преподобни није желео да твори чудеса јавно, да га људи не би славили. Будући смирен, и сматрајући себе грешником, он је избегавао људске похвале.

Један брат у скиту паде у неки грех, и презвитер му нареди да изађе напоље из цркве, као недостојан да буде с братијом у црквеном скупу. А преподобни Висарион устаде и заједно са сагрешившим братом изађе из цркве, рекавши: И ја сам грешан. - Такво беше смирење светог оца Висариона.

Његови ученици казиваху о њему, да он у току четрдесет година не леже у постељу да отпочине, већ је се седећи или стојећи предавао сну на врло кратко време. Преподобни често саветоваше своје ученике да бде, да би свагда недремљиво чували себе од вражијих искушења. И говораше: Монах треба да буде сав око, као херувим и серафим; и када неко живи мирно, немајући искушења, тада баш треба да се нарочито чува и да смирава себе пред Богом, да не би, погордивши се пао у какав страшан грех. Јер због уображености, многи су били препуштени искушењима; понекад пак, немоћи наше ради, Бог не допушта да наиђу искушења на нас, да не бисмо пропали сасвим.

Сав живот овог светог оца бејаше као живот птице небеске: јер он никада ништа земаљско не стече себи, нити имађаше своју келију, нити ма какво склониште, него прелазећи с места на место он се скиташе по пустињи, по урвинама и дубравама, као неки залутали путник. Он се уопште није бринуо за телесне потребе, нити за храну, нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва покривала наготу. Иако га је дању пекла сунчана жега, а ноћу мучио мраз, он се ретко кад склањао под кров, већ је обитавао по горама као птица, волећи усамљеност, и ум свој узводећи једино к Богу, и мисли своје удубљујући у Њему. Потоци суза стално су текли из очију његових, и чести уздаси отимали се из дубине срца његовог. Све дане живота свог он је провео у сузама, непрестано плачући и ридајући. А кад достиже дубоку старост, он се престави у неостарив живот, и од плача пређе у вечно радовање са свима светима у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, Амин.

Спомен Светог свештеномученика Доротеја, епископа тирског

У време незнабожног цара римског Диоклецијана (284-305.) свети Доротеј бејаше епископ града Тира. Када Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане, свети Доротеј остави свој престо и скриваше се по непознатим местима. Но када се зацари Константин Велики, и у Цркви настаде мир, свети Доротеј се опет врати у Тир на свој престо, и с успехом пасаше стадо духовних оваца, приводећи к Богу многе из идолопоклоничке заблуде. И продужи се живот светог Доротеја чак до цара Јулијана Одступника. Ступивши на престо, Јулијан спочетка не гоњаше Цркву отворено већ потајно, наредивши својим једномисленим управитељима обласним да муче и убијају хришћане. Тада свети Доротеј видећи ново велико гоњење хришћана, поново остави престо Тирске цркве, уклањајући се на тај начин од руку мучитеља и дајући места гневу, јер Господ заповеди не утрчавати у јавне опасности, припремљене од гонитеља, него их избегавати: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).

Отишавши из Тира, свети Доротеј дође у Малу Азију, али се и тамо не могаде сакрити од идолослужитеља, пошто га је Бог призивао к мученичком венцу. Он би ухваћен од Јулијанових улака у граду Удском. Претрпевши ту разноврсна мучења и тешка страдања, он у мукама предаде блажену душу своју у руке Господу Христу, у сто седмој години свога живота. Пострада 361. године.

Пошто је у потпуности био изучио и световне и духовне науке, свети Доротеј је, као врло учен и мудар човек, оставио после себе разне списе, веома важне за хришћане, и то на грчком и латинском језику које је одлично знао. Између осталога он је саставио житија пророка и апостола, и друга веома корисна дела и повести. И сада, будући сам записан у књизи живота, он борави на небу са оним светитељима, чије је животе описао.

У месту пустом и безљудном, сместила се Светиња, на јужним обронцима планине Златибор, и на једном од меандара реке Увац, на узвишењу, са којег се простире прелеп поглед на сами ток реке.

Тајна о вековима заборављеном Манастиру Дубрави, почела се откривати светогорском јеромонаху Данилу (Плашићу), још док је молитвено тиховао у Горњој испосници Светог Саве при Манастиру Студеници. У молитвеним стањима, познатим само исихастама какав је отац Данило, у периоду од скоро три године, откривале су се под земљом рушевине старе Светиње, одсликане православним фрескама. Ходио је у својим молитвеним виђењима кроз те свете просторе, да би му се у једном од тих виђења појавио блаженопочивши патријарх Герман и благословио га својим немим благословом.

Вођен недокучивим Промислом Божијим током 1999. године од свог тадашњег игумана (сада блаженопочившег) Јулијана Кнежевића, упућен је на службу у Манастир Увац, тада метох Манастира Студенице. Тајну о манастиру под рушевинама никоме није откривао, али је дошавши на ове просторе духовно осетио близину Светиње из својих сновиђења, и сваки слободан тренутак  од богослужења и послушања је користио трагајући за знацима и остацима давно заборављене Светиње.

Само златиборска брда знају колико је отац Данило са штапом и ранцем на леђима препешачио километара, и са каквим се све искушењима при том сусретао, док није, милошћу Божјој, у пролеће 2001. дошао на просторе где је пре више од триста година, пред турском најездом, до земље сравњена ова православна светиња, вековима ту тихујући, обрасла травом и растињем.

Пребивајући три године у маленој брвнари, која је својевремено користила мештанима који су ту ноћевали доводећи стада на испашу, отац Данило отпочиње обнову откривене Светиње. У том периоду је пешачио од Манастира Увац, где је службовао, до пронађене Светиње. Пута другог до Светиње није било, сем планинских козјих стаза и путељака. Тек касније се кренуло са пробијањем пута до Манастира Дубраве.

У помоћ су му притекли мештани и Завод за заштиту споменика из Краљева. Отпочело је откопањаве рушевина. Указали су се темељи старе Светиње. Израњала је на светлост дана сига – камен од кога су се градиле наше средњовековне светиње. На месту где се у православним светињама налази олтар, на дубини од око 80 цм под земљом, мештанин Митар Ђуровић из Горње Јабланице, откопава скривницу више од 260 доста вредних и добро очуваних млетачких златника, из 16. и 17. века.

Треба споменути да је, годину дана, пре откривених златника, на чудесан начин Господ благословио руке овог мештанина. Помажући оцу Данилу, на самим почецима његових активности око откривене светиње, на рукама овог мештатина се пројавило знамење, тако што су му руке, приликом паљења свеће над олтарским делом, изненада попримиле воштану боју, наговештавајући на тај начин да ће управо он у периоду који следи открити закопано злато.

Откопани млетачки златници указују на време када је отприлике ова светиња порушена, мада поузданих података о томе нема, као ни о томе када је ова светиња зидана. Нађена скривница новца, сведочи о томе да се ова богомоља налазила у граничној области, где је била развијена трговина са Млецима и другим западним земљама, и упућује на бурне историјске догађаје с краја 17. века и рат између Свете лиге и Османлијског царства. Тада је страдао Манастир Прибојска Бања као и многе цркве и метоси, међу којима и Манастири Увац и Дубрава. Претпоставља се да се ради о ризници Манастира Прибојска Бања, који је у то време био центар Дабробосанске митрополије, а чији је метох била тада ова богомоља.

На месту на коме је био стари манастир, археолози из Краљева откопали су тада два метра високе зидове манастирске цркве, а педесетак метара даље и остатке манастирског конака.

Након завршених истраживања, и конзервације старе цркве и конака, отпочела је обнова ове старе богомоље. Само Господ зна, како је отац Данило, боравећу у старој напуштеној брвнари поред откривене светиње, коју су му мештани дали на коришћење, успео да обезбеди средства и крене са обновом, када многи који дођу у ову светињу кажу да им се чини да су стигли „на крај света“.

Господ кроз Добривоја Кнежевића из Доброселице и његову породицу, шаље оцу Данилу верне пратиоце и помоћнике у годинама које следе, након откопавања зидина старог манастира. Оснива се Одбор за обнову манастира, и креће се у потрагу за новцем. Отац Данило и брат Добривоје, не штедећи ни време ни труд, обилазе фирме и појединце, тражећи помоћ. Супруга брата Добривоја, сестра Зорица, као иконописац, имала је удела у осликавању икона у новоизграђеном храму.

Отварају се бројне дилеме. Коме сада припада земљиште на коме се налази ова стара светиња? Како обезбедити воду? Како до ове недођије стићи, како дотерати материјал потребан за обнову кад других путева, сем планинских стаза нема? На сва та питања, отац Данило је имао само један одговор: „Бог ће помоћи.“ И Бог је помогао. Породице Ранка, Реље и Миодрага Станковића, као и Душана Јовановића, сви из Доњег Села, поклањају манастиру своја имања, на којима је откривена стара богомоља.

Пут кроз планинске литице кањона изнад реке Увца је пробијен, уз помоћ бројних људи добре воље и уз помоћ Војне инжењерије из Обреновца.

Од средстава која су добијена за одузете млетачке златнике, отпочело се са обновом старе богомоље. Обзиром да се ради о малој једнобродној цркви, са полукружном олтарском апсидом, којој је касније придодата припрата, по благослову блаженопочившег Владике жичког Хризостома, отпочиње се и градња веће цркве.

Вест о откривању старе богомоље одлази преко медија у свет, захваљујући пре свих новинару Гласа Зорану Шапоњићу, који је ревносно извештавао о свим активностима око откривања ископина ове богомоље, као и подвигу и борби оца Данила и свих око њега, на њеној обнови.

Преко извештавања ове издавачке куће, вест стиже до породице Горана и Ане Стојановић из Добоја, који су тада живели и радили у Америци. Покренути неким својим призивима од Господа, одлучује се да упознају и лично тог „Увачког усамљеника“ како су тада називали оца Данила, а након тога и велики део средстава приложе за изградњу нове цркве. Од тих средстава се покривају трошкови пробијања пута кроз планину до манастира, насипања терена за изградњу цркве и коначно почињу радови на изградњи нове цркве, данас посвећене Светом Василију Острошком.

Господ за ово доброчинство породици Стојановић узвраћа потомством. Више од 20 година су њих двоје живели у браку, без деце, да би им Господ у врло кратком периоду након њиховог доброчинства, подарио сина и ћерку. Они су се у међувремену вратили у Србију, и сада су у прилици да када год им могућности то дозволе, дођу и заједно са оцем Данилом и сестринством манастира славе Господа.

Данас је Манастир Дубрава женски манастир. Седам-осам година од проналажења ове богомоље, као искушеница у Манастир Дубраву долази, промислом Божијим, данашња настојатељица Манастира Дубрава мати Теодора (Чембић). Иако је у свету била успешан правни заступник, менаџер и православни новинар, мати Теодора оставља све и долази да заједно са оцем Данилом, као његов верни сарадник настави обнову старе Светиње. У међувремену се сабрало мало сестринство од око седам-осам сестара и заједно са оцем Данилом, као духовником, свакодневно узносе своје молитве Господу, Пресветој Богородици и свима Светима, благодарећи на великој милости Божијој, на откривању ове светиње.

Попут вредних пчелица, руковођене мудрошћу свог оца Данила, покушавају да организују духовни живот у овој недођији, без струје, са недовољном количином изворске воде, без многих потребних објеката, и без бројних погодности, које би живот у овој обитељи учиниле много лакшим. Иако навикнуте на другачији живот, из средина одакле су пристигле у ову Светињу, данас оне у својим свакодневним послушањима обављају бројне послове, од који би се неки у свету могли сматрати мушким: секу дрва, тестере ручно, косе, крампају, уклањају одроне са пута, гаје козе, пчеларе, сабирају лековито и самоникло биље и гљиве, праве разне мелеме, уља и биљне тинктуре, узгајају поврће, плету, баве се рукодељом и издавачком делатношћу, и још много тога.

И поред напорног свакодневног живота, увек са осмехом дочекају све оне људе које Господ призове да посете ову Светињу, без обзира, што пут до ове светиње није увек проходан. Посетилаца је сваким даном све више и више, обзиром да се прича о откривању и лепоти Манастира Дубрава, све више шири у свету.

Данас је Манастир Дубрава „мали град“ – како кажу мештани. Изграђено је неколико неопходних објеката уз саму Светињу, затим мали конаци за смештај сестринства, гостопримница, економске зграде и други објекти неопходни за живот у манастиру. Почетком ове године завршено је и фрескописање мале цркве посвећене Светом великомученику Пантелејмону захваљујући донацији једне благочестиве породице из Косјерића која жели да остане само Богу знана. .

Милошћу Божијом у другој половини 2018. године, захваљујући донацијама и труду већег броја људи, Манастир Дубрава је добио у неким од својих објеката соларну енергију, којом је донекле олакшан живот у манастиру.

У току је завршна фаза припрема за асфалтирање дела пута до Манастира Дубрава у дужини од око 2 км, од укупних 12 км макадамског пута, и то оног дела пута који је посетиоцима увек био најтежа и најризичнија деоница ка манастиру.

И заиста су монаси со земљи, где они закораче, сва се земља облагодати, замирише и пробуди у човеку оно најбоље. Борба човека за Небо почиње и траје овде на земљи, а тек за монаха, земаљског анђела и небеског човека, не само да није поштеђен те борбе, већ и ту на земаљском попришту радом својим началствује школом живота. Зато је и монаху потребна утеха за бој у којем молитвом и радом војује свакодневно.

Александар Јелић

Објављено у: Жички благовесник бр. јануар-март и април-јун 2019

На радости се ради.

Ми бисмо често да будемо радосни без промене.

Да имамо мир без реда.

Структуру без дисциплине.

Плод без корена.

Да нам се живот некако сложи, а да ми не морамо да уђемо дубље у себе, у своје односе, у своје навике, у свој однос са Богом.

Али тако не иде.

Срећа није нешто што човек само пронађе као новчаницу на улици.

Срећа се осваја.

Тихо.

Верно.

Свакодневно.

Осваја се када престанеш да храниш мисли које те разарају.

Када не пристанеш да те рана води као слепац.

Када се вратиш молитви и онда кад ти се не моли.

Када устанеш и урадиш оно што је добро, иако ти није лако.

Када почнеш да живиш смислено, а не само пријатно.

Психолошки гледано, човек често промаши срећу баш зато што је јури директно.

Хоће осећај, али неће пут.

Хоће радост, али неће одговорност.

Хоће унутрашњи мир, али не жели да види шта му тај мир годинама краде.

Зато се срећа не гради питањем: шта ми сада прија?

Него питањем: шта је истинито, здраво, добро и смислено за мој живот?

Јер није свако задовољство радост.

Нека задовољства само на кратко утишају празнину.

А после ње остане још већа глад.

Срећа не може јурити, него мора доћи као последица преданости смислу већем од себе.

То је дубока истина.

И психолошка.

И духовна.

Православно гледано, радост није исто што и расположење.

Радост је плод срца које се полако враћа Богу.

Зато апостол Павле не каже: радујте се само када вам је лако.

Него:

„Радујте се свагда у Господу.“

У Господу.

Ту је кључ.

Не у савршеним околностима.

Не у томе да нас сви разумеју.

Не у томе да све буде по нашој вољи.

Него у Господу.

Зато радост није бег од живота.

Она је плод добро постављеног живота.

Живота који има смисао, молитву, одговорност, љубав, покајање, рад и верност.

Није радост тамо где човек ради све што хоће.

Него тамо где полако постаје оно за шта је створен.

**

Права љубав се не види само кад нам је лепо.

Види се онда када постане тешко.

Јер брак није само тренутак када двоје људи стоје насмејани, лепи, свечани, пред иконама, свећама и људима које воле.

Брак је оно што остане после тога. Када се скине одело. Када прође славље. Када живот почне да тражи оно што се пред Богом обећало.

Да ћемо бити заједно.

Не само у здрављу.

Него и у болести.

Не само у радости.

Него и у данима када се једва говори.

Не само када је други јак, леп, нежан и способан.

Него и када ослаби, посрне, уплаши се, затвори, изгуби правац.

Ту се види да ли смо волели човека или осећај који нам је давао.

Психолошки гледано, многи људи желе блискост, али не желе тежину блискости. Желе љубав док их храни, али се уплаше када их љубав позове да носе. Када други више није само извор пријатности, него постане биће са раном, немоћи, страхом и потребом.

Тада се разоткрива зрелост.

Јер незрела љубав каже:

ту сам док ми пријаш.

Зрела љубав каже:

ту сам и када ми није лако, јер нисам дао обећање само твојој најбољој верзији.

Наравно, то не значи трпети насиље, понижење и уништавање под именом љубави.

То није љубав него аномалија, однос који је постао повређујуци.

Али значи да не бежимо чим дође крст.

Да не напуштамо чим други више не личи на слику коју смо замислили.

Да не рушимо светињу због првог озбиљног искусења.

Православно гледано, брак није само заједница двоје заљубљених.

Брак је подвиг двоје људи који уче да воле пред Богом.

Зато се у Цркви не крунишу само романтична осећања.

Крунише се пут.

Верност.

Жртва.

Трпљење.

Праштање.

Спремност да се его смањује да би љубав расла.

Христос каже:

„Што је Бог саставио, човек да не раставља.“

То није реченица за слику на зиду.

То је опомена срцу.

Да не заборавимо да љубав није само када ми други одговара.

Љубав је и када одлучим да останем човек према њему онда када ми је тешко.

Да га не одбацим чим ослаби.

Да га не понижавам када падне.

Да га не оставим самог онда када му је најпотребније да неко не оде.

Јер завет није потребан за лаке дане.

За лаке дане довољни су лептирићи.

Завет је потребан за дане када лептирићи ћуте, а љубав мора да проговори делима.

**

Постоји тренутак у животу кад се пробудиш и схватиш да више не знаш ко си.
Не зато што си се променио — већ зато што си се предуго трудио да будеш оно што свет од тебе очекује.
Толико си пута мењао лице да би остао прихваћен, да си заборавио како изгледа твоје право.
Почео си да живиш кроз то шта радиш, шта поседујеш, и како те други виде, а све мање кроз оно што јеси.

Его то назива снагом, самопоуздањем, успехом.
Али истина је једноставна: его нас не води Богу, него од Њега, све време nnas убеђујући да смо сигурни само кад смо савршени.

Психолошки гледано, его је наш унутрашњи чувар — али често чува затвор у којем више нема нас.
Он нас учи да будемо јаки, али не и истинити.
Да изгледамо смирено, али да у дубини немамо мира.
Да делујемо самоуверено, а да се у тишини бојимо да нисмо довољни.

Духовно гледано, то је тренутак кад душа шапуће оно што его не жели да чује:
да те Бог не воли због онога што си постигао,
већ због онога што јеси.
Да ниси збир својих постигнућа, него дах који је Бог удахнуо у тебе.

Када се сетиш тога, его се не мора уништити — довољно је да му узмеш престо.
Јер кад срце поново постане центар, све долази на своје место: амбиција постаје служење, успех постаје захвалност, а идентитет постаје мир.

„Јер шта користи човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“
(Марко 8,36)

Зато се не враћај ономе што си био,
већ ономе што јеси — ономе што никад није зависило од аплауза, успеха ни мишљења света.

Инстаграм страница Душана Благојевића

Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га . . ." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов.

Тропар глас 4.
И нравом причастник, и престолом намјестник апостолом бив, ђејаније обрјел јеси Богодухновене во виђенија восход: сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове, свјашченомучениче Ђорђе Христа Бога спастисја душам нашим.

Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: „О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!“ И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчању, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у нижу женску гимназију и женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци Митрополита Јоаникија узети су из “Гласника СПЦ” број 5 из 1940. године).

На сједници Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 8. децембра 1939. године изабран је за викарног епископа патријарха српског Гаврила у Црној Гори са почасном титулом епископа будимљанског. Замонашио га је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 1. фебруара 1940. године у манастиру Раковици код Београда. На монашењу је добио име Јоаникије. Хиротонисан је 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви.

У суботу, 10. фебруара 1940. године у Саборној цркви у Београду обављено је наречење новоизабраног епископа будимљанског г. Јоаникија (Липовца), викара Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила.

Приликом наречења чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило, Његово Високопреосвештенство митрополит скопски г. Јосиф и Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Нектарије.

По свршеној вечери љубави, новонаречени епископ будимљански г. Јоаникије служио је бденије.

На бденију је примијећен врло велики број пријатеља и поштовалаца новонареченог епископа.

Свечана хиротонија новонареченог епископа г. Јоаникија обављена је у недељу 11. фебруара 1940. године. Хиротонија је извршена у Саборној цркви у Београду.

Пре почетка Свете Архијерејске Литургије, новонаречени епископ г. Јоаникије положио је свечану Архијерејску заклетву. Затим је почела Света Архијерејска Литургија. Чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило са Његовим Високопреосвештенством митрополитом скопским г. Јосифом и Његовим Преосвештенством епископом зворничко-тузланским г. Нектаријем. За време Свете Литургије извршена је хиротонија новонареченог епископа будимљанског г. Јоаникија.

У овом свечаном чину узели су учешћа: изасланик Њ. В. Краља, г. Министра правде као и многобројни поштоваоци и познаници новога епископа. Благочастивог народа било је врло много.

На крају св. литургије Његова Светост Патријарх, са амвона, предајући Архијерејски жезал, поздравио је епископа Јоаникија врло лијепим и срдачним ријечима.

Преосвешћени г. Јоаникије одржао је ову бесједу:

“Ваша Светости, Високопреосвећена господо Архијереји, браћо протојереји и јереји, браћо и сестре! У овој свечаној прилици, примивши данас епископско посвећење, прве моје ријечи нека буду ријечи захвалности Господу Богу, чијом Промисли и милошћу изли се данас на мене благодат Светога Духа.

Али исто тако дугујем вечиту благодарност Вашој Светости и Светом Архијерејском Сабору, што сте ме удостојили избором за ову високу дужност епископскога звања, као и Његовом Величанству Краљу који је овај избор изволео потврдити.

Више него икада раније, размишљао сам ових последњих недеља о тежини епископскога звања и положаја. Нема сумње, епископски положај је био и у ранијим временима тежак; али данас, када је вјера код многих ослабила, он је постао још тежи. Са високим звањем скопчане су високе, тешке дужности, које захтијевају и изванредне личне одлике. Свети апостол Павле у својој посланици Титу (1, 7 – 8) између осталога и ово каже за епископе какви треба да буду: “Владика треба да је без мане, као Божји пристав; не који себи угађа, не гњевљив, не пијаница, не бојац, не лаком на погани добитак; него гостољубив, благ, поштен, праведан, свет, чист”. Господ наш Исус Христос својим изабраницима – апостолима, чији су насљедници у првој линији епископи, упутио је ове недеље ријечи: “Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и славе Оца вашега који је на небесима” (Мт. 5, 16). Само ово неколико ријечи Господа Исуса Христа и Његовог великог сљедбеника светог апостола Павла, довољно је да укажу на тежину епископскога звања и задатака. Зато је моје срце, примивши се овог избора, задрхтало пред тежином и узвишеношћу будућих дужности, јер сам свестан несразмере између њих и мојих способности. Ипак сам се примио овог избора, и дужности скопчаних с њиме, јер се уздам уз помоћ Божју, јер, по речима Св. апостола Павла: “Дух (Свети) помаже нам у нашим слабостима” (Рим. 8, 26). И ријечи нашег великог митроносног песника Његоша: “Прегаоцу Бог даје махове”, укрепљују ме у мојој нади на помоћ Божју.

Приликом ступања на нову дужност обичај је да се, бар, у најкраћим потезима изнесе програм будућега рада. Али за једног православног епископа програм је одавно састављен и утврђен. Њега је одредио сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он је у Његовом Јеванђељу исцрпно дат. Он је, шта више, и у најкраћим потезима дат.

Када бјеше један човек запитао Господа Исуса Христа, које су заповијести у закону Божијем највеће, одговори му Он: “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом мисли својом.” Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: “Љуби ближњега свога као самога себе” (Мт. 12, 37-39). Изговоривши ове двије највеће заповијести, Господ Исус Христос одмах је потом додао: “О овим двијема заповијестима виси сав закон и пророци” (Мт. 22, 40). Уочи растанка са својим ученицима Господ Исус Христос оставио им је у аманет овакву заповијест: “Нову вам заповијест дајем да љубите један другога. Као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом” (Јн. 13, 34-35).

Као што се из ових Спаситељевих ријечи види, љубав према Богу и љубав према ближњима треба да буде основни закон живота и рада свакога хришћанина. Љубав која је заснована на дубокој вјери (јер праве љубави нема без вјере, као ни праве вјере без љубави), јесте станац-камен на коме је Господ Цркву Своју сазидао. Аманет је, дакле, Спаситељев, да се љубав ова остварује у овом свијету.

Али шта ми данас видимо? Да ли људи, да ли се хришћани, следбеници Христови управљају према овим заповијестима? На жалост, и сувише мало оне се извршују. Мјесто љубави према Богу влада равнодушност према Њему и вјера у људску моћ; мјесто љубави према ближњима влада мржња која извире из грубога материјализма и ниске себичности. Тако је, нажалост, како код безбројних појединаца, тако и код читавих народа, што никада не може човека и народе довести срећи, већ напротив ка несрећи. То је довело човечанство и до садашњег рата, који народима на све стране доноси само велика страдања. Зато треба да је идеал свакога човјека да припомогне, колико му то силе дозвољавају, да овај међусобни покољ народа, овај рат, што пре престане, а то ће најпоузданије доћи, ако се у душама и срцима, бар, већине људи роди и завлада љубав према Богу и љубав према ближњему. Тек тада је могуће да наступи трајан мир међу народима и људима, па и релативна трајна срећа и благостање на земљи. Без тога ће човјечанство вечито ићи из зла у горе.

Ми видимо како се у свијету кроз вјекове боре два опречна погледа на свијет и живот; материјалистички и идеалистички, или, како би наша народна пјесма рекла, два царства: земаљско и царство небеско. Коме ћемо се ми приволети царству? Косовски мученик, Св. Кнез Лазар, показао нам је пут, јер:

“Цар воледе царству небескоме
а него ли царству земаљскоме “.

Као код других народа, и код нас већ од некога времена, нарочито у последње доба, има, нажалост, доста присталица материјалистичкога правца. То никако не може добру водити; а наш народ, ради своје добре будућности, не смије ићи тим путем. Тај је пут, до душе, лакши од овог другог лута, јер је много лакше силазити и падати, него узлазити и уздизати се. Али тај пут води у понор и пропаст. Идеализам зида и подиже дом среће и спокојства човјечанства, материјализам га поткопава и руши. Све што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и најбоље створили су идеалисти, дајући често пута и животе своје за остварење великих идеала за добро човјечанства. То су они, који се приволеше царству небескоме. Ово нам потврђује и наша и светска историја. Света је дужност свакога од нас, нарочито епископа, да се трудимо како би се љубав према Богу и ближњима што више развила у душама наше омладине, јер “на млађима свет остаје”. Наша омладина није без добрих особина: она има жеђ за знањем, храброст и љубав према скупо и тешко стеченој слободи, јако развијено осећање правичности. Али ове добре особине треба да се употпуне новим, неопходно потребним, добрим особинама, без којих све ове лепе тежње и особине обично оду на странпутицу, или се не могу остварити. Љубав је потребна. “Ако љубави немам”, каже Св. апостол Павле, “онда сам ништа, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи” (1. Кор. 13, 1-2). Љубав према Богу и ближњима највећа је хришћанска врлина; и ако се наша омладина буде овом врлином украсила, онда ће она себе њоме духовно обогатити и народу своме осигурати срећну будућност.

Изабран сам за викарног епископа Ваше Светости, са називом будимљанског. Познато је, да је будимљанску, поред других епископија, основао Свети Сава 1219. године, и да је као таква постојала до пред крај 17. вијека. Један део бивше њене територије данас је у саставу Црногорско-приморске митрополије. Носећи, пун достојанства, назив ове светосавске епископије означен ми је тиме и путоказ у раду на остварењу завјета Светога Саве. Живети и радити као помоћник Ваше Светости на територији некадашње Зетске епископије, основане такође од Светога Саве, значи трудити се и ићи за примјером великога нашега Светитеља и Првосвештеника, што моју дужност чини двоструком дужношћу. Ићи светосавским путем није лако; јер то значи узлазити на високо брдо, или боље рећи на горостасну планину, што изискује много снаге, велики напор. Молићу се српским светитељима, чије свете мошти почивају у тамошњим манастирима св. Арсенију, св. Василију Острошком и св. Петру Цетињском, да ме они својим молитвама помогну пред Господом Богом, да ми даде снаге да идем тим путем.

Моја је душа радосна што ћу, као викар Ваше Светости, радити на територији Богом спасаване и славне митрополије Црногорско-приморске, којом су управљали такви великани као што су Данило, Петар Први и Петар Други, и којом је годинама мудро управљао и управља Ваша Светост. Као син овога краја и еминентни познавалац онамошњих прилика, као архијереј великога искуства, Ваша Светост ће ми моћи лако давати потребна упутства и савјете и тиме ми у многоме олакшати тешку дужност. Служба у класичном крају “чојства и јунаштва”, гдје се кроз вијекове радосно гинуло “за крст часни и слободу златну”, тамо гдје, по Његошевим ријечима, “пред олтаром плакаше кандило” и гдје је “олтар прави на камен крвави”, тамо служити: служиће ми на част и на понос.

Радећи као епископ на томе утврђеном програму и правцу, молићу се увијек Господу Богу за дуг живот Његовог Величанства Краља Петра Другог, за славни дом Карађорђевића, за здравље Ваше Светости и свих наших отачаствених архијереја, свега свештенства и народа нашега, за славу и част наше свете Цркве и наше Отаџбине. Амин”.

По завршеној бесједи Његова Светост Патријарх и служашчи Архијереји приступили су новоме епископу и срдачно му честитали. То исто учинили су и изасланик Њ. В. краља и изасланик г. Министра правде, као и остали који су узели учешћа у овоме чину. Његово Преосвештенство епископ г. Јоаникије делио је, потом, нафору и примао честитке”.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за Митрополита Црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење митрополита Јоаникија извршио је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 23. фебруара 1941. године у Цетињу.

У “Гласнику СПЦ” бр. 8/9 за 1940. годину објављен је текст под насловом “Дочек Њ. П. епископа будимљанског г. Јоаникија, викара Њ. С. Патријарха” који преносимо у цјелости, а аутор текста је свештеник Петар Ускоковић, дугогодишњи службеник Митрополије, који је 1945. године убијен од комуниста без суда и суђења.

“Непосредно после свога посвећења Његово Преосвештенство г. Јоаникије кренуо је из Београда на своју нову дужност на Цетиње. На путу за резиденцију своју, узео је учешћа у свечаном устоличењу Преосвећеног епископа захумско-херцеговачког г. Николаја у Мостару. У уторак 20. фебруара о. г., епископ Јоаникије стигао је у свој родни крај, класичну српску Боку и у Херцег Новом, на граници епархије црногорско-приморске, био је Његов први сусрет са браћом Бокељима на дому, послије петнаестогодишњег службовања у Београду. У Херцег Новоме Преосвећеном г. Јоаникију приређен је заиста сјајан дочек, као изразито свједочанство колико су родољубиви Бокељи поносни, што је њихов домородац изабран за владику са сједиштем на Цетињу. Прије доласка воза у Херцег Нови, на станици се окупила маса грађана и представника мјесних власти и корпорација. Поред свештенства ту су запажене најугледније личности. У дочеку су учествовале школе и Српско црквено пјевачко друштво “Свети Сава”. По доласку воза у 11, 30 часова, Преосвештеног г. Јоаникија, видно расположеног, поздравио је дивним и осјећајним говором г. Јово Секуловић, предсједник Градског поглаварства. После овог првог поздрава, владици су упутили срдачне добродошлице протојереј о. Марко Станишић, у име свештенства и г. др Милош Дробњаковић, у име Српског пјевачког друштва “Св. Саве”. Епископ Јоаникије, очито узбуђен овим величанственим дочеком, веома топло се заблагодарио на овим поздравима и дочеку, па је са великом пратњом кренуо на поклоњење стародревном манастиру Савини. У манастирском храму отслужено је кратко молепствије, после кога је владику поздравио настојатељ манастира игуман о. Борис, на који је поздрав Његово Преосвештенство одговорио осјећајним ријечима, које су биле израз велике љубави Преосвећеног према Богу, Цркви и своме Народу. У манастирским конацима, у част Његовог Преосвештенства приређен је свечани ручак, на коме је пало неколико здравица, и на коме је лично владика прочитао поздравни телеграм бокељског првака и угледног Србина г. Марка Комненовића, који је поздравио ступање Преосвећеног г. Јоаникија у владичанском чину у Епархију црногорско-приморску и уједно изразио жаљење што је спријечен болешћу, да са браћом Новљанима поздрави епископа лично приликом Његовог ступања на границу епархије.

Као ниједан дан ове зиме, осванула је врло хладна сриједа 21. фебруар. Дувао је неподношљив сјеверњак, који је смрзавао воду у потоцима и градским чесмама.

Али, и поред овакве студени, пред градским вратима у Котору, око 10 сати прије подне, сакупило се доста грађана, који су очекивали свога уваженог домородца, новог будимљанског епископа г. Јоаникија (Липовца), који је тога дана пролазио за Цетиње, своје ново сједиште. Командант пука пуковник г. Владимир Бошњак, срески начелник г. Петар Шеровић, предсједник Градског поглаварства г. Мато Брозичевић, Архијерејски намјесник прота о. Ђорђије Самарџић, са свештенством, заступник Преузвишеног бискупа которског преч. каноник Дон Антон Милошевић са преч. каноником Дон Шпиром Перушкином, г. Тодор Субота, предсједник Српске православне црквене општине, са члановима одбора, као још и многи други представници мјесних власти и установа са великим бројем грађана нашли су се на обали, када је нешто послије 10 сати, аутом преко Рисна, стигао из Савине у Котор епископ г. Јоаникије у пратњи свештенства и, чланова которске Црквене општине, који су му били пошли у сусрет. Срески начелник први је приступо Преосвећеном епископу и ословио га са неколико топлих ријечи, послије чега је владику поздравио г. Тодор Субота у име Црквене општине. Са неколико ријечи добродошлице приступо је затим предсједник општине г. Брозичевић, као и командант пука г. Бошњак. Потом се Преосвећени г. Јоаникије поздравио са каноницима г. Милошевићем и Перушкином. Многи грађани прилазили су Преосвештеном, поздрављали се с Њим и љубили Га у руку. Велика поворка прошла је затим, кроз град до цркве Светога Николе, гдје је на улазу Његово Преосвештенство дочекао Архијерејски намјесник о. Самарџић. Док је епископ г. Јоаникије улазио у храм, пјевао је хор “Јединство”. Тада је у дупке пуној цркви одслужено кратко молепствије. Пошто је хор отпјевао “Многаја љета”, Архијерејски намјесник о. прота Самарџић одржао је поздравни говор у име свештенства бококоторског, изражавајући радост коју је код свих Бокеља изазвала вијест да је угледни син овога краја изабран за Епископа будимљанског са сједиштем на Цетињу. Прота Самарџић је истакао да је досадашњи његов живот и рад најбоља гаранција, да ће нови епископ у потпуности одговорити својој дужности, коју почиње у славној Црногорско-приморској митрополији, у којој су радили светитељи и генији, као и два уважена Бокеља Висарион Љубиша и Митрофан Бан. Поздрављајући епископа г. Јоаникија у овом храму, у коме је нови владика прије 27 година примио свештенички чин, о. Самарџић честита г. епископу на избору и жели му од Господа дуг живот и срећан рад.

Тада је говорио Преосвећени г. Јоаникије, који се са неколико ријечи топло захвалио на срдачном дочеку, који није очекивао и који вели скромно г. епископ није заслужио. “Када сам, наставио је владика, вољом Божијом и одлуком Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила изабран за епископа, мени се душа порадовала што ћу служити баш овдје, у Митрополији црногорско-приморској, дакле у Црној Гори, одакле потичу моји стари, и у Боки, гдје сам се родио”. Затим говори о Котору, са којим га вежу лијепе и жалосне успомене: овдје се школовао, овдје био рукоположен, а у Шкаљарима почивају његови рано преминули родитељи. Потом, прелазећи на смјернице и правац свога рада, епископ г. Јоаникије вели, да о томе нема да каже ништа ново. Програм је поставио Христос, а св. Сава, први Српски светитељ, на Христовој науци поставио је основе Српске православне Цркве, која је, као народна Црква, везана с народом, дијелећи увек с њим сва добра и искушења. Цитирајући двије заповијести Божије о љубави према Богу и према ближњему, г. епископ истиче да ће га у раду водити само љубав, коју он носи свима без разлике на друштвени положај и вјеру, богатоме и сиромаху, православном и римокатолику. Нарочито данас када је мало љубави у свијету, који се закрвио у рату, љубав је толико потребна људима, па је и он носи у знаку Крста, као што је и Константину казано да ће у том знаку побиједити. На крају говора, који је саслушан у побожној тишини, Преосвећени г. Јоаникије подијелио је благослов. У подне, у дому свога брата директора г. Милоша Липовца, епископ г. Јоаникије био је на ручку, коме су присуствовали свештеници, рођаци и неколико пријатеља. Послије ручка, владика је кренуо за Будву и даље за Цетиње, испраћен најљепшим жељама Которана, који су га тако топло и срдачно дочекали приликом Његове прве, незваничне, посјете староме граду под Ловћеном.

Истог дана у сриједу 21. фебруара Његово Преосвештенство г. Јоаникије тачно у четири часа послије подне стигао је на Цетиње. Звона са свих цетињских цркава и Цетињског манастира објавила су вјернима долазак новог Архипастира. У то вријеме испред манастирске цркве били су окупљени представници свих мјесних власти са чиновништвом. Ту су се налазили заступник одсутног бана помоћник г. Ж. Симоновић, заступник одсутног команданта дивизије ђенерал г. Варјачић са већим бројем официра, заступник одсутног председника општине одборник г. Мирко Меденица са градским већницима, командант Војног округа пуковник г. Петровић, директори свих овдашњих школа и др. Испред манастира заузели су били мјеста и ученици овдашњих школа са представницима мјесних културних и добротворних друштава. На степеницама улаза у манастир стајало је мјесно свештенство у одеждама, на челу са ректором Богословије о. Михаилом Вујисићем. Пошто је сишао из аутомобила, нови цетињски владика, у пратњи протојереја о. Николе Марковића члана Црквеног суда, који је са Њим допутовао из Мостара на Цетиње, упутио се групи званичника и свештенства, одговарајући благосиљањем маси која му је клицала. Испред манастира епископа г. Јоаникија је поздравио топлом и срдачном добродошлицом, у име града и грађанства Цетиња г. Мирко Меденица. На поздрав г. Меденице захвалио се са неколико бираних ријечи Преосвештени г. Јоаникије. Одмах потом формирана је литија на челу са свештенством и новим епископом, која је ушла у манастир, гдје је одржано кратко молепствије у присуству свих оних који су узели учешће у дочеку. Послије завршеног молепствија , новога владику поздравио је изванредно лијепо добродошлицом члан Црквеног суда свештеник о. Петар Ускоковић. Изражавајући радост што је избор Светог Сабора и Његове Светости Патријарха Господина Гаврила пао на личност Преосвећеног г. Јоаникија, који својим досадашњим животом и радом даје пуне наде да ће и у владичанском позиву успјешно одговорити светој и одговорној дужности, о. Ускоковић је између осталог рекао:

“Обрадовали смо се Вашем доласку јер је Светосавска Српска Бока и Српско Приморје дало Црној Гори у низу митроносних глава неколико заиста бриљантних и крупних владичанских фигура. Приморје нам је дало ученог и свјетачког Висариона Љубишу, витешког и даровитог Митрофона Бана, па нам и то пружа гаранцију, да ће и нови владика, кога нам Бока даје бити вјеран сљедбеник великих црногорско-приморских јерараха. Црну Гору с Боком од давнина везују чврсте и неразрешиве споне, материјалне и духове, па ће и Ваш долазак на трон црногорско-приморских архијереја бити још једна нова снажна духовна веза.”

На топли поздрав свештеника о. Ускоковића одговорио је епископ г. Јоаникије. Узбуђеним гласом из кога је избијала топлина и љубав, нови владика евоцирао је сјајну и славну прошлост Цетињског манастира и митрополита и владика црногорских, па је подвукао да је свјестан велике одговорности и тешке дужности која му је благовољењем Њ. В. Краља и избором Светог Архијерејског Сабора и Српског Патријарха Господина Гаврила повјерена. Али љубав и поштовање које гаји за овај крај и овај народ, даће му снаге да тешкој дужности одговори. На крају је умолио вјернике, да у својим молитвама умоле Свевишњега да му подари снаге да славну Митрополију црногорско-приморску, под врховним водством Његове Светости Патријарха, поведе и даље путем сјаја и напретка, а све за добро Српске православне Цркве, Њ. В. Краља Петра Другог и моћне и велике отаџбине Југославије. Своју прву бесједу епископ Јоаникије је завршио призивањем Божијега благослова на паству митрополије црногорско-приморске.

Одмах, потом, владика г. Јоаникије упутио се у салон Митрополије, гдје је примио велики број представника власти и цетињских грађана, који су дошли да га поздраве и да му честитају високи положај. Гости су били почашћени, па је овом приликом епископ г. Јоаникије прву чашу подигао за срећу и дуг живот Њ. В. Краља и Краљевског дома, што је дало повода присутнима да манифестују своје родољубље и осјећаје вјерности и оданости Краљу и Отаџбини.

На завршетку поновићемо спонтану и срдачну жељу свију вјерољубивих Светосавских синова Митрополије црногорско-приморске, да Премилостиви Господ уздржи и укрепи духовне и физичке моћи и умножи дане овоземаљског живота Преосвећеног владике Јоаникије, да би Његово Архипастирствовање било на славу Господа”.

Митрополит Јоаникије, када је ступао на трон црногорских митрополита, вјероватно није ни сањао на каквим ће се ватрама пећи и какво ће вријеме доћи. Сигурно ће историја рећи свој став о томе времену, али, на основу сазнања која ми имамо послије ових неколико јадних година какве такве слободе штампе и објављивања без партијско-политичко-безбожничке цензуре смијемо се усудити да кажемо да је вријеме у коме је живио и столовао митрополит Јоаникије било теже, страшније и крвавије од времена у коме је живио и столовао Свети Петар Цетињски, чији је архипастирски жезал држао и митрополит Јоаникије.

Велико је зло било у Црној Гори у деветнаестом вијеку. Али, нијесмо још увијек свјесни какво је било зло не само у Црној Гори, него и у свим Српским Земљама у двадесетом вијеку. Црну Гору у вријеме Светога Петра распињало је зло турско и зло братских освета и размирица. Црну Гору у вријеме митрополита Јоаникија распињало је и распело је зло фашизма и зло комунизма. Ко је у освиту рата у бившој Краљевини Југославији могао претпоставити шта ће се све догодити и како ће један народ пострадати?

Смијемо ли се, бар на час, усудити да се вратимо у вријеме страшних и крвавих година у Црној Гори? Смијемо ли искрено и без идеолошких предрасуда погледати и сагледати улогу коју је имао митрополит Јоаникије, који је, нема сумње, имао исправан став? Овај нови Свештени Мученик Цркве Божије био је распет прије него што су га комунисти распели. Распет је био на крсту окупатора, крсту јама, крсту братског поклања, крсту глади, биједе, сиромаштва и голотиње свог народа.

Ова књига свједочи о митрополиту Јоаникију, његовој неизмјерној љубави према Богу и своме роду и његовом распећу. Због те своје неизмјерне љубави и храброг свједочења истинске вјере митрополит је у новој сеоби Србаља 1945. године морао да напусти Црну Гору и са својим народним збијегом пресели се у вјечну небеску отаџбину.
Свједочења о страдању митрополита Јоаникија

У вријеме најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донио одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају.

Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и дјеце. Овај збјег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збјег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Претпостављамо да је збјег ухваћен код Зиданог Моста у Словенији).

Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића), а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обиљежене.

У тој групи су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Сви су побијени без суда и суђења на тим нашим новим мученичким просторима.

С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и оцем Луком Вукмановићем, партизани су, према неким послијератним свједочењима, обавијестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић Темпо је том политком мирно и без трунке савести и братске љубави одговорио: “Исто што и са осталима!”

У својој књизи “Револуција која тече” (Други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: “Са својом мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала”.

Нисмо имали могућност да сазнамо гдје је убијен доктор Лука Вукмановић (о томе сигурно зна његов брат који га је и послао у смрт, али још увијек о томе не жели да говори већ се по разним данашњим листовима правда “како није знао да је Лука ухваћен”). За митрополита Јоаникија се сигурно зна да је убијен на Букуљи код Аранђеловца. Прије него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један загранични Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија:

“Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу.

Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита “причести” том крвљу.

Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је од усташа убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић”.

Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве.

Професор Светозар Душанић је у календару “Црква” за 1991. годину објавио своје свједочанство о страдању митрополита Јоаникија. је тада записао:

“Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 41. године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала.

Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили “Малер”, која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру.

Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. или 18. септембра 1944. године) они су у вили “Малер” сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника.

Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле “Малер” групу затвореника који су били “изведени на ваздух”. Из те групе моме оцу приступио је један старији човјек са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Између осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете.

Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(…)

Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, када су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.

Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камалхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козије млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну.

Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставише му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после пребаце са мансарде виле “Малер” у подрум виле “Савић”, власништво бившег београдског трговца.

Из подрума виле “Савић” једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала.

Датум митрополитове смрти није ми познат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна.

Све ово сазнах по очеву причању и забележих после 45 година”.

Друго свједочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу. У документу (кога у факсимилу објављујемо на крају овога поглавља, а који је заведен под “Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. јуна – 1945. године у Цетињу) каже се:

“ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И КРСТ, КОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ КОД РАЗБОЈНИКА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!”.

Доктор Александар Недок је у истом броју “Светигоре” објавио своје свједочанство о Митрополитовом страдању. Он је записао сљедеће:

“У “Светигори” број 3. и 4. који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вјере Христове, блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

Моја осјећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови посљедњи дани у Аранђеловцу.

Као дјечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. и 1937. године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човјек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дјечачким душама оставио за увек незаборавну успомену.

Онај који слуша о себи лажну клевету, не само да неће претрпети никакву штету, већ ће још добити и велику награду. Заслужује казну не онај који трпи зло, већ онај који га наноси. Исто тако, биће кажњен не онај који слуша клевету о себи, већ онај који клевеће, наравно, само уколико онај који слуша клевету није дао никаквог повода да буде оговаран. Потрудимо се, зато, не да о себи не чујемо ништа лоше, јер је то немогуће - сетимо се овде речи Христових: Тешко вама када о вама сви почну говорити добро! (Лк. 56, 26) - већ да не дамо никаквога повода за клеветање.

Онај који жели да сви о њему говоре добро често погубљује своју душу, потхрањујући у њој страсну везаност за људску славу, чинећи другим људима услуге које не би требало, угађајући другима у ономе у чему не би требало, да би купио њихову благонаклоност.

Са друге стране, и онај који презире свеопште рђаво мишљење о себи, духовно погубљује себе самога. Као што је немогуће да сви добро говоре о човеку који живи врлинским животом, тако је немогуће и да људи не говоре рђаво о човеку који даје много повода да се о њему говори рђаво.

Ако те, упркос твом беспрекорном понашању, неки клевећу, знај да те тим већа очекује награда, као што је то било и са Апостолима и другим врлинским људима. Уз то, треба приметити и ово: и онда када нас клевећу за неко дело у погледу кога нас наша сопствена савест нимало не прекорева, ни тада не смемо да презиремо оне који нас клевећу, већ са одговарајућом обазривошћу треба да се, на сваки могући начин, потрудимо да оповргнемо незасновану клевету.
 

Извор - Свети Јован Златоусти Поуке за сваки дан у години

Како сам се припремао за своју прву исповест пре неколико година, добио сам један образац који и данас користим. Он ме позива да размислим на који начин сам сагрешио против себе, против других и против Бога. Ако ми ништа не пада на памет, упућује ме да размотрим начине на које сам се удаљио од десет заповести, блаженстава, врлина наведених у Молитви Светог Јефрема и слично.
Колико год ови водичи били корисни, они ипак ризикују да превиде једну суштинску димензију живота: искуство времена. Као и блаженства или десет заповести, размишљање о начинима на које користимо и злоупотребљавамо време даје нам додатни угао из којег можемо сагледати своју борбу против страсти.
У мом искуству, овај угао је изузетно користан. Одмах можемо да препознамо осећај жалости због протраћеног сата, дана или читавог живота, чак и када смо превише одвојени од себе да бисмо осетили жалост због других аспеката свог грешног стања.
Лично сам сматрао корисним да свој однос према времену посматрам паралелно са горе поменутим обрасцем: како сам трошио или злоупотребљавао време у односу на себе, на друге и на Бога.
Како сам губио време у односу на себе?
Наравно, постоје очигледне ставке на списку: пројекти које одлажемо без разлога, сан и вежбање које занемарујемо на сопствену штету, вечери проведене у пасивном гледању Нетфликса уместо да радимо нешто „боље“ или „корисније“ са својим временом.
То су лаки примери. После тога ствари постају сложеније, углавном зато што често имамо нејасне и недовољно формиране представе о томе шта уопште значи „боље“ искористити време. На пример: да ли треба да читам више књига уместо да гледам Нетфликс? Можда, али само читање ме неће учинити врлијим или светлијим.
И сам као страствени љубитељ књига, лако се толико уживим у читање да готово изгубим контакт са стварношћу и односима. Време читања постаје МОЈЕ време — да се искључим, да се препустим, да свој мали лични свет контроле затворим у себе. (Зар не виде да читам?! — помислим када неко инсистира на нечему док ја држим књигу у руци.)
Сви имамо своје „моје време“ тренутке и активности. Шта их покреће? Шта нас заправо вуче ка тој књизи, емисији, пићу или изласку?
Време за друге
Ствари постају посебно отрежњујуће када пажњу са себе усмеримо на друге људе. Како смо трошили време које нам је дато да бисмо срели и волели ближње? С тим у вези: како сам трошио време других ради сопствене користи?
Надајмо се да нас ово питање неће водити само ка размишљању о губљењу времена са блиским људима, већ и са странцима — у сусретима које лако заборављамо, са људима чија огорченост због наше нељубазности вероватно неће имати утицај на наш живот (јер се вероватно више никада нећемо срести).
Колико смо тренутака протраћили у раздражености или равнодушном „слушању са слушалицама“ док стојимо у реду у продавници или чекамо лифт? Колико пута смо умањили вредност свог времена тако што смо занемарили ближњег, чак и у наизглед безначајним свакодневним сусретима и пословима?
Јежим се и док ово пишем — не желим да знам одговор за себе. А то је проблем.
Време за Бога
С обзиром на нашу способност да „трошимо“ време у односу на људе које можемо видети и чути, мало је вероватно да улажемо истински труд када је реч о нашем односу са Христом. Овим не желим да кажем да однос са Њим треба свести на ставку на листи обавеза.
Овде је, као и другде, важно посматрати и квантитативни и квалитативни аспект времена. Када је реч о молитви, лако је превише нагласити квалитет. Убеђујемо себе да није важно колико минута проводимо у молитви, све док смо у тим минутима искрени.
У томе има истине, посебно за оне који су у животним околностима које не дозвољавају редовну или дужу молитву. Али већини нас потребно је да чињење молитве претходи њеном бићу — потребна нам је количина да бисмо дошли до квалитета.
Под претпоставком да имамо умерено и одрживо молитвено правило, морамо запамтити да количина времена у молитви није произвољна — ти минути су израз истинске жеље да се приближимо Богу. Супротно томе, скраћивање или напуштање тог времена представља израз избегавања и одбацивања Христа. (Напомена: овде говорим о времену које свесно и добровољно занемарујемо, а не о ситуацијама када животне околности заиста отежавају молитву.)
Две важне ствари
На крају, ова питања о времену помажу да се постигну две важне ствари.
Прво, она осветљавају одређене аспекте нашег духовног живота који би иначе остали нејасни. Почињемо да препознајемо у себи исте оне страсти на које су Оци Цркве упозоравали скоро два миленијума — гнев, прождрљивост, саможивост, гордост, сујету и све остало. Лично, ова „временска питања“ помогла су ми да боље препознам страст унинија (ἀκηδία), која се испољава као досада и немир.
Моја књига Време и униније: повратак садашњости у вери и животу истражује управо овај процес и посматра униније из перспективе времена и Васкрсења.
Друго, и коначно, усмеравање пажње на време нас подсећа да покајање — тј. окретање назад ка Богу — почиње на малом нивоу, на нивоу тренутака и минута. Почиње „сакупљањем мрвица“ изгубљеног времена (да употребимо израз митрополита Антонија Блума из Сурожа) и настојањем да, макар и за кратке тренутке, повратимо способност да будемо — са другима, са собом и, полако, са Богом.

Превод и припрема: Редакција Компас инфо