Хришћанска вера не доводи у питање постојање страха у човековом животу. Она га прихвата као стварност, али га и тумачи. Страх је последица човековог пада у грех – управо је грех отворио пут свакој врсти страха у његовом животу, а тиме и трагичности његовог земаљског пута.

Међутим, доласком Христа човек је поново пронашао свој природни пут и поново осетио да га са свих страна окружују љубав и пријатељство. Христос је излио обиље светлости у његов живот да би човек увидео да је Бог управо његов Пријатељ и Отац, ближњи његов брат, а природа његова сестра. У стварности, после Христовог доласка ништа не може да угрози човеков живот. Јер смо кроз Њега поново постали деца Божија. Христос нас је примио у Себе и постао наша одежда. „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27). Покривени смо и сигурни у самом свемоћном и свеблагом Богу. Он је наш дом, и наше душе и нашег тела. И још више: Он Сам постаје тајанствени житељ наше душе. Он је обећао да ћемо ми пребивати у Њему, а Он у нама. „Уселићу се у њих и ходићу међу њима“ (уп. 2. Кор. 6, 16).

Када бисмо имали духовне очи отворене, видели бисмо да смо непрестано преплављени светлошћу, истином, животом и љубављу. Видели бисмо у себи, у сваком ближњем, у целокупној творевини, свеблагу Божију присутност, као и присуство нашег доброг анђела чувара. „Ако је Бог за нас, ко ће против нас?“ – узвикује, између осталог, апостол Павле (Рим. 8, 31). Потресне су речи великог учитеља подвижничког живота, преподобног Исака Сирина, који у својој трећој беседи пише: „Нека те нимало не узнемирава помисао страха, него пре веруј да имаш заштитника самога Бога, Који је с тобом. А у истинитост овога нека те увери твој разум, да си ти, заједно са свом творевином, слуга једног и истог Господара, Који једним јединим покретом Својим све покреће и потреса, укроћује и устројава, и да ниједан слуга не може нанети зло било коме од својих саслугу без допуштења Онога Који промишља и управља свиме... Јер ни демони, ни звери које наносе зло, ни зли људи не могу испунити своју злу вољу ради уништења и погибије другога, ако то не жели Бог Који свиме управља. А и када то допусти, поставља и границе томе – докле могу да нанесу штету.“

Наравно, предуслов за ову благодатну стварност јесте вера у Христа. Без ње страх наставља да обележава наш живот. То је открио сам Христос: противотров страху јесте вера. „Не бој се, само веруј“ (Мк. 5, 36), говори свакоме од нас све до данас. „Нека се не узнемирује срце ваше нити нека се плаши. Верујте у Бога и у Мене верујте“ (Јн. 14, 1. 27). И, разуме се, реч је о истинској вери, која увек сапостоји са љубављу. „Вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6), како каже Апостол. Зато и: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх“ (1. Јн. 4, 18).

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

У неким православним црквама и манастирима постоје слике предхришћанских философа, попут Аристотела, Платона, Сократа итд. На примјер, такви мурали могу се наћи у манастиру Велики Метеорон на Метеорима (Грчка), као и у Великој Лаври и манастиру Ватопеду на Светој Гори. Поставља се питање како је могуће да су ове нерелигиозне личности приказане поред хришћанских светаца?
Многи хришћански свеци били су заинтересовани за грчку философију, сматрајући је извором духовних поука. На примјер, опште је познато да је свети Јустин Мученик добио првокласно образовање из области класичне философије, што га је на крају навело да повјерује у Христа.  Сам је себе називао философом, а Тертулијан га први назива философом и мучеником. Након што је проучио сва учења постојећих школа, прогласио је хришћанску вјеру најузвишенијом философијом. Чак и након преласка у хришћанство, свети Јустин наставио је да носи одјећу философа, свједочећи тако да нема контрадикције између тога што си философ и хришћанин.  Грчке философе је често називао „Христовим пријатељима“, па је чак и Сократа називао „хришћанином прије Христа“. Идеје светог Јустина касније су одобрили многи свети оци. Хенри Чедвик сматра да се са Јустином јавља први озбиљан почетак хришћанске философије.
Свети Климент Александријски, сагласан је са Светим Јустином, тврдећи да је грчка философија имала пропедеутичку улогу за Грке, служећи им на исти начин на који Мојсијев закон служи Јеврејима. Осим тога, у једном од својих дјела, под насловом "Стромата", написао је да је јеврејска култура имала најмоћнији утицај на Грке. С обзиром на то и чињеницу да је Климент стекао одлично класично грчко образовање, често је описивао философију као честицу божанске мудрости. Поврх свега, Климент је тврдио да сва наука и умјетност потичу од самог Бога: „Свето Писмо назива сва достигнућа људске мисли садржана у световним наукама и умјетности, заједничким именом„ мудрост “... јер сва умјетност и сво знање потичу од Бог".
Свети Василије Велики, један од најобразованијих људи свог времена, приступио је опрезнијем читању паганске философске литературе, иако је, такође, увјеравао да би то несумњиво могло бити од велике користи, ако се према њој приступа са исправним резоновањем. Написао је кратку расправу  под насловом "Младим људима о начину како да искористе хеленску књижевност". У њој он покушава да ријеши проблем образовања младим хришћанима и даје упутства као се грчки морал и књижевност могу искористити у хришћанске сврхе тј. шта је у њој компатибилно са хришћанством.
Горњи списак имена не укључује све хришћанске учитеље и свеце који су одобрили философију, већ нам само даје први увид у исправну перцепцију философије у оквиру нашег Светог Предања. На примјер, свети Јован Златоусти, упркос томе што је примијетио недостатак морала неких философа, дефинисао је философију као „имати чисто срце, полазећи од ума“. Свети Григорије Ниски поистовијетио је философију са невхестом из "Пјесме над пјесмама". Свети Иринеј Лионски показао је одлично познавање старогрчких текстова, често их цитирајући у својим дјелима. Блажени Јероним Стридонски је такође у младости студирао философију. Овај списак се може наставити са великим бројем имена.
Међутим, искрено речено, неки истакнути хришћански учитељи нису дијелили ова гледишта философије. Тертулијан је, на примјер, видио озбиљне контрадикције између хришћанске вере и философије: „Шта је слично између философа, ученика Грчке и хришћанина, ученика неба? Један тражи славу, а други спасење; један је мудрац ријечима, а други показује своју мудрост на дјелу; један уништава, а други ствара; један је пријатељ грешке, а други је његов противник; један је фалсификатор који занемарује истину, а други је вјерно чува и тумачи “. Татијан Сиријац, упркос томе што је био ученик светог Јустина, почео је да мијења своје теолошке погледе након смрти свог учитеља, одбацујући цјелокупно културно наслеђе хеленистичког свијета: „Шта сте племенити створили својим трагањем за философијом? Ко се од ваших најугледнијих људи ослободио испразног хвалисања? Диогена, који је са својом кадом направио такву параду своје независности, обузела је туга због уноса сировог полипа, па је изгубио живот прождрљивошћу. Аристип, шетајући се у љубичастој хаљини, водио је разуздан живот, у складу са својим исказаним мишљењима. Платона, философа, Дионисије је продао због својих надмоћних склоности “. Важно је напоменути да је Татијан потпуно напустио православну вјеру и почео да исповиједа гностичка гледишта.
Упркос неколико мишљења која осуђују грчку филоосфију, већина светих отаца сагласила се да би то могло бити од велике духовне користи. Полазећи од улоге грчке философије, која се зато може описати као припремни корак за Нови завјет, слике грчких философа смјештене су у припрату неких цркава, насупрот Светог Олтара гдје се одвија главна новозавјетна света тајна -евхаристија.

Вјеронаука.нет /Превод са сајта "The Catalog of Good Deeds" 

Свако од нас треба бити свестан да постоје мудрији од нас , духовнији , богатији, лепши, паметнији, утицајнији али не и значајнији. Може бити у очима владара овог света да се мери ко је значајнији од људи али пред Богом сви смо значајнији и скупоцени.

Господ наш Исус Христос разапет је на Крсту за грехе свакога од нас тако да пред Богом не постоји мање или више значајан човек . Сви су значајни за Господа нашег Исуса Христа, и владари и робови, и богати и сиромашни, и здрави и болесни, једном речју сви људи из свих друштвених сталежа.

Мере и аршини овог света нису мере и аршини Божији , тако да колико год се трудили моћници овог света да се уздигну изнад народа зарад славе овоземаљске, када дође час смртни виде да је сав њихов труд да буду значајни пред људима био само лаж и обмана.

Тако свако од нас који се уздиже изнад других зарад свога положаја у друштву, новаца у банци или сламарици, лепоте и снаге која са временом бледи, или било кога другог разлога сличан је летњом цвећу које са доласком првих јесењих ветрова пада на земљу и сасушује се. Таква је и слава свих значајних људи овог поколења.

Драга браћо и сестре потрудимо се да са својим смирењем и човекољубљем постанемо богоугодни јер само тако ћемо постати значајни пред лицем Господњим. То су показали кроз векове многи Божији угодници , који су угледајући се на Господа нашег Исуса Христа постали безначајни пред људима али зато су постали значајни пред Богом . На нама је да бирамо драга браћо и сестре пред киме ћемо бити значајни, пред људима или Богом.

архимандрит Евсевије Меанџија

извор

„Опрости ми!“ – „Бог ће опростити, и ја опраштам!“ – колико ће се само пута овај дијалог чути у Недељу праштања, последњу недељу пред почетак Великог поста. То је одјек веома древне традиције, када су монаси, желећи да Велики пост проведу у посебном молитвеном подвигу, напуштали манастир и одлазили у пустињу. Пошто нису знали да ли ће се поново срести, међусобно су се мирили и тражили једни од других опроштај.

Данас готово нико од хришћана не одлази у пустињу ради молитвених подвига, али се уочи почетка Великог поста сви поздрављају речима: „Опрости ми.“

У великој мери то је, нажалост, постало формалност – због форме изгубио се садржај.

Међутим, обичај да се тражи и дарује опроштај има још „старије“ корене:

„Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.“ (Мт. 6, 14–15)

Управо се овај јеванђелски одломак чита на Литургији у Сиропусну недељу.

Ако смо увређени на некога, не треба чекати неки посебан дан да бисмо се ослободили те увреде. Потребно је одмах опростити и затражити опроштај. Као што каже Свето писмо:

„Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, па иди најпре и помири се са братом својим...“ (Мт. 5, 23–24)

У Јеванђељу нигде није речено да треба чекати неки посебан свети дан. А ми, савремени људи, управо чекамо такав дан како бисмо одједном решили све проблеме. То је, у ствари, веома утилитаран приступ.

Одатле потиче и пракса масовног слања молби за опроштај путем СМС порука и месинџера. То личи на слање електронских честитки за Дан заљубљених, које људи размењују готово без икаквог стварног смисла.

Опроштај, као и покајање, подразумева унутрашњу промену.

Постоје две сличне речи које наизглед значе исто: „опрости“ и „извини“. На први поглед су сличне, али се суштински разликују.

Када кажемо „извини“, као да говоримо: „Ослободи ме кривице, учини да више не будем крив пред тобом.“ Другим речима: „Хајде да се правимо да нисам крив.“

Зато реченица: „Па добро, онда извините“ често није признање кривице, већ само прихватање непријатне ситуације коју треба некако изгладити – као да се десило нешто што треба једноставно заборавити.

Реч „опрости“, међутим, носи другачији смисао. Она у себи садржи елемент покајања.

То значи:

„Да, признајем своју кривицу. Крив сам. Прими ме таквог какав јесам, а ја ћу се потрудити да се поправим.“

Зато од Господа молимо опроштај, а не извињење.

Управо због тога се у древном прокимену који се пева на Литургији Пређеосвећених дарова, која се служи само током Великог поста, наводе речи 140. псалма:

„Не дај да се срце моје приклони злим речима, да измишљам изговоре за своја грешна дела заједно са онима који чине безакоње...“

Ипак, није случајно што се последња недеља пред Велики пост у црквеној традицији назива Недеља праштања.

Ако говоримо о парохији у којој се верници међусобно познају, онда је добра пракса да уочи Великог поста човек затражи опроштај од својих ближњих – у породици и у парохијској заједници. Можда неко није ни приметио да је другога увредио, а увреда ипак постоји. Тада је важно затражити опроштај.

Исто важи и за породицу. Међу најближима неизбежно настају неспоразуми и увреде. Зато, када у Сиропусну недељу чланови породице искрено једни од других траже опроштај, они тиме уносе духовни мир у свој дом, што често помаже да се разреши оно што је дуго оптерећивало породичне односе. Тога дана лакше је и затражити и даровати опроштај.

Масовно слање порука на друштвеним мрежама не доноси ништа добро.

Ако вас тог дана неко позове телефоном и замоли за опроштај, то је већ лично општење. Позвала вас је, на пример, школска другарица или комшиница – треба прихватити њену молбу и опростити.

А ако вас затрпавају порукама у месинџеру, не треба на њих реаговати. Као ни на јавна „покајања“ на Фејсбуку.

Ако сте у расправи с неким прешли границу и грубо одговорили, много је боље да тој особи лично напишете поруку и замолите је за опроштај. Покајање је увек лични чин.

Ако је опроштај лична ствар, зашто онда у храмовима, у Сиропусну недељу, постоји чин праштања, када свештеници најпре моле једни друге за опроштај, а затим размењују опроштај са верницима?

Због чега?

Према заповести која нам је дата, позвани смо да волимо сваког човека. А уместо тога, с многима једва да и разговарамо, јер нас они једноставно не занимају.

Од људи тражимо опроштај зато што их не волимо истински. Највише нас занимају сопствена личност и они људи који су нам у датом тренутку потребни.

Другим речима, ми смо често окренути против других људи, и зато је корисно да у Недељу праштања то осетимо и препознамо.

Важно је да се потрудимо да увидимо тај недостатак љубави у себи и да га прихватимо као знак сопствене несавршености.

Можда је смело, али бих желео да у име свих свештеника замолим за опроштај. Понекад због тога што смо и ми – деца истог овог друштва, истих школа и истих дворишта – на себе преузели неизмерно тежак терет свештеничке службе, која превазилази људску природу. То је служба у којој човек никада не може бити потпуно достојан.

А понекад једноставно зато што не испуњавамо очекивања друштва које нас непрестано посматра као пред судом.

Опростите нама, вашим свештеницима – свако своме духовнику: скромном монаху из манастира и седом протојереју из малог сеоског храма, угледном архимандриту и тек свршеном богослову са белим крстом на свиленом расу.

Сви ми приносимо пред Свети престо Бескрвну жртву за себе и за сав свет који се нада.

Анђелска служба не чини људску природу анђелском. И ми се умарамо и раздражујемо, и ми можемо бити похлепни и сурови. Фелон нас не штити од страсти и искушења.

Али, када паднемо, трудимо се да што пре устанемо како бисмо, у првим зрацима излазећег сунца, узнели молитву свих нас Сунцу Правде:

„Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све.“

Немамо ништа веће ни узвишеније што бисмо могли дати свету. А управо је то оно што је свету најпотребније.

о. Александар Суворов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Два млада човека оставивши дом и родбину своју, и то Симеон стару мајку а Јован младу супругу, примише монаштво у обитељи св. Герасима од игумана Никона, и удаљише се у пустињу, где у најтежим подвизима проживеше многе године. И подвизима многим умртвише тела своја тако да беху као два суха дрвета. Једнога дана Симеон рече Јовану, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо послужи Богу. Јован му даде овакве савете: „Чувај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходале, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио, ум твој нека пребива неузнемирен. Моли се Богу за мене, да нас Бог не разлучи једног од другог у будућем животу“. Симеон свети прими савет друга свога, целова га, а по том напусти пустињу и оде у народ да јуродствујући научи људе и обрати их вери Христовој. Прављаше се луд пред људима, но срце му беше храм Духа Светога, и у томе храму непрекидна молитва. Имађаше обилну благодат Божју, те прозираше у све тајне људске на близу и на далеко, исцељиваше људе од злих духова и других недуга. Играјући по улицама као лудак он прилажаше људима и шапташе им на уво грехе њихове позивајући их на покајање. Чак се и на сну јављао грешницима, корео их за грехе и позивао на покајање. Тако неком незнабожачком глумцу Балију, који јавно исмеваше светиње хришћанске, јави се у сну св. Симеон укори га и запрети му, те се овај покаја и поста добар хришћанин. Неки блудни младић с ума сиђе од блуда. Видевши га св. Симеон како лудује, удари га руком по образу и рече: не чини прељубе! У том часу нечисти демон изађе из младића, и младић поста здрав.
 

Није добро за тебе да се јављаш људима само онда када су ти потребни. То показује да је твој однос према њима заснован на користи. А то би требало да те забрине – не због тога шта ће други мислити о теби, него зато што је човек који све мери кроз корист у суштини егоцентричан, а егоцентричан човек остаје сам, без пуноће, без заједнице и зато је духовно мртав, ма колико изгледао жив.

Није добро за тебе да немаш своје тренутке самоће, у којима ћеш читати, молити се и загледати се у свој унутрашњи свет, који се гуши у непрестаној окренутости споља и површној друштвености. Управо ти тренуци те изнова сабирају и воде ка духовној зрелости, па су зато и болни.

Није добро за тебе да се непрестано осврћеш уназад, чезнући за лепим јуче или мучећи себе због својих промашаја и грешака. Јер ни оно лепо више не постоји, као што не постоји ни оно ружно. И једно и друго, ма колико то не схватао, припремили су садашњи тренутак. Садашњост, уосталом, носи мудрост која је из њих проистекла, јер си сада у другом животном добу и другом времену. Оно што је било не може се судити мерилима данашњице.

Није добро за тебе да се молиш само када се нађеш у невољи, као да је Бог нека „виша сила“ којом се служиш, а не Личност са којом живиш у односу. Такав је бог религија, али не и Бог Православља, твој Бог као православног хришћанина. Наши Оци и Матере учили су нас да је „Бог отаца наших“ лични Бог, Бог који воли и који је вољен.

Није добро за тебе да имаш само формалан однос са својим духовником или да корачаш без духовног руководитеља. Не у смислу да ће он управљати твојим животом – јер је твој живот јединствен, као што је јединствена и твоја личност – него да иде са тобом истим путем, онолико колико ти желиш и колико можеш да понесеш. За то су, наравно, потребни поверење које се не намеће и послушност која се не захтева. Кроз узајамни однос љубави, који извире из жеље за заједницом и животом у Христу, искусићеш лепоту тога да имаш „духовног оца и учитеља“ који ти – пре свега својим животом, а затим и својом речју – показује шта значи корачати од садашњости ка вечности.

Није добро за тебе, најзад, да године које ти је Бог даровао проживиш површно, мислећи да никада неће доћи крај. Јер тако лишаваш себе радости да сваком дану приступиш као дару, да благодариш Ономе који ти га је подарио и да, ослањајући се на Његову Личност и Његову реч, живиш у уверењу да свакодневица води ка вечности.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

О споју две личности у браку
Брак није спој двеју крштеница па да видимо колико ко има година, да ли је идеална разлика... Брак није спој ни две штедне књижица, ни два поседована листа. Брак је спој две личности и ако се личности заволе, разумеју, подударе, то је тај предуслов да буде срећан брак. Ако се умеша интерес, онда сам почетак није добар. А да се не би десило нешто што не треба, онда треба молитвено стражити, непрекидно се молити, непрекидно Бога у помоћ призивати. Ви знате како се завршава молитва Оче наш са речима избави нас од лукавога. Не смемо се заваравати, лукави, сатана, ђаво, он је кнез овога света, како сам Господ каже: „Он бејаше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јован 8,44). Зли духови харају овим светом, хоће да покваре све што је свето, честито, богоугодно, да поремете односе између супружника, родитеља и деце, деце међусобно, браће и сестара, пријатеља, комшија, колега на послу.
То све зли дуси непрекидно раде, а ми православни људи имамо сигурну одбрану у Светој Литургији – Светом Причешћу и непрекидној молитви Господу Сведржитељу. Знате да је Господ толико пута говорио када су му се невољници, болесници обраћали: „Не бој се, само веруј“ (Мар. 5,36)!
О супружницима саподвижницима
Сама реч супружници, када се продуби у смисао и порекло речи значи да су муж и жена, да се сликовито изразим, заједно упрегнути да вуку животна кола. А пошто муж располаже већом снагом, треба мало више да подметне леђа у вучи тих кола. Сасвим је оправдано рећи да смо ми сви личности за себе и свако од нас понаособ одговара пред Богом за себе, а супружнички живот има циљ да једни другоме помогнемо да свој крст носимо, односно да једни друге подстичемо и охрабрујемо у том добродетељном, хришћанском животу. Има она старинска реч, често се помиње у црквенословенском да су неки људи саподвижници, значи заједно се подвизавају и иду оним спасоносним уским путем, да се међусобно подржавају, када се једно умори и поклекне, не мислим на физички умор, оно друго му притекне у помоћ. У томе је, између свега осталога, и циљ супружничког живота, наравно рађање, подизање, васпитање деце, али и међусобна помоћ и подржавање на путу спасења.
О венчању у Цркви
Прави брак је за нас православне људе онај брак који је склопљен у цркви и где супружници добијају благослов Цркве за свој заједнички живот. Раније власти су донеле такав закон да се није могао склопити црквени брак док се не склопи грађански, односно младенци када би дошли у цркву на венчање, морали су свештенику да покажу документ да су склопили државни, грађански брак. Тек тада је свештеник имао право да их венча. Добро је склопити тај грађански брак, као административну процедуру која је из практичних разлога потребна. Али венчање је само и искључиво у Цркви. Младенци постају муж и жена када на чину венчања пред свештенством, кумовима и свим присутнима кажу да слободно узимају једно друго за мужа, односно жену, када изговоре оно да.
О благослову родитеља за брак
Добро је, потребно и лепо да родитељи своју децу благослове за брак, али то не може да има апсолутно значење, јер понекад се може десити да родитељи из потпуно неоправданих разлога ускраћују благослов. Некада су то разлике у годинама, социјални статус, углавном разлози за које Црква нема забрану. Међутим, хвала Богу, често та безразложна љутња родитеља прође, ако не пре а оно свакако кад се роди унуче.
О обавези свештеника на просвећивању младенаца Наш народ је у току више од 50 година био изложен насилној атеизацији. Родитељи многих садашњих младића
и девојака су црквено непросвећени, неупућени, не знају.
Стање је такво, али да видимо шта се ту може учинити? Данас је црквено венчање мање из религиозних побуда, више из традиционалних, естетских. Сада се венчања снимају
камером, па се након венчања праве седељке младенаца и гостију, гледају и коментаришу како је ко изгледао, понашао се... Да ми сад чекамо да их верски и духовно просветлимо па да онда ступе у брак... колико ћемо чекати? Ако су већ ступили у брак црквеним венчањем, онда је то посао црквених пастира, свештеника који је венчао и који их познаје да на неки начин са младенцима успостави контакт и започне духовну просвету, духовни препород. Оно што је пропуштено кроз време, тешко је надокнадити, зато сада учинимо оно што можемо!
О предбрачним односима
Предбрачни полни односи су један озбиљан проблем.Шта вам могу рећи? Када сам био младић, била је права реткост да младићи и девојке ступају у полне односе пре брака као што је данас, чини ми се, права реткост да не ступају. Имао сам случајева да ми младић или девојка, или обоје заједно поставе питање: „Ми смо у вези, нисмо у браку и волимо
се. Зашто Црква забрањује и зашто ми не смемои не треба да будемо у полним односима?“ Пре свега, запамтите, Црква се не бави забранама, јер онај који се бави забранама има начине и средства да употреби силу и да нешто забрани.
Црква нема та средства, нити ишта насилно ради, она упућује и саветује, понекад и моли. Да ли је пожељно и важно да девојка једнога дана постане честита, добра и верна
супруга и честита, добра, нежна, пожртвована мајка? Сви се слажемо, јесте! До тог момента, када девојка треба да постане то што је пожељно и важно, постоје два пута. Који
су то путеви? Један је пут који млади називају везом. Пошто се воле и међусобно су наклоњени, ступају у полне односе. Из било којих разлога, веза се једнога дана прекине.
То је стварност, а не теорија. Иза тога, врло брзо, настаје нова веза, нова љубав. И прича се понавља. Тако до неких тридесетак година када се обично у данашње време склапа
брак. Тих веза дакле од 17–18. године па до брака може бити 7–8 некада и знатно више. А психолошка наука, такозвана, дубинска психологија тврди да полни однос није само физички однос него и дубоко душевни и психолошки и оставља трагове на психу човека, много више на психу жене него мушкарца. Сетимо се онога што смо рекли, каква
треба да буде супруга и мајка. Шта мислите да ли је бољи увод или припрема да девојка после толиких веза и љубави ступи у брак или, да је којом срећом, Virgo intacta ступила у
брак?! Где је већа гаранција и вероватноћа да ће бити верна и добра супруга и пожртвована и нежна мајка? Сви ћете се сложити да је бољи пут овај други, који је тежи, који се, фигуративно речено, на дугу стазу, за читав живот исплати. То је оно што Црква кроз целу своју историју препоручује, а не забрањује. По мени, рецимо, ако би неки младић својој девојци поставио услов да има са њим полне односе и да тиме докаже љубав према њему, ако неће он ће је напустити, или су имали полне односе а она не би желела даље да их имају, а он прети да ће је напустити, по мом дубоком уверењу она треба да остане при својој одлуци, а он и те како треба да је напусти, за њено добро. Ако тако условљава, нема говора о искреној љубави и оданости. Ако он не поштује њен став и
уверење, несумњиво базирано на духовној и моралној оријентацији, онда даљу њену пажњу не заслужује.
О молитвеном обраћању за избор брачног друга
Имате многе књиге и књижице са разним молитвама, које су намењене за избор брачног друга. Али оно што бих вам ја препоручио, то је да се младићи и девојке, који су намерни ступити у брак, а још немају одабраног супружника, моле својим речима Господу Богу и Мајци Божијој да им отвори и просветли путеве, да Господ својом благим промислом упути молитвеника у оном правцу који ће за њега бити најбољи, најкориснији, најспасоноснији. Кроз молитву Господу Богу изнесите своју добру вољу и жељу за испуњење његове заповести ступања у брак. Молите га за помоћ да то и остварите.

(из књиге: Наш прота Крстоносни Протојереј Дејан Дејановић)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у време када црквом у граду Амастриди, управљаше епископ Ираклије.

Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио.
Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше телом, утолико растијаше духовним растом врлине.

И чињаше блажени многа чудеса. Тако достиже старост.
Гледајући идолопоклонике где се као божанству клањају једном шупљем бресту, он, подстакнут божанском ревношћу, оде и одсече то дрво.

Због тога би ухваћен и одведен у град Амастриду к управитељу области Кастринсију и осталим старешинама града.
Ту га најпре жестоко бише; затим му избише зубе, па га онда везаше конопцима и извукоше изван града, и ту оштрим моткама тукоше.

После тога бацише га у тамницу, где он свету душу своју предаде у руке Божје.

Прича се да се на његовом гробу дешавало следеће чудо: сваке године о празнику светог мученика Јакинта, када су се хришћани скупљали на његовом гробу и вршило се богослужење, из његовог гроба се дизао прах који је епископ сабирао у један свештени сасуд, па га раздавао хришћанима, који су тим прахом лечили недуге душевне и телесне.

ИЗВОР: pravoslavno.rs

равославна црква 31. јула по новом, 18. јула по јулијанском календару прославља Светог мученика Емилијана.

Тропар, глас 4.

Мученик Твој Господе, Емилијан, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Кондак, глас 3.

Распаљен Божанском ревношћу, упаљеног огња се ниси уплашио, него си ушао без страха у разгорени огањ и био спаљен, и као жртва си се принео Владици, славни мучениче Емилијане: Моли Христа Бога, да нам дарује велику милост.

За царовања безбожног Јулијана богоодступника диже се љуто гоњење на хришћане као вихор и олуја и узнемири сву васељену У целој царевини римској, по свима областима и градовима би објављено царево наређење, да се хришћани свакога племена и народа, обадва пола и свакога узраста, без милости стављају на разне муке и предају горкој смрти. Оваквим неправедним наређењем богомрски цар уништи праведне законе и зали сав исток и запад немилице проливаном крвљу хришћанском, пламтећи гневом и непријатељством против Христа и Његових слугу. Разашиљући свирепе игемоне у разне области и градове да муче хришћане, он посла у град Доростол што је у Мизијској области немилосрдног мучитеља по имену Капитолина, крволока и идолољубитеља. Стигавши у споменути град, он прво оде у идолски храм и принесе жртве демонима клањајући се њиховим бездахним идолима. Затим идућег дана он изађе на судиште, које се налажаше на тргу, седе на високи престо осионо и страшилно на страх хришћанима, објави царево наређење, па стаде марљиво распитивати има ли у граду који противник богова и исповеда ли ко хришћанску веру. Грађани му са заклетвом тврђаху да у њиховом граду нема ниједног таквог и да се сви клањају боговима и свакодневно им приносе жртве. Чувши то, игемон Капитолин се веома обрадова и позва све виђене грађане к себи на обед, рекавши: Пошто видим да усрдно служите боговима отачким, то треба данас да заједно једемо, пијемо и повеселимо се.

Међутим у том граду беше један потајни хришћанин по имену Емилијан, роб једног угледног одборника градског, човека честитог, идолопоклоника. Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим.

Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. - Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене! јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!

Они онда оставише сељака, бесно зграбише светог Емилијана, па га одведоше к игемону бијући га и злостављајући га. А игемон, севши на обичном судишту пред народом и угледавши приведеног к њему Емилијана, упита грађане: Ко је овај? - Грађани одговорише: То је злотвор, који поразбија богове и пообара жртвенике. - Препун гнева, игемон се оштрим речима обрати грађанима: Ви рекосте пре да у вашем граду нема ниједног противника богова; а ево, такав се нађе благодарећи вашем нехату! за ту кривицу ви имате дати у царску ризницу литру злата.

Рекавши то грађанима, игемон се окрете к блаженом Емилијану и стаде га јаросно испитивати: Реци нам, безбожна главо, како се зовеш? - Храбри јунак Христов одговори: Ја сам хришћанин. - Још беснији, игемон повика: Кажи нам име своје, о свепогани! - Мученик одговори: Родитељи моји назваше ме Емилијаном, а Христос, истинити Бог, удостоји ме да будем и да се називам хришћанин. - Игемон га упита: Реци, непобожни човече, ко те наговори да бесмртним боговима нанесеш увреду? - Христов слуга одговори: Бог и душа моја наредише ми да полупам бездахне кипове које ви називате боговима, да бисте сви сазнали да су они без душе, глуви и неми, да немају разума, већ су камење и дрво безосећајно. Знај дакле, ја не нанесох увреду истинитоме Богу који је све створио, него наружих лажне богове ваше који ништа створили нису већ су сами начињени од вас, и њих побацах на земљу, да би пропали занавек. - Игемон га на то упита: Јеси ти сам поразбијао богове или је још неко био с тобом? - Светац одговори: Сам ја уз помоћ Христа мог поразбијах у прах идоле ваше, и ногама изгазих жртве и светњаке њихове; и ни један ми не могаде одмаздити за увреду, нити се отети из мојих руку, јер су немоћни и без осећаја. Такви будите и ви који их правите, и сви који се уздају у њих!

Бесан од једа, игемон нареди да слугу Христовог свуку и бију. Када мученику свукоше одело игемон га упита: Кажи нам, кукавче, ко те наговори да поразбијаш богове? - Светац одговори: Ја ти већ једном казах, и опет ти кажем, да нико други сем Бог и душа моја наредише ми да то урадим. - Тада игемон нареди слугама: Повалите га и бијте снажно, да би сазнао да му дрскост помоћи неће и да га нико не може избавити из мојих руку.

И стадоше жестоко бити мученика. А када мученика толико бише да се земља обагри његовом крвљу, игемон га упита: Реци, осуђениче, ко те наговори да учиниш онај злочин? - Бијен, мученик одговори: рекох ти да ми Бог и душа моја наредише да то учиним, и ти ми још не верујеш; уствари, ја учиних не зло него добро, јер посрамих беса а прославих Бога. - Игемон онда рече слугама: Окрените га и бијте га по стомаку и грудима, јер је охол и оглушио се о царске законе.

И немилице бише мученика дуго. Затим игемон нареди да престану бити мученика и упита га: Јеси ли роб или слободњак? - Мученик одговори: Роб сам градоначелников. - Игемон се онда наљути на градоначелника, господара Емилијановог, што држи код себе таквог роба, противника богова и непокорног царском наређењу, и наложи му за казну да у царску ризницу да литру сребра, а мученика осуди на сажежење.

Слуге и мноштво народа одмах дохватише светог мученика, изведоше га ван града, па на обали реке Дунава наложише велики огањ и бацише мученика у њега. Пламен огњени окружаваше светитеља, али га не додириваше: затим се надалеко разли унаоколо и сагоре све незнабошце које достиже, а друге опече веома, док остали једва утекоше. Потајни пак хришћани који беху међу народом не добише никакве повреде од огња, иако пламен досезаше до њих. Свети мученик стајаше у огњу, окренут лицем на исток, ограђујући себе крсним знаком и благосиљајући Бога. Пошто се помоли колико је хтео, он рече: Господе Исусе Христе, прими дух мој! - Рекавши то, он леже и усну у Господу када се огањ већ гасаше. Тело његово ни најмање не беше повређено од огња, чак му се ни власи не опалише.

Они пак од грађана који тајно држаху хришћанску веру, одоше к игемоновој жени која такође беше потајна хришћанка, испричаше јој све о светом мученику и усаветоваше је да измоли од мужа да се погребе мучениково тело, на чудесан начин недарнуто огњем. Она умоли мужа и он допусти да се слободно узме тело мучениково. И верни га узеше, обавише платном с мирисима и чесно погребоше на месту званом Гизидина, удаљеном од града три попришта.

Свети мученик Емилијан пострада за Христа осамнаестог јула, у петак, од игемона Капитолина; за владања над Римљанима и Грцима Јулијана Отступника, док над нама царује Владар наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: спц.рс

Нарцизам као препрека истинском односу

„Можемо ли заиста имати истински однос са другим човеком? То је основни проблем пред којим данас стојимо...

Одувек ме је дубоко дотицало чинодејство православног венчања. Стоји млади брачни пар – да, они се воле – а Црква се моли: 'Даруј им, Господе, истинску љубав.'

Зар то није противречност?

Очигледно је да су ово двоје заљубљени једно у друго.

Али управо је ту питање:

Да ли се повезујемо са стварним другим човеком, или са сопственом представом о њему?

У ствари, ја не познајем истински предмет своје жеље; познајем само извор своје потребе.

Одатле мора почети наше разумевање покајања...

На једној конференцији у Енглеској разговарали смо о покајању. Тада је једна православна теолошкиња из Америке рекла:

„Заиста не разумем зашто стално треба да се кајем. То ме вређа. Ја сам се већ покајала и дала Богу оно што Му припада. Зашто бих се непрестано кајала?“

На другој конференцији, у Католичком универзитету у Француској, говорило се о смирењу. Један католички теолог нас је упитао:

„Зашто ви православни непрестано говорите о смирењу? Ја имам своје достојанство. Створен сам по лику и подобију Божијем.“

Западна философија и поимање личности

Декарт каже:

„Мислим, дакле постојим.“

То је његова основна мисао.

А где су ту други? Где је заједница?

Или, узмимо Канта: нешто је морално зато што га ја препознајем као морално.

Појединац је у средишту западне философије.

Исто важи и за западну теологију.

Када Тома Аквински говори о односу Бога и човека, он уопште не сумња да тај однос постоји.

Међутим, постоји један важан детаљ.

Према њему, када Господ каже да воли људе, то значи да Он воли Самога Себе.

Однос Бога и човека одиграва се у самом Богу, јер Он воли идеје својих створења које већ постоје у Њему.

Другим речима, једини начин на који Бог може да воли мене јесте да воли Себе.

То значи да однос између Бога и мене није узајаман.

Ја излазим из себе да бих се сјединио са Њим.

Али Он не излази из Себе према мени, јер ме, на неки начин, већ садржи у Себи.

Тако се не повезујеш са другом личношћу као другом личношћу, већ са својом представом о њој, која остаје у оквирима сопственог нарцизма.

Из тога произлази да је мој однос према Богу истински, али Божији однос према мени није.

То је теолошка основа учења о предодређењу.

Бог зна све о мени и све је већ одредио својим промислом, док је мени немогуће да истински уђем у Божанску стварност.

Уместо живог односа, Он ми је оставио моралне законе и заповести које треба да испуњавам.

Бог који воли човека

Али мени је потребан Бог који не воли само Себе, него и мене.

Не Бог коме сам потребан само зато да бих Га следио, већ Бог коме сам потребан управо ја.

Одатле произлазе два различита схватања покајања.

Ако нема истинског односа са Богом, онда постоје само заповести, правила и закон.

Или си у праву или ниси.

Од тога да ли си испунио правила зависи да ли ће те Бог прихватити.

То је правно, јуридичко схватање покајања.

Такво разумевање лако може довести до духовне депресије.

Човек осећа:

„Господе, учинио сам све што си тражио, али сам ипак само човек, а Ти си строг према мени.“

Ово схватање је тесно повезано са осећањем кривице.

Јер не могу да загрлим Бога.

Он није мој Вољени.

А када загрлиш Онога кога волиш, кривица више нема власт над тобом.

Ако тако разумеш покајање, онда је, можда, боље бити атеиста.

И ја сам био атеиста док сам тако схватао Бога.

Али...

Постоји и друга могућност.

Бог увек излази изван Себе.

Толико је свемоћан да може да постане слаб из љубави.

То је велики парадокс.

Он излази из Себе да би успоставио истински однос са другом личношћу.

Са мном.

Са човеком који је ништа у поређењу са величином Божијом, а ипак личност створена ни из чега.

Бог ту личност узима толико озбиљно да са њом ступа у стварни однос.

У томе је суштинска разлика између богословља Светог Максима Исповедника и богословља Томе Аквинског.

Свети Максим Исповедник и покајање као догађај љубави

Према Томи Аквинском, идеје о свему што постоји одувек се налазе у Богу, а Он их, када то пожели, призива у постојање.

То је слично човеку који у свом уму има представу о томе какав треба да буде добар брак, или каква треба да буде идеална жена. Када потом упозна стварну особу, он покушава да провери да ли се она поклапа са његовим идеалом.

Тако, по Томи Аквинском, Бог гледа на човека.

Међутим, Свети Максим Исповедник користи сасвим другу слику.

Он каже да не постоји разлика између Божијег промишљања о творевини и саме творевине.

Бог не ствара зато да би се забављао, него зато што воли.

А када волиш, спреман си да даш себе за вољенога, не очекујући да он претходно заслужи твоју љубав.

Шта онда значи покајање?

Покајање је догађај љубави.

Својим енергијама човек улази у синергију са Богом.

У синергији постоје две воље које се сједињују.

То није однос потчињености, него однос заједнице и слободе.

Из жеље да волим Христа и ближње, одлазим изнова на исповест и Свето Причешће.

И управо када сам у синергији са Богом, одједном схватам да је Његова милост бескрајно већа од моје.

Тада Га више не доживљавам као судију, него као Вољенога.

И постајем спреман да се мењам ради љубави.

Јер човек се истински мења само због љубави.

Тада покајање постаје истинска радост.

Две тајне о којима је говорио старац Пајсије

То су биле прве речи које сам чуо од старца Пајсија.

Рекао ми је да постоје две велике тајне.

Прва је да је немогуће описати величину Божије љубави.

Рекао сам му:

„Али толики Свети Оци писали су о Божијој љубави.“

Он ми је одговорио:

„Писали јесу, али је нису могли описати.“

Друга тајна је то што се Бог мења са човеком.

То значи да Бог успоставља стварни однос са сваким човеком.

Када је човеку потребна вода – Бог постаје вода, а не вино.

Када му је потребно вино – постаје вино.

Када му је потребна топлота – постаје топлота.

Он нам служи као што мајка служи свом детету.

То је Христос.

Метаноја и параноја

Као психолог рећи ћу нешто о метаноји и параноји.

Друштвени живот савременог човека у великој мери је параноичан.

Зашто?

Зато што верујемо да је то једини начин да се заштитимо.

У пракси то значи да смо склони да не разумемо другога.

Људи не разумеју једни друге.

Мушкарци не разумеју жене.

Жене не разумеју мушкарце.

Морамо научити језик другог човека.

Управо то чини Бог.

И управо је то једино истинско објашњење Оваплоћења.

Када читате Тому Аквинског, тешко можете разумети зашто је било неопходно да се Бог оваплоти.

Ако нам је већ дао заповести, зашто би улазио у мој хаос?

Зато што је желео синергију.

Желео је да своју снагу сједини са мојом слабошћу.

Своју велику љубав са мојом малом љубављу.

Да све то постане једно.

То је оно што називамо Богочовечанством.

Покајање исцељује нарцизам

Покајање лечи нарцизам, а да не уништава личност.

Оно постепено помаже човеку да изгради зрелу и целовиту личност.

Да достигне метаноју – преумљење, преображај ума и срца.

И да се ослободи параноје.

о. Николаос Лудовикос

извор

Родом из Картагене, од знаменита рода. Када Персијанци покорише Картагену, многи народ би одвучен у ропство. И св. Јулија би ухваћена и заробљена и допаде у руке неком трговцу у Сирији. Тај трговац беше незнабожац. Видевши Јулију као хришћанку он је саветоваше више пута да се одрекне Христа и постане једноверна с њим, али Јулија никако на то не пристајаше. Па како Јулија беше верна и поуздана у служби, то је трговац остави на миру и не говораше јој више о вери. Једном трговац натовари лађу робом, узе Јулију собом, и крете морем у далеке стране ради трговине. Када стигоше на Корзику, беше неки празник незнабожачки, и трговац се придружи скверном жртвоприношењу, а Јулија оста у лађи плачући што толико људи живе у глупој заблуди и не познају истину. Но некако незнабошци сазнаду за њу, извуку је из лађе, и ако се њен господар томе противио, и почну је страшно мучити. Одсекоше јој груди и бацише на неки камен, а по том распеше је на крст, на коме св. Јулија предаде дух свој Богу. Њена смрт буде објављена ангелом Божјим монасима на оближњем острву Маргарити (или Горгони), и они пређу и чесно сахране тело мученице. Многа чудеса пројављивала су се на гробу св. Јулије кроз векове и векове, а и она се сама некима јављала из онога света. Чесно пострада у VI столећу. После много година хтедоше верни сазидати нову цркву, на једном другом месту, у част свете Јулије, пошто стара црква беше и тесна и оронула. Сабраше, дакле материјал: камен, циглу, песак и остало што треба на том новом месту. Али се догоди да ноћу уочи оног дана, када су намеравали темељ положити, сав онај материјал беше невидљивом руком пренет до оне старе црквице. У недоумици људи опет пренеше материјал на оно ново место, но опет се догоди исто: материјал се обрете на старом месту поред старе цркве. И видеше ноћни стражари неку пресветлу девојку како на белим воловима превози материјал ка старој цркви. Из овога разумеше сви, да св. Јулија не жели да јој се црква зида на другом месту, те порушише стару цркву, и на том истом месту подигоше нову.

Свештеномученик Атиноген епископ Севастијски, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „O мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима.“ Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311 год.

Тропар (глас 4):Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Атиногене: Моли Христа Бога да спасе душе наше.