„Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету.

– У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим.

Како је дошло до тога о чему говорите?

Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје.

Шта је основа видовданског завета или етике?

Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба.

Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra.

Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом?

Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту.

С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма.

Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора?

Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине.

Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија.

Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем?

Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге.

С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао?

Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу.

---------------------------------------------------------------------------------- 

Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета

Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити?

Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса.

То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета.

Живојин Ракочевић

објављено: 07.07.2014.

 

Извор: Политика

Гоњен од својих сродника, он напусти свет и замонаши се. Кијевљани, незадовољни династијом Олговића, хтедну да је истребе. Јурну на манастир, ухвате невинога и младога схимника Игора и убију га. Због тога злочина многе су беде постигле Кијевљане. А на гробу овога блаженога виђене су свеће, саме од себе запаљене, и то у неколико махова, а над црквом, где је сахрањен био, видео се стуб огњени. То је било 1147. године.

Преподобни Петар Коришки

Преподобни Петар Коришки. Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Петре. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Блажени Константин, митрополит кијевски

У дане онога блаженог кнеза Игора, када беше велика парба и смутња међу кнежевима руским, беху и у цркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Тако по смрти митрополита кијевског Михаила кнез Изјаслав доведе за митрополита неког ученог монаха Клима, не тражећи за то благослов патријарха цариградског, супрот древном обичају. Тада патријарх посла овога Константина митрополита да извиди ствар. Константин збаци Клима и одстрани из цркве све оне клирике, које Клим беше рукоположио. Због тога се народ раздели: једни се држаху Клима, а други Константина. Тада, по жељи кнежева руских, патријарх посла трећега, некога Теодора, а Клим и Константин беху уклоњени. Када умре Константин 1159. године, отворише његов тестамент, у коме он заклињаше, да га не сахрањују него да га баце у поље, да га пси поједу, пошто он сматра себе виновником смутње у цркви. Не смејући се оглушити о завештање, но ипак са великим ужасом, узму људи тело митрополитово и баце у поље, где је лежало три дана. За три дана је страшно грмело над Кијевом, муње су севале, громови пуцали и земља се тресла. Осам људи погине од грома. Над мртвим телом Константиновим појављивала се три пламена стуба. Видећи све ово кнез кијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви, где је био и гроб Игоров. И одмах потом наста тишина у природи. Тако Бог оправда слугу Свога смиренога.

Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.

Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»

Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.

Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:

— Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!

— А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?

— Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?

— Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.

Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).

Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.

Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).

Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.

Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»

И он чује Бога:

— Каине, где је брат твој?

А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:

— Шта сам ја, чувар брата мога?

И рече му Бог:

— «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…

 

    

 

И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.

Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.

Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.

Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.

Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.

Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.

Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»

Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?

Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.

И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.

Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.

И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.

 

    

 

Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.

Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.

Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.

Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.

Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.

С руског Александар Ђокић

Архимандрит Клеопа (Илие)

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. Тако и Обала војводе Степе, Булевар војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. године повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. године, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна муслиманска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревносан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Св. Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека да Бог, да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" (εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. године, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"!

Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка-Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, 1946. године, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачке "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје - давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест".

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у Храму Светога Саве на Врачару, оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац.

Дана 6. маја 1942. године усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Башчаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански (тада је и настала сарајевска тужна песма 'Ђурђевдан је' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му).

Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. године била Пешадијска школа и касарна Маршала Тита).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942. године, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. године прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЖ" и натпис "седам коња или четрдесет војника", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон. Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“, те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

"С оне стране Јајца, гајтан трава расте

По њој пасу овце, чувало их момче.

Младо момче плаче, још тужније пјева

Свака туђа земља, туга је голема!"

Ђурђевдан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марковдан! Питају: "Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?". Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај") и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом Јасеновац). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком (слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају Тотовци "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. године, о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју"). Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату. Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци, Тотовци, нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли Тотовци и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали Тотовску пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор. А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут али заувек схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за "њега" смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни "савезници": да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. године Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио све да нам убије душу, да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност жртве Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

На Спасовдан, 2000. године

Др Жарко Видовић

ПРАВОСЛАВИЕ