О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова

    

 

Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.»

У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко.

 

    

 

По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен.

Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим.

Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога.

Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа?

О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову.

 

    

 

Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје.

Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине.

Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају.

Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске.

После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!»

 

    

 

Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.»

Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим.

«Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.»

Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину.

 

    

 

«Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.»

Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост.

Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао.

 

Крф

    

 

«Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил.

 

Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ».

 

Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ.

Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату.

 

Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.»

 

Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!»

Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине.

С руског Александар Ђокић

http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Извор: Радио Беседа

Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић.

Гости: брачни пар отац Марко и попадија професорка Наташа Јефтић из Младеновца, који су говорили о неповољним околностима одрастање данашње деце и омладине, која је препуштена губитку смисла и нихилизму. Православна породица треба, по овим изузетно занимљивим саговорницима да помогне деци да нађу пут живота у Христу.

Преузмите цело житије на линку

zitija.pdf

Епископ бачки и портпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић изјавио је, поводом најављеног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, да термин „унутрашњи” није најсрећнији израз.

„Пре бих рекао да се ради о свесрпском дијалогу, па је он, у том смислу, и унутрашњи и спољашњи и због тога је веома важан”, изјавио је у емисији „Седмица” Радио-Београда 1 епископ бачки и потрпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић. Он је истакао да је питање Косова и Метохије Гордијев чвор и да захтева суштински и свенародни одговор. „Због тога је позив на дијалог сасвим уместан и користан, јер никада једна група људи, било која, – политичка, научна, уметничка, – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине. То не можемо чинити чак ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини. Значи, добро је ослушнути разне гласове и мишљења“, рекао је Буловић.

„Сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора се заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко „црвених линија“, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива. Дакле, дијалог је користан јер може да покаже шта народ мисли“, казао је портпарол СПЦ.

„Али, дијалог мора бити слободан, искрен, не сме бити ограничења, не сме ничији став унапред бити оквалификован“, одговорио је Иринеј реагујући на изјаву министарке Зоране Михајловић о СПЦ и ставу Патријарха.

На питање какав је став СПЦ заузела пред почетак дијалога, епископ бачки је рекао да је његово апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању КиМ него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија.

„Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење“, рекао је епископ бачки и додао: „Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен“.

„Шта би био излаз? Да се унутар постојећих граница створи јак механизам који би обезбедио најширу могућу аутономију“, сматра Иринеј Буловић.

Он је објаснио да се на светској сцени ситуација променила и да је знатно повољнија него пре петнаест или двадесет година јер „Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку; једноставно, мора да преговара”.

„Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“, рекао је Иринеј Буловић за „Седмицу”.

Он се осврнуо и на пароле „Каталонија = Војводина“. „Све је то због фотеља и ситних амбиција појединих политичара“, рекао је. „Узнемирујуће јесу, као што човека узнемирава зујање комарца: тако и ово. Јесте непријатна појава, али у животу ништавна. Наиме, ако је Каталонија организовала референдум, нека дотични изволе да организују референдум о статусу Војводине, па да видимо који је то проценат који ће их подржати“.

Извор: Српска Православна Црква/Епархија бачка

У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данас смо се окупили да заједно прославимо Мајку Божију, да Јој изнесемо ту љубав, веру и наду, коју Она Својом љубављу и молитвом за нас, улива у наша срца. Број хришћана, који се данас окупио, буквално потрчао у храмове Божије, говори нам да је у нашим срцима жива необјашњива вера у оно што свет, који нас окружује, не види и не разуме.

У далеком X веку, у Влахернском храму, јуродиви Андреј је видео, како се Божија Мајка молила Свом Сину за хришћане, покривала их покровом: Својом љубављу и молитвом оног тренутка, када је царском граду претило уништење, оскврњивање, насиље од странаца и иновераца.

Људи који су се данас окупили у храму, дошли су да се сакрију под овај покров Мајке Божије од грехова, прљавштине, страсти, и свих несрећа које чини њихове животе. Често ни сами не схватајући зашто, данас су се, покренути благодаћу, окупили да моле заштиту од Мајке Божије. Али, нисмо само због тога данас напунили храмове. Ту смо да Је обрадујемо, прославимо.

Светитељ Николај Српски нам говори колико је важно да радујемо ову нашу заједничку Мајку, Мајку Божију, Заштитницу, Покровитељку, Предстојатељку и Заступницу нас, грешних, пред Богом. Како је можемо обрадовати?

Ако будемо, исто као Она, волели Сина Божијег, доносићемо Јој неизрециву радост. Ако не будемо слабили у молитви и нади на Божанску благодат, ако будемо подједнако кротки, дуготрпељиви, смирени, као што је Она кротка и смирена, без обзира на наше хирове, грехе и увреде, које наносимо Богу и Њој својим гресима, тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Ако будемо верни Христу чак до смрти и будемо са страхопоштовањем имали на уму Његову жртву, и што је најважније, ако будемо чували Његову крв проливену за нас, уместо да забадава трошимо добијену благодат, и тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Помоћи ћемо Јој, као што деца помажу својим родитељима.

Са руског Ива Бендеља

православие.ру

УВОД

На самом почетку нашег излагања подсећамо да је важно имати у виду чињеницу да су од Стефана Немање сви владари Немањићи сматрани владарима по „милости Божјој“ а „управо из Божје милости извођено је државно-правно схватање о самосталности власти.“^[1] Вредна пажње је чињеница да је хришћански владар у Средњем веку схватан као миропомазани носилац власти у историји, саслужитељ Христу Богу Сведржитељу у Његовом Домостроју (Икономији) спасења – спаситељском делу укључивања свега постојећег у Цркву Тела Његовог, претварања света у космичку Цркву.

Богословско-литургијски израз χρίσµα – помазање, односно миропомазање сведочи нам о непрестаној бризи Цркве Христове о сваком човеку као икони Божјој и о човековом повратку у духовну заједницу са Тројичним Богом. Не смемо заборавити да људи врше помазање по заповести Божјој. Хришћански миропомазани владар је, у том смислу, био схватан као први међу људима сарадник Божји на остварењу предвечног наума Божјег о оцрковљењу света.^[2]Православни је став да православни „духовни вођа може бити само онај ко је прожет хришћанством и ко нас може њему научити и повести Христовим путем“.^[3]

СВЕДОЧЕЊЕ БИБЛИЈСКИХ ИЗВОРА
И СВЕТОГА ПРЕДАЊА О ПРИМЕНИ
МИРОПОМАЗАЊА

Употреба уља у разне сврхе позната је још код древних народа. Владало је уверење да је миришљаво уље символ радости (Прем. Сол. 27,9; Ам. 6,6), лепоте и здравља. Библијски извори сведоче да је уље кориштено не само у исхрани, него и у медицинске схврхе и припремљеним на посебан начин уљем помазања су помазивани људи, и то нарочито болесници (ср. Ис. 1,6). Уље је такође кориштено и на богослужењима древног Израиља. Свештено Предање је сачувало од заборава чињеницу да су уљем помазања припремљеним од маслиновог уља и разних миришљавих трава (ср. Изл. 30,23-24), по Божјој заповести помазивана и она места на којима се Бог самооткривао и јављао у Старом Завету појединим личностима (Пост. 28,18); такође су светим помазањем помазивани жртвеник (ср. Изл. 29,36), Скинија (Изл. 30,33-29), старозаветни свештеници (ср. Изл. 30,30) и старозаветни пророци (1Цар. 19,13-16), што је значило да су богоизабрани и одабрани силом Божјом да верно обављају службу на коју су призвани.^[4]

Када је реч о помазању одређених људи, тада треба знати да Свето Писмо сведочи да ту није реч о неком пуком и безначајном помазању, него је помазање уљемсматрано светим чином и светим посвећењем Богу људи који су помазани, као и помазани предмети или простори (места) су такође сматрани светим пошто су по Божјој заповести издвојени за свештену богоупотребу. То и јесте разлог што се свештено уље за помазање није користило у друге сврхе, изузев поменутих.

У књизи Изласка су забележене речи Божје упућене Мојсију у вези са светим помазањем: А синовима Израиљевим кажи и реци ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. Тело човечије нека се не маже њим, нити правите некога уља како је оно; свето је, нека вам буде свето. Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа својега“ (Изл. 30,31.33).

За нашу тему је важан податак да су у Старом Завету помазивали богоизабране краљеве, односно цареве (ср. 1Сам. 10,1;16,1; 12-13). Неће бити на одмет ако нагласимо чињеницу да је помазање цара символички означавало признавање достојанства које је помазани човек примио од Бога (ср. 1Сам.10,1; 16,13). Једном речју, помазање цара значило је да је Бог поставио цара на то достојанство, да му је дао Свој благослов и силу за вршење богодоличног дела. Дакле, помазање цара је означавало његову богоизабраност за служење древном Израиљу (ср. 2Сам. 2,4; 5,3). На тај начин цар је постајао помазаник Господњи и личност достојна сваког поштовања и уважавања (ср. 1Сам. 24,7; 26,9). По библијском учењу, преко помазаника Господњег Бог остварује своје планове Домостроја спасења.

МЕСИЈА – ПОМАЗАНИК

Библијски извори и Свето Предање сведоче да је поробљени древни израиљски народ дубоко веровао да ће се једног дана појавити Вођа, то јест Син Божји – Помазаник који ће бити Искупитељ и Спаситељ људи, ослободиће Израиљце од многовековног ропства и подарити им дугоочекивану есхатолошку слободу, односно успоставиће вечно Царство Божје. Треба имати на уму да од Помазаника зависи вечно учешће људи у томе Царству.

У Старом Завету реч месија пре свега односи се на цареве израиљске (1Цар. 1,34-35; 2Цар. 9,3-12.23), а потом и на друге личности: на патријархе (Пс. 104,15), пророке (1Цар. 19,16) и првосвештенике, као на Арона (Изл. 29,7) и на њихове синове (Лев. 4,3; 4,5; 4,16; 6,15 и 16,32). Наравно да је овде реч о промислу Божјем и дару Божјем. Свето Писмо сведочи да се помазаници Божији налазе под заштитом Божјом (ср. Пс. 18,50; 28,8), и у њима ће цветати венац Божји (ср. Пс. Пс. 132,18). „У Старом завету се на више места говори о божанском пореклу државе. На пример, у Причама Соломоновим истиче се: Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду. Мноме владају кнезови и поглавари и све судије земаљске (Прем. Сол. 8,1516); у књизи Премудрости
Соломонових владари се подсећају: Чујте ви који владате над многима и који се гордите пред народима. Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега (Прем. Сол. 6, 2,3) итд. На божанско порекло државне власти указује Христос одговарајући Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго“ (Јн 19,11).“^[5]

Кроз помазање уљем, које символише признавање царског (=краљевског) достојанства од стране Светога Духа (1Сам. 9,26; 20,2; 2Сам. 9,3-12; 12,3-23), помазани преузима службу која га чини намесником Јахвеовим међу Израиљцима, способним да извршава мисију која се односи на план који Бог има са Својим народом. Од тренутка када је пророштво Натаново (2Сам. 7,9-16) поткрепило наду Израиљаца у владавину Давида, сваки цар од те лозе постао је „месија“, то јест помазаник Господњи, кроз кога је Бог у потпуности спроводио Свој план за спасење Свога народа. Помазање дејствује као символ послања нарочитих благодатних дарова неопходних за успешно вршење службе изабраног народа. Због тога се оно обављало јавно. Свето Писмо сведочи о томе да се цареви нису успињали на трон и владали народом по својој слободној вољи, односно узурпирали трон по самовољи: Нико сам себи не присваја ту част, него су призвани од Бога (Јевр. 5,4). Овде ћемо нагласити да кроз помазање уљем цар је постајао заједничар Духа Божјега. Неопходно је рећи да се у Светом Писму Старога Завета не користи израз крунисање цара, него се искључиво користи израз помазање цара, што је у данашњем смислу речи означавало крунисање и устоличење. Према томе, библијски израз помазање уљем је од изузетне богословске важности и значаја. Ово се види на примеру Давида: Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана (1Сам. 16,13).^[6] Треба имати на уму да сваки мушки потомак, односно наследник помазаног краља бива помазан и на тај начин динамично учествује у остваривању Божјег плана и наума, то јест, у Домостроју спасења народа Божјега и људи боготражитеља. Једном речју, помазани краљ, владар или цар, има одређено Божје посланство и динамично учествује у остварењу плана спасења народа којег му је Бог поверио.

ПОЈАМ ХРИСТОС – ПОМАЗАНИК
У НОВОМ ЗАВЕТУ

Средишња тачка хришћанске вере, односно сведочења Цркве и проповеди Светих Апостола јесте учење да је Исус заиста Христос – Помазаник. Исус Христос је превасходно Помазаник, односно очекивани Месија (ср. Мк. 8,29), Којег помаза Бог Духом Светим и силом (Да. 10,38). Назив Христос је превод арамејске речи MESHICHA, настале од јеврејске MASHIACH, која је јелинизарана и гласи Μεσσίας – Месија,^[7] то јест Помазаник. Назив има есхатолошки значење. Име Христос, како сведочи свети Василије Велики, представља исповедање Свете Тројице: Открива Бога Који помазује, помазанога Сина, и Духа као Помазања.^[8] Ту истину је потврдио Господ наш Исус Христос када је рекао да се на Њему испунило старозаветно пророштво: Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница (Ис. 61,1). Он отворено и јавно сведочи за Себе да је Помазаник Божји (ср. Мт. 16,20; Лк. 24,26). Ту истину су посведочили и Свети Апостоли у својој проповеди (ср. Мт. 16,16; Мк. 8,29; Рм. 1,4; 2Кор. 4,5); за њих је Он Христос – Помазаник (Лк. 2,11). С потпуним правом Христови следбеници називају се хришћанима (Да. 1126), то јест помазаницима Његовим (2Кор. 1,21) и синовима Божјим по благодати. По православном учењу, „месијанска служба јесте и биће основна служба Спаситеља Исуса Христа, Цара и Судије, посланога на земљу од Бога. У Царству Христовом заједничаре сви народи“.^[9] Значи, тајна помазања, односно миропомазања је непосредно повезана са тајном спасења људског рода, и само је у том смислу треба и разумети и тумачити.

КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ

Када говоримо о наводном «поновном», односно «двоструком» крунисању Стефана Првовенчаног, тада треба имати у виду чињеницу да ту опште није реч о „поновном“ крунисању, него је ту првенствено реч о миропомазању, јер по православном учењу, постоји само једно и једино свето помазање. Питање непоновљивости помазања светим уљем, је изнад свега богословско питање које дубоко задире у саму срж православне вере, а што се види и у светоотачком учењу, по којем ван Цркве Христове нема Духа Светога, нема помазања светим уљемнити спасења – Salus extra Ecclesian non est.^[10]

По православној мисли, суштина устоличења једног краља или цара не састоји се у крунисању, то јест у стављању круне или венца на владареву главу, што је и Свети Сава учинио у манастиру Жичи приликом крунисања Стефана Првовенчаног, већ у помазању светим уљем, јер је то дар Божји – печат дара Духа Светога који се миропомазаном (владару, краљу или цару) даје у Цркви Христовој. Зато је Свети Сава помазавши миром брата Стефана, а потом венцем царства часну главу његову венчавши, прогласио за Богом самодржавног краља српског. Дакле, по православном поимању, иако је Стефан Првовенчани примајући краљевску круну (corona regni) од папе Хонорија III задобио већи степен независности – постала је самодржава, односно добила је међународно признање и углед, ипак морамо рећи да Стефан није могао да буде прави, стварни и истински краљ, то јест православни краљ и самодржац Србије, као и символ јединства свих српских и поморских земаља, а да пре тога није био помазан светим уљем од стране Православне Цркве. По православном учењу Римски папа није ни могао да Стефану дарује нешто што није имао, а то је: није могао да му дарује свето помазање,^[11] то јест благодат Светога Духа, јер по православном хришћанском учењу у Римској цркви – Латинској, не постоје Свете Тајне пошто су Латини отпали од Православне Цркве, погрешно уче о Духу Светоме и тако су изгубили благодат Духа Светога, и њихове назови „свете тајне“ немају благодатно дејство и ништавне су. Штавише, римокатолици су у средњевековној Србији називани полуверницима.^[12]

Пошто је Свети Сава добро знао да је Бог тај што помазује, а човек бива помазан, управо због тога је он и помазао Стефана Првовенчаног и као миропомазан краљ Стефан је могао да буде заштитник Цркве Христове, вере православне и динамично учествује у тајни Домостроја спасења. Теодосије вели да је „свети архиепископ“, односно Сава, „украсио свога љубљенога брата, благочестивог краља Стефана, багреницом и красним сјајем и сваким царским обележјем“. Свети Сава се овде показује у улози духовног вође који изводи Стефана Првовенчаног на право пут, а то је пут истине, пут православне вере, Православне Цркве и заштитник њене мисије. Православни владар и „држава којом он управља прихватају за виши смисао живота јединство са Богом, причасност богочовечанском животу, и православног човека као драгоценог сина Цркве и државе“.^[13]

Занимљиво да Стефан Немања у Хиландарској повељи свог сина Стефана, дакле наследника на трону, „поче учитити да напредује у сваком добру у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од века паству, говорећи му: чедо моје љубљено, напасај овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф“. У речима Стефана Немање је истакнут израз Нови Израиљ, што је доказ како он гледа на српски православни народ, и како треба да гледају његови наследници, то јест сви они који ће да управљају српским народом и у ком правцу да га воде; тај зацртани правац и пут воде од пролазног ка вечном, односно у вечно Царство Божје, уколико српски владари и православни народ буду у сагласју и живели светим и црквеним животом.

У Хиландарској повељи се помиње и следећа Немањина поука упућена Стефану Првовенчаном: „Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“. Једном речју, богољубље и човекољубље треба да красе српске краљеве, цареве и владаре. У оној мери у којој српски владари буду верни сарадници Христа Спаситеља, у тој мери ће и српски народ, као Нови Израиљ, бити веран свом владару. Новооснована српска држава је сва своја једра окренула ка изворном хришћанству, то јест Православљу и цариградској духовној сфери, а не ка Западу и латинској вери. Србија Немањића је показала своје „чврсто верско опредељење ка православном хришћанству и византијској култури“.^[14]

Можда је Свети Сава желео да покаже да је Стефан Првовенчани примио само једно и једино исправно миропомазање, које је било неопходно да би Стефан као Божји изабраник могао да буде заштитник вере православне, Цркве Христове и земље чију круну носи. Примање круне од стране Римског папе је био чин политичке природе, а не хришћанске и црквене природе, јер, примањем круне од папе, циљ и намера Стефана Првовенчаног није био да се одрекне вере православне и да се духовно веже за римску веру и да се на тај начин српски народ налази под духовном влашћу римског папе, него је желео да на вешт начин искористи историјске прилике у Србији и у околним земљама, и задобије краљевску титулу, и на тај начин реши проблеме које је имао са својим братом Вуканом, али да и другим суседним земљама, иначе непријатељски расположеним, даде до знања да су се прилике промениле и на Србију треба рачунати као на значајну земљу. Како су Срби гледали на своје место у историји и на природу владарске власти, веома су упечатљиве речи сачуване у Савином житију Светог Симеона, односно Стефана Немање: «У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, благослови и даде им власт над сваком твари, постави једне за цареве, друге кнезове, остале за господаре и свакоме даде да напаса стадо своје и да га чува од свакога зла које би наишло на њега. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, Угре краљевима и сваки народ раздели, закон даде и нарави уреди и господаре над њима по обичају и закону по обичају и закону постави својом премудрошћу. Тако и по његовој многој и неизмерној милости и човекољубљу дарова прадедовима и дедовима да владају овом српском земљом». Из предочених речи се може извући закључак да «целокупан поредак у свету, као унутар појединих народа, тако и међу народима који испуњавају васељену, почива на распореду божанског провиђења. Индивидуалност народа одељених божанском вољом, испољена у законима и наравима, исказује се и у постојању пастира и чувара, који нису једнакога ранга, једни су цареви, други краљеви, треhи велики жупани, али сви имају власт дату од Бога. Сваки народ је са својим предводницима, без обзира на њихове чинове и достојанства, у непосредном односу према Творцу, њима није потребно посредништво оних који претендују да су Христови намесници на земљи и да су на челу хришћанске васељене, извор сваке земаљске власти“.^[15] Поменућемо још и то да Стефан Немања у својој повељи, миропомазанога кир Алексија цара грчкога назива боговенчаним. Управо у том изразу се види колики значај придаје Стефан Немања миропомазању владара, царева и краљева, јер се ту мисли на крунисање од Бога као дар Божји. А то значи да њихов суверенитет потиче из милости Божје, и да су им њихове земље богодароване. У Законоправилу Светога Саве стоји: „Највећи Божји дарови међу људима, даровани од вишњег човекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. Из једног истог начела происходећи, украшавају људски живот; јер царевима ништа није тако поспешно као част свештеника, пошто се и за њих саме увек Богу моле. Јер ако они буду у свему непорочни и пред Богом имају смелост, а ови правилно и како треба почну да украшавају предате им градове, и оно што је под њима, постаће неко добро сагласје, дарујући све што је добро људском животу. А ово ће бити, верујмо, ако се сачува надзирање свештених правила која, праведно хваљени и слављени очевици Божје Речи, апостоли – предаше, а свети оци очуваше и исповедаше“.^[16] Из предочених речи се јасно види да су владари на послушању Божјем – они, библијски речено, „напасају стадо своје“, што значи да повереним им људима Божјим, својим поданицима обезбеђују живот, храну телесну и храну духовну – свест о заједничком задатку и циљу у историји, „чувајући га од свакога зла које је наишло на њега“.^[17]

Свети Сава као поглавар аутокефалне Правослане Цркве у српским земљама, био је одан правоверју, односно, вери православној као јединој истинитој, налазио се у духовном јединству са Православном Источном Црквом, и због тога је у манастиру Жичи миропомазао Стефана за краља Србије, и на тај начин свима дао до знања да је «рука Господња» узнела Стефана Првовенчаног на престо отачества, и да Стефан треба да буде заштитник вере православне, Православне Цркве и суверене српске државе у чијем средишту се налазио Богочовек Исус Христос искупитељ и Спаситељ света. На тај начин Стефан Првовенчани је верно чувао аманет који му је оставио његов отац Стефан (Симеон) Немања.^[18] Једном речју, од краља Стефана се очекивало да буде Христов подражатељ, због чега је Стефанова мисија имала сотириолошки и есхатолошки карактер. Димитрије Богдановић карактеристично вели да „све благодатне моћи добијене одозго и згуснуте у симболу светог мира, има да ’точи’ своме народу ради његовог спасења од зла и смрти“.^[19] Неће бити на одмет ако се подсетимо да „политичка схватања Немањића имају хришћанску религиозно-моралну основу и садрже узвишени политички идеал, који је уоквирен новозаветним учењем о спасењу, и то не само личном, већ и спасењу читавог народа као духовне заједнице. Управо кроз тај идеал, као кључ, се могу најбоље и најистинитије разумевати политичка схватања и политичка деловања у Србији Немањића, између осталих и питање извора и порекла државне власти.“^[20] То је био један од разлога што су Стефан Немања и Свети Сава, а затим и њихови наследници гледали на Србе као на нови народ, то јест Нови Израиљ. Реч је о изабраном народу (ср. 1Птр. 2,9) као народу приведеном Господу Исусу Христу. Још једна ствар од пресудног значаја јесте чињеница да је архиепископ Сава миропомазањем краља Стефана бринуо о будућности Српске Православне Цркве и српског православног народа, и на тај начин је одредио пут српског народа, а то је пут, правац и путоказ духовног јединства као новог народа који корача крупним корацима ка Царству Божјем. У начину односа српског народа ка Богу види се његов животни циљ и смисао живота. Примање мирпомазања од Светога Саве је, с једне стране, повећало углед Стефану Првовенчаном не само у Србији, него и шире гледано, а са друге, допринело је спречавању папског утицаја у Србији и уплитања у унутарње политичке и духовне ствари Србије у којој постоји аутокефална Црква, док је краљ самодржац српски, а Србија се показала као самостална држава. Миропомазањем Стефана Првовенчаног у манастиру Жичи од стране архиепископа Српске Православне Цркве доказ је да је већ у то време „у Србији постојало схватање о сувереној власти, са посебним нагласком на двојном аспекту: хијерархијском и харизматском, којим се обезбеђују у исто време легитимитет и континуитет краљевске власти“.^[21] Од стране истраживача поменуте теме је сасвим исправно примећено да је „идеологија највише политике и црквене власти, утемељена на ’симфоничној диархији’, Српске Цркве и државе, проистиче из филозофије која је коначно уобличена трудом првог српског Ахиепископа“.^[22]

Управо због тога овде истичемо да је Савино миропомазање Стефана Првовенчаног имало дубоког богословског смисла, духовне димензије и носило је дубоку хришћанску поруку, јер светост је требала да постане димензија како владарске династије, а нарочито владара као сувереног поглавара новог народа, тако и народа Божјега – Новог Израиља.

Доментијан је оставио забележено да је приликом крунисања и миропомазања Стефана на Жичком сабору 1221. године, архиепископ српски Сава Немањић том приликом изричито захтевао од краља Стефана Првовенчаног и свих присутних да три пута узастопно прочитају Никејско-Цариградски символ вере, без јеретичког додатка Filoque који су увели римокатолици.^[23] Управо у том миропомазању види се колика је Савина и Стефанова била оданост с једне стране православној вери, а са друге указивање да српским народом треба да влада господар из српскога рода кога Бог постави за владара који ће српски народ узводити ка Богу и Царству Божјем. Зато се српски православни владари потписују на владарским документима као „раби Христа Бога“ – људи смртни који владају искључиво „по милости Божјој“.^[24]

Заиста је миропомазање Сефана Првовенчаног од стране Светога Саве – првог архиепископа српског, утиснуло дубок печат у свест свих потоњих поколења српског народа, који је све „своје снаге требао да усмери ка вечним вредностима горњег света“.^[25] Ваља подсетити да „дело Светог Саве с разлогом се сматра делом апостола културе и хришћанства српског православља у најширем смислу“.^[26]

Проучавајући историју српског народа и Српске Православне Цркве у доба Немањића, недвосмислено можемо извући закључак да се улога српског владара и његовог односа ка православној вери, односно његове тесне сарадње са Црквом, уклапа у византијску теорију црквеног и политичког поретка.^[27] Реч је о монархијском поимању историје, то јест царства земаљског као иконе Царства небеског и земаљског цара као иконе Небеског Цара, Христа Богочовека – Цара над царевима.^[28] Дакле, у Србији Немањића, чијем су обликовању српске средњевековне цивилизације пресудни били византијски обрасци,^[29] без сумње је створена синтеза хришћанске државности и хришћанске црквености. Историја је показала да су „Немањићи направили неку врсту синтезе: култа кнеза и култ архиепископа, Симеона и Саве, оца и сина, светог „пара“ идеалне симфоније двеју власти, солидарне и присно везане и у овоземаљском и у оноземаљском животу; чврст и јасан програм, саздан да дуго траје“.^[30]

Сумирајући све, у поговору може се са сигурношћу и с потпуним правом тврдити да је Свети Сава заиста миропомазао краља и севастократора Светефана из разлога који је нераскидиво повезан са хришћанском православном вером, и да у Србији Немањића није постојала идеологија источног папизма,^[31] него је постојало једногласје Православне Цркве и државе, што се јасно види у Законоправилу Светога Саве. Важно је истаћи чињеницу да је у Србији Немањића била искључена свака превласт световне власти над духовном, и обратно: духовне над световном.

Наша истраживања су нас уверила да је миропомазање Стефана Првовенчаног од стране Светога Саве од изузетног значаја и за наше време и за земљу у којој живимо, јер оно може да послужи као узор јединству и сагласју српске државе и Православне Цркве, а „јединство или сагласје између Цркве и државе биће онда када држава призна непобитну и вишу вредност Цркве, када буде сматрала за зло и када се буде руководила истим погледом на свет као и Црква“.^[32]

Епископ Јован Пурић

Гласник, бр.9, септембар 2017, стр.369 - 375

Извор: Српска Православна Црква

 

---

^[1] Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића – дипломатичка студија, Београд, 1997, 61-62.

^[2] Епископ Јован (Пурић), Владарство и монаштво Стефана Немање – теолошки аспекти симфоније државе и Цркве у Немањиној „Хиландарској повељи“, у: Богочовек Христос – Алфа и Омега, Београд 2017, 329.

^[3] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, прев. З. П., Шипово 1996, 14.

^[4] Ср. Darko B. Jelić – Radomir B. Bujić, Sveta Tajna jeleosvećenja. Sakrament bolesničkog pomazanja, у:  Црква у свијету, 50(2015)  бр. 1, стр.  101-102.

^[5] Борислав Д. Гроздић, Схватање о извору и пореклу државне власти – прилог изучавању политичке философије Немањића, у: Српска политичка мисао 1(2016) 311-312.

^[6] Мирко Ђ. Томасовић,  Тумачење Другог псалма, стр. 24-25.

^[7] Ср. Γεωργίου Γαλίτη, Ερµηνευτικά της Καινής Διαθἠκης, Θεσσαλονίκη 1982, 234.

^[8] Мирко Ђ. Томасовић,  Тумачење Другог псалма, стр. 22 и 23.

^[9] Мирко Ђ. Томасовић,  Тумачење Друго псалма, стр. 8.

^[10] Кипријан Картагински, Epist. 73, 21; PL 3, 1169.

^[11] Не треба заборавити чињеницу да је у детињству Стефан Немања примио латинско крштење у Рибници, међутим касније у одраслим година Стефан  је у цркви Светих Апостола Петра и Павла крштен у православној вери, односно у Православној Цркви.

^[12] Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 33.

^[13] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја м]]>7037Thu, 12 Oct 2017 18:24:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D0%B6%D0%B5%D1%99%D0%BA%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%BF%D0%B8-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%BF%D0%B8-%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-r7036/

Извор: Радио Беседа

]]>7036Thu, 12 Oct 2017 17:36:18 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D1%83%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%82%D0%B0-r7035/

 

]]>7035Thu, 12 Oct 2017 10:02:12 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D1%88%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%BB%D0%B3%D0%B1%D1%82-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%E2%80%93-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D1%86-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D0%B5-r7034/ Проследимо нашим надлежним епископима Српске Цркве ове текстове и затражимо од њих да, по угледу на грчке владике – иступе у јавност сведочећи истину о мушкарцу и жени, о полности као и о богоборности џендер идеологије и лажних женских права – тзв. „родне равноправности“.

 

Драгом Богу хвала за овако храбре и верне Богу грчке владике као и светогорске монахе.

 

Наши епископи Српске Цркве, на челу са Патријархом Српске Цркве, морају неодложно реаговати на актуелни продор родне идеологије у Србији који нам се намеће :

 

• кроз школски систем – још увек у акредитованим семинарима од стране Министарства стоје семинари наметања родне идеологије, попут немилих „секс пакета“ који су нам наметани прошлог пролећа. Пример таквог семинара родних идеолога (или боље рећи „идеолошкиња“) можете видети на званичном сајту органа Министарства Просвете задуженог за акредитације програма за стручно усавршавање наставника (линк ОВДЕ). Такође је актуелан нови напад родних идеолога на домаће предшколске установе кроз „нове“ пројекте обука за васпитаче на ову тему.

 

• кроз последњи предлог Закона о такозваној „родној равноправности“ где нам министарка Зорана Михајловић, главна џендер идеолошКИЊА у Влади Србије намеће да морамо скрнавити српски језик измишљајући некакве женске родове именица попут „боркиња, говоркиња, војникиња“ да бисмо тако дошли наводно до уважавања „женских права“ итд, а такође и наметати да се термини „сексуална оријентација“ и „родна равноправност“ могу противуставно убацити у законе, као и да у овом друштву наводно треба извршити „деконструкцију родних стереотипа“ – за неупућене то значи натерати целу традиционалну Србију, мушкарце и жене, да сматрају како је нормално и пожељно да њихови синови и ћерке по полу буду рођени као једно, а да касније могу да „изаберу“ да буду нешто сасвим друго или треће…

 

• кроз наштелована истраживања разних организација жена махом тзв. „лезбејске оријентације“ (попут Аутономног женског центра и Инцест траума центра) у којима родне активисткиње настоје да протуре родну идеологију српском традиционалном друштву преко приче о „насиљу над женама и децом“ (линк ОВДЕ). То је карта на коју оне играју, јер знају да на други начин неће моћи да добију шири друштвени консензус. Интересантно је да се скоро искључиво жене лезбејке баве истраживањем насиља над хетеросексуалним женама од стране хетеросексуалних мушкараца. Откуда им толико интересовање за групацију којој оне не припадају? Одговор знамо – јер је то карта у вези са којом постоји друштвени консензус ( да је неопходно смањити насиље над женама и децом и да није у реду насиље над било киме) , те да искористивши непажњу недовољно упућених људи , прогурају и своју џендеристичку ЛГБТ агенду.

 

Госпођи родној-министарки Зорани Михајловић, која све ове лобистичке организације подржава (линк ОВДЕ), иницира овакве програме и законе и омогућава их са највиших позиција власти наши епископи треба , у име православних породичних људи и још важније у Христово Име, да кажу да виде шта она ради, да знају да родна равноправност нема везе са мушкарцима и женама већ са некаквим измишљеним „родовима“ (којих има још мало па к`о слова наше азбуке, тренутно њихова скупина родова гласи LGBTTIQQ2S , линк ОВДЕ) и да на сваком месту и у свакој прилици својој пастви сведоче Божију истину о стварању човека и људској полности.

 

Редакција Православни Родитељ

 

Јеладска Црква наставља да се супротставља пропаганди хомосексуализма у школама

 

 

Јеладска Православна Црква наставља да протестује против одржавања тематске недеље „Тело и идентитет“ у грчким школама, у оквиру које наставници треба да уче ђаке старијих разреда о толерантности ка хомосексуализму и транссексуализму, преноси грчки портал Агионорос.

Тематска недеља, која је изазвала буран спор међу педагозима, разматрана је на заседању Сталног Светог Синода Јеладске Цркве. Црквени великодостојници су одлучили да се у све епархије пошаље текст грчког министра образовања Костаса Гавроглуа, у коме он објашњава своју позицију, како би тај документ био размотрен и усаглашен општецрквени став по том питању.

Министар образовања је у свом недавном излагању долио уље на ватру и продубио јаз у овом конфликту, изјавивши да ће: „Семинари родног идентитета бити обавезни за све грчке ђаке и да њихови родитељи неће имати право да их не пусте на те часове.“

„Недеља толерантности“ изазвала је протесте грчког свештенства и друштва. Многи родитељи су потписали изјаву о неучествовању њихове деце у недељи „Тела и идентитета“. Наставнике позивају да не уче децу ономе што „противречи православној вери и јеванђељским начелима“.

У отвореном писму министру образовања, митрополит Пирејски Серафим позвао је да се сместа предупреди „надолазеће недело“:

„Јавно испољавање и пропаганда хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође ће код деце, коју васпитавају хомосексуалци, изазвати психопатолошке поремећаје.“

 

Извор: Православие.ру

 

Грчки јерарси позвали на бојкот школског предмета „Искорењивање хомофобије“

 

Јерарси Јеладске православне цркве позвали су учитеље и родитеље да бојкотују и протестују против новог школског програма, који има за циљ „искорењивање полних предрасуда“, преноси агенција Agionoros.

Митрополит Идри Јефрем је истакао да се Православна Црква не слаже са директивом министарства образовања и да се противи увођењу предмета „Искорењивање хомофобије и трансфобије“ у грчке школе.

По речима владике, родитељи треба да изразе своје неслагање по том питању и да не пуштају своју децу на часове из тог „предмета“.

Митрополит Глифадски Павле објаснио је да увођење „часова содомије“ у грчке школе нипошто није случајност и подсетио на пређашњу изјаву заменика министра образовања Грчке на геј паради у Солуну, када је он рекао: „Ђаци морају да знају, да је разноврсност сексуалних оријентација благо и не смеју тога да се стиде.“

Владика тврди да се у школском програму, које предлаже министарство образовања, поред разговора о хомосексуализму, налазе и теме „фалусних симбола“, а деци се препоручује да у школске свеске записују ружне речи које су им биле упућене. Министарство образовања још саветује и да се деци приказују филмови, који одговарају побројаним темама.

Митрополит Павле такође позива учитеље и родитеље да одбаце тај предмет и протестују против њега.

Митрополит Пирејски Серафим се обратио својој пастви преко посланице, која ће бити прочитана у свим храмовима Пирејске митрополије у недељу, 29. јануара 2017. године.

У својој посланици владика, познат као ревносни традиционалиста, позива родитеље ученика да јавно изразе свој протест и да школама предају писмене изјаве да њихова деца неће посећивати часове у оквиру тематске недеље „Деконструкција родних стереотипа“. Поменути часови треба да буду одржани у свим средњим школама широм Грчке у складу са меморандумом министарства образовања.

Агенција Ромфеја преноси и део посланице митрополита Серафима у којој стоји: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква. Он покушава да заведе човека, чији је једини циљ постојања да потчини своју плот духу, да се продухови и Божијом благодати обожи, уместо да подчини свој дух плоти. То је свргавање плана Тројединог Бога, намењеног човеку. Сатана жели да човек постане роб плоти, ужитка, греха, да од духовног постане материјално створење, попут немуште животиње.“

Митрополит Серафим у својој посланици истиче да: „Православна Црква уважава приватни живот сваког човека, као и његову одговорност за слободу избора.“ По његовим речима, Црква нема никакву намеру да се меша у ту слободу. Истовремено, Црква не може да не реагује на активности које „Злочиначки подривају онтологију и физиологију човека и распирују његове најниже пориве, пропагирају хомосексуализам, педофилију и содомију, те чудовишне, неопростиве злочине против вечнога Бога и људске личности, које су у потпуности једнаке гресима Содоме и Гоморе.“

Митрополит подсећа да Библија, изражавајући вољу Божију, вољу Творца човека: „Осуђује хомосексуализам као страст и срамоту, који су били кажњени огњем и сумпором у Содоми и Гомори. За све свете оце, хомосексуализам је одвартни и прљави грех, презрење Бога Творца.“

„Јавно испољавање хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође, деца коју васпитавају хомосексуалци пате од психопатолошких поремећаја“ – истакао је митрополит Серафим у својој посланици.

 

Извор: Православие.ру

 

 

Митрополит пирејски Серафим: Хомосексуализам је смртни грех

У свом интервју за канал «Мега» митрополит Серафим је запретио одлучивањем од Цркве оним посланицима грчког Парламента који су гласали за усвајање амандмана на закон о породици који дозвољава регистрацију хомосексуалних бракова.

«Држава не може да уводи нове законодавне норме, које се тичу друштвеног живота, а да не пита Цркву за мишљење,» – истакао је митрополит Пирејски. Такође је додао да има право да одлучи од Цркве оне парламентарце који буду гласали за нови закон.

Владика Серафим је уверен да «не може бити никаквих психолошки здравих веза у хомосексуалном браку». Такође је подсетио на то да је «хомосексуализам смртни грех».

«Ми не живимо у обичној европској земљи. Нашим Уставом, који за епиграф има славословље Свете Тројице, предвиђена је сарадња између Цркве и државе – и то није идеологија, то је стварност,» – изјавио је митрополит.

На примедбу новинара да на Западу постоји и друго мишљење «просећених» јерарха, између осталог, Римског папе, митрополит је оштро констатовао да «не треба мешати Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву са свештеницима који су скренули с пута и да папа није канонски јерарх Православне Цркве, већ јересијарх, који дискредитује јеванђељску Благовест,» – преноси Romfea.

С грчког превео Константин Норкин

Са руског Марина Тодић

Извор: „Православије.ру“, Борба за Веру

 

Кинот Атоса протестује против грчког предлога закона о «промени пола»

 

Света Гора, 9. октобра 2017. године

 

Свештени Кинот Свете Горе у име свих 20 светогорских манастира званично се обратио, 5. октобра 2017. године, посланицима парламента и члановима владе Грчке позивом да не допусте усвајање предлога закона о «родном идентитету» и слободи промене пола, који се налази на разматрању у грчкој скупштини, преноси портал «Руски Атон».

Као што је познато, левичарска грчка влада Алексиса Ципраса предложила је парламенту да усвоји предлог закона, који званично озакоњује слободну промену пола. Између осталог у пројекту се родни идентитет дефинише као «езотерички начин људског поимања сопственог пола, независно од пола уписаног на рођењу на основу биолошких карактеристика, укључујући ту и лично схватање свога тела, а такође и социјално и спољашње испољавање пола, које одговара слободној вољи сваког човека.» Грчки посланици, који улазе у састав владајуће већине, као и представници низа опозиционих посланичких клубова, подржали су предлог закона у првом читању. Чак је и усвојен амандман по коме се малолетницима старости од 15 година дозвољава да се подвргну операцији промене пола. Уколико овај предлог закона буде коначно изгласан у парламенту, то ће значити да сваки грађанин Грчке, почевши од 15 година старости, може слободно променити свој пол, за шта је потребна само писмена изјава.

Представници Свештеног Кинота Атоса су изјавили да је поменути предлог закона чин богоборства и изазов Самоме Творцу и Његовим божанским законима. Цитирајући речи из Светог Писма: «И створи Бог човека по обличју Свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их» (Постање 1:27), чланови Свештеног Кинота Атоса су позвали министра правде Ставроса Контониса, министра образовања Константиноса Гавроглуа и све посланике грчког парламента да не допусте такво богохуљење «у нашој православној отаџбини, које законски и нескривено доводи у шитање Божански закон».

«Молимо све посланике и чланове владе да учине све што је у њиховој моћи да овај закон не буде усвојен», – пише у саопштењу Свештеног Кинота Свете Горе.

 

Поред тога, Светогорци су критиковали нове уџбенике које је одобрило министарство образовања, у којима се хришћанство изједначава са осталим религијама и учењима. По мишљењу Светогораца, то помућује национални идентитет грчке деце и намеће им «агностицизам и безбожје». У Киноту истичу да је, за разлику од грчких малишана, деци из редова мањина (муслимани и остали) омогућено да и даље добијају конфесионално оријентисано образовање.

Упозоравајући чланове владе и посланике на катастрофалне последице које ће изазвати поменуте новине, Свештени Кинот завршава своје обраћање речима Преподобног Пајсија Светогорца: «Ако се ми не суптротставимо, онда ће се из гробова дићи наши преци.»

Пре неколико недеља, у знак протеста против политике садашње грчке владе, на сабору у административном центру Свете Горе, представници већине атонских манастира изразили су противљење посети Алексиса Ципраса Светој Гори, која је била планирана за 28. септембар 2017. године. А у манастиру Дохијар, на пристаништу су чак истакли црне заставе са натписом «Антихристи, напоље са Свете Горе». На крају је грчка влада објавила да је посета Атосу одложена јер грчки премијер има превише планираних обавеза.

Поред Светогораца, против антиправославне политике Алексиса Ципраса, иступили су и јерарси Јеладске Православне Цркве. Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II (Лијапис) жестоко је критиковао предлог закона грчке владе. А митрополит Етолијски и Акарнанијски Козма (Папахристос) је у свом отвореном писму посланицима грчког парламента, по поводу предлога закона о «родном идентитету», написао: «Ви намећете закон, који негира Саздатеља Тројединога Бога и хулите на Њега. Нови закон је неприродан, он удара на психосоматски идентитет човека, подстиче разврат и има за циљ да онемогући човека да иде путем освећења и обожења.»

И. Захаридис из Грчке, специјално за портал «Руски Атон»

С руског Александар Ђокић

Извор: Православие.ру

 

 

Митрополит Фиотидски Николај: Закон „О слободној промени пола“ је безумље

Атина, 6. октобар 2017. г.

Као што је саопштено раније, друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији.

 

О закону који су усвојили грчки посланици у својој проповеди је говорио и Фиотидски митрополит Николај, преноси портал Agionoros.ru.

„Да ли сте видели до које мере су пали грчки православни посланици? На срећу, још увек нису сви. Они су изговорили хулу против људског тела. Изгласали су закон по којем сваки човек напунивши петнаест година може да поднесе писани захтев и да промени пол. То је безумље за сваког разумног човека и сатанска ствар с тачке гледишта закона Божијег. Али неки људи желе да нашу државу претворе у државу греха.

Први председник наше земље Јован Каподистрија је заједно с посланицима увео грчки устав који се базира на уважавању и поштовању Бога. И данас наш главни закон почиње речима „У име Свете Тројице“ и садржи одредбе у којима се говори о поштовању према људској личности. Ово нам даје основе да захтевамо поштовање устава и да громогласно протестујемо.

Данас нам неки кажу да Бог није створио мушкарца и жену излуђујући самим тим нашу децу. Сваки мушкарац лако може да постане жена, а жена мушкарац. Да ли знате зашто то чине? Желе да по сваку цену издејствују да хомосексуалци могу да усвајају децу.

Молим политичаре који су гласали за закон да престану да долазе у цркву и да нас варају како би добили гласове на изборима. Шта ће нам они?“

Са руског Марина Тодић

Извор: Православире.ру

 

Грци негодују због новог закона „О слободној промени пола“

 

Атина, 2. октобар 2017. г.

Друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци изразили су негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији.

 

У складу са новим законом за замену пола ће бити довољно подношење писаног захтева, преноси Agionoros.ru.

У отвореном обраћању посланицима грчке скупштине Етолски митрополит Козма је с недоговањем констатовао: „Залажете се за нацрт закона који негира Тријединог Саздатеља Бога и представља хулу против Њега. Нови закон је противприродан, он задире у човеков психосоматски идентитет, подстиче разврат и има за задатак да омете човека на његовом путу ка освећењу и обожењу.

Преврћу се у гробу кости наших светаца и јунака! Плачу велики ослободилац Грчке равноапостолни Козма Етолски и наши други свеци.

Очекујемо да подигнете свој глас против овог нацрта закона. Народ тражи људе на које ће се угледати, грчке вође који ће спасити домовину и народ.“

У корист скандалозног нацрта закона изјаснила се већина грчких парламентарних партија. Против су у пуном саставу гласали само посланици Комунистичке партије и покрета „Златна зора“.

Посланик фракције „Независни Грци“ Костас Катсикис се за разлику од колега из фракције категорично изјаснио против предложеног закона. Истакао је да „нови закон представља опасност по аватон Свете Горе – давнашњу забрану да жене посећују Атон“. Такође, посланик је захтевао да се лицима која су променила пол забрани да усвајају децу.

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру

 

 

Митрополит Серафим Пирејски: Усвајањем “Закона против расизма” држава преварила Цркву

 

Ми смо потонули тако дубоко да је данас потврђивање

 очигледног прва дужност интелигентног човека.

Џорџ Орвел

Исти процеси одвијају се у земљама које су се придружиле или чекају придруживање Европској унији: „Закон против дискриминације“ већ је усвојен у Грузији, а сада и „Закон против расизма“ пролази у Грчкој. Њихови садржаји су практично идентични. Црква се противи овим законима, али тешко да ће то нешто променити.
Митрополит Серафим Пирејски из Грчке православне цркве изразио је своју огорченост према грчкој влади, састављеној од представника партија „Пасок“ и „Нова демократија“, које су превариле Свети Синод Грчке цркве, прикривајући од јерархије додатак оригиналном тексту који предвиђа кажњавање оних који вређају људе хомосексуалне оријентације, извештава Атина Трибјун.

Штавише, министар правде цинично је лагао на трећој летњој седници Парламента, рекавши да је Црква наводно пристала на легализацију хомосексуалности и износећи законску одбрану тих права од стране посланика.

„Усвајање овог такозваног „Закона против расизма“ драстично трансформише нашу правну културу и мења вредности идеала наше отаџбине“, каже се у митрополитовом тексту објављеном у грчким медијима. „По први пут у модерној историји Грчке, усваја се закон који забрањује слободу изражавања и представља законску одговорност за „критички говор“, који представља једну од основних компоненти пастирске праксе… Истовремено, уводи се правна и законска заштита хомосексуалности, перверзности људске природе и физиологије.“

„Усвојени закон контрадикторан је многим клаузама грчког Устава…“

„У фашистичком маниру забрањује се слобода изражавања и прави искорак ка ограничавању и одузимању слободе мишљења.“

Према митрополитовом мишљењу, усвајањем овог неуставног закона, „стратешки циљ ‘Новог светског поретка’ постигнут је: људи остају без моралног идентитета или заштите од многоструких зала, и уз корупцију и разврат постају безоблична маса којом је лако манипулисати, контролисана од стране лукавих и злих завереника финансијско-тржишне глобалне диктатуре. Оно што је описано у класику „1984“, Џорџа Орвела (1903-1950), сада се обистињује: онај ко контролише људски језик, контролише и мишљење. Измишљени су нови термини: „исламофобија“, „хомофобија“ и тако даље. Усмерени су према посебном типу људи: онима који воле историју, културу и традицију свога народа, тј. према европским хришћанима“.

Митрополит сматра да ће, након усвајања овог закона, Грчка црква бити у обавези да укине Одбор за јереси Светог Синода, јер назвати неког јеретиком може имати за последицу прогоне због „подстицања верске мржње“.

Извор: pravoslavie.ru, Борба за веру

http://www.pravoslavniroditelj.org/pravoslavni-episkopi-stite-porodice-od-lgbt-ideologije-pozivamo-i-nase-vladike-da-istupe/

]]>7034Thu, 12 Oct 2017 09:00:19 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%B0-%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%99%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-r7033/

 

 

]]>7033Wed, 11 Oct 2017 20:25:43 +0000