Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Св. муч. Ерминигелд царевић

 Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.

Преп. муч. Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем

 Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!“ И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне, као и његових ученика, почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.

Он је у тој мери био у власти демона да више није ни постојао. „Како ти је име“, пита Господ. „Легион“, одговара овај човек, или још тачније, демони одговарају уместо њега. Сваки пут када одступи од Бога, човек губи самог себе, своју личност. Тада кроз његов живот свако делује ђаво, примећивао то човек или не примећивао.

О овоме бесомучноме је речено да је он био претња на путу свима који су пролазили поред, исто као што би претњу представљали разбојници, који су управо зато разбојници, јер су опседнути ђаволом. Тамо где нема Божијег присуства, ови демони и ови људи се понашају изузетно дрско: понижавају оне који су у њиховој близини, будући да су и сами понижени демонском силом која је овладала њима. А тамо где је присуство Христово, они дрхте од страха, понизно моле, као преступници пред судом, да би некако умањили своју казну.

Господ нам данас показује да зависност човека, народа, људског рода од демонске власти може бити ограничена.

Обратимо пажњу да ова бића бивају не само тако чудовишно силна, већ и крајње слободољубива. Потпуно им је недопустиво ма какво ограничавање слободе. Они раскидају челичне ланце којима их везују, било какве окове, јер желе да живе слободно. Читава култура и духовност нашег времена је управљена на то да васпита човека као апсолутно слободног, независним од ма каквих ограничења, да нико и ништа не управља њиме. Уствари, да би се човек у потпуности налазио у власти демонској.

Слобода коју су прокламовали 1917 године и слобода коју данас прокламују, слобода од свега, означава управо ту појаву, када је човек већ спреман да као ланце, раскине сваку препреку само да би достигао ову слободу. Не постоје никакве заповести, моралност, никакве границе, никаква власт. И такав човек бежи у свом безумљу, прогоњен демонима, у пустињу.

Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?, питају демони, који пред собом виде Бога. „Шта има заједничко између тебе и нас?“ Заиста, шта је заједничко између светлости и таме, шта је заједничко између Христа и Велиара? Ничега заједничког нема. Између демона и Бога нема ничег заједничког. А између човека и Бога увек постоји нешто заједничко. Ма у каквом стању да се налази човек, постоји нешто заједничко између њега и Бога, и Бог чува таквог човека, не остављајући га до краја, без обзира што је овај отпао под власт демона.

Ничега заједничког нема између свиња и Бога. Оне су просто створења која ждеру и пију. Семони желе да људи постану попут свиња, а тада се могу уселити у њих и погубити их. Демони желе да људи постану као крдо свиња, каквим желе да данас учине сав наш народ, да би се у то крдо уселили демони и оно се бацио са литице у воду и потонуло. Демони желе да погубе сав људски род.

Ми видимо колика је у њима сила и колика мржња према човеку. Смисао њиховог постојања је да униште и разоре. Није им успело да униште овога човека? Нека онда бар униште свиње – оно што припада човеку. Можда су тиме и желели да дигну човека против Бога? И показало се да им је успело. Читав онај крај устаје на Бога због тога што су претрпели материјалну штету.

Данас треба да увидимо не само силу Божију, већ и то колико је велика љубав Господња. За један трен, ђаво би погубио сваког од нас. И заиста, чини се да има права на власт над људима због њихових грехова, али љубав Божија поставља границе тој мржњи према човеку. Љубав Божјa не оставља човека без обзира на све.

Увек имајмо ово на уму, не само формално, већ реално, док гледамо шта се данас догађа са нашом земљом. Оно што је заиста у њој застрашујуће, нису спољашње несреће, није глад, сиромаштво већ бесомучни људи. Људи желе да се претворе у скотове, и да тако потпуно потпадну под власт демона. Али љубав Божја ипак све превазилази – сва је власт у Бога. Сатана ништа, ни у једној ситуацији, не може да учини уколико му Господ не допусти. Ако се човек свим срцем обрати ка Господу, уколико се читав народ обрати ка Њему, одмах ће се догодити промена, исто као што се догодила са овим бесомучним човеком.

Ми видимо да човек, обучен, разуман, како је речено, седи крај Христових ногу. Човек разуман, који влада собом, који постаје оно што он заиста јесте. Данас свет не говори ни о чему другом осим како да човек постане оно што јесте – то јест слободан, ни од чега зависан. А у ствари човек може заиста постати оно што јесте само уколико је Божји човек. А уколико се одрекне Бога, видимо какву слободу достиже и у којој мери губи себе.

Сваки човек је у неком степену исгубио самога себе, али на крају крајева, овде не може бити неке средине: или ће човек постати Божји или ће остати са ђаволом у векове векова.

Видимо да читав народ овога краја, након што су се свињари видевши шта се догодило, разбежали и рекли им о свему, излази у сусрет Христу, обузет страхом, и моли Га да оде из ових крајева. Чега се боје? Као прво заплашени су, јер су изгубили оно што су поседовали, све своје материјално богатство. Али, поред овога, обузети су и другим, такође схватљивим страхом. Они су ипак људи који нису у потпуности у власти демона и у њима се јавља онај страх који се накада јавио и код Симона Петра. Када је Господ учинио чудо са ловом рибе, Петар је пао крај Христових ногу и рекао: „Иди од мене, Господе, ја сам човек грешан“. Не, они још увек не исповедају себе као грешнике, ипак је ово незнабожачки крај, али Господ, идући по земљи, дотиче се и овога мрака.

Шта се дешава са исцељеним? Никада више, ни за тренутак, не жели да се растане од Господа. Жели да буде заједно са његовим ученицима и да иде тамо куда иде Господ. Али Господ му одговара да Га неће узети са собом, да би се он вратио у ту исту Гадаринску земљу у којој је раније боравио и проповедао о ономе што му је Христос учинио. Њему је страшно и да помисли да мора да се поново нађе међу тим свинољубивим људима који одбацују Христа, моле Га да иде из њихових крајева. Али га Господ ипак шаље тамо, да би проповедао колико је Господ милоситив и колико велика чуда може учинити тамо где се чини да је све потпуно безнадежно.

Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено.

Пример овог исцељеног бесомучника говори да ми морамо бити спремни, уколико нам је Господ подарио да познамо Његову благодат, Његов истински Живот, да жртвујући сопствену утеху, дар благодати непрестаног пребивања са Господом, пођемо у ону земљу која је попут ада, ради тога да би смо привели Богу друге људе. И морамо, имајући на уму овај догађај, који је показан у Јеванђељу, схватити да је Господу сасвим могуће да измени ситуацију тамо где се чини да више нема наде на исцељење. Ма какве да су препреке на нашем путу, Господ говори да Он све држи под Својом влашћу. Шаље овог човека у земљу која тек што Га је истерала, не би ли их просветио светлошћу истине, да би, када за то дође време и њима даровао спасење.

Чудо данашњег Јеванђеља, оно што Господ може да учини са сваким човеком и са читавим човечанством, у пуноћи се открива у Тајни Христовог Крста и Његовог Васкрсења. И сваки од нас је призван да испуни вољу Божју у односу на себе и да узме удела у вољи Божјој која жели да се сви људи спасу.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-isceljenje-besomucnog/

Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је казао да је Јеванђеље од Господа Исуса Христа Сина Божијег, а не од човјека, те да је Јеванђеље блага вијест, нова вијест, истинита вијест и радосна вијест. Он је такође рекао да је прочитана прича о Гадаринском мученику, човјеку који је био посједнут демонима, страшна прича о ономе ко је изгубио благодат Божију, о ономе у кога су ушли демони, који је био опасан за човјека, за себе и за човјечанство.

-Ми заборављамо ту причу, сматрамо је доста олако, чак о тим појавама мало говоримо. Сам Господ наш каже да сав свијет у злу лежи. Поднебесне силе демонске војују против човјека, против његовог физичког и психичког здравља, против човјечанске и божанске логике и стварају кратере зла, међу људима, народима и државама, чега смо и ми свјесни – казао је о. Данило и додао да  Свети Василије Острошки у острошкој светињи окупља људе да би се очистили од сваког зла, сваке нечистоте и сваке силе демонске која куша човјека или проба да овлада њиме, а некима и овлада.

Он је казао да прочитана јеванђељска прича говори да нема другог пута осим Христовог пута.

– Оног момента када напуштамо Јеванђеље тиме дозвољавамо да више не владамо собом и да силе овога свијета помуте путеве наше и да постајемо слични овом становнику земље Гадаринске. Зато нам је Господ дао велике светитеље из нашег народа, светитеље чија свјетлост нема краја, чије сунце никад не залази и чија енергија обасјава сваку таму и води нас на свјетлост дана. То је наш пут, браћо и сестре, и заиста снага и енергија светитеља Божијих показује нам како треба да живимо, куда да идемо и која је наша димензија живота – казао је о. Данило и нагласио да се стално морамо враћати на пут светости оних чија се свјетлост осјећа и чију свјетлост ми доживљавамо као божанску енергију и као правац живота.

Посебну радост богослужењу донијело је присуство великог броја дјеце, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали примили су Свето Причешће.

Извор: Манастир Острог

Овај свети исповедник Божији рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић. У Америције живео до своје осме године када је по завршетку другог разреда основне школе заједно са родитељима дошао у Сарајево где је наставио своје школовање и, с одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. „Одлично је познавао солфеђо, свирао на виолини, говорио енглески, француски и немачки језик". Жеља му је била да настави своје даље школовање и, заједно са оцем, отишао је у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) од кога је добио благослов за упис на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду.
Том приликом отац је упознао Епископа Николаја и ca синовљевом жељом да постане монах, на шта је Владика одговорио „да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу".
Доласком на Богословски факултет у Београду он је горео од жеље за новим сазнањем које би му помогло да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. То посвећење живота Богу он није схватао никако другачије него посветити Богу сву своју љубав, све своје таленте, сву своју снагу и сав свој ум". „Бити монах, говорио је, значи себе стопроцентно предати Христу стопроцентно, а не половично! И то је мој мотив за монаштво и ништа друго."
 
У току студија Војислав је друговима саопштио своју жељу за монашењем, Oд које су га они, у свом младалачком заносу, почели да одвраћају, али се ипак нису могли супротставити мудрости и gyxy којим говораше. (cp. )Jan. б, 9-1о).
Да је заиста био мудар и обдарен, показује његов чланак „Нешто о гордости" који је, као студент, објавио у часопису Светосавље, из кога се јасно види, не само његова мудрост и разборитост, већ и да је изнад свега био испуњен љубављу и да му је живот био непрестано богослужење.
 
Војислав Настић као студент„У овом чланку, каже Свети Владика Николај (Велимировић), провејава његов смирени дух и скромност која је красила древне духовне великане старог Египта, Синаја и Свете Горе. Као да је био изван времена и простора. Ни једно искушење ХХ века није га се дотицало нити успело да га одвоји Oд светих људи раних хришћанских векова".
Епископ Варнава је био одличан студент и, у року је, 1937. године дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. По повратку у Сарајево, одмах је био постављен за катихету у две школе (у учитељској и у државној гимназији).
„Освојио је срца младих Срба", сведочи даље Свети Владика Николај и каже да је био њихов духовни вођа и учитељ. Својим делима, а још више својим аскетским животом, искреним и оданим сведочењем Христа Васкрслога запалио је срца младих. Веру и службу Божју коју су интелектуалци ставили на маргину друштвеног живота, он је вратио у центар и тиме духовне и моралне вредности ставио изнад материјалних достигнућа.
Његов живот се огледао у уздржању од свакога зла, сједне стране, и у чињењу дела милосрђа, с друге стране. Мноштво је сведока његовог милосрђа, људи, жена и деце, које је, не питајући за веру и нацију, нахранио у свом ресторану „Американац", (који је после очеве смрти наследио), и о чему се у граду на Миљацки причало, без обзира што се он трудио да о томе никоме не говори, непрестано се држећи оног јеванђелског принципа ga He зна љевица твоја шта чини десница твоја (MT. б, 3).
 
 
МОНАШЕЊЕ И РУКОПОЛОЖЕЊЕ
 
Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у СарајевуМладог Војислава богатство није привукло, нити га је заробило, већ се, попут великих духовника и светитеља, одрекао свега и отишао у манастир Милешеву, где се 1940. године замонашио добивши име Варнава, име Светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве (Росића), кога је веома ценио и поштовао.
„Монашење, као и рукоположење у чин јерођакона обавио је блаженопочивши Митрополит дабробосански Петар (3имоњић)", који је мученички пострадао од усташа, и чије је име нa редовном заседању Светог архијерејског сабора, 1998. године, унето у Диптих светих Српске православне цркве. Све време Другог светског рата остао је у Сарајеву, под влашћу такозване Независне државе Хрватске где је делио ратну судбину заједно ca својим народом. Имао је велика и тешка искушења. Наиме, једно од таквих искушења био је и „позив Поглавника НДХ (Независне државе Хрватске) Анта Павелића, да дође у Загреб и прими се епископства Хрватске православне цркве". Ову понуду је, као и ону нуђену му од стране партизана да им се придружи, одбио, и од тада све време и од једних и од других био прогоњен. Међутим, он се овоземаљских силника није плашио, јер „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље " (1. Јн. 4,18).
После Другог светског рата, јерођакона Варнаву је блаженопочивши Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ), рукоположио у чин јеромонаха, и произвео у чин протосинђела".
Митрополит Нектарије га је поставио на две парохије у Сарајеву, како би задовољио духовне потребе Српског православног народа у овом граду.
Ha послу, преданог и верног пастира Христовог, протосинђел Варнава је заорао дубоку бразду у коју је с љубављу сејао благу Peч Христовог Светог Јеванђеља.
 
 
И3БОР 3А ВИКАРНОГ ЕПИСКОПА ХВОСТАНСКОГ, НАРЕЧЕЊЕ И ХИРОТОНИЈА
 
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године протосинђела Варнаву, изабрао за викарног епископа хвостанског.
Уочи Преображења Господњег, у Саборној цркви у Београду, патријарх српски Гаврило Дожић, уз саслужење епископа: зворничко-тузланског Нектарија и злетовско-струмичког Викентија, обавио је наречење, а сутрадан, на caм празник Преображења Господњег, 19. августа 1947. године, у уторак, у Саборној цркви у Београду, извршена је хиротонија."
Примивши жезал, Епископ Варнава је одржао беседу која најбоље говори о њему као добром и верном пастиру, храбром истинољупцу и смерном Христоносцу.
Овом беседом Свети је сасвим јасно показао да епископску службу сматра „непрестаном Голготом од почетка до краја" и да ће се радосно испети на своју Голготу. Из ње се види да је он врло добро познавао стање у коме се налазила Српска православна црква, као и то да се те ситуације није плашио, нити је имао намеру да се пред агресивним званичним атеизмом погађа и повлачи ни за милиметар.
 
ХАПШЕЊЕ, И3ВОЂЕЊЕ HA СУД И ПРЕСУДА
 
Епископ Варнава на суђењуА сви који хоће ga живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће oд зла Ha горе, варајући и варајући се. (2. тим. з,12-13)
Примивши архијерејску грамату и одлуку Светог архијерејског сабора Епископ Варнава је с пуно љубави пошао у Сарајево. Међутим, поред верника тамо га је дочекала и будна Служба државне безбедности која га је непрестано пратила и прислушкивала, а потом и потегла мaч и запела лук безбожнички, у намери да обори невинога и онога који иде правим путем (cp. Пс. 37.14).
У Сарајеву је Епископ Варнава развио своју широку архипастирску делатност, на првом месту својим проповедима у сарајевској Саборној цркви чиме је привукао скоро сву интелигенцију, али и обезбожене комунисте који су људе делили на две категорије - на оне које су већ ухапсили и на оне које треба да ухапсе. Тако су и младог Епископа Варнаву 25. децембра 1947. године сврстали у ту прву категорију и лишили слободе.
И поред тога, што се о Епископу Варнави, He само међу Србима већ и међу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву због његових дела милосрђа и честитости, причало „да је био човек светог живота", комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње".
Кривично веће је било састављено од председника Окружног суда за град Сарајево Машана Радоњића и судија поротника Сава Нинковића и Мила Торовића, док је тужбу заступао јавни тужилац Босне и Херцеговине Чедомир Мијовић, а одбрану др Урош Иванишевић.
На суђењу се појавило неколико сведока који су попут усколебаног мора чија вода измеће нечистоту и блато (cp. Пс. 57.20), лажно теретили Владику.
Из њихових изјава, као и из саме пресуде, види се да је све било изрежирано и да је био у праву Владика шумадијски Сава (Вуковић), када је рекао да је Епископ Варнава жртва равнотеже Алојзију Степинцу.
После изрицања пресуде од 11 година строгог затвора Епископ Варнава је, са речима Псалмопојца Давида на уснама: „ Газе народ твој, Господе, и достојање твоје муче " (Пс. 94.5), без страха и отпора, смирено и храбро, отишао у затвор. У ћелији је наставио да броји дане, жалећи над безбожницима који ће се вратити у пакао јер заборавише Бога (cp. Пс. 9.17), добро знајући „дa страдања-садашњега времена нису ништа према слави која ћe нam се открити" (Рим. 8, 18), и чврсто се надајући да ћe, као и увек, Христова победа бити последња, јер је знао да „ ако вас руже за Имe Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива Ha вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате " (1. Пет. 4, 14).
Дакле, он је био потпуно свестан да није никаква похвала ако грешимо па кажњавања поднесемо, и да је наше страдање, само, због доброг чињења, угодно пред Богом (cp. 1. Пет. 2,20).
 
 
РОБИЈАЊЕ У САРАЈЕВУ, СТОЦУ, 3ЕНИЦИ, И СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ
 
После издржаног истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, и после изречене пресуде од једанаест година робије, Епископ Варнаваје упућен у Столац, а потом у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону у злогласној стаклари.
Пo доласку у 3еницу одмах су му „скинули мантију, а затим га ошишали и обријали", што сведочи његова сестра Добрила Настић (иначе и данас живи у Сарајеву) која гa је у затвору посетила и о Toмe писмом известила Свети архијерејски синод.
И поред тортуре и разних понижавања Свети Варнава је остао усправан, храбар и достојанствен, што сведочи извештај Владике бањалучког Василија (Костића), у коме се каже; „Од свештеника Душана Млађеновића, који је пуштен из зеничког затвора, сазнао сам да је Епископ Варнава духовно и физички добро".
3атворска управа није знала шта ћe ca Владиком да ради, пошто је био веома омиљен међу осуђеницима који су га називали светим човеком. Мучили су се и смишљали план како да га се реше. Ha крају су одлучили да би најбоље било послати га у неку другу робијашницу што су и учинили и из 3енице га преместили у Сремску Митровицу.
На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и стрпали у вагон.
Дошавши у Славковце, код Сремске Митровице, они су, и из само њима знаних разлога, зауставили воз и од композиције одвојили локомотиву. Негде иза поноћи, никако случајно, на овај воз је налетео други, теретни, који је ударио управо у онај вагон у коме су се налазили осуђеници.
Том приликом је преко тридесет осуђеника погинуло, а Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником са којим је био везан, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку."
Превезли су га до сремско-митровачке болнице и таман кад се налазио на операционом столу, стигло је наређење да се забрани лекарима даљи рад. 3аједно са осталим осуђеницима стрпали су га поново на камион и повезли у затворску болницу. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора."
Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао седам месеци.
После разних интервенција комунистички властодршци су пристали да Владику Варнаву пусте из затвора, али под условом да он претходно поднесе молбу за пензионисање.
Свети архијерејски синод, у жељи да га ослободи даљег издржавања казне, саветовао му је да поднесе ту молбу што је он потом и учинио, а Свети архијерејски сабор га је, по добијеној молби, разрешио дужности викарног епископа.
 
 
БОРАВАК У КУЋНOM ПРИТВОРУ
 
По изласку из сремско-митровачког затвора Епископ Варнава је упућен у Сарајево, затим у Београд, где је једно краће време боравио у манастиру Ваведењу и у Патријаршији одакле га је Државни секретаријат за унутрашње послове ФНРЈ преместио у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка.
У манастиру Гомионици, Епископ Варнава је својом вером, храброшћу и истрајношћу много утицао, како на друге монахе и монахиње, тако и на вернике који су долазили у ову светињу, па и на саме стражаре који су га чували. Био је велики молитвеник, или боље речено, сав живот му је био молитва.
Под сталном стражом Епископ Варнава је, молећи се и сведочећи Христа Васкрслога, у манастиру Гомионици провео пет година и шест месеци. 3а то време је од Светог архијерејског сабора тражио да буде реактивиран.Епископ Варнава у манастиру Гомионици
Свети архијерејски синод се по овом питању обратио представницима власти, и од Државног секретаријата за унутрашње послове добио одговор, „да правни положај викарног Епископа Варнаве Настића одговара правном положају лица на условном отпусту. А питања условног отпуста регулисана су Законом о извршењу казни, чл. 66. и др. .
У манастиру Гомионици Епископ Варнава је остао све до 10. јануара 1959. године, када су му представници власти из Сарајева и Бањалуке, лично саопштили да му је, 25. децембра 1958. године, истекла казна затвора у трајању од једанаест година, и да је од тада слободан грађанин с пуним правом кретања."
Међутим, и поред овога решења, он никада више није био слободан човек, јер је и даље остао под сталном стражом која га је непрестано чувала.
Из манастира Гомионице је, на позив и заузимање епископа сремског Макарија, дошао у манастир Крушедол где је „смештен у једну малу узану собицу, са леве стране капеле, коју је сам изабрао, јер га је подсећала на његову робијашку самицу." На себи је имао само једну стару дотрајалу мантију, браон боје коју је носио и у затвору, испод које су биле поцепане панталоне. Примао је малу пензију коју је, по пријему, одмах делио „на све стране, где му је макар када и макар од кога указано неко добро, или где је чуо да треба помоћи. И тако је сваког месеца своју пензију разделио. Био је стално у строгом посту и молитви. Ово, ..строго" подразумевало је да понедељком, средом и петком није ништа јео. Уторком и четвртком на води, а суботом и недељом на уљу. Рибу је узимао само на велике празнике, а месо никада."
Овде су често, бар једном недељно, Епископа Варнаву посећивали београдски удбаши који су га по сву ноћ убеђивали, претњама и батинама (монаси су често налазили његове крваве кошуље) да потпише „изјаву о слагању и лојалности са званичном политиком, што је он, наравно одбио." Одавде су га, 1963. године, преместили у манастир Беочин где су му стражу удвостручили.
Међутим, без обзира на честа премештања из манастира у манастир као и на мењање људи који су га чували, јер је Епископ Варнава на себи својствен начин те стражаре брзо преображавао, па ни појачавање страже, што су редовно чинили увек када би у посету нашој земљи долазио неки страни државник, или док је трајало заседање Светог архијерејског сабора, њега није могло сломити.

УПОКОЈЕЊЕ, ОПЕЛО И САХРАНА ЕПИСКОПА ВАРНАВЕ
 
Епископ Варнава у манастиру Ваведење на СењакуПо сведочењу стрица Епископа Варнаве, они су у четвртак, l2. новембра 1964. године, пре подне, ишли његовим аутомобилом, код зубара где му се у повратку Епископ пожалио да га пробија неки зној. Стигли су у манастир и он се све више жалио да му је хладно, нарочито ногама. Након неколико тренутака патње и бола он се изненада у педесетој години живота упокојио.
Међутим, знајући да је на исти начин уморен и протођакон Марко Видицки, професор Богословије Светог Кирила
и Методија у Призрену, као и чињеница да је медицина у то време од стране комунистичких властодржаца злоупотребљавана у политичке сврхе, онда с правом многи тврде да је владика Варнава отрован.
„Опело, блаженопочившем Епископу Варнави, после заупокојене Литургије, извршили су епископи: сремски Макарије, славонски Емилијан и рашко-призренски Павле, садашњи патријарх српски, са шест свештеника. Опелу је присуствовао и тадашњи патријарх српски Герман и Епископ тимочки и члан Светог архијерејског синода Емилијан. Поред одра стајали су: брат, стриц и најближа родбина. Сахрањен је у манастиру Беочину где и данас почива.
Овај свети исповедник Божији спада међу најсветлије ликове у „страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па на овамо назвао Ава Јустин Поповић, који је знао да су хришћани позвани дa се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, дa се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају oд зла и чине добро (Јн. 5,29; Пс. 37.27; Рим.12, 9;1.Сол. 5, 22: 2. Тим. 2,19; Јн. 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил. 4, 8). Јер који чини дoбpo, oд Бога је (3. Јн. 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф. 5, 9; Гал. 5, 22,23).
Дакле, он је знао и био свестан да Гocпoд љуби правду и неће оставити преподобне своје, и дa ће их довека сачувати (ср. Пс. 36.28)." Смерно је носио свој крст петогодишњег робовања, у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, 3енице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору, у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин, увек у својим страдањима борећи се да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је био духовни витез у мантији. Једна изузетна личност несаломљиве снаге и енергије. Један храбри борац за истину и правду. Ватрени родољуб какав се ретко рађа. Искрени и свети архипастир Цркве Христове. Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе. Диван пример доброте, честитости и поштења. Човек светог живота који је непрестано бдио над собом. И који је обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Који је горео у тами попут неугасиве буктиње, и коју тама није могла дa обузме (Ср. Јн 1, 5). И који је био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити oд робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим. 8, 18-21).
3бог свих његових врлина којима се украсио. 3бог срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе. Једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, својом одлуком АСбр.60/зап.8б од 18/5. маја 2004. године, његово име унео у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве, чији ће се спомен обележавати сваке године 12. новембра.

Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће.

Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет.

Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога.

Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не.

Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује.

Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет.

Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем.

Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху.

Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити.

Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност.

Извор: Православие.ру