Очему да расуђујемо у дан посвећен Арханђелу Михаилу и осталим бестелесним силама, ако не о Анђелима? Где ћу заправо усмерити беседу? Укоревајмо себе, браћо! Због чега? Због грехова, заблуда, грешака, жалости и несрећа који су у нама, јер свега тога не би требало да буде када нас окружује мноштво бестелесних и када свако има свог Анђела чувара. Да ли Анђели Божји допуштају да нешто тако постоји међу нама? Свакако да не, а ако и допуштају, онда је то сигурно због наше кривице, или зато што бивамо недостојни Анђелског руковођења и помоћи или стога што својим противљењем и противним расположењем презиремо и одбацујемо све напоре Анђела да нам буду сатрудници у добру. Шта чинити? Треба се поставити тако да не одбијамо, већ да привлачимо Анђеоско сатрудништво. А како? Ево како!

Треба се сећати да имамо Анђела чувара и да му се умно и срдачно обраћамо и у свакодневним животним ситуацијама, а тим пре када нас нешто смућује. Уколико се не понашамо на овај начин, Анђео нема начина да нас уразуми. Уколико неко иде према блату, или провалији, или реци, запушивши уши и затворивши очи, шта да му радиш и како да му помогнеш? Да вичеш – али уши су му запушене; да му знацима предочиш опасност – очи су му затворене. Тако и када се ми умом и срцем не окрећемо ка Анђелу, то је исто као да, окренувши му леђа, идемо у опасност. Он нас упозорава, али ум то не види и срце не осећа. Тако упадамо у невољу или грех и заблуду.

Рећи ћеш: Нека ме узме за руку и изведе на прави пут. Заиста, он је спреман да тако учини и тражи од тебе руку да би те ухватио за њу и водио те. Али да ли ти имаш ову руку? Јер он не узима за ову, телесну руку, мада се и то дешавало у нарочитим случајевима, већ за душевну руку. Не за телесну, јер је и сам бестелесан. Душевна, пак, рука јесте делатна сила, усмерена ка спасењу и која ревнује за њега. Када у души постоји ревност за спасење, свакако да ће те Анђео Божји узети за њу и путеводити, а уколико је нема, за шта да те узме? Нема у теби места за додир са њим. Јер он сам је од оних духова који се шаљу онима који желе да се спасу. Када ова жеља или ревност за спасење не постоји, како ће ти Анђео прићи? Како ће утицати на тебе када немаш ништа што одговара ономе зашта је назначен да би био крај тебе нити ишта што одговара ономе зашта треба да се потруди око тебе?

Опет ћеш рећи: Нека пробуди у мени и саму жељу за спасењем. Он и ово чини, и то чини пре свега и усрдније од свега, јер је то корен духовног живота. Код оних који имају ову жељу за спасењем, он је подржава и укрепљује, а код оних који немају, на сваки начин покушава да је пробуди. Али у томе ретко успева због великог хаоса који влада у лењивој души. У таквој је души све у сметењу: и мисли и осећања и намере – хаотична бука, као на тргу. У зависности од тога колико је у нама недостатка унутрашњег мира и сабраности, толико је (овај немир) непријатељ деловању Анђела на нас. Како ће Анђео да сугерише ма шта добро, када нема пажње? Како ће душа да чује ове предлоге, када је у њој бука и метеж? Ето зашто труд Господњег Анђела остаје за нас бесплодан!

Дакле, да ли желиш да имаш користи од Анђелског руковођења и садејства? Укроти свој унутрашњи беспоредак, сабери своју пажњу и уђи у своје срце. Анђео Господњи ће приметити ово, прићи ће и предлагати помисли које побуђују жељу за спасењем. Приклони се овим предлозима и почни да ревнујеш за спасење. Тада, не само да ће те Анђео Божји узети за руку, већ подићи на својим сопственим рукама, и не само повести, већ понети путем спасења. Ти само имај, сада већ непрекидно, умно и срдачно усмерење, не слаби у ревности и чувај пажњу. Он ће те учити свему, шта, када и у којој мери треба да чиниш, а шта не, а када буде потребно придодаће и спољашње, видљиво, знамење овом руководству. И сви који су се спасили, овако су се спасавали. Прочитај или послушај Житија Светих! Уколико не уочавамо на себи овакво осетно Анђеоско садејство, немамо кога да кривимо – криви смо сами. Сами не желимо у руке Анђела и чинимо узалудним све њихове бриге. Потући ће се са нама Анђео Божји. Потући ће се и отступити. Поново ће приступити и поново отступити. И тако све одк не умремо. А када умремо Анђео ће Господу показати књигу нашег живота и рећи: све сам учинио да бих га уразумио, али ова душа није пазила ни на шта. И на књигу живота биће постављен натпис наше осуде, која ће се безусловно извршити на страшном Суду.

Док год смо живи, Анђели Божји су наши чувари, заштитници и путовође, а након наше смрти, на страшном Суду биће неумољиви извршиоци праведне одлуке Божје о нама. Чули сте шта смо читали у данашњем Јеванђељу: Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 13: 41 – 42). И крај свега! Печат правде Божје је постављен, ко ће га скинути?

Истина, биће тамо и друга страна, о којој се говори: Тада ће се праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13: 43). Али да ли ћемо ми ући у број блажених?! Обећање је дато свима, али треба испунити услове. Онај који их испуњава јесте неуспављиви ревнитељ. Уколико будемо више личили на оне о којима се говори у данашњој причи: А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13: 25), чему добром да се надамо? Када спавамо, то јест не радимо на свом спасењу и губимо се у сваковрсној сујети, онда Анђео нема приступ до нас а ђаволу све иде под руку. Он тада прилази смело и убацује свакаве лоше мисли и жеље и учи свакоме злу. Љењива душа прихвата ове наговоре, саглашава се са њима и у погодно време доводи их до дела. Што више то горе. А тамо се налази и читав човек, као плева међу пшеницом, чији је крај сажежење.

Ето вам кратких упутстава како се понашати у односу на Анђеле.

Немојте се жалостити што у овај светли празник светих Анђела исказујем овакве мрачне мисли. Ово чиним да бих вас одвратио од мрака греха и окренуо ка светлости Анђелског живота, да би овде поживевши у заједници са Анђелима сви ви удостојили заједничког живота и заједничког блаженства са њима и на небу у царству Оца нашег Небеског. Амин.

http://manastirpodmaine.org/sveti-teofan-zatvornik-beseda-na-bdenju-uoci-sabora-svetog-arhistratiga-mihaila-i-svih-sila-bestelesnih/

Једна од великих и чистих радости хришћанског живота јесте пријатељство. Али је пријатељство и нешто више од радости. Оно је богатство душе, улепшано светлошћу, радошћу и блаженством. Колико ли је њих данас жељно топлине и нежности пријатељства? На колико ли је страна на књигама, рукописима, документима, на колико ли различитих типова споменика, кипова, слика или фотогра-фија има забележених успомена пријатељства? Та ове белешке укоравају времена и догаћаје кроз светло вечне вредности хришћанског пријатељства. Но многи су људи многих времена дали суд о вредности обичног пријатељства. Стари му људи посвећују храмове, споменике, расправе, дијалоге, поезију, часове у школским програмима, те перипатетичне дискусије, те академске, па скупоцене и разноврсне. Имена појединих људи су доспела, да буду уписана у историју светске културе, јер писаху златне странице о врлинама пријатељства. То су имена Хомера, Платона, Аристотела, Цицерона, Плутарха и др. Сви су стари људи у пријатељству гледали једно „разумевање пуно добре воље и љубави за све послове Божанске и за све послове човечности" (Цицерон).

Али хришћанство је дало пријатељству неограничену вредност, где оно иде до највећег пожртвовања. Такво је пријатељство донео, проповедао и практично спровео Наш Спаситељ Господ Исус Христос у времену свог земаљског живота. Христово је пријатељство љубав Христова, праведна, без примеса, љубав тотална. Он лечи болесне, храни гладне, васкрсава мртве, помаже невољнима, не тражећи ништа у замену. Оваквим су пријатељством били надахнути и кренули Његовом стазом многи хришћани, верујући чврсто, у лековиту снагу Нашег Спаситеља, „јер су неизмерно волели болесног." 

Какво дивно пријатељство показује Спаситељ према Св. Ап. Јовану, те према Св. Ап. Петру, кога је поздравио и коме је опростио и после његовог трократног одрицања. А какво ли је тек пријатељство показао према своме непријатељу Савлу, начинивши од њега великог пријатеља Апостола Павла, начинивши од њега „сасуд изабрани" за Своју Науку. А потом према свима Ученицима, које спасава од морске буре, а и према свима људима, ради којих је и дошао на овај свет и ради којих и полаже свој живот на Крсту. Али Он кроз ово пријатељство објављује, да истинито пријатељство тражи љубав овенчану жртвом: "Јер нема веће љубави од оне, да неко положи душу своју за пријатеље своје" (Јн. 15,13).

Св. Апостоли и Св. Оци су посејали семе неисказаног пријатељства наслеђеног и показаног на примеру Спаситељевом. Не може се речима исказати нити словима исписати, колико је семена овог пријатељства бачено на душе милиона себичњака првих хришћанских векова. Ми и данас са узбућењем читамо о самилости себичњака Онисима, у стиховима Св. Ап. Павла. Св. Црква је накићена мноштвом пријатеља, који кроз векове сијају као бисер велике вредности на Њезиним грудима, као што су: Св. Игнатије и Поликарп, учени Климент и Ориген, Кипријан и Понтије, ерудите Евсевије и Памфило, Св. Атанасије и Антоније, Св. Василије Велики и Григорије Назијанзин, итд. итд.

Пријатељство је у хришћанству процветало као ружа благодати, смерности, доброчинства и љубави. Оно је непходна атмосфера хришћанског живота. Св. Јован Златоусти има узвишено мишљење о пријатељству: „Пријатељ је пожељнији од овоземаљског живота. Многи су се људи, после смрти својих пријатеља, молили Богу, да више не живе. И заиста, пријатељ је вољенији од саме светлости. За нас је боље да се и сунце угаси, него да останемо без пријатеља".

Пријатељство заузима безброј страница у светим књигама, почев са Св. Писмом, пролазећи кроз Св. Предање и до данас. У XII веку Теодор Теодром посвећује читаву поезију од пет стотина песама пријатељству... Техника, наука, конгреси разних типова, на разним странама света су остварења великог пријатељства.

И баш зато, у овој нервозној, несигурној светској ситуацији пријатељство би могло да одигра значајну улогу на остварењу мира у свету. Историја нам јасно сведочи, да је пријатељство моћни фактор човечности, који ствара слогу мећу људима.

Зато Спаситељ упућује својим ученицима ове речи: „Од сада вас нећу више називати слугама, јер слуга не зна шта ради његов Гооподар. Него вас називам својим пријатељима, јер све што сам чуо од Оца Свога показао сам вама” (Јн. 15,15).

Пријатељство је снажно морално оружје против ратова, јер оно разара непријатељства, оно обара самовољу, оно руши лакомост и друге пороке. Пријатељство је брана, заштита, радост. Оно је поштење и нада наша, објашњава Св. Јован Златоусти. „Пријатељ, који верује, јесте наша јака заштита. И онај, који је пронашао таквог пријатеља, он је пронашао једну ризницу” (Сирах. 6,14).

др Јоан КОМАН

са румунског превео: Иван ПЕТРОВИЋ

Теолошки погледи, 2/73, стр. 156/157

Од давнина је Света Црква установила празновање Светих небеских сила као наших заштитника и заступника пред престолом Божјим, које Господ шаље људима на помоћ и укрепљење. Овај празник нарочито је посвећен успомени на Светог Архангела Михаила,  кога у црквеним песмама често називамо и вођом ангелске војске. Помолимо се данас и ми бестелесним силама небесним, нашој старијој и бољој браћи, да никада не одступе од нас на путу спасења и да нас учине достојнима свога присуства и руковођења…

Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо видео и звучни запис овог веома надахнутог и поучног предавања ипођакона Бранка Бандобранског који је на леп и систематичан начин верном слушалаштву протумачио ово блаженство, подсетивши да је сваки човек призван да буде миротворац. 

Прота Стеван Димитријевић био је један од најзначајнијих историчара и веома учен човек двадесетог века. Овај делатник на пољу хришћанске историје свој особити траг оставио је и као ректор богословије у Призрену, али и као професор Православног богословског факултета.

У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене.