Свети Козма Етолски, који је рођен је 1714. године у Етолији у Грчкој, одгајен је и васпитан у хришћанском духу. У двадесетој години је отишао у Свету гору, где се замонашио у манастиру Филотеј. 

За њега кажу да је говорио поуке оцима и провео неко време у читању божанствених књига светоотачких.

Његово учење је било је веома просто, спокојно и кротко. Због мноштва народа који није могао стати ни у једну цркву, блажени Козма је проповедао ван села у пољу.

Куда год ишао, свети Козма је свуда учио хришћане да недељом не раде и не пазаре, него да иду у цркву на свету службу и слушање речи Божје.

Данас преносимо његову поруку каква би требало да буде љубав.

"Каква треба да буде наша љубав у сагласности са вољом Божијом? Навешћу вам речи нашег Господа, које су речене у Светом Јеванђељу: "Заповест нову вам дајем, да волите једни друге, као што сам Ја заволео вас“. Чујете ли браћо моја, шта говори Господ? "Као што Ја, који сам родивши се био положен у јасле с бесловесним животињама, који сам био срамоћен, исмејан, пребијен, који сам гладовао, био наг, прихватио смрт на крсту, пролио крв своју за вас, да би вас избавио из руке ђавола, из ада, тако и ви морате љубити Бога и своју браћу, и ако је потребно, крв своју пролити ради љубави ка ближњем“.

извор

У дане незнабожног цара римског Декија Црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене у Ефес, он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава.

Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима. Неки од хришћана који беху страшљиви и слабодушни, бојећи се мука, отпадаху од вере и на очиглед свију поклањаху се идолима. Други пак хришћани, гледајући то или слушајући о томе, туговаху душом оплакујући отпале од Христа и пале у идолопоклонство. А они који беху јаки у вери и храбри, они неустрашиво иђаху на све муке, и јуначки полагаху душе своје за Господа свог умирући од разноврсних мучења. Мучених беше тако огромно мноштво, да је из њихових растрзаних и киданих тела крв текла као вода и натапала земљу. Тела мученика или бацаху као ђубре поред путева или вешаху по градским бедемима унаоколо, а главе им на коље набијаху и пред капијама градским постављаху. Вране, кобци и друге месождерне птице слетаху на градске бедеме и јеђаху тела мученика. И велика жалост раздираше потајне и кријуће се хришћане што не могаху узети и погрепсти тела браће своје која птице јеђаху. И подижући руке своје к небу, они ридаху и мољаху се Господу да избави Цркву Своју од таквог мучења.

У то време беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Посматрајући сваки дан злостављање и свирепа убијања хришћана, њима се срце кидаше, и они уздисаху и плакаху. Када незнабошци заједно са царем одлажаху да приносе жртве, свети младићи се склањаху од љих, одлажаху у хришћанску цркву, бацаху се на земљу пред Господом, и посипајући прашином главе своје мољаху се с ридањем. То приметише неки мотритељи, јер у то време сваки је мотрио на другога каквом се богу моли, и предавао је на смрт брат брата, отац сина, син оца, и нико није скривао ближњег свог ако би приметио да се моли Христу. Ти мотритељи одоше к цару и рекоше: Царе, живи вавек! Ти позиваш издалека хришћане и приволеваш их да приносе жртве, Међутим они што су око требе потцењују твоју царску власт, не слушају твоја наређења и исмевају их, а држе се хришћанске вере.

Разгневивши се, цар упита ко се то противи његовим наређењима. Потказивачи рекоше: Син управитеља града Максимилијан и шест других младића, синови бољара ефеских; сви они већ имају официрске чинове у војсци. – Цар одмах нареди да их ухвате, окују у ланце и доведу к њему. Свети младићи бише брзо доведени пред цара још са сузама у очима и са прахом на главама. Погледавши на њих, мучитељ им рече: Зашто се ви не јависте заједно с нама о празнику у част богова, којима се клања сва васељена? Хајде сада принесите боговима дужну жртву, као што и други принесоше. – Свети Максимилијан одговори: Ми исповедамо Једног Бога и Цара Небеског, чије је славе пуно небо и земља, и Њему сваки час приносимо духовну жртву вере и молитве, а идолима вашим, да не бисмо оскврнили душе своје, нећемо принети жртве које се састоје из спаљивања животиња, праћеног смрадом и димом.

Када чу овакав одговор, цар нареди да им се одузму војнички појаси, ти знаци њиховог високог положаја, рекавши да су они недостојни да буду међу царским војницима, пошто се не покоравају ни боговима ни цару. Но ипак, посматрајући њихову лепоту и младост, цар се сажали на њих и рече: Било би неправедно такву младост одмах погубити мукама, стога ево, дивни младићи, дајем вам време за размишљање, да бисте, уразумивши се, принели боговима жртве, и остали у животу. – Рекавши то, цар нареди да им скину ланце, па их пусти на слободу до одређеног времена, а сам отпутова у други град, са намером да се понова врати у Ефес.

Добијено слободно време свети младићи употребљаваху на чињење добрих дела вере своје: узимајући злато и сребро из домова родитеља својих они га тајно и јавно раздаваху сиромасима. Затим се посаветоваше између себе, говорећи: Удаљимо се на неко време из града, док се цар не врати, и ућимо у ону велику пећину што се налази у гори на истоку од града, и тамо у тишини помолимо се усрдно Богу, да нас укрепи у исповедању пресветог имена Свог, да бисмо неустрашиво предстали мучитељу и јуначки подневши муке добили од Господа нашег Исуса лриста неувенљиви венац славе, приправљен верним слугама Његовим.

Договоривши се тако, они понеше са собом онолико сребрника колико им беше потребно да се могу прехранити неколико дана, па кренуше к источној гори, званој Охлон. Дошавши тамо они уђоше у тамошњу пећину и проведоше у њој доста дана, непрестано славећи Бога и молећи се за спасење својих душа. Одлажење у град ради набавке потребнога беше поверено Светом Јамвлиху, као најмлађем. А Свети Јамвлих, младић веома разуман, одлазећи у град, мењаше своје одело и облачаше се у дроњке, да га не би познали. Од понесеног пак новца он један део раздаваше сиромасима, а са осталим куповаше храну. При једном таквом долажењу свом у град Свети Јамвлих, скривајући своје име, распитиваше се да ли ће се цар скоро вратити у град. Након доста дана, када Свети Јамвлих прерушен као просјак дође у град, сам виде долазак цара који се враћао с пута и чу за његово објављено у граду наређење, да сви градоначелници и војеначелници буду идућег дана спремни за приношење жртава боговима. Тако велики ревнитељ беше цар у служењу идолима. Осим тога Јамвлих чу да је цар наредио да пронађу и њих седморицу младића, пуштених привремено на слободу, да би и они са осталим грађанима принели жртву идолима на његове очи. Силно уплашен, Јамвлих журно оде к браћи у пећину, носећи мало хлеба. И исприча им све што виде и чу, а каза им и то да и њих траже ради приношења жртава.

Чувши то, све их спопаде страх, па павши ничице на земљу они се с плачем и јецањем помолише Богу, поверавајући себе Његовој помоћи и милосрђу. Уставши с молитве Јамвлих спреми трпезу, поставивши оно мало донесеног хлеба; а сунце већ залажаше и сутон наилажаше; поседавши, Свети младићи се поткрепише храном, очекујући предстојећа мучења. И разговараху међу собом, тешећи и соколећи један другога на јуначко страдање за Христа. И док им тако богохвалне речи беху у устима, они задремаше, јер од туге срца очи им беху отежале. А милостиви и човекољубиви Бог, промишљајући увек о Цркви Својој и бринући се о слугама Својим, нареди овој седморици Светих младића да заспе дивним и необичним сном, јер је желео да у будућности учини преко њих преславно чудо и увери оне који сумњају у васкрсење мртвих. Свети дакле заспаше сном смртних: душе њихове чуваху се у руци Божјој, а тела њихова као заспала лежаху у пећини нетљена и неизменљива.

Сутрадан цар нареди да траже седам високородних младића; и пошто их не пронађоше он рече велможама: Жалим те младиће, јер су племенитог рода и врсни лепотом. Држим да су они, бојећи се нашег гнева, побегли некуда и крију се; али наша царска доброта готова је да поштеди оне који се као покајници опет обрате боговима нашим. – На то велможе одговорише цару: Немој се, царе, жалостити због тих младића, јер чусмо да се они не само не покајаше него још гори хулитељи богова постадоше, и раздавши сиромасима по градским улицама много злата и сребра они ишчезоше без трага. Ако пристајеш, могу се њихови родитељи дозвати и мукама приморати да кажу где им се синови налазе.

Цар одмах нареди да се позову њихови родитељи, и рече им: Кажите ми право, где су ваши синови, ружитељи мога царства? Иначе, наредићу да уместо њих погубе вас, пошто им ви дадосте злато и сребро и одасласте их некуда, да се не би јавили пред лице наше. – Родитељи одговрише: Молимо твоју доброту, царе, саслушај нас без гњева. Ми нисмо противници твога царства, не нарушавамо твоја наређења, и не престајемо приносити жртве боговима. Зашто нам онда претиш смрћу? А ако се синови наши покварише, ми их нисмо томе научили, нити смо им давали злата и сребра; они га сами кришом узеше, раздадоше сиротињи, па побегоше и сакрише се, како чујемо, у оној великој пећини на гори Охлон. Већ је прошло много дана, а они се не враћају; и ми не знамо јесу ли живи тамо, или су помрли.

Саслушавши родитеље, цар их отпусти, па нареди да се улаз у ту пећину зазида великим камењем, говорећи: Пошто се не покајаше, и не обратише се к боговима, и не јавише се мени, онда нека више не угледају лица човечијег, него нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. – Цар и житељи Ефеса држаху да су младићи још живи, не знајући да Свети младићи већ беху уснули у Господу. При зазидавању пећине, два царска коморника, Теодор и Руфин, потајни хришћани, описаше на двема оловним плочама страдање ових седам Светих младића, забележивши и њихова имена, положише плоче у ковчежић од бакра, запечатише га, и узидаше међу камењем у зазиданом улазу пећине. При томе ови дворјани говораху међу собом: Ако Господ посети слуге Своје пре другог доласка Свог, и пећина буде отворена, и тела Светих буду нађена, онда ће из овог описа нашег дознати њихова имена и дела, и разумеће да су ова тела – тела мученика, који у зазиданој пећини умреше због исповедања Христа. – Тако би пећина зазидана, и усто печатима утврђена.

Убрзо после тога умре незнабожни цар Декије. После њега изређаше се многи други незнабожни цареви, који су такође гонили Цркву Божју, и помреше. Тек са Константином Великим наступи време хришћанских царева. У дане благочестивог цара Теодосија Млађег, када већ беше прошло доста времена од смрти Константина Великог, појавише се јеретици који одрицаху васкрсење мртвих, мада је сам Господ Христос предао Цркви Својој учење о несумњивом васкрсењу мртвих. Међутим многи посумњаше у то, не само мирјани него чак и неки епископи, и падоше у ту јерес. И настаде гоњење на православне од стране дворских великаша и епископа, који беху залутали с правога пута, међу којима предводник свега зла бејаше епископ егински Теодор. Неки од тих јеретика говораху да после смрти нема никакве награде, јер заједно са телима умиру и душе, и обоје се уништава. Други пак тврђаху да ће само тела у гробу иструлети и пропасти, а душе ће имати своју награду без иструлелих тела; и говораху: Како могу накан читавих тисућлета оживити и устати она тела, када од њих нема већ ни праха?

Тако умоваху бедни јеретици, заборављајући речи Христове у Еванђељу: Мртви ће чути глас Сина Божјега, и чувши оживети (Јн. 5, 25), и речи из књига пророка Данила: Много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни а други на срамоту и прекор вечни (Дан. 12, 2), и речи које говори Бог преко пророка Језекиља: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, људи моји (Језек. 37, 12). Не опомињући се овог учења Светога писма, јеретици ствараху силне пометње у Цркви Божјој. Видећи то, цара Теодосија раздираше огромна туга, и он се усрдно мољаше Богу у посту и многим сузама, да сам Он, Творац свега, избави од пагубне јереси Цркву Своју. И милосрдни Господ, не желећи да ко од праве вере залута и пропадне, услиши молитву цареву и сузна јецања многих верних и јавно откри свима тајну очекиваног васкрсења мртвих и вечнога живота. И то откри на следећи начин. Неки човек по имену Адолије, власник горе Охлон, у којој беше зазидана пећина са спавајућим младићима, намисли да на једном слободном простору начини тор за овце. При прављењу тора слуге Адолијеве узимаху камење којим беше зазидан улаз у пећину, и ни слутили нису да се ту налази пећина. Одваљујући камење и односећи га на место где су правили тор, они начинише на улазу пећине рупу, кроз коју се могао провући човек. У то време Господ наш Исус Христос, који влада животом и смрћу, који некада васкрсе четвородневног Лазара (Јн. 11, 1-45), оживе и седам Светих младића који већ много година спаваху, и по Његовом Божанском наређењу ти Свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. Уставши они најпре узнесоше јутарње славословље Богу, затим се, по обичају, поздравише међу собом, држећи да су се пробудили од обичног ноћног сна, јер им ништа није указивало на то да су се пробудили од смрти: одело на њима беше сасвим цело, тела им се ни најмање не беху изменила, красила их је као и раније младост, здравље и лепота, и по свему беху такви као да су синоћ заспали, а јутрос од сна устали. Ступивши у разговор међу собом, они са тугом говораху о насилничком служењу идолима и о гоњењу на хришћане, и о томе како их Декије тражи да их мучи. Обративши се Јамвлиху, они га замолише да им поново исприча шта је јуче чуо у граду. Свети Јамвлих им одговори: Што вам рекох јуче, то ћу вам рећи и данас: цар је наредио свима грађанима да у данашњи дан буду готови за приношење жртава, и у исто време издао наређење да и нас траже, да бисмо се заједно са свима поклонили идолима на очи његове, а ако то не урадимо, онда ће нас ставити на муке.

Тада Свети Максимилијан рече свима: Браћо, хајдемо да се неустрашиво јавимо Декију; докле ћемо овде седети као плашљивци? Изиђимо, и неустрашиво пред царем земним исповедимо Цара Небесног, истинитог Бога, Господина нашег Исуса Христа, и у славу Његову пролијмо и саму крв своју, положимо и душе своје за Њега. Немојмо се уплашити смртоносног мучитеља и привремених мука! Немојмо отпасти од вечног живота који очекујемо по вери у Христа Исуса! Ти пак, брате Јамвлише, постарај се да нам спремиш храну за уобичајени оброк: узми сребрник и иди у град, па нам купи хлеба више него јуче, јер си јуче донео мало, те смо сада гладни; дознај шта је наредио Декије односно нас, па се брзо враћај, да се поткрепимо храном, и онда добровољно изађемо одавде и предамо себе на муке за Господа нашег.

Свети Јамвлих узе сребрник и крену у град врло рано, у праскозорје. Излазећи из пећине, Свети Јамвлих се зачуди видећи на улазу камење и помисли у себи: шта ово значи, када су положени? у јучерашњи дан их не беше ту. – Спустивши се с горе, он иђаше са страхом, бојећи се да уђе у град, где га могу препознати и одвести к цару. Но приближивши се градској капији, он на своје запрепашћење угледа на њој диван часни крст. И куд год је очима погледао, он је на своје изненађење свуда видео друге грађевине, друге куће, друге зидове. Свети Јамвлих онда оде ка другој капији градској, но и тамо угледа на зиду изображење крста, и беше у недоумици. Онда он обиће све капије градске, па видевши свуда свете крстове, он би као ван себе. Затим се поново врати к првој капији, и мишљаше у себи: шта ово значи? Јуче нигде не беше изображења часнога крста, сем оних које потајно чуваху верници, а сада се јавно налазе на капијама и зидовима града; да ли их ја стварно видим, или ми се привиђа? Да не сањам ја? – Затим, охрабривши се Духом, он уђе у град. И прошавши мало, он чу где се многи куну именом Христовим. Њега спопаде ужас, и он размишљаше у себи: јуче се нико не усуђиваше да јавно изговори име Христово, а сада толика уста прослављају Христа; по свој прилици ово није Ефес већ неки други град, јер су и све зграде другачије, а и људи другачије одевени. – Пошавши мало даље, Свети Јамвлих упита једнога човека: Како се зове овај град? – Ефес, одговори овај. Али, Свети Јамвлих му не поверова, него и даље мишљаше у себи: нема сумње ја сам залутао у неки други град; треба да купим хлеба и брзо изађем из овог града, да не бих потпуно залутао. – Онда приђе продавцу хлеба, извади сребрник и даде му да овај узме колико треба за хлеба и да му врати кусур. Сребрник беше врло велик и имађаше на себи лик и натпис давнашњих царева. Хлебопродавац узе сребрник и показа га другоме, овај га показа трећем и четвртом: утом приђоше и други што беху тамо; и сви га разгледаху и чуђаху се његовој старини; погледајући пак на Светог Јамвлиха они шапутаху међу собом: Сигурно је овај младић нашао неко благо од давних времена сакривено.

Приметивши их како се сашаптавају, Свети Јамвлих се уплаши, држећи да су га познали па се договарају да га ухвате и предаду цару Декију, и рече им: Молим вас, узмите себи сребрник, ја нећу никакав кусур. – Но они ухватише Светог Јамвлиха и задржаше га, говорећи: Кажи нам одакле си и како си пронашао благо древних царева; одвоји нам један део тога блага, да те не прокажемо; а ако не пристајеш на то, ми ћемо те предати судији. – Слушајући то, Свети Јамвлих се у недоумици чудио и ћутао. А они продужаваху: Немогуће је утајити то благо; боље је кажи нам добровољно где се оно налази, да те на то не приморамо мукама.

Не знајући шта да им одговори, Свети Јамвлих ћуташе као нем. Тада му ти људи скинуше појас, и везавши му га око врата држаху га насред трга; међу народом се пронесе глас да је ухваћен неки младић који је пронашао благо; многи се слегоше око Светог Јамвлиха, и загледајући га у лице говораху: Овај човек није овдашњи, ми га никада виђали нисмо. – А Свети Јамвлих, иако је желео да им каже да он није нашао никакво благо, од силног запрепашћења није могао проговорити ни речи. Гледао је у гомилу, не би ли угледао кога било од својих познаника или од својих укућана, оца или мајку или неког од послуге. Но никога не налазећи нити позиавајући, он западаше у све веће чуђење: јуче су га сви познавали, као сина знаменитог оца, а данас нити њега ко распознаје, нити кога он познаје.

Глас о хватању Светог Јамвлиха пронесе се по граду и дође до ушију градоначелника и епископа Стефана. У том часу, по Божјем промислу, они беху заједно и разговараху се међу собом. Они обојица наредише да им доведу младића, ухваћеног са сребрником. Вођен путем, Свети Јамвлих мишљаше да га води к цару Декију, и још пажљивије гледаше у народ, не би ли угледао кога познаника, али то беше узалуд. А кад га приведоше градоначелнику и епископу, они узеше сребрник, и разгледајући га дивљаху се, јер беше из времена веома давнашњих царева. Затим градоначелник упита Светог Јамвлиха: Где је благо што си нашао? Нема сумње, ти си овај сребрник отуда узео. – Свети Јамвлих одговори: Ја не знам ни за какво благо. Само знам ово да сам овај сребрник узео од мојих родитеља и да се они ни по чему не разликује од сребрника који се употребљавају у овом граду. Ја се чудим и у недоумици питам, откуда ме снађе ова напаст. – Одакле си ти? – упита га градоначелник. – Мислим да сам из овог града, одговори светитељ. – На то га градоначелник упита: Чији си син? Има ли некога овде који те познаје? Нека такав неко дође и посведочи за тебе, па ћемо ти веровати. – Свети Јамвлих онда изређа по имену оца, матер, деду, браћу и друге сроднике; али њих неко не познаваше. Тада градоначелник рече: Ти не говориш истину већ сушту лаж, јер ређаш нека чудна и необична имена каква ми никада ни чули нисмо.

Збуњен, Свети младић ћуташе оборене главе. Неки од присутних рекоше: Он је јуродив; – а други говораху: Није јуродив, него се прави јуродив, да би се извукао из клопке. – Тада му градоначелник поче страховито претити, и говораше му: Како ти можемо веровати, када ти кажеш да си овај сребрник узео од твојих родитеља, а на њему је лик и натпис древног цара Декија, од чије је смрти прошло много и много година, и овај сребрник не личи на сребрнике што су сада у промету. Еда ли су твоји родитељи толико стари да памте цара Декија и имају његове сребрнике? Ти си још млад, нема ти ни тридесет година, и хоћеш лукавством својим да обманеш старце и мудраце ефеске. Ја ћу те бацити у тамницу, ставићу те на многе муке, и нећу те пустити док не кажеш истину и не откријеш где је благо што си пронашао.

Чувши ове градоначелникове речи, Свети Јамвлих се уплаши њихових претњи, и уједно се зачуди речима о Декију да је живео у давна времена, па павши на колена рече: Молим вас, господо моја, одговорите ми на ово што ћу вас питати, а ја ћу вам добровољно испричати све: цар Декије налази ли се у овом граду, и је ли он жив или није? – Епископ му одговори: У садашње време, чедо, у овим земљама нема цара по имену Декије, мада је у старо време био такав цар; а сада царује благочестиви цар Теодосије.

Тада Свети Јамвлих рече: Молим вас, господо, пођите са мном и ја ћу вам у пећини на гори Охлон показати своје другове, од којих ћете дознати да је истина што вам говорим. Јер се ми, стварно бежећи одавде од Декија пре неколико дана, сакрисмо у оној пећини; а Декија ја видех јуче када је улазио у Ефес, но сада не знам да ли је овај град Ефес или неки други град. – Слушајући ове речи, епископ помисли у себи: “хоће Бог да нам преко овог младића открије неку тајну”, па се обрати градоначелнику и рече му: Хајдемо с њим да видимо, јер се нешто чудесно има догодити.

Уставши, епископ и градоначелник пођоше са младићем, и за њима кренуше све градске власти и мноштво народа. Када дођоше до горе, Свети Јамвлих први уђе у пећину, а епископ са осталима следујући му нађе на улазу у пећину између два камена ковчежић од бакра, запечаћен са два сребрна печата. Отворивши ковчежић пред свима, епископ и градоначелник нађоше у њему две оловне плоче, на којима беше написано да, бежећи од мучитеља Декија, сакрише се у овој пећини седам Светих младића: Максимилијан, син управника града, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Ексакустодијан и Антонин; по наређењу пак Декије пећина би зазидана, и у њој ови Свети младићи мученички скончаше за Христа.

Прочитавши то, сви се удивише и громко прославише Бога. А кад уђоше у пећину нађоше Свете младиће који дивно изгледаху; лица им сијаху светлошћу благодати Божје и изражаваху радост. Епископ, градоначелник и народ припадоше к ногама Светих младића клањајући им се ничице, па узнеше хвалу Богу што их удостоји да виде такво преславно чудо. Свети младићи испричаше им све о себи, и о Декију мучитељу, какво под њим беше гоњење на хришћане. Епископ и градоначелник одмах послаше писмо благоверном цару Теодосију, у коме писаху: Нека моћ твоја нареди да што пре дођу од тебе угледни људи да виде чудо које Господ јави за царовања твога: јер у наше дане Господ показа слику будућег свеопштег васкрсења васкрснувши сада тела Светих младића.

Добивши ово писмо, цар Теодосије се обрадова великом радошћу, и одмах крену сам из Цариграда у Ефес, праћен великашима и мноштвом народа, и Ефешани га дочекаше свечано. Епископ, градоначелник и остале градске власти одведоше цара к пећини. Када цар уђе у пећину и угледа Свете младиће, као анђеле Божје, он паде к ногама њиховим клањајући им се; а они, пруживши руке, подигоше га са земље. Уставши, цар с љубављу загрли Свете младиће и, целивајући их, не могаде се уздржати од суза. Затим седе на земљу према њима, и гледајући их слављаше Бога, и срце му се силно радоваше. И говораше им: Господо моја, у лицу вашем ја видим самога Цара Господа Христа, који некада подиже Лазара из гроба; а сада свемоћном речју Својом Он васкрсе вас, да би нас очигледно уверио односно будућег васкрсења мртвих, када ће они који су у гробовима, чувши глас Сина Божја, оживети и изићи из гробова нетљени. – Свети Максимилијан рече цару: Од сада царство твоје због чврсте вере твоје биће јако, и Исус Христос, Син Бога живога, сачуваће га у свето име Своје од свакога зла. Веруј, Господ нас тебе ради васкрсну пре општег васкрсења.

У току дугог разговора Свети младићи говораху цару и многе друге душекорисне истине, а цар са епископом, великашима и народом слушаше их радосно. (Грчки описатељ црквених догађаја Никифор Калист додаје, да цар целе седмице сваки дан с њима обедоваше и служаше им). После пак тих разговора, Свети младићи, на очи свих који се наслађиваху гледајући их, поново преклонише главе своје на земљу и, по Божјем наређењу, заспаше сном смрти. Цар силно плака над њима, а плакаху с њим и сви присутни. И нареди цар да се начине седам сандука од злата и сребра, да се у њих положе тела Светих младића. Но ту ноћ они се јавише цару у сну, наређујући му да их остави да почивају на земљи, као што и раније почиваху. Потом се на место уснућа Светих младића стече много епископа; сатворивши светли празник, они одадоше достојно поштовање Светим мученицима. Цар раздаде обилне милости ништима и убогима те покрајине и отпусти сужње на слободу, па се врати у Цариград, радујући се и славећи Христа Бога нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/08/16/svetih-sedam-mucenika-u-efesu-2/

Многи мисле да је веома тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију. А у реалности је то веома лако. Потребно је само обратити пажњу на ситнице, на мале ствари и трудити се да не учинимо грех у малим и лаким делима.

Ово је најједноставнији и најлакши начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу.

Човек обично мисли да Творац од њега тражи јако велика дела, највеће самопожртвовање, потпуно нестајање његове личности. Човек се толико испрепада од ових мисли да почиње да се боји да се у било чему приближи Богу; крије се од Бога као Адам након пада у грех и чак се не удубљује у реч Божију: ‘Свеједно је,’ мисли он, ‘ништа не могу да учиним за Бога и своју душу, боље да се клоним духовног света, нећу ни мислити о вечном животу, Богу, већ ћу живети као што сви живе’.

На самом улазу у религиозну област, постоји одређена ‘хипноза великим делима’: ‘потребно је учинити неко велико дело – или ништа’. И због тога људи не чине никакво дело за Бога, нити за своју душу. Чудно је – што је човек више предан животним ситницама, то управо у ситним стварима жели да буде поштен, чист и веран Богу. А управо кроз правилан однос према ситним стварима треба да прође свако ко жели да се приближи Царству Божијем.

‘Ко жели да се приближи’ – управо ту се и крије сва тешкоћа религиозних путева људи. Човек обично жели да уђе у Царство Божије потпуно неочекивано за себе, магијски чудесно, или – са правом, кроз неки (велики) подвиг. Међутим, ни једно ни друго не представља истинско проналажење духовног света.

Не усходи магијски чудесно човек ка Богу, остајући далек интересима Царства Божијег на земљи; не купује Царство Божије неким својим спољашњим поступцима. Поступци и дела су потребни за прихватање узвишеног живота, небеске психологије, светле воље, добрих жеља, срца праведног и чистог, нелицемерне љубави. Управо кроз мале, свакодневне поступке све то може да се насади и укорени у човеку.

Ситна добра дела представљају воду за цвет људске личности. Уопште није потребно да се на цвет коме је потребна вода излије буре воде. Може се налити пола чаше и то ће бити довољно за живот, то ће бити од великог значаја за живот. Уопште није неопходно да човек који је гладан или који већ дуго трпи глад поједе неколико килограма хлеба – довољно је да поједе две кришке хлеба и његов организам ће се већ оснажити. Сам живот нам даје предивне примере и обрасце важности малих дела. У медицини која и сама ради са малим и строго ограниченим количинама лекова – постоји још цела једна област – хомеопатија која признаје само савршено мале лекарске дозе на претпоставци да наш организам сам производи изузетно мале количине материја које су драгоцене, које су довољне за одржавање и развој живота.

Желео бих да зауставим пажњу сваког човека на сасвим мале, за њега веома лаке и опет, изузетно важне ствари.

„И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Мт. 10:42) У овој речи Господњој се налази најузвишенији израз важности малог добра. „Чаша воде“ – то је нешто врло мало. Палестина у време Спаситеља није била пустиња као што је то у наше дане, она је била зелена, рекама напајана земља и чаша вода је зато била јако мала вредност, али наравно, у пракси вредна у време када су људи у великој мери путовали пешке. Међутим, Господ се не ограничава у овој заповести на мало, на чашу хладне воде. Он још додаје да се ова чаша даје „у име ученичко“. Ово је важан детаљ. И на њему се треба пажљиво зауставити. Најбоља дела у животу су увек дела у име Христово, у име Господње.

„Благословен који иде“, у било ком смислу, „у име Господње“, (Пс. 118:26) у име Христово. Дух, име Христово, свим стварима и поступцима дају вечну вредност, колико год били ситни ови поступци и дела.

И једноставна жртвена људска љубав, на којој се увек налази одсјај Христове љубави, чини значајним и драгоценим сваку реч, сваки гест, сваку сузу, сваки осмех, сваки поглед човека. Господ јасно говори да чак не у Име Његово, већ само у „име ученичко“, учињено мало добро дело већ представља велику вредност у вечности. „У име ученичко“, ово је граница за контакт са Његовим Духом, Христовим делом и животом…

Јасно је да наши поступци често могу бити и егоистични, са скривеном коришћу. Господ нам указује на то, саветује да себи у дом позивамо не оне који могу да нам узврате истим таквим позивом, позивајући нас код себе; Он говори да позивамо себи људе којима је потребна наша помоћ, подршка и оснажење. Наши гости понекада могу да буду расадници сујете, злих речи и сваке сујете. Друго дело је добра, пријатна беседа, људска заједница – то је благословено, то снажи душу, чини је чвршћом у добру и истини. Међутим, култ неискрених световних разговора представља болест људи и цивилизације која саму себе уништава.

У сваком људском општењу неизоставно треба да постоји добри Дух Христов, или у Његовој очигледног пројави или у скривеној. И ово скривено присуство Духа Божијег у једноставном и добром општењу људи, представља ту атмосферу „учеништва“ о којој говори Господ. „У име ученичко“ – ово представља најосновнији степен општења са другим човеком у име Самог Господа Исуса Христа.

Многи који још не знају за Господа и дивну заједницу у Његово име, већ поседују међу собом то дивно, бескорисно и чисто људско општење, које их приближава Духу Христа. И на том првом степену добра о коме је Господ говорио као давању чаше воде, само „у име ученичко“ могу да стоје многи. Боље је рећи – могу да стоје сви. Исто тако је правилно схватити ове Христове речи и буквално, стремити да се помогне сваком човеку. Ни једног тренутка слично општење неће бити заборављено пред Богом, као што „ниједан од врабаца није заборављен пред Оцем Небеским.“ (Лк. 12:6)

Када би људи били мудри, сви би стремили ка ситном и за њих сасвим лаком делу кроз које би могли да за себе стекну вечне ризнице. Велико спасење људи се састоји у томе што они могу да се привију стаблу вечног дрвета живота кроз најситнију гранчицу – добро дело и поступак. Дивљој јабуци уопште не мора да се привије цело стабло домаће јабуке. Довољно је везати малу гранчицу и привити је једној од грана дивљег стабла. Такође, да би ускисла посуда са тестом не треба да се прелије посуда квасца. Довољно је да се стави сасвим мало квасца и сво тесто ће ускиснути. Исто тако је и са добром – најмање добро може да има огромно дејство. Ето зашто не треба пренебрегнути ситнице у добру и говорити себи: „када већ нисам у стању да учиним велико добро дело – онда се нећу бринути ни за мало добро.“

Колико је чак и најмањег добра корисно за човека, без сваке сумње доказује се тиме што је чак и најмање зло изузетно штетно. Рецимо, упала нам је трунчица у око – око већ не може да види, чак је и другим оком тешко гледати у тим тренуцима. Мало зло које попут трунчице упадне у око душе, сада може да изведе човека из животног поретка. Ситно је дело ако се себи или другоме извади из телесног или душевног ока трунчица. Међутим, у питању је добро без кога се не може живети.

Заиста, мало добро је неопходније, суштински потребније у свету од великог добра. Без великог добра људи живе, без малог неће преживети. Људски род пропада не због недостатка великог добра, већ од недостатка управо малог добра. Велико добро је само кров подигнут на зидовима – циглама малог добра.

Дакле, мало, најлакше добро је Творац оставио на земљи човеку да га чини, узимајући на Себе све велико. И ту, кроз човека који чини мало добро, Сам Господа чини велико. Наше „мало“ Сам Творац чини Својим великим, јер Господ наш је Творац који је из ничега све створио – тим пре из малог може да створи велико. Међутим, и самом покрету увис супротстављају се земља и ваздух. Сваком, чак најмањем и лаком добру супротставља се људска инерција. Ову инерцију је Спаситељ показао у сасвим краткој причи: „И нико ко је пио старо неће одмах новога: јер вели: старо је боље“ (Лк. 5:39). Сваки човек који живи у свету, привезан је за обично и уобичајено. Човек је навикао на зло – он то зло и сматра својим нормалним, природним стањем, док му се добро чини нечим неприродним, ограничавајућим, за њега прејаким. Ако је човек навикао на добро, онда га већ чини не зато што тако треба, већ зато што он то већ не може а да не чини, као човек који не може а да не дише, као што птица не може да не лети.

Човек са добрим умом, оснажује и теши пре свега себе самог. И ово уопште није егоизам као што неки нетачно тврде, не, то је истински изражај несебичног добра, када оно доноси најузвишенију духовну радост ономе ко га чини. Истинско добро увек дубоко и чисто теши онога ко са њим сједињује своју душу. Немогуће је не радовати се када се изађе из мрачног подземља на сунце, ка чистом зеленилу и мирису цветова. Не може се викати човеку: ‘Ти си егоиста, наслађујеш се својим добром!’ То је јединствена не-егоистична радост, радост добра, радост Царства Божијег. И у тој радости ће човек бити спасен од зла, живеће вечно у Богу.

Човеку који није испитао истинско добро, оно некада изгледа као узалудно мучење, непотребно било коме… Постоји стање лажног спокоја из кога је човеку тешко да изађе. Као што је из мајчине утробе тешко детету да изађе у свет, тако је тешко и човеку – детету да изађе из својих ситних осећања и мисли, које су усмерене само на достизање себичне користи за себе и нису у стању да буду покренуте на бригу о другом човеку са којим нема никакву повезаност.

Ето, то убеђење да је старо, познато стање на које смо навикли увек боље од новог и неизвесног, присутно је у сваком непросветљеном човеку. Само човек који је почео да расте, да хода путем глади и жеђи за Христовом Правдом, путем духовног сиромаштва, престаје да жали своју инерцију… Људском роду је тешко да се одвоји од онога на шта је навикао. Овим делом можда себе и чува од необуздане дрскости и зла. Заглављеност људских ногу у блату понекада спречава човека да се баци главом у бездан. Међутим, чешће се дешава да ово блато спречава човека да се попне на гору Боговиђења или да макар стане на чврсто тло послушности речи Божијој…

Али кроз мало, лако, најлакше извршено добро дело човек се све више навикава на добро и почиње да му служи помало, али од срца, искрено и кроз то све више и више улази у атмосферу добра, пушта корен свог живота у ново тло добра. Корен људског живота се лако навикава на ово тло добра и ускоро већ није у стању да живи без њега… Тако се човек спасава; од малог настаје велико. „Веран у малом“ показује се као веран у великом.

Зато ја сада опевам не добро, већ ситна, мала добра дела. И не само да вас не прекоревам што сте у добру заузети само ситним стварима и не носите никакво велико самопожртвовање, већ управо супротно, молим вас да не мислите ни о каквом великом самопожртвовању и да ни у ком случају не занемарујете ситне ствари у добру.

Молим, ако пожелите, упадните у неописиву љутњу због нечега, али се немојте због ситних ствари гневити на брата свог „ни за што“ (Мт. 5:22).

Измислите у неопходној ситуацији какву год лаж, али немојте у свакодневици говорити лажи свом ближњем. Ситница је то, ништа, али покушајте да то испуните и видећете шта ће из тога произаћи.

Оставите на страну сва расуђивања: да ли је дозвољено или није убијати милионе људи – жене, децу, старе – покушајте да покажете своје морално осећање у ситним стварима; не убијајте личност вашег ближњег ниједном – ни речју, ни гестом, ни погледом. Јер добро и представља уздржавање себе од зла. И ту, у ситницама, ти лако, неприметно и за себе удобно можеш да учиниш много.

Тешко је ноћу устајати на молитву. Али навикните ујутру – ако не можете код куће, онда макар док иде на свој посао и ваша мисао је слободна – проникните у молитву „Оче наш“ и нека у вашем срцу одјекну све речи ове кратке молитве. И ноћу, прекрстите се и предајте себе од свег срца у руке Оца Небеског… То је сасвим лако…

И дајте, дајте воде свакоме коме је потребно – дајте чашу, испуњену најједноставнијим саосећањем према сваком човеку коме је оно потребно. Ове воде има у рекама на сваком месту – не бојте се, неће пресушити, зато дајте свакоме по чашу.

Дивни путу „малих дела“, певам ти химну! Окружите себе људи, опашите се малим делима добра, карикама малих, једноставних, лаких, за вас нимало тешких, добрих осећања, мисли, речи и дела. Оставимо велико и тешко, оно је за оне који га воле, а за нас који још увек нисмо заволели велико, Господ је Својом милошћу припремио и разлио свуда, попут ваздуха и воде, малу љубав.“[1]

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Krestjankin/slovo-o-malom-dobrodelanii/

извор

Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни Исакије зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би названа Далматска.

Патријарх цариградски Атик рукоположи блаженог Далмата за свештеника. Он живљаше тако испоснички, да Једном проведе четрдесет дана без хране, и постом и молитвом победи демонску силу. Преподобни је водио борбу и против видљивих демона – јеретика несторијанаца, који су хулили Пречисту Матер Божију, и био велики помоћник светим оцима на Трећем Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу за царовања Теодосија Млађег. Тиме преподобни Далмат стече љубав цара и светих отаца, те га произведоше за архимандрита Далматске обитељи. Угодивши Богу, он се најзад у дубокој старости престави к Њему. – Тако и син његов преподобни Фавст, прошавши сваки богоугодни подвиг и провевши строго испосничко житије, пресели се у вечне обитељи, и у бесмртном животу би прибројан к лику преподобних отаца.

https://mitropolija.com/2025/08/15/prepodobni-isakije-dalmat-i-faust-2/

Шта је покајање, зашто и Господ и свети Јован Претеча своју проповед почињу истим речима? Да ли је покајање нешто што „одрадимо“ пар пута годишње, током великих постова, пре него што хоћемо да се причестимо, а онда све по старом? Јел претерују верни људи са тим грехом, стално неки грех, борба са грехом, итд. Шта говоре Свети Оци? 

И говораше: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.

„Свети Претеча, а касније и Сам Господ своју проповед су почињали идентичним позивом на покајање, истим речима призивали људе. Свети Оци кажу да ово није случајно, јер су на тај начин желели да покажу да у учењу светог Јована и Господа није било никакве суштинске разлике. Ми као црквени људи знамо да је покајање неопходно да бисмо могли уопште да почнемо да се крећемо ка Богу. Међутим, често може да нам исклизне из свести и пажње колико су дубоко и свестрано тему покајања обрађивали Свети Оци, како су у њему гледали почетак, средину и крај хришћанског живота, то јест, савршенство.

Свети Игњатије Брјанчанинов има одлично запажање: „Сви свети Православне Цркве током читавог свог живота неодступно су се држали покајања, чак и онда када је благодат Божија очигледно дејствовала на њих. Данас када се баве религијом, више траже или хладна формална знања, или лажне насладе. И једно и друго припада овоме свету, а не Христу.“

Ми можда са времена на време заборавимо да покајање не може да се исцрпи, да њега не можемо да завршимо, што се каже ‘да пређемо ниво као у видео игрицу’, већ је суштина да што више напредујемо у духовном животу све се више отварају очи наше душе и све је већи океан покајања пред нама. Свети Оци нас упозоравају на олако гледање на покајање – у нашој свести га сводимо на одлазак на исповест, без много бриге да ли и колико испуњавамо заповести у међувремену што заправо и чине суштину покајања. Свети Игњатије даље говори: „He размишљајте олако о покајању: оно је душа свих подвига – опште делање које треба да прожима сва друга делања. Истински напредак постигли су само они који пребивају у истинском покајању. Оно представља то суштинско делање, које нас припрема за јављање Царства Божијег у нама“.

Дакле, сви треба да живимо у покајању у Цркви, од Патријарха до лаика. О овоме свети Симеон Солунски каже следеће: „Неопходно је свима да се кају: лаицима и монасима, свештеницима и клирицима, архијерејима и нико не треба да се уклања од покајања јер су сви сагрешили и грешимо, сви треба и да се кајемо…“

Настављам даље, са трећим стихом:

Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи: припремите пут Господњи, поравните стазе његове.

Апостол Матеј овде наводи речи пророка Исаије из његове књиге, у питању је 40. глава. Иначе, чести назив за пророка Исаију је и ‘пети јеванђелиста’ због великог броја пророчанстава о Христу, посебно о Христовом страдању до чега ћемо ако Бог да, кроз ова светоотачка тумачења временом доћи. Свети Оци његове речи објашњавају из више углова.

Блажени Теофилакт Охридски објашњава речи пророка Исаије поређењем старозаветног и новозаветног закона, односно показује суштину оног камена спотицања за многе људе како тог времена, тако и данас. Он говори следеће: „“Путем“ се назива Еванђеље, а „стазама“ законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: „Припремите се за еванђелски живот, а законске одредбе ‘поравните’, то јест, испуните их духовно“, јер је Дух „прав“. Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: „Овај није поравнао своје стазе“, то јест, духовно не разуме Закон”. Блажени Теофилакт помиње Јевреје јер је у његово време била актуелна полемика са њима, али се ово односи и на све друге људе који само спољашњим очима гледају на одредбе Цркве, па на пост гледају као на дијету, на Свете Тајне као на нешто што ‘ваља да се уради, злу не требало’, на учење Цркве као на културолошку традицију нашег народа, итд.

Свети Николај Охридски даје практично објашњење речи пророка Исаије и објашњава њихову веома тесну везу са духовним животом свакога од нас. Он пише: „Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Како? Исповедите се и покајте се. Учините ово двоје хитно, јер Господ долази. Он ће куцати на врата сваке душе. Ко се исповеди и покаје, тај ће држати врата душе отворена, и Господ ће ући, и донети му живот вечни. А ко се не исповеди и не покаје, тај ће држати врата на души зарђана од греха и затворена. И Господ ће проћи мимо њега. Но за Њим иде секира и огањ, као што пред Њим иде пролеће са сунцем, мирисом и песмом. Путеви Господњи и стазе Његове то су душе људске; неравнине по њима, то су греси безакоња“.

А свети Јустин Ћелијски показује оно што су многи можда данас и заборавили, да је род људски потпуно изгубљен без Исуса Христа и да нема спасења нигде осим у Њему. Ево како он објашњава ове речи пророка Исаије: „Нема пута Господњег у пустињи живота људског. Пут од душе до Бога сав је пороцима излокан, испроваљиван, упропашћен. Ко може по њему поћи и до Бога доћи? Све што је људско, толико је опустошено грехом и смрћу, да беспомоћно умире у огромној пустињи својој. Зато нема људима спасења од греха које би они сами измислили и остварили. Спасење им може доћи од Онога који је Безгрешан и Бесмртан, и стога моћан и силан да сатре и грех и смрт. Па ипак, ви људи можете да у томе нешто учините: освестите се, дођите к себи и сагледајте и своју и свеопшту грешност; будите колико толико свесни својих и свеопштих грехова људских, који су вас затворили у безизлазну тамницу смрти, и нека се то излије у покајничко расположење, и тим покајањем ви ћете поравнити пут Господњи, и Он ће њиме доћи у живот ваш, у душу вашу, ући у опустошени и опустињени свет ваш.“ Ово о чему говори свети Јустин можемо видети и данас – људи се данас максимално труде да олакшају себи боравак на земљи, гледају да игноришу грех, или га грубо одбацују као неки реликт прошлости или сматрају да фокусираност на тему греха изазива многе комплексе и неурозе. У суштини, веома далеко су од схватања о греху као огромној разорној сили коју може да заустави, укроти и уништи једино Господ…“

извор

Са почетком Успењског поста, Црква нас поново позива на уздржање – не само тјелесно, не само уздржање од јела, већ прије свега на уздржање душе, унутрашње уздржање. Вјековима се пост доживљавао као вријеме прочишћења и повратка аутентичном. А данас, у доба дигиталне презасићености, ове ријечи су нарочито актуелне.

Живимо у свијету гдје главни извор умора није толико физички рад колико вишак утисака. Читав дан нас прати низ звукова, вијести, порука, слика – бескрајна ријека која одвлачи пажњу, слаби вољу и чини молитву готово немогућом. Престајемо да чујемо и себе, а камоли Бога.

Управо због тога данас пост није само уздржање од хране. То је, можда, чак и више – уздржање од сујете, од сталног присуства у дигиталном свијету, од зависности од екрана. Остављајући телефон по страни, макар за вријеме молитве или читања, постижемо нешто више од пуког дисциплинског подвига. Враћамо оно што је изгубљено: пажњу, тишину, унутрашњи мир.

Савремени аскетизам лежи у способности да одбацимо непотребно и чујемо главно. У способности да не отварамо други фид, већ да отворимо Јеванђеље. Да не подлегнемо навици провјеравања  шта је ко написао, већ да се сјетимо  Ко већ дуго куца на врата нашег  срца.

Дигитална трезвеност је најважнији дио хришћанског живота данас, јер је немогуће приближити се Богу, ако је сва пажња расијана. А пажња је душа молитве.

Нека Успенски пост за нас постане вријеме не спољашњег ограничења, већ унутрашњег ослобођења – од журбе, од непотребног, од наметнутог. Да би нам се у овој тишини – очишћеној и усмјереној, поново открило најважније: присуство Бога у животу човјека. Тада пост неће постати терет, већ свјетлост. Не вријеме забрана, већ вријеме повратка себи, Богу.

Митрополит тверски и кашински Амвросије

https://mitropolija.com/2025/08/14/mitropolit-tverski-amvrosije-post-prilika-za-unutrasnje-oslobodjenje/

Клима, цена хране и здравље – шта о посту кажу свети оци и зашто Типик не треба слепо примењивати.

Правила поста каква данас познајемо често су тешко примењива у савременом животу. Разлог томе није само што су настала у манастирском контексту, већ и што су се формирала у другачијој клими и прехрамбеним условима. Како се онда понашати? Игнорисати устав или се држати упутстава писаних за палестинске монахе из 5. века?

Можда је најразумније признати: пост није догма, већ жив и прилагодљив инструмент духовног живота.

Он је увек имао различите облике – у зависности од епохе, климе и конкретних околности.

Клима и исхрана – поуке светих отаца

Један од најважнијих фактора који утичу на исхрану јесте клима. Наш постни устав настао је у медитеранским условима, и свети оци су били свесни те чињенице.

Тако, на пример, преподобни Јован Касијан Римљанин, преносећи египатско монашко искуство монасима у Француској, наглашавао је да се сва правила не могу примењивати у хладнијој клими. А говорио је о Марсеју и Ници! Свети Јован Златоусти, живећи у прогонству у данашњој Абхазији, писао је да за манастире у том подручју треба прилагодити устав, имајући у виду тежу климу.

Шта би тек рекли за климу наших крајева? У хладнијим условима телу је потребно више калорија и протеина. Игнорисање тога значи директно угрожавање здравља.

Цена хране и суштина поста

Са климом су повезани и други аспекти – нутритивна вредност и цена намирница. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: „Плодови и поврће у Цариграду и на Светој Гори по хранљивости су равни риби са севера, па чак и бољи.“

Он је сматрао да се чак и у оквиру једне земље пост може разликовати. И мисионарска пракса то потврђује – када су крштени номадски народи, Црква им је допуштала да у време поста користе млеко, јер је то било основа њихове исхране.

Свети оци су наглашавали да постна храна треба да буде једноставна, јефтина и брза за припрему. Циљ поста је да ослободи време и новац – за молитву, милосрђе и служење другима.

А сада се сетимо колико код нас коштају воће, орашасти плодови, маслине и морски плодови – јефтини и уобичајени на Медитерану, али скупи у нашим крајевима. У старини су месо и сир били скупи, док је биљна храна била најприступачнија – тако је настала хијерархија постне исхране.

Искуства других хришћанских традиција

Разуман однос према посту среће се и у другим хришћанским Црквама. Нарочито је занимљива латинска (католичка) традиција. Католички канонски закон разликује два вида поста: један подразумева ограничење у броју оброка, а други уздржавање од меса. Посебно је занимљив лични завет који верник даје сам себи у посту – на пример, да се уздржи од забаве или повећа милосрђе.

Често смо склони да одбацујемо западно искуство, али баш у погледу поста, понекад су доследнији – испуњавајући 69. Апостолско правило које наглашава важност поста, али не прописује тачно како се он мора држати.

Пост са разумом, а не слепо понављање

Преподобни Јован Касијан је писао: „Пост треба вршити у складу са околностима, местом и временом, јер је користан кад је у сагласности с њима, а штетан ако није.“

Могућност разумних разлика у пракси поста Црква је признавала од најранијих времена. Свака Помесна Црква, епархија, па чак и породица као „мала Црква“ може имати своју традицију поста. Устав и правила не треба само учити напамет и слепо примењивати, већ их треба разумети и применити на паметан и одговоран начин у свом животу.

извор

10.августа 2025. године, у храму светог Агапија у Кијево-Печерској лаври, предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Блаженјејши митрополит Онуфрије, служио је Божанствену литургију и одржао беседу о еванђелском догађају када је Господ ходао по води.

Смирење након добрих дела

Митрополит Онуфрије је нагласио да човек, након што учини добро дело, треба да се смири и повуче у страну, да не би заклањао истинског Благодетеља – Бога.

„Не смемо себи приписивати оно што је Божије. Ако је Бог преко нас учинио добро, треба да се повучемо да би човек којем је учињено добро могао да види свог истинског Добротвора“, поручио је он.

Подсетио је да је Христос, након што је нахранио пет хиљада људи са пет хлебова, удаљио апостоле и сам се повукао на гору да се целу ноћ моли. „Добра дела треба да се смењују са молитвом“, додао је митрополит.

Сједињење ума са Богом

Говорећи о томе како је апостол Петар ходао по води, Блаженјејши је истакао да је то било могуће док је Петар свој поглед и ум држао у молитвеном сједињењу са Христом, од Кога је добијао благодатну снагу.

„Када човек свој ум сједини са Богом у молитви, у размишљању о Њему, у читању Светог Писма – он добија разумну силу, благодат Светога Духа, која га укрепљује на свако добро дело“, објаснио је владика.

Али, када је Петар погледао на таласе, благодат је ослабила и почео је да тоне. „Знак да човек губи благодат јесте појава страха“, нагласио је митрополит.

Позив на покајање

Најважнија поука, по речима Блаженјејшег, јесте Петрова реакција – уместо да падне у очајање, он је узвикнуо: „Господе, спаси ме!“

„Када човек тоне, губи благодат, не сме очајавати, већ треба призвати Бога“, поручио је митрополит Онуфрије.

Подсетио је и на грехопад Адама, који се није покајао, већ се правдао. „Да је рекао: ’Господе, прости!’, историја нашег живота на земљи била би другачија.“

Божје милосрђе

У закључку, митрополит је нагласио да је Божија милост безгранична: „Бог пружа руке, подиже човека, као блудног сина облачи у најбољу одећу, ставља прстен на руку, обућу на ноге и закоље угојено теле. Само да имамо покајање.“
Позвао је верне да свој земаљски живот воде „разумно, по хришћански“, како би у вечности били учесници вечног блаженства у Христу Исусу.

извор

По учењу Светих Отаца, проклетство земље које је Бог изрекао као казну Адаму и његовим потомцима, до данас лежи на земљи, и због тога земља рађа и разни коров и дрвеће које не доноси јестиве плодове, а све што ниче из земље и чиме се храни људско тело, човек мора да гаји, проливајући зној и стално радећи (9, т. 5, стр. 206).

Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест.

Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже:

„Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48).

Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове.

Архимандрит Лазар Абашидзе

Светосавље

Ова кратка, концизна и надасве отрежњујућа књижица врло активног мисионара Руске Православне Цркве. Овај текст је нешто што би људи који прилазе Цркви данас требало да прочитају. Није лоше да и православни хришћани који имају одређени „стаж“ у Цркви прочитају и подсете се неких основних духовних закона, аксиома духовности које не бисмо смели да заборављамо…

1. заблуда – Када Бог није циљ, већ средство
2. заблуда – Сматрати да се у Цркви налазе само добри људи
3. заблуда – Мишљење да је Црква одговорна за све што чине људи који себе називају хришћанима
4. заблуда – Став да је само Крштење довољно да би себе неко сматрао хришћанином
5. заблуда – Став да је контакт са свештеником увек безбедан
6. заблуда – Став да Тајне које служи зли свештеник нису истините, стварне
7. заблуда – Став да ми не можемо да исправљамо браћу и сестре који су пали у грех
8. заблуда – Мишљење да добра дела треба чинити јавно
9. заблуда – Мишљење да од свих треба скривати своје мисли, осећања и жеље
10. заблуда – Став да је дозвољено бити груб према свима, нарочито са најближим особама
11. заблуда – Став да je у црквеној средини дозвољено да се буде безобразан
12. заблуда – Мишљење да се интриге и лицемерје могу покрити, „измолити“ мноштвом молитава
13. заблуда – Мишљење да верујући човек не може да изнесе примедбе. Никада и никоме.
14. заблуда – Мишљење да у свету нема моралних и интелигентних људи
15. заблуда – Мишљење да пошто се Бог не може називати праведним, значи да је онда и за нас праведност питање избора
16. заблуда – Мишљење да је секс ван брака и пре брака допустив у хришћанству
17. заблуда – Мишљење да се грех аутоматски опрашта људима који сматрају себе хришћанима
18. заблуда – Мишљење да су простаклук, грубост и лицемерје ситнице на које Бог не обраћа пажњу
19. заблуда – Мишљење да се са верујућим људима можеш опходити грубо и поступати неправедно. Јер ето, они су дужни да се смирују и да трпе…
20. заблуда – Мишљење да су са мном сви у обавези да се друже
21. заблуда – Жеља да се за све људе буде свој на своме, допуштајући двострука мерила и лукавство у односима
22. заблуда – Мишљење да истину треба рећи чак и у „Гестапу“
23. заблуда – Жеља да увек будемо у центру пажње
24. заблуда – Мишљење да верујућим људима не мораш да захвалиш. Јер они су и иначе у обавези да вам буду услужни, без било каквог очекивања захвалности од вас
25. заблуда – Став да треба да будемо захвални само онда када је код нас све добро
26. заблуда – Мишљење да долазећи у други храм код људи које слабо познајете, имате право да их учите и исправљате
27. заблуда – Став када сматрате себе посланим свише да исправљате друге људе
28. заблуда – Мишљење да је дозвољено кашњење
29. заблуда – Мишљење да је туробан и мрачан изглед истински знак Православља
30. заблуда – Став када сматрате себе грешником, али ВЕЛИКИМ!
31. заблуда – Заборављање да имамо два уха, а само једне усне
32. заблуда – Сједињавање вере у Христа са одласком код баба-врачара, екстрасенса, гатара и исцелитеља
33. заблуда – Непрестано упоређивање себе са другим људима
34. заблуда – Мишљење да свако расуђивање о добру и злу већ представља грех осуде
35. заблуда – Мишљење да је свака осуда допустива у хришћанству и да не представља грех
36. заблуда – Став да је потребно да докажемо да смо у праву по сваку цену
37. заблуда – Став да се непрестано правдамо, без заузимања одбрамбене позиције у дијалогу
38. заблуда – Мишљење да је псовка нешто небитно
39. заблуда – Став непрестане жеље за жаљењем или похвалама од других људи
40. заблуда – Мишљење да верујући човек не може да прекине контакт са неким човеком

1. заблуда – Када Бог није циљ, већ средство

Старац Јероним Егински пише:

„Заблуда је када Бог постаје не циљ, већ средство за живот. На жалост, већини људи Христос није потребан. Људима је потребно да у њиховом животу све буде добро; Бог треба да послужи као средство за тако нешто. Потребно је да се породица не распадне – иди у Цркву да се венчаш. Потребно је да се деца не разбољевају – крсти их, причешћуј. Потребно је да неко не урекне, да не баце магију – донеси кући грумен земље са гроба познате подвижнице, поспи у угловима куће. Син пије – прочитај акатист Богородици „Чаша Неиспијна“. Муж те бије – иди на поклоничко путовање. Ми видимо овде да се напор усмерава не на то да будемо са Богом и живимо животом Духа Светога, већ на то да се нешто добије од Бога. Бог се овде посматра као гаранција за наш удобни живот. „Сине, дај ми срце своје“, говори Христос, „а све остало ћу ти Ја Сам додати, јер се у срцу људском може сместити царство Божије. Господ заповеда Својим ученицима: тражите најпре царство Божије и правду његову и све остало ће вам се додати“.

У ситуацији или-или увек бирајте Бога и угађање Њему. Никада немојте да жртвујете своје односе са Богом ради нечег материјалног. Идолопоклонство не представља увек клањање пред кипом незнабожачког божанства. Најчешће је идолопоклонство служење ономе што ми постављамо на прво место у свом животу уместо Бога.

2. заблуда – Сматрати да се у Цркви налазе само добри људи

… требало би да се у њој налазе само добри људи, али нажалост, није тако. Јуда је био Христов ученик, али га близина Спаситељу није механички учинила добрим, поштеним и верујућим човеком.

„Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, поседавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље. Тако ће бити на свршетку века: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба“. (Мт. 13:47-50)

Мрежа је Христова Црква. У ову мрежу упада и добра и лоша риба, добри и лоши хришћани. Видљивом или званичном Црквом се може назвати укупан број добрих и лоших хришћана. Добра риба представља остатак спасаваних, који пребивају у пуноћи Светог Духа.

Ступајући у контакт са људима који себе називају православним хришћанима, неопходно је чувати расуђивање. „Није злато, све што сија“. Црква личи на „болницу“ у којој свако може да се излечи, само ако буде слушао савете надлежног лекара. Међутим, људи у овој „болници“ имају слободу. Неко не одлази на прегледе и не слуша лекара. Има и тога. Али човеку који жели да оздрави, људи који „нарушавају дисциплину“ не могу да сметају ни на који начин.

„А ви, љубљени, сетите се речи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа. Јер вам говораху да ће се у последње време појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају. А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се у Духу Светоме, одржите себе у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вечни“. (Јуд. 1:17-21)

3. заблуда – Мишљење да је Црква одговорна за све што чине људи који себе називају хришћанима

Међу људима који себе називају хришћанима има много оних који никакве везе са Црквом немају. Свети Теофан Затворник нам даје низ критеријума по којима можемо да одредимо лажне хришћане:

„Ко не верује у свету Цркву као једину болницу која у себи има све што је потребно за нашу обнову, ко њене свете Тајне и средства за освећење сматра простим обредима без унутрашње силе – такав није наш.

Ко машта да стекне освећујућу силу Божије благодати на неки невидљиви начин, а не онако како то проповеда света Црква – такав није наш.

Ко не признаје да је подвижништво неопходно, као и поступци самоодрицања, ко обмањује себе лажном надом да ће спојити дух Христа са духом овога света – тај није наш.

Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за неопходно да се држе постови, исповест и причешћивање, ко не поштује свете Празнике и недељне дане, ко се уместо њиховог поштовање предаје безумним забавама – тај није наш.

Ко са дрским самооправдањем не чува чистоту до брака и верност у браку, измишљајући уместо Богом благословеног, неки други начин живота – тај није наш.

И уопште, ко се сам заноси и ко друге заводи својом неукротивом самовољом у начину размишљања и животним правилима – тај није наш“. („Сазерцање и размишљање“)

Нормално да Црква не одговара за оне који јој не припадају.

4. заблуда – Став да је само Крштење довољно да би себе неко сматрао хришћанином

Свети Тихон Задонски пише:

„Хришћани који живе без страха Божијег, без покајања и његових плодова, не припадају светој Цркви, иако су крштени у име Свете Тројице, пошто немају веру. Без вере није могуће бити члан свете Цркве“.

Свети Тихон Задонски учи да крштени човек може да отпадне од Цркве ако нема покајање и не приноси плодове покајања. Хришћанин који је отпао од Цркве не може да наследи спасење. Свети Игњатије Брјанчанинов говори да човек који не верује у Бога не означава обавезно отвореног атеисту, већ и човека који себе назива хришћанином, а заправо је слуга овог света и страсти.

Свети Игњатије Брјанчанинов:

„Ко не верује у Сина Божијег? He само онај ко Га отворено и одлучно одбацује, него и онај ко себе назива хришћанином, али води грешан живот и јури за телесним насладама; онај коме је бог – стомак; онај коме је бог – сребро и злато; онај коме је бог – земаљска слава… Без самоодрицања човек није способан за веру; његов пали разум супротставља се вери и дрско тражи од Бога објашњење за Његова дела и доказе за истине које Он открива човеку. Пало срце хоће да живи палим животом, чијем умртвљењу стреми вера; тело и крв, без обзира на то што им можда већ следећег часа предстоји одлазак у гроб, такође хоће да живе својим животом, животом пропадљивости и греха.“ (Аскетски огледи)

5. заблуда – Став да је контакт са свештеником увек безбедан

Свети Атанасије Велики пише:

„Зато, брате, ако видиш да неко има пристојну спољашњост, немој обраћати пажњу на то да ли је он обучен у овчију кожу, да ли има чин свештеника, епископа или ђакона, или је подвижник (монах); већ се потруди да сазнаш његова дела: да ли је целомудрен, да ли је гостопримљив, да ли је милостив, испуњен љубави, да ли пребива у молитвама, да ли има трпљење? Ако му је стомак бог, а његово грло представља пакао, ако страда од љубави према новцу, ако тргује побожношћу, остави га. То није пастир, већ крвожедни вук“.

Свети Атанасије саветује хришћанина у свету да у општењу са свештеником обраћа пажњу не на његов хијерархијски положај, већ на личну побожност. Свештеник може бити недухован или уопште неморалан. Зато ступати у односе поверења са таквим свештеником крајње је опасно. Свети Атанасије саветује да се напусти такав свештеник, то јест, да се оде од њега, да се са њим смање контакти на минимум.

Свети Григорије Богослов:

„Можеш веровати лаву, леопард може да постане љубимац, чак ће можда и змија побећи од тебе, иако се ти и бојиш ње; али једнога се чувај – лоших епископа. Не збуњуј се притом због достојанства њихових катедри! Свима је доступан високи положај, али није свима доступна благодат. Проничући очима кроз овчију кожу, препознај вука испод ње. Убеди мене не речима, већ делима“.

Међутим, (ВРЛО ВАЖНО!), Тајне које служи такав свештеник сматрају се истинским све док таквом свештенику није забрањено служење и он није лишен чина.

6. заблуда – Став да Тајне које служи зли свештеник нису истините, стварне

Ово погрешно мишљење се појавило на освиту хришћанске историје. Још је Блажени Августин (четврти век) писао:

„Служитељи Цркве не престају да буду оруђа благодати Божије, иако и сами нису свети. Какав год да је свештеник, свештени поступци које он врши имају сву силу за верујућег човека. За себе ће он сам одговарати Богу, али за паству је он истински пастир“.

Обратите пажњу: благодат не даје свештеник, већ Господ. И ова благодат делује и кроз недостојне свештенослужитеље.

Зашто Бог шаље благодат и кроз не толико моралне служитеље? Јер у противном, благодат не би имао нико или скоро па нико. Високоморалних свештеника увек има много мање од обичних грешника који су добили богословско образовање. Размислите о томе да људи на парохији где служи такав неморални свештеник нису криви због тога што њихов пастир нема неопходну ревност у делу исправљања свог злог карактера. Ако би благодат зависила само од морала оваквог пастира, сви ти људи би били осуђени да остану без благодати. Да ли је то праведно?

Зато је Господ као услов за давање благодати поставио не морал, већ верност истини. Неморални пастир наноси штету себи и онима који му поверавају кључеве од своје душе. Онима који се причешћују у храму у коме служи, он не може да нанесе штету. Међутим, ако свештеник упадне у јерес или раскол, онда се не сме причешћивати код њега; молитва са њим је забрањена канонима Цркве.

7. заблуда – Став да ми не можемо да исправљамо браћу и сестре који су пали у грех

„Браћо, ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов. Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе. А сваки нека испита своје дело, и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другоме; Јер ће сваки своје бреме носити. А који се учи речи, нека дели сва добра са оним који га учи. Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни. А добро чинити да нам не досади, јер ћемо у своје време пожњети ако не малакшемо. Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери.“ (Гал. 6:1-10)

У неким ситуацијама хришћани који живе у свету могу да дају примедбу и свештенику и епископу. Тако је, на пример, подвиг светог Јована Кронштатског почео са тим што је он обратио пажњу на прекор обичне хришћанке која је у пастиру видела немар према молитви. Ако ви желите да упутите примедбу свештенику, будите пре тога сигурни да сте правилно схватили то што је он рекао и учинио. Запамтите да неправедни прекори представљају један од видова клевете.

8. заблуда – Мишљење да добра дела треба чинити јавно

Обавезно приписујте своја добра дела Божијој вољи. Да вам Бог није даровао да их учините, ништа вам не би пошло за руком. Не очекујте захвалност од људи. Сматрајте да сте, ако су вас похвалили за добро дело, изгубили своју награду на небесима. Ако ако су вас због вашег доброг дела увредили или оклеветали, сматрајте да се ваша награда на небесима умножила за десет пута.

9. заблуда – Мишљење да од свих треба скривати своје мисли, осећања и жеље

Управо супротно, верујући човек се труди да размотри своје мисли, осећања и жеље са верујућим човеком коме верује (ако такав човек постоји). Пожељно је да се овако нешто ради редовно. Као правило, особа којој верујемо је свештеник, крштени кум или кума, духовни наставник – особе које су нас привеле вери. Свако од нас треба да има човека који зна све о нама, о догађајима који се дешавају у нашем животу.

Нема сумње да је идеална варијанта наставника – Старац-јеромонах, признан од свих. Међутим, у наше време таквих стараца је остало јако мало. Први стадијум духовног живота се назива неофитством. На тој етапи се формирају основе духовне дисциплине – редовног одласка у храм, читања јутарњих и вечерњих молитава, држања постова, редовне исповести и причешћа, свакодневног изучавања Светог Писма. Све док нисте навикли да све ово чините са лакоћом – ви сте неофит. Ваш привремени наставник може бити и обични хришћанин који зна и уме више од вас. Након што се успнете на овај ниво духовне дисциплине, тражићете духовника који ће вас научити да се молите молитвом која је радосна и која мења живот.

10. заблуда – Став да је дозвољено бити груб према свима, нарочито са најближим особама

Понекада постајемо несносни у општењу са члановима своје породице. Независно од тога да ли су они црквени људи или не, морамо да будемо пажљиви према њима. Понекада елементарна пажљивост и пристојност представља врата за уцрквењење наших блиских. Али још чешће, наша грубост, простаклук и фанатизам представљају узроке одласка људи из Цркве и од Бога. Нама блиски људи који се налазе ван спасавајуће ограде Цркве, чврсто се „фиксирају“ у стању мржње према свему црквеном. Најтеже откриће ће представљати сазнање на Страшном Суду да су људи отишли од Бога због нас.

11. заблуда – Став да je у црквеној средини дозвољено да се буде безобразан

Посебна категорија људи су „црквени грубијани“. Такви људи могу са свима да буду веома пристојни, али у црквеној средини почињу да се понашају конфликтно, изазивајући сукобе и увреде међу хришћанима. Умесно је сетити се Христових речи:

„Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 5:23-24)

12. заблуда – Мишљење да се интриге и лицемерје могу покрити, „измолити“ мноштвом молитава

„Лицемери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповестима људским.“ (Мт. 15:7-9)

„Зато кад ширите руке своје, заклањам очи Своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију Мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу.“ (Ис. 1:15-17)

Бог не слуша молитве људи који поступају неправедно. Потребно је да се са другима поступа на начин на који желиш да поступају са тобом. Никоме се не допада када га клевећу, када га неправедно оптужују, када му иза леђа „броје ситна црева“. Зашто онда дозвољавамо себи да се тако односимо према другим људима?

13. заблуда – Мишљење да верујући човек не може да изнесе примедбе. Никада и никоме.

Примедбу понекада треба изнети, али са љубављу.

„Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:15-17)

Када желимо некоме да упутимо примедбу, руководимо се овом поуком Господа из Јеванђеља по Матеју. Ми не поступамо по љубави Христовој када разматрамо нечије грехе не са оним ко их је учинио, већ са другим људима. Изузетак представљају ситуације када не знамо да ли је добро или лоше поступио један или други човек у некој ситуацији. У том случају, можемо отићи до човека који представља ауторитет и без навођења имена човека који је учинио грех, питати како може да се схвати такво понашање? Ако немате никога да питате за своју недоумицу, а човека можемо болно да ранимо својим питањем, боље је да никога ништа не питамо, већ да се са вером помолимо за особу у вези са којом се и појавила недоумица. Јавна критика је допустива у ситуацији када не разматрамо грех, већ нека стручна питања, повезана са нашим професионалним знањима и општим интересом.

14. заблуда – Мишљење да у свету нема моралних и интелигентних људи

Још горе је презирати неверујуће људе сматрајући их неморалним идиотима. Нажалост, чињеница моралне доминације православних хришћана у поређењу са неправославним људима није доказана. Међу неправославним људима постоји много пристојних и интелигентних људи. Пробајте да будете бољи од њих.

Ако не можете да будете бољи од њих, онда макар не заостајте за њима у доброти и праведности. Срамота је да хришћани који имају пуноту блага Духа Светога, заостају за атеистима, незнабошцима и иновернима у најосновнијој моралности.

15. заблуда – Мишљење да пошто се Бог не може називати праведним, значи да је онда и за нас праведност питање избора

Преподобни Исаак Сирин је говорио:

„Немој називати Бога праведним. Да је Он праведан, ти био одавно био у паклу“.

Постоји категорија људи који поступају неправедно у односу на ближње, правдајући себе овим речима светог Исаака Сирина.

Не улазећи у спор о изрекама светих Отаца, рећи ћемо да Бог Своје милосрђе не показује према свима, већ само према онима који су и сами милостиви према ближњима. Суд без милости, јесте праведни Суд. Он очекује оне који поступају неправедно и немају милости (види посланицу апостола Јакова 2:13).

16. заблуда – Мишљење да је секс ван брака и пре брака допустив у хришћанству

Да, људе који имају сексуалне односе према брака или варају своје мужеве и жене у хришћанство нико не каменује. Међутим, то никако не значи да се овај грех толерише и допушта. Секс пре брака се назива прељубом, а ван законитог брака – блудом. Црквени канони налажу одвајање од Причешћа на 7 до 9 година за блуд, а за прељубу 4 до 5 година. Данас постоји тенденција да се ове норме смање, међутим, оне се тичу само грешника који се кају (!!!).

Ипак, међу људима који сматрају себе хришћанима постоји много мушкараца и жена који НЕ сматрају односе ван брака или пре брака грехом. Али узалуд.

Узалуд људи покушавају да своје односе оснаже на рачун секса… Што више они то покушавају да учине, то се брже њихови односи урушавају. Јер „ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде“ (Пс. 127:1). Бог не проклиње прељубнике, али неприметно одлази из њиховог живота. Они су направили свој избор, показали су свој однос према Њему и Његовом закону. И Бог их оставља, да би им једног дана рекао следеће речи:

„Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње.“ (Мт. 7:22-23)

Међутим, све док је човек жив, он може да се покаје за овај грех. Важно је рећи да истинско покајање претпоставља и обавезну исповест, али и остављање греха.

17. заблуда – Мишљење да се грех аутоматски опрашта људима који сматрају себе хришћанима

Све док ниси оставио свој грех, ниси се покајао. Ако мислиш да си се покајао, а сам си се поново вратио греху – ниси се покајао. Чак ако си запалио најдебљу свећу у храму. Чак ако си спонзор храма. Чак и ако си свештеник. Чак ако си био на исповести или на пријему код епископа. Зато што је истинско покајање – исправљање греха. Ако си својим грехом повредио некога од људи, ако си разорио нечије односе – ти си дужан да према својим могућностима исправиш то што си учинио. Ако си украо новац – врати га и додај украденој суми још нешто од себе. Ако си некога увредио, извини се, замоли за опроштај. Буди спреман да помогнеш том човеку у тешком тренутку.

18. заблуда – Мишљење да су простаклук, грубост и лицемерје ситнице на које Бог не обраћа пажњу

Веран у малом, веран је у многом, а неверни у малом, неверан је и у многом. Ко је био неверан у малом, изгубиће и то мало што је имао (Види Јеванђеље по Луки 16:10). Зато се верност Богу најчешће испитује кроз ситнице. Узгред речено и – неверност.

19. заблуда – Мишљење да се са верујућим људима можеш опходити грубо и поступати неправедно. Јер ето, они су дужни да се смирују и да трпе…

Верујући људи су обавезни да се смирују пред Богом и да трпељиво носе тај крст који им је Бог дао. А какве то везе има са тобом? Бог је установио поредак, да се људи ради Христа смирују пред онима који се смирују пред Богом. Само у том случају смирење пред људима не представља идолопоклонство.

Постоји питање административне потчињености и делатне дисциплине. Међутим, ово нема везе са религијом. Свето Писмо нас призива кротости, љубави према браћи и међусобном уступању. Ако желиш томе да научиш друге, покажи својим примером!

20. заблуда – Мишљење да су са мном сви у обавези да се друже

Не, нису обавезни. Истинско пријатељство у Христу је дар од Бога.

„Сваком човеку не откривај срце своје и неће ти се одузети милост.“ (Сирах 8:19)

О томе налазимо савет и код преподобног Серафима Саровског:

„Оно што је најдрагоценије у срцу не треба без потребе да откривамо, јер само онда оно што смо сакупили може да буде безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља, када се као ризница чува у унутрашњости срца. Немој свима да откриваш тајне свог срца“.

„Сваки пријатељ ће рећи: И ја сам пријатељ (његов), но, има пријатеља који је – само по имену пријатељ.“ (Сирах 37:1)

Није свако ко себе назива другом заиста такав у реалности. Чак и дружење у свету има своје услове. Господ наш Исус Христос назива Своје ученике пријатељима, али само ако они раде оно што им Он заповеда.

„Ви сте пријатељи моји ако творите што вам Ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам.“ (Јн. 15:14-15)

Зато човек који жели да има другове у Христу и сам треба да испуњава заповести Христове и да тражи себе такве другове који такође стреме да угоде Господу Христу.

Навешћу још три вредна цитата о пријатељству из Светог Писма:

„Ко има пријатеља, ваља да поступа пријатељски, јер има пријатеља вернијих од брата.“ (Приче Соломонове 18:25)

„Ако стичеш пријатеља, у искушењима га стичи, и немој му се брзо поверавати.“ (Сирах 6:7)

„Пријатељ веран лек је живота, и који се боје Господа, наћи ће га.“ (Сирах 6:16)

21. заблуда – Жеља да се за све људе буде свој на своме, допуштајући двострука мерила и лукавство у односима

Лаж је највећи грех. Ђаво има посебну „лиценцу“ за овај грех. Зато човек који живи у лажи јесте слуга ђавола. Човек који лаже себе самог представља најоданијег слугу ђавола.

Свима не можеш да угодиш. А то није ни потребно. На суду пред Богом нећеш одговарати за све. Међутим, може да се догоди да те Господ пита само за једног или два човека. И можеш да будеш осуђен зато што си их саблазнио својим понашањем, одгурнуо од вере, ниси им указао ту помоћ коју си био дужан да им укажеш у сагласности са том мисијом (задатком) који ти је дао Господ.

22. заблуда – Мишљење да истину треба рећи чак и у „Гестапу“

У животу има ситуација када није могуће рећи истину. У тој ситуацији просто треба научити да ћутите. Ако морате да образложите своје ћутање, увек можете рећи да сада не можете да пружите ништа друго него ћутање. Блиске особе могу да се увреде. Са тиме је тешко живети. Али размислите да ће, ако их будете обманули или открили њихове тајне, ваши односи бити потпуно разорени.

„Чувај пријатеља и буди му веран; а ако откријеш тајне његове, не трчи више за њим. Јер као што човек изгуби свога покојника, такав је и онај који изгуби пријатељство ближњег свога; И као кад птицу из руке пустиш, тако бива кад оставиш ближњег, нећеш га уловити.“ (Сирах 27:17-20)

Обратите пажњу: овде нико не учи да циљ оправдава средства и да у неким ситуацијама треба лагати. Не. Међутим, у неким ситуацијама је могуће не рећи истину, али и не лагати, већ просто прећутати. Овде могу постојати изузеци, на пример, ако се стидимо да исповедамо своју веру, онда у тој ситуацији – да, ћутањем се издаје Бог.

Такође, ако смо сведоци и наше сведочење може да оправда невиног човека, али ми ћутимо, онда је наше ћутање за осуду. И на суду пред Богом ћемо дати одговор за то. Постоји и много других ситуација са различитим нијансама. У свакој од њих треба слушати своју савест, ако поред нас нема верног хришћанина кога можете питати како да поступите.

23. заблуда – Жеља да увек будемо у центру пажње

Никада свесно не привлачите пажњу на себе. Где год да се налазите, радите оно што раде и остали. Посебно у храму. Ово је свети Амвросије рекао мајци блаженог Августина, светој Моники.

Она је питала: „Шта да радим када дођем у Рим?“

Свети Амвросије је одговорио: „Када дођеш у Рим, ради оно што раде и Римљани. Пости када они посте, устај када они устај, пој када Римљани поју“.

24. заблуда – Мишљење да верујућим људима не мораш да захвалиш. Јер они су и иначе у обавези да вам буду услужни, без било каквог очекивања захвалности од вас

„Добра реч прија и мачки“. Неће вам се језик осушити или отпасти због тога што ћете се некоме захвалити. Сем тога, незахвалност је очигледан знак гордости. Да. Хришћани су према Светом Писму у обавези да служе ближњем, да им чине неке услуге. Међутим, у Писмо није написано да ове услуге треба да буду указане управо вама. Верни хришћанин има право да бира коме жели да укаже услугу. Ако ви не умете да покажете захвалност, највероватније је да са вама нико неће желети да има никаквог посла.

25. заблуда – Став да треба да будемо захвални само онда када је код нас све добро

Верујући човек уме да захваљује не само за радости, већ и за горке лекције. Захвалност је први степен духовног раста. Није случајно да се главна тајна Цркве, тајна Причешћа назива тајном Евхаристије, то јест, захвалности. Људи у свету умеју да захвале онда када су и њима захвални. Ово њихову захвалност чини врло условном. Верни умеју да буду захвални „Христа ради“. Христос је за нас учинио много више него што ми можемо да учинимо за друге људе, зар не? Па ако је тако, хајде да Му изразимо захвалност тако што ћемо чинити добро другим људима.

26. заблуда – Мишљење да долазећи у други храм код људи које слабо познајете, имате право да их учите и исправљате

„У туђи манастир се не долази са својим уставом“. Независно колико сте црквени, уважавајте туђе традиције. Тада можете да рачунате да ће се и традиције вашег братства, парохије или заједнице такође уважавати. Када сте у гостима, понашајте се скромно, не представљајте се као стручњак. Ако су вам понудили само воду, прихватите ову воду као да је од Бога. Запамтите да се „поклону у зубе не гледа“.

Можете да се укључите у исправљање неких обичаја у другој парохији само ако су вас за тако нешто посебно замолили. Изузетак од овога може бити ситуација када православни хришћани чине нешто незаконито, нарушавају неке каноне Цркве или проповедају јерес. У том случају је неопходно да се јасно и без страха супротставите нарушиоцима, изобличавајући их за уклањање од истине и јединства у Христу.