Живе речи утехе: Живе речи утехе

Будимо једни са другима у име Господње

Mon, 15 Jan 2018 11:15:29 +0000

Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам

дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима.

Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим.

Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње.

игуман Димитрије (Плећевић)

штампано издање "Ало" за

14. 01. 2018.

Архимандрит Данило: Хришћани требају увек и на свему да благодаре Богу!

Mon, 15 Jan 2018 10:11:48 +0000

Звучни запис емисије

Извор: Радио Светигора

Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског

Sun, 14 Jan 2018 21:56:40 +0000

Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.

Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.

Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.

Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.

"Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима.

И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.

На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.'

Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.'

Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!'

Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути'

Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.'

На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.'

Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд.

На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.'

Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.'

Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.'

На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...'

Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако.Међутим, ми сами то нећемо.'

За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.

Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам...

Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.'

'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.'

'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.'

Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то."

Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати."

Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.

Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.

Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!

Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи.

Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.

Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.

Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.

Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити."

И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.

Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама.

Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.

Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.

Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.

Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!

Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"!

Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.

Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!"

Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније.

Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.

Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин.

2. (15) јануара 1991. године

Извор: Православије.ру

Нови српски мученикослов: Вјенценосци Христови – Григорије и Василије Пећки

Sun, 14 Jan 2018 21:52:19 +0000

Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства.

Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу.

А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију.

У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица.

Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље.

Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија.

Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему.

Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана.

Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени.

Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1.

У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје.

Свети мученик Василије Пекар

У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар.

У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда.

Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.)

* * * * * *

Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија.

Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом.

По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“.

Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења.

По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала.

Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој.

Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама.

Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина.

По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога.

Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година.

Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева.

Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала.

Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило.

Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао.

Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује.

Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта.

Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“

* * * * *

Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“).

Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин.

Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7.

Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“.

Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда.

„Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“

Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988.

Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира

*Прбобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије: Светим Крштењем је наслијеђено старозавјетно обрезање!

Sun, 14 Jan 2018 18:52:13 +0000

„Славимо и мање познатог Василија, пекара пећког. Ево ту је икона Василија и Григорија, мученика који су пострадали на Косову негдје уочи сеобе под патријархом Чарнојевићем 1690. И мјесто гдје је пострадао овај пекар Василије, оно је остало познато у народу. Тамо гдје је био његов гроб и гдје је очевидно био и неки конак манастира Пећке Патријаршије, то су претворикли у турбе муслиманско. А Василије пекар везан је и за Светога Василија Острошкога. Остало је записано да је Свети Василије Острошки када је ишао у Пећку Патријаршију, гдје је примио епископски чин, боравио у том конаку“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да је Василија пекара народ запамтио, све до последњих трагичних збивања на Косову и Метохији.

„Народ из околних села увијек се сабирао на његовом гробу, и тамо су имали обичај да на данашњеи дан донесу и по неки хљепчић у знак сјећања на њега као пекара“, рекао је он.

Владика је говорио о светој тајни крштења као духовном обрезању.

„Њом је наслијеђено оно старозавјетно обрезање“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Владика је благосиљао и славске колаче данашњих свечара који Светог Василија Великог прослављају као породичну крсну славу.

Након Литургије Владика је са студентима богословских факултета из Митрополије црногорско-приморске одржао састанак.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије: Без истинске и праве вјере нема истинског и правог људског живота! (ВИДЕО)

Sun, 14 Jan 2018 18:50:16 +0000

Додао је да је потребно да се у новој години ослобађамо страсти од људских грехова, од свега што нас помрачује и загађује изнута.

„Једино тако ако будемо радили у овој новој години, онда ће нова година заиста бити нова по тој новини о обнови врлином и часним и честитим дјелима које дјеламо и у односу према Богу и у односу једних према другима“, нагласио је Владика Амфилохије.

Владика је рекао да је 1918. година упамћена по догађајима који су означили прекретницу у историји. Ти догађаји су на свјетском плану убиство руске царске породице, а код нас обновљење јединства Пећке Патријаршије.

„Има ту једна група која наше браће који стварају некакву аутокефалну, како је зову, црногорску цркву. Од чега је стварају – од ничега. Група деликвената духовних, моралних, црквених, она је на тргу Јосипа Броза на Цетињу, како каже у одлуци полицијске станице цетињске ‘створила вјерску заједницуЦПЦ’. Какве везе та вјерска заједница може имати са Црквом Божјом која овдје постоји скоро двије хиљаде година. А нарочито, без прекида постоји од времена Светога Саве и Светога Илариона, првога зетскога епископа“, казао је он.

Он је рекао да се Русија вратила сама себи и запитао се хоће ли се вратити Црна Гора сама себи у Новој години.

„Црна Гора која се гради на богоубиству и братоубиству, на лажним темељима, на лажној вјери не може имати будућност. Неопходно је да дође до помирења међу браћом, не дијелећи се ни на ове ни на оне, него да се вратимо заједништву. Није то Црна Гора краља Николе. Треба да се ослободимо лажи, обмана, превара… Диобе међу браћом преточиле су се у језичке и националне диобе“, поручио је Владика Амфилохије.

Владика Амфилохије се осврнуо и на захтјев који је Митрополија упутила држави, а тиче се градње саборне цркве Свете Тројице на Цетињу у којој треба да буду смјестене три велике хришћанске светиње: рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона Богородице Филеримос.

„Ја се надам да ће наш предсједник схватити да треба да се подигне храм изнад Цетињског манастира, те да ће по томе остати упамћен“, казао је он.

„Дај Боже да се обновимо богољубљем и братољубљем. Дај Боже да се то догоди са свим земаљским народима, да сви буду један истински Божји народ који не гине, не пропада и не уништава се. Без вјере нема праве обнове људског бића. Људи мијењају себе и ослобађају се се онога што имају у себи. Од људскога бијеса и људскога сљепила, од тога да нас ослобађа Нова година“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Иринеј Лионски: Против јереси - Разобличавање и побијање лажног знања

Sat, 13 Jan 2018 20:38:00 +0000

Житије

О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. г. за време прогона хришћана мученички скончао под Марком Аурелијем, јер је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких учења, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир.

Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо после оригинала.

На овоме месту радо бисмо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „FontesChristiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde.Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и после открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. године.

Дело се састоји од пет књига које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.

Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean(Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и мошти су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.

Учење (богословље) Иринеја Лионског

У богословљу Светог Иринеја Лионског централна су следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.

Средиште богословља св. Иринеја, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“ који је створио свет. Св. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном историјом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спасења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је Нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, истичући опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Господу Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га св. Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.

Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.

Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.

Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.

Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодности имао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватне обнове.

протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)

Извор: Српска Православна Црква

Аутобиографски интервју схиархимандрита Илије (Ноздрина)

Sat, 13 Jan 2018 20:32:28 +0000

– Оче Илија, како сте раније славили Божић? Да ли се сећате свог првог дочека Божића?

–Заправо, сећам се. Пре рата смо сви заједно чекали Божић. Отац је још увек био жив. Храмови су већ били затворени. Ипак, на Божић као и на Васкрс, увек је у души био неки посебан осећај, неко посебно расположење. Штета што тада нисмо могли да идемо у цркву... Да захвалимо Богу. Молили смо се како смо могли.

Одрасли су на овај или онај начин покушавали да обележе празник. Ми, деца, у то време, били смо стално гладни. Тада нам је мајка за празник – какав је обичај био – правила је ситнике,– обичне препечене хлебчиће. У колиби смо имали руску пећ. Мириси руске пећи напуњене дрвима, и тек испеченог хлеба не могу се ни са чим упоредити! Никакви миомириси, ма колико они коштали. Људи данас више не знају шта да измисле, чиме да се забаве. У тим временима хлеб на столу је већ била огромна срећа!

Бедно се тада живело, али је у души била радост. Имали смо малу колибу. Пре рата смо планирали да се скућимо. Каткад су родитељи имали такве жеље – али где! Прво раскулачење, после је почео рат, и оца су позвали на фронт. Тамо је и 1942. године погинуо. Мајка је нас, четворо, сама подизала.

Сећам се деде Ивана Семјоновича још пре рата, – много се молио. Био је плаховитог карактера, али се контролисао захваљујући молитви. Док је још Покровски храм у суседном селу Становој Колодез био отворен, деда је служио при том храму, био је старешина. Био је ту и за све што је требало да се уради. Имао је златне руке. Све је знао. Код куће је правио свакојаке бачве и каце. Врло темељно је све подешавао, стругао, шмирглао. Био је мајстор и за метал. Ако је коме требало штогод од посуда или другог инвентара да се поправи, одмах би се прихватао. Сам је ковао, калајисао, лемио. Саонице је правио. После, током рата, на тим саоницама смо се спашавали, док су нас немци из домова протеривали.

Цело село су уништили – претресали су колибе, да провере не крију ли се негде партизани. За везу са партизанима, мештани би одмах били стрељали на месту. Дакле, комшијама је остао још само коњ, а деда је направио санке, и сви смо се на њих натоварили, са најнеопходнијом старудијом. Кренули смо се где нас пут води. А тад је, узгред речено, исто била зима, божићни дани. И оваквог Божића се сећам. Био је мраз. Међутим, били смо срећни што смо имали коња. Куда да идемо – не зна се. Где ћемо наћи пристаниште? Али, пошто немци прогањају, – кренули смо...

Прошли смо наше село Редкино (од 1969.године, ушло је, као улица, у састав села Станова Колодез, у Орловској области – Ред.) Даље је ишло Хотетово – велико село, које се протеже на преко два километра. Идемо, гледамо како стоји много товарних кола – сва празна, без коња... и без људи. Вероватно су се са њима већ по домовима обрачунали. Све около су немци ускомешали. Зауставили су нас. Ко је имао коње, швабе су им их, како се испоставило, силом отимали, – тако су и нама испрегнули коња. Шта смо могли да урадимо?

Мраз је био велики, -30, најтоплије -25. Падало је вече, а скоро и ноћ. Никако нисмо могли да пронађемо преноћиште. Ма где да смо покуцали, све је било пуно. Све! Шта чинити? Препаковали смо најнеопходније из санки у ручне саонице и кренули пешице у следеће село ‒ Јеропкино. И тамо је у сваком дому било народа, није се могло ући. Нико није могао да нас прими.

–Тако и Господа пре 2018 година нико није желео да прими....

–Само један старац, осетили смо, како је благонаклоно одговорио. Мајка се заплакала, почела је да моли. Он нас је пустио. Сећам се, на поду смо се сместили. Нисам спавао. Ујутру смо побегли у Јаковљево, то је још удаљеније село, где смо имали стрица. Сазнали смо да је тамо слободан пут. Мислили смо да ћемо се једва довући, али родбина се није уплашила, на коњима нам је кренула у сусрет. Код њих смо остали око месец дана. Био је то почетак 1942. године.

–Вас су у Јаковљеву у детињству крстили? 1942. године, када сте се поново тамо задесили, Казањска црква је била отворена?

–Не, њу су већ затворили. Тамо, одакле су нас протерали, из Редкина, – тамо су при немцима, већ крајем 1941.године, поново отворили храм. Немци, наравно, нису били православни. Нису се досетили да су наши људи почели да се моле, и Господ им је помагао.

–Владика Јосиф (Чернов) причао је оцу Владимиру Дивакову, како се вратио почетком 1941. године из затвореништва, ушао у московски храм на Бадњи дан – а унутра свега 10-15 људи. Исто и на сам празник Рођења Христовог у Јелоховском катедралном храму, било је полупразно. Како је почео рат – људи су похрлили у храмове... Тако да је на Васкрс 1944. године у храму Васкрсења Словушчег у Брјусовој уличици у Москви, било већ 2500 људи!

–Да, Господ уразумљује. Шта ако другачије не може? Само је Бог, по молитвама оних што су се вратили у храмове, сачувао Русију. Безбожна земља би погинула, а Свету Русију су Небеске силе сачувале. Ионако је већ сву нашу територију поделио Хитлер.

–Како сте преживели остатак рата?

–Како? Биле су такве околности, живело се у страћарама. Сећам се, деда је некако залутао, – опет смо се селили из места у место, – и нису га пустили к нама. Свугде около су биле немачке патроле. Заустављали би: „Стој! Ко то долази?“ Ако не послушаш – стрељали су. Добро је, ако би дали знак, дешавало се да им буде жао чаура, па пуцају у ваздух. Могли су на месту убити. Тад су тек тако пуцали у људе.

Увече и ноћу смо седели без икаквог извора светлости, – сматрало се да, уколико упалимо ватру, дајемо сигнал партизанима. У детињству, наравно, никакву струју нисмо имали. Онако како сада палимо кандило, – то је било нешто најбоље што смо себи у најбољим временима могли да приуштимо. Слава Богу за све!

Глад је и у рату била. Када су нас вратили на место првобитног становања, одузели су нам башту. То је био једини начин да се прехранимо. При томе, сећам се, немци су имали овакву политику; раскулаченима су све вратили. Ако су се сачували домови, сељаке су поново усељавали. Тако су покушавали да придобију народ. Наш дом је, у тренутку када смо се вратили, био уништен. Само је мала барака остала, и њу су запосели неки људи. Деда је замолио нове власнике да поживимо у тој дашчари. Пустили су нас, и све до пролећа нису нас дирали: „За сада будите ту“. Али, када је стигло пролеће, башту нисмо смели да обрађујемо.

–Како сте преживели?

– Тако смо преживели. Некако. Божјом милошћу. Слава Богу! Наравно да је било тешко. На неком другом месту смо сејали, али је кромпир у земљи промрзао, па чак и оно што смо засејали, нисмо могли да пожњемо у јесен. Опет су нас немци с места на место гонили. Некако смо преживели. (Баћушка прави велике паузе, присећа се, пред очима му се враћа то време – прим.аут.)

Тада нас је било седморо у породици: деда, баба, мајка и нас, четворо деце. Отац је био у рату. Нисмо одмах сазнали да је погинуо 1942.године. У болници, у Владикавказу је умро. Одлазим тамо.

– Да ли је баба била побожна?

–Да, баба Домна, наравно да је веровала у Бога. Није јој било лако, деда је имао јак темперамент, – бака је, поред свега, и његове бурне моменте смиривала. Деда, Иван Семјонович, је био помало кратковид, можда од таквог склопа, какав је био у целости: било му је свеједно ко ће шта о њему помислити, увек је говорио истину, а тада то није било безбедно. Умро је током рата, као отац, 1942. године. Бабу је касније тетка одвела у Белорусију. У нашим крајевима и после рата је харала глад. Тамо се баба упокојила, тамо су је сахранили. Желела је, наравно, да се врати кући, али није успела.

Тада је свима било тешко, не само нама. Још пре рата, када су почели да одводе народ у колхозе, све трудбенике су отели. Плате нису плаћали, само су штиклирали – радни дани. Пасоше су одузели, да не би народ одлазио. Само је тетка, како је бежала од сукоба, успела да се сакрије у Москви. У селима су на помоћна домаћинства ставили порез: од сваке кокошке, ако би неко и успео да је има, морало се дати неколико јаја, – а ако кокошка не би носила јаја? Исто је било и са сваким дрветом јабуке, – а, ако је сушна сезона? Са сваке рибизле, итд. Изнуривали су народ. Чак и сламу, за покривање крова, – замислите, и њу смо морали да дајемо! Ко сада хвали онај живот при совјетским правитељима? Једноставно се не сећају више, како смо тада живели. Само за рад су и знали. Ни нама деци није било до игара и празника.

– Да се певају кољадке, за Божић, тога није било?

–Већина вршњака за то није ни знала. Али у неким верујућим породицама, где су се посебно трудили да се сачува црквена традиција, чак при затвореним храмовима, сећање је било присутно. Не знам, да ли је још увек жива Варвара Васиљевна, ‒ она се потом преселила у град Ливни. Заједно смо ишли у школу. Она је била из врло побожне породице. Ето, деца из те породице су ишла и прослављала Христа: „Христос се роди, славите!“ И ја сам ишао са њима, славио Христа, певушио.

–Школа је била адаптирана при самом Покровском храму, где је до револуције ваш деда био старешина? Да ли су учитељи били верници?

–Да, одељења су била у храму... Како су цркве уништавали, тако су и у школама нове власти посебно вршљале. Покушавали су да изроде своје, спроводили су идеологију. Завршио сам свега седам разреда. Тада је било овакво школовање: седмогодишња школа, у најбољем случају, негде у градовима десетогодишња школа.

Сећам се, наравно, било је верујућих педагога. Не сви, али било је. Географију нам је предавала врло побожна учитељица.

Док смо похађали школу, ништа нисмо имали: ни уџбеника, ни свезака. Сећам се да сам од цвекле правио мастило. Ни учитељи никакве приручнике нису имали. Све су нам по сећању предавали. Одлично памтим нашег учитеља из математике, Ивана Алексејевича, он ми је после документа за упис у средњу техничку школу вадио.

–Оче, док сте похађали техничку школу у Серпухову, да ли сте ишли у храм?

–Да. Храм је био одмах поред техничке школе. Сећам се у околини је било још три храма, истина, али је служба била само у два. Оци из Серпухова били су добри проповедници.

Код нас у техничкој школи су све били побожни професори. Само, често нису никако смели да искажу своју веру. Скривали су је, како не би изгубили радно место. Иако је у техничкој школи било мање идеолошког притиска на професоре, него у седмогодишњој школи, – нове власти су пре свега покушавале да изопаче дечије умове.

Премда су и на младе пазили. Сећам се да ме је једном један из органа безопасности прозвао: „Ти, – вели, – знам, на службе идеш?“

–Шта сте му ви одговорили?

–Ма, шта да му одговорим? Више сам на службе у Москву ишао. Ту ми је тетка живела.

–Која вас је од детињства водила у храм и учила молитве?

–Да, звала се Наталија. Била је врло религиозна жена. Када су бомбардовали Москву, она се ничега није бојала, остајала је у храму, молећи се за све.

–У каквом вам је сећању остала православна Москва тих година.

–Тада је Москва била сасвим другачија!

Сећам се једне рабе Божје Александре, која је просто плакала за старом Москвом, за њеним заједништвом, за благочешћем народа. А друга старица се стално у сузама присећала како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле такве чисте, истински верујуће душе! Познавајући живот са Богом, колико је благодатан и радостан, оне су такав живот свима желеле и плакале су, гледајући, како људи сами себи уништавају шансу за миран живот, на земљи, и за блаженство у вечности са Христом.

–То је било до рата?

–И до рата, и после рата. Након свега што је народ преживео, репресија се наставила. Оне, које совјетска власт није могла да „преваспита“, истребљавала би. Или је развраћала народ својом безбожничком идеологијом, или убијала. Колико је на Бутовском полигону људи стрељано, на Соловках послато у гробове... Памтим да је пред рат било много скаредности. Обрађивали су омладину. Пропаганда је интензивно радила. Мада је у то време, наравно, много царских, дореволуционарних људи остало. Другачија је била Москва, другачија Русија!

–У који храм у Москви сте ишли?

–Васкрсења Словушчего на Успењском Вражке, – онај у Брјусовој уличици. Тамо ми је тетка живела. Помало је боловала. Без обзира на то, била је живахна, велики радник, много се трудила. Помогла нам је да преживимо најгладнији период. Она је била сама. После је желела да ми препише стан, а ја сам јој одговорио: „Шта ће ми?“

–У ком сте храму први пут били на божићној служби?

–Управо тамо, у Брјусовој уличици. Мада, наравно, из детињства се сећам како смо прослављали Божић на Орловшчини, у селу. А на служби сам први пут био у престоници. Тада је у храму био одличан хор. Многи познати певачи, уметници Бољшог театра, стајали су за певницом, певали. Генерално, то је био храм московске интелигенције.

–Ко је служио у храму?

–Сећам се настојатеља, оца Владимира Јелховског. Иако су многи свештеници тамо служили. Већина храмова у Москви је већ тада била разрушена или затворена. А онда су почела и хрушчовска гоњења....

Хрушчов је просто био хулиган, судећи по његовом понашању. Зар се смеју такви пуштати на власт? На државном нивоу наступио је са програмом: да покаже на телевизији последњег попа. Хтео је да уништи православну Русију.

Али су људи тада много ценили богослужења. И вукло их је у храмове. Моја тетка је често боравила у цркви. Сећам се да се, у левом параклису светог Николе, код иконе пророка Божјег Јелисеја – једној од најстаријих икона храма Васкрсења Словушчего, стално молила. Тамо ју је увек било могуће пронаћи, уколико није код куће.

–Знам да тих година није постојао појам духовника. У младости сте имали наставника?

– Отац Јован Букотник. То је већ у Камишини, на Волгоградској земљи. После техничке школе, тамо су ме послали да радим у фабрици за обраду памучног текстила. Он ме је и благословио на школовање у Саратовској семинарији. Написао ми је препоруку за упис. Када су при хрушчовском гоњењу по земљи затваране семинарије, мене су пребацили у Петроградску семинарију. (Отац намерно избегава да изговори совјетски назив града на Неви – прим.аут.) Док сам студирао у Петрограду, баћушка је већ служио у Боровичах, – не тако далеко, под Нижњим Новгородом. Одлазио сам му у посету. Посебно сам за празнике волео да боравим тамо. Дешавало се да, преседим са њим у разговору читаву ноћ. Молили смо се заједно.

2000.године када сам већ био у Оптиној пустињи, баћушка се упокојио у Самари, где је живео последњих година. Тамо, у Иверском женском манастиру се он и упокојио.

–У каквом вам је сећању остало школовање у семинарији, а потом и на академији?

–Тада је, наравно, било тешко. Почињали смо да учимо у једној школској установи, а нас су 1961. године пребацили из Саратова у Петроград. При Хрушчову су по читавој земљи затварали семинарије. Прво су нас, саратовске питомце, затворили. Било нас је пуно. Током школовања почели су са антицрквеном пропагандом, почели су нарочито ватрено да спутавају младе да се школују за свештенике. Знали су да нам у семинаријама преносе царске црквене традиције. Професори су, и у Саратову, и у Петрограду били из старих, дореволуционарних времена.

Ректор Петроградске семинарије био је протојереј Михаил Кронидович Сперански. Према нама је био очински настројен, не као друг према другу, што се већ практиковало у тим временима. Инспектор је био Лав Николајевич Париски. Он се, узгред, одмах после револуције нашао на осуђеничкој клупи, заједно са митрополитом Петроградским и Гдовским Венијамином. Владику су заједно са архимандритом Сергијем (Шеиним) и двојицом мирјана, Јуријем и Иваном, стрељали, – сви су они сада новомученици. А Лава Николајевича са многим другима, – само због једне клеветничке приче, ухапсили су 86-торо људи! – и осудили на пет година робије. Професори су прослављени као исповедници.

Власти су већ у Петрограду претиле да ће затворити и ову семинарију. Митрополит Никодим (Ротов), који је тада био одређен на катедри, свим силама се трудио да се не затвори семинарија. Чак је отворио и „факултет афричке хришћанске омладине“, како су га тада називали, позивајући да се тамо школују црнци. Хрушчов је, веле, волео афроамериканце. Њих је из неког разлога волео, а свој народ је презирао...Прошло столеће је, свакако, несрећа за Русију.

–Како се Господ пројављивао у тешким временима?

–Искушења је Он, безусловно, допуштао. Пошто су комунисти заузели власт, значи да је народу то допустио. Заборавили су Бога, зато је Господ то и послао. Пројављивао Се кроз живот верника. Бољшевици и комунисти су се на сваки начин трудили да разоре цркву. У то време, мрак је са свих страна опкољавао. Сећам се, било је страшно. Међутим, учили су нас молитвама. Од детињства сам знао „Оче наш“. Молио сам се. Видео сам помоћ Божју. Жив је Господ. Није допустио да разоре Цркву Његову. Речено је: врата ада неће је надјачати (Мт. 16, 18).

–Преподобни Порфирије Кавсокаливит је говорио: треба се обраћати Богу, а Господ ће Сам већ све проблеме Својих верника решити. Наводимо пример: када мало дете види неку сурову звер, оно не јури да уђе са њом у конфликт, већ истог трена пружа руке оцу: „Та-та!“

–Да, треба се молити! Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио: „ Људи на земљи се удаљавају од Бога, и немој се трудити да то зауставиш својом немоћном руком. Уклони се од тога, и Господ ће ти дати снаге, и храбрости и разума да живиш у Богу са Богом. А само то и јесте на спасење“. Наше је да се молимо Богу, а Сам Господ силан ће учинити све неопходно.

–Како у души да проведемо Рођење Христово?

–Да се молимо. Да будемо у храму. Да се причешћујемо. Господ нам у светој тајни Евхаристије даје Себе целог. Он је наше Рођење, Христос је наш Васкрс. Најважније је оно, ка чему је усмерена воља човека: шта ти сам желиш? Тражиш ли да се родиш за свет духовни? Господ куца свакој души. Зове у храм. Жели да спаси. Даје нам све за живот, не само овдашњи, него што је најважније и вечни. Чак нам и немоћи шаље да бисмо се замислили о томе шта нас очекује у будућем веку. Ако се човек разболео – ето подсетник: нека се помоли, припреми за причешће. Понекад смо толико заузети, да као да нам није до Бога. Одједном се разболимо, и одмах се сетимо! Тако је увек, када се појављује неки неред. Или започне рат, – народ појури у храмове.

Са Богом није страшно. Господ помаже.

–Које су вам најсветлије успомене, у вези са празником Божића?

–Саме околности празника увек радују дух. Када је човек уз Господа, за све слави Бога. Сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Светитељ Атанасије Велики објашњава да се овде говори о благочешћу, то јест о украсу унутрашње Цркве, духовне. Сама служба, узгред, различито се у детињству и одраслом добу проживљава. Чак и тропар се у детињству другачије проживљава. Сада се разликује.

–Како деци приближити смисао Рођења Христовог?

–Због њих је, свакако, важна спољашња лепота. Добро је да служба буде празнична. На проповеди је важно да им се изложи историја празника. Како се само они саосећају са Мајком Божјом у томе, што Она и Њен Син нису нигде могли наћи места. Све те околности су врло дирљиве за њих. Посебно, ако се са љубављу направи Витлејемска пећина. Ако се направе јасле. Ставе овчице. Кравице. Децу то радује. Она врло живо замишљају анђеле, дугачак пут мудраца, радост пастира који су такође дошли да се поклоне Богомладенцу. Деци, наравно, треба поклањати поклоне, јер ће тада и они Господу принети неке своје дарове, обећања. Њихов живот ће од малих ногу бити уређен са Богом.

Од нашег покољења су скривали сву ту радост. Тада сам већ отишао у Псково-Печерски манастир, где сам четири године имао послушање да водим екскурзије. Показивао сам пештере. Управо у овим божићним данима, када је у школама распуст, обитељ су посећивали учитељи са децом. Једни су ми узвикивали: „Само им немојте ништа о вери говорити!“ Други, супротно: „Испричајте им, молим вас, више о Богу, о Цркви“. По деци се могло приметити да су различита! Одмах се види да ли са њима ради побожни учитељ или не. Тада је у школама било уређено да деца ништа не треба да знају о Цркви. Какво је то убиство људских душа!

У то време сам на Псковшчини и на парохијама служио. Не само да ту био једини манастир за целу Русију, који није затваран, него је около било и 80 активних храмова. Нас, монахе, слали су тамо да служимо. Ето, када сам још из Петроградске семинарије одлазио оцу Јовану Букоткину, испрва ми се чинило да у Нижњем Новгороду мора бити посебно много храмова. Тамо је земља освештана подвигом таквих светитеља, као што су преподобни Серафим Саровски, Дивјејево је тамо, – четврти крај Пресвете Богородице. Тамо је било свега десетак отворених цркава! Тако је на тој земљи љути заступник владао. Затварао је све храмове за редом. Код нас на Псковшчини заступник државе је волео старину, па није дирао храмове. И владика Јован (Разумов) умео је са њим. Зато је тамо, на псковској земљи било много парохија.

– Како су прослављали Божић у Псково-Печерској обитељи?

–Слава Богу. Мене је још митрополит Никодим (Ротов) пре Печора рукоположио, па сам тамо дошао као јеромонах. Зато су ме на Божић често слали, служио сам негде на селу, по парохијама, да људи и у тим местима осете празник. Било је добро. А какве храмове имамо у манастиру! Успењски, храм Архангела Михаила, Сретењски.... (Баћушка се опет, мислима, враћа на вољена места, и лице његово постаје радосно и срећно – прим.аут)

–А на Атосу како се прослављали Божић?

–Сваки манастир другачије. Наравно, увек се служило посебно празнично свеноћно бденије, затим празнична литургија. У нашем Пантелејмоновом манастиру служба не траје дуго, чак и на велике празнике. А у Великој лаври може и по десет сати да траје богослужење.

–Како ви, монаси, честитате једни другима Божић?

–Свако од нас дели своја радосна осећања, и она се умножавају. Господ нам свима даје благодат: и монасима, и мирјанима. Делите радост.

Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним)

разговарала Олга Орлова

Са руског Ива Бендеља

Извор: Православие.ру

Митрополит почајевски Владимир: О прогонима православаца у Украјини - Напади на светиње не остају без казне!

Fri, 12 Jan 2018 22:01:33 +0000

Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим).

– Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата?

– Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13).

Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала.

– Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати.

– На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову.

У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење.

Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја…

– Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова.

– То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога.

– Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје?

– Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа.

Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца…

– Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини…

– Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама…

– Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини?

– Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет.

– Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали?

– Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света.

С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим)

разговарао Сергеј Герук

Са руског Александар Ђокић

Извор: Православие.ру

Митрополит Амфилохије: На Светој служби се приносе Свети дарови за све и сва!

Fri, 12 Jan 2018 21:43:10 +0000

„Данас их посебно приносимо нашу упокојену браћу Владимира, Душана, Митра и Тома, четири брата одавде из Паштровића. Помињемо заједно са њима и све оне који су од небратске руке пострадали од Острога до Бара, од Подгорице до Камничке Бистрице, све њих помињемо. Они нас на њих подсјећају, јер су и они Богу послужили. И само зато што су били часни и честити људи, што су жртвовали себе за вјеру православну и за свој народ, они су и пострадали“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Владика је казао да су од четворице браће Никлановића, двојица њих остали на у Камничкој Бистрици 1945. године.

„Благодарећи братској љубави Душана и Владимира прво је подигнут онај споменик оним мученицима и страдалницима, њих око седам стотина, који су тада од небратске руке пострадали у данашњој Републици Српској. А онда су они покренули и сјећање на оне који су заједно са њима одступили према Словенији. И благодарећи томе, ми смо већ 2005. године служили Литургију у Камничкој Бистрици. И тамо је послије тога, благодарећи њиховом труду и благодарећи добрим људима у Словенији, подигнута и она капела у Камничкој Бистрици, која је посвећена Светом Јоаникију новомученику и свима пострадалима за вјеру и Отачаство“, подсјетио је Владика.

Додао је да је четрдесетодневни помен Владимиру Никлановићу повод да се пред Господом сјетимо не само њега, него и његове браће Душана, Тома и Митра, и свих који су са њима мученички пострадали.

„Дај Боже да нестане тај отровни, опаки дух братоубилаштва, који је, нажалост, настављен у нашем народу. Ове нове диобе, које су започете тим братоубиством, оне су још дубље. Пренијеле су се и на само биће народа, на језик, на писмо… Све је сад подијељено у Црној Гори. А знајте и запамтите: то је плод управо оног братоубилачког духа који се појавио у вријеме италијанско-њемачке окупације“, казао је Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је рекао да се нада да ће дух часних и честитих Душана и Владимира Никлановића преовладати и у Паштровићима и у Боки и у читавој Црној Гори.

„И међу свима Србима, ма гдје се они налазили. Нека превлада њихов дух, јер никада од њих нијесам чуо ријечи било мржње, било освете према било коме, иако су њих двојица практично као дјеца били на том злом путу и гледали то крваво братоубилаштво“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ђакон Станко Лакетић: О свеноћном бденију по Светогорском типику

Fri, 12 Jan 2018 15:38:17 +0000

Звучни запис разговора

Протојереј Андреј Ткачов: Монашка беседа - поука о последњим временима (ВИДЕО)

Fri, 12 Jan 2018 13:24:32 +0000

Реч је о временима, када ће се грех прихватити за норму, безгрешност за изопаченост и опасну болест. Када ће људи активно, на сваки начин и свим средствима увлачити у грех, друге људе, оне малобројне што не желе да греше. Зато што што су они здрави, а ви болесни. Ви сте болесни јер не личите на нас, на нас ̶ на већину. Хајде да видимо ко су већина.

Живимо у државама у којима влада демократија. То јест, на изборима побеђује већина. Превага за један глас, за један проценат. Ипак већина, макар и ништавна већина гласача, сматра, да они, природно, имају мандат на истину. Сви остали који не личе на њих, треба да се покоре већини која је победила, макар са незнатном превагом. Таква су правила овог света, у којем живимо, и који не можемо да променимо. Али, да ли је то истина? Може ли један човек бити у праву, а остали не?

Може. Пример је Ној. Градио је незграпни дрвени брод огромних размера, у брдима, далеко од мора и океана. Говорио је да ће бити потоп, и да ће народ погинути. Ако желиш – помози, ако желиш – уђи са мном у овај Ковчег. Био је предмет прекора и исмевања. То јест, над њим су, једноставно, извините на изразу, грохотали од смеха. Чудан тип стоји са синовима, њих тројица, четворица и нека страшна кутија. Без једра, кормила, киља. Без ичега. Неки потоп ће бити. Да ли су се они дуго бавили овим послом? 120 година се градио Ковчег. Људи су живели дуго, 500-600 година, и више. Ној и синовим су пред очима имали сталну поругу. Чудни Ној бави се неком глупошћу. Када се небо зацрнило, ударио гром, кренуле да лију кише на грешну земљу, када се Ковчег затворио, ушли сви који су требали да уђу, смех се прекинуо. Међутим, било је касно.

Један човек може бити у праву. Већина не мора. Она побеђује демократски. Метафизички она није у праву. Сећам се, када сам у младости слушао интервју са Максимовим, писцем и нашим руским емигрантом. Тада смо живели у плену илузије да је демократија нешто добро. Он је говорио: демократија је победа већине, али није победа бољег. Схватите, да су бољи они у мањини. Много је мање правичних, целомудрених, верних, храбрих, уздржаних, људи благородних у намерама. Сав остали плебс храни се истим: хлебом, призором, жељом да напакости супарнику. Зато је већина победа демократије, али не и победа бољег.

Антоније говори да ће наступити времена...Он је то говорио док је седео у пустињи. Није био аналитичар, нити је анализирао тржиште, или психологију масе. Молио се Богу, и Бог му је откривао будућност. Говорио је да ће настати време када ће почети патње људске. Тада ће у једног здравог, уперити прсте и говориће му: болестан си, не слажеш се са нама. Кажеш: желим да живим са једном женом. Одговориће му: живи са свима. Живи са свима, и са свим што се креће на земљи живи. Шта ти је, погледај нас. Много нас је и у праву смо. Јер смо већина. Шта си се ухватио за своју једну верну, благоверну, живиш само са њом. Са свима живи, са свим, што, понављам, дише и што се креће, све до бесловесних животиња. Тако је. Шта се стидиш да урадиш абортус – говоре блудници пријатељице. Што се стидиш да имаш мушкарца, младог љубавника, да се подмладиш, да имаш лепшу кожу. Неке модерне жене проналазе љубавнике због лепе коже. Не да би се удале, или створиле породицу, него да би имале лепу кожу. Хајде, пронађи, стара кобило, неког младог швалера, помажи га новчано, ако је, јадник, неки гастарбајтер. Имаћеш и лепу кожу. Не желиш? Ти си глупача. Права глупача. Ми, паметне, знамо како да живимо. Ти си врло чудна. Зато што нас је много, а ти си једна.

Могу да вам набројим много примера, најсуровијих, у вези са крвљу и семеном, новцем, душама, телима људским, смрћу, васкрсењем, болешћу и оздрављењем. Када полудели људи указују прстом на човека говорећи: болестан си. Одговара: због чега сам болестан? Зато што дајем половину своје плате сиромашнима? – одговара, на пример, човек. Или сам болестан што не желим да преварим жену? Или имам дете, а нисам га оставио, него га сам одгајам – каже други. Узвраћају му: болестан си, јер не можеш попут нас да живиш ради задовољстава. Не зна се за шта ти живиш.

О томе је у IV веку говорио Велики Антоније, који као да је живео овде, на Рубљовци, на пример, или на Менхетну, или у енглеском Сохо, или на неком другом месту на планети. Рекао је да ће доћи време када ће оног једног који није оболео од општих болести болесници третирати као полуделог говорећи: пре свега, ти си болестан јер ниси као ми. Не бојте се ради правде изгледати лудо. Ако се стидите да пред грешницима будете луди правде ради, слаба је вера ваша. Треба да се радујете када вам се ругају грешници. Поруга злотвора је најбоља похвала. Довиђења.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Ива Бендеља

ТВ канал «Царьград»

Извор: Православие.ру

Нови ТВ: Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем ректором цетињске богословије (ВИДЕО)

Thu, 11 Jan 2018 22:26:11 +0000

Српска РТВ: Интервју са протопрезвитером Мирчетом Шљиванчанином (ВИДЕО)

Thu, 11 Jan 2018 22:24:21 +0000