Живе речи утехе: Живе речи утехе

Филм о блаженопочившем архимандриту Лазару острошком (ВИДЕО)

Fri, 08 Dec 2017 21:04:04 +0000

Мати Ирина (Ђорђић): О праштању (ВИДЕО)

Fri, 08 Dec 2017 20:45:13 +0000

Емисија БЛАГОВЕСНИК
Гост: Мати Ирина Ђорђић, настојатељица манастира Грабовац
Уредник и водитељ: Јадранка Јанковић

Протопрезвитер Иван Цветковић: Божићни пост

Fri, 08 Dec 2017 20:38:33 +0000

Извор: Епархија нишка

Презвитер Владимир Левићанин: Радост је живот!

Fri, 08 Dec 2017 15:31:57 +0000

Народно коло као икона Цркве

Fri, 08 Dec 2017 08:56:36 +0000

Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена.

2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве.

Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу.

Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија.

Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто.

Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ.

3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка.

Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх.

Дејан Мачковић

Summary

Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests.

-----------------------------

[1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд

[2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα )

Извор: Српска Православна Црква

Митрополит Порфирије: Смисао и значај поста у хришћанском животу (АУДИО)

Thu, 07 Dec 2017 20:08:41 +0000

Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење.

-Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“.

-Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“

На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих.

Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Протонамесник Миодраг Андрић: О комерцијализацији Божића, о величини Свете Екатерине и о значају празника Ваведења (АУДИО)

Thu, 07 Dec 2017 19:58:27 +0000

Презвитер Игор Игњатов: О канонима (АУДИО)

Thu, 07 Dec 2017 19:54:38 +0000

Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Александар Невски - заштитник правословља и војсковођа Свете Русије!

Wed, 06 Dec 2017 22:02:07 +0000

Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно.

Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена је Александар био срцем окренут к Богу. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, презирао је сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Свети Александар Невски још од детињства беше жељан свете мудрости Светог Писма и поука светих отаца а најмилија занимања су му била пост и молитва. Младост је провео у граду Новгороду Великоме, а власт над Новгородском кнежевином је задобио као младић, 1236 године.

Када је 1237. године латински папа Гргур IX организовао антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је неустрашиво устао у заштиту православне вере и Свете Русије. У бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, он је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликом су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски светитељи Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ Великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича.

Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној, овог пута удруженој немачко-литовској најезди, која је наступила две године касније и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедни убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, дефинитивно развејавши у прах све западне најезде, он се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у престони руски град Велики Новгород.

Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем".

Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарски кан Бати га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом и Кијевом, а годину дана касније он је званично био и господар града Владимира и читаве шире области.

У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог Руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.»

Од 1252. године, свети Александар Невски већ носи титулу Великог кнеза. Он је за време свог земног живота испунио и ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Године 1239. оженио се Александром (поједини историчари кажу да се звала Параскева) Брачиславновом Полоцком, и са њом је живео у благочестивом и хришћанском браку, у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила.

Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земањаска кончина.

Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокоји и одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и монашко име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је написао: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату.

Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, за време првог Руског цара, Ивана IV Васиљевича, 1547. године, светом кнезу Александру Невском би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу Руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас.

Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александровог Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару.

Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин.

Извор: Православие.ру

Митрополит Порфирије: Пост обухвата читаво наше биће и личност! (ВИДЕО)

Wed, 06 Dec 2017 15:24:51 +0000

На Литургији служеној у храму Светих Кирила и Методија, Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, те ђакони Зоран Радић и Митар Танасић.

Митрополит Порфирије је вјернике који су испунили љубљански храм подсјетио да се налазимо на почетку поста, којим се припремамо за сусрет са Сином Божјим који у тијелу долази међу нас и рађа се од Дјеве и нагласио да је пост свеукупна тјелесна и духовна припрема за догађај који је важан и за нас и за читаву историју људског рода.

„Пост обухвата читаво наше биће и личност – не само начин исхране, који улази у цјелину поста, али је пост прије свега духовни подвиг у коме се лишавамо одређене врсте хране да бисмо јачали своју вољу ради јачања читавог нашег бића и лишавали себе свега онога што је зло у нама,“ рекао је Митрополит.

Тумачећи прочитану јеванђељску перикопу о безумном богаташу, Митрополит Порфирије је истакао да као људи имамо потребу да градимо, стичемо, будемо креативни и да водимо рачуна о својим материјалним потребама – то нам је од Бога дар – али да никада оно што смо стекли не треба да постане наш господар.

„Бог нам даје памет и способности и ствара услове да можемо да умножавамо своја добра, а онда нам узвраћа плодовима и резултатима тог нашег труда. Сви ми имамо неки дар од Бога не да би то служило искључиво и само нама, него да бисмо постали црквена бића и да бисмо могли наш дар да подијелимо са другима. Сви дарови су нам дати да бисмо ми сви заједно потврдили један јединствени дар, а то је дар љубави према богу и према ближњима,“ казао је Високопреосвећени.

Он је појаснио да онда када присвојимо дарове од Бога само за себе, када свој иметак чувамо само за себе одвајајући се од других, заборављајући на то да овај живот има крај, на крају живота постајемо смијешни јер посљедњи суд је Божји суд и додао да је стога важно да се сјећамо нашег краја, јер кад крај дође ништа од онога што је видљиво нећемо понијети са собом, већ ћемо понијети само оно што носимо у себи: љубав и духовне вриједности.

„Бог нас позива на разне врлине, али нас неће толико питати колико смо молитава прочитали или метанија направили, него колико смо водили бригу о другоме, колико смо били испуњени саосјећањем када су поред нас наши ближњи били у било каквој потреби и да ли смо били спремни да изађемо из свог егоизма и да препознамо њих као своју браћу и кроз њих Бога,“ поручио је Митрополит Порфирије и пожелио свима окупљенима у храму да им пост прође у радости и љубави и одведе истинском и правом миру у Христу Господу.

У наставку Свете литургије, окупљени народ се у великом броју причестио Светим тајнама Тијела и Крви Господа Исуса Христа, а након Евхаристијског славља сабрао се око свога архипастира у парохијском дому уз пригодно послужење.

У парохијском дому Митрополит је угостио амбасадора Републике Србије у Љубљани Зорану Влатковић и конзула Ивану Јакшић Матовић, а потом је посјетио традиционални међународни добротворни базар у хотелу Унион у Љубљани.

Извор: Црквена општина у Љубљани

Митрополит Месогејски Николај (Хаџиниколау): "Комерцијални" и "друштвени" Божић - како на Рождество заборављамо на Бога?

Wed, 06 Dec 2017 08:34:04 +0000

"Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество."

Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник.

Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину

Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора.

Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић.

Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића?

Добра дјела за Божић не одговарају Божићу

Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна!

Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он?

Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21).

Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.

Архимандрит Павле (Радусиновић): Призвани смо да се богатимо Богом! (ВИДЕО)

Mon, 04 Dec 2017 22:19:52 +0000

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост

Mon, 04 Dec 2017 18:38:48 +0000

У уводном слову вечери, пред бројним аудиторијумом, Борис Мусић чтец Саборног храма и модератор ове вечери, сабранима је пожелио добродошлицу и представио је и најавио оца Гојка захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену, након чега је отпочело предавање.

Крипта Саборног храма је била пуна слушалаца, жељних топлог, богонадахнутог пастирског слова, те су са посебном пажњом пратили ово замимљиво излагање оца Гојка Перовића.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протосинђел Данило: Светиње Призрена (АУДИО)

Mon, 04 Dec 2017 13:40:53 +0000

Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис предавања: