Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протојереј Андреј Ткачов: Цркве и затвори

Tue, 12 Dec 2017 16:04:06 +0000

Једна од најпрепознатљивијих песама о Москви „Сунце милује нежном бојом зидине древног Кремља“ – исто је дело њихових музикалних ушију и прстију. Сва тројица рођена су у јеврејској породици под Кијевом, сва тројица студирали музику, и сва тројица упловила у револуцију са тачке гледишта њеног музичког изражавања. Само што је старији умро у Америци доста млад, а двоје млађих је доживело у СССР до старости, као признати и омиљени. Мене сада, заправо, интересује прва од поменутих песама, која је и најјача – о Црвеној Армији. У последњој строфи је овакав ред: „Палимо светски пожар/Цркве и затворе равњамо са земљом“. Данас бих о томе.

Затвор је термин са више значења. За Русију су револуционари говорили да је „затвор за народе“ ; људско тело неки филозофи називају „затвор душе“ или тамница. Тако је лепше. У поменутој строфи, затвор је примењен у свом буквалном значењу. Специфичност је само у томе што су затвори стављени у исти смисаони ред са црквама, и предлаже се немилосрдно уништавање и једних и других. То је интересантни мисаони клише, наслеђе француза-просветитеља. Ови су сматрали да затвори море тела (симболично ослобађање од тога је заузимање Бастиље), а Црква окива и поробљава душу. Одатле Вoлтеровски врисак: „Смрвите гада!“ Французи су све то имали: Бастиљу су срушили (тамо је, чини ми се, само Маркиз де Сад и био) и до данас прослављају, док су свештенике у годинама терора стављали на гиљотине. Зашто и ми то да не урадимо? Јер, наша револуција је била рођена и законска кћер француске револуције. Посебно у делу безбожја. Одатле и песнички позив да се сравњају са земљом цркве и затвори. Прво цркве! Мада, приметите, ако би у тексту песме било написано „затвори и цркве“, рима и ритам би пострадали. Реч је речена, дело учињено. Тако увек бива – чиниш дела тек за изреченим речима.

Цркве су почели жестоко да руше. Оно што су покољења предака по петсто година градила, претварали су у прашњави грађевински шут за неколико година. Ево га парадокс – до затвора се руке нису протегле. Не само да нису почели да их руше. Дограђивали су их. Једноставно, није било довољно старих затвора за нови живот! Испрва то није планирано. Међутим, револуција има своју унутрашњу логику, која се разликује од фантазија револуционара. Песма се оваплотила у гору половину. Цркве уништавамо, затворе зидамо. Даље-више. Процес рушења цркава принудно је прекинут због недостатка затвора! Манастирски и црквени комплекси, који нису до краја срушени, претварани су у затворске и логорске комплексе. Вероватно је најпознатији, СЛОН (Соловецкий лагерь особого назначения) – Соловецки логор специјалне намене, смештен на територији и у просторијама Соловецког манастира. И у Даниловом московском манастиру, том очевинском гнезду престонице, била је колонија за малолетне. Тоалет, узгред речено, био је опремљен у олтару. Примере можемо набрајти до вртоглавице од њихове количине. Дакле, ударамо у тврд зид моралног закључка. Он гласи: ако за постизање неких циљева, наизглед добрих, решите да рушите цркве и затворе, то по мери рушења првих, бићете принуђени да пропорционално увећате количину других!

Ако су раније цркве предавали рушењу, данас могу да забране њихову изградњу

Делује да је тема историјски преврнута, попут прочитане странице. Ипак није тако. Ако су раније планирали рушење цркава, данас могу да забране њихову изградњу. Што је, на крају крајева, исто, јер је мотив један – „да их нема“. Сада, истина, не римују затворе са црквама, већ црквама супротстављају паркове за шетање паса и томе слично. Нећемо имати где да се шетамо! Где ће мој пас шапу задизати? Почеће изјутра звона да нас буде! Аргументи противника изградње храмова су на свој начин „чудесни“. Очигледно је да се исти дух рушења и небића прилагодио новим условима, и то је важно. Ђаво је познати хуманиста.

Пре су говорили: ко не жели да зида школе, зидаће затворе. Сада ту реченицу можемо храбро допунити. Ко не жели да зида храмове, неће имати кога у школу да води! Храм, у којем живи молитва, то је корен живота. Да се не би зидали затвори, треба прво зидати храмове. Тек после, по реду, изградиће се школе, уредити тргови, пошумити паркови. Омекшаће срца, озариће се умови, родиће се нове породице. Зазвиждаће, завриштаће на игралиштима дечурлија, зазвекетаће пензионерске домине на клупама, потрчаће међу тек засађеним дрвећем срећни Псић, и закипеће живот, и угледаћемо небо у дијамантима. Никаквих шприцева по улици, никаквих мучних алкоса на дечијим игралиштима. Управо њих звона и прогоне.

Постоји и трећи пут. Европски. Не рушити и не градити. Ништа не рушити и ништа не градити, ни цркве, ни затворе. Преуређивати опустошене и непотребне храмове у нешто „безазлено-корисно“ попут винског бара или секције за стони тенис. Ова прилично масовна појава већ неколиког година постоји и на северу Европе, и у Немачкој, и Италији. Храм који је остао од молитве, попут тела које је изгубило душу, не рушити, и не претварати у затвор. Од њега просто напрати хотел или перионицу. И у тој хладној рачуници има нешто подједнако страшно као затвор у бившем манастиру.

Али, није то наша бол. Имамо своје несреће. Како је наша земља заузета борбом са проблемима стогодишње прошлости, ход наших деловања треба да буде обрнут. Тада су рушили храмове, умножавајући услед тога савршено фаталну потребу за тамницама. Данас је потребно умножавати и уређивати места молитвених сабрања, а тиме смањивати број људи, полуделих од греха и бесмислице. Јер пре него што неко легне у затвор за уличну крађу, или постане наркоман, мора да полуди од грехова и свакодневне бесмислице. Пре сто година нашим људима, из неког разлога, то није било јасно.

Извор: Православие.ру

Беседа игумана Петра (Драгојловића) о честом причешћивању и облачењу у свеоружије Божије

Mon, 11 Dec 2017 20:44:58 +0000

Патријарх Иринеј: Благословени дани божићног поста (ВИДЕО)

Mon, 11 Dec 2017 19:05:49 +0000

Јеромонах Доситеј Хиландарац : Говорити ријечи добре (ВИДЕО)

Mon, 11 Dec 2017 18:50:30 +0000

-Људи данас заборављају на ношење крста, њихов конформизам и жеља за угодношћу слаби дух хришћана, што има одраза и на само монаштво које излази из народа, оценио је јеромонах Доситеј на предавању о теми Монашком стазом ка Царству небеском, којем је, међу многобројном публиком, присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије.

Јеромонах Доситеј је, обраћајући се окупљенима у Епархијском културном центру, навео да је везивање човека за материјалне ствари једна од највећих препрека у стицању савршене љубави. Он је истакао да су монаси живи сведоци вјере који су се одлучили за жртву која је знак љубави, да би се што више приближили Богу.

Сабрат манастира Хиландар је личним примером сведочио о тешкоћама и лепотама монашког живота и појаснио монашке завете послушности, нестицања или сиромаштва и безбрачности. Јеромонах Доситеј је рекао да људи морају бити отворени да чују реч Божју, јер није довољан само предавач, већ и слушаоци да чују. Он је закључио да предавања служе томе да људи продубе знања и да њихова вера не буде само на нивоу обичаја.

Божићни циклус предавања наставља се наредне недеље на тему Тајна школе о којој ће говорити дечији психијатар Светомир Бојанин.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Катихета Дејан Корцеба: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско (АУДИО+ВИДЕО)

Mon, 11 Dec 2017 18:46:14 +0000

Протосинђел др Клеопа (Стефановић): Подвиг као стил живљења (АУДИО)

Mon, 11 Dec 2017 14:13:29 +0000

Избор митрополита Тихона за патријарха сверуског

Mon, 11 Dec 2017 14:10:15 +0000

Августа 16/29, на празник Нерукотворенога образа Христа Спаса, после Литургије заседао је Помесни Сабор, а 17/30. августа отпочео је рад Сабора. Предсаборна комисија је много допринела правилном функционисању Сабора.

Августа 18/31. изабрано је председништво Сабора у следећем саставу: председник митрополит московским Тихон, почасни председник кијевски митрополит Владимир изабран на предлог митрополита Тихона, помоћници председника изабрани од стране архијерејā, архиепископ новгородски Арсеније и архиепископ харковски Антоније Храповицки, велики поборник васпостављања патријаршије у Русији.

Помоћници председника, изабрани као представници свештенства, протопрезвитери: Љубимов и Шавељски; помоћници председника, изабрани као представници мирјана - професор Е. Н. Трубецкој и М. В. Родзјанко, бивши председник Думе (Народне скупштине), који је у току Сабора био замењен А. Д. Самариним, бившим обер-прокурором Светог Синода. За секретара је изабран професор В. П. Шеин, члан Парламента, а за помоћнике секретара П. В. Гуријев и професор Бенешевич.

Састав Сабора је био следећи: А) Вирилни чланови: а) сви епархијски архијереји; б) из сваке епархије изабраних пет лица; в) намесници лавра, и то: Кијево-Печерске, Сергијево-Тројицке, Почајевске, Александро-Невске и настојатељи манастира: Соловецког, Валаамског, Оптине пустиње и Саровске пустиње; г) протопрезвитери: московске Успенске катедрале и војног и поморског свестенства. д) чланови Предсаборске комисије. Б) Чланови по избору: а) десеторица чланова, изабраних од стране монаштва, б) десеторица изабраних од јединовераца (сједињених старообредника), в) дванаесторица од четири духовне академије (из сваке по три члана), г) по један представник Академије наука и по један представник 11 универзитета, као и 15 чланова Државног савета и Думе (Парламента). Биле су представљене и Алеутско-америчка епархија и Јапанска православна духовна мисија.

На првој одржаној седници присуствовали су: четири митрополита, 21 архиепископ, 43 епископа и 375 осталих чланова. Позив на Сабор упућен је свима аутокефалним православним црквама. Помесни Сабор је заседао скоро пола године и имао је две сесије. Донете су многе уредбе и правилници, као што су уредба о раду црквених општина, епархијских управа, као и за више црквене управе. Поред тога, установљен је празник Свих Светих новопросијавших у Русији, па им је и канон састављен. Прибројани су лику светих: Софроније Иркуцки и Јосиф Астрахански.

Главно дело Сабора био је избор Патријарха. Кандидати су били архиепископ харковски Антоније - 101 глас, архиепископ тамбовски Кирил - 27 гласова, митрополит московски Тихон - 23 гласа, архиепископ новгородски Арсеније - 14 гласова, кијевски Владимир - 13 гласова, архиепископ кишињевски Анастасије - 13 гласова, протопрезвитер Шавељски - 13 гласова, владимирски Сергије - 5 гласова, А. Д. Самарин - 3 гласа иако је био мирјанин. Остатли кандидати, а било их је укупно 15, добили су по један глас. 31. октобра 1917. године од предложених остала су по броју гласова тројица кандидата: Антоније Храповицки, Арсеније Стадницки и Тихон Белавин. Сабор је донео одлуку да се избор изврши по древном апостолском обичају, жребом. 18/5. новембра 1917. године одслужен је молебан после Литургије, на коме нису могли присуствовати кандидати. Деведесетогодишњи јеро-схимник Алексије извукао је жребом, пред чудотворном иконом Матере Божје, име митрополита московског Тихона. По избору поздравну беседу одржао је митрополит Владимир: ”Преосвећени митрополите Тихоне, Свети велики Сабор позива твоју светињу на патријаршијски престо Москве и све Русије“.

У краћем говору, који је тада одржао, митрополит Тихон је, између осталог, рекао: ''Ваша вест о моме избору за Патријарха личи ми на свитак на коме је било написано: ‘Плач, јаук и јад’, који је требало да поједе пророк Језекиљ. Колико ћу ја морати гутати суза и колико ћу јаукати у току службе, а нарочито у току ове тешке године? Слично древном вођи јеврејског народа Мојсеју, и ја ћу морати да кажем Господу: ’Зашто мучиш слугу свога? И зашто не нађох милост пред очима Твојим, него метну на мене терет свега народа овога? Е да ли ја зачех сав овај народ, е да ли га ја родих?’ Кад ми кажеш: ’Изнеси га у наручју својем као што носи дојиља дете у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховима ... Не могу ја само носити свега народа овог, јер је тешко за мене.’ Од сада се на мене налаже брига о свим црквама руским и предстоји ми умирање у све дане ... Но, нека буде воља Божја у коме налазим на помоћ, јер нисам тражио овај избор - он је дошао мимо мене, штавише, и мимо људи по жребу Божјем...''

21. новембра (4. децембар) 1917. године било је свечано устоличење новог Патријарха, према протоколу састављеном од архиепископа кишињевског Анастасија, у Успенској саборној цркви у Москви. Нови Патријарх је уведен у своју дужност и узведен на престо од митрополита кијевског Владимира, који му је као најстарији јерарх Руске Православне Цркве на том Сабору предао жезал и рекао: ''Прими овај жезал од нашег рускога Сиона и нека сила овога жезла буде слична сили жезла Мојсејевог. Као што је Мојсеј својим жезлом пресекао море на двоје и превео Јевреје читаве и неповређене по дну морском избавивши их тиме од ропства египатског, тако и Ти овим свештеним жезлом управи поверени Ти православним руски народ и поведи га ка спасењу кроз пучине зла и беде, које су га обузеле и свету Православну Руску Цркву. Амин.“

Са патријаршијског престола нови Патријарх је одржао овај говор и рекао: “Дивно је то све и за мене Божјом вољом ово сада ступање на патријаршијско место после више од 200 година. Многи мужеви, силни речју и делом, нису били достојни, нису ипак доживели остварење својих очекивања - успостављање патријаршије у Русији, нису ушли у покој Господњи, у Обећану земљу, према којој су биле упућене све њихове свете мисле, јер Бог је предодредио нешто боље за нас. Но, да не паднемо ради тога, браћо, у гордост. Један мислилац, честитајући мојој недостојности, пише: ‘Може бити да нам дарована патријаршија, коју нису могли видети људи силнији и достојнији од нас, служи као отворено јављање милости Божје, управо нашој немоћи и духовном сиромаштву.’ А у односу на мене дарована патријаршија ставља ми до знања колико се од мене тражи, колико ми много свега недостаје. И од сазнања свега овога свештени трепет обузима сада душу моју, слично Давиду, и ја сам био мали међу браћом мојом, а браћа су моја прекрасна и велика, но Господ је благоизволео изабрати мене. Ко сам ја, Господе, Господе, да си подигао и одликовао мене!? Ти знаш слугу свога и шта може он рећи Теби. И сада благослови слугу свога. Слуга је твој међу народом твојим толико многобројним. Даруј ми срце благоразумно да бих га мудро руководио по путу спасења. Огреј срце моје љубављу према деци Цркве Божје и рашири га да им не буде тесно да се сместе у мене. Јер, као што се зна, архијерејска служба је по преимућству служба љубави.

Патријаршија се обнавља у грозне дане, све до огња оружаних смртоносних паљби. Вероватно ће и она бити принуђена не једанпут да прибегне мерама забране, да уразуми непокорне и установи црквени поредак. Но, као што се у старини Господ јавио пророку Илији, не у бури, не у земљотресу, не у огњу но у тишини, у дувању тихога лахора, тако и сада на наше малодушне укоре: ‘Господе, синови Русије су оставили завет твој, разрушили су жртвенике твоје, пуцају по храмовима и светињама по Кремљу, ударају свештенике твоје’, чује се тихи дах речју твојих... ‘Још 7000 мужева нису приклонили колена пред савременим Валима и нису изневерили Бога истинитог’. Као да ми Господ говори: Иди, пронађи те ради којих још стоји и држи се руска земља. Но не остављај заблуделе овце, одређене за пропаст, на заклање; овце су које су одиста јадне. Напасај их и ради тога узми жезал овај, жезал благонаклоности. Са њима изгубљене пронађи, одагнане врати, рањене привежи, болне оснажи, распутне и силовите истреби, напасај их по правди. У томе нека ти помогне сам Пастироначелник молитвама Пресвете Богородице и Светитеља московских. Бог нека благослови све својим благодаћу. Амин.''

После избора новога Патријарха 1917. године, изабрани су и нови митрополити, и то Арсеније Новгородски, Антоније Харковски, Сергије Нижегородски, Агатангел Јарославски, Јаков Казански. Децембра 7/20. исте године при Патријарху је установљен Свети Синод. Састав Светог Синода био је следећи: председник – патријарх Тихон, чланови: по положају кијевски митрополит Владимир, по избору митрополит новгородски Арсеније, харковски Антоније, нижегородски Сергије, тифлијски (тбилиски) Платон и архиепископи кишињевски Анастасије и волински Евлогије.

Руски народ је са великим одушевљењем примио вест како о обновљену патријаршије, тако и о избору новог Патријарха у личности свима познатог јерарха, московског митрополита Тихона. Патријарх Тихон, пре монашења у свету Василије Иванович Белавин, рођен је 19. јануара 1965. године у граду Торопецу од оца свештеника. Завршио је редовно школовање у Псковској духовној семинарији, а затим у Петроградској духовној академији 1891. замонашио се и постао наставник у Псковској духовној семинарији. Касније је прешао у Холмску семинарију, где је био назначен од Светога Синода за ректора и произведен у звање архимандрита. Године 1898. изабран је за викарног епископа, а 1899. постављен за епископа алеутско-аљаског, где је показао велику мисионарску делатност. Године 1905. награђен је достојанством архиепископа, а 1907. г. враћен у Русију, прво на Јарославску па Виљенску епархију. За митрополита московског изабран је 19. јуна 1917. године.

У окружној посланици пастирима и пастви Харковске епархије, изданој поводом избора новог Патријарха, митрополит Антоније (Храповицки) лепо приказује стање у коме се налазила Руска Црква у тзв. синодалном периоду (1721-1917) и значај положаја Патријарха московског и све Русије, и ми га овде доносимо:

“Уђите сви у радост Господа свога и кажите нашој Цркви, Руској, речима пророка: ‘Више се нећеш називати удовицом’. Завршило се ропство Цркве наше светским чиновницима; ми имамо Пастира и Заштитника који објављује вољу Господњу и расправља црквене ствари не по немачком регламенту Петра I, но по правилима светих Апостола и васељенских сабора. Радуј се, света Цркво! Не бој се, јер се нећеш осрамотити и немој се стидети, јер нећеш бити прекорена, него ћеш заборавити срамоту младости своје и прекоре удовишта свога нећеш се више сећати.’ Јер, гле браћо, од свих земаља и народа, само је Русија била лишена Врховног пастира, само се у њој нарушило правило дано од светих Апостола: ‘Епископи код сваког народа треба да знају првог између себе и да га признају за главу и да ништа што превишује њихову власт да не творе без његовог расуђивања’. То се потврђује правилима васељенских сабора: Првог (шесто правило), Другог (друго правило), Четвртог (двадесет осмо правило), затим помесних: Антиохијског (девето правило), Прво-другог цариградског (петнаесто правило) и многих других. Велика се беда била надвила над нашим црквеним животом лишењем Врховног пастира 1721. године. Почели су ни за што да мењају црквене установе, да скраћују божанску службу, да занемарују свете постове, да укидају свете манастире које је народ волео; смањили су скоро на четвртину број парохија, није се смело изобличавати блуднике, безбожнике и хулнике; почели су да ступају у брак с јеретицима, пренебрегавајући за то Божје проклетство (72. пр. VI сабора), и уопште су вера и благочешће стали слабити, са сваким новим поколењем, док није дошло до јавног богохулства на зборовима и у новинама, и на крају су руски безаконици почели пуцати на свете храмове и стављати бомбе у древне светиње. Но то још није све осиромашење Православља у Руској земљи. Оно се по укидању патријаршијске власти показало још и у томе што је тада прекинута жива веза са православним Црквама и јерарсима других народа, насупрот слову божанског духа да у Цркви нема разлике међу православним народима: ‘Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободњака, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу’. Тако, браћо, Христос је у свих, не само у том смислу да Он пребива у сваком хришћанину, који Га призива, но и у томе што се пуноћа Христове истине и благодати даје нама, када се сједини сва Христова Црква, све православно хришћанство у лицу својих архипастира, расејаних по читавом свету, тј. када се скупи Васељенски сабор. Такву пуноћу нису могли да виде хришћани док је најмногољуднија Црква руска била лишена своје Главе и, гле, она је срамно оћутала када су се сакупиле све православне Цркве Истока пре 45 година и када је пре 13 година позивао архипастире велики светилник вере и мудрости недавно преминули васељенски патријарх Јоаким III (умро 1912.). Сада, пак, имајући закониту црквену власт, можемо творити своја братска наручја свим православним хришћанима целога света и призвати их на Сабор васељенски ради побијања свих нових лажних учења и торжественог утврђивања Православља узајамне братске љубави.''

Из магистарског рада

јеромонаха Поликарпа (Рајковића),

сабрата манастира Бјеле воде код Љубовије,

Епархија шабачка

Извор: Српска Православна Црква

Свети Јован Кронштатски: Господ испуњава наше молбе само ако имамо несумњиву веру

Sun, 10 Dec 2017 22:21:42 +0000

И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков… нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својгш (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Ћe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња – то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити?

И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. 2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело.

Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћeme; куцајте, и omeopuћe вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)?

Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати!

Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода.

Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве.

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.

Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче наш“ и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти?Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.

Извор: Православије.ру

Еванђеље о згрченим телима и згрченим душама (ВИДЕО)

Sun, 10 Dec 2017 12:25:31 +0000

Светописамска чтенија:

Еф. 233 (6:10-17)

Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. 11. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. 12. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. 13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. 14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија.

Лк. 71 (13:10-17)

У вријеме оно, учаше Исус у једној синагоги суботом. 11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. 15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни? 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше.

Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет седму по Педесетници

Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу.

Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем.

Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна.

Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује.

Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави.

Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено.

Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране.

У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом.

Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење.

Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе.

Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје.

А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено!Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност.

Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме.

А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером:

А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара.Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност!

Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером.

Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје.

И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу.

Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем.

А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота , рубрика: недељна еванђеља са беседом

Протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо: Морамо имати стрпљења и вере у оно што радимо!

Sat, 09 Dec 2017 14:46:27 +0000

Извор: Радио Слово љубве

Замена Цркве хришћанством

Sat, 09 Dec 2017 12:23:20 +0000

Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи.

Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“[1]

То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7).

Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници.

„Просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро.

Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто.

Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом.

Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве?

Свештеномученик Иларион (Троицки)

православие.ру

О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године

Sat, 09 Dec 2017 11:07:11 +0000

О Митрополиту Никодиму (1670 – 1695) читамо следеће: „Када је постављен за призренског митрополита – не знамо, али се зна да је – године 1670, новембра 7. приспео у Кијев српски митрополит Никодим“. Из Кијева био је „пропуштен“ у Москву и добио основна средства за издршавање. Приликом свог доласка имао је намеру да се стално настани у Русији, па кад му то није дозвољено, отишао је у Малорусију и „живео у Батурину четири године“, од 1671. до 1675. године. „Отуда се вратио у Призрен, али због великог гоњења од стране Турака, није се могао одржати на престолу своје Митрополије, већ га је предао Патријарху српском Арсенију III Црнојевићу, а сам отишао у Свету Гору и живео тамо осам година“. Из Свете Горе поново одлази у Батурин, где је остао све до 1695. године, када је отишао у Москву да тражи милостињу и „дозволу да може вечно живети у Кијевопечерском манастиру“. Од њега нам је остао један омофор са следећим натписом: „Сеи омофор устроен на служение милостију Божиеју преосвајашценому кир оцу НИкодиму, митроп. прзрнскому, року от рождества Христава 1672.“

Наилазимо на још два имена: Митрополита Исаије Димитријевића Туцака „1731 в лета в времја блажењејших и словесњејших господин патриарх Моисеи месеца ноевриа 10 приде в Призрен и постави митрополитом Исаија Димитриевича...“ и Митрополита Васцилија – 1756. године. Управљао је за време Патријарха Гаврила III Николића (1752 – 1758).

Септембра 11. године 1766. издан је беран о укидању Пећке патријаршије, са одлуком: „Никад ником више да се не даје та Патријаршија, ни на какву и ни на чију молбу.“ Када је она укинута, десило се на национално – политичком плану друго српско Косово. Српски православни народ потпао је сада поред политичко – националног ропства и под црквено – духовно ропство Фанариота, људи „материјално веома лакомих и национално великогрчки оријентисаних“. Да би уништио значај Пећи као верско – националног и политичког средишта српског народа – Цариградски патријарх „потчинио је Пећ под управу Призренске митрополије“ на челу са Митрополитом Гаврилом, бившим митрополитом амасијским – дакле, Грком, који је дао свој пристанак за укидање Пећке патријаршије. Тако је сада Призренска митрополија обухватала: призренски, новобрдски, ђаковички и пећки крај. На формирање овако простране митрополије, наследнице Пећке патријаршије, дали су пристанак и бивши Патријарх Калиник II, нишки Гаврило, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило, дакле иста лица која су дала пристанак на укидање Пећке патријаршије. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије за српски народ, а посебно за Призренску митрополију, је прелазак становништва Горе и Опоља у ислам.

Снежана Крупниковић

Извор: Телевизија Храм

Филм о блаженопочившем архимандриту Лазару острошком (ВИДЕО)

Fri, 08 Dec 2017 21:04:04 +0000

Мати Ирина (Ђорђић): О праштању (ВИДЕО)

Fri, 08 Dec 2017 20:45:13 +0000

Емисија БЛАГОВЕСНИК
Гост: Мати Ирина Ђорђић, настојатељица манастира Грабовац
Уредник и водитељ: Јадранка Јанковић