Живе речи утехе: Живе речи утехе

Недеља Светих Праотаца

Sat, 23 Dec 2017 20:20:11 +0000

Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу Светих Праотаца

Заиста, Благовест која казује сву тајну Неба и Земље, сву тајну нашег живота на земљи. Данашње Свето Еванђеље, чули сте, Благовест о Великој Вечери[1]. Човек богат, то јест Бог спремио велику гозбу. овај свет створио Бог, сунца, безбројна сунца, васионе, безбројне васионе, земља препуна свега. Заиста, Господ је спремио Велику гозбу. За кога? За човека. Створио човека и позвао га на ту Велику гозбу, да он гледајући овај свет види Бога, силу Божју, мудрост Божју. Погледаш птицу како мала, чудесна, а лети боље од сваког авиона. Погледаш комарца, једва га видиш, а он лети савршеније од свих најсавршенијих авиона. Па животиње, па биље, све што је Господ створио, заиста богата гозба, Велика вечера.

Овај видљиви свет, то је Велика гозба коју је Господ створио за нас. Позвао је, кога на гозбу? Грех, смрт, ђавола, и посадио за трпезу овога света? Шта се десило од Велике трпезе Божје овога света? Засела смрт у зачеље софре васионске и гресима које лије из себе обара људе, претвара их у лешеве. И гле, ову дивну Божју трпезу, ову гозбу што се свет зове, човек претворио у гробницу, у гроб. А иза свега стоји и кези се ђаво. Он, уствари, кроз сваки грех, кроз сваку смрт, гозбује у овоме свету. Тако је човек, изабравши грех и учинивши грех, насупрот вољи Божјој, овај свет претворио у мртвачницу. И онда, настао је помор рода људског, душа људских, јер грех и греси то су убице душе људске. Они убијају душу одвајајући је од Бога, и човек не твори заповести Божје. Човек окрене леђа Богу, иде с ђаволом у грех за грехом, живи у страстима и сластима овог света, и овај свет постаје страшно мучилиште.

Гле, овај свет постаје предворје пакла, ако хоћете, постаје мали пакао. Да, овај свет је изгубљен Рај, чим је ушао грех у њега, смрт ушла, ђаво ушао. Како се може назвати Рајем, кад је ђаво ту! Кроз сваки грех ђаво је у овоме свету, кроз сваки грех ђаво је у мојој души, у твојој души; кроз сваки грех ђаво пустоши све што је Божје у овом свету, и што је Божје у теби и мени. Грех страшна смрт, ужасна сила, јер рађа смрт. Па шта је страшније и ужасније од смрти за човека? Иза свега тога, иза греха и смрти, он, страшни противник Бога и човека ђаво. Такав је свет онда, пошто је човек изагнао из њега Бога, пошто је пригрлио грех, пригрлио смрт, пригрлио ђавола, и овај свет Божји претворио у мали пакао.

Господ је слао своје дивне слуге у овај свет[2], да људе разбуде, слао чудесне Пророке, Патријархе, Праведнике старозаветне, Аврама, Исака, Јакова.Пророка Илију, Пророка Исаију, Јеремију, и безбројне друге Праведнике, да разбуде род људски, да га подсете и кажу: „Гледајте, па ово је трпеза Божја, овај свет је Божји свет, не ђавољи, овај свет је Божји свет, свет Божје Правде и Истине и Мудрости, а ви људи, ви га претвористе у свет трулежи, смрада, смрти, у свет ђавола“. Много је светих Праведника прешло преко овога света и прошло кроз њега, да род људски спасе од свега тога, од греха. Слушали су мало или много, више или мање, Пророке и Светитеље Божје, Праведнике Божје старозаветни људи. Али, сви ти Праведници били су слабији од смрти, јачи од греха, али слабији од смрти. Они су дошли испред Господа Христа, рвали се и борили се са грехом да га победе, али и са ђаволом који је иза греха. И ако су успевали да га победе и да живе праведним животом, нису могли да га искорене у другим људима, да грех ишчупају са кореном, да смрт сатру, да ђавола сатру, који је кроз грех и кроз смрт ушао у овај Божји свет.

Како се вели у данашњем Светом Еванђељу, чули сте, да они Праведници старозаветни, који Божју Правду проносе кроз овај свет, примише обећање да ће овај свет спасти Спаситељ Месија, Који ће доћи у овај свет. Они то примише вером, али не видеше Спаситеља, и прођоше кроз земаљски пакао и одоше из овог у онај свет[3]. Јер, вели се у данашњем Светом Еванђељу, Бог нешто боље припреми за све нас[4], да нам да савршенсtво, да нам да потпуну победу над грехом, над смрћу, над ђаволом.

И зато, зато се у овоме свету и дешава највеће чудо Божје милости. Бог постаје човек! На Божић Бог се рађа у овоме свету. Ето нове Трпезе, Бог постао човек и засео на чело земаљске Божије софре. Смрт бежи од Њега, ђаво безобзирце бежи од Њега, сваки грех далеко, далеко бежи од Њега. Он, Господ Благи, Спаситељ Исус постао човек, очистио Трпезу Божју у овоме свету од греха, од смрти, од смрада греховног и смртног, од наказности и ужаса ђавољег, основао Цркву Своју. Ето Божје Правде, свете, неповредиве Трпезе. Црква ето Трпезе Божје пуне хране Божје, коју нико не може однети у смрт, ни ђаволи, ни греси. А на тој Светој трпези Вечна Правда, Вечна Истина, Вечни Живот за нас људе. Уместо смрти живот у Христу, непролазан. Христос живот наш[5], Он је живот наш, Он! Свака смрт бежи од Њега. Господ шаље своје слуге, шаље свете Апостоле, шаље Светитеље, шаље многе Праведнике, шаље и зове на гозбу, зове у Цркву Своју.

Човече, све у овоме свету што ти треба, ето, Господ Христос ти нуди и даје у Цркви. Хајде, твоје је то. Неки се одазивају и долазе Цркви Христовој и спасавају се њоме. Други то одбацују, они у којима силно делује ђавоља злоћа, у којима делује неверје, у којима делује богоборство. Људи, живи споменици зла, они одбацују Господа Христа. Господ Христос је донео човеку и свету шта? Васкрсење! Он је Васкрсење рода нашег, Он је Живот рода нашег, рода људског. Он нам осигурава победу над смрћу, и Он је осигурање Вечног Живота. На који начин? На тај начин што све што је Господ донео у овај свет, може постати и моје, и твоје, и сваког човека. Све! И Вечна Правда, и Вечни Живот, и Вечна Истина цело Небо постаје твоје кроз Господа Христа ако у Њега верујеш.

Гле, човек кога је смрт сатрла, отела му све, отела му душу и тело и гурнула га у пакао ти (човече) постајеш Цар Неба и земље са Господом Христом, власник Небеског Царства, постајеш неосиромашени богаташ који има Вечно Богатство, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот. Човек, који верује у Господа Христа, вели Апостол, сав живот свој има у Њему[6], и живи оним што је Христово у овоме свету, и живеће и у оном свету оним што је Христово. Зато, по речи Светог Апостола „не дајте се греху“, и одбацуј од себе и гњев, и злоћу, и пакост, прељубочинство, и среброљубље, и немилост, сваки грех одбацуј од себе[7]. И онда, вели Свети Апостол, обући ћеш се у новога човека[8]. Обуци се у новога човека који се обнавља по слици Онога Који га је саздао[9], то јест који се обнавља по лику Господа Христа Који је створио човека. Како Свети Апостоле? Како ми које је ђаво унаказио са свих страна, унаказио нам и савест и душу, и срце, и вољу, како ми да обновимо себе, како ми да постанемо слични Христу, како да постанемо христолики, јер ти – ти од нас тражиш? Да се обновимо по слици Онога Који нас је саздао, по лику Онога који нас је саздао, значи треба да постанемо христолики, да личимо на Христа. А ми бедни људи! Да, вели Свети Апостол, ви то можете врло лако. Како? Испуните се љубављу Христовом, испуните се молитвом Христовом, испуните се вером Његовом, испуните се милостивошћу Његовом, испуните се животом Његовим, испуните се бесмртношћу Његовом, испуните се вечном Правдом Његовом, Његовом Истином[10]. Ето, ти испуњујући себе Христовим светим врлинама, усељујеш у себе Господа Христа. „Нек се вером Христос усели у срца ваша“[11] – поручује Свети Апостол и заповеда хришћанима: „Вером нек се Христос усели у срца ваша“.

Да, у самој ствари, у свакоме од нас постоје два човека. Стари човек, то је човек греха, човек смрти, човек зла, а грех застарује човека, толико га застарује да га усмрћује, дарује га смрти. Таква је страшна сила грех. Човек који не спасава себе од греха, који живи у греху, уствари је беспомоћни старац и старкеља, остарио. И смрт – смрт је за њега само егзекутор, печат вечне старости, пакла.

Нови човек шта је? Нови човек је Христов човек, човек Христове вере, човек Христове Правде, човек Христове Бесмртности, човек Христовог Вечног Живота, човек Царства Небеског, човек Љубави Христове, човек молитве Христове. Као што се каже у данашњем Светом Еванђељу: „Све у свему је Христос“ за новог човека[12]. Христос му је све и у овоме и у ономе свету. Кад разумно и паметно мислиш, све што имаш велико и вечно у себи и око себе, то је од Господа Христа. Нови човек почне да размишља о томе, па тек онда види шта је он, ко је он, и шта је Господ Христос. Све и у свему је Господ Христос!

Обуците се у новога човека, вели Свети Апостол, а тај нови човек у чему је? Ето, у Љубави Христовој, у вршењу заповести Христових, јер све те врлине еванђелске јесу божанске силе које нам дају Господа Христа. Ко љуби мене и врши заповести моје, вели Спаситељ, и ја ћу доћи к њему и настанићу се у њему“[13]. Значи, ко врши заповести моје, ја се кроз те заповести усељујем у свакога. Замислите себе, где сте? Замислите где сте ви, јер се у вашу душу уселио Господ Христос. А усељује се када вршите заповести Његове. Ето, заповест Његова о молитви. Када се молиш свим срцем, свом душом, на невидљив начин, на чудесан начин у тебе се усељује Господ Христос, разлива по твојој души небеско миље, разлива по твојој души небеске силе, и ти си заиста нови човек. Па кад томе додаш пост еванђелски, по заповести Христовој, па милост еванђелску по заповести Христовој, па благост, па кротост, па смирење све су то свете врлине које усељују Господа Христа у твоју и моју душу. И онда, заиста, нови си човек! И онда, заиста пун си нових осећања, пун си нових мисли, пут си светлих мисли, светлих осећања, светлих расположења иако је око тебе мрак и тама и пакао.

Господ се уселио у нас, Господ је сунцем обасјао, сунцем Правде обасјао и осветлио земаљски шар, а Сунце Христос не може се помрачити, а камоли се угасити. Ти вером носиш то Сунце у себи, то неугасиво Сунце које одгони сваки мрак, сваку помрачину смрти, и пакла, и греха, и свакога зла. И Христов човек, иако је изранављен у овоме свету, иде кроз овај свет пун радости, јер зна да све што се зове смрт мора бежати од њега. Господ је у његовом срцу, и све што се зове ђаво мора с тутњавом бежати од Њега, јер Бог је Господ Христос. Сваки ћеш грех победити створивши Христовог новог човека. Ићи ће грех од Христа. Шта ће грех да ради у души твојој, ако је душа твоја испуњена Њиме?

А ми хришћани, ми смо позвани да непрекидно испуњујемо себе божанским силама Христовим, да испуњујемо себе пуноћом Божанства, како се вели у Светом Еванђељу[14], да испуњујемо сву душу своју и не дамо место ни греху, ни ђаволу, ни злу, ни паклу. То зависи од нас, зависи од наше воље, и од моје и од твоје воље, да ли ћеш се борити против греха, да ли ћеш трпети старога човека који се распада у жељама преварљивим[15], да ли ћеш трпети човека смрти који тебе претвара у смртно биће, а то значи у смрад, трулеж. Зависи од тебе. Ако се не бориш против греха, ако се не кајеш за грехе, гле, ти сам себе осуђујеш на смрад, вечни смрад. Ти сам себе осуђујеш на пакао, ти сам себе осуђујеш да будеш роб ђаволу и сваком његовом злу.

Али ето, Господ је у Цркви Својој дао за нас богате, пребогате свелечеће лекове од свакога греха, лекове који лече од смрти, лече од сваке страсти, лече од сваког искушења. Шта су Светитељи? Светитељи то су победници над смрћу, победници над грехом, победници над ђаволом. Сваки Светитељ јачи је од свих ђавољих сила овога света, јачи је од ђавола у свим његовим гресима, у свим његовим страстима. Ево данашњи Чудотворац Спиридон, када је путовао на Први Васељенски Сабор 325. године, где су се сабрали Свети Оци да осуде јеретика Арија, на путу онда се путовало коњима далеком путу, он заноћи у једној гостионици са својим келејником, са својим момком. Јеретици, било их је у тој гостионици на преноћишту такође, знајући ко је Спиридон, велики Чудотворац, велики Архијереј Божји, они му закољу оба коња, и вранца, и белца. Када момак устаде ујутру да оседла коње, уђе у шталу, виде коњима главе отсечене. Он отрча Светитељу и рече шта се десило. Светитељ стаде, помоли се Богу и рече: „Иди и отсечене главе припоји на трупове“. Момак отрча, али у оној забуни дохвати главу белчеву па је приљуби уз труп вранчев, а вранчеву главу припоји уз труп белог коња, и они оживеше, усташе на ноге. Свети продужи свој пут на запрепаштење свих.

Сви су се чудили и видели једну чудну појаву: вранац са белом главом, белац са вранчевом главом. Таква је сила био.

На том Првом Васељенском Сабору, било је толико Отаца, 318 Светих Отаца, било је међу њима врло учених и најученијих људи онога доба, био је сам цар Свети Константин Велики. То је био један велики и највеличанственији скуп на овој планети Божјој. Тамо је био чувени ђакон, главни писар, Свети Атанасије Велики, највећи борац против свих лажи које се лију у овоме свету на Господа Христа. Био је Свети Николај Чудотворац, врло скроман и врло учен, …[16] и многи други. Свети Спиридон Чудотворац није имао никакве нарочите школе, али велика вера, свете врлине еванђелске које је имао у себи и живео у њима, учиниле га моћним и свемоћним. Слушајући како се води расправа о Богу, Богу који је Тројичан у Лицима и у Бићу, и слушајући како Арије и његови следбеници неће да усвоје ту истину, одбацују Христа и тврде да Он није Бог, него биће ниже од Бога, Свети Спиридон, да би показао свима, а нарочито јеретицима како је Бог Један Бог са Три Лица, узео је циглу, пред свима је стеже и из ње сукну пламен ка небу, и вода ка земљи, а блато остаде у његовој руци. И он рече: „Ето, један цигла, а три стихије у њој“. Ватра, вода и блато. Тако је Света Тројица: Три Лица, Један Бог.

То је један Светитељ, а у Цркви Божјој безброј Светитеља, у Цркви Божјој безброј чудотвораца, сваки хришћанин је чудотворац. Замисли, ти чудотворац и ја! Кад победимо у себи све што је смртно, све што је грешно, јављамо се као победиоци смрти, јављамо се као вечна бића, као људи који су васкрсли из мртвих. Сама вера твоја у Господа Христа, вера да је Он Спаситељ света, Који тебе спасава и од греха, и од смрти, и од ђавола, ето чуда! Највеће чудо у теби и у мени. А за њим са вером лију се свакојака чудеса, Христова чудеса. А Светитељи Божји то су у највећој мери.

Да, данас више него икад важи позив еванђелски, позив данашњег Светог Еванђеља „Дођите на вечеру“…[17] макар био у гресима и страстима, макар те са свих страна опкољавали ђаволи, тргни се, „устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“[18], вели Свети Апостол. Не бој се, не бој се никаквих врагова овога света, не бој се никаквих ђавола овога света и онога света. Све је то слабије од тебе. Ти си Христов човек, ти носиш Христа победитеља смрти у себи, носиш Њега Вечнога Бога. Шта ће учинити смрт, шта ђаволи, шта греси, шта страсти? Јак си, јачи си од свега тога. Спасење је надохват руке. На располагању ти је свеоружје Божје[19] у Цркви и кроз Цркву Божију. Увек можемо себе хранити вечном храном коју нам нуди Господ Христос. То зависи од наше добре воље. Само треба имати одлучност, само треба имати ревност, хоћеш да будеш Христов. Ако ниси Христов, чији си? Ти припадаш смрти, припадаш смраду, припадаш греху, припадаш паклу! Авај, зар си зато створен од Бога боголиким, човече и брате! Не, ти си створен да постанеш христолик, да постанеш јак као Бог. Јачајте у Господу“, вели Свети Апостол, јачајте у Господу,јачајте силом јачине Његове[20]. То је твоје човече. А кад си јак с Господом, ти постајеш јачи од свакога зла у овоме свету, од свакога греха, од свакога ђавола. О, Господе, молитвама Светога Спиридона Чудотворца и данашњих свих Светих старозаветних Праведника, подај нам ту веру. Веру која кроз свете врлине обнавља душе наше, осигурава им Живот Вечни и бесмртност, осигурава им Царство Небеско, Царство где Чудесни Господ Христос Љубављу Својом царује и влада. Њему поклонимо се свим бићем, и у овом и у оном свету. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Материце

Sat, 23 Dec 2017 20:14:36 +0000

Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене. Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима, где се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Др Драган Каран: Од биолошког до човјека који узраста у мјеру раста Христова

Fri, 22 Dec 2017 14:36:16 +0000

Протођакон Радомир Ракић гост емисије "Разговор угодни" на Телевизији Храм (ВИДЕО)

Fri, 22 Dec 2017 13:42:20 +0000

Катихета Бранислав Илић на Радију Беседа представио нови новембарско-децембарски број Православног мисионара (АУДИО)

Thu, 21 Dec 2017 19:07:31 +0000

ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота

Архимандрит Методије: Никољданска беседа изговорена у манастиру Хиландару 2017. лета Господњег (АУДИО)

Thu, 21 Dec 2017 13:44:38 +0000

Професор Алексеј Иванович Сидоров о светитељу Николају: Брзи помоћник, нападање Арија и Санта клаус

Tue, 19 Dec 2017 19:33:36 +0000

– Алексеј Иванович, реците нам, како је могло да се догоди да свети Николај, велики светитељ, „слика кротости“, на Црквеном Сабору нападне Арија?

–Треба бити пажљив према речима. Ево ми кажемо „слика кротости“, а шта је то кротост? Кротост, смирење нису улагивање и људско подчињавање. Ове речи имају сасвим други смисао. Свети оци су, на пример, делили тугу за свет, и тугу за Богом. Иста реч, али у сасвим различитим смисаоним контекстима. Говоримо о Богу, као о апсолутно бестрасном бићу, а уједно говоримо и о праведном гневу Божијем.

А овај напад је врло јасан: то је борба за истину. Светитељ Николај је ударио на јерес. Он је не само слика кротости, него и правило вере.

Како је, на пример, могао преподобни Сергије Радоњешки да благослови Дмитрија Донског на крвопролиће, на бој? И да пошаље своја духовна чеда у тај бој. Зашто? Јер је то била одбрана Русије, Отаџбине, а значи Православља, Истине. Зато, управо у одбрану истине, светитељ Николај је себи то дозволио. Њега су потом, на неко време, одлучили од епископства, скоро у тамницу затворили, али се убрзо открило да је био у праву. Неким оцима Сабора било је откривено, дата им је визија, да је светитељ Николај невин.

Тако да не смемо поступак светитеља оцењивати кроз категорију људске психологије. Да је, тобоже, пришао и некога добро ударио. То је сасвим друго, други приступ. Чак онтолошки други. Ово је духовни ниво. Сасвим други однос према непријатељу истине. Тај противник је био, како је то уобичајено, обузет бесом, гордошћу, човек који је сејао супротно православно учење.

–Реците, шта је по вама најважније у житију светитеља Николаја?

–Он је „брзи помоћник“. Врло је дирљива та прича, која нам говори како је светитељ давао злато трима сестрама. Решавала се људска судбина! Он је ставио тај новац, и у грешном свету се променило нешто врло важно. Савременим језиком речено, те три девојке нису завршиле у борделу. У пучини греха. Не зна се, како би отац ових девојака издржао њихово утапање у грех. Можда би умро од туге. Спаситељ је и њега спасио. Удржао га је од греха.

Житије светог је необично и увек дотакне душу.

Чуда светитеља су свима позната. Сећате ли се како је спасио младенца који је тонуо? Како су родитељи страдали: детенце се удавило!... Можете ли замислити каква је то била туга за њих? Делује да ми, православни, треба према свим тугама и несрећама да будемо мудри и духовни. Истина. Али, ево смрт твог детета, тог невиног младенца, на којег си све наде полагао – ужасно је велика бол. Да, у Русији имамо изреку: „Бог дао – Бог узео“, и неко се тако односи према смрти детета. Другима је тешко. Може бити, да родитељи тог потонулог младенца не би преживели. Спаситељ је спасио не само дете, већ и његове родитеље. То је врло важно.

А житије светитеља је чудесно и врло поучно.

–Алексеј Иванович, светитеља Николаја поштују сви хришћани. Али, у масовној свести Запада бајковити приказ Санта Клауса потискује истинско, религиозно поштовање Мирликијског Чудотворца. Како је то могуће?

–Ја бих вас поправио: не само да је потиснуо него и замрачио. То је врло озбиљна појава. Сусрећемо се са школским примером свима познате чињенице, о којој многи говоре и пишу – дехристијанизација Запада.

У нашој младости, врло су се ценили, како се овде говорило, европски образовани људи. Запад, у совјетско време одвојен „челичном завесом“, привлачио нас је својом културом: античком филозофијом, немачким класицима, Херманом Хесеом... А онда сам почео да примећујем, посебно у последње време, наглу промену у свом односу према Западу и Европи. Ако би раније, када су говорили: „европски образовани човек“, звучало као похвала, данас се то доживљава као „евросодома“. Само што не кажу „содомолики човек“, јер то, благо речено, звучи неприлично.

Дехристијанизација Запада пројавила се и на судбини светитеља Николаја. Он је у Барију. Био сам једанпут тамо, и врло сам срећан што сам присуствовао служби код моштију светитеља. Невероватна благодат! Размишљам: како они то не осећају? Ево је, благодат од моштију светитеља Николаја, а Западу је то досадно. Они, уместо светог Николаја имају Санта Клауса. Наравно, била је Реформација...и о томе је много написано. При Реформацији, речено научним језиком, дошло је до десакрализације тог великог светитеља. Понајвише је приметно у Америци: тамо су светитеља Николаја претворили у таквог деду, који нема ништа против и да попије, и да прошврћка, и врло је добродушан и симпатичан. Колико сам упућен, у Америци су заборавили шта је то Божић. Барем већина. То је трагедија.

Истина, постоје изузетни, добри људи на Западу. Имам пријатеље међу католицима. Они јако тешко подносе трагедију дехристијанизације, десакрализације, генерално односа према свету. Наши пријатељски односи никако не утичу на мој поглед на свет: разумем њихову трагедију, али разумем и друго. Некад кажу: „сестринске цркве, треба да...у истом смо броду...“ Нисмо у истом броду! Ми смо у разним бродовима. Њихов брод тоне и потонуће. Судећи по свему, нема другог пута. Ако бисмо привезали наш брод за њихов, потонули бисмо заједно са њима. Зато нам је судбина светитеља Николаја пример, парадигма онога што се дешава данас на Западу.

– Док је у Русији лик светитеља Николаја врло поштован.

–То је свима позната чињеница. Увек ме је поражавало како је поштован Николај. Ма где да се упутиш, црква светог Николаја. Свугде! Зашто га код нас, у Русији, толико поштују? Признајем, често буде тешко да се објасни. Заволео је, из неког разлога, светитељ Николај Русију. То је благодат Божија. Он је брзи помоћник. Долази нам, и стално нас чува.

Када се молимо светитељима, они су ту. Међутим, ова тајна је необична, то је оно што грци називају μυστήριον, – чудесна тајна присуства светитеља овде. Зашто светац бира одређену земљу? Можда, јер су га и наши преци посебно волели? Уистину, још од давнина, од Древне Руси, код нас је био вољен светитељ Николај. Настаје одређена синергија. Наши преци су му се обраћали, и ми се обраћамо. То делује. Он нас воли, брине о нама. Било би добро да се усрдније молимо светитељу. Наступају тешка, компликована времена. Свети Николај може много да нам помогне, нашој вољеној Русији, нашој Отаџбини.

–Да ли бисте могли да нам испричате о неком догађају из вашег живота, када је светитељ Николај пројавио чудесну помоћ?

–Са мојом млађом унуком био је један изузетан случај, од пре неколико година. Још увек је била девојчица. Отишли смо на купање. Далеко је одпливала, и неки дечак је одпловио за њом. Како се испоставило, он није умео добро да плива, а река је била брза. Дечак је почео да тоне. Унука је скочила за њим – он се ухватио, обесио се око ње, а као дечак, био је тежи....Унука је брзо схватила да тоне. Тада се обратила светом Николају. Причала ми је: „Као да смо чудом искочили из воде!“ Можда, јер Николај Морнар спашава утопљенике и морепловце.

–Алексеј Иванович, желели бисмо да чујемо вашу поруку читаоцима на дан прослављања светитеља Николаја Чудотворца.

–Порука је једноставна. Познати вођа пролетеријата је говорио: „Учити, учити и само учити“. Ја бих пожелео свима да се моле, моле и моле. Без молитве ће наша дела бити врло лоша. Мислим да је одувек молитва спашавала и спашава. Молити се је труд, велики труд. У Јеванђељу је речено: Царсво Божије се трудом задобија. Сада је за нас труд молитве врло, врло важан. Нека се сви више моле.

Извор: Православие.ру

Протосинђел Сергије (Рекић): Чуда Светог Василија Острошког (ВИДЕО)

Tue, 19 Dec 2017 18:48:13 +0000

Сабрано свештенство, многобројни вјерни народ као и предавача протосинђела Сергија, уводном ријечју поздравио је новинар радија “Светигора“ Павле Божовић.

Он је представио оца Сергија и захвалио му на доласку у Саборни храм као и на томе што се одазвао позиву упркос многим обавезама.

Отац Сергије је словом о Светом Василију Острошком као и о многобројним чудима везаним за овог великог светитеља којим се пројављивала и којим се пројављује Божија милост и љубав и сила, укријепио присутни аудиторијум.

Слушаоци су са великом пажњом пратили занимљиво излагање оца Сергија, искористивши прилику да по завршеном прадавању упуте и неколико питања везано за саму тему.

Извор: Манастир Острог

Протојереј Андреј Ткачов: Анђео у олтару

Tue, 19 Dec 2017 18:40:32 +0000

Људи падају при погледу на Анђеле. Заклецала су колена и душа се заледила у Данилу, док је небески весник разговарао са њим. Када су мироносице угледале анђеле на гробу Исусовом, „бејаху преплашене“ и „спустише лица ка земљи“. Не мислим да би у овим случајевима реакција обичних људи била другачија. Несумњиво, светост није доброта Деда Мраза док вади поклоне из вреће, већ страшни додир сена са огњем. Зато би људи рекли: Ја код Арханђела на службу нећу више да идем. Страшно боли. Отићићу пре код оца Стефана (Петра, Николаја, итд.) Он је човек као и ја. Он ми је ближи.

Подједнако страшне, слично благословима и молитви, биле би и проповеди бића која не знају за грех и нису окована безбројним плотским немоћима. Анђео не зна за толерантцију. Он зна само за вољу Божију, и испуњава је без икаквог колебања. Рекао је Господ анђелу да сатре египатске првенце, сатро их је. Рекао му је да пређе мачем по логору асирских војника,и прешао је. Мисао његова се не њише као љуљашка, и то је страшно за издробљено сазнање малог грешника, чије се мисли обично клате као прут на ветру. Стога, велико је благо што у нашим храмовима стоје људи који су похађали обичне школе, ожењени, спутани световном сујетом, једном речју људи који нису попут ликова са фресака.

Све и да оставимо Анђеле по страни, и зажелимо у својој парохији светог човека (снила је Старица да јој Златна Рибица буде на услузи!) стање се неће много променити. Или се уопште неће променити. Чини нам се – каква реч – чини нам се да су светитељи беспрекорни реализатори свих наших бесконачних молби. Кроз ову призму их најчешће и посматрамо. Али светитеља не можеш унајмити као слугу. А ако су их и узимали у службу, њихове способности и могућности су далеко премашивале наше свакодневне потрошачке представе.

Ево Николај Угодник је, како се испоставило, могао да бије. Могао је да лупи ћушку упорним хулитељима јеванђељске истине. Тримифунски пастир Спиридон не само да је исцељивао и чини добра дела, него је, примера ради, могао да казни немошћу неког ђакона, ако би се овај претерано хвалио својим лепим гласом. Када би ови светитељи, данас, били на нашим катедрама, или началствовали богослужењима у нашим парохијама, њихово умеће не само да милују, него и да смирују, било би за нашу свест шокантна чињеница, за коју нисмо спремни. Апсолутно нисмо спремни. Обличавање тајних грехова, неопходност за делатељном променом, и то су весници светости, а не само очекивана доброта и пријатна чуда.

У сваком случају лакше је, удобније, отићи код оца Стефана (Григорија, Андреја итд). Нема крила, поглед обичан, није ватрени, зна о мени само оно што му кажем, а за читање књиге савести још нема допуштење од Бога. Ето, сва та слабост, она и јесте посебна милост. Требало би преиспитати своје сувише ригорозне захтеве према свештенству. Морају, веле, ово и оно; да буду овакви и онакви. Све је то бесмислица. Горда бесмислица. Када би већина наших свештеника постали свети, очигледно и несумњиво свети, храмови би наши на чудан начин постали празни. Једноставно, многим грешницима би било страшно да довлаче у храм своју оронулу и губаву душу, а да при томе знају да је о њима све већ познато.

Тако да, када угледаш баћушку који не личи много на изнемоглог од поста и молитве аскету, немој журити да га осуђујеш. За тебе, лењивца, и за такве као ти он служи Богу. Да би немоћан састрадавао немоћном. Да се болесник не уздиже пред болесником. О свим другим својствима и квалитетима свештенства можемо смирено судити по аналогији.

Извор: Православие.ру

Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Беседа на празник Светог оца Николаја, 2017. лета Господњег (АУДИО)

Tue, 19 Dec 2017 18:20:39 +0000

Презвитер Бранислав Ђурагић: Блажени сте када вас срамоте и прогоне... (АУДИО+ВИДЕО)

Mon, 18 Dec 2017 18:25:04 +0000

Презвитер Игор Игњатов: Деца у савременом свету (АУДИО)

Mon, 18 Dec 2017 11:03:46 +0000

Извор: Радио Беседа

Лавра Светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи

Sun, 17 Dec 2017 20:52:25 +0000

Лавра Светога Саве је један од најстаријих и најзначајнијих манастира православне Цркве. Овај манастир је имао веома важну улогу у развоју монаштва, побожности и теологије и одбрани православне вере од јереси.

Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена светом Николају, није била довољна за потребе братства, свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године.

Поред велике Лавре, свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су свети Сава и свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском.

Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године.

Житије светога Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела.

Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од светог Јевтимија Великог, а тако је живео и свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мртвог мора. По упокојењу светог Саве, па све до разорења Свете Земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638, у Јудејској пустињи и у Лаври светога Саве је цветало монаштво. У Лаври светог Саве је тада живело око пет хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина - светим Аркадијем и светим Јованом.

После светог Саве, Лавра је најпознатија по светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца светом Теофану и Теодору. Њих тројицу је свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси.

Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом.

Свети Михаило сродник светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик.

Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој Земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице велких светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: светог Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, преподобномученика Михаила и светога Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој Земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим.

За православну Цркву веома је значајан Типик светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у православној Цркви. Типик светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци - св. Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете Горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових Псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење.

У Русији је најпре доминирао типик свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива.

После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси јерусалимске Патријаршије да би се учили монашком животу. То правило је одређено јерусалимским Патријархом Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена.

Интересантно је поменути да се Лавра светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије прилком Другог доласка Христовог.

У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан начин, пошто се свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси Саваити, тако и поклоници.

У манастиру светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се никакав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе.

Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу.

Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу светог Саве Освећеног.

После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде.

Монашки живот у манастиру светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело. Пошто је победио ово искушење, свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке.

У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божијим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха.

Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин.

Превод с немачког: Епископ далматински Фотије (Сладојевић)

Извор: Српска православна Црква

Епископ западноамерички Максим: Молите се за православне храмове у западној Америци који страдају од пожара! (ВИДЕО)

Sun, 17 Dec 2017 20:36:57 +0000

Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика.

Извор: Телевизија Храм