Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду.

У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била

Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити

„Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма.

Хтео бих да вам помогнем али – немам времена.

Дете се игра – нема времена.

Ђак учи – нема времена.

Студент има предавање – нема времена.“

И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже:

„Болесник треба да се лечи – нема времена.

Смртник – нема …

Доцкан је – више заиста нема времена.

Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво.

Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно.

Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао,

Оно што очекујеш од мене.“

(Православни мисионар, 2. 79.

Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута.

Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио

”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива.

Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве.

Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом.

Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне

Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег.

Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић

„Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.

Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. 

https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је 17. маја 2012. године одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје)  пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора.

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика.

Тропар, глас 4.

Двојица свештеномученика момишићких,
побожно поживјеше и у страху Божјем
четрдесет ученика својих васпиташе,
па као јагањци заједно бише заклани,
од непријатеља вјере Христове;
тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,
које узима на себе гријехе свијета.

Кондак, глас 8.

На небозарној Гори момишићкој,
изнад града Подгорице,
вјечно сјаји Христово лице,
обасјавајући свјетлошћу нетрулежном
мошти четрдесет ђака мученика,
и двојице часних свештеника,
што за праву вјеру пострадаше
и посташе обиталиште
Пресвете Тројице.

Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха.

Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не …[2] Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.
Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина…

Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити[3] душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.
Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује …[4] Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш.

Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно – заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.
Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва – божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај.

Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[5]. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом… Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих.[6]
То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула… иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.
Смирење – то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја.

Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.
Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа[7]. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот[8]. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.
Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: „Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа“. Али они не могаше ништа учинити[9]. Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни?[10] Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега![11] А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре[12]. Готово је… Тада Господ пружи руку Своју… Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: „Зашто ми то не могасмо учинити?“ Господ рече: „Овај св род изгони само молитвом и постом.“[13]
Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом.

Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. „Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје“[14] – објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: „Све је могуће ономе који верује.“[15] Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: „Верујем, Господе! помози моме неверју“.[16]
На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим… Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту… И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.
Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије[17], чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао.

православие.ру

У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару,  архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ .

Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека.

-Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније .

Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је  кретање навише.

-Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе,  улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих  када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге  или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине.  И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници.

-Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и  застрањења ипак буду слабији од те  унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион.

Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника.

Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо.

-Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару .

На тему  „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Предавање оца Илариона у цијелости  можете погледати на Јутјубу на следећој адреси:

https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be

Извор: Радио Светигора

Пошто новине, часописи и књиге нису најефикаснија средства убеђивања, разумљиво је да се убеђивачи окрећу моћнијим средствима: филму, телевизији и радију. Ова средства – унутар једног система власништва и контроле – како по свом облику тако и по структури, одговарају потребама тога система. Систем нема потребу за читањем и размишљањем већ за гледањем и слушањем.

Књига тера човека да мисли, телевизија га омамљује; књига га осамљује, филм и телевизија га враћају групи; садржај књиге доживљава се индивидуално, садржај филма и телевизије колективно; читање захтева интелектуални напор, гледање удобан смештај; читати се може полагано и по мало, гледати се мора брзо и много; књига се може поново читати, телевизијску серију тешко је понављати; књига је јевтина за производњу али вредна за читаоца; филм, телевизијске и радио емисије су скупе за производњу али обично јевтине за потрошњу; књигу производи личност за друге личности, телевизијске серије производе групе за масу; књигу читају искусни зналци, телевизију гледају неискусни и слабије образовани потрошачи; књига је продужетак људског разума, телевизија људског тела; књига је неписмене учинила подређенима, телевизија им је повратила пољуљани углед; књига задовољава лични укус, телевизија масовне нагоне; књига је културно добро, телевизијска серија потрошна роба; књига се може читати кад се хоће, телевизија се гледа кад се мора; књига обично подучава и васпитава, телевизија забавља и експлоатише; књига информише, телевизија манипулише (реклама, пропаганда, индоктринација); књига захтева разумевање без обавезе слагања, телевизија подстиче слагање без обавезе разумевања; књига омогућава стварну комуникацију, телевизија спречава комуникацију (број оних који одашиљу поруке у односу на број оних који те поруке примају чудесно је мали); књига је учионица без ограда, телевизија је затвор без зидова; књига је створена за оне који се чуде и мисле о животу, телевизија је измишљена за оне који се чуде овима што мисле.

Ђуро ШУШЊИЋ, Рибари људских душа: Идеја манипулације и манипулација идејама (1976)

Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтијева од човјека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удио у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтијева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој.

Да би се, уопште, могло живјети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и послије те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са дјецом, дјеца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се дјеца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо гдје стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали.

Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помјера те границе у безконачност.

Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући ријечи ове молитве а не творећи по њима, свјесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, прије но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25)

Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у завјетрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити.

„Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцијен савјет свакоме од нас. Свако од нас, прије но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују.

Свако од нас треба да опрости другоме прије но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан примјер: Неки брат би увријеђен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хтје ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отјера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си цијелим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Савјетујем ти, да иако је друг твој згријешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згријешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме.

„Ако ти сагријеши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згријешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагријеши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4)

Овај Христов захтјев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вјере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вјере. Знамо да вјера чуда чини.

Свети оци савјетују да човјек не дозволи да га залазак сунца затекне у гњеву и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их вријеме лијечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лијечење. Зато, док се није престало са говором, још док ријеке ријечи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно.

То је сажета порука старозавјетног мудраца који вели: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хљеба, и ако је жедан, напој га воде, Јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наслиједите благослов.“ (1. Петр. 3, 9) Када ми на зла наших ближњих и даљњих не било додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову мјеру зла, васељена би пропјевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо цијелу вилицу, што ми због једне ријечи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтијев, ако за њега треба дометање вјере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12)

Прије света, и прије сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24)

https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3729

Једног дана је умро и неки верници су осећајући олакшање отишли код старца Пајсија да му пренесу са посебном радошћу да је коначно решен овај велики проблем.

Отац Пајсије им је одговорио да зна за смрт монаха, јер је видео цео легион анђела који су дошли да му преузму душу. Ходочасници су се чудили и негодовали, а неки од њих су покушавали да објасне старцу Пајсију о коме је реч, мислећи да их старац није разумео.

Старац Пајсије им је испричао: “Овај монах је рођен у Малој Азији, непосредно пре погрома становништва, када су Турци отимали сву мушку децу. Да би га сачували, родитељи су га носили са собом на жетву, а да не би плакао сипали би му мало ракије у млеко после чега би спавао. Зато је растући постао алкохоличар.

После савета многих лекара да не треба да се жени и ствара породицу, дошао је на Свету Гору и постао монах. Тамо је нашао једног старца и рекао му да је алкохоличар. Старац му је саветовао да чини метаније и молитве, и да преклиње Богородицу да му помогне да смањи пиће за једну чашицу.

После годину дана је успео уз подвизивање и покајање да смањи пиће са 20 чашица колико је пио дневно, на 19 чашица. Наставио је подвиг и током више година је постигао да пије 2-3 чашице дневно, од којих би се ипак опет опијао.”

Годинама су га сви сматрали монахом алкохоличаром који саблажњава ходочаснике, али је Бог у њему видео борца подвижника, истрајног у борби да смањи своју страст.

Ако не знамо разлоге и нечији уложени труд да би постигао оно што жели, са каквим правом осуђујемо његов покушај?

https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/13_03_2018_SVAKODNEVICA_DOSADE_RASTKO_JOVIC.m4a

Извор: Светигора

Имам радосну вест за тебе и желим да је прихватиш са радошћу, као када чујеш нешто пријатно. А пријатно овде јесте то што идеш у рај, спасићеш се и заувек ћеш бити са Богом. Просто хоћу да ти објасним ко ће бити заједно са тобом у рају. А уз тебе ће тамо бити – после ћу ти рећи одакле сам сазнао све ове новости и ко ми их је пренео – дакле, поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ. И шта? Још увек желиш да доспеш тамо? Или ти то превише смета?

Теби се не допадају ти људи? Тако значи, ти не желиш да они буду тамо заједно са тобом! Онда у реду. Хајде да изменимо тај услов, пошто можемо све да уредимо и тако да они не буду тамо, ако то није по твоме. Нека онда та група људи у рају, којој ти будеш припадао, буде друкчије сачињена. Нека уз тебе тамо буде неко од твоје браће с којима ти не разговараш. Као ономад када си кренуо на свадбу и правио се да не видиш свог пријатеља, значи, бићеш тамо са својим братом који ти се не свиђа. Како? Опет нећеш? Онда добро.

Ах, сећаш се како си ми причао да си се развео, е па бићеш у рају са својом женом, баш оном од које си се развео, она ће бити тамо са тобом. Ти и она. А-а-а! Ни то ти се не свиђа? Али рекао сам ти да ћеш бити у рају! А ти говориш:

– Нећу у рај! Ако у рају уз мене буду такви људи, онда не желим у рај! Хоћу да тамо са мном буду…

– Добро, кога желиш да видиш тамо?

– Оне који ми одговарају, а не оне који су ми непријатни и које не волим. Хоћу тамо да видим оне које волим, с којима сам у добрим односима, с којима немам проблема. А те с којима сам у лошим односима не желим тамо да видим поред себе!

То јест, желиш у рај, али да тамо не буду сви који треба да буду, већ само неки. И не жури да ме нагрдиш што причам глупости, зато што сам то прочитао у једној духовној књизи у којој стоји: «Замисли да у рају са тобом буде Хитлер. Како ћеш се тада осетити?» Али ти, прво, прихваташ као датост да се тако нешто не може догодити, а друго, говориш:

– Чак и ако се они спасу, свеједно не желим уопште да их видим.

Добро је онда да ти ниси Бог! Добро је и да ја нисам Он, зато што Бог расуђује на сасвим другачији начин. Он је другачије све замислио Својим умом и све нас воли.

– Јао, како је само тешко прихватити таквог Бога, Који једнако воли мог непријатеља као и мене. Могу да разумем да ме Он воли, – мислиш ти, – али да још воли и мог душманина и још му је наменио место у рају?

Да, уколико се он покајао у последњем тренутку свог живота. А одакле ти знаш шта је он тада урадио? Зар знаш шта у последњем минуту свога живота ради злочинац, сваки човек, кога твоје очи не могу да виде? Чак не можеш ни да помислиш на њега, скрећеш у другу страну само да се не бисте сусрели! А ко зна, можда Господ њега прихвата и воли, можда га Он држи у Свом загрљају, можда га је Он сместио заједно са другом Својом децом?

Погрешио сам када сам рекао: «Ко зна». То је познато, Он нам је то рекао, казао је: «Ја волим све, али не требају здрави лекара него болесни» (Мт. 9, 12), – а не ти, који си, претпоставља се, здрав, али се на крају испоставља да више болујеш од оних које за исто то осуђујеш.

Ми болујемо јер немамо љубави. А ти, чак и када би добио место у рају, нећеш да будеш са неким људима. Ти ћеш се и тамо одвајати, и тамо ћеш посматрати њихова лица и говорити:

– А ја сам бољи! Волим селективно, волим само под неким условима, волим до одређених граница. Волим само неке, а не све, волим када мене воле, а не када ме повређују, када ми штете. У том случају – нека им Бог узврати истом мером! Ако мени учине неко зло, нека их Бог сравни са земљом. Молим се као пророк Давид, приповедам приче из Старог Завета и наводим аргументе из Старог Завета.

Да, нажалост, ми од пророка Давида само то и усвајамо. Од светих преузимамо само то што нам је згодно, што нам се свиђа. Довољно је да видимо неког светитеља који лупи шаком о сто и затражи своје, или пак да у неком тренутку изрази негодовање и каже нешто одлучнијим гласом, па да ми то за цео живот упамтимо. Добро је то што ти подражаваш Светог пророка Давида, али је он поред тога учинио и много више: покајао се, трудио се, и он, природно, није доживео да види крв Христову на Голготи. Он није осетио такво покајање, које би могао да искуси у новозаветној епохи по Божијој благодати, није видео Господа како шири руке Своје на Крсту, није чуо шамар, који је добио Господ – и опростио мучитељима Својим. Зато је и био такав какав је био. А за тебе нема оправдања ако не волиш. Немаш то право, немаш изговор.

Тешко је волети. Љубав – то је нешто о чему ништа не знам, чак ни не знам да ли ћу икада спознати то осећање према другима, а и Бога према мени. То јест, не знам да ли сам окусио Божију љубав, коју ми Он даје у изобиљу, не знам да ли сам осетио то о чему говори Свети Антоније Велики: «Ја се Бога не бојим, већ Га волим.» Бог је први заволео нас, ми смо спознали Његову љубав и осетили је у себи. А пошто смо осетили Његову љубав, управо то да нас Он воли изванредно много, – Бог те воли, – онда си и ти испуњен љубављу и не треба да осећаш потребу да ступаш у сукоб било са ким.

А зашто нема потребе за тим?

– Зато што ме Бог воли, ја сам вољена душа, Он ме окружује нежношћу, љубављу. Зашто да се осећам незаштићено, зашто да осећам непријатељство? Како могу да осетим љубомору, зашто да будем љубоморан, када ме Божија љубав увек окружује! И како да завидим када имам све, немам зашто да завидим!

А ја све то нисам искусио, и то је разлог због кога не волимо. Ми не волимо јер још увек сами нисмо били вољени. Не волимо јер нисмо осетили Божију љубав, која постоји, која се излива у наша срца. Она се излила и напунила наша срца, али она то не осећају. Још се нисмо осетили изванредно вољеним од стране Бога, и зато осећамо безумну незаштићеност и страх. Ти видиш другога и моментално га схваташ као претњу сопственом постојању, видиш другог и бојиш се да ће ти учинити нешто нажао. Гледаш на другога као на свог животног супарника, не осећаш јединство са њим, не осећаш ту радост, коју треба да осетиш када видиш да је другоме добро, тада се радост одражава на њему и враћа се мени, као међу огледалима, када се светлост у једном огледалу одражава у другом и постаје све јача и јача.

Дужан сам да волим друге, зато што тако постајем богатији и не губим на својој вредности ако вреднујем другога, него још и добијам на значају. Али све су то само речи, само речи… А љубав – она је у делима, а не у речима. Има таквих људи који делају и заиста то чине, могу себи приписати пуно опипљивих дела, а не измишљају теорије које веру своде на ниво идеологије: лепе речи, спорови, дискусије, апстрактне мисли, идеје, филозофија, али све без искуства, мука, жртвовања, без да мрднеш прстом за другог, без да га посетиш, да попричаш са неким коме треба друштво, да паднеш на колена за време молитве и пустиш за њим сузу, – без свега тога.

Не мислим на тебе који то чиниш, и ја ти честитам, завидим ти и надахњујем се твојим примером, јер то је, уистину, љубав. Друго је култура, хришћанска култура и дискусија, али ни такве не окривљујем, јер ако то урадим нећу имати љубави и тада ћу поступити као неко ко не уме да разликује људе по карактеру. Једни воле практична дела, а други теоријска, али и то је дело. Шта се ту може? Неки људи су теоретичари, они дискутују, помажу другима на интелектуалном нивоу како би разумели неке концепте. И то је љубав. Можеш говорити из љубави, можда си ти филозоф и твоја филозофија проучава љубав, само нека ти једно увек буде циљ – помоћи човеку, било ком човеку који слуша твоје речи.

Одиста постоје такви умови, такви људи, који располажу превасходним теоријским сазнањима, а другима више одговарају практична дела и они питају:

– Да ли можда знаш за неку социјалну установу где могу да помогнем људима? Јер немам дара за говоранцију.

Или као што је случај са неким старијим свештеницима – светим људима, који немају таленат за говоре и не занимају се проповедима. Али они проповедају кроз свој животни пример, они знају како треба помоћи човеку, како саслушати бол другог, знају да тутну у руку 50, 100, 200, 300 евра ономе коме је то потребно, умеју да посете људе који су на граници развода и да поплачу са њима, поразговарају са супружницима и кажу:

– Бре, децо, не могу да вас убедим аргументима, али то што ви радите није добро!

И брак се исцели од једне добре речи.

А неки се, као монаси на Светој Гори, моле. И то је љубав. Ако монах воли, он не ропће, не свађа се, а уколико дође до спора у манастиру ти мораш да му кажеш: «Па, чедо моје, ти си се одрекао од свега, како би био слободан и духовно узвишен човек, како би преобразио своје срце у диван врт и примио у наручје све људе, а сад се свађаш? Зар је и до манастира стигла завист? Зар и овде има људи с којима не разговараш?»

Не, наравно, да у твом манастиру нема таквих, али у неким манастирима има и стога је молитва важна и зато увек говоримо: људи од тебе очекују љубав – очекују молитву, жртву, да узмеш бројаницу у руке и све их понаособ споменеш. На тај начин не погубљујеш своју душу, а добијаш љубав.

Морамо да осетимо јединство једни са другима, да осетимо да делимо нешто заједничко, да нас спаја пуно сличности, да можемо да разговарамо и осећамо пуно истих ствари, да смо сви – једно. А када смо једно, као све честице Светог Агнеца, Тела и Крви Христове, које сипамо у Свети Путир, све је то једна целина: живи, мртви, све врсте људи, сви свети, – све ми то «мешамо» и постајемо једно цело, једно тело, заједно са Господом.

Ако у свом срцу то не осетиш, онда ћеш у мени видети непријатеља, а ја у теби предмет зависти. Твој напредак ће за мене бити претња, твој успех повод за завист. Али ако ја то осетим, онако како је то Господ у Својој Првосвештеничкој молитви рекао: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, (Јн. 17, 21), усрдно Те молим, Небески Оче. Молим се за то да сви буду једно, да они узму Моје пламено срце и претворе га у бакљу, да га предају од срца срцу и да се њиме запали читав свет. Молим се да љубав и јединство буду њихова обележја»…

Ако спознам да ми имамо нешто заједничко, да и ти имаш душу, као и ја, душу која је у својој дубини предивна… И твоја и моја. Моје страсти су тако ужасне, моја злоба, егоизам, немоћ, слабости – да, све је то одвратно, али ти недостаци не чине мене. Они ме окружују, они су проникли у моју личност, душу, срце. Али ипак, у нама постоји нека срж, неки печат, који је светлији од свих звезда, од све светлости овога света. И ако ја то схватим, онда ћу знати да имам нешто заједничко с тобом и са свим људима. И то ће довести до тога да ћемо кренути да изгарамо од љубави, од тако огромне љубави, где нема међусобне зависти, где нико никог не доживљава као претњу, већ се радује због радости других.

Како је то само тешко достићи, чак и за свештеника! Ја сам свештеник, али могу ли ја да волим другог свештеника, који је благороднији, способнији, харизматичнији, који има лепши глас од мене? И да то буде разлог за моју радост, да његова радост буде и моја, да се радујем његовом успеху, а и он мојем. Да он схвати да је због својих талената обавезан свима нама, а да ја разумем да сам и ја обавезан њему такав какав сам и да тако снажимо један другог. Како не би било такмичења, супарништва, сукоба, који нас терају да једни друге гледамо са подозрењем.

«По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35), – љубав као жртву, као јединство, успех у свим пољима и радост за туђ напредак. Љубав може постати све, све може зрачити љубављу, али из свега може струјати злоба, хладноћа, равнодушност, смутња.

Велико је дело показивати љубав! Не бојиш се ако у теби има љубави. Ђаво долази, а ти му гледаш право у очи и говориш:

– Волим те! Нема разлога зашто бих те се плашио. И зашто да се бојим, шта ми можеш, ако те волим?

Видесте ли шта је рекао Христос? «И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10, 28). На пример, када неко под твој прозор баци отпатке, или комшија у згради прави буку, или ти нешто одузму – све су то само спољашње ствари. Христос говори:

– Не бој се, ништа ти друго они не могу. Само то и ништа више.

А ти можеш да урадиш нешто много значајније – можеш да их заволиш. Заволи их. Они то не могу да разруше, зато што љубав побеђује све бојазни, чини од нас слободне људе и ти се већ не бојиш ни живота, ни смрти.

14 / 03 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111453.htm