Када чујемо реч „подвиг“ већина нас пред очима има слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике, о којима се ми, обични смртници, чак и не усуђуjeмо помислити. Како је тек нама, уморним од свакодневице! Међутим, реч „подвиг“ у руском језику је сродна речи „кретати се“, што значи не заустављати се на истом месту, расти, развијати се, а свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.

Дакле, шта је то подвиг? Када обичан живот, обичног човека постаје подвижништво? И на каквом начелу подвижнички живот треба да се заснива? Како превазићи страхове, који су данас тако бројни? О томе ми разговарамо са архимандритом Мелхиседеком (Артјухином) – игуманом московског подворја Оптине Пустиње и храма Покрова Пресвете Богородице у Јасењеву, секретаром за штампу Синодалног одсека за манастире и монаштво.

– Оче Мелхиседек, хвала што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.Ru“.

– Добар дан.

– Данас бисмо хтели да попричамо о подвигу. Често у аскетској књижевности читамо о подвизима светих – у славу Христа и за стицање Светог Духа. Ми много знамо о подвизима обичних људи у рату. О таквим подвизима се приповеда у митовима и фолклору, али места има за подвиг и у свакодневном животу. А шта је то подвиг са тачке гледишта хришћанства?

– Ми смо обични људи, зато неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је подвиг свакодневног живота. А која је полазна тачна таквог подвига? Хтео бих да вас подсетим на причу везану за генерала Суворова. Наша Покровска црква је меморијални храм подигнут у част Александра Васиљевича Суворова и свим руским војницима са једним од девет поклоничких крстова од белог камена, који је постављен поред храма. Када водим школске екскурзије, прилазим са децом овом крсту и читам: „Данас – учити, сутра – молити се, прекосутра – победе или славна смрт. Живот – Отаџбини, душа – Богу. Од 60 битака победио је у 60“. Али једанпут на једној међународној конференцији десио се следећи забавни догађај. Устаје академик и каже: „Знате, ипак је Александр Васиљевич победио 61 пут“. Сви су почели да листају своје iPad-ове, почели су да га исмејавају: тачно, 60, то је свима познат број. „Не, – каже, – 61“. Опет не разумеју: Он је поштовани академик, биограф војсковође – и изненада се појављују подаци и чињенице које се не уклапају у општеприхваћену слику. Он остаје при своме: „61“. „Али како је то могуће? Хајде да упоредимо чињенице“. – „Прва победа је победа над собом“. И онда су многи схватили: стварно, Суворов се родио кржљав, слаб, а потом је уследио унутрашњи подвиг живота, аскетизам, живот у хладноћи, глади, у шињелу да би сам искусио тај тешки војнички живот.

Дакле, прва победа је победа над самим собом. И баш зато, када смо разматрали тему нашег разговора, ја сам помислио: наша свакодневица нас подстиче на подвиг. А какав је то подвиг свакодневице? Ми ретко видимо подвиг који је упадљив, величанствен, јарки, знате то су они подвизи које не приказују на телевизији, када човек даје свој живот да би спасио други, уступа своје рукавице и капут за време великог мраза да би загрејао новорођенче док не дође хитна помоћ, једна сестра је тако грејала дете десет часова у својој капуљачи. То су стварно сјајне ствари и хвала Богу што оне постоје у нашим животима. Али ипак, ми живимо сасвим обичним животом, живимо у породици, у друштву, сви ми живимо међу другим људима. И тако се намеће питање, постоји ли или не, подвиг у том нашем обичном животу? Наравно да постоји! Казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити.

Да ли је живот мајке са више деце подвиг? Јесте! Подвиг је и живот оца са више деце, који се труди да нађе два посла како би његова породица живела пристојним животом. Живот човека, који живи са старим родитељима је свакодневни повиг. Подвиг је такође када хришћанин стави пред себе циљ да оде у цркву на празник који пада на радни дан, макар на 15 минута, јер нема других могућности, мора да иде на посао, јер сваком је потребно да зарађује новац, људи живе у тешким условима, а празник или дан неког свеца, на пример Серафима Саровског, сваки хришћанин жарко жели да прослави. Тако се човек труди да барем на 15 минута посети храм. То је такође мали подвиг.Зашто? Зато што он пред собом има избор: посетити или не посетити храм. У складу са тим, унутрашња победа над самим собом представља свакодневни хришћански подвиг. Ми имамо такву могућност и ми можемо живети тај подвиг. Како је рекао апостол Павле: «Добар рат ратовах, трку заврших, и веру одржах» (2 Тим. 4: 7). То јест он је сачувао веру целог свог живота.

То је јако важна ствар. Већина људи се дели на две категорије: „хоћу“ и „треба“. Категорија „хоћу“ је телесна, а категорија „треба“ духовна.Тако и каже апостол Павле: «Јер ако живите по телу, помрећете, ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете» (ср.: Рим. 8: 13). И цео живот хришћанина своди се на то да не улаже у материјално, већ у духовно. И ми истовремено имамо неколико воља. Управо сада ми правимо интервју, а можда се неком од нас жури негде, или је уморан па му се спава, или жели да попије кафу, а може бити само жели да скрати радни дан, иако је наш тренутни рад веома важан. У нашој души истовремено постоје две воље: материјална и духовна. И важно је којој вољи човек даје предност, важно је која воља побеђује. То је непрекидни подвиг: избор између „хоћу“ и „треба“. Хоћу да спавам, а треба да радим. Нећу да перем судове, а требало би. Нећу болеснику опет да мењам постељину, а требало би. Нећу некоме да опростим, а треба. Нећу да позовем неког да поразговарам с њим, а требало би то да урадим. Живот хришћанина се разликује од живота обичног човека управо због тога што код хришћанина преовладава „треба“ у односу на „хоћу“

– Оче, Ви сте поменули преподобног Серафима Саровског који је био подвижник. Сам израз „подвижнички живот“ подразумева да је то живот у подвигу. Узмимо да човек одлучи да води подвижнички живот. Одакле треба да почне? Какве грешке треба да избегава? Како да се на том путу не спотакне?

– Оптиснки старци су говорили: „Све краси умереност, крајности су бесовске“ Тојест, све крајности су демонске. Постојао је један израз код отаца, један алгоритам и правац живота: Тело своје оптерети онолико колико може да издржи и сав свој подвиг усмери на „унутрашњег човека“. Не једи, не пиј, не спавај, делај подвиг, пости, поштуј молитвена правила, све је то изванредно важно. Али све то треба да уроди плодом. Каквим? Ја се молим не због тога да би мени било добро, већ да бих ја био добар. Не да би мени било боље, већ да бих ја био бољи. Тај животни оријентир никада не треба изгубити.

Још је Достојевски говорио: „Многи мисле о томе како живети, а само појединци – која је сврха живљења“.Који је циљ мог живота, који је циљ подвига? Циљ је да се ја изменим изнутра, да ја почнем да личим на Господа, као што деца личе на свога оца. То је цео смисао нашег хришћанског живота: да постанемо другачији изнутра. Не да се промени живот који нас окружује, него да ми изнутра будемо друкчији, јер само од тога зависи квалитет нашег живота. Јер ако је у теби завист, злоба, теби ће увек нешто фалити. То је због тога што ти мислиш да се квалитет живота, или срећа у животу, састоји од тога што ти не поседујеш или немаш. А тако не треба да се размишља. Не треба да мислиш – када ја будем имао то и то, тада ће мој живот бити квалитетан, тада ћу ја бити срећан. Него када се десе промене на боље у твом духовном животу, тада ћеш и доћи до праве среће, чему свако од нас стреми.

Неки мудар човек је рекао: „Срећа је када те разумеју. Велика срећа је када те воле. А највећа срећа је када ти волиш“. И управо то је подвиг о коме причамо. Ми бисмо сви желели да нас воле. Сви бисмо желели да нас уважавају, да на нас обраћају пажњу. Али када је то правац нечијег живота, тај никада неће наћи ту љубав и пажњу коју тражи, јер као што је Александар Сергејевич Пушкин указао: на почетку ново корито, па нова кућа, потом племићко звање и на крају „златна рибице хоћу да ти будеш мој слуга“ – нема краја људској похлепи и жељама. А наша главна жеља треба да буде да изменимо сами себе. И где треба да почне подвиг, ето од те мале победе.

Ми смо споменули Светог Серафима Саровског. А знате ли који је подвиг био један од најважнијих у његовом животу, онај што га је учинио светим? Многи ће можда бити изненађени, али чињенице из његове биографије сведоче о томе: он је сваке недеље исчитавао чиват Нови завет. За прва четири дана – по једно Јеванђеље: по Матеју, Марку, Луки и Јовану, а за преостала три дана Дела апостолска, Апостолске посланице и Откровење Јованово. Ето, то је њега направило светим: он је живео Свето Писмо. Он је хтео да се уподоби Светом Писму, да се уподоби Христу. То и јесте почетак подвига – трагати за вољом Божијом. Какав треба да постанем? Какав треба да будем? То и јесте правац наше воље. Не „хоћу“, него какав треба да постанем.

– Оче, а како можемо разликовати када је „мени добро“ и када „сам ја добар“?

– У пракси, „мени ће бити добро“, онда када „ја постанем добар“ и када преко тога и другима око мене буде добро. Запамтио сам мисао једног мудрог човека. Он је рекао: Није потребно бити важан, важно је бити потребним. И зато када се ти трудиш да будеш потребан – ти опажаш радост коју осећаш због тога што си некоме потребан.

Недавно смо разговарали телефоном са нашим оцем намесником – архимандритом Венедиктом кога сви ми волимо и поштујемо. И он се сетио како нису могли да наговоре братију да воде екскурзије: кажу, екскурзије нарушавају унутрашњи мир монаха, реч је о 30 људи, међу њима су и жене, одевене овако, и онако… Многи нису пристајали. А када су почели да воде екскурзије многи су рекли: „Оче-намесниче, каква је то радост да сам некоме потребан, да сам одговорио на неко питање, упознао сам их са Оптином, пренео сам некоме мисли наших Оптинских стараца. То је таква радост, као да сам се причестио“». Ево што се десило – победа! Хоћу да седим у келији, да се молим, да читам свете оце, да будем са Богом, да читам Јеванђеље, да водим живот у самоћи. Али постоји још и степен када треба да то поделиш. И када човек подели то што је у њему он превазилази своје „нећу“, подчињава се тој вољи – „треба“, ево, ту и јесте тај хришћански подвиг, о којем говоримо.

Када „треба“ постаје јаче од „хоћу“ то и јесте тај тренутак превазилажења, то и јесте тај хришћански подвиг. А какви су његови плодови? А његово плодови су следећи: кроз „треба“ долази радост коју сам и тражио. Зарад чега си хтео да се молиш? Да би имао духовну радост. Зарад чега си хтео да остајеш у келији? Да би била духовна радост. А она је дошла другим путем, кроз служење. И то је алгоритам, то је правац који нам је сам Христос задао: «Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и дадне живот свој у откуп за многе» (ср.: Мт. 20: 28). И када човек у томе тражи радост, тражи радост у служењу, он је налази.

Сећам се да је један од изузетних савремених светих отаца, отац Василије Јермаков, говорио: „Наш живот није место за одмор, он је место за подвиг“. Он је и сам био такав, сам је све време био са људима, сам све време међу људима, тако да кажем старац међу мирјанима. Био је радост међу њима и таквим су га и доживљавали. Зашто? Човек дајући добија. То је тај парадокс.

Узгред, старац Пајсије Светогорски је говорио: „Кроз жртвену службу Бог даје двоструко здравље“. Ми баш то не можемо да разумемо, ми желимо да би све било на време, уравнотежени распоред рада и одмора, да не претерамо у раду, да не претерамо у молитви. Да би све било на време: треба се одморити на време, појести на време, наспавати се. Све је то у реду, ако од твог живота не зависи живот других људи. Ми сада записујемо интервју, а можда ја у овом тренутку хоћу да спавам. Или хоћу да презалогајим. Али постоји реч „хоћу“, а постоји реч „треба“. Ми нешто радимо, неко добро дело, и ја се надам да ће то уродити плодом. И човек је увек између те две ствари, између „хоћу“ и „треба“. И ово је начин нашег хришћанског живота који се гради у средишту таквог избора: некада посрнемо, некада урадимо, избор је на нама. Ето управо томе и посвећују хришћани свој живот да би досегли снагу Христову, да би човеку на првом месту било „треба“.

– Данас ми живимо у свету пуном искушења, у свету, где има и раскоши, и комфора. Где у таквој ситуацији достизати подвиг?

– Ја не сматрам да нечија раскош, нечији комфор треба да се тичу нас. Живе такви људи, имају такву могућност, хвала Богу, то је њихов начин живота. А на шта треба да буде усмерен живот хришћанина? Бити задовољан са малим стварима, бити задовољан само са неопходним стварима. И то је такође подвиг. Да не би осећај зависти према раскоши коју видимо, према комфору који видимо, доводио човека до сазнања сопствене неостварености, своје инфериорности: кажу људи, мени нешто фали, а ево, други имају. Јер неки људи верују да здравље пружа квалитет живота и срећу. А под великим квалитетом живота и великом срећом неки људи подразумевају и здравље и новац. А још већа срећа и комфор су им: здравље, новац, лепота и власт. И можемо до бесконачности тако набрајати.

А шта је ипак истинска срећа? Једна од интерпретација овог појма се састоји у томе да је истинска срећа да човек буде духовно слободан од свега тога. Светитељ Јован Златоусти некада је рекао: „Сиромашан човек није онај који има мало новца, него онај који не зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Богат човек није онај који има много новца, него онај који зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Здрав човек није онај који нема болести, него онај који се не жали док болује. Болестан човек није онај који има пуно болести, него онај који се монго жали док болује“. Испоставља се да је оцена квалитета живота унутар нас. И зато је подвиг у томе да научимо да будемо задовољни са само неопходним стварима. А Богу треба да захваљујеш на томе што имаш, а не да тежиш ка томе што немаш. Може се тежити ка бољем животу, али под једним условом: „Не моја воља, Господе, а твоја да буде“. Ако имаш могућност да купиш нова кола – купи их. Ако немаш могућности – немој да гледаш около, немој да се осврћеш и немој да се жалиш да немаш кола која желиш. Немој да се жалиш на родитеље, немој да се жалиш на свог мужа, немој да се жалиш на своју жену. Немој да се жалиш на крају крајева због свог здравља, јер треба да се бавиш својим здрављем, али оно није у твојим рукама.

– Како се човек стално не би жалио треба ли исто да достигне неки подвиг?

– Унутрашњи. А ако хоћеш да промениш нешто у спољном животу и тежиш у њему ка нечему бољем такође ти треба подвиг. Хоћеш нова кола? Уради нешто у том циљу, нађи још један посао. Хоћеш да имаш малу кућу у предграђу где би могао да поведеш своју вишечлану породицу? Немој само да машташ, треба нешто и да урадиш, треба да радиш не само оно шти ти се свиђа, не само „хоћу“, него и оно што треба. Ако хоћеш нешто, треба да се потрудиш. Ако ништа не посејеш онда нећеш ништа ни пожњети.

Ако си задовољан са нечим, хвала Богу да си задовољан. Али када имаш породицу, оно са чим можеш бити задовољан ти са твојом страћаром или сломљеним каучем и то може задовољавати тебе, али не твоју жену, не твоју децу, не твоју маму, не твог тату. Зато треба увек мислити не само о томе што је довољно теби, али и о томе шта задовољава потребе твојих рођака и ближњих. Можда би у твом аскетизму и у твом унутрашњем подвигу теби била довољна само каша од хељде за Божићни пост, али твојој породици треба више од каше од хељде, треба им још и риба. Ја намерно преувеличавам да бих подвукао: када нисмо сами, није довољно само то што је по нашем мишљењу довољно за нас. Треба мислити и о томе шта је довољно за нашу породицу и за људе који нас окружују. И то је исто стални подвиг, имати такав склоп мисли јер још је премудри филозоф Сократ једном рекао: „Истинит живот није живот само за себе“. И када се човек овим руководи то је правилно устројство. И то је подвиг.

Ми се рађамо као егоисти и већину живота проводимо у егоизму. Зашто се распадају породице? Нашли су се два егоиста и не могу да се договоре ко коме треба да попусти. Ето управо у томе је трагедија наше савремене породице. Од 1000 бракова, 700 се заврашавају разводом. Не чак ни половина, већ 700! 7 од 10 бракова се распадне. А зашто? Зато што сви стављају „хоћу“ на прво место. Хоћу да он(а) буде леп(а), брижљив(а), паметан(на), образован(а) и да служи мени. Златна рибице, служи ми. И она и он желе скоро исто и нико неће да служи другоме. Нико неће да се руководи начелом „треба“. Сви се руководе принципом „хоћу“ и од тога потичу све невоље. Нема подвига, нема превазилажења урођеног егоизма. Али хришћанин је човек који устремљен ка другима, а не ка себи: мисао о другима треба да буде испред наших мисли о себи.

– Оче Мелхиседек, споменули сте оца Василија Јермакова…

– …кога сам имао среће да упознам. Узгред, када је он долазио у Оптину Пустињу, боравио је код мене у лазарету, ја сам га тада водио до 1997 године док се нисам обрео на подворју у Москви.

– Да ли је отац Василијебио упечатљив?

Из дана у дан са народом – подвиг свештеничког живота оца Василија Јермакова

– Да. Он је баш био пример подвига – подвига свештеничког служења у парохији. Сећам се, многи су му говорили: „Чуј, па што се бавиш народом?!“ А он им је одговарао: „Ја никог не зовем. Ви се не бавите њима и зато сви они иду код мене“». Сећам се: парохијска кућа, отац сваког прима, седи за столом, прича са сваким. Када би сви тако радили, наравно, толико народа не би долазило код њега. И тако из дана у дан са народом – то је исто јако велики подвиг свештеничког живота. И сваком од нас ко памти оца Василија, ко је читао или ће читати још о његовом животу, то је сваком свештенику наук – усвојити пример његовог подвига и не избегавати своју паству.

– Отац Василије је био породични свештеник, отац Пајисије – монах. Испоставља се да је подвиг и за обичне људе?

– Наравно.

– Ми живимо у свету, у којом се судећи по вестима, дешавају разноврсне катаклизме, трагедије… Не, добрих догађаја такође има много, хвала Богу. Али људи су јако уплашени. И о породици сте све тачно рекли и понекад је страшно ступати у неку везу, јер је страшно: и за себе страшно, и за другог човека, и уопште страшно да ли ћеш успети или не? У вези са тим је следеће питање: да ли се може ускладити подвиг са страхом и како може бити савладан тај страх?

– Ви сте споменули до чега доводи страх – до сумње да ли да створиш породицу или не? Ја се сећам оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да је цела Русија живела у складу са таквим принципом: „Ка смрти се спремај, а жито сеј“. Зато страх оставити страху, а свакодневицу – свакодневици. Зато и породицу треба стварати, и треба сеупознавати, и не треба да се плашиш да ли ћеш успети или не. Све ћеш успети ако будеш имао унутрашње расположење да живиш у име другог човека. За сваки корак који ми начинимо, Бог нам узврати са девет корака у сусрет.

Подвиг не иде са страхом. Руска пословица нас учи: очи се боје, а руке раде. Ти си нешто замислио у свом животу, замислио си на пример да водиш ТВ емисије. Разумљиво је да у томе има много потешкоћа: треба наћи људе, обезбедити технику, средства и финансије… Када би човек пред очима држао све проблеме који га очекују, он никада не би ни макао с места. Треба пре свега мислити о користи дела, које хоћеш да створиш. И увек памтити главну ствар: свако дело почиње од првог корака. И не треба се плашити ако је пред тобом још 10 хиљада километара пута. Пут почиње с првим кораком, уради то, а после ћеш се снаћи у следећој ситуацији. Наумио си да изградиш кућу – почни од малог улагања у тај дом. Нова специјалност, нова струка, допунски извор прихода. Да ли ћеш успети или не, то нико не зна, али почни нешто да радиш ка свом циљу и то ће већ бити приметно. Јер, онај који не започиње, тај и не постиже ништа. То су спољашњи страхови.

Треба да постоји унутрашњи страх. Не бој се никога до Бога јединога. Ето, кога се треба плашити. Треба се плашити да не одступимо од Цркве, од унутрашњих начела, од својих обећања, од своје вере. Ето, чега се треба плашити. А наш спољашњи живот је у рукама Божијим. Ако ми нисмо војници, политичари, економисти или народни посланици, мало шта можемо променити у овом животу. Треба мењати однос према свом животу, а тај однос треба да буде: све је у рукама Божијим, ништа рђаво, лоше не може се десити до тог тренутка када ми не дамо повод томе. А спољне околности: курс долара, незапосленост, цена нафте на светском тржишту – све то утиче на наш живот, али они не могу да дефинишу наш живот. Да дефинише наш живот може само вера, живот у складу са вером и унутрашњи подвиг. Било је и горих времена. Тако да је све у теби.

Ако си ти незадовољан својим животом – то незадовољство ће те појести изнутра. Ако умеш да трпиш у свом животу, све ће бити нормално у твојој души. Не причам о неком усхићењу, али нека буде такво осећање: ја нешто већ могу да урадим, нешто већ могу да зарадим, могу да водим унутрашњи духовни живот. Нико ти не брани да идеш у цркву, нико ти не брани да се бориш са самим собом, нико ти не брани да помажеш другима. Све то ти нико не брани! Имаћеш и мир и радост и духовни комфор. Све је унутар тебе, јер нико ти не брани да живиш по мери вере, да чиниш добра дела и достижеш добри подвиг у борби са самим собом

Ми смо дужни да побољшавамо живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности.

Наравно, ми нисмо одушевљени са свим што се око нас дешава, али колико можемо ми побољшавамо тај живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности – почевши од круга породице, па до парохије, и ако смо у могућности и шире од граница наше мале средине у којој живимо, јер смо сви у обавези да помажемо једни другима. Ми ублажавамо све те негативне ствари које примећујемо, јер како нас апостол Павле позива: «Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати» (ср.: Рим. 15: 1) Чујеш? Опет се појављује реч „дужни“. Силни су дужни да носе немоћ слабих, а не да угађају себи. Зато што на почетку ти служиш, а потом теби служе. Често се шалим: боље је посећивати дом за старе, него лежати у дому за старе. Ко не буде радио за своју децу, радиће за лекове. Нажалост, таква је суштина нашег свакодневног живота. Таман када будеш престао да служиш, теби ће требати неко да те служи. И зато је боље умрети на раду при испуњавању својих обавеза.

С архимандритом Мелхиседеком (Артјухином)
разговарао Никита Филатов
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Архимандрит Мелхиседек Артјухин

Брадача се налази  у атару средњевековног пазарног места Кула, једног од најбогатијих насеља у Браничеву у то време. Око 3 километра је удаљен од главог пута, преко реке Витовнице. Настао у приближно исто време када и манастир Заова, срушен од стране Турака, али за његову обнову је морало проћи много више времена. Манастир је обновљен тек крајем ХХ века, на постојећим рушевинама и темељима старог манастира.

Из вести о преписивању црквених књига можемо закључити да је Брадача кроз дужи временски период била манастир који је окупљао преписиваче и представљао значајнији верски и културни центар. Какав је значај имао можемо назрети захваљујућим археолошким налазима у самој цркви и око ње. Према речима свештеника Десимира Јовића, у цркви је нађено 10 људских скелета. Посебну пажњу привлачи скелет жене пронађен напољу, одмах изнад олтара. Сахрањена је са малим дететом у наручју и великим ковачким ексером у глави. Крај ње био је костур девојчице од 12-так година.

Велики број књига нестао је у турским пљачкањима и паљењима и српским бежанијама и сеобама.

Најстарији писани помен потиче из 16 века, када је манастир био „жив“ и активан. Када га је крајем 17 века посетио патријарх Арсеније Чарнојевић, будући предводник у Великој сеоби Срба, био је пуст и у рушевинама. Узео је неколико минеја из опустеле цркве и понео их са собом. У минеју за месец април патријарх  Арсеније је записао :“На путу по нахији браничевској нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео… и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и ником другом. Ко је отме – да му није просто него проклето“.

Народно предање везује ову светињу за страдање сестре Јелице, а оно се приписује времену кнеза Лазара. Верује се да је манастир настао на месту где је пала њена брада. Слично  Заови и  Брадачи и остали манастири који су настали у браничевском крају добијали су имена према деловима тела растргнуте сестре Јелице, манастири:  Сестрољин и Рукумија.

https://toomc.org/manastir-bradaca

Када погибе папа Стефан (в. 2. авг.), на његово место би постављен Сикст свети, који беше родом Атињанин, испрва филозоф а потом хришћанин. У то време епископи римски гинули су један за другим тако, да постати епископом у Риму значило је што и бити изведен на смрт.

Цар Декије беше решен, да уништи хришћанство и папа Сикст убрзо би изведен на суд са два своја ђакона, Феликисимом и Агапитом. Када их поведоше у тамницу, рече Лаврентије папи: „Куда идеш, оче, без сина? Куда, архијереју, без архиђакона твога?“ Папа га утеши прорекавши му, да ће и он још веће муке за Христа поднети и ускоро за њим поћи.

И заиста, чим посекоше Сикста и она два његова ђакона, Лаврентије би ухваћен. Претходно он беше привео у ред све своје и црквене ствари. Као ризничар и економ црквени он пренесе све црквене драгоцености у дом неке удове, Кириакије. Томприликом он исцели Кириакију од тешке главобоље додиром руку, а слепцу Крискентиону поврати вид. Бачен у тамницу Лаврентије и тамо исцели од слепила неког дугогодишњег сужња Лукилија, и крсти га по том. Видећи то крсти се и тамничар Иполит, који после пострада за Христа (в. 13 авг.).

Како се Лаврентије не хте одрећи Христа, него шта више саветоваше цара Декија, да се он одрекне лажних богова, то би бијен камењем по лицу, и поцелом телу скорпионом, т.ј. синџиром са оштрим зупцима. Неки војник Роман, присутан мучењу, поверова у Христа, и би одмах посечен. Најзад метнуше Лаврентија нага на гвоздену лесу, и подложише огањ. Пекући се на огњу св. Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Када предаде своју чисту и јуначку душу Богу, тело његово узе ноћу Иполит и однесенајпре у дом Кириакије, а после у једну пећину, где га чесно сахрани. Пострада св. Лаврентије са осталима 258 год.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Лаврентије, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2025/08/22/sveti-mucenik-i-arhidjakon-lavrentije-2/

За ово кратко време, које имам на располагању, циљ ми је да истакнем само неколико основних момената изузетно важних, бар по мом мишљењу, за проналажење одговора на постављену тему.

Пре свега подвукао бих да је, заиста, израз ”мистика”, ”мистицизам”, по свом садржају магловит и као такав није у стању да нам укаже на оно што је срж хришћанства. С правом је говорио један од највећих савремених православних богослова, Георгије Флоровски, да је хришћанство себе одувек сматрало као васељенску и космичку Истину. Хришћанство, изворно схваћено, почива не на мистици, па ни на естетици обредољубаца. Оно почива на ономе што је малопре Жарко Видовић дефинисао као мистирион, тј. почива на светотајни, и то светотајни Личности. Хришћанство себе осећа и сазнаје као плод сазрео из неразоривог, реалног сусрета човека и космоса са живим Богом. Зато, ако из њега мислимо о њему и ако из њега о њему говоримо, онда би највернији исказ за њега био да је оно – по схватању Достојевског, формулисано речима оца Јустина Поповића – богочовечански реализам. У њему не само што се доживљава откривење живога Бога, него истовремено и пуноћа овог реалног света и овог и оваквог реланог историјског човека. Било какво обезличење или ишчезнуће, у времену или вечности, Бога или света или човека, неспојиво је са хришћанским виђењем и поимањем свега постојећег. Карактеристично је да Апостол Павле говори не само о вечном очувању, кроз преображење и васкрсење, људи и свих бића, него говори и о ”искупљењу времена”, тј. о урастању сваког временског трена, и свега што се у времену збива, у вечни незалазни век.

Ту дубоку самосвест о страшној својој и уопште људској одговорности за сваки човеку подарени временски трен (у сваком трену је реално присутна вечност и могућност за постигнуће и достигнуће те вечности), Апостол Павле није измислио сам. Њој се научио од самог Христа. Први је Христос у историји изговорио ону потресну, по смислу и далекосежном значењу, реченицу: да ће сваки човек дати ”одговора на Страшном суду” – то значи на дан када ће бити свођен биланс свих збивања у времену – за сваку празну реч. Чини се да је немогуће наћи сличну тврдњу изражену људским језиком, која би тако јасно дефинисала и афирмисала реални космички и људски живот, схваћен као живот целовитог дела и стваралачке праксе, и која би са таквом збиљом истицала одговорност за сваки трен, овог јединог њему датог времена и историје.

Ето због чега је свака ”мистика” или ”мистицизам” субјективни или транссубјективни, религиозни или идеолошки, тј. све оно што у себе реално не укључује овдашње и садашње, прошло и будуће – нешто потпуно туђе и неприхватљиво за хришћанство, јер је по својој природи празна реч, и празно дело, нешто бесплодно, празно и лажно, неодговорно и нереално.

Да изворна јудео-хришћанска традиција није пријатељ неисторичности и апстрактних мистицизама, било религиозних, било философских, то се даде закључити и из библијског појма Бога. Библијски Бог није апстрактни Апсолут философа. Он је Бог Авраама, Исаака и Јакова, живи Бог који своју тајну саопштава живим људима и бићима, долазећи у општење са њима. Он себе назива Богом живих, а не Богом мртвих. То је Бог који улази у време и историју, у матицу живота, јављајући се као извор и увир и смисао свега постојећег, као Почетак и Пуноћа света.

БОГ И ИСТОРИЈСКО ВРЕМЕ

Прошли пут је добро истакнуто да по хришћанском виђењу и доживљају стварности, то улажење Бога у творевину и историјско време долази до свог врхунца у оваплоћењу Бога Логоса. По речима Јована Богослова, када је дошла пуноћа времена: ”Логос постаде тело и усели се у нас и видесмо славу његову, као славу Јединородног од Оца, пуног благодати и истине” (Јн. 1, 14).  За тај догађај је, по учењу Отаца Цркве, везан и сам настанак света. Тај догађај је схваћен и прихваћен као пуноћа свих збивања космичких и историјских, до њега, али и као темељ, ипостас, постамент, унутарња покретачка снага, привлачност и критериј, свих збивања после њега –  у историји и метаисторији, у времену и вечности есхатона. Зато у хришћанству може бити речи само о тајни тог непоновљивог Догађаја и динамичког историјског догађања и смисленог збивања, како у области човечног тако и у области космичког, присно везаних за тај јединствени догађај Оваплоћења Бога Логоса.

Отац Атанасије је прошли пут говорио о значају тог Догађаја за човека, као реалне могућности за негов раст у ”простору“ Христа, као земље живих, и његове Цркве, као његовог тела, и неуништиве заједнице. Чини се, међутим, да Отац Атанасије није стигао да довољно осветли космолошку страну те тајне, тог мистириона. Јер, не треба изгубити из вида да је по библијском виђењу Логос који ”постаде тело и усели се у нас“, исти онај Логос, ”кроз кога је све постало што је постало“ (Јн. 1,3). Отуда је целокупна творевина по својој природи логосна, словесна, као дело стваралачког Логоса Божијег. Ако је творевина логосна по природи, онда и све што се догађа у њој и са њом, не може бити последица слепог случаја нити заробљеник бесмисленог, порочног, кружног бескраја и неразумља, односно бесловесности.

За библијско Откривење космос и збивања у њему не значе стално кружење, неминовно настајање и космички сломоврати, катастрофе, вечно исте безлике стварности – као што то постоји у пантеизму, или још више у материјализму. Он није ни еманација безличног Једног (као код Плотина, гностика – старих и нових, као у будизму и политеизму). Он није ни обезличујуће утапање и враћање у њега мноштвености бића. Библија уноси један потпуно нови, древном свету непознати, појам о свету и његовом односу према Божанству. То је појам стварања света ни из чега. Свет има почетак, а то значи: он је нешто потпуно ново, како по свом настанку, тако и по начину свога постојања. О томе сведочи прва реченица прве библијске књиге, књиге Постања: ”У почетку створи Бог небо и земљу“. Свет је нешто друго, и другачије и ново, нешто што постоји на нов и само себи својствен начин. Створеност је основно својство света и свега у свету. А то значи да он није дело природе – макар да се ради о божанској природи или нужности, неопходности, него је дело слободе, слободне воље и љубави. Слобода је у корену творевине.

Условљени једино створеношћу, космос и бића у њему су отворена за узраст управо том својом словесношћу и божанском слободом, којом су стекли, у самом почетку, своје простобитије (израз Максима Исповедника), и својом унутарњом пријемчивошћу и призваношћу на слободу. Од самог настанка свет и све у њему има свој лик, и то непоновљиви лик, има у себи запретан зачетак своје тајне и свог вечног смисла. (То је оно што је малопре Жарко Видовић дефинисао као ”лепоту суштог, прослављеног Богом у његовој издвојености“.) Та тајна има свој почетак, зато је она уистину нова. Тај почетак је у вечном Логосу и слободи божанске воље и вечне мудрости. Зато је та новина пуна вечног смисла и значења.

Библијски схваћен свет почива на сусрету слободне божанске љубави – она се назива у Новом Завету агапи – и у њему присутног, и, аналогно његовом напретку и расту, све присутнијег и целовитијег благодарног узвраћања на ту љубав (ерос), свих бића и свих твари. Све створено има свој језик. Разговор је у природи ствари, јер је у природи свега призив на заједницу и лично општење. Та заједница личног Бога и разноликих створених бића и твари започиње настанком творевине, њеним простобитијем (значи њеним једноставним постојањем), односно учешћем у бићетворним силама Божјим. Она се продубљује и постаје све приснија кроз узраст створења до добробитија, коме следи вечно добробитије – (то су све изрази Максима Исповедника и других Отаца византијских).

ЧОВЕКОВО СТВАРАЊЕ И ЗАЈЕДНИЦА

Начин човековог стварања, како га Библија представља, а хришћанска егзегеза тумачи, указује да је човек по природи један, али и биће призвано самим настанком на заједницу. Заједница је у природи човека, јер је заједница у природи Бог као његовог творца. Из овога је јасно да за хришћанство заједница није само социолошко-етички појам, него и онтолошки. Али, новозаветно гледано, не само онтолошки него и есхатолошки појам. (”Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду“, Јн. 17, 21). То јовановско утемељене космолошко антрополошког јединства и заједнице на вечној божанској заједници Лица и њиховом јединству, отвара човеку и свету бескрајне могућности, чувајући их од обезличења и од дезинтеграције, и дајући им могућност вечног ка бољем напредовању.

Но, да се вратимо оној наведеној Мојсијевској представи Духа Светога који лебди над првобитним водама и којим човек постаје ”душа жива“. Враћамо се њој стога што нам она може послужити као најбољи кључ и средство за поимање хришћанског одгонетања свих догађања и збивања са светом и човеком, како у историји тако и метаисторији.

Са истом представом и виђењем, само још јасније израженим, срећемо се у опису начина Христовог рођења од Духа Светог и Марије Дјеве. (Анђео говори Богородици: ”Дух Свети доћи ће на тебе и Сила Вишњега осјениће те”, Лк. 1, 35). Исти опис налазимо код Еванђелиста и при излагању догађаја Богојављења на реци Јордану.  На Исуса, кога Јован Претеча крштава у Јордану, силази Дух Свети у виду голуба и чује се глас Очев: ”Ово је Син мој вољени, који је по мојој вољи”. Сам Јован о томе сведочи: Видјех Духа гдје силази с неба као голуб и стаде на њему” (Мр. 1, 11; Јн. 1, 32). Тога истога Духа, који је говорио кроз пророке, сам Христос обећава својим ученицима пред своје страдање и распеће, говорећим им: И ја ћу умолити оца, и даће вам другога Утјешитеља да буде с вама вавијек:  Духа истине, којега свијет не може примити, јер га не види нити га познаје; а ви га познајете, јер у вама стоји, и у вама ћe бити. Heћу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама“. (Јн. 14, 16-18).

На начин првобитног стварања особито подсећају Христове речи упућене његовим апостолима по васкрсењу и чин којим он  пропраћа те речи: ”А Исус им рече опет: мир вам;  као што Отац посла мене и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух Свети“. (Јн. 20, 21-22). Та подударност није никакво чудо кад знамо да је основно својство Христовог самосазнања, прихваћено у хришћанској традицији као једна од главних новозаветних истина, да је његово Рођење и долазак у свет – ново стварање и поновно рађање човека. (”Ако се ко наново не роди, каже он ученом Никодиму, не може видјети Царства Божијега”, додајући: ”ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је, а што је рођено од Духа, Дух је.” Јн. 2,3, 5-6.)

Силазак, пак Духа Светога на Апостоле у дан Педесетнице у виду огњених језика, прихваћено је у целокупном хришћанском Предању не само као рођендан Цркве, него и као врхунац и пуноћа свих дотадашњих историјских богојављења и збивања, и као предуказање свега онога што ће доћи у есхатону. Сав живот Цркве и све оно што се хришћанским језиком у њој назива Светим тајнама, мистиријама, и врлинама, засновано је на том сусрету и сједињењу Духа и материје, Духа и човека, Духа и воде, Духа и времена и збивања у времену, Духа и историје света и човека. Духом Божијим хаос постаје космос и лепота; Духом бића постају ,душа жива“; Духом прах земаљски постаје човек; од Духа и Дјеве се рађа Бог; Духом човек, створен, по речима Оца Јустина Поповића, као потенцијални Богочовек, постаје истински богочовек, тј. Бог по благодати.

ЖИВОТ ЦРКВЕ И СЛОБОДА

Једном речју: по хришћанском виђењу и доживљају стварности, све постојеће, особито словесна бића, призвано је да уђе у оно што се литургијским језиком назива ”заједница Духа Светога“. Све је призвано, не само човек, да прими ”печат дара Духа Светога“ – то је формула која се изговара приликом миропомазања новокрштенога. Зато ако може бити речи о хришћанској мистици, онда је то мистика благодатног живота у Духу Светоме. Само њиме запечаћена створена бића никад не пропадају, јер он је вечан. Њиме свако истинско заједништво стиче дар вечности и неразорности. Њиме свако биће чува и прославља вечном божанском славом свој лик и остварује свој вечни смисао и назначење у заједници са свима створењима и са свима светима. Наравно, уколико то жели и уколико то хоће. Новина начина постојања творевине у односу на Божји начин постојања и у њој запретани дар слободе, указују на то да то узрастање у заједници Духа Светога, то узрастање човека у богочовека као свој коначни циљ, зависи не само од Бога него и од створених словесних слободних бића. Злоупотреба тог дара слободе је извор једног другог аспекта историје, њеног трагизма, и извор појаве зла, настанка ”тајне безакоња” о којој говори Нови Завет, и о којој је било речи прошли пут. (Но то је тема за себе и за неку другу прилику, како због недостатка времена тако и због њене комплексности и замршености.

Оно чему би овде требало посветити пажњу, то је питање самог начина на који се остварује заједница између Бога и човека. Кад то кажем не мислим само на оно што светогорски монаси називају ”проливање крви ради стицања Духа Светога“, тј. не мислим само на подвижништво, труд и целовиту праксу и деловање, у оквирима историје сваког човека, које је неминовни предуслов за сусрет Богом прослављеног човека са славом и вечном светлошћу Божијом. Овде мислим на нешто друго, а то је: – поставља се питање како је могуће да дође до сједињења, општења и прожимања између Бога и створених бића, а да при том творевина остане творевина а Бог да остане Бог, тј. како је могуће да, по речима Христовим упућеним Богу Оцу, сви буду једно као што смо ми“, а да при том не дође до пантеистичког мешања Бога и твари, или до обезличења и ишчезнућа твари у Богу? У Предању Цркве Истока, тј. Православне Цркве, постоји један видовит одговор који је коренито другачији од философског одговора на то питање, па чак и од одговора који даје на њега западна средњовековна и нововековна хришћанска традиција.

О чему је овде реч? О богато разрађеном, и кроз векове разрађиваном од стране највећих умова хришћанског Истока, учења о разликовању у Богу божанске суштине и енергије – божанског начина постојања и делања. Укратко: по том учењу, Бог је по суштини неприступан, безимен, надимен и непричастан. Но исти Он својим вечним и нествореним силама и енергијама које су из суштине али различите од ње, ствара, промишља, прославља, просветљује свет и човека, долазећи у истинску заједницу са свим створењима. Тако Бог може бити непричастан по суштини, а и заједница са њим – истинска заједница али по његовој вечној сили и енергији, не по суштини. Апофатика је срж овог учења. То учење је особито разрађено код Кападокијских Отаца IV века, у списима Дионисија Аеропагита, код Максима Исповедника, да би код исихаста XIV века добило своје пуно образложење, особито у делима челника исихаста XIV века, Св. Григорија Паламе.

С обзиром, међутим, да је то једна изузетно важна тема, која заслужује више од једног разговора, ја је се овде само дотичем, остављајући је, евентуално, за једно од идућих предавања и сусрета овакве врсте.

(Текст објављен у Књижевним новинама, број 671, Београд, 2. јуна 1983. године)

https://mitropolija.com/2025/08/21/mitropolit-amfilohije-sveta-tajna-licnosti/

Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству Божјем, тада се и Матија придружи онима, који љубљаху Господа, јер Га и сам он свим срцем љубљаше, с насладом речи Његове слушаше и дела Његова гледаше. У почетку беше Матија прибројан у Седамдесет мањих ученика Христових, но по Васкресењу Господа, пошто место Јуде издајника би упражњено, апостоли коцком изабраше овога Матију на место Јудино за једнога од Дванаест великих апостола (Дела Ап. 1, 23). Примивши Духа Светога о Педесетници Матија пође на проповед Јеванђеља, и проповедаше најпре у Јудеји, по том у Етиопији, где велике муке претрпе Христа ради. Држи се, да је проповедао и по Македонији, где га хтедоше ослепити, но он поста невидљив за своје мучитеље, и тако избеже опасност. Будући у тамници Господ му се јави, и укрепи га, и ослободи. Најзад се поново врати на посао у Јудеју. Ту буде оптужен и на суд изведен пред првосвештеника Анана, пред којим он неустрашиво сведочаше о Христу. Анан, онај исти Анан који пре тога уби апостола Јакова, осуди и Матију на смрт. Тадаизведоше св. Матију и убише камењем, а по том секиром одсекоше му главу (ово беше римски начин убијања осуђених, а лицемери Јевреји применише тај начин над мртвим човеком, да би показали Римљанима, као да је убијени био и противник римски). Тако сконча овај велики апостол Христов и усели се у радост вечну Господа свога.

Тропар (глас 3):

Апостоле Свети Матија, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Свети апостол Матија; Свети мученик Антоније - Храм Св. Јована Крститеља Кончарево

HRAMKONCAREVO.RS

---

Свети апостол Матија Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству...

Сви људи који прилазе Богу прво чују савете о молитви и посту. Али колико нас се запита чему служи молитвено правило? Како да се молимо, а да нам то заиста користи, да осетимо да смо се помолили? Како се научити молитви тако наше молитве заиста долазе до Бога? Да се не своди само на механичко ишчитавање док нам се ум бави размишљањима о послу, кућним обавезама, бригом о деци, беспарици, итд. Ево практичних савета светог Теофана Затворника.

„Питате за молитвено правило. Да, молитвено правило треба да имамо због наше слабости, како бисмо, с једне стране, избегли лењост, а са друге, да бисмо дали меру ревности. И највећи молитвеници имали су молитвено правило и држали су га се. Сваки пут они су молитву започињали прописаним мољењима, да би потом, ако би им током мољења дошла самопокретна молитва, остављали би та мољења и настављали да се моле овом молитвом. Ако су они поступали тако, онда би тим пре требало и ми то да чинимо. Ми заправо уопште не знамо како бисмо се помолили без прописаних молитава. Када њих не би било, сасвим бисмо остали без молитве. Ипак, не треба узимати превише молитава. Боље је да их буде мало али да буду обављене како треба, него много молитава изговорених на брзину, од чега је тешко уздржати се када нису узете с мером, у жару молитвене усрдности. За Вас је сасвим довољно да ујутро и увече из Молитвеника прочитате јутарње молитве и молитве пред одлазак на починак. Само се трудите да их сваки пут прочитате пажљиво и са одговарајућим осећањем. Да бисте то успешно обавили, потрудите се да их у слободно време све прочитате, да размислите о њима и да их осетите, како би Вам, када почнете да их читате на молитвеном правилу, биле познате свете мисли и осећања садржана у њима. Молитве не треба само прочитати, него треба усвојити њихов садржај и произносити их тако као да иду из нашег ума и нашег срца. Затим, када поразмислите о молитвама и када их осетите, потрудите се да их научите напамет, да не бисте више када дође време за молитву размишљали о томе где вам је молитвеник и да ли је светло довољно јако, и да Вам оно што гледате очима не би реметило сабраност за време молитве, него да бисте се лакше држали у духовном обраћању Богу. Видећете и сами како много то помаже. Уосталом, много значи и то, што ће тада Молитвеник у свако време и на сваком месту да буде са Вама. Припремајући се на тај начин, потрудите се да када стојите на молитви уздржите свој ум од лутања и своја осећања од хладноће и равнодушности, својски се трудећи да очувате и пажњу и топлоту осећања“.[1]

[1] https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/49/

извор

„Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна“ (Пс. 23:5).

Преподобни Амвросије Оптински: „Поставио си преда мном трпезу, на видику непријатељима мојим… и чаша је моја препуна“. Ове речи јасно директно указују на Тајну Светог Причешћа. Ако се са вером, неосуђено причешћујемо Тајни Тела и Крви Христових, онда све замке непријатеља наших душа које нам досађују, остају узалудне и празне. Неосуђено се причешћујемо када, као прво, са искреним и смиреним кајањем и исповедањем својих грехова и са чврстом одлучношћу да им се не враћамо; а као друго, ако приступамо без злопамћења, мирећи се у срцу са свима који су нас ожалостили. „Намазао си уљем главу моју“. Под уљем треба да се разуме Тајна Миропомазања и Тајна Јелеосвећења, а под главом наш ум, који на почетку добија духовно утврђење кроз Тајну Миропомазања“.

Блажени Теодорит Кирски: „Ово је јасно за оне који су се удостојили тајноводства и не захтева никакво разјашњење. Јер они знају и за духовно уље којим су намазали главу и оснажујуће, а не раслабљујуће пиће и тајанствено јело које нам предлаже изнад свог пастирства Онај Који је и Женик. Овим добрима, говори пророк, преиспунио си ме, док се они који су ми непријатељи жалосте и брину, зато што се код онога ко је раније био у њиховом ропству догодила таква промена“.[1]

[1] https://ekzeget.ru/bible/psaltir/glava-22/stih-5/

извор

Свети Доментије се роди у у Персији као незнабожац, у време цара Константина Великог (305-337 г.). Хришћанској вери га научи неки хришћанин Авар. Доментије остави незнабоштво и сроднике и отиде ка крајевима грчке државе, ка граду Нисивији. Ту он ступи у један манастир, прими свето крштење, замонаши се, и прохођаше сваки подвиг испосничког живота. Али по клевети завидљивог и лукавог демона њега омрзнуше неки монаси у том манастиру, те он побеже одатле и оде у манастир светих мученика Сергија и Евнуха, у граду Теодосиопољу. Ту он подражаваше врлински живот игумана и архимандрита Уврела, за кога се вели да шездесет година није јео ништа варено, спавао је врло мало, и то не лежећи нити седећи, него стојећи и ослоњен на свој жезал.

Архимандрит Уврел постави преподобног Доментија за ђакона, али када га хтеде принудити и у чин свештеника, Доментије одбеже у неку пусту гору, и тамо живљаше о Богу, трпећи летње жеге и зимске мразеве и друге непогоде. Затим се настани у једној пештери, чинећи многа чудеса именом Христовим: јер исцељиваше оне који долажаху к њему, и од идолопоклоничке заблуде привођаше к вери Христовој. А када у те крајеве наиђе цар Јулијан Богоодступник (361-363 г.), он дозна све о светом Дометију и нареди да га камењем затрпају. Послани за извршење злочина упутише се и затекоше светог оца са два ученика где у девет сати врши одговарајуће богослужење, нападоше на њих и побише их камењем. Тако заврши течење богоугодног живота свог преподобни Дометије са два ученика своја, и сва тројица добише венце мучеништва.

СПЦ

Свети свештеномученик Евсигније би војник при цару Максимијану, при цару Константину Великом и при његовим синовима. Присуствовао је мучењу Св. муч. Василиска (22 маја), видео је мноштво ангела и самог Господа Исуса, како од ангела прима душу овог светог мученика.

Војевао при цару Константину и видео крст, који се јавио Константину. Прослуживши у војсци пуних 60 година он се у време синова Константинових повуче из војне службе и настани у Антиохији, своме родном граду. Ту провођаше богоугодни живот у посту, молитви и добрим делима. У време Јулијана Одступника два завађена човека на улици узеше њега за судију. Он досуди правду правоме, због чега се криви наљути, оде цару и оптужи Евсигнија као хришћанина. Цар позва Евсигнија на суд, но он изобличи цара страшно за одступништво од вере и укори га светлим примером великог Константина. Огорчени Јулијан нареди те му главу одсекоше. Пострада Евсигније у дубокој старости 362 год. и пресели се у царство небеско.

Тропар (глас 4):Мученик Твој Господе, Евсигније, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2025/08/17/sveti-svestenomucenik-evsignije-pretpraznistvo-preobrazenja-2/

Један мој познаник који се озбиљно бавио скијањем причао ми је да прва ствар којој су их учили на скијању јесте правилно падање, јер би сваки погрешан покрет могао да уништи целокупан претходни труд. Без икакве сумње, духовни живот не представља механички процес, међутим, и ту постоје правила и искуство претходних хришћанских покољења која треба да узмемо у обзир. Човек који је недавно поверовао обично је склон да идеализира црквени живот. Осим тога, на путу духовног узрастања постављају се препреке као што су страсти (укорењени греси), друштво (свет који у злу лежи), сатана (који стреми да врати хришћанина под своју власт). Зато ћемо покушати да укратко формулишемо основне принципе који могу да нам помогну да избегнемо макар неке грешке и духовне падове.

Молим да се узме у обзир да је овај приручник написан искључиво за хришћане који почињу; зрели и дубоко уцрквењени хришћани могу да у ширем смислу допуштености разматрају нека овде указана, намерно једнозначна упозорења.

I Правилно постављање циља
II Шта је важније: теорија или пракса?
III Кога слушати?
IV Коришћење проверених извора информација
V Проверавајте!
VI Питајте!
VII Како да се односимо према информацијама о гресима служитеља Цркве?
VIII Како се научити разумевању црквеног богослужења?
IX О жељи да измените у Цркви оно што вам се чини неправилним (несавременим, несхватљивим)
X Никада и ни због чега не очекујте од људи захвалност или награду
XI Жеља да се оде у манастир захтева проверу искуством хришћанског живота у свету
XII Спољашњи изглед хришћанина
XIII О просвећивању ближњих
XIV Житија Светих
XV Духовни живот не треба да заклања морални
XVI Искреност у односима са Богом. Молитва која је угодна Богу.
XVII Учешће у Тајнама Цркве
XVIII У духовном животу журба је неумесна
XIX Шта значи „послушање“?
XX Духовништво
XXI Искушења у избору духовника и односи са њим
XXII Како прихвати примедбе љубазних сестара и браће. Црквена правила комуникације.
XXIII Правила читања Библије и светоотачке литературе
XXIV Аскетизам (подвижништво)
XXV Како се односити према виђењима и откривењима?
XXVI „Случајности не постоје“
XXVII Ако се вера хлади
XXVIII Како не изгубити веру?

ЦИЉ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

 I

Правилно постављање циља

Коме долазимо у Цркву и због чега? Оцу Небеском – Богу, ради бого-познања, бого-општења и бого-уподобљења. Бог је Творац света. Све је Његово: земља, звезде, вода, све Њему припада. Он је Творац и Законодавац. Бог је створио овај свет, зато се Он не налази под влашћу закона овог света. Он је ван времена и пространства. Бог није космос, Он је Творац космоса. Он није космичка енергија, Он је Творац свих енергија. Бог је Личност, Он жели личне односе са људима. Ради спасења људског рода Бог је постао човек; не престајући да буде Бог, постао је човек. Суштински је важно да се схвати да хришћанин није човек који само ревносно испуњава древне обреде, већ човек коме је образац бесконачне љубави – Богочовек Исус Христос. Коме је Исусово деловање у свету и његовом сопственом животу постало реалност. Бог није само у књигама, Бог је увек ту, као што се говори у молитви: „чије Име више од свега призивамо“.

На жалост, већина људи долази у храм ради решавања животних проблема и кроз кратко време Спаситељ им није више потребан све до наредних непријатности. Међутим, решавање ових или оних животних задатака не треба да буде главни циљ црквеног живота. Као што циљ брака не представља само задовољство, заштиту, материјално благостање или решавање свакодневних питања, већ пре свега љубав и жеља да будемо у заједници са вољеном особом.

Ако је циљ човековог живота Апсолут – Христос, подражавање Њему у врлинама, Његово познање и стремљење ка заједници са Њим, онда у светлости тога постаје јасан корен проблема и пут за њихово решавање (не обавезно и нестајање, већ измену односа према њима).

II

Шта је важније: теорија или пракса?

Да би се уредио складан духовни живот не треба да се пренебрегне теорија, али ни пракса.

• Незнање није најбољи помоћник у богопознању. Правилно знање о Богу ће помоћи да се избегну фантазије и искривљене представе о Њему. Када неко говори да је изгубио веру, у већини случајева, када се провери, испоставиће се да је његова вера била далеко од хришћанске.
• Исто тако и гола теорија, чак и опширна теоретска знања не присаједињују човека Богу без молитве, дела милосрђа, учешћа у богослужењима и црквеним Тајнама.

БИРАЊЕ ИЗВОРА ИНФОРМАЦИЈА

III

Кога слушати?

• Црква не представља продавницу, већ породицу; у породици је прихваћено да се преузима искуство. Међутим, треба избећи свеверје. Свештено Предање (записано и неписано искуство Цркве) није исто што и народна предања, лична мишљења у односу на које је неопходно расуђивање.
• Духовно искуство и знања парохијана нису увек директно пропорционална њиховом црквеном „стажу“; тврдња „она све зна, јер много година иде у храм“ – не може да се примени на свакога. Степен усвајања знања и умеће да се пренесе оно што смо чули се разликује од човека до човека.
• Потребно је запамтити да благодат учитељства Бог даје свештеницима и епископима у тајни Свештенства, али је не даје без узимања у обзир њихових личних напора. Зато је пре неколико година за свештенике постало обавезно да као минимум образовања имају диплому завршене богословије.
• Не представља сваки монах ауторитет у богословљу. Монах даје завете нестицања, безбрачности и послушности, али га то не чини аутоматски и стручњаком у богословљу.
• Богословље као наука укључује у себе систем различитих дисциплина; човек може, на пример, бити професором апологетике, али да излаже сумњиве тврдње из области догматике или патрологије.
• „Ко је, када и по ком поводу нешто рекао“ – ово је универзални принцип оцењивања једног или другог ауторитетног цитата. На пример, при читању аскетске литературе важно је разумети коме се савети дају: да ли хришћанима у свету који почињу свој пут ка Богу или узнапредовалим монасима. Тако из тврдње да је у духовном животу нешто важније од другог, не треба изводити закључак да то што је мање важно треба заборавити.

IV

Коришћење проверених извора информација

За књиге је неопходан печат Издавачког савета РПЦ (у нашем случају, за духовну литературу треба видети да ли за конкретну књигу постоји благослов епископа, епархије, да ли је у приређивачком одбору присутно свештено лице – примедба преводиоца). Што се интернета тиче, треба се оријентисати на највеће православне сајтове „Азбука.ру“, „Православие.ру“, Православни часопис „Тома“. (у нашем случају, на српском језику –  Светосавље.орг, Апологетско-мисионарске курсеве сајта Сведокверни.орг, сајт СПЦ.)

V

Проверавајте!

Недавно сам читао духовну аутобиографију једне жене која је изгубила веру. Један од степеника њеног духовног пада представљао је саблазан информацијом о томе да молитва Господња „Оче наш“ представља директну позајмицу молитве једног од фараона. Жалосно је што се она није потрудила да пронађе оповргавање ове измишљотине, већ је поверовала на реч сумњивом извору информација.

Крајње је погрешно да се оцена ових или оних поступака ограничи искључиво критеријумом: смеш/не смеш. Спектар оцењивања је много шири и укључује у себе појмове као што су: корисно, умесно, побожно, прихваћено; али и супротне њима (неумесно, непобожно, неприхваћено). Сем тога, критеријуми се разликују за дете и одраслог, мајку која доји или монахињу, болесног или здравог човека, човека који се тек уцрквењује или човека који је то одавно учинио.

У свим овим случајевима важни су и сами критеријуми допуштености и недопуштености. Ако нешто не сме, који конкретни црквени канон то забрањује? Ако није прихваћено, у којим то случајевима није прихваћено? Често критеријум може да буде просто здрав разум, јер не постоји канон, на пример, који забрањује да се пљује или псује у храму, али је очигледно да је тако нешто безбожно. Ако неко говори да је строго забрањено да се умивате пре јутарњих молитви, да запалите свећу од пламена друге свеће, да улазите у храм ако сте трудни, има смисла да се заинтересујете одакле потиче извор таквих „забрана“.

VI

Питајте!

Нека информација је поколебала вашу веру и саблазнила вас? Питајте искусније хришћане (не толико по црквеном стажу, колико по нивоу духовног образовања). Није могао да вам одговори један човек? Питајте другог. Није могао да одговори свештеник, питајте другог свештеника. Немојте да се стидите да питате свештеника, он није начелник, већ предстојатељ на богослужењу и духовни наставник. Један од најважнијих задатака његовог служења је да помагање парохијанима у религиозном узрастању.

Обавезно се молите пре тога, да вас Господ уразуми, јер нисмо увек у стању да примимо чак очигледно тачан одговор.

VII

Како да се односимо према информацијама о гресима служитеља Цркве?

Пре свега, треба рећи да су и свештенослужитељи исто тако људи, а безгрешних људи нема.

Међутим, свако од нас ће на Страшном Суду дати одговор само за своје грехе, а не за грехе других људи.

Ако се грех вашег парохијског свештеника убраја у смртне грехе, он га онда спречава да испуњава обавезе свештенослужитеља; ако сте убеђени у то на основу чврстих доказа, онда је можда разумно да вас духовно руководи други свештеник.

ЦРКВЕНА ЗАЈЕДНИЦА

VIII

Како се научити разумевању црквеног богослужења?

Дубљем учествовању у црквеном богослужењу може да помогне изучавање његовог поретка – како пре службе, тако и током службе. Потпуно је допуштено да у руци држите књигу или телефон са богослужбеним текстом. Ако нисте навикли на стајање и уморили сте се а у храму постоји место за седење, немојте оклевати и седите (пожељно је само да устанете током читања Светог Писма).

IX

О жељи да измените у Цркви оно што вам се чини неправилним (несавременим, несхватљивим)

У једном манастиру постоји следеће правило: послушници имају право да износе предлоге за побољшање манастирског живота само након истека прве године у манастиру. Јако мудра одлука: има смисла да се на почетку осмотре и покушају да схвате истински разлози, унутрашња логика ове или оне праксе.

X

Никада и ни због чега не очекујте од људи захвалност или награду

Служите Христу и не очекујте захвалност, награде или славу од људи, независно од вашег удела у животу црквене заједнице. Ако ми очекујемо захвалност за наша добра дела, значи да покушавамо да их продамо…

XI

Жеља да се оде у манастир захтева проверу искуством хришћанског живота у свету

Ретки је хришћанин који тек почиње свој пут ка Богу а да нема такву жељу. Чини се да у свету апсолутно све омета духовни раст, а да га у манастиру ништа неће одвлачити од „духовног делања“. Међутим, монаштво није само избор, већ пре свега, призвање. У манастир не одлазе бежећи од проблема, већ долазе као у место које је најприлагођеније за молитву и појачане аскетске подвиге.

Одлазећи у манастир током поклоничког путовања, ми видимо спољашњу страну манастирског живота. Међутим, као и у случају са парохијским храмом, манастир представља болницу, истина, не амбуланту, већ клинику. Пробајте да на почетку постанете хришћанин у свету, а тада ћете већ бити у стању да у одређеној мери проверите своју спремност да се одрекнете од света.

Чак ако сте донели чврсту одлуку, не журите са монашким постригом. Пожељно је да две-три године живите као послушник у манастиру који сте изабрали и посматрате заједницу са којом желите да се „обручите“ на цео преостали живот. Јер манастир није само молитва, већ и строга дисциплина и труд у конкретној заједници под руководством игумана.

Корисно је такође да о манастирском животу читате не само из древних Отачника, већ и савремених књига, на пример, „Ка тихом пристаништу – игуман Борис Долженко“.

XII

Спољашњи изглед хришћанина

Препоруке за спољашњи изглед могу да се сведу на два савета. Похвално је када хришћанин који тек почиње свој пут ка Богу разматра свој спољашњи изглед у светлости тога да више не жели да служи греху, да се одриче провоцирајуће и нескромне одеће, ексцентричних фризура и козметичких препарата. Међутим, то уопште не значи да је потребно да се изненада пређе на начин на који се облаче монаси отшелници. Таква одећа може да служи сујети („како сам само духован!“), у једнакој мери као и претходна.

Такође треба рећи да је Литургија празнична служба и да на њу треба доћи у свечаној одећи.

XIII

О просвећивању ближњих

 Велику саблазан представља покушај да се усмере своје снаге и нова знања примењују на уцрквењивање ближњих, уместо да прво сами постанемо свесни чланови Христове Цркве. Стремите томе да, гледајући на ваш нови живот са Богом, ближњи сами пожеле да и они тако живе. По речима митрополита Антонија Блума: „Нико не може да поверује у Бога ако не види светлост вечног живота у очима другог човека.“

Трудите се да се не удаљујете од укућана, деликатно делите своје мисли и доживљаје, своја нова искуства са најближима.

Анализирајте плодове вере. Односи са ближњим служе као прецизни показатељ правилности нашег духовног развоја, наше вере.

XIV

Житија Светих

Највећа саблазан при читању Житија Светих је став да су тамо описане врлине немогуће и да је сама ова врста дела – фантазија. Древна житија Светих обично нису представљала протоколе са самих места догађаја, већ поучни литературни жанр који не претендује увек да строго документално изнесе чињенице. Међутим, заједно са овим, у духовном смислу, Житија су беспрекорна. Она прецизно одражавају веру Цркве и законе духовног живота, чак и ако се ниво живота описиваних Светитеља чини недостижним савременом човеку.

ДУХОВНИ ЖИВОТ

 XV

Духовни живот не треба да заклања морални

Пре него што се устремимо ка висинама духовног живота потребно је да се у себи поново пробудимо савест, усмеримо напор на достизање и подржавање мира са нашим ближњима, научимо се да правилно оценимо своје мисли, речи и поступке помоћу Јеванђеља, а не помоћу мерила света. Не сматрајте односе са људима нечим мање важним у поређењу са бого-општењем, почните са пажљивим односом према свом понашању и својим речима.

XVI

Искреност у односима са Богом. Молитва која је угодна Богу.

• Не претварајте општење са Богом искључиво у специјални ритуал, сматрајући да је молитва прикладна само испред иконе или само у храму. Нама је дата заповест: „молите се непрестано“. Обраћајте се Богу што је чешће могуће: молите, захваљујте, славите Бога. Молитва не треба да буде последња нада, већ прва реакција.
• Да би се разумео црквенословенски језик користите молитвенике са њим. Имајте у виду да неке речи могу да се изговарају слично са савременим језиком, али да носе другачије значење.
• Не бојте се да молите од Бога за своје потребе, али увек додајте: „Нека буде воља Твоја“, смирено признајући да Бог тачно зна шта и када нам је корисно.
• Смирење пред Творцем света – неопходан је део искрених односа са Њим. Дешавају се случајеви када се, на пример, људи моле за живот и здравље својих блиских, али се њихове молитве не испуњавају што онда постаје узрок бунта против Бога и Његове Цркве. Не треба заборављати да је Бог давалац живота, Он од нас боље зна шта је коме и у ком тренутку потребно. Смрт је само привремени растанак душе и тела, Сам Бог ће васкрснути све људе на крају историје.
• Обраћајући се Богу, имајте у виду да одговор не мора да дође само кроз молитву. Бог може да одговори кроз духовника или друге људе, кроз књиге, кроз животне околности.
• Немојте да стремите посебним емоционалним стањима за време молитве, немојте сматрати да сте нешто достигли. Било какво молитвено достигнуће је дар Божији; са наше стране је труд, а од Бога – резултат. Први дар Божији човеку који се моли је пажљива, нерасејана молитва, зато почните са тренирањем пажње и избегавајте многобрижност.

XVII

Учешће у Тајнама Цркве

• Канонски облик Тајне Крштења за одрасле представља потпуно погружење у воду, а не обливање или кропљење (то је прихватљиво за лежеће болеснике). Нађите храм где постоји крстионица (баптистеријум) или нађите свештеника који ће вас крстити на отвореном воденом току. Ако сте крштени обливањем, смирите се са том чињеницом, Крштење се врши само једном у животу.
• Прву исповест је најбоље не вршити у манастиру, да не бисте од јеромонаха који води строги подвижнички живот и са тим критеријумом прилази поклоницима, добили дугогодишњу епитимију. Такође је добро да на прву исповест не долазите у недељу ујутру када цела заједница долази на Литургију, када свештеник не може да издвоји за вас довољно времена.
• У Православљу постоји Тајна покајања, али не „Тајна опраштања грехова“. Зато се опраштају сви греси који се искрено исповеде и који се свесно не сакрију. Немојте да се узнемиравате ако сте нешто заборавили да кажете и немојте се фокусирати на то. Исповест представља само финалну тачку једне од етапа покајања.
• У Тајни Јелеосвећења или у поливању освећеном водом греси се аутоматски не опраштају, па били они и заборављени.

XVIII

У духовном животу журба је неумесна

Духовно узрастање човека се не дешава у једном тренутку и изненада. Јер ни дрво не израста одједном у своју пуну висину, кућа се не гради одједном, као што ни човек не одраста у једном трену. Христос нам у Јеванђељу открива Божију вољу у максимално концентрисаном облику. Он нам даје идеал мисли и поступака (да бисмо се приближили том идеалу Исус је и основао Цркву).

Како ћемо, на пример, са Исусовом речима да љубимо непријатеље своје? Дијапазон могућности испуњавања ове заповести је широк. Може се волети свој непријатељ да ако буде неопходно дамо и свој живот за њега, слично Христу. А можемо просто да престанемо да мрзимо, да му не желимо зла, да у њему видимо истог таквог човека као што смо и ми сами, који исто тако страда од греховних немоћи.

А како да следимо савет да сматрамо себе горим од свих? Ово стање представља дар од Бога, у правилном облику овај савет не може да оствари вољним напором нашег ума; пут ка њему лежи кроз неколико степеника, од којих је први – престати са упоређивањем себе са било киме, сматрати себе обичним човеком.

На тај начин, за човека који тек почиње да живи по Јеванђељу, покушај да одмах на себе примени начин живота великих светитеља, обично доводи само до разочарења у себе и чамотињу (униније). А тамо где се оно појављује, обично се јављају и сумње, типа: „Да ли сам изабрао правилан пут? Можда хришћанство уопште није за такве људе као што сам ја, оно је само за духовне гиганте са челичном вољом и несаломивом одлучношћу?“

XIX

Шта значи „послушање“?

• Овај појам има неколико нивоа. Највиши ниво је послушност Богу, Његовим заповестима. Даље, послушање духовнику (ова послушност претпоставља са једне стране не диктат, већ савет; а са друге стране – умеће слушања).
• У монаштву послушност епископу и игуману – у питању је један од завета.
• Историја Цркве је за нас сачувала ретку праксу потпуне, безусловне послушности монаха свом духовном наставнику. Међутим, да бисмо се одрекли своје воље, потребно је прво имати вољу, а не представљати инфантилну неспособност поседовања одговорности за сопствени живот као одсецање воље. Сем тога, безусловно послушање о коме читамо у Отачницима, обично описује руковођење духоносних (светих) Стараца чија прозорљивост је била очигледна. Није разумно прилазити са таквим критеријумом сваком свештенослужитељу.
• Хришћани који живе у свету, за разлику од монаха, не дају завет послушности; зато не покушавајте да за сваки повод пребаците свој избор, своју одговорност на плећа духовног пастира. Сетите се да одговорност за своје поступке ми увек носимо сами. Ако нас неко упорно убеђује да идемо у манастир или да уђемо у брак са конкретном особом, памтите да неће он, већ лично ви остатак свог живота морати да сносите последице свог избора. Христос нас је упозорио: „слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт. 15:14). Обратимо пажњу: овде се не говори да послушање само по себи избавља од грешки – „оба ће у јаму пасти“.

XX

Духовништво

Далеко да је духовник увек прозорљиви старац. Обично је то свештеник код кога се хришћанин редовно исповеда. У суштини, то је локални лекар у духовној области.

Задатак свештеника је да приведе човека Христу, а не себи.

Знаци који вам говоре да је боље да пронађете другог духовника:

1. Сурове наредбе уместо препорука;
2. Надменост (немојте да мешате са преоптерећеношћу или строгошћу);
3. Акценат искључиво на обредно-дисциплинским обавезама;
4. Указивање на то да је само под његовим руководством и само у тој заједници истинско хришћанство.
5. Општа забрана причешћа на Васкрс.
6. Повишено интересовање за сферу интиме човека који се исповеда (на исповести се греси у области пола наводе без детаља – под овим се мисли на мастурбацију, блуд, прељубу, содомски грех).

XXI

Искушења у избору духовника и односи са њим

• Избегавање исповести јер у вашем видокругу још увек нема свештеника који је достојан вас, који може да разуме вашу компликовану ситуацију. У већини случајева проблеми човека који почиње свој црквени живот не представљају нешто необично за било ког макар мало искусног свештеника.
• Озлобљеност на све свештеника због сукоба са једним од њих. Ако смо погрешили у избору једног лекара, зар зато нећемо желети да се обратимо другом?
• Жеља да се исповедимо код другог свештеника у случају да смо учинили тешки грех. У суштини, у питању је лукавство и издаја, слична томе као када би неко, откривши да има озбиљну болест, сакрио од изабраног лекара и отишао на преглед код другог.
• Треба разликовати Тајну покајања (Исповести) од духовног разговора. Поредак исповести не подразумева детаљно разматрање наших грехова и добијање детаљних препорука. За тако нешто је најбоље да се договорите за посебан сусрет- духовни разговор.
• Не треба очекивати да ће при првом сусрету свештеник да вам удели много времена, јер има више од десетак парохијана и низ обавеза. Пре него што поставите питање свештенику, потрудите се да на њега пронађете одговор самостално. У наше време то није тешко: постоји доста литературе и одговора свештеника на интернету.

Остављајући свештенику доношење одлуке, будите спремни да сносите последице тих одлука:

• На пример, пост пред Причешће почиње од поноћи. Постоји пракса поста од три или седам дана. Таква пракса је умесна за све оне који не држе постове које је Црква установила и који се причешћују ретко; за уцрквењене људе то је питање личног аскетског подвига, али не и обавезна норма. Ово се тиче и нивоа поста. На питање: „колико постити пред Причешће?“ већина свештеника одговара „три дана“, схватајући да такво питање може да постави само човек који се никада није причешћивао или који се ретко причешћује. Многи држе такав пост цео свој живот, причешћујући се ретко, сматрајући да је у питању општа норма или сматрајући да „поп боље зна“. На тај начин, сједињење са Христом и Његова заповест постају секундарни у односу на држање неуставног поста.
• Одговорност за животно важна питања, на пример, примање монашких завета, брак, пресељење у другу област, итд., сносите ви, а не свештеник.
• Претходно одлучите шта очекујете од благослова духовника: дозволу или молитвену подршку. На пример, није доследно тражити благослов на одлазак на одмор као дозволу, ако сте већ сами све одлучили и купили карте. У том случају, разумније је да замолите за благослов на благопријатни одмор, а не дозволу да путујете.

XXII

Како прихвати примедбе љубазних сестара и браће. Црквена правила комуникације.

• Гордост нам понекада смета да прихватимо примедбе, посебно нетактичне; међутим, ако имају смисла, треба да их чујемо и размислимо.
• Ако вас отворено вређају, можете пристојно да питате: да ли је старешина храма дао дозволу конкретној особи да износи примедбе и да јој предложите да одете до старешине.
• Можете се извинити речима: „Извините ако сам био разлог ваше изнервираности“.
• Ако вас за време службе на којој се налази много људи више пута питају да запалите свеће уместо њих, можете пристојно да замолите да не одвлаче од молитве људе који стоје испред њих.
• И најважније: запамтите Коме сте и зашто дошли! Тада никаква зла сила неће моћи да вас отера из храма. Може се навести следећи пример: замислите да је неко одлучио да подели своје имање свима који желе. Формира се ред за добијање богатства и ви се налазите у њему. Да ли може понашање некога од људи у овом реду да вас натера да се увредите и изађете из њега? Или ћете храбро да подносите било какве конфликтне ситуације, сећајући се свог циља… Па зар је онда новац важнији од блажене вечности?

XXIII

Правила читања Библије и светоотачке литературе

• Препорука је да се читање Светог Писма (Библије) почне са Новим Заветом, а Нови Завет, од Јеванђеља по Марку.
• Свето Писмо представља плод сарадње Бога и човека, оно има одређене принципе егзегезе (то јест, тумачења) које формира научна дисциплина – херменевтика. Ако сте открили неку несагласност, немојте мислити да сте пажљивији од многих хришћанских покољења пре вас. Сигурно је да за то место у Писму постоји на десетине православних тумачења, са којима је просто неопходно да се упознате. Православно тумачење Светог Писма је засновано на делима Светих Отаца, који су сјединили светост живота заједно са дубоком мудрошћу, који су били просвећени од стране Самога Бога.
• Свети Јован Лествичник упозорава на опасности самовољног тумачења свештеног текста: „Постоје извесни нечисти демони, који нам, док смо још почетници, тумаче Свето Писмо. То највише воле да чине славољубивим срцима, а поготову људима који су учили светске науке, да би их, варајући их мало по мало, вргнули у јерес и богохулство. Ту теологију (богословље), боље рећи теомахију (богоборство) демона, препознаћемо по узнемирењу и некој збрканој и нечистој радости која се у тим тренуцима јавља.“
• Главни принцип тумачења Светог Писма – Писмо се тумачи Светим Предањем, то јест, искуством Цркве, а не само по себи. Одступање од овог принципа довело је до појаве на хиљаде секти који тумаче Библију „из своје главе“. Свето Писмо није у речима, већ у њиховом схватању, тумачењу. Да бисмо се уверили у ово, довољно је да се присетимо да је ђаво искушавао Христа у пустињи управо цитатима из Светог Писма, уносећи у свештене стихове искривљени смисао. Обратите пажњу да се овде говори о Светом Предању, а не о „људским предањима“ (обичајима, традицијама, правилима) која, природно, не треба да ступају у противречност са Светим Писмом; која треба да имају своју основу на Писму.
• Није коректно да се цитати ваде из контекста. Такође, сваки цитат обавезно мора да се посматра у контексту целокупног Светог Писма.
• Важно је да се не заборави да ми читамо Свето Писмо не на самом језику оригинала, а такође и да наша епоха носи другачију културно-историјску позадину.
• Савременост нас је заиста научила да ново аутоматски мора да буде боље од старог. Очигледно је да су нови аутомобил, телефон или телевизор бољи од својих претходника. Овакве околности понекада покушавају да некритички пренесу и у духовну област. Немојте журити да одмах верујете открићима савремених мислилаца, ако се не сналазите у тој области (у научној заједници постоје различите школе и тумачења једних и истих чињеница).
• За хришћанина је у истој мери важно и знање Јеванђеља и живот по њему; читање само по себи, ван духовног живота, не може да нас спаси.

XXIV

Аскетизам (подвижништво)

Да би човек подигао дом, да ли је довољно да купи грађевински материјал и да све избаци на једну гомилу? Колико год да доносимо новог материјала, кућа се неће појавити сама по себи. Потребан је план изградње, архитекта, потребно је знати шта, где, како и због чега стављати, потребно је строго распоређивање материјала. Исто тако и хришћански живот треба да буде уређен.

Циљ подвижништва (аскетизма) је стицање врлина, постајање сличним Богу у добру. Борба са страстима (гресима који су у нама укорењени) представља средство, а не циљ. На пример, да бисмо се избавили од тврдичлука, потребно је да постанемо милосрдни, а не да се вечно боримо са том греховном зависношћу.

Заблуде у области аскетизма:

• Однос према Уставу (Типику) као обавезном упутству, а не као идеалној монашкој пракси палестинског манастира.
• Представа о томе да пошто нисмо у стању да достигнемо висине истакнутих подвижника, онда нисмо способни ни за какав аскетизам. Зар ми је, ако нисам у стању да подигнем тег од 250 килограма, забрањен улазак у спортску салу?
• Оштри старт, самовољно (без благослова) узимање на себе претешког бремена.
• Избор аскетских подвига који су претешки за већину савремених хришћана у свету.
• Одсуство духовне трезвености (расуђивања); на пример, врло строги пост треба да прате и дуге молитве, јер се другачије не може издржати такав подвиг.

XXV

Како се односити према виђењима и откривењима?

Господ је са промислом од људи након греховног пада сакрио духовни свет и крајње ретко га помало открива – или да би уразумио или да би га показао Својим изабраницима. Ово се тиче и снова. Најбољи метод је: не одбацуј и не прихватај, сматрајући себе недостојним.

Исто тако је и у молитви неопходно избегавати маштање, замишљање, замишљати оне којима се молиш. Важно је да се избегне вештачко подгревање емоција на молитви, стремљење према духовним насладама, стицању посебних духовних дарова.

XXVI

„Случајности не постоје“

Трудите се да оцените оно што се дешава са вама са тачке гледишта Вечности, да у свакој ситуацији видите Промисао или допуштење Божије. Господ често на наше молитве одговара кроз околности нашег живота. Ово захтева од нас да у свакој, чак на први поглед безизлазној ситуацији поступамо хришћански. Само да то буде без нагињања у манијакално тражење тајних знакова или шифрираних посланица, на пример, у сновима, мислима или случајним сусретима.

Међутим, оцењујте само оно што се дешава са вама, али не и са другим људима. За себе можемо да кажемо да нам је болест послана због наших грехова као уразумљење, али немамо права да на исти начин мислимо о болестима других људи.

XXVII

Ако се вера хлади

На путу сједињења са Црквом Господ подржава човека обилном благодаћу, она се обично назива „призивајућом“. Затим нас Господ учи да улажемо сопствени напор већ уз помоћ „делујуће“ благодати. Ово се може описати са примером детета које су родитељи на почетку носили на рукама, а затим га стављају на под и уче да хода самостално.

Када Бог повуче призивајућу благодат која нам помаже, људи често доживљавају као губитак вере или хлађење према Цркви. То се дешава зато што се претходно од човека практично нису тражили велики напори или су били награђени обилним духовним даровима: духовном радошћу, утехом, молитвеношћу.

Какве кораке препоручује Црква за аутентичан духовни живот, загревање вере?

1. Редовну свакодневну молитву;
2. Учешће на Литургији сваке недеље;
3. Свакодневно читање Светог Писма и духовне (подвижничке) литературе;
4. Стремљење ка испуњавању заповести и самоконтроли;
5. Добра дела, учешће у животу црквене заједнице (ако такав живот постоји, или ако не постоји – помоћ свештенику у његовом организовању).

Уз леву обалу Нишаве у сутесци Свети Отац, у атару села Сињац недалеко од Беле Паланке, налази се манастир светог Николаја Мириликијског.
     О њему постоје записи Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића, на основу којих се може стећи представа о његовом првобитном изгледу и архитектури, јер су познијим радовима они битно измењени. Када су га они посетили одмах након ослобођења од Турака 1878. године, био је још увек сачуван западни зид који је делио старију грађевину од дограђене припрате. Тада је још увек постојао запис о години 1618. као години у којој је Црква осликана фрескама. 1662. године помињу се монаси овог манастира, који су преписали Октоих првогласник. Црква је тешко страдала у Српско- турском рату 1876. године, када су је Черкези спалили.
     У основи је триконхонална грађевина, са слепом куполом изнад средишњег травеја. Купола је ослоњена на два пара надвишених прислоњених лукова, који се ослањају на чела подужних сводова источног и западног травеја. Апсиде су и споља и изнутра полукружне. Највероватније да је одмах по градњи и живописању на западној страни дозидана пространа припрата. Недавно је откривен пространи живопис који је доста добро очуван. Распоред фресака је карактеристичан за XVII век. У олтарској апсиди је поворка архијереја, а у конхи Богородица са Христом. У куполи је Христос Сведржитељ са јеванђелистима и пророцима. Циклус великих празника и циклус Христовог страдања само су делимично очувани. Начин и стил израде фресака говоре да је сликар био школован, мада не великих могућности. Извесни историчари ликовне уметности сматрају изузетно зналачким компоновање боја и посебно истичу црвену, љубичасту, светло плаву, зелену, окер и жуту, а најимпресивнијим сматрају фреске са представама Христа, светог Саве и Симеона. Има мишљења да је ово најисточнија локација Цркве са представом светог Симеона Мироточивог у Србији. Зидна сликарска декорација представља најзначајнију сликарску целину са почетка XVII века у источној Србији.У комплексу средњевековног манастира су били Црква, конак и воденица. Данас воденице више нема, а конак нема употребну вредност.
     Током градње железнице која је прошла у непосредној близини манастира 1887. - 1888. године инжењери, извођачи радова, су били свесни да вибрације и потреси услед проласка композиција могу бити погубни по здање, па су превентивно уградили два попречна челична везача којим су желели да спрече појаву напрснућа. То је свакако било добро, али не и довољно, па се две стотине година железничког саобраћаја поред њега одразило погубно. Данас је манастир јако оштећен, и хитно је потребна обнова.
     У позном турском периоду у њему се учило писмености. Тако се зна да се у њему учио писму Јован Цветковић из села Враниште. Црква је проглашена културним добром и под заштитом је Државе од 1967. године.
 

Главна карактеристика Бога је Његова једноставност. Ако Бог није једноставан, онда је је састављен од многих делова, а ти делови би морали да постоје пре Њега. Такав Бог онда не би био узрочник и Творац свега, не би био прави Бог.

Пошто је Он Творац свега Он не може да буде комплексан већ једноставан. Ипак, Он није само једноставан већ је Он једноставност онога што је једноставно и унија онога што је уједињено. Због тога, Он никада не престаје да буде једноставан и присутан је у свему што је створио. Свети Григорије Палама каже да Бог није неко велико тело које не може да стане у мало место, већ је Он Дух. Због тога Он је свуда присутан. Он је изнад свега, али се може наћи и у најмањем месту које ми можемо да замислимо.

Људи су сложени, али нису сложени зато што се састоје од тела и душе и због тога што имају пуно органа, већ зато што имају пуно потреба. Наш опстанак зависи од много спољашњих фактора који су ван нас. Због тога су нам потребна многа чула да би дошли у контакт са њима, да би спознали шта су, и да би имали користи од њих.

Али Бог није једноставан и некомпликован на начин како неки филозофи сматрају да је Он чиста енергија, а до неке мере и сколастичка теологија греши у том погледу. То је све филозофски аспекат и потпуно је стран Светом Писму и Светим Оцима. Бог је једноставан јер Њему ништа није потребно, односно Он све има и није му потребно да ишта стиче. Тако да видимо у Новом Завету да је једноставност потпуна, сама у себи, и у супротности је злу и лукавству.

Бог је једноставан иако је три-ипостасан. Он је једноставан, иако код Њега можемо да разликујемо суштину и енергију. Он је једноставан иако је доступан и недоступан. Шта више, може се рећи да је Бог једноставан зато што је три-ипостасан и зато што код Њега можемо да разликујемо суштину и енергију. Јер је Бог један по суштини и енергији, Отац и Син и Свети Дух. Бог је једноставан јер је доступан и недоступан. Бог се умножава, али остаје један, Бог се дели али остаје цео и не подељен, он је у свим стварима али остаје цео и одржава своје јединство уз помоћ над-природне моћи.

У коначној анализи, Бог је једноставан јер је свемоћан, вечан и без икаквих потреба. Свети Григорије Палама уочава да су ствари моћније што су једноставније. Тако да је Свемоћни најједноставнији. Он нема потреба да буде јачи или да стиче нешто што му недостаје. Бог, сам по себи је најдивнији и најједноставнији и није му потребно ништа додатно. А пошто је свемоћан онда је најједноставнији. Свети Симеон Нови Теолог пише да је Бог Творац свега и да је Он један. А ово један је светлост и живот, дух и мудрост, реч… Људи такође имају један осећај у души, један разум и ум, иако је много тога подељено у човеку ипак се користи на телесне потребе. Сва осећања и чула се сједињују у Ноусу (Интелекту), који управља.

Бог је светлост. Отац је светлост, Син је светлост, и Свети Дух је светлост. Једна светлост, једноставна, не комплексна, вечна, једнака у слави и разуму, запажа Свети Симеон. А Свети Григорије пише да ова божанска светлост није подељења већ да она сједињује и прославља. У зависности од способности и припремљености људи да приме светлост она их уједињује и уздиже до славе једноставности Очеве. Иако по суштини Бог остаје недоступан, ипак божанске енергије се раздељују Његовим бићима и творевини. Они који примају ове енергије имају почетак, а енергије су вечне и не створене и нераздвојиво повезане са вечним Господом Богом коме ништа није потребно. А знамо да чак и обична безбојна природна светлост има све боје (које се могу видети уз помоћ призме).

Једноставност је повезана са свемоћним, а комплексност са слабим и оним који зависи од другог. Када неко или нешто не може само себе да одржава вечно онда му је потребно да уђе у синтезу са оним који има извор неопходног. Бог постоји као Онај коме ништа није потребно и који све уређује. А створена бића и творевина постоје као они који деле и који су заједничари у поседовању са Богом.

Свети Григорије Палама

https://mitropolija.com/2025/08/17/sveti-grigorije-palama-bozija-jednostavnost/