-Ваша Светости, изјавили сте да ће ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише чека. Да ли сам у праву?

Пре свега желео бих да укажем на једну забуну којoj у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од Патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. Синод и Сабор нису никакав Централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству Небеском. На том путу указује на вечне вредности... Једно од таквих питања, којима се бави Црква је, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење.

О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог Кнеза Лазара до данашњег дана. Српска Црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се Васкрслом Господу.

О актуелним питањима, опстанка државе на том најсветијем делу наше територије, ја сам, не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о том питању, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав јаснији и конкретнији став Српске Цркве је потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне?

-Епископ бачки Иринеј је наговестио да би за СПЦ та “црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали “Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да, без подела, формулише заједнички став о Косову?

Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог Кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи, у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам.

-Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске Православне Цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом?

Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске Цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са Патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска Црква је кроз претходне векове, али и последњих пар деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене Патријарх Алексије II да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску Цркву, али данас је ситуација другачија. Руска  држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу.

-Поменули сте да Вам не смета што Србију сматрају “малом Русијом” и да Вам је и драго што нас тако зову. Али, стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити “мале Русе”?

Како год се ми поставили поједине западне силе ће нас сматрати „малим Русима“. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атланског до Тихог океана и сви ти  народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако.

-Какво је Ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату?

Када Ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да приписују појединцима, па и мени, много тога што нисам рекао? Велики труд је уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови Устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина.

-Хоће ли се по том нацрту, после Мајског сабора, СПЦ звати – Српска Православна Црква – Пећка патријаршија?

Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве. Стога друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка Патријаршија.

-Колико Вас је изненадила одлука Бугарске Православне Цркве да заступа интересе непризнате Македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе?

Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које као што видимо још увек нема ни признато име, постоји канонска Православна Црква, преко Српске Цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска Архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству Православне Цркве. То су чињенице које не занемарујемо.

-Зашто СПЦ није осудило понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике?

Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. Са једне стране Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака, који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници.

-Хоћете ли се срести са новим командантом НАТО базе Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли?

Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. Са друге стране он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ни једном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У НАТО агресији учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо, недавно, господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље.

-Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је Ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса?

Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умре него што се рађа. Када додамо и оне младе људе, који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава је недавно донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран се радује таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово, празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима.  Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати!

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

Александар Апостоловски

Извор: Српска Православна Црква

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату.

Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

Реч на Благовести Пресвете Богородице

Кад се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње - пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. - И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. - И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени - пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт - Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног? помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост. - А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. - А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. - Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.

Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

-Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм.

-Одлазиш ли ти на музичке концерте?
-Да, Старче, одмарају ме.
-Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“.

Да не буде забуне и коментара "Старац је живео у неким за Хришћане лепшим временима", или "Старац је живео на Светој Гори међу монасима па на њих мисли", и сл. Старац Порфирије је наш савременик и дуго година је служио у парохијској цркви, дакле мисли на нас данас и овде баш овакве какви смо. 

Иконография Страстной Седмицы

Великий Понедельник. Проклятие смоковницы. Печская патриархия. XIV в.

 

Великий Понедельник. Проклятие смоковницы. Книжная миниатюра из арабского Евангелия XVII в.

 

Великий Вторник. Притча о десяти девах. VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия

 

Великий Вторник. Притча о десяти девах. Современная греческая фреска

 

Великий Вторник. Притча о злых виноградарях. Книжная миниатюра XI в.

 

Великая Среда. Предательство Иуды. Автор: Дуччо ди Буонисенья, XIII в.

 

Великий Четверг. Умовение ног апостолов. Роспись церкви Панагии Асину в Никитари, Кипр. 1105 г.

 

Великий Четверг. Умовение ног апостолов. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон

 

Великий Четверг. Господь объясняет смысл умовения ног апостолов. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон

 

Великий Четверг. Тайная Вечеря. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон

 

Великий Четверг. Тайная Вечеря. Икона монастыря Ватопед, Афон

 

Великий Четверг. Тайная Вечеря. Мозаика собора св. Марка, Венеция

 

Великий Четверг. Причащение апостолов. Фреска монастыря Ставроникита, Афон

 

Великий Четверг. Причащение апостолов. Фреска в соборе Сретения Владимирской иконы Божией Матери. Сретенский монастырь, Москва

 

Великий Четверг. Причащение апостолов. VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия

 

Великий Четверг. Причащение апостолов. Фреска в соборе Сретения Владимирской иконы Божией Матери. Сретенский монастырь, Москва

 

Великий Четверг. Моление о Чаше. Мозаика собора св. Марка, Венеция

 

Великая Пятница. Моление о Чаше. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон

 

Великая Пятница. Иуда приводит стражников ко Христу. Армянская книжная миниатюра XIII в.

 

Великая Пятница. Поцелуй Иуды. Византийская книжная миниатюра

 

Великая Пятница. Поцелуй Иуды. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон

 

Великая Пятница. Поцелуй Иуды. Пещерная церковь, Каппадокия. XI в.

 

Великая Пятница. Христос на допросе у Анны. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.

 

Великая Пятница. Христос на допросе у первосвященника Каиафы. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.

 

Великая Пятница. Христос перед Пилатом. VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия

 

Великая Пятница. Христос перед Пилатом. Фреска работы Феофана Критского, монастырь Ставроникита, Афон

 

Великая Пятница. Христос перед Иродом. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.

 

Великая Пятница. Иудеи требуют смерти Христу: «Да будет распят!». VI в. Миниатюра Евангелия из Россано. Музей в Россано, Италия

 

Великая Пятница. Уничижение Христа. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.

 

Великая Пятница. Смерть Иуды. Капитель церкви св. Лазаря, Франция. XII в.

 

Великая Пятница. Крестный путь Спасителя. Слоновая кость. Британский музей. 420-430 гг.

 

Великая Пятница. Симон Киринейский помогает Господу нести Крест. Кипрская фреска

 

Великая Пятница. Господь шествует на страдания. Фреска монастыря Ставроникита, Афон

 

Великая Пятница. Восхождение на Крест. Нач. XIV в, фреска монастыря Ватопед, Афон

 

Великая Пятница. Пригвождение ко Кресту. Фреска монастыря Дионисиат, Афон

 

Великая Пятница. Распятие Христа и гибель Иуды. Слоновая кость. Британский музей. 420-430 гг.

 

Великая Пятница. Распятие, VIII в, Синай

 

Великая Пятница. Распятие. Пещерная церковь, Каппадокия. XI в.

 

Великая Пятница. Распятие. Фреска церкви св.Николая в Прилепе, Македония. XII-XIII в.

 

Великая Пятница. Распятие. Мозаика монастыря Осиас Лукас

 

Великая Пятница. Смерть Христа. Фреска монастыря Высокие Дечаны, Сербия. XIV в.

 

Великая Пятница. Снятие со Креста. Армянская книжная миниатюра XIII в.

 

Великая Пятница. Снятие со Креста. Фреска монастыря Дионисиат, Афон. Сер. XVI в.

 

Великая Пятница. Снятие со Креста. Книжная миниатюра

 

Великая Пятница. Оплакивание Христа. Фреска монастыря Дионисиат, Афон. Сер. XVI в.

 

Великая Пятница. Опла?

У надахнутој беседи Преосвећени владика шабачки Лаврентије указао је да је срео много људи, али најмање срећних. У очувању здравља, у борби против зла ништа се не може без помоћи Божије. Зато је Васкрсење Господње највећи догађај у историји. Пред Васкрење Господ је најближи свакоме коме је потребна помоћ. Васкршња радост нека би нас пратила целог живота, зажелео је владика.

Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих.

Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)!

На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе!

А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом?

На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе.

Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи.

Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету.

А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно.

Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега.

А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи!

О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота

Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће.

Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29).

Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.

Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?

Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“.

Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.

Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав.

Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота

1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом,

Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали.

2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто.

3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног.

Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак!

Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине.

Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу.

5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин.

ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота

Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2]

Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом.

Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине.

Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке.

Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке.

Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола.

У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла.

Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17].

Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос.

Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ!

Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти.

Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан.

Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.

Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке!

Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим.

Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега.

И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни.

Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин.

ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота