Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник).
Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово
48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене!
Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају.
Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити.
49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене?
50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији.
51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству.
52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови.
53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4]
54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се.
55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији.
Напомене:
Марк. 15, 39.
Ис. 2, 4
Упор.Дела. ап. 19, 19-20.
1Кор. 2, 8.

Превео С. Јакшић
Свети Григорије Палама: Бог се потпуно уподобљује творевини
Беседа Светог Григорија Паламе на спасоносно Рођење по телу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа
1. Данас је празник девственог рођења, и беседа ће се неминовно узвисити саобразно величини славља и продрети у тајинство, онолико колико нам је могуће и допуштено и колико нам то дозвољава време, како бисмо и ми пројавили нешто од силе која се у њему садржи. И ви браћо, молим вас, напрегните и узвисите свој ум, као да се блиставо просветљује божанским небеским сјајем, тако да схватите најчистију светлост богопознања, јер видим да се данас небо и земља изједначују у части, да се све доње (земно) узвисује ка оностраном и бива једнако вредно као и горње (небеско) што снисходи ка њему. Ако, дакле, постоји неко небо небеса и ако постоје неке горње воде које прекривају небеса, ако постоји неко место, положај или надземаљски поредак, ипак нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничега што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог, које данас празнујемо.
2. Превечни, безгранични и свемогући Логос данас се телесно рађа у пећини немајући ни уточиште, ни кров, ни дом, и као Младенац полаже се у јасле, гледа се очима, додирује рукама и повија у пелене. Овде није реч о томе да је духовно суштаство у стварању претходило суштаству какво раније није постојало, или о телу које је постало и убрзо потом било одбачено, или пак о томе да су тело и дух сједињени у једно како би образовали једно разумно живо суштаство, него о томе да су се посредством Ума (Духа) Бог и тело несливено сјединили да би образовали једну Богочовечанску ипостас што је проникла у девствену утробу у којој је и од које се, благовољењем Оца и садејствовањем Светог Духа, постао надипостасни Логос. Он се сада раздваја од утробе и рађа као Младенац, али очувавши неповређенима знамења девствености своје Мајке, бестрасно (безболно) се рађајући као што је бестрасно и зачет, будући да се Родитељка показала узвишенијом како од страсне насладе приликом зачећа, тако и од порођајних болова приликом рађања. Као што каже Исаија: Она се породи пре него што осети болове (Иса. 66; 7), она је, избегавши патњу, превечног Логоса родила по телу, и не само да је недокучиво Његово божанство, него је и начин Његовог сједињења са телом непојмљив, као што и Његово бесконачно снисхођење и божанствена и неизрецива узвишеност превазилазе сваки ум и сваку реч, будући да се Он не може упоредити са творевином. Ако и по телу погледаш на Онога Који је данас рођен од безбрачне Дјеве, опет ћеш увидети да се ни то не може упоредити јер је Он, како каже Псалмопојац, најлепши међу синовима људским (Пс. 45; 2). Он није рекао "лепши" него једноставно "најлепши", како не би поредио оне који се не могу поредити, односно обичне људи са природом која је сједињена са Богом.
3. Тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем (јелејем) радости више него причаснике (код Даничића: "другове") Твоје (Пс. 45; 7), каже у наставку Псалмопојац. Он је савршени Бог и савршени човек. Тај Бог је и помазани и Онај Који помазује, јер се каже: Помаза Те Боже, Бог Твој, јер Бог Отац помазује Логоса као Човека и помазује га савечним и јединосуштним Духом, јер управо то и јесте "јелеј радости"; због тога је Он и Бог, и Божанско Помазање, и Помазани. Ако се, дакле, Он и помазује као Човек, Он, као Бог, у себи има источник помазања. Због тога је, божанствено видевши све помазане од Бога, он (псалмопојац Давид) посматрао и указао на њих као на Његове причаснике, јер је једино Богу својствено да не буде причастан, него да други буду причасни Њему Самом и да има причаснике који се радују у Духу. Такав је, дакле, Онај што се данас рађа у убогој пећини и који је од нас прослављен као Младенац у јаслама.
4. Када је Онај Који је све из небића привео у биће, на земљи као и на небу, погледао на Своја разумна створења што су непотребно тежила нечему већем (в. Пост. 3; 5), подарио им је Самога Себе од чега нема ничега већег, ничега томе једнаког нити томе приближног, предавши Себе онима што желе да Му буду причасни, како бисмо убудуће без опасности стремили ка бољем, док смо се на почетку услед тога изложили највећој опасности, и да при том сваки од нас, тежећи да постане Бог, не само не буде кажњен, него и да достигне то што жели. Он на чудесан начин уклања повод за пад какав је постојао "од почетка", а то је била разлика у превасходству и ништавности која се запажала у живим бићима, одакле је проистекла завист и подмуклост, као и отворено или прикривено непријатељство. Не желећи да буде нижи ни од једног ангела и да се по превасходству изједначи са Творцем, началник зла је први, без иједног претходника, доживео страшан пад. Затим је, обузет завишћу и нападајући подмуклошћу, и Адама повукао на дно ада, услед исте такве жудње, учинивши тај пад тешко излечивим, тако да је ради његовог (човековог) призива био неопходан чудесни долазак Божији који се данас и извршио, док је онај једном занавек самоме себи починио неисцељив пад, али не тако што је нечему постао причастан него постајући самозло (зло само по себи) и пуноћа зла, приносећи себе онима што желе да буду причасници зла.
5. Благоволећи да данас поништи узрок гордости која погубљује Његову разумну творевину, Бог јој се (творевини) у потпуности уподобљује. Будући да је по природи и достојанству Он истоветан Самоме Себи, чини да и творевина по благодати буде самој себи истоветна и једнака по достојанству. А на који начин се све то извршава? Тако што Сами од Бога Бог Логос, неизрециво се умањивши, снисходи са Своје висине у људску крајност нераскидиво је сједињујући са Собом, миривши се и осиромашивши саобразно нама, учинивши доње (земаљско) горњим (небеским) или, боље речено, спојивши једно са другим и сједињујући божанску природу са људском и тако свима указујући на смирење као на пут што води ка горњем (небеском), постављајући данас Самога Себе као узор и људима и светим ангелима.
6. Услед тога данас и ангели задобише непоколебивост, јер на делу од Владике научише да се пут ка узвишености и уподобљавања Њему не састоји у гордости него у смирењу. Услед тога људима постаје лако да се поправе, спознајући да је смирење пут призива. Услед тога је злоначалник, будући сама гордост, постиђен и потпуно поражен, иако је раније изгледало да је постојан и да сам по себи нешто представља. Тако је чежњом за већим покорио и поразио друге, уздајући се у њихово прекомерно безумље, док данас онима, које је раније злобно обмануо, уистину личи на играчку. И сада, када се родио Христос, њега газе они што су некад били под његовим ногама, који се сада не горде као што их је овај погубитељ наговарао, него следе смирене, што им је делима показао Сам Спаситељ, и путем смирења задобијају надземаљску узвишеност.
7. Због тога се Бог, који седи на херувимима (в. Јез. 1; 25), данас налази на земљи као Младенац. Иако невидљив и за шестокриле серафиме, који не само да нису у стању да нетремице созерцавају Његову природу него ни Његов сјај и славу због чега крилима засењују очи (Ис. 6; 1), сада бива виђен чулима и открива се телесним очима, јер постаде тело. Онај, што свему поставља границе и којега ништа не ограничава, обухваћен је на брзину начињеним и малим јаслама. Онај што све садржи и све обухвата, био је повијен у мале пелене и спутан обичним повојима. Онај који поседује непресушне ризнице богатства добровољно излаже себе таквом сиромаштву да се њега није нашло места чак ни у гостионици. Због тога и улази у пећину и ту бива рођен Онај што је надвремено (безвремено), бестрасно и безначално рођен од Оца. Онај Који је исте природе као и Најузвишенији Отац није се Својим рођењем (каквог ли чуда!) само обукао у унижену природу, нити се само изложио највећем сиромаштву рађајући се у убогој пећини него је, будући још у утроби, примио и крајњу осуду какву наша природа носи још од самог почетка, убрајајући се и уписујући међу слуге (в. Лк. 2; 4-6) Онај Који је господар васцеле твари, ни на који начин не чинећи служење (ропство) нечаснијим од господарења, боље речено, показујући да су слуге часније од тадашњег господара, уколико разумеју величину благодати и бивају јој покорни. јер се онај који је тада био земаљски господар, није придружио Цару небеском, али су то учинили сви његови потчињени. Њима се није прибројао онај што је тада господарио на земљи, него Господар небески.
8. На једном месту Давид, који је богоотац због данас Рођеног од његовог рода, ускликује Богу: Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс.119; 73). Због чега он то каже? Зато што само Створитељ може подарити истинско сазнање. Када човек спозна и постане свестан оне части коју је наша природа примила од Бога јер ју је по Свом образу створио Својим рукама, када схвати Његово човекољубље, он ће Му притећи, послушати и научити Његове заповести. Колико ће више то учинити ако спозна, према својим могућностима, ову велику тајну нашег стварања и призива? Када је Својом руком од земље створио нашу природу и од Себе у њу удахнуо живот, Онај Који је све остало створио једном речју, дозволио јој је да се управља по сопственим помислима, јер је створена као разумна и са слободном вољом. Будући усамљена и обманута наговором лукавога, није била у стању да се одупре насртају и очува оно што јој је својствено и посрнула је према ономе, што јој је противно. Услед тога, Он Својом руком не само да је чудесно васпоставља него је и задржава, не само тако што је Сам подиже и спречава да падне, него и тако што се неизрециво облачи у њу и нераздељиво сједињује са њом тако што се од жене рађа као човек и истовремено Бог, како би узвисио ону исту природу коју је Он створио у прародитељима и примајући је од Дјеве како би створио новог човека.
9. И заиста, уколико би Он потицао од семена, онда не би био нови човек. Имајући удела у старом човеку и наслеђујући његову кривицу, не би у Себе могао примити пуноћу непропадљивог Божанства и постати извор неоскудног освећења, тако да преизобиљем силе није опрао само нечистоту прародитеља насталу услед греха, него ју је поседовао довољно и за освећење потомака. Као што за стално напајање великог града не би била довољна вода сакупљена у посудама, него је потребно да град има сопствени извор воде и у том случају никада неће бити принуђен да се због жеђи преда непријатељу, тако ни за стално освећење свих не би могао бити довољан ни човек ни свети ангео који су причасношћу задобили њима својствену благодат, него је било неопходно да твар сама у себи поседује извор како би они који му приступају и пију са њега остали непобедиви за слабости и недостатке које су се у њој (твари) укорениле. Због тога није дошао ни ангео ни човек, него Сам Господ Исус Христос и спасао нас, постајући ради нас човек остајући при том и непроменљиви Бог. Градећи сада Нови Јерусалим и подижући Себи храм од одухотвореног камења, сабирајући нас у освештану и васељенску Цркву, Он у њеном темељу, а то је Сам Христос (в. Еф. 2; 20), утврђује непресушни извор благодати. Због тога се пуноћа живота, господарска и вечнопостојећа, свемудра и свемоћна природа сједињује са оном природом која је услед непромишљености била обманута, услед немоћи била поробљена од лукавога, док је због лишености божанског живота била бачена у адске дубине, како би у њу унела мудрост, силу, слободу и безгранични живот.
10. Осврните се на непосредна знамења овог неизрецивог сједињења и корист која отуда проистиче, а затим и на она посредна. Звезда је следила мудраце и заустављала се онда када се и они зауставе, а када се они крећу, и она напредује заједно са њима, боље речено, она их сама подстиче и позива на пут као њихова предводница и путеводитељка. Она им је била путеводитељка када су се кретали, када су одмарали своја тела и она сама се заустављала и остајала на свом месту, јер би се, у случају да их напусти, узнемирили помисливши да је престала да их води, као што су се и узнемирили када се, по доласку у Јерусалим, сакрила од њих (в. Mт. 2; 2-9).
11. Зашто са она сакрила када су стигли (у Јерусалим)? Зато, да распитивања (мудраца) не би изазвало сумњу у ове гласнике Христа Који се тада родио по телу. Будући да су тражили да од Јудеја дознају где ће се, по свештеним пророштвима, родити Христос, опет им се открила божанствена звезда, поучивши и нас да не тражимо више од Јудеја оно што се налази у Закону и код Пророка него да следимо небеско учење како не бисмо отпали од вишње благодати и изливања светлости. Када су изашли одатле (из Јерусалима), звезда их је обрадовала јер се поново појавила и пошла испред њих док не дође и не стаде одозго где беше дете (Мт. 2; 9), а затим су се сви заједно поклонили земаљском и небеском Младенцу. Она је, уистину, најпре њих привела као дар за дан рождества Богу Који се родио на земљи, а захваљујући њима и Асирце, као што каже Исаија: У то ће време Израиљ бити трећи с Мисирцима и Асирцима, и биће благослов посред земље (Ис. 19; 24), што се, као што видите, управо сада збива. И заиста, поклоњење мудраца непосредно је сменило Његово бекство у Египат, којим је истерао идоле (из Египта), а након повратка одатле Он је, међу Израиљем, изабрао народ достојан старања Божијег.
12. То је, дакле, јасно наговестио Исаија. Они исти мудраци су пали на колена приносећи злато, тамјан и смирну (Мт. 2; 11) Ономе, који нам је Својом смрћу, чији символ беше смирна, подарио божански живот предизображен тамјаном, као и божанско озарење и Царство, а њега је изображавало злато принето Началнику вечне славе. Због Онога што је данас рођен, пастири и ангели чине заједнички хор, појући Му исту песму и заједничку мелодију, не зато што су ангели узели у руке пастирске фруле, него зато што су пастири били обасјани ангелском светлошћу и обрели се усред војске небеске, научивши се од ангела песми небеској или, боље речено, истовремено земаљској и небеској, јер благовесте: Слава на небесима Бо1у, и на земљи мир (Лк. 2; 14). Онај, што обитава на висини и господари небеским висинама, сада за свој престо има земљу и на њој се прославља исто онако, као што Га тамо прослављају ангели и светитељи Његови.
13. Шта је, међутим, било узрок овог заједничког славословља ангела и људи, и каква је то блага вест, многоопевана и толико радосна и за ангеле и за људе? Не бојте се, каже, јер вам ево јављам радост велику која ће бити свему народу (Лк. 2; 10). Шта је то дакле било, и каква је та васељенска радост? Послушај до краја песму благовесника и сазнаћеш, јер каже: Мир, међу људима добра воља, јер је Бог, Који се разгневио на људски род и предао га страшном проклетству, дошао у телу да би им донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем. "Гле", каже, "није се родио нама, ангелима, јер се на земљи сада види Онај Којем ми кличемо на небесима, него вама, људима, односно, ради вас и као и ви сами роди се Спаситељ, Христос Господ, у граду Давидовом".
14. Шта, дакле, жели тај мир присаједињен Божијем благовољењу (доброј вољи). Мир, каже, међу људима добра воља. И раније су се много пута показивали примери мира према људима, јер је и Мојсеју Бог говорио... као што говори човек с пријатељем својим (2. Мојс. 33; 11), па се и Давид нашао у Његовом срцу (в. Пс. 89; 20). Он је и читавом роду јудејском подарио символе мира, будући да је због њих сишао на гору (Хорив) и обратио им се кроз огањ и помрчину (в. 5. Мојс. 4; 10-11), али не показујући благовољење, јер је благовољење сама по себи угодна, претходећа и савршена воља Божија. Савршена и претходећа воља Божија није доброчинство према одређеним људима или према једном племену, јер то није савршенство. Иако је Бог многе називао синовима, само је један био "по Његовој вољи" (Мт. 3; 17), као што је и много пута даривао Свој мир, али је само један онај мир са којим је сједињено и Његово благовољење и који се кроз оваплоћење Господа нашег Исуса Христа као савршен и непроменљив дарује сваком народу и свакоме ко га жели.
15. Тај мир, браћо, сачувајмо колико год је могуће и за саме себе јер смо га примили као наслеђе од данас рођеног нашег Спаситеља, који нам је даровао духа усиновљења, услед чега постајемо наследници Божији и санаследници Христови (в. Рим. 8; 17). Будимо, дакле, у миру са Богом, извршавајући оно што је Њему угодно (в. Филипљ. 4; 18), будући целомудрени и говорећи истину, творећи правду, истрајно и једнодушно на молитви и мољењу (Дела ап. 1; 14), певајући и појући Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само уснама. Будимо у миру и са самима собом, потчињавајући тело духу, по савести прихватајући начин живота и имајући у себи доличан и непорочан поредак помисли, јер ћемо на тај начин окончати истински унутрашњи раздор што постоји у нама. Будимо у миру и једни са другима: Подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кош; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3; 13), показујући једни према другима милосрђе које проистиче из љубави као што је и Христос, само из љубави према нама, помиловао нас и ради нас сишао к нама. На тај начин ћемо, уз Његову помоћ и благодат призвани из греховног пада и високо уздигнути врлинама, имати живљење на небесима (Филипљ. 3; 20), на основу чега са надом очекујемо ослобађање од пропадљивости (Рим. 8; 21) и наслађивање небеским и вечним добрима, као чеда небеског Оца.
16. Нека сви ми задобијемо то ослобођење и наслађивање будућим доласком и јављањем у слави Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којему доликује слава у векове. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Па је Божић благ дан и због живота, који се јави кроз Исуса Христа. И живот се јави, пише апостол Јован, и видјесмо, и јављамо вам живот вјечни, који бјеше у оца и јави се нама. Пре тога са трпезе вечног живота пуштене су неколике мрве у овај свет, колико да напомену трпезу небеског живота. Грчевито су се људи хватали за те мрве, не знајући ни одакле нити од кога оне долазе. Христос је дошао у свет, да открије људима неоскудну трпезу живота и да их позове на вечни пир живота. И свако ко је примио позив и поверовао Непогрешном, почео је осећати глад не више за мрвама живота него за пуним животом, за божанском обилном трпезом живота. Кад је зли мучитељ предложио светом мученику Зиновију, да бира између смрти и живота (овог света) одговори му свети: "Живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот" (Пролог, 30. октобар).
Па је Божић благ дан и због љубави, јављене кроз Цара Христа. Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо, пише очевидац Христа (1 Јн. 3, 1). Пре Христа људски род није знао за љубав Оца према деци ни деце према Оцу. Но рођењем у свету Сина Божијег, Јединородног, отворене су очи људима за једног непознатог Родитеља на небесима и за једну дотле непознату љубав - небеску. Загрејана том небеском љубављу није ли света Катарина одбацила земаљски царски венац и примила смрт на точку? И слично њој - колико чета и армија и народа, причешћени огњем оне небеске љубави, пођоше у смрт, збацујући тело са себе као непотребну крпу платна! Најзад је Божић и благ дан још и због мира и силе мудрости и благодати и пуних препуних небеса других блага што се кроз тај дан јавише у свету са јављањем Сина Божијег, - да, са јављањем Цара и Слуте, Господара и Мученика, Љубитеља и Гоњеног, Умртвљеног и Васкрслог.
Нека би вам Господ отворио вид духовни, да видите сва блага, која су нам јављена и понуђена рођењем Сина Божјега.