Живе речи утехе: Живе речи утехе

Архимандрит Василије (Гондикакис): Бљесак Васкрсења*

Fri, 13 Apr 2018 11:12:51 +0000

Налазећи се овде у Србији доживљавам слична осећања и примам утиске, немајући потребу за посебним вођењем. Тема данашњег предавања: „Васељенско послање православља“ на сличан начин указује на оно што живимо унутар православља док бивамо православни. Када неко говори о православљу у средини која није православна он заправо осећа да нема заједницу живота са њом, и не саопштава животне поруке већ просто износи идеје. Насупрот томе, живећи у православљу, ми осећамо да се не ради о једној религијској идеји, него о богојављењу. То богојављење јесте једно чудо које изражава оно о чему човеку није дато да говори јер се то не може изразити речима. За тим неизрецивим тајнама чезне свако биће. Постоји једна грчка изрека која каже да покрај сваког дома постоји један мали врт или посебан кутак где човек може на миру да буде. Тако, и на путу православља, тај мали врт јесте, у ствари, Рај. А у тој дубини је слобода и јединство свих, сједињење свих, и то истовремено.

Ако погледамо онај период црквене године који почиње великом Четрдесетницом и кулминира са догађајима Распећа, страдања Христовог, Голготе, видећемо да он има на крају бљесак Васкрсења. Беседа која оличава Пасхални догађај је Катихетско слово Светог Јована Златоустог: тада све бива испуњено светлошћу, сви су позвани на ту гозбу вере, вели та беседа, нико не треба да остане гладан, и који су постили и који нису нека уђу у празник радости, да не остане нико више мртав у гробу, него да сви устану из гробова. Књига Владимира Лоског „Оглед о мистичком богословљу источне Цркве“, коју је писао четрдесетих година, завршава се управо том Катихетском речју Светога Златоустог. Та књига је била сведочанство православне теологије, својеврсна револуција услед схоластичког богословља, једно изненађење православног искуства живота које доспева до Васкрсења. Многи римокатолички теолози су је прихватили и примили њен утицај и терминологију. Но, осећа се да употребљена терминологија код њих не одговара истом садржају који је Лоски подразумевао.

Оно на шта смо сви ми православни позвани јесте да будемо православни. Кажемо да је стварање света заправо пројава љубави Божије. Последњи чин стварања света је стварање човека, које следи управо после биљног и животињског света; а циљ сваког човека јесте да постане бог по благодати. И сваки човек је таква вредност која превазилази вредност васцелог света. Бог је могао на почетку да створи људе савршеним, како би пребивали у таквом „беспоговорном“ стању Раја, тј. начину битисања лишеном проблема са којима се суочава. Међутим, таква „доброчинства“ Бог не чини. Да је то учинио, затворио би људе у једно вечно мучилиште. Пут од страдања ка Васкрсењу је пут који је од Бога предвиђен и који нам је намењен. Оно што Црква треба да начини од човека није један савршено етички обликован човек, неки морални тип човека, нити је циљ да постане добар члан једне целине или једног настојања, већ се тежи човеку који је у себе примио бљесак или муњу божанства. Ми се цео живот боримо и трудимо како бисмо досегли тај моменат који зовемо вечност. По речима Аве Исака Сирина, подвизавамо се тако да изненада, без нашег доприноса, долази тај моменат у наш живот. Дакле, живот је занимљив управо зато што је неизвестан и рискантан. А човеку је приправљено оно што не може ни да замисли. На крају схватамо да то није људско достигнуће појединца, већ благослов за васцели свет. Кад сагледамо људска прегнућа, теорије, домишљања или пак (политичке) партије, видимо да сви они покушавају да људе окупе и учине их присталицама њихових идеја. Но, коначни циљ им је да обману, говорећи неистине или лажи, и наведу човека на пут погибли.

Да се послужим једном сликом. Један авион је конструисан тако да може да узлети у пространства и да поново слети на писту, а не као некаква колица која превозе поврће по суседству. Тако и човек јесте мален, сићушан, али у њему се крије огромна жеђ, и цео свет да добије он остаје незадовољен. Све теорије и ствари које су му доступне за њега бивају неподношљиве и недовољне. Штавише, замарају га и стварају један малигни тумор на његовом бићу. Крајња намера је да се човек начини послушником. То је као кад бисте орлу сасекли крила и од њега направили обичног певца.

Истина Цркве је један бљесак, експлозија, али која је сама по себи тиха, не стварајући буку. Херој у Цркви је заправо светитељ: смерни, духоносан, онај који је постао бог по благодати, који је по благодати до те мере узрастао да је постао сместилиште несместиве Тајне. Он се већ налази у Рају и постао је Рај за сваког човека, и праведног и неправедног. Дакле, то је човек садашњег века са духом Будућег века. Сунцем праведности може да блиста и зрачи неки неупадљив, анониман човек, неко на кога нико не обраћа пажњу и ко је непознат за своју средину. Он има вредност, управо зато што је човек, вреди не због онога што има, већ због онога што јесте. Када трпељиво подноси свако искушење говорећи: „Нека буде воља Твоја“; тада тајну, посету благодати, прима тајанствено, тихо, и улази у други простор или област нове твари. Тада му све служи на корист, на свему је благодаран и он бива благослов за читав свет. За Цркву није велики онај ко поседује умне или било какве друге способности, већ онај који је примио дар живота с благодарношћу и бива свестан да је све створено од Некога ко је Љубав. Тај Невидљиви и Несхватљиви је Онај који је све добрим учинио и наставља да све чини добрим. И када човек то увиди и нађе смирај, тада у себи сажима свеукупну тајну и постаје сарадник у тајни спасења читавог света.

Започињемо од нечега малог, потом се боримо, и онда у Цркви у једном тренутку доспевамо до откривења те неизрециве љубави Божије. Тако долазимо до оног стања у којем „не учимо божанске ствари него их трпимо (подносимо)“, тј. бивамо примаоци истих. Имамо пример из Марковог Јеванђеља када се каже да када семе једном падне на земљу и умре, тада доноси плодове само од себе. Дакле, вредно је оно што нема вредност у себи него што природно, аутоматски из себе даје плодове. Уколико се ослањамо на властиту моћ, младост или нешто друго, тада у ствари не доспевамо до овог циља. Али ако се слободно и благодарно предамо вољи Божијој, и кажемо у себи: „Нека буде воља Твоја“, тада се из семена нашег властитог постојања развија нешто ново, нов живот који се никад не окончава. Тај живот нисмо постигли властитим снагама или својим подвигом, већ нам је дарован од Бога. Код апостола Павла у речима: „Знам човека који је пре четрнаест година био узет и узведен до трећег неба“, видимо да је човек узет, није сам тамо отишао него је узнешен. Човеку је дата могућност да свесно умре и преда се Богу, и из те смелости жртве ниче и израста дрво које се простире у бескрај. Радост која из тога настаје јесте једно миомирисно благоухање које се свуда простире, на всје и всја, управо оно што велимо у богослужењима: „Васкрсе Господ и све испуни миомирисом“. Када човек доспе до тог духовног спокоја, када се из њега излива једно „Слава Богу за све“, благодарност Господу, такав човек бива једно ново богојављење и, хтео не хтео, он ту поруку преноси свима. Подвиг у Цркви често отпочињемо са жељом да превазиђемо незнање и зло (порок). Међутим, када доспемо до знања и врлине, тада заправо треба да идемо и даље, с ону страну знања и врлине. То је нешто што препознајемо у путу и подвигу сваког човека, сваког светитеља. Познати су нам примери Св. Максима Исповедника и Св. Исаака Сирина. Св. Максим на једном месту казује да када доспемо до граница познања и врлине и превазиђемо их, тада схватимо да нам знање и врлина нису довољни, да смо позвани и да је пред нама пут даље, с ону страну знања и врлине. Напредујући тако доспевамо до надумне простоте где душа постаје једно са Богом Логосом и познаје логосе бића, док је пре него што се заручила Богу Логосу била подложна раздељујућим путевима сазнања који су последица деоба. Када све то превазиђе човек бива једно с Богом, постаје бог по благодати.

И као што је васцело стварање света дар Божији, то је и тај пут који предузимао. Оно што нам се на крају дарује није постигнуће нашег личног подвига, већ дар љубави Божије. На крају налазимо Рај, и коначни Рај уствари није ништа друго до почетак нових бескрајних изненађења. Свети Исаак Сирин каже да ово бескрајно усхођење јесте обожење. Он такође поручује да застајање на том путу усхођења јесте равно паклу. Оно што нам пружају светитељи попут поменутих Максима и Исаака, и што нас оживљава, није последица њихове интелектуалне издржљивости, нити величине њиховог подвига, већ тога што су из благодарности васцеле себе предали Богу и доживели то изненађење Божије љубави. То крајње изненађење је веће од оног првог изненађења, од стварања света из небића.

Такве људе као што су Максим Исповедник или Исаак Сирин данас можете сусрести не у великим теолозима, нити код оних који говоре на ове теме, већ у неким непознатим ликовима, презреним од овог света. То су људи из чијих бића проистиче усклик: Слава Господу за све!

Достојевски којег познајемо обухватио је једну важну ствар коју налазимо код Св. Исаака Сирина. Св. Исаак говори о стању душе која је напредовала ка узвишенијем стању Раја и већ сада у њему пребива. Истовремено нам, на исповедан начин, говори о искушењима и тешкоћама кроз које је прошао. Такође помиње стање помрачености ума где човек доспева до безнађа, не досеже до Васкрсења, и кадар је све да одбаци. Овде се ради о слици великог дрвета које има јако дубоке корене у земљи, а истовремено му се крошње и гране пружају у даљину. Св. Исаак ће рећи да Бог велике дарове своје не даје без озбиљније провере, тако да онај ко није кадар да прође кроз велика искушења не може да прими ни велике дарове од Бога. Сматрам да нам Достојевски даје управо ту поруку: човек без великих искушења не може да дође ни до великих вредности. Читајући Достојевског, ви не читате просто полицијске романе, него добијате сведочанство да до живота доспевате кроз смрт. Сетимо се примера жене којој је дато Јеванђеље када је одлазила на издржавање казне у Сибир; он јој је написао писмо рекавши: ја сам човек свога времена са свим искушењима и неверицама, али ми кроз та искушења Бог дарује моменте, тако да сам сам формулисао једно своје исповедање вере – не постоји ништа лепше ни чудесније од личности Христове. И ако ми неко докаже да Христос није истина, ја ћу радије изабрати Христа, а не истину. Када то каже један Достојевски онда је то од посебног значаја, јер је прошао кроз сва искушења, и након тог искуства ада доспео до Васкрсења.

Атеисти, читајући ово исповедање вере Достојевског, бивају затечени. Сматрају да он поседује озбиљне аргументе за атеизам који превазилазе и њихово безбоштво. „Наш атеизам је детињарија и смешна ствар пред његовим. Атеизам Достојевског руши све пред собом.“ А управо тј човек је дошао дотле да говори о Христу, тако да он проблематизује сваког.

Данас читав свет чита Достојевског, не зато што је изузетно даровит, већ зато што нам даје ово сведочанство које може да посведочи сваки човек, заборављен или игнорисан, неки пијанац, или блудница попут Соње. И тада увиђамо да је Достојевски доспео тамо где и авва Исаак, који вели да долазимо до милосрђа које је љубав која пригрљује читаву творевину, све људе, непријатеље истине, па и самог ђавола. Признајеш да то може да учини само неко са божанском силом.

Сведочанство Православне Цркве, дакле, јесте сведочанство слободе; улазак у другу или другачију логику, не тежећи људском успеху. Св. Никола Кавасила каже да ми побеђујемо победом других, не својом. Христос у свом страдању не долази да би ударио непријатеља, него непријатељство. Он за своје пријатеље држи све, чак и оне који су Га распели, тако да не укида непријатеље, већ непријатељство. Постоји, по речима Св. Симеона Новог Богослова, једна малена радост која надилази смрт; он на једном месту каже: „Боже, желим да спасеш сву моју браћу и све људе, не само мене; нећу у Рај без њих. Ако њих не спасеш онда то спасење не желим ни ја.“ Јер не може да схвати како може да постоји Рај без свих његових ближњих. Ова мала радост надиграва и саму смрт. И Достојевски говори нешто слично: желим једну малену вечност, али ипак – вечност. Православна Црква нас ослобађа од свих тих малих успеха који то заправо и нису, јер не успевају да нас ослободе од смрти и пропасти. Када човек искуси ову благодат, тада осећа да привремени живот и ситне ствари и радости имају велику вредност, јер их прихватамо с благодарношћу Богу. Човек се, дакле, већ сада, и душом и телом, налази у Рају. Православна Црква нас управо тамо води, и ако уз помоћ свих светих тамо стигнемо, онда ћемо заволети и људски неуспех, јер смо искусили једну малену радост намењену читавом свету. Ми заправо обитавамо, обитавање је кретање, док је усхођење у тим изненађењима – бескрајно.

Велика је ствар бити спреман да се човек склони, да ишчезне, али на који начин? Као што семе када падне на земљу умире, на неки начин ишчезава, а затим земља сама од себе даје нови плод, нови живот. Ви, који сте православни на размеђи светова, историје и сл., имате велику привилегију што сте православни. Немамо никаквог непријатеља, не боримо се ни против кога, сви око нас су у ствари гладни и жедни, они који нам задају ударце наши су пријатељи, а они који нас мрзе наша су браћа. Они имају потребу и теже ка томе да приме ту благодат која не долази услед наше способности, већ је дар љубави Божије која је нас несрећнике учинила њеним причасницима. Када уђемо у ту врсту логике наш живот се никад не завршава. Ту бескрајност и сад живимо, јер вредност коју човек у себи има не долази од његове моћи и способности, већ од силе и љубави Божије.

Говорили смо о Исааку Сирину и Достојевском, а у Јелади говоримо и о Пападијамантису. И Достојевски и Пападијамантис у својим делима показују љубав према оним маленим и сићушним, заборављеним људима. Велики људи овога света, како је у Јеванђељу речено, „они који желе да владају народима“, велики политичари, научници и уметници, јесу добри али су мали људи, и они имају потребу за оном „малом вечношћу“ у коју треба да ступе и да превазиђу себе. Сви бивамо охрабрени да то можемо да постигнемо, јер не полажемо испит којим доказујемо колико смо кадри да запамтимо, већ испит смелости и љубави жртвујући се за другог. Јер када неко жртвује душу своју ради другога и ради Јеванђеља, тада је налази. Човек сам постаје једно чуло које својим осетилом прима и храни се свим око себе, и све га храни духовно, тако да његово присуство надилази све и он бива благодат свима. Није реч о благослову и доброти овога света, већ о красоти Будућега века. Та доброта која није прихватљива са људског становишта, она је чак неприхватљива за људску теологију. Пут који нам Црква открива није скраћени пут до успеха, већ пут који проживљава драму неуспеха или смрти. Али тај пут никада нема краја.

Ово је присутно и свештенодејствује се у Православној Цркви захваљујући благодати Духа Светога, због којег Црква постоји и који је одржава и животу. То је она сила Духа која „саставља васцелу установу Цркве“ и даје смисао човековом животу. То нам се дарује у трену када све положимо и предамо Господу. Тада човек разумева и оно што није схватљиво, један малени човек се шири и узраста постајући сместилиште несместивога. Он прима благодат свеукупности, тако да пунота постаје одлика оног маленог дела, а не обратно, и човек прихвата логику Будућега света и радост Будућега века. Та радост се у садашњи век преноси ћутањем, али то ћутање је речито. А привидно одсуство Светих у ствари испуњава свет њиховим присуством. На то мисли апостол Павле када каже да је чуо неисказиве речи, које човеку није допуштено говорити.

Врло често се на један лажан начин мучимо у учењу теологије, а то се збива када поједини „велики“ теолози покушавају да речима искажу оно неизрециво. Тачно је да у Цркви имамо катихезу речи, али бивамо оживљавани ћутљивом благодаћу која је речита. Сваки који је рањен разуме тај језик ћутања, постаје пријемник зрачења благодати једног Светитеља. Не постоји људска реч којом би се објаснило то стање смирености, тишине и љубави која у њему постоји и нечујно се преноси на свима, тако да човек понекад завапи: хоћу да слушам речи ћутања, јер ми је доста свих тих лепих речи. Свети Исаак Сирин у својим списима говори о речима које су орган садашњега века, а ћутању као инструменту Будућега века. Важно је истаћи да у Цркви постоји исказана и разумљива реч, али и она неизрецива. Поштовање према томе показујемо када чувамо и настављамо Предање наше Цркве. Дужан сам рећи да ваш професор Ненад Милошевић наставља такво Предање. Велим често да ништа не шкоди нама православнима да будемо православни, јер и не чинећи ништа посебно налазимо се у том простору васељенског покрета. У екуменском покрету су се људи већ заморили и вапију за ћутљивом речју ћутања. Но, да не упаднемо у замку многоглагољивости док говоримо о ћутању…

*Излагање Архимандрита Василија Гондикакиса, игумана светогорског манастира Ивиронa, на тему „Теологија и живот – васељенско послање Православне Цркве“, одржано 16. маја 2012. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду.

Превод: Епископ западноамерички Максим (Васиљевић)

Извор: Теологија.нет

Живоносни источник - петак светле седмице (источни петак)

Fri, 13 Apr 2018 10:52:00 +0000

Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.

Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.

У култним списима Нићифора Калиста Ксантопула дат је опис храма Богородице од Извора обновљеног у његово доба. Црква је, каже Калист, била правоугаоног облика, окружена са четири портика. Крипта је представљала најважнији део храма и у њу су водила два степеништа са по двадесет пет степеника. У крипти се налазио чудотворни извор чија је вода отицала у један мермерни четвртасти базен. Зидови цркве били су осликани фрескама. Храм је имао три параклиса, посвећена Богородици, светом Евстатију и светој Ани.

Оснивање храма Богородице Извора живота објашњава једна легенда и један историјски извор. Када је будући византијски цар Лав Трачанин дошао као обичан војник у Константинопољ, у мочварама испред Златних врата сусрео је слепог човека који је замолио да га поведе и напоји. Док је Лав тражио воду зачуо је глас који му казује где се она налази и да њом треба слепоме да опере очи. Глас му је прорекао да ће постати цар и да на том месту треба да подигне цркву у којој ће људи моћи да нађу оздрављење. Лав је послушао и слепац је прогледао, а он сам је доцније заиста поста цар. Када је ступио на престо, у близини извора је саградио велелепну цркву.

Да је подизање храма у време Лава I легенда, показује Јустинијанов хроничар Прокопије, који заснивање овог светилишта приписује своме заштитнику: „А њој (Богородици) подигао је други храм на месту званом Извор (Πηγή). Онде се налази густа кипарисова шума, луг у свежим пољима пуним цвећа, врт који доноси дивне плодове, извор који тихо жубори својим благим током питке воде, све особито пригодно за светилиште. Такав је простор око светилишта; а сам храм се не може лако описати достојним речима, нити оцртати у мислима, нити се шаптавим говором може о њему причати. Биће довољно рећи само толико да лепотом и величином надмашује већину храмова“ (О грађевинама).

Најпрецизнији податак о датовању изградње манастира Ζωοδόχος πηγή пружа нам византијски историчар Гергије Кедрон (XI-XII век). Он тврди да је Јустинијан саградио манастир у 33. години своје владавине, дакле 559-560. године.

Многобројна чуда која су се збила од времена оснивања светилишта до обнове у доба Андроника II Палеолога наведена су у очуваним писаним изворима. Непознати писац из времена Константина VII Порфирогенита (средина X века) побројао је 47 чуда што су се догодила од подизања па до X века. Током латинске власти у Цариграду, вода са извора престала је да буде чудотворна, што се наставило и током владавине Михаила VIII Палеолога који је водио унионистичку политику према западној Цркви. А за време Андроника II Палеолог који је одбацио политику уједињења Цркава, Богородица је показала своју наклоност тиме што је повратила чудотворну моћ воде у светилишту.

Мада се ово Богородичино култно место налазило изван цариградских зидина, поред њега је била палата царева који су ту долазили са свечаном свитом. Најчешће се то догађало на Вазнесење Господње. Цар би на Спасовдан, како сведочи Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом спису о церемонијама на двору, стизао у атријум да би потом у припрати сачекао патријарха. Њих двојица би свечано ушли у цркву, наставили до амвона и царских двери, да би затим ушли у олтар и учествовали у богослужењу (Литургији). Цар би поставио своје дарове на Часну трпезу, изашао из храма и попео се у катихумену, где се налазила мала просторија коју је користио после Литургије. За време свечаног обеда представници Зелених и Плавих (политичке групације у Цариграду) налазили су се у атријуму, а молитвени искази током литије која би потпом уследила прослављали су најпре Богородицу па Вазнесење. Сачуван је и писани извор да је василевс Нићифор II Фока (963-969) провео Спасовдан у цркви од Извора.

Лав Ђакон (друга половина X века), говорећи о побуни што је избила на Спасовдан 967. године, наводи да је по обичају цар био у храму изван градских зидина званом Извор, посвећеном Богородици. Јован Скилица (друга половина XI века), говорећи о истом догађају, помиње прославу Вазнесења на Извору. Ово понавља и Георгије Кедрон. Јован Зонара (прва половина XII столећа) истиче да је по старом обичају на један од Господњих празника василевс био у светом храму од Извора. Када је празник Богородице Живоносног Источника формално установљен, изгледа да је он петог дана Светле недеље врло свечано прослављан у главној царској палати у граду. То би био почетак ширења култа Богородице од Извора изван самог светилишта поред цариградских зидина. Главни посредник биће, изгледа, Велика лавра на Светој Гори, јер је манастир Богородице Ζωοδόχος πηγή четрдесетих година XIV века постао метох овог атонског манастира.

До свих ових података најлакше се долази преко текстова који се односе на тумачење врло познате и распрострањене иконографске представе Богородице типа Живоносни источник, која је настала под утицајем светилишта Мајке Божије од Извора поред константинопољских зидина. Према најновијим истраживањима Татјане Стародубцев (Култ Богородице Ζωοδόχος πηγή и његов одјек у сликарству у доба Палеолога, Зограф 33 /2009/), напознатијим представама Богородице овог типа сматрају се фреске у припрати цркве Афендико у Мистри (између 1313. и1322), у акросолијуму гроба деспота Димитрија у нартексу цариградске Хоре (око 1340), у припратама храмова Светог арханђела Михаила у Леснову (1349) и Вазнесења у Раваници (око 1387), на западном зиду цркве Успења у Волотову код Новгорода (1363-1390) и у олтару југоисточног параклиса храма Светих Теодора у Мистри (око 1400). Без обзира што се служба Богородици Извору живота није нашла у српским богослужбеним књигама средњег века, ликовна представа овог врло значајног Богородичиног култа има репрезентативне одјеке у живопису тако угледних манастира као што су Лесново и Раваница.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Васкршњи интервју са Епископом нишким Арсенијем: Створени смо за вечност! (звучни запис)

Fri, 13 Apr 2018 10:29:00 +0000

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vladika Arsenije - Vaskrsnji intervju 64kbps(1).mp3

Извор: Радио Слово љубве

Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије: Христово славно Васкрсење је првина и предокус општег васкрсења!

Thu, 12 Apr 2018 16:08:58 +0000

Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо јесте Господ наш Исус Христос.

Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сам Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење свег света од смрти. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође.

Наша савремена цивилизација је заборавила на смрт као највећег непријатеља свему што постоји. Зато се не може искрено ни радовати ни веровати у Васкрсење Христово, нити у живот. Да ли је, међутим, могуће да се осуђеник на смрт макар мало не обрадује и да не заигра срце његово на вест о помиловању, макар тај глас био непоуздан и нелогичан? То је могуће само ако није свестан свога положаја, да је угрожен смрћу, која прети да га врати у ништавило. Све то се управо дешава нашој цивилизацији, данашњем човеку. Он је заборавио на смрт. А томе смо и ми хришћани много допринели, јер га нисмо опомињали да се у Цркви учествује зарад ослобођења од смрти. Зато он данас нема потребу за Богом и не радује се васкрсењу и вечном животу. Савремени човек се не бави проблемом смрти, већ другим животним проблемима. Међутим, да се не варамо, децо наша духовна, ниједан проблем људског живота не можемо трајно решити док се смрт не укине. Ни сиромаштво, ни глад, ни непријатељство међу људима, ни болести којима смо свакодневно изложени. Извор свих наших мука и проблема заправо је смрт. Не можемо се ни радовати животу, нити бити ствараоци, за шта нас је Бог предодредио давши нам слободу, ако нас не прожима вера у Христово Васкрсење и нада у васкрсење наше и наших драгих, које ће нам донети Христос када дође у сили и слави и када коначно победи смрт. Ако нисмо свесни да нас сваког трена вреба смрт, не можемо ни тражити да се ње ослободимо, као ни то да будемо ствараоци. Јер живети у исто време значи и борити се против смрти.

Узрок нашег нехаја према смрти налази се у човековом самољубљу. Немамо љубави према другом човеку и свему што је Бог створио зато што уопште не живимо на основу љубави, већ на основу сопствене, људске логике. Смрт се, ипак, не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи без љубави према другом. Само кад волимо неког и кад нас неко воли, схватамо шта значи живети и, истовремено, смрт нашег вољеног бића открива нам сву своју страшну нихилистичку моћ. Зато у нашој реалности руку под руку иду човекова отуђеност, самољубље, мржња или незаинтересованост за другог, бела куга, уништење природе и сличне пошасти, као и неверовање у Бога, тј. атеизам. Логика нас, заправо, погрешно учи томе да је у њеном остварењу наше уживање и наша срећа. Стога је савремени човек и незаинтересован за Бога и веру у њега, за веру у васкрсење. Вера почиње тамо где се надилази разум и почиње љубав према другом. Само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и Свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо. Зато отимајмо се из чељусти смрти и сједињујмо се са Господом, отимајмо од смрти све оно за шта смо одговорни и све што волимо, уносећи то у заједницу с Христом и сједињујући све са њим.

Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер сви они само једно желе – живот вечни. Њега нам може једино Господ дати.

Зато их поздравимо радосним поздравом: Христос васкрсе!

Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом,

Епископ пожаревачко-браничевски

† Игнатије

Дано у Пожаревцу

о Васкрсу 2018. године

Извор: Саборност.орг

Др Растко Јовић: О опасности губљења васкрсењског духа хришћанства

Thu, 12 Apr 2018 16:06:03 +0000

Извор: Радио Светигора

Архимандрит Лазар (Абашидзе): Како човек понекад обмањује себе, мислећи да има љубав према ближњем?

Thu, 12 Apr 2018 16:03:03 +0000

Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно.

Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио.

„Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17).

Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе?

Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“.

Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини.

Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама.

Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо.

Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа.

Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436).

Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње.

За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли.

Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124).

„Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“

„Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86).

„Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне.

Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128).

Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци.

Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66).

„Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127).

Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу.

Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни?

Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света.

Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој.

Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола.

Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу!

Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“

Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили.

Извор: Православие.ру

Васкршњи број „Светигоре“

Thu, 12 Apr 2018 15:59:33 +0000

Васкршњи број „Светигоре“ препун је занимљивих наслова, од наслова егзегетичког текста „Символика бројева у Књизи Откривења“ архимандрита Јануарија (Ивлијева), другог дијела богословског текста „Светитељи као знак испуњења Божијег обећања човеку“, другог дијела путописа „Светиње Румуније“ протојереја ставрофора Обрена Јовановића, текста о чудотворној икони „Пећка Красница“, затим текста „Благовијести у нашем духовном и историјском трајању“ Предрага Вукића. И у овом, васкршњем, броју незаобилазни су поезија, помени, историја (наставак трећег дијела „Поп Ђоко Пејовић, командир са Грахова и дипломата о свом руху и круху“ Ника Јовићевића), актуелна саопштења (у овом броју је то Саопштење за јавност Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске). Ту су два реаговања. Једно је осврт митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на најављени закон о тзв. регистрoваном партнерству, а друго је владике Атанасија (Јевтића) „Псевдозилоти, артемаши, секташи у нашој Цркви од Косова до Јадовна“.

Како је протекао празник Светог Симеона Мироточивог у Подгорици сазнаћете из репортаже „Он нас је учинио народом Божјим“. Са Немањиног града проф. др Милош Ковић је поручио „Да се вратимо Завету Светог Симеона“, како и гласи бесједа коју је изговорио. А о завјетној српској земљи пише проф. др Богољуб Шијаковић „Косово и Метохија: између бруталне реалности и нормативне светости“. Брутална реалност је и овај пут, као и 1982. године подстакла на потписивање апела за заштиту српског живља и његових светиња на Косову. Тај апел из 1982. године нашао се међу васкршњим корицама „Светигоре“.

Можете прочитати и о успјеху фестивала СПД „Јединство“ из Котора, који је био лауреат на угледном Међународном фестивалу духовне музике у Бјелорусији, затим „Сјећање на оца Лазара“ игуманије Јелене (Станишић) са промоције на представљању трећег издања књиге о оцу Лазару, игуману острошком – „Положи наду на Господа“. Наравно, на крају су хронике које описују протекле актуелне догађаје из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске.

Јереј Слободан Лукић свој богословски есеј „Смрти, гдје ти је жалац?“ започиње ријечима „Исходиште хришћанске вјере и наде јесте догађај Христовог Васкрсења“, које потврђују да је Васкрс празник над празницима.

Извор: Српска Православна Црква

Др Растко Јовић: Нисам дошао да донесем мир…

Thu, 12 Apr 2018 15:56:49 +0000

Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте.

Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта.

Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна.

Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао?

У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице.

Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива.

Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21).

У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије?

Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива.

Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи.

Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност.

Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“.

Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“

Извор: Теоологија.нет

Васкршњи специјал: гост о. Димитрије Плећевић

Wed, 11 Apr 2018 15:16:04 +0000

Ево појединих од мноштва поука за које смо о Васкрсу 2018. умолили игумана манастира Тумане, о. Димитрија Плећевића: „Господ спира крвљу својом на Крсту грехе свих, чак и оних који Га разапињу. Ми православни хришћани не треба да љубав подразумевамо већ да је творимо - онда ћемо успети да мењамо себе, а тиме и свет. Узалуд је познавање обичаја, ако не знамо да - волимо човека. Не смемо бити судије људима. Треба да имамо ширину за све. Ми имамо особину да само критикујемо човека, да стојимо поред јаме у којој се дави, па кад дођемо у исто то блато, чудимо се како нема никог да помогне. Људима не требају критичари - људима требају ближњи. Господа увек имамо - Бог жели заједницу са нама, али не ако ми то не желимо. Бог није крив за наше погрешне изборе. Гледајмо све очима Господњим - кад хоћете да мерите, а ви видите како би Христос учинио...“.

10.04.18 Vaskrsnji intervju - o Dimitrije Plecevic.mp3

Епископ милешевски Атанасије (Ракита): Васкрсење Христово је преобразило историју човечанства! (ВИДЕО)

Tue, 10 Apr 2018 20:43:38 +0000

Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Карановић): Васкрс суштина нашег живота и вјере!

Tue, 10 Apr 2018 20:33:42 +0000

ГЛАС: Каква је Ваша порука вјерницима поводом овог празника?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Порука би могло бити много, али да не претјерујемо, рећи ћемо само кратко: Христос васкрсе, радујмо се и веселимо, јер ништа није изгубљено нити заборављено. Туга и бриге да нестану, а мир и радост у Духу светоме да остану у вијекове вијекова.

ГЛАС: Које поруке овог празника не смијемо да заборавимо ни када он прође?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Дан у који ми као православна црква прослављамо васкрсење Христово ће проћи. Међутим, наша је вјера да ћемо и ми васкрснути из мртвих и тако са Христом ријешити највећи проблем људскога рода, а то је смрт. Таквом вјером, дакле, настављамо да живимо сваки дан у години, и тако све док се то не збуде. Православна црква сваки дан на својим богослужењима, кроз своје химне, иконе и мошти светитеља, уноси у овај свијет такву узвишену и непорочну наду међу људе, на свим континентима.

ГЛАС: Колико је, осим саме прославе, важна и припрема за прославу? Како вјерујући народ може да што спремнији дочека Васкрс?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ствар је врло једноставна. Васкрс је празник Цркве Христове, а не некаквог режима, идеологије или партије, која данас јесте, а сутра већ није. Црква постоји, отприлике неки дан раније него ли је Христос васкрсао из мртвих, и има свој вишевјековни и опробани систем и метод како достојно прослављати Бога и васкрсење Христово као кључни догађај на којем почива наше православље. Конкретно, у овом случају Црква, а Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца, Сина и Светога духа, за празник Васкрсења Господњег се спремамо строгим постом и непрекидном молитвом. Пост и молитва у овом случају нам откривају тајну наше смртне природе и чињеницу колико смо се удаљили од нашег творца, па нас такво сазнање још више баца у загрљај Христу, који је једини устао из мртвих и који ће једнога дана, по допуштењу Бога Оца, а силом Духа светога, све нас васкрснути из мртвих.

ГЛАС: Колико данас српски народ зна и његује своје обичаје?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обичајима треба опрезно. Много је тога паганског у нашим обичајима, много форме и то не треба да његујемо. С друге стране, тешко је утврдити једно апсолутно и тачно стање српскога народа када је ово у питању јер “колико је села, толико је и обичаја”. Ипак, на питање да ли српски народ његује своје обичаје, одговарамо српски народ треба да се држи искључиво својих изворно православних обичаја, а да ли држи до својих обичаја сазнаћемо кроз те обичаје уколико кроз њих живимо и прослављамо васкрсење Христово, које је, како рекосмо, темељ наше вјере, а то значи и обичаја.

ГЛАС: Колико је важно да не изгубимо вјеру у живо Божје присуство? Како у данашње вријеме, уз све проблеме и искушења, сачувати заједништво, мир и љубав према ближњем?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ако се будемо ослањали на своје снаге, наша вјера ће се брзо угасити. Искушење модерних православаца је то што готово свако од нас има неко своје лично православље, неко своје вјеровање и виђење ствари које у највећој мјери стоји у вези са нашим личним интересима. Када тражимо божанско присуство, то је опет из наших личних интереса. Ми не допуштамо Богу да богује, још не схватамо оне ријечи “да буде воља твоја”. Онда, самим тим, заједништво, мир и љубав стоје на климавим ногама јер ми често гушимо наше најближе својом вољом, својим идејама, својом вјером, итд. А кад бисмо стварно повјеровали у васкрсење Христово, ми бисмо све своје уложили у Цркву коју је он основао као своје тијело, васкрсло тијело, да буде овде у историји “организам његовог присуства”, докле он опет не дође. Кад бисмо, дакле, живјели у Цркви, ми друге не бисмо гушили него оживотворавали, и другога интереса не бисмо имали него да се приближимо Богу живоме, послужимо људима који нас окружују и стекнемо вјечни и непоколебљиви мир.

ГЛАС: Како живи православни свијет у Вашој епархији данас, која је, како сте и сами рекли, прошла кроз ратове и неправду? Са каквим се све проблемима људи суочавају, ко им највише помаже?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Људи моје епархије заиста су у великим проблемима, али, опет, били су и остали прави људи. Има једна руска изрека: “Њет проблема – њет человјека”. У преводу: “Без проблема нема човјека.” Проблеми су огледало наше људскости. Сад, кад бисмо почели који све проблеми муче наше људе, не бисмо стали до сутра. Звучаћу чудно, и нека звучим, али колико видим, нашем народу помаже велики Бог, васкрсли Господ наш Исус Христос.

ГЛАС: Какви све изазови данас стоје пред српским народом, како у Вашој епархији, тако и уопште? Колико је важно да он и у тешким временима сачува своју вјеру и идентитет?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Што се тиче нас у Епархији бихаћко-петровачкој, у данима који долазе нама је битно да не изгубимо наду и да не посумњамо у смисао љубави. Кад кажем љубав, не мислим на оно што се гледа на телевизијским екранима, него мислим на жртву и одрицање. Једини начин да ту препознамо смисао и онда када се кола историје ломе на нама, јесте јеванђеље Христово. Или како су говорили свети оци: “Без крста нема васкрсења.” Ако одбацимо крст, одбацићемо благослов Божји и једину шансу да ми и наша дјеца живимо живот достојан правог Божјег човјека. На крају, користим прилику да свим читаоцима вашег листа “Глас Српске” и свим православним хришћанима који славе празник побједе над смрћу, честитам празник уз најрадоснији поздрав: “Христос Васкрсе! – Заиста васкрсе!”
Свој на своме

ГЛАС: Приликом устоличења казали сте да долазите кући, односно тамо гдје сте почели духовно уздизање. Какав је осјећај поново бити у крају с којим сте цијелог живота повезани?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Неизрецив. Ја сам заиста срећан и испуњен човјек. Свој на своме. У својој Цркви. У своме манастиру Рмњу, древном сједишту митрополита дабробосанских. Са својим народом. Са својим прецима, светим мученицима. Чекам Васкрсење Христово. Неизрециво!
Војска

ГЛАС: Ви сте и војни епископ Српске православне цркве у Оружаним снагама БиХ. Можете ли нам рећи нешто о том искуству?

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обзиром на то да нисам ни служио војни рок, сигурно ће ово бити једно ново искуство. У Оружаним снагама БиХ имамо 11 свештеника који покривају неколико стотина припадника (војника) ОС БиХ који су православне вјере. Организација православног душебрижништва у ОС БиХ ове године обиљежава 10 година рада. Потрудићу се да досадашњим својим искуством, као “духовни војник Цркве Христове” већ 23 године, допринесем што је могуће боље духовном изазову и на овом плану у ОС БиХ.

ИЗВОР: Епархија бихаћко-петровачка

РТРС: Разговор са митрополитом загребачко-љубљанским др Порфиријем (Перићем) ВИДЕО

Mon, 09 Apr 2018 18:08:27 +0000

ТВ Храм: Разговор са Високопреосвећеним Митрополитом морфа г. Неофитом (ВИДЕО)

Mon, 09 Apr 2018 15:21:06 +0000

Протопрезвитер-ставрофор др Лазар Милин: Васкрсење Христово

Mon, 09 Apr 2018 15:17:00 +0000

https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/04/09.04.2018_KATEDRA_dr-Lazar-Milin_-VASKRSENJE-HRISTOVO_1.m4a?download

Извор: Радио Светигора