Живе речи утехе: Живе речи утехе

Ипођакон Бранко Бандобрански о новом броју "Православља" (АУДИО)

Mon, 07 May 2018 19:37:15 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Дарко Пејић: Нека ни један наш дан не прође без учињеног доброг дјела! (звучни запис)

Mon, 07 May 2018 19:31:36 +0000

Оца Дарка смо питали и о значју помињања имена на Проскомидији. Колико је битно ,,сјећање на смрт“ за православног вјерника објашњава нам отац Дарко.

Колико је битна жртва у браку: ,,Само оно што дамо не тражећи ништа заузврат ће нас дочекати као добро дјело кад изађемо пред Господа“-подјећа нас отац Дарко Пејић.

,,Ако у сваком човјеку видимо само лоше бојим се да се доста тог лошег накупило у нама“-каже отац Дарко, подсјећајући на оне ријечи да је чистима све чисто, у оговору на питање како да нађемо свој духовни мир.

На питање да ли Црква благосиља вантјелесну оплодњу, отац Дарко каже да је осим медицинске помоћи јако битно да су младенци крштени, црквено вјенчани, да посте и да се Богу моле, па ће Бог дати дјецу.

Говорећи о псовки, која је устаљена у нашем народу, отац Дарко каже да је то на неки начин недостатак љубави, јер не можемо псовати некога кога волимо.

Отац Дарко нам је објаснио и разлику између гријеха помислима и гријеха дјелом, а ово су само нека од питања на која нам даје одговоре отац Дарко у овој емисији коју топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Христо Јанарас: Религија, заједница, идеологија

Mon, 07 May 2018 19:27:23 +0000

Први је употребио овај израз Француз Дестит д’ Траси, почетком XIX века. Под идеологијом он је подразумевао систематско и рационално излагање идеја и погледа једне заједнице или групе, насупрот ирационалним предрасудама и несхватљивим убеђењима.

Маркс је осудио идеологију као лажну свест, односно, као један од начина логичког идеализовања противречне стварности, као покушај човека да умом реши противречности које не успева да реши у пракси. У том смислу идеологија је супротност науци. Маркс није приметио да је „фетишизам науке“ већ у његове дане био господарећа идеологија, нити је пак предвидео да ће се и марксизам у XX веку развити у један типичан симптом утопијске (и тоталитарне) идеологије.

На крају, Карл Манхајм дао је овом појму посебан смисао. По њему идеологија означава идеје и убеђења који се јављају као супарнички званичној ситуацији и поретку. Манхајм овом појму придаје и шири смисао: идеологија је „општи начин мишљења“ који у конкретној епохи карактерише једну групу или ширу заједницу.

Нема разлога да се задржавамо на детаљима и херменеутичким правцима које је изазвао и формирао проблем идеологије: марксистичком, позитивистичком, неопозитивистичком, функционалистичком итд. То би захтевало шире наводе плодних доприноса овом проблему научника као што су Грамши, Лукач, Шлезингер, Алтисер.

Мој предлог је да прихватимо као корисно за нашу тему одређивање идеологије, смислом грчке речи νοοτροπία [начин мишљења, тј. менталитет]. Као прво, треба да локализујемо текућу идеологију у данашњим друштвима у оквирима општег или боље рећи доминирајућег начина мишљења; начин поимања али и тумачења стварности, начин осмишљавања људске егзистенције и људског делања, постојања у заједници као и циљеве сапостојања.

Тај начин није производ аутоматског или случајног стваралаштва. Условљава се колико савременим и саморазумљивим – свесним или несвесним – признањима, ауторитетним поставкама, методолошким изборима, утврђеним вредностима, толико и – углавном – активношћу свакодневног живота, активношћу потчињеној одређеном вредновању људских потреба, степеновању приоритета који придајемо нашим потребама.

У том смислу, логика прогреса показује да је владајућа идеологија на светском нивоу. И кад кажемо развој (прогрес) подразумевамо стални ритам успона производње и њених пратилаца потрошачког процеса. Било да је реч о материјалним добрима, било о научном знању, било о цивилизацијским добрима, једини „исправан“ став је да производимо и трошимо све богатије и увек нове врсте што бољег квалитета. Овом циљу потчињава се и наша свакодневна делатност, начин нашег размишљања, политичко и економско организовање нашег живота као и остала свакодневна преживљавања.

Дозволите ми да наведем два конкретна примера свеопштих човечанских идеала, који на први поглед изгледају независни и невезани са владајућом идеологијом прогреса – невезано са произвођачком и потрошачком хистеријом – али који се ипак на крају са њом савршено поклапају: то је захтев за миром и захтев за заштитом људске средине.

По мом мишљењу, оба ова идеала, која су за поштовање и посебно потребна човеку, потчињавају се данас истој тој логици тежње за развојем. Колико тзв. пацифистички, толико и тзв. еколошки покрет захтевају на међународном плану примену принципа, методологије и циљева прогресивних стремљења за светским миром и заштитом природне околине. Принцип развоја не слаже се са враћањем на катастрофалне сукобе, са трошењем економске моћи на наоружање или продужавање војног рока итд., као што се не слаже ни са црпљењем природних извора енергије, уништавањем добара опште потрошње (ваздух, море, шуме итд).

Коначно, циљеви ових тежњи остају у истој мери прогресивистички: сигурност индивидуалног живота грађанина, гаранција комфора за сваки други потошачки избор, проширење природне и социјалне основе за сваку „напредну“ активност.

Пример прогресивистичког присвајања мира и заштите човекове околине може да буде најбољи увод у проблем односа друштва и религије у оквиру актуелне идеологије.

Овде треба напоменути да се идеологија прогреса историјски формирала од европског просветитељства. Просветитељство од XVIII века, па надаље, било је сигурно нешто више од идеолошке струје или теоријског система, нешто више од философског става или „школе“. Било је епоха „нова времена“ европске историје. Времена „просвећења“ европског човека после „мрачног“ средњег века и тоталитарног наметања религијског ауторитета као званичне идеологије. Просветитељство је култура, тј. општи начин живљења.

Култура просветитељства је у самом старту имала антирелигиозни (и свакако антиклерикални) карактер. Међутим, све што је више идеологија прогреса добијала водећу улогу, утолико више су слабили теоријски изазови полемичног супротстављања религији, као што је слабила и незадрживо се црпела и сама религиозна проблематика.

Тако, могло би се дословно назначити да два главна симптома идеологије јесу: прво, религиозни пад у најширем смислу многих социјалних слојева, тј. хладна незаинтересованост за метафизичке проблеме, психолошко одбацивање тог егзистенцијалног питања и практични агностицизам, и друго, компромисни друштвени плурализам, теоријска и безживотна толеранција сваког веровања и сваке врсте духовности у једној клими поштовања права појединаца да изабере своја убеђења.

Ова савремена социјална факта тешко подлежу статистичком попису. Али и сама дефиниција идеологије коју смо прихватили (општи и доминирајући менталитет), такође је факат који не подлеже мерењу. Зато и наша, овде изложена убеђења или примедбе, имају углавном карактер феноменолошких назначења. А могу да функционишу само као херменеутичке иницијативе увек подложне емпиријској потврди или демантовању.

У сваком случају, констатација о ширем религиозном паду и упоредо са њим друштвене толеранције религијског плурализма, има за тему последице од изузетног значаја: показује да проблем органског повезивања религије и друштва не може више да се постави у оквиру прогресивистичке идеологије. Религија и друштво су већ постали два упоредна и неспојива фе- номена, један се креће у сфери колективног и јавног, а други у сфери индивидуалног. У таквој идеологији религија се објективира у установе и неизбежно се условљава установама друштвене организације, односно државом. На тај начин, односи се подешавају на основу важећих институционалних правила – тј. уставом, законодавством или посебним договором (конкордат).

Тако се искључује могућност да институционално представништво религије добије право духовног покровитељства или одговорности за опште тело заједнице. Религиозна установа представља искључиво вернике, бројни збир појединаца „синдикализованих“ на основу своје вере – као што се друге особе синдикално организују на основу својих интереса или тежњи.

Последица раздвајања религије и заједнице је индивидуализовање, објективисање и ограничење вере. Јер кад религијске установе пред државним институцијама представљају права верника, неизбежно претпостављају веру својих верника као особину објективно посведочену и потврђену. Тако се вера поистовећује са индивидуалним исповедањем и прихватањем принципа, убеђења и институционализованих догмата, као и са практичним последицама у објективним захтевима које налажу религијске институције: редовно присуствовање верским обредима, оданост канонима религиозне етике, плаћање чланарине верским установама итд.

Наравно, у једном таквом оквиру односа религије и друштва, примерни представници хришћанског поимања спасења (разбојник, блудни син, цариник, блудница) налазе се de facto ван институционалних оквира религије. Ова констатација нас обавезује да се позабавимо питањем: да ли и како хришћанска црква може да преживи као изворни догађај унутар данашњих односа религије и друштва. Објективна стварност намеће дилему: или да се отуђи хришћанска црква у природну религију (да се нађе на страни супротној својој јеванђељској поруци), или да свесно изабере једну „маргиналну“ социјалну делатност ван институционалних оквира религије. Парадоксално (али вишеструко признато од истраживача разних теоријских праваца) је да је данашња идеологија прогреса историјски пород хришћанских заједница западне Европе. Класична дела Макса Вебера, Сомбарта, Таванија, Мардала, могла би да се употребе као елементарни библиографски доказ ове констатације.

Мада, и поред великог доприноса наведених научника, осветљавање историјских чинилаца савремене идеологије показује се непотпуним, нарочито ако запоставимо идеолошке и пристрасне западноевропске радове о средњем веку. На ову тему изузетак чине радови медијавелиста и католичких теолога Етјена Жилсона, Жоржа Дабија и М. Шенлија.

Дакле, проблем који се јавља у истраживању историјских корена савремене идеологије и односа религија и заједнице у овој идеологији, јесте: да повежемо резултате истраживања западноевропског средњовековног начина живљења са анализом новијег културног феномена који истражују социолози пост-веберовске епохе.

У овом излагању допустићете ми да поменем да је највећи део моје списатељске делатности (без обзира да ли је успешан или не), посвећен овој врсти истраживања. Зато бих дао себи слободу да синтетизујем резултате свог дугогодишњег рада у пар непосредних премиса. Верујем да су ове премисе реалне не само због тога што осветљавају односе религија и друштва у оквиру текуће идеологије, него и назначују перспективу циљева према којима би требало да се усмери савремена црквена свест.

1. Разумевање првобитног хришћанског „јеванђеља“ претпоставља ново осмишљавање свега постојећег и начин приступа сазнавању постојећег, одговор онолошком и гносеолошком проблему.

2. Овај одговор методолошки је довршен од светих отаца првог и средњег хришћанског периода. Светоотачка онтологија и гносеологија синтезира искуство црквеног тела, а изражава се у одлукама седам васељенских сабора.

3. Стварно постојеће и узрочни принцип свега постојећег, за црквено искуство, јесте Личност: Личност Бога Оца. Ова Личност ипостазира своју „природу“ рађајући вечно Сина и исходећи Светог Духа. Начин постојања Божанства открива се у историјском искуству као заједница међусобног љубавног прожимања живота и енергије трију ипостаси. „Бог јесте љубав“.

4. „По икони“ Божијој и човек је лично постојање – са самосвешћу (слобода од неопходности своје природе) и разумом (реална могућност односа са другим бићем).

5. Лице Божије и човеково познајемо само у непосредности односа са њим. Однос је могућ јер личност открива самосвест, слободу и логосну различност кроз енергије природе које су увек личне.

6. Познање личности и резултата личне енергије (тварни свет) постиже се само кроз искуство и непосредност односа. Излагање гносеолошког искуства кроз језичке ознаке (символе) имало је увек апофатички карактер: истинско знање поистовећује се искуством личне заједнице и односа – одређује се, али не исцрпљује језичким формулисањем.

7. Тако се за Цркву поистовећује начин стварног постојања са начином стварног знања. У оба случаја имамо подражавање тројичног начина постојања. Да би учествовао у познању Истине и у Истини вечног живота, човек треба да промени начин постојања; да постане црквена ипостас, да живот преобрази у зајеничарење љубавног самодавања и самоприношења. Не само, дакле, да постоји и да притом воли, него да постоји јер воли и да постоји у мери у којој воли.

8. Са овим подробностима излази црква пред своје антиподе. Религија претпоставља лична интелектуална убеђења, индивидуални морал, индивидуално учешће у обреду, индивидуално спасење. Насупрот томе, црква претпоставља крајње безнађе индивидуалне могућности и преношења сваког догађаја живота и знања у љубавну заједницу и однос.

9. Чини се да је, пре свих, Августин био тај који је запоставио темељне претпоставке црквене онтологије и гносеологије. У ствари, увео је религијско схватање црквеног искуства: вера се прихвата као индивидуални интелектуални доживљај, врлина као индивидуална одговарајућа награда, а однос Бога и човека као јуридички однос на нивоу индивидуалне кривице – искупљења – оправдања. Код Августина можемо слободно говорити о правом претварању догађаја цркве у религију.

10. Током средњег века и касније, дугим историјским процесима на западноевропским просторима Августиново учење се све више јављало као основа и полазиште сваког теолошког излагања. Августиновска одступања од црквене онтологије и гносеологије подупиру се још више прихватањем специфичког примењивања аристотеловске логике после XII века.

11. Чак ни реформација се неће удаљити од принципа августиновске теологије, а православни Исток, у вековима турског ропства, такође ће прихватити западно наслеђе Аристотела, после XVI века оповржење термина црквене онтологије и гносеологије јавља се као већ општи симптом западне и источне теолошке мисли. Конкретно:

а) Критеријум провере знања није више црвени факат, тј. искуство везе – учешћа у евхаристијском сабрању цркве. Знање је индивидуално – интелектуално достигнуће (adequatio et intelektus), а истинитост знања мери се правилношћу закључка. Правилност се контролише или канонима формалне логике, или позивањем на утврђење ауторитета (Св. Писмо, институционални органи црквене управе).

б) Тако, познајемо Бога не побољшавајући везу него схватајући смисао (појам). Онтологија се враћа старогрчкој предности суштине. Реалност енергија које омогућавају емпиријски приступ у личну друкчијост, или се одбацује, или се не познаје.

в) Вера се преправља у индивидуалну рационалну сигурност потчињену силогистичким доказима, а на крају у механизам идеолошке пропаганде (propagande fidei). Учешће у спасењу постаје такође индивидуални догађај сакупљања врлина – награда. Црква се доживљава као верски управни орган, а не као евхаристијско тело.

12. Индивидуализам и рационализам су производ овог трансформисања хришћанства у религију и одбацивања црквене онтологије и гносеологије. И ово нам се намеће као општи друштвени менталитет са свим карактеристикама које новије анализе придају изразу идеологије.

13. Побуне ренесансе и просветитељства против доминирајуће религијске идеологије неће угушити њене онтолошке и гносеолошке претпоствке, индивидуализам, утилитаризам, благостање остаће основе социјалног менталитета. Распрострањени феномен секуларизације једноставно ће заменити циљеве, трансцендентне у иманентне.

14. Посебно на пољу политике историјски је видљив и конкретан обрт од религијског индивидуализма – благостања – утилитаризам (првих теоретичара слободног тржишта) према секуларизованом погледу на свет. Секуларизација појачана етиком дијалектичког материјализма унеће у нову идеологију снагу прогресивистичке искључивости.

Овај кратак историјски екскурс допушта нам херменеутички приступ односу религије и друштва у оквирима савремених, развијених заједница. А однос се углавном базира на шемама прогресивистичке идеологије, што је, видели смо, органски производ претварања хришћанства у религију.

Завршавајући, истичемо неке карактеристичне симптоме превласти прогресивистичке идеологије у односу на религију и заједницу данас:

1. Чини се да су хришћанске цркве потпуно прихватиле логику стварања „добара“ и поседовања „служби“ које одговарају потрошачком менталитету данашњег човека. Као „добра“ представљају се: психолошка утеха индивидуалне праведности, сигурност позитивних метафизичких убеђења, социјална корисност хришћанске етике. А као „службе“ човекољубиво дело црква, естетско и психолошко задовољство у вршењу обреда, социјална улога клира на пољу васпитања, солидарност са страдајућима итд.

2. Производња „добара“ и „служби“ доследно спроводи налоге прогресивистичке праксе: полаже наде у рационално побољшање креативности употребом савремених метода организовања и продуктивности уз снажно присуство у јавности преко телевизијских програма, улазак религијских вођа у тзв. Стар систем, њихово мешање у ствари међународне политике, упечатљива путовања са масовним скупљањем верника. Упоредо са тим, покушава се рекламним форсирањем проповеди претераним умножавањем штампаних ствари (нпр. часописа), иступима у дневној штампи, повезивањем са кинематографским и диско компанијама итд.

3. Односи религије и друштва развијају се у односе производног механизма (типа мултинационалних компанија) и потрошачке публике. Управни органи, сад сваке цркве, следују прототипу организационог система ватиканске администрације која је и прва учитељица технике „резултативности“. Иста администрација користи своје „муштерије“ (вернике) да би проширила пропаганду незаинтересованима или неверујућима (Opus Dei), уважавајући истовремено „плурализам“ убеђења.

Време одређено за овај увод не допушта ми даље анализирање. Дилеме које се јављају су врло суптилне, али никако опште и теоретске. То су дилеме личног егзистенцијалног избора: да ли ће сваки од нас „продати све што има“ да би „купио добар бисер“ (Мт. 13, 46), или ће остати у смртоносном уживању религијских потрошачких добара. Јеванђеље цркве је по својој природи противник природне религије. Жеђ за емпиријским опипавањем јеванђелског откривања је свестан избор једне „маргиналне“ социјалне силе која је ван институционалне границе религије.

Предавање одржано у Женеви, 1. маја 1990. године.

Превео: Зоран Јелисавчић

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Црква и демократија

Mon, 07 May 2018 19:24:13 +0000

У Европи је првобитни однос Цркве и демоктарије стајао у знаку обостраног одбијања и одбацивања. Данас се пак све хришћанске цркве залажу за „демократизацију друштва и државе“ и противе се свим облицима тоталитаризма. Православна и Римокатоличка црква се истовремено опиру свим захтевима (споља и изнутра) за „демократизацијом Цркве“ истичући како је она „јерархијска“ а не „демократска“. Спољашњи захтеви за демократизацијом Цркве од стране политичких центара моћи мотивисани су настојањем да се и она укључи и функционализује у „кодове“ демократске идеологије. Унутарцрквени захтеви мотивисани су тежњом да Црква имитира световни поредак. Та „демократизација“ подразумева и активно учешће лаика у црквеној управи и свеукупном животу Цркве што је последица поремећеног односа на релацији свештенство-верници. Сукоб клирократског и демократског начела у Цркви има несагледиве негативне последице.

Између црквеног и демократског поретка постоје неке суштинске разлике: 1. Црква није само људска заједница, већ богочовечанска. Она разуме човека као релационо биће и Бога као човеково друга ја, који је активни субјекат у историјском процесу. Демократски поредак је утемељен на изразито антропоцентричној метафизици и антропологији, и на „умском праву“ (Хабермас). Црквом не управља народ већ Бог. У њој живот не зависи од „већине гласова“, премда се понекад неке одлуке и тако доносе. Све што је црквено није „власништво“ народа или свештенства већ самог Бога. 2. За Цркву је темељ сваке власти Бог, а за демоктарију „воља народа“. 3. У Цркви, условно речено, власт се простире „одозго“ на доле, а у демократији „одоздо“ на горе. Зато црквено уређење има извеасну пирамидалну структуру и подсећа споља на полу- апсолутистичку монархију. То не уклањају ни тзв. „синодалне структуре“ и „одбори“. Ако би се и допустило да верници сами бирају свештенике и епископе, сам избор их не би чинио свештеницима и епископима. Црквена власт свој легалитет и легитимитет задобија искључиво хиротонијом (рукоположењем). 4. Црквена власт је „власт љубави“ и „служења“, а демократска „јурисдикцијска“, тј. власт као моћ владања над другима у складу са законом. 5. Црква остаје верна начелу „јединства власти“ (власт Цркве), а демократија је незамислива без начела „поделе власти“ (законодавна, извршна и судска). 6. Црква себе саморазумева као благодатни организам а никада као правну институцију. Право се у Цркви користи као у медицини хирургија (као последње средство да се спасе живот и реши проблем). Демократски поредак нужно пак подразумева правну државу.

Црквена и демократска власт су по својој природи две различите власти, непримењиве једна на другу. Њихов однос не треба да буде или-или већ и-и. Иако Црква није ,,демократска“, она нема ниједан разлог а да на политичком плану не подржи све друштвене субјекте који се залажу за државу утемењену на правди, праву, која штити људска права и слободе, унапређује културна добра, технички и технолошки развој, спречава све облике насиља и дискриминације, смањује јаз између богатих и сиромашних. Демоктарски поредак омогућава Цркви да слободно врши своју мисију у свету и истовремено јој не допушта да подлегне искушењу политичке моћи. Поред подршке од Цркве се очекује и да „демистификује“ демократију, тј. да јој одриче апсолутно важење и значење. Реформа и демократизација Цркве не, али реформа у Цркви и „христијанизација“ црквених институција и васпостављање међузависности свих црквених служби и равнотеже на релацији један-многи данас је за Цркву императив. Једино тако безлични однос претпостављени-потчињени неће тријумфовати над личним, благодатним односима отац-син. Свим чалановима Цркве потребна је слобода у Цркви а не слобода од Цркве, партиципација у „власти Цркве“ а не тражење власти над Црквом. Јерархијски поредак не траба тумачити, као што то многи чине, као субординацију, подређивање и потчињавање јер то Цркву претвара у „касарну“ и тоталитарни колектив.

Извор: Теологија.нет

Катихета Бранислав Илић на таласима Радија Светигоре представио нови 360. број Православног мисионара (звучни запис)

Mon, 07 May 2018 08:55:00 +0000

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован: Заједница свих чини Цркву! (ФОТО+звучни запис)

Sun, 06 May 2018 20:47:00 +0000

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован богослужио у београдском храму Светог Александра Невског

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александара Невског, на празник Светог великомученика и победоносца Георгија, началствовао је Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Његовом Блаженству саслуживали су Преосвећени Епископ стобијски г. Давид, старешина храма Светог кнеза Александра Невског протојереј-ставрофор Вајо Јовић, протојереј Бранислав Јелић и ђакони Александар Секулић и Бранислав Кеџић.

Храм је био испуњен благочестивим народом и великим бројем свечара који као своје крсно име и заштитника прослављају Светог Ђорђа, дошавши да овом великом угоднику Божјем принесу своје молитве. Благољепију најсветијег богослужења допринео је својим појањем ревносни храмовни хор под посвећеним руководством Јелене Анастасије Тонић.

Гостољубље високоуваженим гостима је указано после свете Литургије у Парохијском дому уз пригодно послужење и душекористан разговор господе архијереја са парохијанима овог београдског храма, који су познати по својој жељи да се свако у парохији осети добродошао и да се поново, пуног срца - врати да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа.

ђакон Александар Секулић

Извор: Српска Православна Црква

Митрополит Амфилохије: Свети Мардарије - светски борац за српство! (ВИДЕО)

Sun, 06 May 2018 20:38:33 +0000

Катихета Бранислав Илић на таласима Радија Беседе представио нови 360. број Православног мисионара (АУДИО)

Sun, 06 May 2018 11:43:00 +0000

Старост

Sat, 05 May 2018 08:31:41 +0000

Све може почети врло просто. Просто до изненађења.

На пример, задесиш се на плажи, али нешто посебно не желиш да пливаш. Желиш да лежиш. При чему, не на сунцу, него у хладовини; и не у друштву, него у самоћи. Значи, добар дан, старости. Или хоби који си пре обожавао, сада ти је мучан. То исто може бити она. Опет добар дан, старости.

Сусрет са њом се може догодити на степеништу, ако лифт из неког разлога не ради. И примећујеш да устајеш раније него обично, да мораш застати да предахнеш. Или са новинама у рукама, када се добро познати фонт одједном, издајнички мути и очима је потребан стаклени помоћник. Било како било, она долази.

Долази као бедни рођак из провинције, да се осмехне на вратима, да се претури са ноге на ногу, потом да уђе и никада више да не изађе. Претвара се у неподношљивог члана породице са својим глупим разговорима и иритантним навикама.

Старост доноси са собом неко шкрипање у костима и губитак навике да се ујутру брзо устаје из кревета. Генерално, има пуно знакова по којима њен долазак препознају стоматолози и офталмолози, нутриционисти и психолози, или једноставно познаници са којима се ниси дуго видео.

„Остарио си“, – говоре они. Или: „Угојио си се“. Или: „Нисам те препознао“. А ти се, као кривац осмехујеш у одговор на ове баналности, као да имаш тринаест и заудараш на попушену цигару.

Није потребно то. Ништа специјално није потребно: ни чуђење, ни стиде, ни страх. Само се не треба правити да тог госта нема у кући. Напротив, њена посета или стално присуство треба прихватити и са њеом треба разговарати.

Ти јој, на пример, говориш:

– Здраво (не називајући је по имену).

Она одговара:

– Здраво (и збуњено се осмехује).

Њена збуњеност је разумљива – нису је очекивали.

–Не смета ти ако пређем на „ти“?

–У реду је.

Даље питаш:

–Сама си?

Упитно те посматра. Ћути.

Настављаш:

–Ако си ти старост, где је мудрост? Чуо сам да долазите заједно.

Одговара:

–Ми једва да се познајемо. Народ нас спаја грешком и формално. Ја њу, мудрост, врло ретко виђам. Каткад она прва долази онима код којих мени није време да будем. Али то је ретко. Чешће ја долазим прва, а ње нема и нема. Дешава се да је нема до самог краја. Тако да то не треба да те изненађује. Имам много више клијената од ње.

Узвраћаш јој:

–Није ваљда... (и размишљаш шта још да питаш).

Онда се одједном сетиш:

–А искуство? Или душевни мир? Где су? Па мораш са неким у пару ићи.

Старост говори:

–Извини, али најчешће су моји сапутници: проблеми са сећањем, хемороиди, гихт, вишак килограма. Ту је и висок притисак, везаност за тоалет, нервно растројство, ноћне море...

Изгледа да се разговор развезао и ти се надовезујеш:

– Жеља да се копа по успоменама, џангриза, да се критикује време и морал.

Потврдно клима главом:

–Да, да. Тако је. Све је баш тако.

Опет настаје тајац. Убрзо га старост нарушава.

–Где ћу да живим? Сместићеш ме негде?

–Где обично живиш?

–Живим где стигнем. Међутим, највише волим фотоалбуме, старе ствари, кутије са лековима, празне бочице од парфема. Свакакве ситнице. У суштини нисам избирљива. Могу да преноћим у костима, оболелим од реуме, или у катаракти ока. Где ћеш ме сместити?

– Сачекај, сачекај. То је неко лудило. Где су твоје ствари? Немаш ствари. (Она заиста нема ни кофер, ни торбу.)

–За тим нема потребе. Живим без ствари. Тачније... Моје ствари су људи. Ја морам њих да носим, а не ципеле или рукавице.

–Људи.... да носиш... и мене?

–Сада да. Изненађен си? Није ваљда? Искрена да будем, и ја сам изненађена што си ти изненађен.

–Није да сам изненађен...Теоретски, одавно сам већ спреман. Мислио сам о томе. О теби. То јест, чекао сам...Али тако изненада... Одједном... Слушај! Јел би могла...

Није јој било потребно да ме саслуша до краја.

–Могла бих. У смислу, могла бих да сачекам. Могу. За вратима, или даље. (Њен глас неочекивано постаје грубљи). Можеш да ме отераш дијетама и спортом. Можеш разним лукавствима да ме држиш да одстојању. Али мораш схватити да је то само привремена победа. Крајња победа је моја. (Заћутала је.) Моја, и моје старије пријатељице.

На ове речи се инстинктивно крстиш. Треба се крстити, када се говори о старијој пријатељици старости. Ова се крсти за тобом.

Да-да, она се крсти правилно, јер старост није безбожник. Много разуме, а још више памти. Она се сећа и других времена, када су сви, који су били вредни њене пажње, знали за Бога и умели да се моле. Сада су времена мало другачија. Чак, сасвим другачија. Али она никако није безбожник.

–Треба се молити, – каже изузетно покорним гласом. – И када после мене дође она, чији долазак увек посебно најавим, исто се треба молити. Јако се молити. Људи су на то заборавили, и мени је жао.

Ту је почела, испрва споро, а затим све живље и живље да прича о томе како су чудна времена дошла. Како су почели да је терају да увија косу и шминка усне, да плеше, дасе интересује за политику, путује. О томе, како је престала себе да препознаје у огледалу, одкад се појавила пластична хирургија.

–Не да бих била лепша. Не. То ми не приличи. Али осећам да се постала глупља. Већ сам заборавила половину бајки које сам знала, и ускоро ћу, бојим се, заборавити како се разговара са малом децом.

Говорила је много и емотивно. Скоро да се сазажалила на мене, и то је постајало помало забавно.

Никоме се не допада ако га се плаше и ако га избегавају. Никоме. Па ни старости.

Сви желе да као одговор на њихов бојажљиви ударац у врата, домаћини одговоре осмехом. Свима. Па и старости.

Када сам се освестио од њене приче, искра узајамне симпатије нечујно је сазијала међу нама.

–Добро. Извини за узнемиравање. Крећем.

Нисам могао, а да је не замолим да остане.

–Сада одлазим. Али ћу те с времена на време посећивати, или ћу те посматрати из даљине. Тако да, када заборавиш нешто (због склерозе, на пример) или ако не успеш да провучеш конац кроз иглу, знај – ту сам ја. Очи нећу дирати. Из неког разлога си ми симпатичан. Ипак ћу полако твоју косу да мењам у седу, и томе слично. Имам много ружних навика.

Са овим речима се упутила ка вратима. На прагу се окренула и рекла:

–Само се немој бојати. И не секирај се. Није ми ово прва година да те пратим. Само, дошло је време да ти се представим. Све иде по плану. Својим редом.

Изговоривши ово, изашла је. Не знам куда се упутила. Можда, комшијама. Можда, на трг – на клупу, поред неког да седне, да се упозна. Не знам коме. Нисам је пратио.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља

04 / 05 / 2018

ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Вјенценосци Христови – Григорије и Василије Пећки (звучни запис)

Fri, 04 May 2018 18:58:06 +0000

Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу.

А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију.

У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица.

Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија.

Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему.

Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана.

Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени.

Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1.

У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје.

Свети мученик Василије Пекар

У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар.

У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда.

Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.)

******

Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија.

Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом.

По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“.

Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења.

По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала.

Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој.

Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама.

Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина.

По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога.

Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година.

Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева.

Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала.

Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило.

Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао.

Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује.

Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта.

Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“

*****

Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“).

Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин.

Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7.

Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“.

Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда.

„Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“

Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988.

Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира

Првобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265.

Извор: Радио Светигора

Записи болничког свештеника

Fri, 04 May 2018 13:02:13 +0000

Живи, Саша, живи

Прича која је пред вама је истинита и дешава се у наше време у Калуги, у једној необичној младој породици.

Необичној, јер је та породица уистину савез људи који безгранично воле једно друго, а чак се и у њиховим очима може приметити одблесак дубоке повезаности и међусобног разумевања, који упркос њиховој младости, већ бљешти на неком вантелесном, духовном нивоу. То је срећа таквих мужева и жена који заједно корачају многострадалним путем, од чега су њихова осећања окамењена у вечности.

Они имају двоје деце, двоје очаравајућих малишана, обоје са златно-риђом косом, чиме у исти мах привлаче пажњу свих који их окружују.

Старији, осмогодишњи Фјодор је живахан, послушан и радостан дечак, безбрижан, као и сва деца, и испуњен неизмерном љубављу према својим родитељима.

Млађи, Саша, главни херој наше приче, има четири године. Ништа није упућивало на то да ће га погодити болест. Неколико месеци после рођења, лекари су дијагностификовали ретку генетску болест – синдром Лија. На читавом свету је било свега стотину деце са Сашином дијагнозом. Као што су лекари рекли родитељима: «Ваш син је сада сто први.»

После подробних прегледа и саветовања са најбољим руским специјалистима, породица је донела одлуку да сакупи сва доступна средства како би њихов син прошао скупу терапију на Западу. Били су и у Сједињеним Државама, и у западној Европи. Свуда су лекари слегали раменима: «Дата болест је у овом тренутку неизлечива.»

Руски неуролог који је пратио Сашино стање је рекао да деца са таквом дијагнозом у раном узрасту обично не поживе више од годину дана. Не могу издржати ни два напада. «Може вам помоћи само Бог, ако постоји», – додао је безверни доктор.

Али Руси се никада не предају. Андреј и Аглаја, Сашини родитељи, нису клонули духом. Заједничка невоља је оснажила њихов брак, који се распадао. Медицина је била немоћна, а тада се наши људи ослањају на помоћ Божију. Попут деце, мимо свих рационалних објашњења, упркос мишљењу свих лекара и медицине, дрско, уз мало сујеверја, као што је жена која је крвоточила дванаест година и од које су лекари дигли руке решила да се пробије кроз гомилу људи и додирне ризу Спасетиља да се исцели, тако су и наши родитељи почели да се моле Богу да спаси њиховог малишана, који је копнио пред њиховим очима. Почели су редовно да иду у цркву.

Кроз прве Исповести, сузе и Причешће, повратак Христу и оцрковљење, Андреј и Аглаја су прошли заједно и постепено, уз повремена дежурства код постеље њиховог сина, мало у болници, мало у интензивној нези.

После још једне у низу Сашине кризе, када је дечак почео опасно да се гуши, лекари из интензивне неге су не часећи часа саопштили родитељима да ће њихов син убрзо умрети.

Саша је чудом преживео и недуго затим су га пустили из одељења интензивне неге.

Други пут кад се обрео у том одељењу, са упалом обеју плућних крила, неуролог атеиста га је одмах отписао грубим речима: «Такви не живе више од године, а још и са упалом плућа.»

Дечак је месец и по дана провео примајући интензивну терапију. Ишао сам тамо и често га причешћивао. Када се Сашино стање поправило и лекари се спремали да га пребаце у обичну болничку собу, он је неочекивано ослепео (губитак вида је последица рецидива болести Лија). Лично сам видео како је престао да реагује на светло.

Али десило се још једно чудо! Родитељи су довели дете кући и вид му се вратио. Недавно се Саша насмешио када ме је видео.

Током састанка са Сашиним неурологом, који прати његово стање већ четири године, доктор је у поверењу рекао Андреју и Аглаји: «Знате, почињем да верујем у то да над нама влада Виша Сила, Бог.»

А Саша живи. Живи, а око њега се дешавају чуда. Веровали или не. Андреј и Аглаја су се оцрковили и постали стални парохијани нашег храма. Нашли су мир у души и са пажњом се односе према свом духовном животу. Њихова породица се оснажила и постала јака као стена. Неуролог је поверовао у Бога, а дечји лакари из интензивне неге су се опаметили. Болнички свештеник се утврдио у вери. Чудни су путеви Твоји, Господе!

Испитајте и видите како је добар Господ; благо човеку који се узда у Њ (Пс. 34, 8)!

Тајна смрти

Тако се десило да у свом служењу у болници често срећем, разговарам са, исповедам и причешћујем људе који умиру од рака.

Приметио сам да сви људи умиру на свој начин. Неко буквални бесни, у гневу се и страху на самртном одру преврће чим угледа болничког духовника, узвикује погрдне речи и захтева да га оставите на миру.

Знатно чешће се људи који одлазе са овог света, измучени болестима, односе равнодушно према крају свог живота, као према некој безизлазној ситуацији. На позорницу живота се спушта завеса, а није им познатно шта се налази иза кулиса... Душу мучи неизвесност, а призори из прошлости се тугобно намећу и невидљиви свет се незаустављиво приближава болничком прозору.

Они који имају вере, оцрковљени, који су се помирили са собом и примили Свете Дарове одлазе мирно, тихо, неприметно, као да су били само гости на овом свету.

Али сусрет са једним човеком ми се урезао у памћење и још увек могу видети све догађаје до најситнијих детаља.

То је био отац Ирине, диригенткиње хора нашег храма, Борис Владимирович.

С њим сам се упознао некoлико дана пре него што је преминуо, као што је случај са многим мојим штићеницима који вену од грозног рака. Борис Владимирович је био новинар који је нашао Бога и све године после свог обраћења предао је служењу Цркви. Он је уложио много труда у обнављање и организацију храмова у околини вароши Кондрова, у близини Калуге. Да је био човек светле душе, појац у црквеном хору, весељак и душа сваког друштва, познавалац дела Светих отаца – сазнао сам од његове кћерке Ирине, када сам му донео Свету Крв. Борис Владимирович се често причешћивао за време болести, али у последње дане више није могао да гута.

Људи који умиру од рака одају специфичан мирис. Тај задах смрти сам добро упамтио исповедајући пред смрт, када сам се нагињао над тим јадним људима како бих чуо нејасни шапат са њихових немоћних усана. То је мирис труљења још увек живог човека. Тешко је издржати, али исповест је углавном кратка.

Када сам се наклонио до лица Бориса Владимировича био сам у шоку: труљења није било, већ само благи мирис. Не, то није била свежина која се осети после купања скупим сапуном или нешто слично. То је био миомирис неке мени непознате материје, сличан блаженом мирису чудесног јелеја мироточиве иконе.

Стајао сам, нагнут над тим благообразним старцем, слушао његову последњу исповест и схватио да сам сведок додира човека с Вечношћу, где нема ничег бесмисленог и излишног, већ само Бог, Његова недостижна Љубав и Свеопроштај, Милост и позив к Себи за све који су уморни и натоварени, како би ту нашли мир (види Мт. 11, 28).

Борис Владимирович је уснуо за време Пасхалне седмице, у Недељу о раслабљеном, и више се није пробудио. На сахрану је дошло више људи, него што је очекивала његова родбина. И било је тако топло, светло и радосно, како и приличи Пасхи.

Шта да радим, оче?

Одељење торакалне онкологије Калушке болнице. Овде се налазе жене које се лече од рака млечне жлезде. То је потмула и зла болест. Као лопов у ноћи, појављује се изненада и брзо се развија. Лекари мамолози предлажу женама старијим од четрдесет година да се подвргну мамографском прегледу једном годишње, а старијим од педесет година двапут годишње.

У том одељењу, свештеник је увек добродошао. Многе жене зову болничког свештеника у своје собе ради разговора, траже молитве и благослов за лечење страшне болести. А та болест је одиста страшна. Дешавало се да уђем у собу где су лежале пацијенткиње после ампутације дојке. Бол, плач, трагедија за жену – не само телесна, колико и душевна. Груди су симбол женствености.

Један од главних извора рака груди су абортуси. Претпостављам да већина жена које се у овом одељењу лече сазнају то тек када се нађу овде. Средњи узраст пацијенткиња је од педесет година и навише. То је покољење из 70-их година прошлог века, «златног доба СССР-а», када је основно средство контрацепције био абортус.

За време прве године служења у болници, из онколошког диспанзера сам излазио потпуно опустошен и прегажен због свега што сам тамо чуо. Болесни се отварају свештенику и говоре му оне ствари које никада не би рекли лекару, који је затрпан послом, или психологу. Сваки свештеник носи на својим плећима тешке приче жена о њиховим тугобним судбинама и рањеним душама. Али овде у торакалном одељењу се налази срж туге, овде је буквално сакупљено женско страдање.

Мој сабрат колега, болнички свештеник ми је испричао једну причу из свог искуства. Девет од десет жена са раком груди, о којима се он старао, су извршиле абортус. Од једног па све до две десетине и више. То су у дубинском смислу несрећне особе, убијене тугом. Ампутација дојке је само врх леденог брега њихове горке судбине. Много раније, оне су биле жртве себичних пијаних мужева који су их принудили на абортус, доживеле су да им синови постану наркомани и самоубице, преживеле су распад својих породица и породичне несреће своје деце, да би на крају постале одбачене, усамљене старице. Једна шездесетогодишња жена, дуги житељ онколошког одељења, поделила је с њим свој бол:

«Извршила сам седам абортуса. Такво је време било, били смо млади и нико нам није говорио да је то смртни грех са тешким последицама. Живели смо у малом стану, муж је сваки пут инсистирао, а понекад ме и присиљавао на то, а ни ја нисам хтела да стварам себи потешкоће. После сам свеједно родила сина. Бог ми није дао више деце. Неко време после рођења сина, муж ме је оставио и отишао код друге. Син је растао, подизала сам га и издржавала сама како сам знала и умела – можда му је нешто и недостајало. За време криминалних 90-их, бивши муж се обогатио. Почео је чешће да прича са сином, још увек младим момком. Ускоро се преселио код оца, видевши колико је овај зарадио. А мене је сасвим заборавио и одбацио. Лежим на онкологији већ више од месец дана, нико ми не долази у посету, чак ме ни не зове телефоном. Ни рођака немам.»

На крају се расплакала и рекла: «Шта да радим, оче?»

Тај седи искусни свештеник се присетио једне друге приче из свог живота. Некако му је почетком 90-их, тада је још увек био млад духовни пастир, пришао један стамен момак:

– Оче, ратовао сам у Авганистану, скоро сам се вратио. Тамо сам се нагледао разних ствари. Умем добро да пуцам и убијам. Овде, у цивилном животу, све је пошло по злу. Ни од чега не презам, ништа ме не занима, не знам куд ћу. Живим стихијски. Страдам. Шта да радим, оче?

Пастир му се загледао у очи, а у њима – празнина и немоћ душе, и сетио се једног ретка из Светог Писма. То место у Јеванђељу Светог Луке, где Светог Јована војници питају:

А ми шта ћемо чинити? И рече им: Никоме да не чините силе нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом (Лк. 3, 14).

«Почни да идеш у цркву да се молиш», – рекао му је свештеник кратко и јасно, – «почни да идеш у цркву.»

Ветеран је испрва почео да свраћа у храм, после да иде на литургије, па је кренуо са Светим Тајнама исповести и причешћа, а на крају је у тој парохији нашао себи место, у толикој мери да га је ускоро настојатељ позвао да постане олтарник.

Сада је овај учесник Авганистанског рата постао уважени и савесни јереј Божији.

Како свештеник може да помогне женама на онколошком? Увек је потребна заједничка молитва, која оснажује и штити човека, која у њему буди покајање. Таквој молитви се једнодушно придружују сви из дате болничке собе и неки из суседних. Сви који јој присуствују су, по правилу, крштени, али не и оцрковљени. Жене са жаром узимају покајничке молитве после чедоморства, које сам одштампао по упутствима из Патријаршије.

А оно што је најважније и на шта је усмерен сав мој труд у овом болничком одељењу се може сажети у неколико речи, које ја стално понављам: «Почните да идете у храм да се молите, почните!»

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић одржао предавање у Зајечару "Хришћански оптимизам" (ВИДЕО)

Fri, 04 May 2018 11:36:50 +0000

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије у Призренској Богословији: "Од слободе ка љубави " Омилије из Ксантија (ВИДЕО)

Fri, 04 May 2018 11:20:10 +0000

Теолог Јелена Петровић: О положају жене у Цркви (звучни запис)

Thu, 03 May 2018 18:44:53 +0000