Отац Гојко Перовић у Будви: Људска историја не зна да је икада било школе у којој није учено о Богу

5. марта 2018. - 12:07

Предавањем протојереја ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске Богословије, на тему “Образовање у Господу” у суботу (03. марта) почео је циклус духовних предавања у току Васкршњег поста, која ће се сваке суботе одржавати у згради Академија знања Универзитетског центра у Будви.

Присутне је испред православне омладине поздравила модератор предавања Анастасија Ђурашевић, а испред Архијерејског намјесништва будванског  протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и секретар Катихетског одбора.

Он је подсјетио да црква следећи древну праксу још од апостолских времена у одређеним периодима године, посебно у вријеме Великог поста, организује разговоре о Богу,  дајући поуке вјернима о хришћанском  животу.

-У данашње вријеме будући  да је свједок великих негативних страних утицаја, црква има обавезу да се у још већој мјери постара, нарочито о младим људима који узрастају, образују се и обликују духовно и као људи. Мисија цркве треба да изађе из катакомбних начина и сфера предавања и односа према човјеку и да кроз све елементе који јој се пружају покуша да приступи цјелокупном друштву и младима, као што смо и ми вечерас баш овде и на овом мјесту сабрани. Имамо велике идеје и планове у вршењу мисије цркве на овом локалитету а ово је један од наших пројеката да баш у овој високообразовној установи пружимо и знање о вјери. Пружајући транспарентну сарадњу у мисији уздамо се у синергију свих сектора образовања, казао је отац Драгослав и изразио задовољство што је је први предавач управо отац Гојко Перовић.

-Богато бесједничко и педагошко искуство, рад са ђацима Богословије,  његов занимљив и упечатљив начин предавања и однос према народу и светињи, постаје основа, добар и омиљен примјер за даљи мисионарски и свештенички рад, нагласио је протојереј Драгослав.

Отац Гојко је истакао да је посебна част што се ова предавања одржавају баш у институцији која носи такво име, Академија знања, гдје су људи позвани да дођу и науче неку нову вјештину и науку у животу, и додао, да када је у питању период поста можемо видјети да је народ из наших крајева кроз сву своју историју постио и постом васпитавао и образовао себе и своје биће, чувао своју вјеру одричући се земаљских блага .

-Црква о образовању може доста да каже. Људска историја не зна да је икада било школе у којој није учено о Богу.  Још од античких времена а и прије, свака школа је подразумјевала да се омладина учи о Богу. Данас кад поменемо питање увођење вјеронауке кажу да ћемо у школи да учимо само рационална знања, нешто што је математика, филозофија, познавање природе.  А онда да питамо те људе ко је ударио темеље математици и свим тим учењима!?  То су били Стари Грци који су сви редом вјеровали у Бога.  Чувена Платонова академија  је темељ свих  европских универзитета . На принципима Аристотелове и Платонове науке установљена је цјелокупна модерна европска мисао, а враћање Платону и Аристотелу је био један од мотива хуманизма и ренесансе, односно такозваног ослобођења европског духа од стега цркве, мрачног средњег вјека. А они (Аристотел и Платон) су били највећи вјерници за које знамо у историји човјечанства, посебно у претхришћанском периоду, казао је ректор Цетињске Богословије  и подсјетио да су сви средњевјековни европски универзитети били интернати и одељења богословских школа и да су код нас прве штампане књиге биле богослужбене .

По његовим ријечима данас живимо у времену када су се појавиле школе у којима се по први пут каже да не треба да се учи о Богу.

– Никада у историји Европе нису постојале школе у којима се није учило о Богу, први пут овдје и то код нас иако све земље у окружењу имају решено питање вјеронауке. Црква када говори о образовању, она почиње од првих Библијских стихова у којима се каже да је Бог створио човјека по образу и подобију Божијем. Човјек у свом одрастању треба да личи на Бога.  Ако човјек није са Богом, ако нема образа Божијег у себи и на себи грђи је од сваке животиње. Образовање је процес са којим човјек стиче свој образ у Богу. Црква није мјесто које позива људе само да стичу нека знања или вјештине, иако има и тога при богословским школама или вјеронаукама, нити је црква мјесто која позива да се човјек бави само собом, нити је основни циљ да позива само на морални живот, рекао је отац Гојко и подсјетио да су  Христове прве бесједе биле да одучи људе да законски схватају своје спасење.

– Ми мислимо да смо паметнији и од Његоша па бисмо све од њега да узмемо осим учења о Богу и души бесмртној јер нам се то не свиђа.. У цркви и њеној и архитектури и иконографији видимо да је Њу Господ саздао за човјека, да би се човјек састао са Њим у Светој Литургији, и на тај начин у Њему образовао…. Зато ми у цркви постимо јер се спремамо кроз сваки празник да се сретнемо са живим Богом који нам даје Своје Тијело и Крв. Можемо се кроз разне методе трудити да будемо бољи али и да будемо најбољи, доброта сама по себи није довољна, а једино у томе можемо успјети ако смо са Богом, закључио је отац Гојко .

Послије предавања на тему “Образовање у Господу” којем је присуствовао велики број вјерних Будве и околине, архијерејски протопрезвитер Борис Радовић исказао је благодарност оцу Гојку на дивним поукама у овим данима када се сви припремамо за сусрет са Господом  и позвао да се потрудимо да обновимо лик Божји у себи а обнављајући лик Божији у себи ми Га обнављамо и једни у другима.

-Благодарим такође оцу Драгославу који се потрудио у организацији ових духовних вечери које ће се одржавати сваке суботе у току Васкршњег поста. Посебну захвалност дугујемо Управи зграде Академије знања што су дозволили да се у овој образовној установи одржавају предавања, да се освећујемо и просвећујемо словом Божијим, и као просветна институција да нам омогући да и овде вршимо мисију цркве, нека и њима Господ подари здравља, сваког напретка и узврати небеским даровима. Благодарим и свима вама што сте се овако у великом броју одазвали ове вечери, казао је отац Борис и позвао вјерне да се сваке суботе у 19 часова сабирају на истом мјесту.

Весна Девић

Фото: Иван Чучук / Бечићи

Црква слави спомен на светог Григорија Паламу, великог богослова XIV века, “проповедника благодати”, како му појемо у тропару. Свети Григорије је учио о Нетварној, Таворској, Божанској светлости Преображења, која никада не почиње и никада се не завршава, већ свагда пребива тамо где и Господ, у Цркви Његовој, и ми смо призвани да будемо сведоци ове светлости, ми можемо видети ову светлост, присаједињујући јој се по дару Христовом, по мери очишћења наших срдаца.

Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати.

Када хришћанство не буде више никоме сметало, како је рекао један богослов, одаће му хвалу, на крају, по правди, и она ће бити нешто попут посмртне похвале. И тада ће наступити потпуна надмоћ греха и смрти. Због умножења безакоња охладнеће љубав; со ће престати да буде слана, сунце ће се помрачити и месец неће сијати својом светлошћу.

Ми видимо да су намере непријатеља озбиљне, и зато у време Великог Поста не иштемо једноставно утеху у неиздрживим невољама, већ Самог Утешитеља, Духа Истине. Свети Игњатије Брјанчанинов се молио за свога пријатеља: “Господе, дај Леониду духовну утеху, да би његова вера постала жива, срдачна, а не једноставно слушање речи!” Преподобни Силуан Атонски се на тај начин молио за сав народ.

А оптински старац Нектарије, који је често говорио: “Како ја могу да будем наследник претходних стараца! У њима је благодат била читав хлеб, а у мени кришка”, одговорио је једној својој поштоватељки, на питање да ли је тачно да су се испунили сви знаци Другог Доласка: “Не, не сви. Али свакако да је и телесном виду јасно, а духовном откривено, да је раније Црква обухватала широк опсег читавог хоризонта, а сада је као мали кружић; а у последње дане, сачуваће се у оваквом облику: један православни епископ, један православни јереј и један православни мирјанин. Не кажем ти да неће бити Цркве, биће је, али ће се Православље сачувати само у таквом облику” “Обрати пажњу на ове речи”, додао је, “схвати. Ето то је у читавом свету.”

Наравно, старац Нектарије није говорио буквално да ће остати један епископ, један свештеник и један мирјанин, већ у смислу да док у Цркви постоји макар један човек који истински иште спасење, ради тог једног човека Господ неће одузети благодат од ње. И наилазе таква искушења да без двоструке благодати нико, ниједан човек, не може се одржати у истини и љубави.

Ето о чему нам говори данашњи празник. У простору у коме влада лаж сваки хришћанин треба да буде богослов, онај који може рећи реч, слово, о Богу, не зато што зна све о Христу, већ зато што познаје Христа. Као што и сам Христос говори: “И Ја знам моје и моји знају Мене” (Јн. 10, 14). На овај начин треба да идемо кроз пост, да би на његовом крају, заједно са Црквом многим устима појали: “Васкрсење Христово видевши”. Слично апостолима о којима смо слушали у Јеванђељу које се читало на бдењу, требамо да сами додирнемо ране Његове и Васкрсење Његово, јер је без тога немогуће живети даље. Да би смо могли говорити другима, не само оно што смо слушали, већ и оно што смо својим очима видели, оно што су дотакле наше руке. Реч Живота, јер Живот нам се јави. Богослов се постаје молитвом и постом. Богословље је продужетак молитве (треба бити на једном и истом језику, на оном на ком се говори са Богом) и продужетак поста, као одговорно давање себе, душом и телом, Христу Богу. Сви памтимо ове речи: “Ако си богослов онда се чисто молиш, и ако се чисто молиш, онда си богослов”

Ето, у каквим се опасностима налазимо. У почетку, чисто људска мудрост, за коју неопходност живота у духу изгледа као лудост, а након ње, колапс свести и погибао. Не иде одмах, како је говорио свети Теофан Затворник, богоборни атеизам, већ у почетку једноставно, прихватање “врховног ума”. Али наш Бог је више него “врховни ум”, Он је Отац Који воли, Син Који је био распет и победио свет, и Дух Свети – Светлост Која просвећује свакога човека који долази у свет.

Време је поста и молитве. Буди спреман, хришћанине, да свом својом крвљу исплатиш једну кап благодати, купљену бесценом ценом! Ми морамо да им засметамо, да задржимо зло, да будемо “они који задржавају”, они који су на самом делу причасни сили Божјој, благодати Светог Духа, да запушимо уста корупције и лажи, већ отворена за изрицање последње пресуде Цркви.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-kada-hriscanstvo-izgubi-svoje-naznacenje/

 На бденију се поје: Научи мја, Господи, оправданијем Твојим. За шта молимо Господа овим речима?

- То су речи из 17. катизме, из 118. такозваног великог псалма. Псалам је посвећен пространом учењу о закону Божијем, о заповестима. Заповест је наредба Господња. И оправданије такође значи заповест. Оправдање је синоним за заповест. Оправдања су у суштини заповести – то су синоними за вољу Божију о човеку.
За родитеље Јована Крститеља, Захарију и Јелисавету је речено да су били непорочни, да су ходили у свим заветима, законима и оправдањима Господњим. Оправдања су поетско опевање заповести Божијих. Научи мја, Господи, оправданијем Твојим значи: научи ме да поступам тако да се оправдам пред лицем Твојим. На пример, Господ каже: „Немој презирати сироче, не вређај удовицу, не смеј се сакатом, помажи потребитом, у пружену руку стави новчић, не заборављај суботу.“ Ради то и оправдаћеш се пред Господом. Оправдање су заповести Господње и кад их испуњава човек се оправдава пред Господом. Научи ме шта треба да учиним да бих добио Твоје оправдање – да опростим непријатељу, да се молим, да сакрушавам своје срце, да оплакујем своје грехове, да се помирим с непријатељима, и Господ ће ми показати шта да учиним за оправдање.
Оваква питања су врло корисна. Кад човек пита о Господу, о речима благодати, велику корист стичу и онај ко пита, и онај ко одговара и они који слушају. Ако је реч Господња међу нама, то значи да је Господ међу нама. Као што је у Јеванђељу речено: Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18, 20).
Оправдање је откровење Божије о Његовој вољи, о томе шта човек треба да чини да би стекао милост у очима Господњим. Помагање сирочади, погребење туђиноватеља, давање милостиње, држање постова, читање Светог Писма, упражњавање страха Божијег, размишљање о Господу, сећање на Господа ујутру и увече – све то заједно јесте оправдање Господње.

Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“  Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

Христос, поштујући предања и законе, бијаше у суботу, на молитви, у храму и учаше народ. Нађе се ту тешка болесница, згрчена жена, која пуних, тешких, осамнаест година није могла поглед свој у небо управити. „А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога.“ (Лк. 13, 12 – 13

Удубите се у речено и замислите себе у таквом догађају. Христос, ставши у по ријечи, поврати здравље једној жени; зашкрипаше њене кости и, послије дугих осамнаест година, она исправи леђа своја и заурла од радости и захвалности; с њом и сав народ.

Али, као и свакад, и као и у свему, увијек се нађе неко ко себе издваја од свију и чије срце не може прихватити радост других. Нађе се „старјешина зборнице, негодујући што је Исус исцијели у суботу,“ (Лк. 13, 14) паметујући да има друго вријеме када се лијечити може; субота, по њему, није за тај посао.

Није му Господ остао дужан, не бојте се. Сву своју благост преточи у гњев и викну на њега: „Лицемјеру, сваки од вас не одријешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да га напоји? А ову кћер Аврамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у суботњи дан.“ (Лк. 13, 15 – 16

Господ се уопште не либи да овом укалупљеном скреше, право у очи, сву истину о њему и њему сличним; не убоја се Христос да му у лице и пред свима, јавно, каже да је лажов претворни. Народ се одмах приклони Христу и његовој храбрости, а сви који му се противљаху стиђаху се а „сав народ радоваше се за сва славна дјела што их Он чињаше.“ (Лк. 13, 17

Можемо, и сами, замислити колико је обичном свијету било мило кад се нашао неко да њихову истину каже у очи онима којима би сви они то радо казали, а само када би смјели. Цјепидлачење и чангржљивост старјешинска била им је свима додијала.

И ми своје симпатије поклањамо Христу и листом смо на његовој страни. Но, станимо и пресаберимо се, и запитајмо се, да ли нам је ту и мјесто. Не чинимо ли и ми често оно што учини формалиста, законик? Немамо ли и ми толико пуно својих шема и калупа, црно-бијелих коцкица у које, по својој вољи и нашем знању, смјештамо људе и догађаје? Није ли тачно да по нашим, укалупљеним, схватањима истина је увијек и искључиво на страни на којој се ми налазимо; добри су они које ми таквим сматрамо и прогласимо а други, који се у наше оквире не уклапају, чуда могу чинити – не прима им се. Када и добро чине, а ми то порећи не можемо, ми се свим силама упињемо да изнађемо неке задње, и скривене, разлоге њихове доброте и тек онда, када нам то пође за руком, умиримо своју укалупљену савјест

А Христос неће укалупљење; он тражи храбре. Зар не видимо, у име истинског и животног слављења Бога, Христос руши окове законске, надилази и гази сваки формализам. А ми, кад се, поштено, суочимо сами са собом, видимо да смо се у формализам дубоко заглибили због чега не можемо да се упустимо у изазов храброг и животног хођења за Христом. Отуда је тако мало истинских хришћана међу нама.

Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо него да с њим будемо и за њим ходимо. Срцима својим с њим да разговарамо а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане гријехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Не трпи Христос наше дупле и тродупле стварности. „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви – вели нам. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ће мо се судити; ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; и ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.“ (Ис. 1, 15-18

Још је давно, преко пророка свог Исаије, Бог поручио људима да се он не да обманути. „Зато рече Господ: [то се овај народ приближава устима својим и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповјест је људска којој су научени;“ (Ис. 29, 13) због тога „мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће.“ (Ис. 29, 14

Пуно је лакше, површински и формално, испуњавати спољне обавезе; долазити и појављивати се у цркви, и прилоге чак давати, пуно говорити и исправно се изјашњавати, него суштински и дубински бити Христов сљедбеник. Наша је невоља да нас је и таквих мало а правих још мање, што не даје права онима, који ни толико не чине, да такве осуђују. Све ово речено, опет, не ослобађа нас од Божијих заповијести за правим поштовањем Бога. Јер Богу је милост мила а не жртве – дакле, суштина и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос. 6, 6

Бог тражи наше чисто срце. Он хоће да види наше чисте руке; не опране и убијељене, него чисте од сваког дјела рђавога. „У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно, он ће добити благослов од Господа, и милост од Бога спаса својега.“ (Пс. 24, 4-5

Не можемо ни то постићи без помоћи Божије. Знао је то пророк Давид и завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. (Пс. 51, 10) Знајмо то и ми и завапимо исто

Права и једина чистота је унутрашња, и унутра, у нама, одвија се истински живот. Дјела која творимо само су излив наше унутрашњости и спољашности. Неко од нас има чвршће бране и уставе те успије да дуго своју унутрашњост држи забрављену али, кад тад, пробије бујица њиховог зла из њих. „Јер унутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека.“ (Мк. 7, 21-23) Зато нас апостол Божији позива да се приближимо Богу да би се он приближио нама. „Очистите руке, грешници, поправите срце ваше, дводушни,“ (Јак. 4, 8) вели нам.

Послушајмо га, а сви имамо зашто, и „очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијем,“ (2. Кор. 7, 1) да би нас Бог, који види тамну дубину наших душа, нашао чисте и причислио нас чистима у светом и свијетлом Царстуву свом небеском.

Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.
Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.
Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.
Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.
Извор: СПЦ/Епархија захумско-херцеговачка
http://www.mitropolija.com/teodorova-subota/

У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег.

Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство.

Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине.

Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело.

Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса.

Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског.

Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство.

Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу.

По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ.

Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим.

Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин.

Са руског Марина Тодић

22 / 02 / 2018

Важно је да се тесто лепо меси и да се не лепи много за руке. Када сте потрошили сво брашно и добили тесто мало тврђе него за обичан хлеб, оставите још 30 мин да нарасте. Сада укључите шпорет на 350 степени. Од ове количине брашна добије се 5 просфора средње величине или 6 мањих или 3 велике, какве ми користимо за недељне Литургије, зато што се много људи Причешћује. Сада тесто извадити и на радној плочи, која увек треба да буде посута брашном да се тесто не би залепило, полако месити трудећи се да се што више вадуха истисне ван. Ако неко има ламинатор за развлачење теста благо њему. Затим тесто поделити на пет једнаких лопти, можете користити вагу. Док једну просфору правите остало тесто нека буде у покривеној посуди да се не би ухватила кора. Сада узмете једну лоптицу и месите је десном руком придржавајући је левом да би остао лоптасти облик. Када сте то урадили лопту поделите на два једнака дела или на један већи, који ће бити доњи део просфоре и један мањи, који отприлике треба да буде као трећина доњег дела. И опет их месите док не оформите лоптасти облик. Оклагијом растањите доњи део да буде 2-3 милиметра шири од печата за просфоре са свих страна, а можете и више, посебно ако будете тесто делили 1:3. Доњи део ставите у плех који се посули брашном или намазали воском или ставили папир за печење и мало га испрскајте млаком водом уз помоћ прскалице за воду и покријте влажном крпом. Затим исто урадите и са мањим делом теста. Горњи део треба да буде тањи од доњега и у пречнику ужи. Печат за просфоре ставите у брашно и добро отресите да на њему не остане ништа и пажљиво ставите на средину горњег дела и што јаче притисните дланом да отисак буде што уочљиви. Ставите га стране и прекријте влажном па сувом крпом. Исто урадите и са осталим тестом. После 15 мин прскалицом поново испрскајте све доње делове просфоре и полако на сваки од њих ставите горњи део са печатом, трудећи се да буде на средини, јер ако погрешите не можете га одлепити, а да не покварите просфору или да га оставите тако па ће просфора бити мало накривљена, што није страшно. Великом шиваћом иглом или чачкалицом избушите просфору у средини и са стране, можете сачекати још 5 мин и онда је ставити у врелу рерну. После 15 или чак 10 мин температуру смањите 200 степени и када видите да је просфора довољно нарасла, онда температуру смањите на 150 или 100 степени и пеците још 45 мин. Можете је прерити алуминијумском фолијом или папиром за печење да превише не порумени. У зависности од дебљине теста и временски рок печења је краћи или дужи. То већ сами можете проверити када чачкалицом са стране прободете просфору. Када је печена просфору оставите 15 мин да се мало охлади а затим је увијте у суву крпу да се потпуно охлати. Чувати их у фрижидеру. Тако могу остати и до 15 дана.

Извор: Фејсбук профил о. Петра Перића

Пост – смисао и пракса

Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу.

Патријарх Павле

Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме.

Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“

О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви.

Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима:

„Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“

Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење:

„Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“

Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле.

Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу.

Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу.

Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“

Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства.

У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“

Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности.

 Наставиће се...

Александар МИЛОЈКОВ