СВЕТИ отац наш Петар, архиепископ Александријски, у младости својој би васпитан од блаженог Теоне, архиепископа тог истог града Александрије, и после њега би уздигнут на епископски престо у време љутог и страховитог гоњења хришћана од стране незнабожних царева римских Диоклецијана и Максимијана. Тада све тамнице беху препуне хришћанских мученика, и крв њихова заливаше све улице и градове и околна поља. У таква страшна времена, пуна страхота и мука, Божјом Црквом управљаше овај свети Петар у трпљењу и неисказаним трудовима. Својим учењем и непобедивим јунаштвом вере он многе малодушне и бојажљиве охрабри, многе од одступништва и пада одврати, и велики број верних приведе х мученичком венцу. А када сам би изгнан за Христа, он, находећи се у Тиру и Финикији и Палестини, посланицама својим утврђиваше овце своје и укрепљаваше их силом Светога Духа. Бојећи се пак да се ко не уплаши мука и отпадне од Христа, он се дан и ноћ мољаше за њих Богу. А када се поново врати у Александрију, свети Петар служаше сужњима по тамницама, којих беше шест стотина педесет, при чему међу њима бејаше много презвитера и клирика; и сви они разним мучењима бише уморени. А свети Петар, видећи њихово страдање и трпљење до краја, радоваше се духом.
У време мудрог управљања светог архиепископа Петра Христовим стадом, појави се у Александрији крвожедни вук у овчијој кожи - јеретик Арије, који поче усред пшенице сејати кукољ проклетог ђаволског учења, хулећи Божанство Господа нашег Исуса Христа, и таком хулом шкодећи Цркви Божијој. Пастир добри често запушиваше уста томе вуку обуздавајући га, кажњавајући га, и претећи му, да не разара добро исповедање Свете Тројице, беспрекорно предато Цркви Христовој. Но пошто Арије, тај други Јуда, остајаше непоправљив, и његова се богопротивна злоћа не хоћаше покорити истини, тада свети Петар прокле тог богохулника, и одлучивши га од Цркве одсече га као трули део. А вук Арије, изгнан из стада Христова, кријаше се као тама од светлости, јер је писано: Сваки који зло чини мрзи на видело и не иде к виделу да не покарају дела њихова, јер су зла (Јн. 3, 20); и не усуђиваше се безаконик прићи к овако будноме пастиру, кога никаквим лукавством и превиспреним речима не могаше преластити.
Црква пак света у Александрији растијаше и множаше се, иако времена та беху опака; јер никаква мучења не могаху препречити и затворити пут ка Христу људима жељним спасења, који не само имања своја него и живот свој полажући хитаху к Петрову учењу и к светоме крштењу, напуштајући служење идолима.
Незнабожни цар Максимијан, који тада владаше источним земљама и живљаше у Никомидији, дознавши да се многи учењем светог архиепископа Петра обраћају од идолопоклонства ка Христу, посла трибуна са војницима да светитеља ухвате и везана доведу к њему. Дошавши у Александрију, посланици нађоше светога Петра у цркви са мноштвом верних где врши службу Свима Светима, узеше га и оковаше у тешке окове. Због тога настаде у народу силан метеж и велика узбуна: једни плакаху за светим Петром, други вапијаху: "Зашто пастира нашег отимате од нас?" - И слеже се сва Александрија желећи да душу своју положи за учитеља свога, и викаше народ на цара и на послане од њега. А трибун, видећи силан метеж и узбуну у народу, нареди да светитеља чувају у тамници, која се налазила у близини цркве, и посла цару писмени извештај о свему што се догодило. Прочитавши извештај цар се веома наљути, и посла писмено наређење трибуну да одмах одсече главу хришћанском учитељу Петру и да погуби све који се буду противили. Добивши царево наређење, трибун се постара да изврши наређење и да Петра изведе на посечење; али многи народ, који дан и ноћ опседаше тамницу, не даваше да оца његова изведу на смрт. Ту беше безброј много људи и жена, старих и младих, монаха и монахиња, који, везани љубављу према архијереју Божјем, не одмицаху се од тамнице. Када они угледаше наоружане војнике где иду к тамници да изведу Петра, сви једнодушно повикаше: Прво све нас побијте, ако имате наређење од цара вашега, па онда узмите оца нашег: јер ми нећемо одступити од нашега пастира, нити допустити да пострада учитељ и лекар душа наших. - Трибун, чувши то и видећи толики народ, не жељаше да изврши велико и страшно крвопролиће, него се стараше да тајно обезглави Петра, и на тај начин изврши царево наређење.
Док се то збивало, Арије сазнаде да архиепископ који га је одлучио од свете саборне апостолске Цркве седи у тамници и оковима, и има бити убијен за Христа. И он оде к њему са претворним и лицемерним покајањем, надајући се да после њега ступи на престо и постане архиепископ Александријски. Он дође тобож молећи опроштај и кајући се за своју богохулну јерес; и умоли неке презвитере, а нарочито Ахилу и Александра, да замоле за њега светога Петра, да му опрости сагрешење и прими га у црквену заједницу. Међутим Бог који зна помисли срца људског, знађаше и зло срце Аријево, и јавивши се ноћу блаженоме Петру откри му сво лукавство проклетог јеретика трг, и заповеди да га не прими у свету Цркву. Сутрадан пак ујутру многи благоверни угледни грађани, на челу са презвитерима Ахилом и Александром, дођоше у тамницу и молише светог архиепископа припадајући к ногама његовим, да опрости Арију и разреши га од проклетства. А блажени Петар, плачући и уздишући, одговори им: Мили моји, не знате за кога ме молите јер ме молите за онога који цепа Цркву Христову. Ви знате да ја љубим ове овце моје, и не бих желео да која од њих погине. Нарочито молим Бога да свима подари опроштај грехова и спасење; само Арија одбацујем, јер је он и од самог Бога одбачен, и од свете Цркве одлучен не толико мојим судом колико Божјим, пошто он сагреши не човеку него Богу, хулећи тајну Свете Тројице, на коју херувими и серафими не смеју гледати и само непрестано певају: "Свет, Свет, Свет Господ Саваот", а Силе Небеске говоре: "пуно је небо и земља славе Твоје". Бестидни јеретик усуђује се хулом својом правити поделу између Оца и Сина и Светога Духа. Како онда да опростимо њему, на кога се сва творевина љути због Творца свога? Стога, нека буде проклет Арије и у садашњем и у будућем веку!
Када блажени Петар изрече то, сви који га мољаху за Арија падоше му пред ноге, и више се не усуђиваху узнемиравати га. А он, узевши насамо презвитере Ахила и Александра, рече им: Ја сам човек грешан, но знам да ме Господ Бог мој позива к мученичком венцу, и пре но што умрем објавићу вама, стубовима Цркве, тајну Божију, коју ми Господ мој откри ноћас: ти ћеш, честити Ахило, после мене ступити на архиепископски престо, а после тебе овај достојни презвитер Александар. Што ce пак тиче Арија, немојте ме сматрати немилосрдним и према онима који греше суровим: јер грех учињен по немоћи људској, макар био и највећи, мањи је од злоће Аријеве. Онима који греше по слабости може се опростити; а томе проклетнику, за кога ме молите, како могу опростити када му је душа препуна обмане и хуле? Јер из срца његова тече река хуљења на свемогућег Сина Божјег: он назива створењем Онога који је Створитељ свега видљивог и невидљивог, и кога пророци, апостоли и еванђелисти проповедаше. Како можете ви захтевати од мене да изађем у сусрет вашој молби и да опростим Арију, када он не хте послушати савет мој и доћи к себи? А што сам га проклео, то сам учинио не од себе него по вољи Христа Бога мог, који ми се ноћас јавио. Јер када се ја по обичају мољах, светлост велика изненада обасја тамницу, и ја угледах Господа мог Исуса Христа у облику дванаестогодишњег јуноше, коме лице сијаше јаче од сунца, тако да нисам могао гледати на неисказану славу лица Његова. Беше Он обучен у белу ризу, но раздерану од врха до дна; придржавајући је обема рукама на прсима Он покриваше наготу Своју. Када све то угледах, мене спопаде трепет и ужас; и са великим страхом молећи My ce, упитах: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?" Господ одговори: "Раздра ми је безумни Арије, јер одвоји од Мене људе Моје, које стекох крвљу Својом. Него пази и не примај га у црквену заједницу: јер он смишља зло и непријатељство против мене и против мојих људи. Ето, хоће да моле тебе за њега да му опростиш; али ти их немој послушати и немој примити у стадо вука као овцу. Заповеди Ахилу и Александру, који ће после тебе бити епископи, да га не приме него да га пред свима прокуну". Ето, дакле, ја вам казах што ми је наређено; а ви ако не послушате и не извршите што вам је наређено, ја нећу бити крив за то.
Рекавши то он преклони колена и мољаше се, и сви се мољаху с њим. А кад заврши молитву рече: Помолите се за мене, браћо. - Присутни се помолише, и рекоше: Амин. - Ахила пак и Александар, целивајући му руку, плакаху, јер им он рече да га они више видети неће. И ови презвитери саопштише људима све речи које им блажени Петар рече о Арију, и то што им он заповеди да Арија не примају у црквену заједницу, пошто је вук и непријатељ Божјег Сина.
После тога свети Петар, видећи да хришћански народ запаљен ревношћу не допушта царском изасланику да га изведе из тамнице на смрт, и бојећи се да се не изроди битка између хришћана и царевих војника и настане велико крвопролиће, a усто и сам желећи да се разреши од тела и отиде ка Господу, одлучи да кришом преда себе мучитељима, да не би народ настрадао, и да би сам што пре отишао к жељеноме циљу. Стога он тајно од народа посла к Трибуну једног верног слугу свог који се налажаше поред њега, са оваком поруком: "Ако желиш да учиниш цару Максимијану по вољи, онда дођи ноћас тајно к тамници, пробиј зид, узми. ме и изврши наређење цара свог".
Тако и би. Када паде ноћ, мноштво хришћанскога народа тискаше се око врата тамнице, у којој се налазио свети пастир стада Христова, и чуваше их, не пропуштајући никога к њему. Трибун пак дође с војницима и тајно проби на тамници зид отпозади, колико да се може провући један човек. Ноћ беше зимска и ветровита, и нико од хришћана не чу звук од пробијања зида. Свети Петар прекрстивши се рече: "Боље је да један човек умре него да сви људи погину", - и изиђе из тамнице кроз пробијени зид, и то нико од верних не знађаше. Трибун с војницима дивљаше се таквом светитељевом радосном хитању на смрт; и узевши га одведоше на оно место где свети апостол Марко прими мученичку смрт, и тамо му одсекоше чесну главу.
У близини гроба светога Марка нахођаше се једна девојка која живљаше у добровољном затвору. Када се она мољаше Богу те ноћи у коју свети Петар би посечен, она чу глас с неба који говораше: "Петар почетак апостола, Петар свршетак Александријских мученика".
Када свану дан, људи дознавши да је њихов пастир тајно изведен из тамнице и посечен крај гроба светога Марка, с плачем похиташе к светом телу његовом, узеше га и у цркву унеше. Тамо, приставивши чесну главу његову к трупу, поставише га на престо, тојест на горње место, са следећег разлога: овај свети архијереј у животу свом за све време пастирског служења свог није седао на горње место, већ је, кад је томе бивало време, седео у подножју његовом. Због тога су сви људи и клирици често негодовали и молили га да седи на горњем месту, али он никада није пристајао на то. Једном после Божанствене литургије, сазвавши сав клир свој, рече им: Знате ли зашто ја не седам на горње место? Зато што када се приближим к њему, ја видим на њему небеску светлост и неку Божанствену Силу где пребива на њему. Стога мене спопада ужас, и ја се не усуђујем сести тамо, осећајући да сам недостојан, него седам у подножју, и то са страхом. Ово вам казујем, да ме не бисте више приморавали на то.
Са тог разлога, после кончине његове, људи га мртва посадише на горње место, и сви клицаху к њему: Моли за нас, свети угодниче Божји! - После тога они га чесно погребоше, славећи Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме и од нас нека је част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Охридски Пролог

У славном и великом древном граду Риму живљаше један чувен и високородни човек, по имену Фауст, пореклом од рода древних царева римских. Жена му Матидија такође беше од царског рода, рођака римских царева Августа и Тиберија.[1] Обоје они беху незнабошци и клањаху се идолима. Они добише најпре два сина близанца, једноме дадоше име Фаустин а другоме Фаустинијан; потом им се роди трећи син, коме наденуше име Климент.

Фауст имађаше брата, који беше човек зао и бестидан блудочинац. Видећи изванредну лепоту Матидијину, он се занесе њоме и стаде је наводити на грех. Али она, веома целомудрена, не хте изневерити свога мужа и осрамотити достојанство свога царскога рода. Зато се на све могуће начине стараше да отклони од себе овог блудочинца. He желећи га јавно излагати руглу, она никоме не каза о томе, па ни своме мужу, да се не пронесе рђав глас о њима и не осрамоти дом њихов. Међутим, овај бесомучник дуго времена наваљиваше на њу молбама и претњама да пристане на његову нечисту жељу. Матидија, видећи да се од овог напасника може избавити једино ако му се склони с очију, реши се на следећу ствар.

Једнога дана она рече своме мужу: Прошле ноћи видех диван сан, господине мој: видех чесног и старог човека, као да је један од богова, и он ми говораше: Ако ти и два близанца твоја не отпутујете из Рима на десет година, онда ћеш заједно с њима умрети од изненадне и пагубне смрти. – Чувши то, Фауст се уплаши. И после дугог размишљања о томе, он донесе одлуку да жену и два сина пусти из Рима на десет година, расуђујући овако: „Боље је да мила супруга моја са децом буде жива, макар и у туђој земљи, неголи да овде ускоро умре изненадном смрћу“. – Стога он спреми лађу, напуни је свим потребним намирницама, па испрати у Атину жену своју Матидију са два сина близанца, и са много робова и робиња, и са много блага. Притом нареди Матидији да у Атини оба сина да на изучавање грчке мудрости. Тако се они растадоше неисказано тужни и са много суза. Матидија са два сина отпутова лађом, а Фауст са млађим сином Климентом остаде у Риму.

За време Матидијине пловидбе морем, након неколико дана настаде страховита бура на мору; валови и ветар захватише лађу и однеше у непознат крај, и у поноћи се лађа разби, и сви потонуше. Матидија, ношена бурним валовима, би избачена на камен једнога острва, недалеко од Асијске покрајине.[2] И неутешно ридаше она због потонуле деце своје, и хтеде се од горког једа и у море бацити. Али људи тога краја, видевши је где нага страховито кука и нариче, сажалише се на њу, па је узеше у свој град и оденуше. Неке пак гостољубиве жене дођоше к њој и стадоше је тешити у њеном болу. Свака од њих причаше јој своје злосрећне доживљаје, и својим саучешћем олакшаше јој донекле тугу. Једна од њих исприча јој овако: „Мој муж беше морнар; још као врло млад он се утопи у мору, и ја остадох млада удовица. Многи хоћаху да се ожене мноме, али ја, волећи свога мужа и после његове смрти, реших да останем удовица. Ако дакле хоћеш, хајде мојој кући да заједно живимо; обе ћемо радити, и својим ћемо се рукама издржавати“. – Матидија пристаде на њен предлог, настани се у њеном дому; и радећи својим рукама, зарађиваше себи храну. И у таквом сиротовању проведе она двадесет четири године.

Деца пак Матидијина, Фаустин и Фаустинијан, при бродолому, по Божјем промислу, такође остадоше живи: јер њих избачене на обалу угледаше морски разбојници који се тамо задесише, узеше их у своју лађу, одвезоше у Кесарију Стратонијску,[3] и тамо продадоше једној жени, којој беше име Јуста. Она их одгаји, и даде их на школовање. Они изучише разне незнабожачке науке. Но затим чувши еванђелску проповед о Христу, они примише свето крштење, и следоваху апостолу Петру.

Међутим отац њихов Фауст, живећи у Риму са Климентом и не знајући ништа каква је несрећа задесила његову жену и децу, после годину дана посла неке робове своје у Атину да сазнаду како живе његова супруга и деца; посла по њима и многе ствари. Али се ови робови његови не вратише. Треће године Фауст, немајући никакве вести о жени и деци својој, веома се растужи, па посла у Атину друге робове своје са потребним стварима. Дошавши тамо они никога не нађоше, и четврте се године вратише и известише Фауста да они никако не могоше пронаћи његову госпођу у Атини, јер нико о њој тамо чак ни чуо није, нити јој се могло ући у траг, пошто они никога од својих не обретоше.

Чувши то, Фауст се још више ожалости, и стаде горко плакати. И обиђе он у Римској покрајини све приморске градове и пристаништа, распитујући морнаре за своју супругу и децу. Али ни од кога ништа не сазнаде. Затим он направи лађу, узе са собом неколико робова и нешто блага, па крену сам да тражи своју супругу и милу децу, а најмлађег сина Климента остави са верним робовима дома да се учи књизи. И обиће он малтене сав свет, и по мору и по суву тражећи своје миле, и не нађе их. Најзад, сав очајан он утону у дубоку тугу, и не хте чак ни кући да се врати, сматрајући да није право да се наслађује добрима овога света без омиљене супруге своје, према којој је гајио велику љубав због целомудрености њене. Одрекавши се, дакле, сваке почасти и славе овога света, он се потуцаше по туђим земљама као просјак, не казујући никоме о себи ко је.
Међутим дечак Климент постаде зрео човек, и беше одлично изучио све философске науке. Но њега свагда тишташе то што нема ни оца ни мајке. А већ беше прошло двадесет четири године откако мати његова отиде од куће, и двадесет година откако отац његов ишчезе. Изгубивши наду да су живи, он туговаше за њима као за мртвима. Уједно с тим он помишљаше и на своју смрт, пошто је добро знао да мора умрети, али није знао где ће се после смрти обрести, и има ли неки други живот иза овог краткотрајног живота, или нема. Размишљајући о то ме, он стално беше плачан, и не хоћаше се утешити никаквим сластима и радостима овога света; и свагда беше снужден и невесео, и уздисаше из дна душе.

У то време, чувши о доласку Христовом у свет, Климент се стаде трудити да се тачно обавести о томе. И догоди му се да ступи у разговор с једним благоразумним човеком, који му исприча да је Син Божји дошао у Јудеју, дарујући живот вечни свима који испуњују вољу Оца Његова који Га је послао. Чувши то, Климент се запали неисказаном жељом да што подробније сазна о Христу и о васцелом учењу Његовом. Због тога он реши да иде у Јудеју, у којој се шираше Христова благовест. И оставивши кућу своју и велико имање, он узе са собом верне робове и велику количину злата, седе на лађу, и отплови ка Јудејској земљи. Но за време буре која их снађе на мору, он би ветром занесен у Александрију, и тамо обрете апостола Варнаву, чије учење о Христу он саслуша с уживањем. Затим он отплови у Кесарију Стратонијску, и обрете Светог апостола Петра.

Примивши од њега свето крштење, Климент следоваше њему са осталим ученицима, међу којима беху и два брата његова, близанци Фаустин и Фаустинијан. Али Климент не познаде њих, нити они њега, пошто су били веома мали када су се растали, и не памћаху један другога. Апостол пак Петар, полазећи у Сирију, посла испред себе Фаустина и Фаустинијана, а Климента остави код себе, и заједно с њим седе у лађу и крену морем. За време пловидбе апостол упита Климента о пореклу његовом. Климент му онда подробно исприча каквог је порекла, и како мати његова због некаквог сна отпутова из Рима са два мала детета, a како и отац његов, пошто прођоше четири године, крену у свет да их тражи, и не врати се. Притом Климент напомену и то, да је већ двадесет година како ништа не зна о својим родитељима и браћи, и сматра да су помрли.

Ово казивање потресе Светог апостола Петра. И у то време, по промислу Божјем, лађа пристаде уз неко острво, на коме се налажаше мати Климентова Матидија. Тада неки изиђоше из лађе у град да купе намирнице; изиђе и апостол Петар, а Климент остаде на лађи. Идући у град, Свети апостол угледа крај градске капије старицу где седи и проси милостињу. To беше Матидија, која због слабости није више могла да се храни радом руку својих, и стога прошаше милостињу, да би исхранила себе и другу старицу која је беше примила у кућу своју и која је болесна лежала код куће. Угледавши Матидију, Свети апостол сазнаде духом да је она странкиња, и упита је за отачаство њено. Уздахнувши дубоко, Матидија се расплака и рече: О, тешко мени странкињи, јер у свету нема бедније и несрећније жене од мене. – Апостол Петар, видећи је тако тешко ојађену и уплакану, стаде је брижно распитивати, ко је она и одакле је. И из разговора с њом он познаде да је она мајка Климентова, и стаде је тешити, говорећи јој: Ја знам најмлађег сина твог Климента; он се сада налази у овом крају. – А Матидија, чувши за сина свог, изгуби се од запрепашћења и радости, и постаде као мртва. – Но Свети, апостол је узе за руку и подиже са земље, и нареди јој да пође за њим на лађу, говорећи јој :Не тугуј, старице, јер ћеш одмах сазнати све о сину свом.

Док они иђаху ка лађи, изађе им у сусрет Климент, и угледавши жену где иде за Светим апостолом Петром, зачуди се. A она, загледавши се у Климента, који је по цртама лица јако личио на оца, упита Светога Петра: Није ли то Климент, син мој? – Апостол одговори: Он је. – Матидија обисну око врата Клименту, и заплака. А Климент, не знајући ко је та жена и због чега плаче, стаде је отурати од себе. Тада му Свети апостол рече: He одгуравај, чедо, ону која те је родила. – Чувши то, Климент се расплака и паде к ногама њеним, целивајући је и плачући. И обузе их велика радост што се нађоше и познаше. Свети Петар пак помоли се за њу Господу и исцели јој руке. А она замоли апостола да исцели старицу њену код које становаше. Свети апостол уђе у њену кућу и исцели је од болести; Климент пак даде јој хиљаду драхми[4] за прехрану своје мајке. Затим, узевши мајку заједно са исцељеном старицом, одведе их на лађу, и лађа крену. Путем Матидија упита сина за мужа свог Фауста, и чувши да је он пре двадесет година кренуо у свет да њу тражи и да отада нема никакве вести о њему, ридаше горко за њим као за умрлим, не надајући се да ће га видети жива. Стигавши пак у Антадрос,[5] они сиђоше са лађе и продужише пут сувим. Дошавши у Лаодикију, њих сретоше Фаустин и Фаустинијан, који пре њих беху стигли тамо. Они упиташе Климента: Ко је та жена странкиња што је поред вас са другом старицом? – Климент одговори: Моја мајка коју пронађох у туђини. – И стаде им причати редом, колико се времена није видео са мајком и како је она отишла од куће са два близанца.

Чувши то, њима би јасно да је Климент брат њихов, и та жена – мајка њихова. И расплакавши се од велике радости, они ускликнуше: Ваистину је ово мајка наша Матидија, а ти брат наш Климент, јер ми и јесмо близанци Фаустин и Фаустинијан који са мајком напустисмо Рим.

Рекавши то они обиснуше један другоме о врат, и плакаше много и с љубављу целиваху један другог. Призор беше дирљив: мајка се радује деци коју неочекивано пронађе здраве, и они причају како их промисао Божји спасе од потопљења, и сви радосни славе Бога. Само им једна туга тишташе душу: туга што ништа не знају о оцу свом. Затим они молише Светог апостола Петра да крсти њихову мајку. И сутрадан у свитање они одоше на море, и Свети апостол у прикривеном месту крсти Матидију и њену старицу у име Оца и Сина и Светога Духа, и одаславши је са синовима испред себе у стан, сам оде другим путем.

И гле, на путу стајаше благообразни муж, са седом брадом, бедно одевен, и он очекиваше апостола Петра. Када Свети апостол наиђе, благообразни муж га с поштовањем поздрави и рече: Видим да си човек странац и не прост, јер само лице твоје показује да си човек благоразуман; стога желим да мало поразговарам с тобом. – Апостол на то рече: Говори, господине, што желиш. – И стаде тај човек говорити овако: Ја те данас видех у прикривеном месту на обали где се молиш, и загледавши неприметно ја се склоних, и почеках те овде мало, желећи да ти кажем ово: узалуд се трудите молећи се Богу, јер нема никаквога Бога ни на небу ни на земљи, и нема никаквог промисла Божјег о нама, него све у свету овом бива случајно. Стога не обмањујте себе узносећи молитве Богу кога нема.

Чувши овакво расуђивање, Свети Петар му рече: На основу чега ти мислиш да све бива случајно а не по Божјем уређењу и промислу, и чиме ћеш доказати да нема Бога? Ако нема Бога, ко је онда створио небо и украсио га звездама? Ко је створио земљу и оденуо је цвећем? – А човек тај, уздахнувши из дубине срца, одговори: Знам ја, господине, унеколико астрономију, a боговима тако усрдно служим као нико други. И увидех ја да је све и сва обмана, и нема никаквога Бога. Јер када би на небу био икакав Бог, он би чуо уздахе оних што плачу, обратио би пажњу на молитве оних што се моле, погледао би на патње срца које изнемогава од туге. Но пошто нема онога који би чуо и утешио у невољама, онда из тога закључујем да нема Бога. Када би било Бога, он би чуо мене који се у јаду срца молим и ридам, јер ето, господине мој, ја се двадесет година и више находим у горкој муци, и како сам се много молио свима боговима! Како сам им много жртава принео, како сам много суза и ридања пролио и ни један ме од богова не чу, и сав труд мој би узалуд. – На то му Свети апостол рече: Ти зато ниси толико времена услишен што си се молио многим боговима, ништавним и лажним, а не Јединоме, Истинитоме Богу, у кога ми верујемо и молимо My ce.

Тако разговарајући дуго с тим човеком и препирући се о Богу, Свети апостол Петар познаде по казивању његовом да је то Фауст, отац Климентов и браће његове, а муж Матидијин, и рече му: Ако будеш поверовао у Јединог, Истинитог Бога који је створио небо и земљу, онда ћеш одмах видети читаве и здраве и жену и децу своју. – А он на то одговори: Еда ли ће жена моја се децом устати из мртвих? Јер сам ја сам по звездама сазнао, и од премудрог звездочатца Анувиона се уверио, да су се и жена моја и двоје деце удавили у мору.

Тада апостол Петар одведе Фауста у свој стан. Када Фауст уђе тамо и угледа Матидију, он се запрепасти, и нетремице је посматрајући с чуђењем ћуташе. Затим рече: Какво ће чудо ово бити? кога сада видим? – И пришавши поближе он кликну: Заиста је ово моја мила супруга! – И тог часа обоје од изненадне радости клонуше толико, да ни речи не могаху проговорити, јер и Матидија познаде свога мужа. А када затим она једва дође себи, рече: О, мили мој Фаусте, како си се обрео жив, када смо ми чули да си умро?

Тада настаде неописива радост за све, и од радости велики плач, јер и супрузи распознаше један другог, и деца распознаше своје родитеље; и грлећи се плакаху, и весељаху се, и благодараху Бога. И сви који се тамо десише, видећи њихов сусрет после дугог растанка, расплакаше се и благодарише Бога. А Фауст, припавши к ногама Светом апостолу, мољаше га да га крсти, јер искрено поверова у Јединог Бога. А када би крштен, он са сузама узношаше благодарне молитве Богу. Затим сви отидоше одатле у Антиохију.

Када они у Антиохији учаху вери у Христа, игемон Антиохијски дознаде све о Фаусту, његовој жени и деци, о њиховом царском пореклу, као и о томе шта су доживели, и одмах посла веснике у Рим и обавести цара о свему. Цар нареди игемону да што пре са великом чашћу отпреми у Рим Фауста и његову породицу. И када то би извршено, цар се радоваше њиховом повратку. А када сазнаде шта им се све догодило, он плакаше дуго. И тог дана цар приреди гозбу у њихову част, и указа им велико поштовање. Наредног пак дана даде им велика имања, и робове и робиње. И беху они у великом поштовању код свију.

А живљаху они веома побожно, чинећи велике милостиње убогима. И пошто тако дуго поживеше, и раздавши све невољнима, Фауст и Матидија у дубокој старости отидоше ка Господу.

Деца пак њихова, када Свети апостол Петар дође у Рим, подвизаваху се у апостолском учењу. Нарочито блажени Климент бејаше нераздвојни ученик Петров, и учесник у свима његовим путовањима и трудовима и трпљењима за Христа, и проповедник учења Христова. Зато га апостол Петар постави за епископа пре свога распећа, које он доживе од Нерона.[6] После смрти апостола Петра и Павла, а за њима епископа Лина,[7] па за овим епископа Анаклета,[8] Климент у Риму управљаше мудро лађом Цркве Христове[9] усред буре коју тада ствараху мучитељи, и пасијаше стадо Христово с великим трудом и трпљењем, са свих страна опкољен љутим гонитељима као разјареним лавовима и крвожедним вуцима, који траже да прождеру и униште Христову веру. Налазећи се у такој опасности, он не престајаше старати се са највећом ревношћу и о спасењу душа људских, и обрати ка Христу много неверних не само из простога народа, него и са царскога двора високороднике и великаше, међу којима беше и неки великаш Сисиније, и не мало њих из рода цара Нерве.[10] Својом проповеђу Свети Климент једном на Ускрс обрати ка Христу четири стотине двадесет четири лица високог рода и ове их крсти. Домицилу, братаницу своју, која беше верена за Аврелијана, сина првог великаша римског, он посвети на чување девствености. Осим тога, он раздели Рим између седам брзописаца, да описују страдања Светих мученика које тада убијаху за Христа.

И када се учењем његовим и трудом, и чудесним делима његовим и врлинским животом стаде Црква Христова увећавати, тада мрзитељ хришћанске вере комит Торкутијан,[11] видевши безбројно мноштво оних који су под утицајем Климента поверовали у Христа, подстаче неке из народа да се дигну против Климента и против хришћана. И настаде у народу метеж и узбуна; побуњеници дођоше к епарху града Мамертину и стадоше викати против Климента, говорећи: Докле ће он понижавати богове наше? Друга пак, бранећи Климента, говораху: Какво је зло учинио тај човек? Какво добро дело он није учинио? Свакога болесника који је дошао к њему Он је исцелио; сваког ожалошћеног који је отишао к њему он је утешио; никада никоме он није учинио зло, него је свима учинио много добра.

Међутим остали, распаљени духом зла, викаху: Све то он чини помоћу враџбина, и служење боговима нашим искорењује. Он Зевса не назива богом; Херкула, нашег покровитеља, назива духом нечистим; за чесну Афродиту вели да је блудница; за велику Весту каже да је треба спалити, такође и Атину и Артемиду и Хермеса; Хроноса пак и Ареја хули; уопште, све богове наше и храмове њихове он непрестано срамоти и осуђује. Стога нека он или принесе боговима жртву или нека буде уништен.

Тада епарх Мамертин, под утицајем метежа и узбуне међу грађанима, нареди да Светог Климента доведу к њему. И стаде му говорити: Ти си пореклом високога рода, како сведоче о теби сви грађани Рима, али си пао у заблуду, па због тога не могу да те трпе и да ћуте; неизвесно је каквог Бога ти поштујеш, некаквог новог, називаног Христом, противног боговима нашим. Стога је теби потребно, да оставиш сваку заблуду и обману и да се поклониш боговима којима се ми клањамо. – Свети Климент одговори: Молим твоје доброумље, послушај мене а не безумне речи грубе светине која низашта устаје против мене; јер, премда многи пси лају на нас, ипак нам не могу отети оно што ми јесмо: јер ми смо људи разумни и паметни, а они су пси без разума који неразумно лају на добру ствар; метежи и побуне свагда су долазили од неразумне и неваспитане гомиле. Стога нареди им да најпре умукну, па кад настане тишина нека говори човек разуман о важном делу спасења, и нека укаже на истинитога Бога, коме се треба с вером клањати.

To и много друго говораше светитељ, и епарх не нађе у њему никакве кривице, стога и посла цару Трајану[12] извештај, да је на Климента устао народ због богова, мада нема веродостојног сведочанства да је он крив. Цар Трајан одговори епарху да Климент мора: или принети жртву боговима, или бити послат на заточење у пусто место Понт близу Херсонеса.[13] Добивши такав одговор од цара, епарх Мамертин се ожалости због Климента, и мољаше га да не изабере себи добровољно прогонство, него да принесе боговима жртву, па ће избећи прогонство. Светитељ увераваше епарха да се он прогонства не боји, већ га, напротив, воли и веома жели. У речима Светога Климента бејаше таква сила благодати, коју Бог даде њему, да епарх, ганут његовим речима, заплака и рече: Бог, коме ти свим срцем служиш, нека ти помогне у изгнанству том, на које си осуђен. – И спремивши лађу и све што беше потребно светитељу, он га отпусти.

Са Светим Климентом кренуше у заточење и многи благочестиви хришћани, волећи више да се са својим пастиром пате у прогонству него да без њега живе на слободи. А кад светитељ стиже у место заточења, он затече тамо више од две хиљаде хришћана, осуђених на тесање камена у тамошњим горама. На исти посао би одређен и Свети Климент. Хришћани, угледавши Светог Климента, сви му једнодушно приступише са сузама и тугом, говорећи: Помоли се за нас, светитељу, да постанемо достојни обећања Христових. – Светитељ на то рече: Нисам достојан такве благодати Господа мога, који ме удостоји бити заједничарем венца вашега.

И радећи с њима Свети Климент их утешаваше и назидаваше својим корисним саветима. А када дознаде од њих да веома оскудевају у води, и да на леђима доносе себи воду са шест потркалишта даљине, Свети Климент им рече: „Помолимо се Господу нашем Исусу Христу, да исповедницима својим отвори извор живе воде, као што отвори жедном Израиљу у пустињи када удари камен и потече вода, да бисмо се, добивши такву благодат Његову, радовали“. – И стадоше се сви молити. По завршеној молитви Свети Климент угледа јагње где стоји на једном месту и подиже десну ногу, као показујући место. Светитељу би јасно да је то Господ који се јавио, а кога нико не виде сем он, и оде на то место, и рече: У име Оца и Сина и Светога Духа, копајте на овом месту. – И сви, ставши унаоколо, почеше мотикама копати, али ништа не успеше, пошто не погодише место на коме је јагње стајало. После тога Свети Климент узе малу мотику и поче копати на оном месту где је стајала Јагњетова нога, и одмах изби извор воде веома чисте и укусне, и из извора образова се река. Томе се сви обрадоваше, а Свети Климент рече: Потоци веселе град Божји (Псал. 45, 5).

Глас о овоме чуду пронесе се по целом крају оном, и стадоше се стицати тамо људи из свих околних градова и села, да виде реку која се неочекивано и чудесно образовала на молитве светитељеве, а и да чују учење његово. И многи вероваху у Христа, и крштаваше их Свети Климент у тој води. А незнабожног народа се толико стицаше к светитељу, и толико се обраћаше ка Христу, да се сваки дан крштаваху по пет стотина душа и више. За једну годину толико се увећа број верних, да седамдесет пет цркава би подигнуто. И срушени бише сви идоли, и споменици њихови, и разорени сви идолски храмови у свој земљи оној, пошто сви житељи примише хришћанску веру.

Цар Трајан, сазнавши да је у Херсонесу безброј људи поверовало у Христа, одмах посла тамо једног достојанственика, по имену Афидијана. Чим стиже тамо, Афидијан многе хришћане разним мукама умори. Али затим када виде да сви с радошћу хитају на мучење за Христа, он не хте више да мучи народ, већ се свим силама стараше да једино Климента примора да принесе жртву. Међутим, када увиде да је Климент непоколебљив у вери и чврсто стоји за Господа Христа, нареди да га метну у чамац, одвезу насред мора и тамо, са каменом о врату баце у дубину морску и утопе, да хришћани не би нашли тело његово. Док се пак то обављаше, верни стајаху на обали и силно плакаху и ридаху за светитељем. Потом два највернија ученика његова, Корнилије и Фив, рекоше свима хришћанима: „Помолимо се сви једнодушно, да нам Господ покаже чесно тело Свога мученика“. – А кад се народ мољаше, море се повуче од обале за три потркалишта, и људи, као некада Израиљци у Црвеном мору, идоше по суву и нађоше мермерну пештеру у виду цркве Божије, и у њој тело светитељево, и крај тела камен са којим светитељ би потопљен. Када пак верни хтедоше да узму оданде чесно тело светог мученика, онда би откривење споменутим ученицима, да тело светитељево оставе ту, јер ће се сваке године у спомен његов море повлачити од обале за седам дана, дајући на тај начин пут онима који желе доћи и поклонити се светом телу мучениковом. И биваше тако кроз многе и многе године, почевши од царовања Трајанова па све до царовања Никифора, цара грчког.[14] А тамо се молитвама светитељевим збиваху и друга многа неисказана чудеса, јер Господ прослављаше угодника Свог.

Једне године, када се море у спомен светитеља повуче у обичајено време и много народа дође к светим моштима на поклоњење, догоди се да једно мало дете остаде у цркви, јер родитељи његови при одласку из цркве заборавише на њега. У то време море се поче враћати на своје место и покривати цркву, и сви хитаху да се што пре удаље да их море не покрије; хитаху и родитељи детета осталог у цркви, држећи да је и дете њихово изашло раније са људима из цркве. Осврћући се на све стране и тражећи га међу народом, они га не нађоше, а вратити се натраг беше немогуће, пошто море већ беше покрило цркву. Ојађени родитељи, плачући неутешно за својим дететом, отидоше кући својој са великим болом и тугом.

Наредне године море се опет повуче, и родитељи споменутог детета по обичају свом одоше и ове године да се поклоне светитељу. Ушавши у цркву они нађоше дете живо и здраво где седи крај светитељева кивота. Неописано радосни, родитељи га узеше и распитиваху га како је остало живо. А дете, показујући прстом на кивот светог мученика, говораше: Овај светитељ ме је сачувао жива; он ме је хранио, и све страхоте морске од мене одгонио.

Ово велико чудо би на велику радост родитељима и свему народу који беше дошао на празник, и сви слављаху Бога и светог угодника Његовог. И вратише се родитељи са живим и здравим дететом кући својој.

У време царовања Никифора, цара грчког, о празнику Светога Климента море се не повуче, као што је то бивало свих ранијих година, и тако то потраја педесет и више година. А кад у Херсонесу постаде епископ блажени Георгије, он силно туговаше што се море не повлачи и мошти тако великог угодника Божјег, покривене водом, налазе се као под спудом. У дане његовог епископовања дођоше у Херсон два хришћанска учитеља Методије и Константин Философ, касније назван Кирило.[15] Они путоваху на проповед ка Хозарима,[16] и путем се распитиваху за мошти Светога Климента; и дознавши да се оне налазе у мору, они стадоше подстицати епископа Георгија, да се потруди пронаћи ту духовну ризницу – мошти свештеномученикове.

Подстакнут од ових учитеља, епископ Георгије отпутова у Цариград и обавести о томе ондашњег цара Михаила III[17] и свјатјејшег патријарха Игњатија.[18] Цар и патријарх послаше с њим одабране људе и сав клир Свете Софије.[19] Допутовавши у Херсонес, епископ сабра сав народ, па са псалмима и песмама одоше на морску обалу, у нади да добију жељено, али се вода не раступи. После пак заласка сунца, они седоше у лађу, и одједном у поноћи светлост засија из мора: и најпре се појави глава, па затим и целокупне мошти Светога Климента изађоше из воде. Епископи их са страхопоштовањем узеше, у лађу сместише, па у град свечано унесоше, и у Цркви Светих апостола положише. A када отпоче Света литургија, збише се многа чудеса: слепи прогледаше, хроми проходаше, и сваковрсни болесници оздравише, и зли дуси из бесомучних прогнани бише – молитвама Светога Климента а благодаћу Господа нашега Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

Житија Светих – Свети Јустин Ћелијски

НАПОМЕНЕ:
[1]Октавијан Август – први цар Римски после укинућа републике у Риму, царовао од 30. године пре Христа до 14. године после Христа. Тиберије, пасторак његов, царовао од 14. године до 37. године; за царовања његовог пострадао и крсну смрт примио Господ наш Исус Христос.
[2]Асијом су Римљани називали покрајину у Малој Азији, дуж обале Средоземног Мора; у њу је спадало неколико градова; Пергам је сматран престоницом.
[3]Или уобичајеније: Кесарија Палестинска, на источној обали Средоземног Мора.
[4]Драхма – грчки новац, равна динару.
[5]Антадрос – град на Адрамитском заливу у Мизији, северозападној области Мале Азије. Рушевине тог старог града постоје и до данас.
[6]29. јуна 67. године.
[7]Спомен светог епископа Римског Лина (67-69. године), једног од Седамдесеторице апостола, празнује се 5. новембра и 4. јануара.
[8]Свети Анаклет – епископ Римски од 79. до 91. године.
[9]Свети апостол Климент управљао Римском црквом од 91. до 100. године.
[10]Нерва – римски цар, царовао од 96. до 98, године после Христа.
[11]Комитима су се код Римљана називали сарадници и свита управитеља области.
[12]Трајан – римски цар од 98. до 117. године.
[13]Херсонес – град у Таврици, полуострву Црнога Мора (сада Крим), налазио се у близини данашњег Севастопоља.
[14]Византијски цар Никифор царовао од 802. до 811. године.
[15]Свети Кирило и Методије – познати учитељи и просветитељи Словена.
[16]Хозари – народ туркменског порекла, живео око Каспијског Mopa и у доњем току Волге и у Предкавказју. Били делом незнабошци, делом мухамеданци, делом исповедали јеврејску веру.
[17]Византијски цар Михаил III царовао од 855-867. године.
[18]Свети Игњатије управљао Цариградском црквом од 847-857. год.; затим после светог Фотија од 867-877. године.
[19]Света Софија – саборна црква Цариградска.

Када цар Декије ратоваше једном против варвара, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји, даде му мач у руке и рече му, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина, што Меркурије пред царем не сакри него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше, тело му поста бело као снег, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251– 259. год.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА MEPKУPИJA

НЕЗНАБОЖНИ цареви римски Декије и Валеријан,[20] сазвавши своје кнезове и велможе, начинише веће о распрострањењу поштовања поганих богова својих и о истребљењу и уништењу свете хришћанске вере. Сви они једногласно донеше и из римског Капитола[21] објавише следећу одлуку и наредбу: "Римски цареви, непобедиви победници, високопоштовани, велики, верни, Декије и Валеријан са велможама: пошто познасмо доброчинства и дарове богова наших, и науживасмо се победа које нам они дају над непријатељима; и пошто ми, поред тога, добијамо изобилно од њих и сваку врсту плодова преко благорастворења ваздуха, и знамо их као наше добротворе и устројитеље свеопштег благостања, то ми, после већања са велможама, једнодушно наређујемо да људи свакога звања, слободњаци и робови, војници и невојници, приносе боговима жртве припадајући к њима и усрдно им се молећи. Ако се пак ко дрзне не послушати наше божанско наређење, издато од нас на свеопштем већању, таквога ми наређујемо свезати, у тамницу бацити, затим разним мукама предати. А ако се покаје и покори наређењу, онда ће бити удостојен од нас не мале части; буде ли се пак успротивио, онда га после многих мучења посећи мачем, или бацити у море, или дати птицама и псима на поједење. Но нарочито треба тако кажњавати хришћане, ако се нађу неки њихове вере; они пак који се буду покоравали нашем наређењу, добиће велике почасти и дарове. Желимо вам здравље и срећу!"
Када ова царска наредба би издата, узруја се сав Рим, јер то безбожно наређење објављиваше се по целоме граду и разашиљаше се по околним градовима и земљама. У то време устадоше варвари[22] на римско царство; а цареви припремаху своје војнике, и наредише да се војнички пукови из свих градова слегну у Рим. Тада дође у Рим и онај пук у коме војниковаше Меркурије; тај се пук звао Мартензес, из прве Јерменије, под старешинством трибуна Сатурнина. По одласку цара Декија у рат, Валеријан остаде у Риму.
Када у том рату између Римљана и варвара настаде велика и дуготрајна битка, Меркурију се јави Ангео Господњи у обличју високог човека, обучен у беле хаљине, са мачем у руци. Он рече Меркурију: He бој се, Меркурије, и не плаши се, јер сам послан у помоћ теби, да те начиним победником. Прими дакле овај мач и јурни на варваре; и када их победиш, не заборави Господа Бога твог. - Налазећи се као у неком заносу, Меркурије сматраше да је к њему дошао неки од римских кнезова; па узевши понуђени му мач, он веома храбро јурну на непријатеље и показа чуда од јунаштва секући оним мачем непријатеље као траву. Пробијајући се кроз варварске пукове он стиже до самог варварског цара, и уби га мачем, и уједно с њим порази огромно мноштво храбрих војника, те му се мач прилепи за руку од крви. И тако варвари бише побеђени од Римљана и натерани у бекство.
Тада Декије, сазнавши за велику храброст Меркуријеву, призва га к себи, обдари га великим даровима и постави га за војводу, старешину над целокупном војском. Сматрајући да су непријатељи били побеђени помоћу богова, Декије се веома радоваше, и раздавши војницима много злата он их отпусти кућама; а сам, идући са Меркуријем ка Риму, приређиваше по градовима велике гозбе. Но једне ноћи, кад војвода Меркурије спаваше, дође к њему Ангео на исти начин као и први пут, и куцнувши га у ребра пробуди га. Подигавши се и угледавши Ангела, Меркурије се уплаши, и просто занеме од страха. А Ангео му рече: Меркурије, не сећаш ли се шта ти рекох у рату? Пази, не заборављај Господа Бога твог, јер ти ваља пострадати за Њега и добити венац победе у преславном царству Његовом са свима светима.
Рекавши то, Ангео постаде невидљив. А он дошавши к себи, поче благодарити Бога, и сети се хришћанске вере, о којој је слушао од деде и од оца свог. Отац његов, по имену Гордијан, који је војниковао у истом пуку у коме и сам он, често је говорио: Блажен који војникује Цару Небеском, јер ће добити од Њега награду у Небесном Царству. Јер тај Цар створи речју све и сва, и Он ће судити живима и мртвима, и даће свакоме по делима његовим. - Опомињући се тих речи оца свога и размишљајући умом о јављењу Ангела, Меркурију се разли по срцу умилење, и он поче плакати и ридати, говорећи: Авај мени грешноме! ја, грана зеленога дрвета, усахнуо сам немајући сада корен познања Бога.
Док он тако говораше и ридаше, дођоше царске слуге да зову Меркурија к цару на неко саветовање. Меркурије одби, правећи се болестан. Цар одложи саветовање за сутрашњи дан, јер није хтео да се без Меркурија саветује ни о чему, толико он њега љубљаше и цењаше. Сутрадан пак цар с чешћу позва код себе Меркурија, и посаветова се с њим о стварима корисним по римско царство. По завршеном саветовању цар рече Меркурију: Хајдемо заједно у храм Артемиде[23] да јој принесемо жртве. - Међутим, Меркурије се тајно уклони од цара и оде у свој стан. Неки пак од велможа оптужи га пред царем, говорећи: Велики царе, непобедиви победниче, изабрани од богова да владаш царством, благоизволи саслушати ме кротко. Онај који је добио одликовања из ваше царске деснице, кога је ваша власт прославила и подигла, тај баш не дође у храм велике богиње да јој принесе жртву за вашу државу. - Цар упита: А ко то неће да у једномислености с нама приноси жртве уваженој Артемиди? - Саветник Катул одговори: Меркурије, кога узвелича ваша царска милост, он одбија да се поклони боговима нашим. - Цар на то рече: He клеветате ли ви њега из неке зависти? Нећу вам веровати док сам не испитам њега и не проверим је ли то тачно. И ако се покаже да није онако као што ви кажете, онда ћете бити страховито кажњени за клевету; покаже ли се пак да је истина то што говорите, онда ћете достојно бити награђени за верност боговима и нашем царству.
Рекавши то, цар одмах посла по Меркурија да га чесно позову. Када Меркурије дође, Декије му рече: Нисам ли те ја одликовао поставивши те за војводу, за старешину Над свима мојим кнезовима зато што си помоћу богова победио непријатеље? А ти, зашто се показујеш неблагодаран за толика доброчинства моја теби, и презиреш власт и наређење моје не одајући доличну част боговима нашим, као што ми то чусмо од неких наших верних људи? - А сјајни војник Христов, свукавши, по речи апостола, старога човека са делима његовим и обукавши се кроз крштење у новога, сазданог по Богу,[24] неустрашиво одговори: Одликовања твоја нека буду с тобом, јер ја победих непријатеље не помоћу немоћних богова ваших, него силом Христа Бога мог. Уосталом, узми од мене оно што си ми дао, јер наг изађох из утробе матере моје, наг ћу и отићи.[25]
Рекавши то, он скиде војнички појас и војводску одећу, и баци пред ноге цару, громогласно кличући: Хришћанин сам, чујте, сви! хришћанин сам! - To запрепасти Декија, и он ћутке посматраше светитеља, и дивљаше се његовој неустрашивој речи и делу; дивљаше се још и красоти тела његова, јер светитељ беше висока раста, румен у лицу, и из самих очију његових зрачило је јунаштво. Затим цар нареди да светитеља посаде у тамницу, говорећи: Овај човек није схватио своју част и достојанство, но када искуси бешчешће и срамоту, држим да ће се обратити к благочастивој мисли.
Одведен у тамницу, светитељ слављаше и благодараше Бога. Ноћу пак њему се јави Ангео Господњи, говорећи: Буди неустрашив, Меркурије, и не бој се! Веруј у Господа кога си исповедао, и Он ће те избавити од сваке невоље. - Овим јављањем Ангела Меркурије би веома укрепљен.
Сутрадан цар Декије седе на судишту; и када Меркурија изведе преда се рече му: Због безумља свог ти си доживео такву част, да стојиш на суду као осуђеник. - Светитељ одговори: Заиста мени доликује оваква част Господа мога ради. Ти си узео оно што брзо пропада, a ja ћу примити оно што вечно остаје. - Цар рече: Кажи ми порекло своје и отачаство. - Светитељ одговори: Порекло своје и отачаство казаћу ти. Отац ми се звао Гордијан, пореклом Скит,[26] и војниковао је у пуку Мартенса; а отачаство моје, ка коме ја свим срцем хитам, јесте Небески Јерусалим, град Цара Небеснога (ср. Јевр. 12, 22). - Цар на то рече: Зашто се ти не покораваш вољи нашој и не извршујеш наређења која смо издали за све људе? Зашто се не поклониш боговима, да би ти био враћен чин твој? или желиш да умреш у мукама? Одговарај брзо, јер си ради тога позван. - Свети Меркурије одговори: Ја дођох ради тога овамо, да победим тебе и твога оца ђавола, виновника свакога зла, па ћу добити венац победе од Подвигоположника Исуса Христа, Господа мога. Стога, не оклевајући, ради са мном што си намислио, јер ја имам оклоп и штит, помоћу којих ћу одолети свима мукама које ти будеш измислио против мене.
Тада цар, напунивши се гњева, рече: Пошто кажеш да имаш оклоп и штит вере, то наређујем да те обесе нага растегнувши те између четири стуба. - Када то би учињено, мучитељ упита мученика: Где је сада оружје за борбу твоју? - Свети Меркурије, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, помози мени, слузи Твоме! - Цар нареди да, доневши оштре мачеве и ножеве, секу на кајише мучениково тело, а да на земљи испод њега наложе огањ, те да он, одозго сечен ножевима и мачевима а одоздо жежен огњем, љуто пати. Када то стадоше приводити у дело, из тела мученикова крв течаше потоцима, тако да се чак огањ угаси од крви, а светитељ све јуначки трпљаше. Онда Декије нареди да га одвежу, да не би брзо умро, па да га у тамници чврсто затворе. Слуге тада, узевши га однесоше га, пошто on једва жив не могаше ићи сам, и бацише га у тамницу држећи да ће одмах умрети. И светитељ лежаше као мртав, једва помало дишући од љутих рана. А када се спусти ноћ, Ангео Господњи дође к њему и рече му: Мир теби, сјајни страдалче! - и исцели га од рана. Светитељ, осетивши у себи силу, устаде здрав, и благодараше Бога што га посети преко Свог Ангела.
Сутрадан цар поново нареди да изведу преда њ Меркурија. Војници одоше по њега и нађоше га здрава, па узевши га доведоше к цару. Угледавши га здрава и где сам, без ичије помоћи ходи, цар рече: Онај кога јуче однесоше од нас мртва, сада ходи сам, као да никакве ране није имао на себи. - А они, прегледавши мучениково тело, рекоше цару: Кунемо се целокупношћу државе твоје, Меркуријево тело је потпуно читаво, без икакве повреде, као да га се никаква мука никада дотакла није. - Цар на то рече: Он ће свакако рећи да га је Христос исцелио. Но, да нисте случајно ви водили неког лекара к њему у тамницу? - Они одговорише: Кунемо се влашћу вашом, која управља целим светом, да се на њега нико осврнуо није, јер смо држали да ће он одмах умрети. А на који се начин он исцели и стоји сада здрав, ми не знамо. - Цар рече: Погледајте само хришћанске мађије, онај који јуче изгледаше мртав, данас стоји пред нама здрав! - и са бесом рече светитељу: Ко те исцели? кажи нам истину; јер ја сматрам да другачије ниси могао бити исцељен сем враџбинама. - Светитељ одговори: Као што ти сам најпре, против своје воље, рече, тако и јесте: Господ наш Исус Христос, истински Лекар душа и тела, исцели ме, Он, који ће нераздрешивим узама свезавши све врачаре и гатаре заједно са идолопоклоницима, предати њих огњу пакленоме, јер не познаше истинитога Бога који их је саздао. - Цар на то рече: Ја ћу поново здробити тело твоје ранама, и видећу да ли ће те исцелити Христос кога ти исповедаш. - Светитељ одговори: Верујем у Господа мог Исуса Христа да ме ти нећеш победити никаквим мукама које измислиш против мене, јер их се ја ни најмање не бојим, пошто сам укрепљен речима Господа мог који је рекао: He бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). По убијењу пак Он ће ме васкрснути поново у страшни дан праведнога суда.
Цар нареди да га поново муче огњем и ранама. А када светитеља бијаху и паљаху огњем, из његовог паљеног тела излажаше предиван мирис уместо смрада. Мученик пак трпљаше тако јуначки, да нити јаукну, нити јекну, нити уздахну, тако да се сви дивљаху трпљењу његовом. - Међутим цар, подсмевајући се, рече му: Где је сада твој лекар? Нека дође овамо и нека те исцели, јер ти кажеш да те Он може и после смрти подигнути. - Свети Меркурије одговори: Ради што хоћеш, ти имаш власт над телом мојим, а над душом Бог; јер ако ти и погубиш тело моје, ипак ће душа остати бесмртна вавек.
Тада цар нареди да га обесе главачке, а да му о врату вежу велики камен, да би дављен тежином камена умро. Међутим мученик, крепљен благодаћу Божјом, много сати висећи у таквим мукама остаде жив. Затим одвезавши камен, цар нареди да мученика бију бичевима, чији крајеви беху оковани гвожђем. И бише га тако бездушно, да се и земља обагри крвљу његовом. A он, тврд као дијамант, јуначки трпљаше, говорећи: Благодарим ти, Господе, што си ме удостојио страдати за име Твоје.
Цар, видећи да мученика не може ни на који начин приклонити на своју страну, и немајући више времена да га још мучи, пошто је журио да што пре отпутује у Рим, изрече оваку коначну осуду: "Меркурија, који богове наше ни у шта не сматра и презре часну заповест кротости наше, наша власт наређује одвести у Кападокијску област[27] и тамо му одсећи главу на уразумљење многима: јер сваки који се противи цару биће после многих мучења посечен мачем".
Војници, узевши светог мученика, положише га на кљусе, и чврсто га привезаше, пошто од поднетих мучења беше веома раслабљен телом, па у Кападокију одведоше. А када беху у Кесарији, Господ се јави светитељу и рече му: Меркурије, ходи к мени и одмори се; подвиг си завршио и веру си одржао, стога прими венац подвига твог, јер ти ваља скончати овде.
Веома окрепљен овим виђењем Спаса и желећи што пре од тела се разрешити и са Христом живети,[28] мученик рече војницима што беху с њим: Извршите што вам је наређено, не одлажући више. Господ пак, који призива све на покајање, нека вам подари Своју благодат; јер, богат милошћу, Он изобилно даје дарове онима који долазе к Њему.
После тога њему би одсечена глава за исповедање Спаса нашега Исуса Христа, у двадесет четврти дан месеца новембра. Сутрадан пак по кончини светитељевој, тело његово нађе се бело као снег, и из њега исхођаше мирис предивног мира и тамјана. Због оваког чуда многи повероваше у Христа. Свето тело његово би чесно положено на знаменитом месту, дајући многа исцељења болнима.
Овог војника, светог великомученика Меркурија, душом већ тријумфујућег на небу, Изабрана Војвоткиња - Пресвета Богородица употреби, после извесног времена, за следећу чудесну војну службу: Када се свети Василије Велики мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше икона светог великомученика Меркурија са копљем као војника, да се злочестиви цар Јулијан Одступник,[29] велики гонитељ и истребитељ православних хришћана, не врати из рата с Персијанцима на истребљење хришћанске вере, тада он виде да лик светог Меркурија, изображен поред иконе Пресвете Богородице, постаде невидљив за неко време, па се затим показа са окрвављеним копљем; а у то само време Јулијан Одступник би у Персијском рату прободен копљем од непознатог војника, који одмах после тога постаде невидљив. Бедник пак Јулијан, бацајући увис к небу крв која му је лопила из ране, и говорећи хулу на Христа речима: "Победио си, Галилејче!" изврже гадну душу своју.
Овим чудом се тада јасно потврди, да сама Пречиста Богородица, на молитве светог Василија Великог, посла овог угодника Божјег и свог, светог победоносног великомученика Меркурија, да казни богопротивног одступника Јулијана и да заштити свету веру и православне хришћане. Његовим светим посредовањем и заштитом нека будемо и ми сачувани од богопротивних непријатеља, побеђиваних његовом помоћу, те да с њим заједно славимо Бога и Богородицу кроза све векове. Амин.

Охридски Пролог

Рођен у Сицилији близу града Акраганта, где је доцније епископ био, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим, чудесним начином изабран за епископа, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац, јер је био велики угодник Божји, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељ. Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI).
**

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, епископа Акрагантијског

СВЕТИ Григорије родио се на острву Сицилији[10] у селу. Преторији, близу града Акраганта,[11] од побожних и добродетељних родитеља: Харитона и Теодотије. Родитељи његови беху људи веома богати али и веома милостиви и чињаху велика доброчинства свима сиромасима. А када дете Григорије би крштено, кум му беше блажени Потамион, епископ Акрагантијски. У осмој години његовој родитељи дадоше Григорија једном искусном учитељу, по имену Дамјану, да се учи књизи; и за две године он се научи одлично читати и писати, и црквене песме певати. У дванаестој пак го дини он би од блаженог Потамиона епископа постављен за клирика, и поверен архиђакону Донату да га руководи у духовним подвизима и врлинском животу. И упражњаваше се дечак у молитви и непрестаном читању, јер дан и ноћ сеђаше за књигом, читајући Свето Писмо и Житија светих Отаца, и срце му гораше од жеље да их подражава и да иде стопама њиховим.
Када напуни двадесет две године Григорије намисли да иде у Јерусалим да се поклони светим местима, и усрдно се мољаше Богу да му устроји тај пут. Једном ноћу када он спаваше у дому архиђаконовом близу његове постеље, неко га викну: Григорије! - Он одговори: Ево ме! - и уставши упита архиђакона: Зашто си ме звао, господине? - Архиђакон одговори: Ја те звао нисам, чедо. - Григорије оде и поново леже, и заспа. Али га онај глас по други пут позва, говорећи: Григорије! - И он опет приђе архиђакону и рече му: Ево ме, господине; што си ме звао? - Архиђакон одговори: Нисам те звао, чедо. Но овога пута архиђакон схвативши да Григорија зове сам Бог, уздрхта од страха и рече дечаку: Ако те још једном позове тај исти глас, онда му одговори: Шта је, Господе? Шта наређујеш слузи Твоме? - Григорије отишав опет леже на своју постељу, но и по трећи пут дође му глас: Григорије! - А то беше Ангео Господњи који га зваше. Григорије се одазва као што би научен. Тада му Ангео рече: Услишена је молитва твоја; стога иди на морску обалу и тамо ћеш наћи људе који ће те одвести у света места.
Григорије одмах устаде, и не рекавши никоме ништа рано зором похита к мору, нађе лађу и упита лађаре куда плове. Они му одговорише да плове у Картагену.[12] Он их онда умоли да и њега узму са собом. Они га уведоше у лађу, и за три дана срећно стигоше у Картагену. Бавећи се у Картагени неколико дана, Григорије често одлажаше у цркву светог мученика Јулијана. Једном када се он налажаше у тој цркви и читаше Свето Писмо, уђоше три чесна и благолика црноризца, и мољаху се. Када завршише молитву један од њих седе, а она друга двојица стадоше поред њега. Григорије угледавши их поклони им се. А монах што сеђаше погледавши на Григорија рече: Шта ти овде радиш, слуго Божји Григорије, који си изабрао добри део, који се неће одузети од тебе, по речи Господњој?[13]
Чувши да га зове по имену, Григорије се препаде, и поклонивши се старцу до земље рече: Прости ми, оче, и моли се за мене грешнога и унилнога. - Старац одговори: О, да је мени имати твоје грехе, чедо! - Затим додаде: Знај, чедо, милосрдни Бог откри нам о теби све; и ти се радуј, јер нас Он посла да те узмемо и одведемо у света места, као што желиш, пошто и ми сами идемо тамо. - Ганут, Григорије на то рече: Благословен Бог који све устројава на наше добро.
Затим сва четворица кренуше на пут. За време путовања старац, кушајући једном Григорија, упита га: Чедо Григорије, не тугујеш ли за родитељима својим? - Григорије одговори: Господ је наш рекао: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Но ипак, помоли се Богу, оче, да Он и родитељима мојим подари благу утеху и мене грешнога сачува од вражјих замки.
После путовања од много дана они се приближише к Светом Граду, и свратише у један манастир на који наиђоше путем. Међутим наступи пост Свете Четрдесетнице, зато они не продужише пут него остадоше у том манастиру све до Велике Недеље. Ту Григорије виде строго пошћење монаха и њихово бденисање: јер многи од њих по читаву седмицу не узимаху хране и не спаваху. Ту он виде људе који живе слично анђелима и непрестано славе Бога као што Га славе на небесима. Виде монахе који потоцима лију сузе и дан и ноћ стоје на молитви. Виде он и многе друге трудове њихове и неисказане подвиге, и би запањен, и бијаше прси своје, говорећи: Тешко мени! Шта сам ја? Шта ћу да радим ја унилан и лењив? Како ћу изаћи пред лице Божије? Како ћу у дан суда стати поред светих људи? - Но, не желећи ипак да себе потпуно потопи у понор очајања, он говораше себи: Ако је Господ, као што каже Давид, близу оних који су скрушена срца и спасава оне који су смерна духа (ср. Псал. 33, 19), онда може спасти и мене, као што је спасао у једанаести час дошавше и ништа заслужно не учинивше.[14]
Монаси, пак, видећи га ожалошћена и потиштена, утешаваху га, сматрајући да он тугује за својим завичајем и за родитељима. И говораху му: Немој жалити, чедо, што си с нама зашао тако далеко; ми се у Бога надамо да ћеш се ти опет вратити у свој завичај и видети своје родитеље живе. - А он им одговараше: У Бога нема туђе земље: све је Његово, и свуда Он допире Својим свевидећим оком. И ја не тугујем због тога што сам овамо зашао, нити жалим за родитељима својим; напротив, ја се радујем што, оставивши оца и матер, обретох Бога који се стара о мени. He, друга је туга у срцу моме. Молим вас, оци свети, да се помолите Господу за мене ништавна. - Чувши такав одговор црноризци ућуташе.
Када наступи празник Васкрсења Христова, путници отпутоваше у свети град Јерусалим, и пошто се поклонише светим местима одоше по благослов к светом патријарху Макарију. Угледавши их патријарх рече: Радуј се о Господу, аво Марко! Откуда си нам довео овог богоугодног младића Григорија? - Старац одговори: Нисмо њега довели ми, владико, него Господ који хоће да се сви спасу и твоје свете молитве.
Григорије се запрепасти што патријарх и старца и њега назва по имену, и обрадова се што дознаде старчево име: јер иако толико времена проведе у њиховом друштву, он не знађаше његово име, ни друге двојице сапутника, и не усуди се да их упита откуда су и како се зову. Толико блажени Григорије беше ћутљив и нељубопитљив. Затим патријарх погледа на друга два монаха и рече: Добро дошли, господине Серапионе и оче Леонтије. Благодарим Бога што вам даде снаге да дођете овамо и доведете овога младића који духом гори, који Господу служи, који се надом радује, који стално у молитви пребива, као што ми Господ откри о њему.
Рекавши то, патријарх оде у цркву да служи свету литургију, и сви се путници причестише Пречистим Тајнама. Изјутра пак ава Марко са два брата, узевши благослов од патријарха, пође да посети братију што живи око Сионске горе. Међутим Григорије не знађаше за њихов одлазак, и веома туговаше што је заостао. А патријарх, утешујући га, рече: Оци неће отићи у своју постојбину док претходно не сврате до нас. - Тада Григорије, поклонивши се патријарху, усуди се упитати га: Откуда су та три велика мужа? - Патријарх одговори да су они из Рима. А када се црноризци вратише у Јерусалим, ава Марко узе Григорија за руку, и сагнувши га к ногама светог патријарха рече: Оче свети, и овај је из стада Христова: он ће примити власт у Цркви, и као веслом упутиће је духовним учењем на добро. А ти се, оче, побрини о њему да лепоту душе своје сачува у пуном сјају и да је не оскврнави помислима, својственим младости. - Патријарх одговори: Бог га изабра себи од утробе материнске и огради га страхом Својим; Он ће га и до краја сачувати. - Затим подигавши младића и приметивши да плаче, патријарх му рече: Чедо моје, ако ти се свиђа овде, ти остани с нама, и Господ наш Исус Христос све ће устројити на добро; ако пак хоћеш да идеш са братијом, онда иди с миром. - Григорије одговори: He, свјатјејши оче, ја нећу да идем одавде него само молим Бога да ме удостоји да се још једанпут у овом животу видим са овим светим оцима. - Онда црноризци, измоливши од патријарха благослов и молитве за пут, отпутоваше из Светог Града, а блажени Григорије остаде у Јерусалиму код патријарха Макарија.
На путу за Рим догоди се ави Марку са Серапионом и Леонтијем да пловљаху поред Акраганта. Они се зауставише ту, уђоше у град, поздравише епископа Потамиона и одморише се у његовој епископији, пошто наступи празник светих апостола Петра и Павла. После пак празника када се они спремаху да отпутују и мољаху од епископа благослов за пут, дођоше из свога села к епископу Потамиону Григоријеви родитељи Харитон и Теодотија да учине помен своме сину Григорију првога јула, пошто у тај дан Григорије напусти своју домовину. Теодотија горко плакаше за сином, и нико је не могаше утешити. Ава Марко упита епископа: Због чега, оче, ови људи тако плачу? - Епископ уздахну дубоко, заплака се и одговори: Ови људи имађаху једно чедо, коме ја бих кум. Када синчић њихов напуни осам година, родитељи га доведоше к мени, и ја заповедих да га уче књизи; и Бог му дарова такве способности, да он за две године научи прекрасно читати, писати и у цркви певати. У дванаестој пак години његови родитељи га посветише Богу преко мојих грешних руку, и ја га уврстих међу клирике, и поверих га своме архиђакону да га он учи путу заповести Господњих. И дечак тако изучи Свето Писмо, да му до данас нема сличнога у целој Сицилији. Међутим ми не знамо шта се догодило с њим, куда оде, јер га изненада нестаде без икаква трага; и ми га дуго тражисмо по целом острву, по градовима и селима, по горама и пештерама и пустињама, али га не могосмо наћи; и не знамо да ли га неко уби па закопа у земљу, или га неко украде и одведе у туђу земљу. И ето, сви ми силно жалимо за њим, а родитељи му већ почеше давати помене у дан у који га нестаде.
Међутим ава Марко, загледавши се у лице Харитону, познаде да је то отац Григоријев, пошто је Григорије по свему личио на оца, и рече уплаканим родитељима: Зашто ви тако безмерно тугујете за сином својим? Напротив, ви треба да се радујете и да благодарите Богу који строји све на корист. - И обративши се епископу рече: Нареди да твој архиђакон дође овамо. - Епископ одмах наложи да зову архиђакона. А кад архиђакон дође, отац Марко му се обрати овим речима: Кажи, човече, куда се сакри поверени ти дечак, и зашто господину свом, епископу, не откријеш велика дела Божја која се односе на дечака?
Поражен овим речима, архиђакон се поклони старцу и замоли за опроштај. Затим стаде причати: "Једне ноћи, док сам ја спавао на постељи својој у келији и дечак недалеко од мене почивао, неко га неочекивано позва говорећи: "Григорије!" А он уставши приђе к мени и упита ме, зашто га зовем. Ја му одговорих да га нисам звао. Када он леже, глас га по други пут позва, и он поново дође к мени и рече: "Ево ме; што си ме звао?" Тада мени би јасно да то њега зове не човек него Бог, и рекох му: "Чедо, ако те још једном позове тај исти глас, онда му одговори: ево ме, Господе; шта наређујеш слузи Твоме?" А кад он оде на своју постељу, ја опет чух глас, који му говори: "Григорије! услишена је молитва твоја; стога иди на морску обалу и тамо ћеш наћи људе који ће те повести са собом". Тај глас ја чух, али нисам разумео о чему говори, и заспах. А кад изјутра устадох, ја не нађох Григорија; и од тада до сада он није нађен. О гласу пак који сам чуо, ја нисам смео причати никоме, јер сам се бојао да ми не кажу да лажем, и да, не верујући мојим речима, не стану говорити да сам ја убио дечака или га продао у туђу земљу".
Када то чуше, епископ и родитељи се утешише у својој тузи и заблагодарише Богу. А блажени Марко рече: Ето, као што у Књизи о царевима читамо о Самуилу (1 Цар. 3, 3-10), тако би и у наше дане са Григоријем. Као што дечака Самуила, који спаваше у скинији, Ангео Господњи три пута викну: "Самуило, Самуило!", таквог се позивања удостоји и блажени дечак Григорије. Ваистину ће он бити једнак пророку Самуилу! А сада чујте што ћу вам рећи о вашем дечаку. Када бејах у Риму, пођох једном са овом братијом мојом у цркву светих апостола Петра и Павла на молитву. Но настаде ноћ и ми заноћисмо код једнога монаха. Те ноћи мени се у виђењу јавише два пресветла мужа, слична светим Апостолима, и рекоше: "Устани брзо са Серапионом и Леонтијем; седните на лађу и пловите у град Картагену: тамо ћете наћи једног дечака поклоника са острва Сицилије, по имену Григорија, из цркве Акрагантијске; узмите га са собом и одведите у свети град Јерусалим к патријарху Макарију; ми смо већ говорили патријарху о том дечаку и наредили му да га прими, јер на њему почива дух наш, као дух Илијин на Јелисеју". Рекавши то, јављеници постадоше невидљиви. A ја, пробудивши се, пођох са овом братијом мојом, Серапионом и Леоитијем, на пристаниште, и по Божјем уређењу нађосмо лађу, готову да крене за Картагену. Седосмо на њу и убрзо стигосмо у Картагену. Сишавши с лађе ми одосмо у цркву светог мученика Јулијана и нађосмо Григорија у цркви где чита књиге. Ми га узесмо са собом, отпутовасмо у Јерусалим, и тамо га остависмо код патријарха.
Сви слушаоци аве Марка бише веома задивљени његовим казивањем, и благодараху Бога. Харитон пак и Теодотија од узбуђења онесвестише се и падоше на земљу. Но блажени Марко их подиже и рече: Одајте хвалу Богу што вам је син жив и што води врлински живот. - Тада Харитон и Теодотија престадоше са јадиковањем, и заједно са епископом и осталим присутнима узнесоше благодарност Богу. Такође заблагодарише и ави Марку за толики његов труд око Григорија и за вести о њему, и више се не подаваху јадиковању.
Међутим блажени Григорије живљаше у Јерусалиму код свјатјејшег патријарха Макарија и би постављен од њега за ђакона. После неког времена он моли патријарха да га отпусти на Елеонску Гору[15] да посети тамошње оце. Пошто доби отпуст, он проведе годину дана посећујући сјајне подвижнике и добијајући од њих сваку духовну корист. Затим он намисли да иде у Унутрашњу пустињу,[16] и ту своју намеру откри светим оцима, и проси од њих молитве. А они, помоливши се за њега, отпустише га говорећи: Иди, чедо, с миром: вера и љубав коју имаш према Христу спашће те.
Сишавши са Елеонске Горе, Григорије зађе у пустињу, и после три дана, по промислу Божјем, обрете једнога црноризца који се мољаше у шести час дана. Схвативши духом да млади Григорије иште спасења, црноризац га призва к себи и упита: Куда идеш, чедо? - Куда ме Христос поведе по овој пустињи, - одговори Григорије. Монах му на то рече: Хајде са мном чедо. - И после двадесет дана путовања они стигоше на једно место, са кога црноризац показа Григорију у даљини келију са две урмине палме испред ње, и рече му: У оној келији живи велики отац: стога, ако желиш да се спасеш, чедо, иди к њему, а ја идем на другу страну. - И поклонивши се један другоме, они се растадоше.
Григорије, приближавајући се келији великога старца, спочетка чу певање огромнога хора; а када подиђе ближе, чу глас само тројице где певају. Када пак стиже пред врата келије, он чу глас само једнога старца који је свршавао Девети час. Григорије се не усуди куцнути у врата, и стајаше у страху пред вратима. А када тај свети отац заврши своје правило, погледа кроз прозорчић и виде младића где стоји, и познавши тог часа духом ко је, позва га по имену к себи у келију, говорећи: Чедо Григорије, уђи овамо! - Григорије се још више уплаши чувши где га старац зове по имену. Ушавши у келију Григорије угледа само једнога старца и никога више, и чуђаше се како је могао чути певање огромног хора када је уствари певао само један старац. Из тога он изведе закључак да су са старцем заједно певали свети ангели. И паде Григорије пред ноге старцу и са сузама му рече: Смилуј се на мене, оче, и моли се за мене грешног, да Бог спасе душу моју. - Нека се Бог смилује на тебе, чедо, одговори старац. и нека те награди за трудове твоје.
Григорије проведе четири године код светога старца, и научи се од њега многој духовној мудрости и монашком начину живљења и опхођења, изучи тајне и тумачење Светога Писма, и постаде изврстан философ и богоречити говорник. Старац, видећи га савршена у разуму и врлинама, и провидевши да ће он бити велико светило свету, не хте га више задржавати у пустињи и нареди му да остави пустињу и усамљеништво и притекне у помоћ Цркви која се бори у свету. При томе старац прорече Григорију да ће доживети силне муке од завидљивих људи, и поучи га да буде трпељив и незлобив. Затим, помоливши се за њега и давши му благослов, он га отпусти од себе.
Отишавши од старца блажени Григорије се опет врати у Јерусалим, и патријарх га c радошћу прими. Провевши у Јерусалиму годину дана, блажени отиде у Антиохију, а одатле у Цариград, и тамо живљаше у манастиру светих мученика Сергија и Вакха. Игуман манастира, видећи Григоријеве подвиге и пошћење, јер по читаву седмицу не окушаше хране и сво време провођаше у читању и писању књига, извести о њему патријарха Евтихија. И говораше он патријарху: У мој манастир дође необичан ђакон, диван по изгледу и начину живота, велики у пошћењу и ревностан у свима монашким подвизима, одличан зналац Светога Писма. Изгледа ми да у садашње време нема равнога њему у читавоме Цариграду. - Патријарх се веома обрадова томе и призва к себи Григорија с поштовањем, и разговара с њим. И видевши велику мудрост његову он благодараше Богу што им посла таквога човека у време велике у Цркви буре и немира од јеретика.
Убрзо потом би сабран у Цариграду Пети Васељенски Сабор, за царовања благочестивог цара Јустинијана. На том Сабору блажени Григорије се показа велики поборник и заштитник православне вере, и запуши уста јеретицима, те не могаху противстати речима које он говораше из светих књига. И сви се Оци дивљаху такој мудросги и благодати Духа Светога у Григорију. Многи који га слушаху питаху се: Откуда је овај човек који говори као анђео или као неки од древних великих Отаца светих? Обрадова се њему и благочестиви цар Јустинијан, и сви великаши. И целиваше га сви свети Оци присутни на Сабору, и многим похвалама обасуше. Од тога времена цар га веома поштоваше, и његова слава брујаше на све стране. Видећи како га сви почитују и славе, блажени Григорије не хте више живети у Цариграду, него избегавајући славу од људи отпутова у Рим. Тамо се поклони гробу светих Апостола и осталим светим местима, па се настани у манастиру светога Саве и провођаше живот у усамљеничком молитвеном тиховању.
У то време престави се епископ Акрагантијски Теодор, прејемник блаженог Потамиона. И међу грађанима тога града настаде силна неслога и раздор: јер су једни хтели за епископа презвитера Савина, други - неког Крискента, трећи - тамошњег архиђакона Евпла, а неки препуштаху вољи Господњој и говораху: Кога Бог хоће, тај и нека нам буде епископ.
Поводом тога сабраше се сви црквени представници, градске власти и грађани, па одоше у Рим к папи. Међу њима беше и Григоријев отац Харитон. И они изађоше пред папу као три групе: на челу једних беше Савин, на челу других Крискент, на челу трећих Евпл и Харитон. Први тражаху за епископа Савина, други Крискента, а Евпл и Харитон са осталима говораху папи: Кога Бог открије твојој светости, њега нам и постави за епископа.
Видећи њихову неслогу и раздор, папа им нареди да га оставе. Папи, који беше у великој бризи због тога, ноћу се јавише у виђењу два чесна мужа у облику апостола и рекоше му: Зашто си у толикој бризи због неслоге Акрагантинаца? Недостојни су епископског чина они које они доведоше. Ho у овом граду има један дошљак, по имену Григорије, који до ових дана живљаше у манастиру светога Саве, а сада, пошто чу за долазак Акрагантинаца, побеже из тог манастира и крије се у манастиру светог Меркурија: позови њега и постави им га за епископа, јер је граду Акраганту потребан епископ, на коме нарочито почива Дух Божији.
Рекавши то, јављеници постадоше невидљиви. Тргнувши се од виђења, папа дозва к себи презвитере и аву Марка, који у то време случајно беше дошао у Рим из свога манастира, исприча им своје виђење, и одмах посла два епископа са другим клирицима да пронађу и чесно доведу Григорија. Они одоше у манастир светога Саве и упиташе где се налази Григорије. Црноризци одговорише да је пре два дана отишао у манастир светог Меркурија. Они онда кренуше тамо. А свети Григорије, тек што се беше спремио да напусти и тај манастир, угледа издалека епископе где иду и познаде их, јер их раније беше видео на сабору у Цариграду, па сазнавши духом да они иду по њега побеже за ограду и сакри се у манастирској башти. Епископ, ушавши у манастир, распитиваху за Григорија, а монаси одговорише да је тог дана стварно био неки странац, али не знају куда је отишао. Епископи притегоше игумана и строго му запретише: ако им не пронађе тога странца и не доведе им га, биће врло строго кажњен. Игуман их умоли да му даду мало времена да га потражи. И после марљивог тражења игуман пронађе Григорија у башти, сакривеног у трави. Игуман га с гњевом дохвати и ружаше га говорећи: Откуда си дошао овамо, човече? Какви су твоји греси, и шта си то урадио, те те тако угледни људи траже? Муку си навукао на наш манастир! Хајде, крећи, одговарај за грехе своје.
Блажени Григорије ништа не одговори игуману, него вођен за руку иђаше ћутке. Доведен пред епископе, они га одмах познаше, пошто га беху видели на сабору када га сви Оци хваљаху и сам цар му указиваше особито поштовање. Уставши, епископи му се поклонише и с љубављу га загрлише. Он пак паде пред ноге њихове и рече: Опростите ми, оци свети, јер сам грешан. Зашто тражите мене ништавног? - Они га подигоше са земље, и грлећи га одговорише му: Свјатјејши отац папа зове те. - Игуман пак зачуди се и збуни се видећи како поштовање епископи указују Григорију, за кога он мишљаше да је починио нека зла дела. Епископи узеше Григорија и с чешћу га поведоше к папи.
Када Григорије уђе код папе и поклони му се до земље, папа му рече: Добро нам дошао, чедо Григорије; благословен Бог који нам је тебе открио. - И уставши он га целива светим целивом, па онда продужи: Чедо Григорије, Господ наш Исус Христос позива те на епископство у цркви Својој што је у Акраганти, да се преко тебе спасу тамошњи људи. - Григорије одговори: Опрости ми, владико, нисам достојан такога чина. - Папа на то рече: Немој бити непослушан, чедо, него се Бога бој, и сети се да су многи непослушношћу разгњевили Свевишњега. - Тада Григорије рече: Свечесни оче, дај ми мало времена за размишљање, па ћу одговорити твојој светости.
Папа предаде Григорија ави Марку на неко време. Угледавши оца Марка, Григорије са сузама припаде к ногама његовим, говорећи: Благодарим Бога што ме удостоји да још једанпут у овом животу видим тебе, милог оца мог. - Ава Марко оде с њим у одвојену собу, и они сву ноћ проведоше без спавања, у духовном разговору. Пре тога Григорије хотијаше да бежи у Шпанију, нарочито када дознаде да је отац његов Харитон допутовао у Рим. Али га ава Марко задржа говорећи: Чедо, не разгневљуј Бога, и место благослова Његовог не навлачи на себе проклетство. - Од тога времена Григорије напусти ту своју намеру.
Ускоро папа позва к себи Акрагантинце и уиита их јесу ли се, најзад, сложили кога желе себи за епископа. А они ћутаху. Тада архиђакон Евпл и Харитон одговорише: Владико, ми немамо шта да ти одговоримо, јер препустисмо Богу и твојим светим молитвама, па кога Бог укаже теби, њега нам и дај; и ми ћемо га примити с љубављу. - A папа, посматрајући Харитона, познаде по цртама лица његова да је он отац Григоријев. Затим рече: Хајдмо у цркву, и помолимо се Богу да нам Он укаже кога сматра за достојног. - И када папа са епископима и свим клиром узношаше молитве у цркви светих првоврховних апостола Петра и Павла, и Григорије беше тамо с њима, појави се голуб летећи изнад светог престола и спусти се на главу светог Григорија. И сви се удивише овом предивном чуду. Папа онда рече: Ето, Бог нам показа кога Он изабра као достојног еиископског чина. - И посвети папа Григорија за епископа Акрагантијске цркве. И сви грађани Акраганта обрадоваше се томе, и с љубављу примише Григорија као изабранога самим Богом. Тада и Харитон познаде свога сина и свим срцем благодараше Богу што га удостоји видети сина жива, па још у таком чину.
Након немного дана Акрагантинци, узевши благослов од папе, вратише се са новопостављеним епископом у свој град. Када они пролажаху поред Панормије,[17] њима у сусрет изиђе епископ тога града са клиром и свим народом, и прими их с љубављу: јер је слушао о врлинском животу Григоријевом, и замоли епископа Григорија да уђе у цркву и да благослов народу. А када епископ Григорије улажаше у цркву, к њему се приближи један монах страховито губав и громко вапијаше к њему: Помилуј ме, слуго Христов, и помоли се Богу за мене, да ми олакша ову тешку болест моју губу. - Светитељ му рече: У име Господње исцели се од болести своје. - И монах се тог часа исцели и очисти од губе, и сво му тело постаде као у малога детета. И сви слављаху Бога, говорећи: Благословен Бог који чини чудеса преко угодника Свог.
Када епископ Григорије са сапутницима отпутова из Панормије и приближи се к Акраганту, срете их игуман манастира Пресвете Богородице што беше испред града. А кад свети Григорије уђе у тај манастир, к ногама његовим припаде један глувонеми монах. Игуман га стаде одвлачити од епископових ногу, али му свети Григорије рече: Остави га, брате, да нам објасни шта му је потребно. - Игуман на то рече: Владико, он је сулуд, и усто нем и глув. - Светитељ уздахну, и подигавши руке к небу сатвори молитву, па подиже монаха са земље и рече му: У име Господа нашег Исуса Христа, који је заповедио ђаволу глувом и немом да изађе из створења Божијег, проговори, брате, и прочуј, па слави Бога који те је створио! - И тог тренутка монах проговори, и поче громко кликтати: Велика су дела твоја, Господе, која Ти учини због праведног човека овог. - Блажени упита монаха: Колико има година откако си престао говорити? - Исцељени монах одговори: He сећам се, владико, да сам икада говорио или чуо. - Игуман онда рече за њега: Већ је двадесет година, владико, откако смо га постригли, а било му је осам година при постригу, и до данашњега дана био је нем и глув; а сада се исцели твојим молитвама. - И побожни страх обузе све од овог чуда, и сви узнеше благодарност Богу што им је дао епископа чудотворца.
У том манастиру свети Григорије остаде до сутрадан изјутра; а изјутра крену у Акрагант. А кад житељи града чуше да иде нови епископ, они се питаху међу собом: ко је изабран Савин, Крискент или Евпл? - И дознавши да ниједан од њих није удостојен епископства већ неки стран човек, по имену Григорије, зачудише се. Но чувши да је чудотворац и да је већ исцелио глувонемог, они се испунише страхопоштовања; и сав народ из града изађе му у сусрет и прими благослов од њега; а он благосиљајући их полагаше руке своје на све. Између осталих изађе са другим старицама и мати његова Теодотија, не знајући да је нови епископ њен син. Но угледавши га, она га одмах познаде и рече: Заиста, ово је син мој који "изгубљен беше и нађе се" (Лк. 15, 24). Григорије пак, угледавши матер своју, рече: Радуј се, госпођо Теодотија, мати моја! - А она, испунивши се радости неисказане, одговори: Благословен Бог који изабра тебе да пасеш људе Његове и који удостоји мене да видим тебе, чедо моје слатко.
Затим сви људи певајући уђоше у цркву. И када свети Григорије служаше Божанствену литургију, неки од достојних видеше благодат Светога Духа која сиђе на њега у облику голуба и осени га, као што се то догоди и на посвећењу његовом. К цркви би донесено мноштво болесника, и свети Григорије им даваше здравље полажући руке своје на њих, тако да се сви дивљаху и говораху: Овај је стварно сличан светом Григорију, Неокесаријском Чудотворцу. - И би у граду велика радост.
Почевши управљати Црквом Божјом, свети Григорије се много стараше о сиротињи, исцељиваше болеснике и изгоњаше ђаволе. Отац пак његов Харитон не излажаше из цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ. Тако исто и мати његова Теодотија, одбацивши све животне бриге, рађаше једино на своме спасењу, служаше болнима и пуким сиромасима, хранећи их и одевајући их од својих средстава. На тај начин свети Григорије са родитељима својим беше украс Цркве Христове, служећи свима као пример врлинског живљења.
Једном блажени Григорије изиђе у град да посети болеснике и сиромахе; и сви грађани који имађаху болеснике изношаху их и полагаху по путу, којим је свети лекар Григорије имао проћи, и он додиром руку својих исцељиваше их од сваке болести. У презвитера пак Савина бејаше кћи раслабљена, и лежаше у постељи без икакве снаге, тако да се сама није могла ни помаћи него су је други окретали. А кад мати њена чу да ће епископ проћи поред њихове куће, она изнесе своју кћер, и метну је на пут. Када свети Григорије наиђе, она припаде к ногама његовим плачући и говорећи: Помилуј ме, слуго Божји, и сажали се на моју раслабљену кћер. - Светитељ је упита чија је она супруга. - Утом изиђе презвитер Савин из куће и поклонивши се епископу рече: Господине мој, то је слушкиња твоја а жена моја.
- Светитељ их упита: Давно ли болује тако ваша кћи? - Они одговорише: Девет је година, владико откако се одузе. - Очитавши молитву, светитељ осени девојчицу крсним знамењем и рече: У име Исуса Христа, девице, устани и стани на ноге. - И тог часа устаде девојчица потпуно здрава, и захваљиваше своме исцелитељу. А народ који иђаше за светитељем дивљаше се славним чудесима која биваху од њега.
Међутим, након неколико година ненавидник добра ђаво устаде против светитеља са намером да га лиши престола, и то помоћу презвитера Савина чију кћер исцели свети Григорије и помоћу Крискента. Они обојица беху презвитери у Акраганту, и у своје време, као што је већ споменуто, сваки од њих жељаше себи епископство, због чега и бејаху у међусобном непријатељству. Но сада се они здружише и стадоше заједно роварити против светог Григорија, и подстицани од ђавола на завист они говораху међу собом: Докле ћемо се ми потчињавати овоме човеку врачару, који помоћу својих враџбина чини чудеса и задивљује просте људе? Или зар ми не знамо да је он некада побегао из нашег града и боравио у једног врачара и научио се од њега врачању; а сада се вратио и обмањује људе тврдећи за себе да је Божји човек. У самој ствари он је сличан ђаволу, јер не једе и не пије, као и ђаво.
Такве хуле и клевете говораху они на праведника из зависти. Привукоше они иа своју страну и неке од клирика и грађана, и заклеше се један другоме да се неће смирити док епископа Григорија не протерају из града; а место њега за епископа су хтели поставити неког Елевсија, јеретика, лишеног презвитерства и од Лаодикијског сабора[18] предатог проклетству. Тај Елевсије у то време дође тајно у Акрагант, и кријаше се код једног грађанина који се звао Теодор. Раније свети Григорије је видео тог Елевсија на Истоку, и препирао се с њим о оваплоћењу Христовом, и победио га. И тај Елевсије, за време свог тромесечног прикривеног боравка у Акраганту, подстаче Савина, Крискента и неке друге злобне људе на завист и непријатељство према светом Григорију.
Непријатељи светог Григорија се договорише и поткупише једну младу жену, no имену Евдокију, лепу лицем, али по нарави бестидну и развратну, да она пред целим народом рекне епископу у лице да је сагрешио с њом. Но она спочетка не пристајаше на то и говораше: Грађани ми неће веровати, јер га сматрају као ангела Божјег, и бојим се говорити против њега да ме народ не заспе камењем. - Међутим они је убедише да јој се ништа догодити неће, и огромном количином злата поткупише је те она пристаде на њихов предлог. Отада они стадоше ишчекивати згодну прилику, да светог Григорија осрамоте и обрукају. И једне ноћи, када свети Григорије беше у цркви на Полуноћници, Савин и Крискент узеше поткупљену развратницу и тајно је одведоше до епископије. Пред капијом епископије нађоше вратара који је стражарио, и давши му много злата наговорише га да ћути, а сами уведоше Евдокију у епископову спаваоницу, затворише је тамо па изађоше. Епископ, не знајући ништа о томе, остаде у цркви до краја јутрења. Освану дан, и када епископ изађе из цркве сав народ, који је био у цркви, пође за епископом, јер у Акрагантијаца такав беше обичај: да свакога дана прате свога епископа из цркве до његовог двора. Дошавши до капије своје епископије, свети Григорије се обрати народу који га је пратио, и дајући им благослов говораше им разне поуке. Међу народом пак беху и Савин и Крискент са осталим завереницима: они утрчаше у епископову спаваоницу, изведоше отуда у присуству епископа и свега народа жену, и повикаше: Гледајте, људи, шта ради наш епископ; Тако ли треба он да живи? Ми сви говорасмо да је он светац; а гле, он се показа блудник. Од сада он је недостојан епископског престола!
Видевши то народ се од запрепашћења скамени, не знајући шта да каже. Запрепасти се и сам епископ од овако неочекиване напасти, и мучаше. Стадоше пак распитивати жену: Је ли био с тобом епископ? - Она пред свима одговараше: Да, био је са мном ноћас. - Архиђакон и остали блиски к епископу питаху је: У који час ноћи он беше с тобом? - Она, раније научена од Григоријевих непријатеља, одговараше да је био после Повечерја. - Жив Господ! ускликнуше блиски епископу: ова лажљива жена говори неистину! - На то непријатељи епископови рекоше: Ви сте блиски епископу и не заслужујете да вам се верује, јер се трудите да прикријете зла дела вашега господина. - На то један млади ђакон, по имену Филаделф, узврати речима псалма: Нека онеме уста лажљива, која говоре на праведника безакоња, охоло и с поругом (Псал. 30, 19).
Крискент притрча Филаделфу и стаде га бити по образима. Многи се из народа саблазнише и повероваше клевети видећи где жену изводе из спаваонице и у лице говоре епископу да је био с њом; но други не повероваше. Ипак противничка страна надвлада: метнуше руке на епископа, изведоше га из епископског двора и посадише у тамницу, у којој је некада свештеномученик Григорије, епископ Ливијски, страдао за Христа. Тамо затворише и овог светог Григорија, метнуше му ноге у кладе, и пошто утврдише врата чуваху стражу. Онда хитно послаше писмо папином егзарху[19] који се у то време налазио на Сицилији, извештавајући га о ономе што се десило, и молећи га да дође у Акрагант ради суђења Григорију.
Међутим, не само по целоме граду Акраганту него и по околним градовима и селима па и по свој Сицилији пронесе се глас о томе да је епископ Григорије затечен са блудницом. И слеже се к тамници мноштво људи који имађаху љубав к светитељу и не вероваху клевети: и они сеђаху око тамнице плачући. Свети пак Григорије у тамници благодараше Бога што га удостоји да невино страда. A у поноћи, када се он мољаше, велика светлост обасја тамницу, јави се ангео Господњи, раздреши му ноге од окова, окрепи га својим речима у трпљењу, па постаде невидљив, а тамничка се врата сама отворише. Када људи, који се налажаху око тамнице, видеше ово чудо, уђоше унутра и поклонише се светитељу, говорећи: Сад зиамо да је Бог с тобом и да је све лаж и клевета што се против тебе говори. - И они хоћаху да иду и убију Савина и Крискента, али их светитељ задржа и забрани им да нипошто не распирују раздор и не проливају крв него да чекају суд који се има обавити над њим.
Егзарх, допутовавши у град, сазва сав градски сабор, и севши на судијско место нареди да епископа Григорија доведу преда њ. А стадоше пред судом и противници Григоријеви заједно са блудницом Евдокијом. Егзарх упита Евдокију: Је ли истина што се говори да је епископ био с тобом? - Она одговори: Да, владико, истина је да је он био са мном.
Тек што она то изусти, ђаво нападе на њу, баци је на земљу и она се ваљаше запомажући ужасно мучена злим духом. Страх спопаде све. И добронамерни говораху: Григорије је невин, јер ево казна Божија сустиже клеветницу његову. - Међутим противници светитељеви, изгубивши сваки стид, говораху: He рекосмо ли ми да је он врачар и маћионичар? И он враџбинама својим учини да жена постане ђавоимана.
Чувши за ово, супруга Савинова са ћерком коју свети Григорије исцели од узетости хитно дотрча на сабор, и стаде викати с јарошћу на свога мужа, говорећи: Бедниче и неваљалче! заборавио си доброчинство овог светог човека који исцели нашу кћер, и клеветаш њега невиног! Зато, одлази из моје куће, ја више нећу да живим с тобом! - Затим она припа]]>28615Fri, 05 Dec 2025 21:19:07 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-r28614/

Свети Амфилохије, земљак, друг и пријатељ Светог Василија Великог, Григорија Богослова и других великих светитеља из четвртог столећа, родио се у Кесарији Кападокијској. Отац му се такође звао Амфилохије и беше рођени брат блажене Ноне, мајке Светог Григорија Богослова. Беше то човек великога ума и веома образован; притом врло добре душе, побожан и красноречив он беше од велике помоћи сродницима и њихов наставник у многоме. Бринући се о својој деци, он им даде дивно образовање и васпита их у духу хришћанске вере и побожности. Његов млађи син Амфилохије, поставши пунолетан, беше најпре ритор и адвокат. Али, пошто још у раној младости беше заволео Бога више свега, он по савету Светог Григорија Богослова остави метеж светски и сујету и повуче се у пустињу, у једну пештеру, где стаде водити монашки, строго подвижнички живот, усрдно служећи само јединоме Богу. Ту он провођаше време у молитви, читању Светога писма и посту. Тако он у свештеним подвизима самоумртвљења и себеобестрашћења проживе четрдесет година. Тада га Господ изведе на други подвиг: подвиг архијерејског служења Цркви.

Када умре епископ Иконијске цркве звани Јован, ангео Господњи јави се Амфилохију ноћу и рече му: “Амфилохије, иди у град, и паси духовне овце.” – Али Амфилохије не хте. Наредне ноћи опет му се јави ангео Господњи и рече му: “Иди у град, Амфилохије, и паси овце које ти Бог уручује.”– Но Амфилохије ни овога пута не послуша ангела, јер сматраше да је ово јављење прелест од злог духа, и говораше у себи: “зна се и Сатана претварати понекад у ангела светла”. – Међутим, треће ноћи ангео, дошавши к њему, позва га: „Амфилохије, устани с постеље!“ – Уставши брзо, Амфилохије мало уплашен рече: „Ако си ангео Божји, онда станимо оба на молитву.“ – И приклонивши главу Амфилохије поче певати: “Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове” …; но и ангео певаше с њим заједно. Затим га ангео узе за десну руку и поведе у цркву која се налазила недалеко; и пред њима се врата црквена сама отворише. Када они уђоше унутра, Амфилохије угледа велику светлост и мноштво људи у белим одеждама, који га узеше, приведоше олтару и дадоше му у руке Свето еванђеље, говорећи: “Господ с тобом!” А један од њих, изгледа, најстарији, громко узвикну: “Помолимо се сви!” Затим поче говорити: “Света благодат поставља брата нашег Амфилохија за епископа града Иконије. Помолимо се сви за њега, да благодат Божија буде на њему.”

После молитве сви се опростише с Амфилохијем, и постадоше невидљиви. А Амфилохије стајаше сам, чудећи се изванредном виђењу и свом необичном посвећењу за епископа, и мољаше се Богу предајући себе светој вољи Његовој. Чим пак поче свитати, Амфилохије изађе из цркве и крену у своју пештеру. И гле, на путу га сретоше седам епископа који се беху из околних градова сабрали у Иконији ради избора и постављења епископа томе граду. Њима беше наређено од Бога да пронађу црноризца Амфилохија. Стога, изишавши из Иконије, они свуда тражаху тог блаженог оца, и сусревши га најзад на путу они га упиташе: „Јеси ли ти Амфилохије? Кажи нам истину, јер је свака лаж од нечастивога.“ – Он им смерно одговори: „Ја сам грешни Амфилохије.“ – Они га онда чесно поведоше у цркву да га хиротонишу, али им он рече: „Пошто је Богу угодно било да вам укаже да мене недостојног и грешног изаберете за епископа, онда не треба и надаље крити и прећутати чудесна дела Његова, него смо неизоставно дужни објавити их и за све одати хвалу Богу.“

И Свети Амфилохије им исприча све од почетка, како он прошле ноћи би од ангела посвећен за епископа. Чувши то, епископи се веома удивише и узнеше благодарност Богу за такво чудесно посвећење Амфилохија, и не усудише се да га поново посвећују, него му се са страхом и поштовањем поклонише и с љубављу га целиваше, па га на архијерејски престо посадише за царовања Валентинијана и Валента.

Свети Амфилохије много година пасијаше стадо Христово, јер се живот његов продужи све до царовања Теодосија Великог и његових синова. Као учитељ православне вере он се бораше против Аријеве јереси, претрпе многа гоњења и муке од јеретика, бејаше саподвижник Светих отаца у борби против богохулства Евномијева, и на Другом васељенском сабору много војеваше против духоборца Македонија и присталица јереси Аријеве. Због такве ревности за веру и због високо врлинског живота свог Свети Амфилохије беше слављен свуда и беше вољен од Светих отаца, нарочито од Светог Василија Великог и Светог Григорија Богослова, који га сматраху за свога присног пријатеља и беху с њим у преписци.

За царовања благочестивог цара Теодосија Великог, Свети Амфилохије оде к цару и моли га да у свима градовима забрани молитвене скупове аријанаца. Али цар не хте то учинити, да не би у очима народа испао насилник. Тада Свети Амфилохије отиде из дворца потиштен. Међутим, после неколико дана он опет дође у цареву палату, и као мудрац учини ствар достојну сећања: поклони се цару који сеђаше на престолу указујући му дужно поштовање, а на сина његовог Аркадија који недавно беше постао сацар оцу и сеђаше крај оца он и не погледа, нити му одаде дужно поштовање. Цар Теодосије помисли да се Амфилохије заборавио и нареди му да и Аркадију укаже дужно поштовање. “Доста је, јер је указано дужно поштовање цару”, одговори Амфилохије. – To силно разгневи цара Теодосија, и он, не дозвољавајући непоштовање према своме сину, нареди да блаженог Амфилохија с поругом истерају из дворца. Тада Свети Амфилохије рече цару: „Видиш ли, царе, како ти не подносиш непоштовање према твом сину и како се гњевиш на мене? Тако и Бог Отац не подноси непоштовање према Сину Свом, и одвраћа се и ненавиди оне који хуле на Сина Његова и гњеви се на оне који се друже са следбеницима проклете јереси њихове.“

Тада би јасно цару зашто Свети Амфилохије не указа дужно поштовање сину његовом, еда би на тај начин показао да Богу Сину припада подједнако поштовање са Оцем. Задивљен мудрошћу Светог Амфилохија, цар устаде са престола, преклони се светитељу и замоли опроштај од њега. И одмах цар Теодосије разасла по целој царевини наређење: да се из свих градова протерају сви аријанци, па макар силом и претњом. Тако Свети Амфилохије очисти Цркву Христову од јеретика. Око тог времена продре у Ликаонску област јерес месалијана. Свети Амфилохије ревносно брањаше Цркву своју и од ове заразе. Он изобличаваше јеретике и лично, и силом своје богомудре речи; а после тога учествовао је на Сабору сидском у Памфилији, где та јерес би осуђена. У то време Свети Амфилохије достиже тако савршенство, да је молитвама својим исцељивао болне.

Достигавши дубоку старост, Свети Амфилохије с миром се упокоји у Господу.

https://mitropolija.com/2025/12/05/sveti-amfilohije-ikonijski-5/

Децу најчешће одгајамо са егоизмом уместо са љубављу. Деца су дар Божији! Важно је да то не заборавимо. То значи да их треба одгајати као дарове који су нам дати, а не као свој посед. Исувише често се понашамо као да су деца наше власништво. Она нам, међутим, не
припадају, али нека нас та истина не жалости. Она првенствено припадају Богу, а затим себи самима. Деца су дар Божији нама, да се радујемо и да славимо Бога што нас је учинио сарадницима у овом предивном делу – стварању новог човека!
Недавно ми је један младић, који је постао отац, рекао:
– Знате ли какву одговорност осећам, оче, када видим ово мало биће пред собом? Какву одговорност и какву захвалност Богу за овај Његов дар!
Какав треба да буде однос родитеља и деце? То је питање. Одмах ћу вам одговорити – несливен и нераздељив – однос љубави и слободе!
Већ сам Вам рекао да, нажалост, овај однос често није заснован на слободи, већ на тобожњој љубави... Јер, волећи своју децу, често покушавамо да им наметнемо свој модел живота, онај који ми сматрамо исправним.
Зар то није истина? Зар не треба свом детету да дам истину? – питате ви. Да, али на Божији начин! Како нам је Бог дао истину и љубав? Поштовањем наше слободе!
Наравно, не говорим толико о периоду док су деца мала, иако се већ тада постављају темељи доброг или лошег у њиховим душама када је реч о породичним односима.
Суштинско питање је да ли децу одгајамо тако да могу да оду од нас и да „полете“ без нас? Да ли их учимо да буду слободна? Да ли их одгајамо тако да могу да стану на своје ноге и да им више нисмо потребни? Или, пак, налазимо радост у томе што зависе од нас?
Зависност је болест, чак и када је у питању однос родитеља и деце. Јер, у суштини, наша деца су нешто друго, нешто различито од нас, и дужни смо да их са дивљењем пратимо и бринемо о њиховом одрастању у том смислу – да одгајамо слободну личност.
Нажалост, врло често управо зависност коју подстичемо код наше деце, гуши и спутава њихову личност. То почиње већ у тинејџерским годинама. Шта је карактеристика адолесценције? Покушај детета да разуме своје ја – његова тежња ка самосталности.
То је природан процес. Али ми, често у име љубави, гушимо ту природну потребу!
Деца треба да се супротставе својим родитељима. Ако то не ураде, онда нешто није у реду! Чак и најбоља деца, па и она која су на Божијем путу, понекад се не слажу са родитељима.
Зашто се не слажу? Зато што родитељи често праве грешке – и то морамо схватити. Колико год мислимо да смо савршени, ипак грешимо.
Дете нас посматра, расте, пролази кроз кризу. Када види нашу погрешку, каже нам то. Управо се у том тренутку тестирају слобода и љубав у нашем односу. Здрав родитељ се у дубини душе радује када му се дете супротстави, што не значи да ће нужно подржати сваки његов
став.
Да не улазим у детаље, али има ситуација када родитељи не подржавају жеље детета у избору професије или животног сапутника. Умеју и да му кажу да ако изабере неку особу, може да их заборави. Тим речима. Али, можда је то погрешан избор, инсистирате ви. Па, нека је! Када Бог поштује наше право да грешимо, ко смо ми да то право ускраћујемо другима? Волимо своје дете, кажемо. Више него што га Бог воли? Више него што Бог воли нас?
Дакле, наша деца треба да одрасту искусивши љубав која поштује њихову слободу! Тек тада ће схватити колико их заиста волимо – када смо уз њих чак и када греше!
Сетите се приче о блудном сину – сетите се како је отац поштовао слободу свог детета. Да ли је он, дајући сину оно што тражи, волео свог сина? Волео га је, али је знао каква му је збрка у глави и да нема другог начина да схвати истину. Поштовао је његову слободу. Знао је куда ће га пут одвести. И није се преварио! Шта је спасило тог младића? Свест да има оца! То га је спасило! То га је вратило кући! Оца који је био извор љубави! Зато се и вратио. Син је имао исправан однос са оцем, а то је била управо очева заслуга.
Разумљиво је да желимо да наша деца не праве грешке и да не буду повређена. Међутим, дете не може истински да одрасте ако не преузме одговорност. (...)
Слобода је веома важна, јер без ње човек не може да сазри. Слобода значи одговорност. Ако дете нисмо научили да прихвати своје одговорности, то је зато што смо их преузимали уместо њега, мислећи да је све у реду јер све држимо под контролом! Али ми га волимо! – кажете. Да, али то је љубав која гуши, која не дозвољава сазревање, која не ослобађа. Наше дете није наш продужетак – оно је личност другачија од нас. Када једног дана схвати да су му
родитељи уништили живот, љутиће се на њих, замераће им, говориће им ружне речи... али тада ће можда бити касно!
Важно је, дакле, да схватимо да треба да поштујемо слободу своје деце управо зато што их волимо. Најдубљи израз љубави према детету јесте поштовање његове слободе и настојање да оно изгради своју личност! То је темељ. На томе темељу се граде друге везе. (...)
Постоји једна веома мудра изрека Светог старца Порфирија: „Сами постаните свети, па ће и ваша деца пронаћи свој пут.“ Ако многа деца не налазе свој пут, то је зато што смо ми, родитељи, себични – јер силом желимо да их спасемо, а Бог такав начин не жели!

Преузето из књиге:
Илија Лиамис, Дете моје.
Разговори са Митрополитом Павлом о браку и породици.
Издавач: Манастир Жича

У време модерних технологија и брзог писања, слања и штампања порука на мноштву апликација тешко је и замислити колико је некада давно било тешко било шта написати, а тек одштампати.

Мало је оних који знају да је прва књига у Србији одштампана давне 1537 године у манастиру Рујан надомак Ужица и то захваљујући упорности и пожртвовавности самоуког монаха Теодосија који је желео да Божије речи остану забележене и опстану вековима.

Чувено Рујанско Четворојеванђеље је заправо прва књига штампана у Србији.

„Монах Теодосије је тада импровизованом техником у дуборезу на 250 плоча од дрвета уз помоћ свеће воштанице успео да изрезбари слова за ‘Рујанско четворојеванђеље’, коју је сам у уводном делу назвао „божанском књигом“. Ту се такође наводи да је она писана под окриљем планине Поникве, у селу Врутци и при храму посвећеном Светом Георгију“, кажу за РИНУ у Туристичкој организацији регија Западне Србије.

Манастир Рујан у 16. веку био је место у ком су људи долазили на богослужења, по наду и утеху када су Турци рушили све пред собом. Међутим, врло брзо су непријатељи сазнали за постојање импровизоване штампарије у селу Врутци и у свом новом походу су је спалили и уништили.

За монахе који су тада ту живели и радили верује се да су избегли у манастир Рачу код Бајине Баште и да су ту наставили своју преписивачку делатност.

„Рујанско Четворојеванђељеје такође је доживело драматичну судбину. Услед бројних сеоба једини потпуни сачуван примерак данас се налази у Националној библиотеци у Прагу у саставу Шафарикове збирке и има укупно 300 листова. Други, делимично оштећен са 296 листова се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу“, кажу у ТО регије Западна Србија.

У Србији се чувао само један примерак који је уништен током бомбардовања Београда у Другом светском рату, а данас се само један одломак од 92 листа налази у музеју Српске академије наука и уметности.

kompasinfo.rs

Извор: РИНА

- Оче, шта је лоша навика?

Лоша навика је укорењено понашање које наноси штету особи и људима око ње. Постоји много лоших навика, као што су пушење, псовање, варање, лагање, лењост, нарцизам, непримерено понашање, зависност од интернета и још много тога.

– Који од њих су најштетнији?

Тешко је рећи која је навика најдеструктивнија. Типично, такве навике цветају у бујни букет. Где је пушење и пиће, ту је и псовање, а где је псовање, ту је и разврат, и тако даље. Међутим, плодно тло за ове деструктивне навике су дубоко укорењене страсти беса и самољубља. Немогуће је замислити кротку (тиху) и "љубећу" особу која користи непристојан језик, пуши, стално вара и бави се развратом. Неко ко је неговао смирење и кротост у свом срцу и тежи ка највишој хришћанској врлини – љубави – никада неће починити таква дела.

– Како донети одлуку да их се решите?

– Човек почиње да се ослобађа лоших навика у три случаја.

Прво, када им је здравље озбиљно угрожено и када су на ивици живота и смрти. То се дешава када се особи дијагностикује тешка болест и лекар каже: „Ако наставите да пијете и пушите, живећете највише шест месеци, али ако водите здрав начин живота, доживећете дубоку старост.“ Наравно, у већини случајева људи бирају ово друго. Сви желе да живе дуго и срећно.

Друго, када људско срце дотакне свемоћна Божја благодат. То се може догодити након тешке животне кризе и дубоког покајања за сопствене грехе. Тако су се од својих лоших навика ослободили Света Марија Египатска, Свети Силуан Атонски и други светитељи.

Промена на боље може почети и молитвама вољених и оних којима је стало до нас. А. П. Чехов то веома добро описује у својој причи „Просјак“. Када нема људи око себе којима је стало до нас, тешко је мотивисати себе да урадимо нешто позитивно.

Међутим, погодне ситуације се можда неће појавити док особа не почне да тражи и јача своју веру у Бога. Бог нас не спасава без нас самих. Чак и суочена са озбиљном опасношћу, особа којој недостаје вера и страх Божији живи по принципу који је формулисао Свети Августин у својим Исповестима: „Даруј ми, Господе, целомудреност, али не још!“ Њима недостаје храбрости и одлучности да започну нови живот.

– Како почети да стичемо навике које су супротне лошим?

Као што је већ речено, пре свега, важно је ојачати своју веру. Да би се то постигло, човек не сме бити лењ у читању јутарњих и вечерњих молитава, навикавати се на пост и трудити се да долази у цркву недељом и празницима, исповеда се и прима свето причешће. Молитвом и покајањем, Божја благодат улази у душу, а са њом врлине стрпљења, милосрђа, кротости и љубави налазе место у срцу. Ове врлине, уместо дуванског дима, облаче душу и тело нествореном светлошћу Божјом. Уместо псовања, оне рађају речи које носе мудрост и радост. Уместо сталних лажи, јавља се одлучност да се заступа истина чак и до смрти. Уместо лењости, јавља се склоност ка несебичном раду без икакве сујете или гордости. Уместо разврата, истинска љубав обитава у срцу.

– Има ли неких неважних ситница у духовном животу?

Докле год човек води беспослен, раскалашан живот, верује да му ништа није важно. Као што се каже: „Пијаница све може да поднесе“. Када Божја благодат дотакне човеково срце, он се труди да живи свесно, да ни на који начин не увреди Господа. Али пошто само анђели не падају, док смо ми људи стално склони грешењу, чак и најмања склоност ка искушењу подстиче жељу да не гомиламо прљавштину у себи, већ да је одмах очистимо покајањем. Дакле, у духовном животу нема ситница. Уосталом, каже се да ћемо чак и за сваку празну реч полагати рачун пред Господом на Судњи дан (видети Матеј 12:36).