Свети апостол Тадеј бејаше из града Едесе, по народности Јеврејин, и савршено знађаше Свето писмо Старога завета. У дане Светог Јована Крститеља, он оде у Јерусалим, и чувши његову проповед и видевши његово ангелско живљење удиви се, и прими крштење од њега.

Ускоро после тога он виде Господа нашег Исуса Христа који у телу борављаше међу људима; и чувши Његову проповед, и својим очима видевши чудеса која Господ чињаше, он оде за Њим, и Господ га прикључи лику Седамдесеторице апостола, о којима је речено у Еванђељу: Изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам ићи (Лк. 10, 1). Шаљући ову седамдесеторицу апостола, међу којима и Светог Тадеја, на проповед Еванђеља, Господ им рече: Жетва је велика, а посленика мало; него се молите Господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју. Идите; ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Не носите ни торбе ни обуће, и никога не поздрављајте на путу. У коју год кућу уђете најпре говорите: мир кући овој. И ако буде онде син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће с к вама. А у оној кући будите, и једите и пијте што у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу. И у који год град дођете и приме вас, једите што се донесе пред вас. И исцељујте болеснике који су у њему, и говорите им: приближи се к вама царство Божије. А у који град дођете и не приме вас, изишавши на улице његове реците: И прах који је од града вашег прионуо за нас, отресамо вам. Али ово знајте, да се приближило к вама царство Божије… Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 2-11.16).

Седамдесеторица апостола одоше с великом радошћу на проповед Еванђеља, и проповедаху реч Божију, чинећи чудеса. Потом се вратише ка Господу радосни, и обавестише Га да им се и ђаволи покоравају у име Његово (ср. Лк. 10, 17).

Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, Свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, Свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу. Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима.

Када Свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега Свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о Светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома. А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудес а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати? – И нареди те позваше Товију, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести. – Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим. – Кнез му онда рече: Доведи га к мени. – Товија оде к Светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати. – Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.

Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када Свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и поклони се до земље Христовом апостолу. Међутим, сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова. И кнез упита Светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? – Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. – Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би их одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. – На то Свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.

Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у Светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка Светог апостола. А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у Светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које Свети апостол исцели од болести њихових. Затим Свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.

Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; Свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле – бесконачне муке у паклу. Благовести Свети апостол подробно и о свима осталим тајнама нашега спасења.

Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едеса просвети вером Христовом и Светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположењем од апостола.

Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи Светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али Свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?

Пошто Свети апостол Тадеј утврди у Едеси свету веру и побожност, и све добро уреди, он оде у Месопотамију. Тамо он просвети многе, обративши их ка Христу, и подиже цркве. Свети апостол прохођаше и многе сиријске градове, свуда се трудећи у проповедању Еванђеља Христова. Потом дође у финикијски град Вирит (Бејрут); и ту проповедавши име Христово и крстивши многе, Свети апостол Тадеј заспа у Господу.

https://mitropolija.com/2025/09/02/sveti-apostol-tadej-5/

Беше официр – трибун – у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римску царевину, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу – стратилата. Потајни хришћанин, мада још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд.

Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2.593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у Царство Христа Бога нашега.

Тропар (глас 5): 

Оставивши славу земаљског достојанства, небеско Царство си наследио: Капљама крви, као величанственим драгим камењем, неувенљиве венце си украсио, и ка Христу си привео сабор мученика. Са збором анђелским у безвечерњој светлости, незалазно Сунце, Господа Христа, си пронашао, Свети Андреје Стратилате: Њега стално моли, са онима који пострадаше са тобом, да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2025/08/31/sveti-mucenik-andrej-stratilat-5/

Јеванђеље о бремену богатствa – Свети владика Николај Охридски и Жички

Матеј 19, 16-26. Зач. 79.

Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути – а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији – онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове – „требаће ми за одело и постељу!“ Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом – „требаће ми и то; како ћу без тога?“ Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи – доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац – и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, – једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету – о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити – какво добро дело – од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар – него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.

После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно – то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега – то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести – љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично – но не увек – све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело – мршава душа; раскошна одевеност телесна – нагота душевна; блесак споља – тама унутра; снага споља – немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем – како су их и фарисеји церемонијално испуњавали – он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат.Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико – и више – због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом – а то ће бити врло скоро – и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне – и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије.Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш – тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може – Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш – похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже – доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

ЗНАМО ЛИ КОЛИКО ЗАИСТА ВРИЈЕДИМО!?

Овај свијет, са свим злом које у њему почива, труди се непрестано да нам покаже да смо неважни, да смо нико и ништа, да смо обична трунка прашине.

Такви смо потребни овоме свијету (читај: ђаволу) да бисмо били послушни, лишени слободе а изнад свега истргнути из наручја Божијег.

Ако прихватимо овакву слику о себи у великој смо опасности. Наш успјех или неуспјех зависи од слике коју имамо о себи; такође, наше спасење зависи од тога знамо ли ко смо и чији смо.

Из једног таквог самоомаловажавајућег односа настају сви наши проблеми. Многи људи свјесно гаје биједну слику о себи; свом имовинском стању, изгледу, послу који радимо, разним способностима… Резултат тога је губљење повјерења и сигурности у себе. Пуни смо сумње и страха. Сусрећемо се са неприхватањем, одбацивањем и презиром околине. Деградирамо своја достигнућа а похвале једноставно не прихватамо. Истичемо своје слабости а не таланте од Бога нам дароване.

Највећи рушитељ здраве слике о себи је гријех. Послије гријеха осјећамо се безвриједно, почињемо себе да мрзимо и сами себе осуђујемо. Због тога је битно пoкајање.

Због тога је битна молитва. Јер, само Христос који нам све прашта може нам дати наше право >ја< са којим можемо живјети.

Такође, неуспјех у нечему обликује нашу слику о себи. Ми своје успјехе заборављамо али се зато свим силама концентришемо на један пропали покушај. Грешке су ту да се на њима учимо, да кроз њих напредујемо, узрастамо.

Породица је прво и најважније мјесто гдје се обликује наша слика о себи. Ту дјеца стичу став о себи да ли су вриједна или невриједна, способна или неспособна, вољена или невољена. Ту супружници нарушавају или граде самопоштовање једно код другог а то је најважнији услов за брак.

Свети мученик Патрокле беше грађанин Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследивши велико имање од родитеља као прави хришћанин чињаше од тога милостињу, а сам живљаше подвижнички.

Због светости живота Господ му даде моћ исцелења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат.

Цар Аврелијан нареди, да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа: „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога“. На то њему цар: „Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?“ Рече Патрокле свети: „Имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу.“ Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по Божијој сили, он наједанпут поста невидљив за војнике и би пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.

Свети мученик Мирон беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу, ангел му се јави и поткрепи га. Потом стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља – судију у лице. Судија Антипатр постаде ван себе узе мач и уби се. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250 год.

https://mitropolija.com/2025/08/29/sveti-mucenik-patroklo-sveti-mucenik-miron/

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

1974. године у манастиру Ћелије

Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.

Данас се Она упокојила, као што се људи упокојавају. Али, када су је сви Апостоли испратили и сахранили, на погребу Пресвете Богомајке није био, по промислу Божијем, Свети апостол Тома. Кад је после три дана дошао, он изјави жељу да хоће да целива гроб и свете мошти Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели да тела Пресвете Богомајке нема. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свима Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса.

Тако је, Прва после Господа Христа, Богомајка и Богородица, доживела ту највећу радост да се узнесе са телом и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути на дан Страшнога суда. Још један доказ тога јесте и данашњи велики Празник, када је тело Пресвете Богомајке узнесено изнад свих Небеса. То је пут наш, то је пут свакога човека.

Оно што је Господ Христос доживљавао у овоме свету, и чинио, Он је то све ради нас чинио, да бисмо и ми чинили за Њим. Он је дошао у овај свет да би нас сјединио са Собом, да нам да Живот вечни, да нам да Истину вечну, да нам да Правду вечну, да нам да Љубав вечну, да нам да Небеско еванђеље. Јер исто Еванђеље важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Истина Божија, вечна и бесмртна, важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Тако, Правда Божија иста је Анђелима, и њу је донео Господ Христос на земљу. Добро Божије, Љубав Божија, све што је Божије, Господ Христос је донео пошто је постао човек. А Он је постао човек благодарећи Пречистој Богомајци, Која Га је родила на спасење свих нас. И постала тиме највећа Заступница свију нас. И рода људског Заступница и Помоћница. Јер, шта Она показује? Показује да је Господ Христос, Бог истинити и Човек истинити, дошао у овај свет да нам да Живот вечни, да нам да Истину вечну, да нам да Правду вечну. Зато је Он најнеопходнији и најпотребнији људскоме бићу.

Чули сте данас Свето еванђеље Пресвете Богородице. Кад је Господ дошао у дом својих пријатеља, Лазара и његових сестара[1], Господ је као и увек учио присутне Божанским истинама. Тада је млађа сестра Марија села код ногу Исусових и слушала беседу Његову. А Марта домаћица, старија сестра, трудила се да боље дочека Спаситеља, да боље припреми нешто за ручак. И Марта журећи …[2] и рече: „Господе, реци мојој сестри да ми помогне. Ето, ја сам у великом послу. А Он јој рече: Марта, Марта, бринеш за много, али је само једно потребно. Само је једно потребно“[3]. То је – шта? Бити у вери Господа Исуса Христа и слушати заповести Његове и слушати поуке Његове. „Марија је добри део изабрала“, рече Спаситељ[4], то што је једино Потребно човечијем бићу у свима световима. Да верује у Јединог истинитог Бога и да живи по Његовим заповестима, то је једино потребно свакоме људском бићу. То нам показује данашње Свето еванђеље Пресвете Богомајке.

Јер, и нама треба васкрснути на дан Страшнога суда. И нама треба изаћи са телом које је данас са нама, да се и оно очисти и васкрсне у Живот вечни. То ће се несумњиво збити, доказ је ето то што је Господ васкрсао телом, и живи са телом на Небу, и изнад свих Небеса. И да се то исто десило са Пресветом Богомајком, и Она живи на Небу, и изнад свих Небеса. Јер, Она је прва испунила Еванђеље Господа Христа. Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи[5] и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа.

Данас је велики и Свети празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним животом, Небеским животом.

И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ.

Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету[6], и за Вечни живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.

_____

_{НАПОМЕНЕ:}

_{Лк. 10,38-42
Неколико речи нејасно на траци. – Прим. препис.
Лк. 10, 38 – 42
Лк. 10,42
Лк. 3,51; 10,28
2 Петр. 1,23}

Извор: Светосавље

Глава 1

Ст. 20. И ево, бићеш нем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси веровао мојим речима које ће се испунити у своје време. Праведно Анђео не опрашта неверујућем Захарији, зато што је овај имао за пример оне пре њега који нису били плодни а рађали су, како учи божанско Писмо.

Ст. 35. Зато и оно што ће се родити од Тебе* биће свето, и назваће се Син Божији. Анђео не каже Деви: оно што ће се родити, да не бисмо стекли утисак као да тело улази у њу од споља, него је придодао: од Тебе, ради посведочења да ће оно што ће се родити бити примљено од њеног јестаства (природе). А назваће се свето не зато што ће имати обитавајућег у себи Сина Божијег и што ће постати свето по причешћу, него зато што је заиста свето по јестаству (природи), будући да је сам Син Божији, и при том једини.

Ст. 36. И ето, Јелисавета рођака твоја. Анђео је назвао Јелисавету рођаком Пресвете Деве, или зато што су оне потицале од једног (истог) праоца Јакова, или зато што је још пре давања закона Аарон, будући из колена Левијевог, узео за жену Јелисавету, кћер Аминадавову, сестру Наасонову, из колена Јудиног. Јер од тога времена царствено колено Јудино, из кога је била Пресвета Дева, спрегло се (спојило, повезало) сродством (ородило се) са свештеничким коленом Левијевим, од кога је била Јелисавета. Стога, свепремудра благодат Светога Духа чудесно је устројила да се и ова жена Захарије, као и жена Ааронова, назове Јелисавета, да бисмо из самог имена јасно видели да постоји сродство по Јелисавети жени Аароновој између Деве и мајке Претечине Јелисавете.

А Свесвета Дева, рекавши: (38) Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој, изразила је тиме следеће: ја сам скрижал (таблица, плоча) на којој Писац пише што Му је угодно. Нека Господ свега пише и твори што хоће. И Анђео, примивши од свесвете Деве ово исповедање вере, отиде од ње.

Ст. 46. Велича душа моја Господа као што се речима: „славити Бога“ не изражава као да се од споља придаје Богу слава, и изразом: „светити (освећивати) Господа“ не означава као да Му се прилаже (домеће) светост, тако се ни речима: „величати Бога“ не показује придодавање величине Њему. Напротив, онај који велича Бога прима у себе причешће Његовом величином. Стога је и речено: велича душа моја Господа. И то се неће учинити чудним ономе ко је тачно разјаснио да Бог не прима, него подаје добра.

Ст. 48. Што погледа на смерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Како је висока девственост! Желећи да се подвизава у другим врлинама, свако има за то закон, али девственост, превазилазећи закон и управљајући живот ка најважнијем циљу, јесте указање будућег века, слика (икона) анђеоске чистоте. Зато, много се може рећи о девствености, али да се не бих задржавао словећи о ономе што је јасно свима, уместо свега рекавши једно, показаћу тиме величину ове врлине. Владика свега – Бог Логос (Реч), када је Отац благоволео да све подигне и обнови, зажелео је да само Дева постане мајка тела које је Он узео на Себе; и Дева постаде мајка. Заиста, дође нама Господ – човек, да би, као што све кроз Њега постаде, тако и девственост била од Њега, и Њиме (кроз Њега) људима изнова била дарована ова благодат, и наставила да расте у њима. Стога, до које мере ово служи као похвала за девственице и као показивање Његовог Божанства, може се видети из следећег. Ако су родитељи светих мученика славни јунаштвом синова, и Сара се радује родивши Исаака, и, како говори Пророк, блажени који имају огањ (племе) на Сиону и пећ (рођаке) у Јерусалиму (Ис. 31, 9), је ли онда ко у стању да каже колико је похвале светој Деви и богоподобној (боголикој) Марији у томе што је Она постала и назива се мајком Логоса (Речи) по телесном рођењу? Јер ово Божанско рођење опојано је од анђелске војске; а подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао (Лк. 11, 27), а сама приснодева (увек дева) Марија, која је родила Господа, увидевши шта се збило с њом, рекла је: од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Но оно што се збило са Маријом претвара се у славу (хвалу) свим девственицама, зато што се ове девствене гране (изданци) већ држе на њој, као на корену.

Глава 2.

Ст. 22. А када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа – (23) као што је написано у Закону Господњем, да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу – (24) и да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: две грлице или два голубића. Господ се није обукао у тело по лику других људи да би ушао (ступио) у постојање и дошао на свет, већ је постао човек да би освештао тело. А ако ко речи: да га ставе пред Господа, буде схватао као да је реч о самом Господу, у том ће му случају измаћи прави смисао. Јер, када је Господ био скривен од очију Оца и није могао бити Њему видив? Или, налази ли се какво место изван Његове владавине, где Он пребивајући не би предстојао Оцу (стајао пред Оцем), све док није био донешен у Јерусалим и унешен у храм? Али зашто су приносили и праобразне жртве када је Он био сама стварност? Нису ли зато што је ово написано ради нас, а не ради Њега? Јер као што Он, будући (Који јесте) Бог, непроменљиво по природи постаје човек, и обрезује се телесно, и крштава се, и трпи остало не ради Себе, него ради нас, да би смо ми будући да смо људи, по благодати постали кроз усиновљење богови, и обрезали се духовно, а не по Закону, и крштењем умили греховну нечистоту, и разапели се свету, и устали (подигли се, васкрснули) Богу, тако је и оно што је овде речено о њиховом очишћењу, о стављању Њега пред Господа, и о праобразним жртвама, свршено и написано не Њега ради, него ради нас, да бисмо се научили да се очишћујемо и да стављамо себе пред Бога, тајанствено и духовно приносећи Њему две грлице или два голубића. А грлица је символ целомудрености и тиховања, зато што је ова животиња пустинољубива и веома целомудрена, и ако умире грлица мужјак или женка, онда она која преостаје, више се не спреже (не везује, не саставља) са другом. А голубићи су слика незлобивости и кротости. Пошто они који целомудреношћу очишћују себе од телесних задовољстава и похота, а незлобивошћу и кротошћу уздржавају се од раздраживости и гнева, заиста приносе добре жртве, појављују се пред лицем Божијим и уводе (узводе) себе у небески Јерусалим. Јер ништа није тако угодно Богу као незлобивост и целомудреност. И заиста, Бог хоће да нас учини толико целомудреним да не гледамо чак ни на жену са похотом (жељом), а о незлобивости говори: ако се не обратите и не будете као деца (Мт. 18, 3), не по телесном узрасту, него сликом деце показујући незлобивост, а као пример кротости и смиреноумља пружа Себе самог, говорећи: научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Но ако неко упита: а зашто је заповедио да се поменуте животиње приносе две по две, од којих две зреле (одрасле) и два птића? Одговарам: пошто је човек двосаставан (двострук), то јест састоји се од душе и тела, Бог тражи од нас двојаку целомудреност и двојаку кротост. Ако се телом уздржавам од плотских уживања, а душом жудим за њима, онда ја нисам целомудрен, већ сам прељубник. Јер речено је свако који погледа са жељом, већ је учинио прељубу у срцу (Мт. 5, 28). А такође и ко се по спољашњем изгледу (на изглед) чини кротким, али је у души раздражив, тај није незлобив, већ лицемеран и гневљив; а видива и умишљена (привидна) незлобивост служи му као покривало потајне злобе. Имајући такве у виду, пророк говори: устима својим благосиљаху, а срцем својим проклињаху (Пс. 61, 5), и још: који говоре мир са ближњима својима, а зла у срцима својим (Пс. 27, 3). Заповедајући да се приносе два сазрела (одрасла) и два птића, даје тиме до знања да у благоразумности и целомудрености треба да будемо савршени, али да злоћом, као што говори Апостол, детињимо (1 Кор. 14, 20).

Посмотримо на кога се односи, где и када је речено: да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу, и да је то због нејасноће закона?.. *

Ст. 29. Сад одпушташ у миру слугу својега Господе, по речи својој. Зато, презиримо смрт. Јер, ако и станемо да се ње бојимо, та умрећемо, разуме се у време које нам је одређено Промислом. Боље је дочекати је храбро, као нешто неизбежно и очекивано, него јој се само неславно препустити. Ко окончава живот у богочашћу (богопоштовању), тај не умире. А ко се позива само повремено (покадкад), као онај који живи за себе, тај је дужан да да одговор и у самом времену, а ако не буде дао, онда ће чути: примио си добра своја у животу своме, сада пак ти се мучиш (Лк. 16, 25). Зато ваља мушки да се држимо, како је заповедао Апостол (1 Кор. 16, 13), да би смо сасвим умртвили своје удове који су на земљи (Кол. 3, 25); треба приправити (припремити) дела за одлазак (исход), да бисмо, када се збуде свршетак времена, или када будемо позвани од Спаситеља, могли и ми да кажемо: сада одпушташ слугу својега, Господе. А када дође сам Господ, нека нас нађе како бдимо, а не спавамо, и да нас не укори, рекавши: зар не могосте један час пробдети са мном (Мт. 26, 40)? А душевни сан је немарност и несећање на смрт (заборављање смрти).

Глава 4

Ст. 33. И у синагоги беше човек са духом нечистог демона, и повика из свег гласа, (34) говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: Светац Божији. Рекавши: знам те, зли дух није знао Њега истински, већ је говорио лицемерно. Али и у томе што је право рекао (јер тачно рече: Ти си Светац Божији), Господ му је наложио да ћути (умукне) и запретио му је да не говори, да ни зли дух заједно са истином не би посејао злобу своју, а да би се и ми научили да се не обазиремо на злодухе, мада, наизглед говоре они и истину. Јер, нама који имамо код себе божанска Писма и слободу даровану од Спаситеља, не приличи да се учимо од ђавола, који није сачувао чин и сврнуо је (застранио) у мислима својим. Стога, и када он изговара изреке Писма, Господ му запрећује говорећи: а грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе Моје (Пс. 49, 16)? Зато, сам Очев глас, који објављује: Ово је Син мој љубљени (Мт. 3, 17), и Анђели који Му се клањају и свети који написаше о Њему, могу довољно да науче верне да Он једини јесте Син и Божији Логос (Реч). Али аријанци, пошто немају чисто разумевање и не могу да послушају мужеве божанствене и богослове, нека се макар и од њима сличних бесова науче да ови нису проглашавали за синове многе, него Овога јединога знајући, говорили: Ти си светац Божији и Син Божији. Јер сам онај који их је наводио на јерес није рекао: Ти си један од Светаца Божијих ????????????????????????којих је много, него говори: Ти си Светац Божији?????????????????????????? зато што си Ти један (једини). Стога, сасвим је умесно овде придодат члан??????????. Јер Он је једини свет по природи, а други су свети као причасници (заједничари) Његови. Тако и сами посленици (делатници, делатељи) лажи неретко (често) натерани очевидношћу, и против воље сведоче о истини. Јер ни демони нису извршавали дело Јеванђелиста, већ су, кад нису могли да гледају на светлост истине, викали: Знамо те ко си: Светац Божији.

Глава 8

Ст. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само веруј, и биће спасена. Код оних који Га призивају Господ пре свега тражи веру. Тако, слепом говори: ако верујеш, оздравиће (Мк. 9, 23). А ово Спаситељ не тражи зато што Му је потребна сарадња других, јер Он је Господ и давалац вере, него хоће да нам покаже да се Он не придобија молбама из пристрасности (гледајући ко је ко), већ услишава само верујуће, а уједно саветује да не примамо доброчинства без вере, и да их се не лишавамо због неверја. Јер хоће и да дарујући благодат, она остане, и лечећи, да оздрављење буде несумњиво. Тако, Он је унапред упозоравао раслабљеног говорећи: ето постао си здрав, више не греши (Јн. 5, 14). И као што лекар, долазећи к болесницима, пита их најпре хоће ли да оздраве, да ако би се водила о њима брига против њихове воље, због противљења болесних лекарској вештини, не би само лечење било бескорисно, тако је и Господ питао оне које је лечио, давао благодат онима који су веровали, да би они могли вером и да присвоје благодат, јер је вера знак душевног произвољења (добре воље душе). Зато сада и говори: само веруј, и биће спасена.

Глава 9

Ст. 57. А када они иђаху путем, рече му неко: Господе, ићи ћу за тобом куд год пођеш. (58) А Исус му рече: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема главу где склонити. Господ, видећи да овај књижевник, обећавајући, (заричући се) да ће ићи за Њим, говори то само на речима, а нема то на уму, и предаје се (заноси се) другим помислима, постиђује га изобличавањем и не тера га од Себе, као да га одвраћа од Себе, и не обмањују га његове речи, као да овај не зна какав је Он, већ као онај који зна – изобличава, и као онај који уразумљује – исправља. Господ као да говори овако: нико, успокојавајући се у неразумном (бесловесном), не може ићи за Логосом (Речи); друг (пријатељ) бесловесних није у стању да прими Логос (Реч); ко машта о бесловесном, тај је неспособан да стекне појам о Логосу. И заиста, у самој дрскости књижевника може се видети знак његове непромишљености и неукости. Јер, да је познао силу Логоса, онда нипошто не би створио себи лажно схватање о духовном Логосу. И, будући да је човек, не би се осмелио да изједначава себе са недостижном (непојмљивом) силом Спаситеља, говорећи: ићи ћу за тобом куд год пођеш. Јер ићи (поћи) за Спаситељем само зато да би се чуло (слушало) Његово учење, још је и могуће за природу човечију, али само по човекољубљу Спаситеља; но упоређивати (изједначавати) се са Њим и ићи за Њим свуда и немогуће је и дрско је од онога који даје такво обећање, зато што ми не можемо пребивати са Њим, Који почива код Оца (са Оцем). И да ли то могу они који су друге природе? Ми не можемо да будемо сапутници Свудпостојећем, зато што је Он бескрајан, а ми смо ограничени; Он је у целој васељени и изван ње, а ми у васељени имамо састав (ипостас) одређене (утврђене) мере. И Господ непокретно и не премештајући се (не прелазећи) са једног места на друго, оно што је посвуда (по свим местима) постојеће ставља у покрет и свиме управља, а ми људи, прелазећи (премештајући се) са онога места од кога се крећемо, тим напуштањем места показујемо колико смо мали према непокретној (непролазној) свеприсутности Његовог Божанства. Господ исправља књижевника у једном и другом, изобличава његову неспремност за остварење подухвата и научава га величини Свога Божанства, говорећи: лисице имају јаме и остало. То је исто као кад би Он рекао: сва створена бића су ограничена и одвојена међусобно местом, а Логос Божији има неизмерну (необухватну) силу; стога не говори више: ићи ћу за тобом куд год пођеш. А ако хоћеш да постанеш ученик, одбаци бесловесно и приступи Логосу (Речи). Јер онај који остаје у бесловесности не може да постане ученик Логоса.

Глава 13.

Ст. 120. Са чиме ћу упоредити Царство Божије? Слично је квасцу који узе жена и покри га у три копање брашна, док не ускисе све. Нека обрати пажњу на ово свако ко сумња у изречено, а наиме да човек, који је стекао и мали квасац врлине, мада и није успео да га охлеботвори (да од њега направи хлеб), заиста имао такву намеру, али није могао да је оствари или због безбрижности, или због немарности, или због недостатка мужаствености (одважности), и зато што је одлагао то из дана у дан, неће остати заборављен код праведног Судије, када буде изненада затечен и пожњевен; напротив, Бог ће по смрти таквога побудити његове ближње, управити њихове мисли, привући срца, преклонити душе, и потресени (покренути) тиме, они ће похитати да му подају помоћ и потпору. И пошто је Владика дирнуо њихова срца, надокнадиће они недостатке онога који је отишао. А ко, сав прекривен трњем, води рђав живот, испуњен сваком нечистотом, ко никада не долази к себи, без бојазни и равнодушно се утапа у смрад сластољубља, испуњавајући сваку телесну жељу, ни најмање не бринући о души, и предајући се сасвим телесном начину мишљења, томе, ако се затечен у таквом стању пресели из живота, нико, разуме се неће подати руку помоћи, и удео његов биће одлучен (одређен) тако да ни жена, ни деца, ни браћа, ни рођаци, ни пријатељи нимало неће помоћи њему, јер га Бог неће урачунати ни у шта.

извор

ВОЉАВЧА Рудничка
Св. архангели Михаило и Гаврило

Адреса: Манастир Вољавча, 34323 Страгари
телефон (034) 6522-350, 066/95-41-850
Интернет презентација: voljavca.rs
 
Манастир Вољавча се налази 5 km од Страгара, на североисточним падинама Рудника. По предању потиче из XI века. Обновљен је 1430. године. Први поуздан извор о овом манастиру потиче из 1539. године, када је спахија Мехмед издао „велекупцу“ Живку Кончиновићу из Сребренице, тапију на земљу манастира Вољавче. У то време игуман је био Теодосије Кончиновић.
Историја, архитектура
Манастирску цркву која се налази на левој обали Бањског потока при његовом извору, три и по километра југозападно од Страгара, подигао је у првој половини XV века властелин Михаило Кончиновић – према изводу из његове оснивачке повеље садржаном у тексту који крајем XVIII века саставља Хаџи Рувим користећи старије документе. Према запису, манастир подиже: „Михаил Кончиновић рождением и воспитанием из ове Сребрнице где стичет се поток Вољавча у реку Сребрницу се и восхотје саздати манастир на своје име“.
Каснија историја Вољавче била је веома тешка, манастир је под Турцима више пута паљен, рушен и обнављан. О великом оштећењу и обнови 1551. године сведочи следећи запис: „Живко Кончиновић велекупац од племена Михаила Кончиновића из Сребрнице пресели се из дома отечества свога и удружи дом свој више Бање код потока Вољавче и оста тамо мало времена и обнови Монастир, покри и повеницу подписа и две келије од западне стране пред црквом покри“. Турци су 1759. године убили манастирског старешину Теодора Тепца, а конаке запалили. Значајна обнова извршена је након доласка (1762) у манастир игумана Алексија. И за време Хаџи Рувима (1788), руднички Турци су палили Вољавчу, да би садашњи облик добила 1796. године када су мајстори из Охрида сазидали цркву „своу от основания и широу и лепшоу“.
У устаничко време, у првим деценијама XIX века, и поред тога што је овде било седиште Правитељствујушчег совјета, манастир није страдао. Значајан грађевински захват била је градња куле звонаре на западном делу цркве, коју је 1838. године подигао устанички старешина Јанићије Ђурић. Реконструкција манастирских објеката спроведена је током 2005. године, када је у Вољавчи одржана прослава двестогодишњице извршне власти у Србији, поводом заседања устаничког Совјета у овом манастиру.
ImageЦрква манастира Вољавче је триконхална грађевина засведена полуобличастим сводом са витком куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне певнице су споља и изнутра полукружне. На западу је мала правоугаона припрата, зидана истовремено са наосом. Кров је двосливан, првобитно покривен плочама од камена шкриљца, а сада од поцинкованог лима. Црква је врло скромних димензија, рустично зидана, без декоративне орнаментике и архитектонске пластике. Грађена је од ломљеног камена са малтерисаним фасадама. Очигледно да је првобитна цркве 1788. године била у потпуности срушена, а да је приликом обнове 1796. године саграђена много мања и скромнија грађевина. У унутрашњости цркве нема никаквих трагова живописа, што потврђује да је данашњи храм сазидан крајем XVIII века.
Источно од цркве налази се конак у коме је 1805. године заседао Правитељствујушчи совјет. Зграда је подигнута 1765. године и спада у ред најзначајнијих манастирских конака у Србији. Зграда конака у којој је Совјет заседао сачувана је и налази се у добром стању, а најзначајније преправке извршене су баш у време када је адаптирана за седиште Совјета. Тада је реконструисан спратни део конака, у коме је устаничка влада и радила, па се у том делу и данас налази соба коју називају Карађорђева.

Храм – Светог архангела Гаврила

Игуманија: Евгенија (Спаић)

Монахиња: Киријакија (Станић)

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/manastiri/voljavca

„Бог овога света ослепи умове неверних, да им не засија светлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога“ (2. Кор. 4, 4).

Ова реч Апостола Павла подсећа да често иза тврдог одбијања вере стоје дубоки духовни и унутрашњи разлози које човеку није лако да препозна или призна. Јер „срце човечије је лукаво више од свега и тешко је, ко га може познати?“ (Јер. 17, 9). Оно крије ране, страхове и жеље које понекад не дозвољавају да светлост вере допре до најскровитијих делова душе. Ипак, постоји позив: „Потражи Господа док се може наћи, призови Га док је близу“ (Ис. 55, 6) – јер никад није касно да се срце отвори и пронађе истински мир.

У свакодневном животу сви смо срели људе који на помињање вере реагују оштро, чак одбојно. „О свему можемо да причамо, али о Богу немој“, кажу, и ту разговор стаје. То нису увек људи који воде расипнички или безаконит живот. Напротив – често делују као добри суседи, вредни радници, поштени грађани. Ипак, када се отвори тема вере, из њихових речи и погледа избија чврсто убеђење: „Бога нема.“

Такав став понекад се објашњава политиком, идеологијом или културним утицајем, али ако пажљивије погледамо, видећемо да иза тврдог атеизма увек стоји нешто дубље – нешто што има везе са најдубљим стањем човечијег срца.

Ране, разочарења и интелектуална одбрана

Многи тврди атеисти носе у себи једно старо, болно питање: „Где је био Бог када…?“ Иза тих речи често је скривена рана из детињства или младости. Можда је то било неправедно поступање од људи који су се позивали на веру, или лична трагедија у којој је изгледало да се Бог не јавља и не одговара.

У срцу таквог човека често лежи тиха туга, као отворена рана која тече у самоћи – као забрављено одељење куће у којем се чује плач који не желе да чују ни они сами. Није то само интелектуална одлука, већ врста личне заштите. Као да је негде давно очекивао спасење и одговор, али је остао разочаран. Можда јер молитве нису услишене, или зато што је видео више страдања него утехе. Тада „Бога нема“ постаје штит који штити од даљих повреда, од још већег страдања.

Истовремено, код многих образованих људи разум постаје зид. Наука, разум и критичко мишљење сами по себи нису непријатељи вере. Напротив, историја памти безброј великих научника који су били и дубоко верујући људи. Али када човек постави разум као јединог арбитра стварности, он тиме свесно одсеца све што се не може измерити, израчунати или поновити у лабораторији. Атеизам на тај начин постаје не толико закључак колико одбрана од питања на која разум не може дати потпун одговор.

Гордост и духовна заслепљеност

Признати да Бог постоји и да је Он Творац значи признати и да човек није последња инстанца, није врховни судија ни господар сопственог живота. То руши слику коју многи граде – да је човек „сам себи довољан“.

Често су најгласнији атеисти управо они који највише пате. Њихове речи не говоре само о сумњи, већ о страховима и ранама које нису успели да исцеле. У том страху, отпор према Богу постаје одбрана од још једне ране – начин да се срце заштити од бола, издаје или губитка.

Уз то, Свето писмо отворено говори да постоји и невидљива димензија овог проблема. Апостол Павле каже: „Бог овога света ослепи умове неверних, да им не засија светлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога“ (2. Кор. 4, 4). То значи да постоји духовни утицај који ради на томе да човек остане у мраку и да се срце не отвори за Бога. Ово не укида човекову слободу – али објашњава зашто понекад ни најјачи аргументи, ни најдубље личне приче не померају став атеисте. У питању није само информација, већ и стање душе у којем светлост бива одбијена.

Порука наде и закључак

Ипак, Црква зна да ниједно срце није заувек затворено. Иза најтврђег атеизма често се крије човек који тражи истину, али на свој начин и у своје време. Понекад један потрес у животу, један сусрет са искреном љубављу или неко лично чудо довољни су да почну да падају зидови.

Људе не мењају увек дискусије и доказивања, већ често нешто једноставније – доброта која није заинтересована, љубав која не осуђује, сведочанство вере које није нападно. Када чујемо некога да каже: „Бога нема“, лако је да у томе видимо само тврдоглавост или пркос. Али иза тих речи често стоји сложен сплет рана, страха, поноса, духовне борбе и жеље за потпуном самосталношћу.

Разумети то не значи оправдавати неверје – него знати како да му приђемо. А прићи можемо само једним оружјем које не изазива отпор: љубављу која је истовремено и нежна и јака, љубављу која не одустаје. Јер онај који је Истина – Христос – не престаје да куца и на најзатворенија врата.

извор

Из племена Јудина, а из села Мориси, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије, Амоса и Осије, и царева Јудејских Јоатама, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога, изобличавао и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије, којему су исходи од почетка, од вјечних времена. Не зна се тачно, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем. 26, 18 – 19). Но зна се, да је био сахрањен у своме селу, и да су му мошти пронађене, заједно са моштима пророка Авакума, у време цара Теодосија Великог према неком тајанственом откровењу, које је имао Елевтеропољски епископ Зевин.

Српска православна црква 28. августа по новом календару слави Успење Пресвете Богородице, а овај празник је уједно круна Богородичиног или Великогоспојинског поста. У свим храмовима је на празник Успења свечано, а многобројне цркве и манастири славе своју славу, баш као и многи градови и општине. У наставку сазнајте како су протекле последње године живота Пресвете Богородице, зашто се празник назива Успењем, тропар и реч Светог Аве Јустина о овом празнику у манастиру Ћелије 1974. године:

Из повести о Празнику, издвајамо:

По Распећу Господа, Пресвета Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова. Углавном све време до смрти провела је у Јерусалиму. У старости, често се на месту Вазнесења молила Господу да је што пре узме себи. Јавио јој се Архангел Гаврило и рекао јој је да ће се упокојити за три дана. Пожелела је да види све апостоле и сви се они чудесно сабраше, осим апостола Томе. Онда се упокојила мирно, без икакве муке. Апостоли су је сахранили у гроб Светих Јоакима и Ане, у Гетсиманском врту. Трећег дана стиже и апостол Тома. Када су отворили гроб да целива тело Свете Пречисте, унутра га не беше, беху само плаштанице. Претпоставља се да је Пресвета Богородица живела више од 60 година.

Како су протекле последње године живота Пресвете Богородице

После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске. За све Апостоле и верујуће, Она је била прва утеха и поука. Беседеци с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, Његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.

Као и Апостоли, Она је Својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. После силаска Светог Духа на дан Педесетнице, Свети Апостоли су неких десетак година боравили у Јерусалиму, служећи спасењу Јудејаца, са жељом да Пресвету Богородицу што чешће виђају и од Ње чују божанске речи. Многи новопросвећени вером хришћанском долазили су, чак, у Јерусалим да би чули и видели Пресвету Богородицу.

Сачувана је посланица Светог Игњатија Богоносца из Антиохије упућена апостолу Јовану Богослову, која гласи: "Многе жене код нас желе да посете Пресвету Богородицу, и дотакну прса која су хранила Господа Исуса, као и да од Ње чују многе тајне. Код нас се пронела Њена слава о Дјеви и Мајци Божјој, испуњеној благодаћу и свим врлинама. Каже се да је Она у току прогона и недаћа увек радосна, да у невољи и беди не подлеже огорчењу, не гневи се на непријатеље, него им чини добро, у благостању је кротка, према сиромашнима милостива и увек спремна да им помогне колико год може, снажна је у вери... а Наставница и Учитељица нашем је још младом благочашћу (побожности) и свим вернима је на свако добро дело; више од свих воли смирене, јер је и Сама испуњена смирењем... Неисцрпно је Њено трпљење када јој се подсмевају учитељи јудејски и фарисеји. О Њој су нам казивали људи, достојни сваког поверења, да се на основу Њене светости види сједињеност ангелске и људске природе. Све ово побудило је код нас безмерну жељу да видимо то небеско чудо и тако прекрасну светлост."

У другој посланици, Свети Игњатије Богоносац пише апостолу Јовану Богослову: "Ако само будем био у могућности, доћи ћу к теби да се видим са свима светим верницима који су сабрани око тебе, а изнад свега желео бих да видим Мајку Исусову, о којој говоре да ког свих изазива дивљење, љубав и постовање и сви би хтели да је виде. Како и не бих желео да видим Пресвету Богородицу, да са Њом разговарам, са Оном која је родила истинитога Бога!"

За време прогона које је подигао Ирод против младе Цркве Христове (Дап. 12, 1-3), Пресвета Дјева Марија се, заједно са апостолом Јованом Богословом, склонила на 43 године у Ефес, где је овом апостолу било одређено да проповеда Јеванђеље.

Пресвета Богородица је посећивала Хришћане и у другим градовима. На пример, Она је била у Антиохији код Светог Игњатија Богоносца, коме је писала: "Доћи ћу са Јованом и тебе ћу са твојима видети."

Пресвета Богородица је, такође, била и на Кипру код Светог Лазара Четвородневног, који је био тамошњи епископ, затим на Светој Гори Атонској, о којој је, како сведочи Свети Стефан Светогорац, Мајка Божја рекла: "Ово место ће мени бити додељено, дато Ми од Сина и Бога Мога. Бићу пред Богом заступница овога места."

О спољашњем изгледу Пресвете Богородице

По предању, заснованом на речима свештеномученика Дионисија Аеропагита и Светог Игњатија Богоносца, св. Амвросије Милански у спису "О девственицама" пише о Мајци Божјој: "Није Она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногорецива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом. Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине.

Када је Она увредила родитеље и када је била у завади са сродницима? Када се погордила пред скромним човеком, подсмехнула слабоме, уклонила од сиромашног?

У Њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима: скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код Ње израз дусе, отеловљење чистоте. Све дане Своје Она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је Њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајуци у сну оно што је прочитано, или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друству других, најбоља стража за Себе била је Она Сама. Други су чували смо тело Њено, а о Свом карактеру брунула је Она Сама..."

На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је "била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег, боја Њеног лица била је као боја зрна пшеничног. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки... У говору са другима чувала је уравнотеженост, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила... увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине Њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује Њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему Њеном беше присутна огромна благодат."

У дневнику Светог праведног Јована Кронстатског стоји записано да му се јављала Богородица: "На дан 15. августа, односно Успења Богоматере 1898. године имао сам част да у сну први пут видим лице Царице Небеске и слушам Њен најумилнији, блажени глас који бодри: Ви, најмилија чеда Оца Небеског! Тада осећајући своју недостојност, гледао сам пречисти Лик Њен са трепетом и мишљу: неће ли ме с гневом одгурнути Царица Небеска! О, Лик Њен пресвети и преблаги! О, очи чисте, добре, смирене, спокојне, величанствене, небесне, божанствене! Нећу вас заборавити, дивне очи! Још минут се продужило то јављање, затим је Пресвета нечујно исчезла. Најпре је видех као да је на икони, а затим Она сиђе с ње и подиже се и оде."

Зашто смрт Божје Мајке називамо Успењем?

Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".

Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: "Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје" (канон 1, песма 6, тропар 1). У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.

Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе."

Како се догодило Успење Божје Мајке?

Околности под којим се догодило Успење Божје Мајке познате су у Православној Цркви још од апостолских времена. У првом веку о Успењу је писао свештеномученик Дионисије Аеропагит, а у другом веку казивање о телесном пресељењу Пресвете Богородице на Небо налази се у списима епископа Мелитона Сардског. О предању о Богородичином Успењу у четвртом веку говори свети Епифаније Кипарски, док је у петом веку свети патријарх Јувеналије Јерусалимски говорио светој благоверној грчкој царици Пулхерији следеће: "Мада у Светом Писму нема повести о кончини Пресвете Богородице, ипак о томе имамо сазнања на основу најдревнијег и најверодостојнијег предања." Наиме, ово предање је детаљно сабрано и изложено у црквеној историји Никифора Калиста у 14. веку.

До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је поново боравила у Јерусалиму. Њена слава као Мајке Божје већ је била распрострањена, те је навукла на Себе и многе противнике, који су желели да насрну на Њен живот. Међутим, Бог ју је чувао од непријатеља. Дане и ноћи проводила је у молитви.

Често је долазила до Гроба Господњег, кадила ово место тамјаном и падала ничице у молитви. Не једном су непријатељи Спаситељеви покушали да је спрече да посећује свето место и тражили од првошвестеника да поставе стражу ради чувања Гроба Господњег. Међутим, постајући на чудесан начин, Духом Светим, невидљива за стражаре, Света Дјева је настављала да се моли пред Гробом.

У једној од таквих посета Голготи, пред Њу је стао Архангел Гаврило и најавио Јој Њено скоро пресељење из овог у вечни блажени живот небески. Као залог овога, Архангел Јој је уручио палмови грану из Раја, која је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести, Богородица се, са трима девојкама које су Јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Богослова, где је живела.

Пресвета Дјева се стаде припремати за Свој одлазак. Она најпре о томе обавести свог усињеника апостола Јована и показа му светлосну грану, остављајући му у завет да ту грану при спроводу носи пред одром Њеним. Свети апостол Јован одмах позва апостола Јакова, првог епископа јерусалимског и све сроднике и ближње и све Хришћане не само у Јерусалиму, него и по околним градовима и селима. Свима њима Пресвета Богородица поче да беседи о томе како Јој се јавио Арханђео и најавио да ће се ускоро преселити у живот вечни. Док је Пресвета Богородица говорила, сви сабрани су плакали, а Она их је саветовала да не плачу, него да се радују Њеном одласку, пошто их Она неће оставити сироте, већ ће се пред Престолом бога Живога још усрдније молити за њих и за читав свет. Још им је завештала да Њено тело буде погребено у Гетсиманском врту, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља Њених Јоакима и Ане и светог праведног Јосифа, заручника Њеног.

Док је Она издавала предсмртне налоге, изненада настаде хук велики са неба и мноство облака окружи дом светог Јована Богослова; јер по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја. Угледавши један другога, апостоли су се радовали и са недоумицом питали: "Који је разлог због кога нас Господ све овде сабра?" Свети Јован Богослов их дочека са радосним сузама, казујући им да ће се Пресвета Богородица ускоро преселити ка Господу.

Ушавши к Мајци Божјој и видевши је преиспуњену небеском радошћу, како благолепно седи на Своме одру, Апостоли је поздравише и испричаше о Свом чудесном сабрању. Пресвета богородица прослави Бога што је услишио Њену молитву и испунио жеље Њеног срца. Потом им Пресвета Богородица исприча о Свом скором преласку у живот вечни, а Свети Апостоли се купаху у сузама. Пресвета Богородица их је тешила говорећи: "Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са Мном, јер одлазим Сину и Богу своме." Док је Богомати овако тешила Апостоле, појави се и апостол Павле са својим ученицима: Дионисијем Ареопагитом, дивним Јеротејем, божанстеним Тимотејем и другима из реда седамдесеторице Апостола. Све њих је сабрао Свети Дух да би се удостојили последњег благослова Пресвете Дјеве Марије и да би са сваким благољепијем припремили погребење Мајке Господње.

Сваког од њих Она је по имену позивала к Себи, благословила и одала похвалу његовој вери и труду у проповеди Христовог Јеванђеља, сваком је пожелела вечно блаженство и заједно са свима њима се помолила за мир и благодат целог света.

У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да буде Успење Мајке Божје. У одаји у којој је Богомати лежала горело је много свећа. Свети Апостоли су, уз појање и славословље, стајали крај благолепно украшеног одра на којем је лежала Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила, очекујуци Своје упокојење и долазак Свог прежељеног Сина и Господа.

Одједном одају обасја неизрецива Светлост Божанске Славе и они који су ово видели били су захваћени побожним трепетом. У лучама неизмерне Светлости, ка Пресветој са Небеса сиђе Сам Цар Славе Христос праћен мноштвом Арханђела, Анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама Праотаца и Пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве. Видевши Свога Сина, Мајка Божја се усправи са одра и поклони Христу, говорећи: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, јер погледа на смирење слушкиње Своје!" Господ тада Своју Мајку позва да пређе у Вечни Живот, а Пресвета Дјева - поновивши као некада у Благовестима: "Нека ми буде по речи Твојој" (Лк. 1, 38) - опет леже на одар и без икаквог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је била без греха, предаде душу у руке Свога Сина и Бога.

Тада отпоче радосно архангелско и ангелско појање. Пратећи чисту душу Богоневесте ка Небесима, са богобојажљивим страхом као Царици Небеској, Ангели су узвикивали: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!" Небеске двери се тајанствено отворише и Херувими и Срафими са радошћу прославише сусрет са душом Пресвете Богородице. Благодатно лице Богородицино сијало је славом Божанственог девства, а од тела Њеног вијао је најкраснији миомир.

Богобојазниво и са страхом Свети Апостоли се поклонише Господу, Који са славом вазнесе на Небо душу Своје Мајке, и са плачем окружише одар Пресвете богородице. Они приступише и целиваше Њено пресвето тело, одајући му свечано постовање, и тиме се освећиваху и испуњаваху благодаћу и духовном радошћу. Свемогућа сила Божја која из Њеног светог тела истицаше, исцељиваше болесне који са вером и љубављу додириваше Њен свештени орар.

Оплакујући свој растанак на земљи са Мајком Божјом, Апостоли завршише погребење Њеног пречистог тела. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, са другима из реда дванаесторице Апостола, понесоше на својим плећима одар на којем је лежало тело Свагдадјеве Марије. Свети Јован Богослов исао је испред свих са рајском светлозрачећом граном, а остали Апостоли и мноштво верних пратили су одар са свећама и кадионицама, певајући свештене песме. Ова свечана поворка кретала се од Сиона, кроз цели Јерусалим, све до Гетсиманије.

Погребна поворка са пречистим телом Богоматере кретала се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Одједном се изнад ње јави златокруг од облака, сличан венцу, блистајући силном светлошћу. И из њега се разлегаше предивно анђелско појање које испуњаваше ваздух, за све бивајући чујно. Тај блештави облак са Небеским појцима креташе се ваздухом понад погребне поворке до самом места погребења.

Житељи Јерусалима који нису веровали у Христа, поражени неуобичајеним и величанственим призором и озлобљени почастима указаним Мајци Божјој, известише о свему првосвештенике и књижевнике. Острашћени завишћу и мржњом према свему што подсећа на Христа, ови послаше слуге да растерају поворку и спале тело Мајке Божје. Побеснели народ и војници са јарошћу се устремише на Хришћане, али венац од облака спусти се на земљу и начини преграду као зид. Гониоци су могли чути кораке и појање, али не могаху видети никога из поворке. Многе од њих Свети Ангели ослепеше, тако да су се вратили у град пипајући и бауљајући.

Један јудејски свештеник из зависти и непријатељства према Мајци Исуса Назарецанина хтеде да преврне одар на коме је било тело Пресвете Дјеве, али му невидљиви Анђео Божји одсече обе руке које се дотакоше одра. Видевши ужас који му се догоди, он паде на земљу и поче да вапије Светим Апостолима: "Смилујте се на мене, слуге Христове!" Горко се покаја и са вером исповеди Мајку Бозју и Христа Спаситеља и тада доби исцељење, и обе руке му се вратише на место на којем су биле, и он се прикљуци онима који иђаху за телом Богомајке, поставши од тада ревносни присталица Христов.

Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. Тек увече Свети Апостоли су могли да га положе у гроб и великим каменом затворе улаз у пећину. Свети Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, молећи се и певајући псалме.

По промислу Божјем апостолу Томи није било суђено да присуствује погребу Мајке Божје. Досавши трећи дан у Гетсиманију, он се горким сузама окрену ка гробу и гласно изрази жалост што се не удостоји последњег благослова Мајке Бозје и опроштаја са Њом. Сазаливши се на њега, Апостоли одлучише да отворе гроб, и омогуће му утеху последњег поклоњења свештеним остацима Свагдадјеве. Али, откривши гроб, они у њему нађоше само Њене погребне овоје из којих се ширио небески миомир, и на тај начин се осведочише призором дивног вазнесења на Небо тела Пресвете Дјеве.

Увече истог дана, када се Апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом Анђела, и рече: "Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека". Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: "Пресвета Богородице, помози нам!" Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима.

Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Пречиста Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.

Празник Успења Пресвете Богородице се до данас с посебном свечаношћу празнује у Гетсиманији, на месту Њеног погребења. Заправо, нигде срце не бива тако потресено тугом због растанка са Божјом Мајком и нигде се не испуњава таквом радошћу и вером у Њено бескрајно и непрестано материнско посредовање за свет као тамо, на месту Њеног погребења.

Светигора, бр. 106-108, Успење 2001, стр. 3-10

**

Текст беседе преподобног Аве Јустина ћелијског и врањског о овом празнику у манастиру Ћелије 1974. године:

Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Васкрс. О првом Васкрсу васкрсао је Христос. А данас је други Васкрс, васкрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо. Данас се Она упокојила, као што се људи упокојавају. Али, када су је сви Апостоли испратили и сахранили, на погребу Пресвете Богомајке није био, по промислу Божјем, Свети Апостол Тома. Кад је после три дана дошао, он изјави жељу да хоће да целива гроб и свете мошти Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели да тела Пресвете Богомајке нема. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свима Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса.

Тако је, прва после Господа Христа, Богомајка и Богородица, доживела ту највећу радост да се узнесе са телом и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути на дан Страшнога Суда. Још један доказ тога јесте и данашњи велики Празник, када је тело Пресвете Богомајке узнесено изнад свих Небеса. То је пут наш, то је пут свакога човека.

Оно што је Господ Христос доживљавао у овоме свету, и чинио, Он је то све ради нас чинио, да бисмо и ми чинили за Њим. Он је дошао у овај свет да би нас сјединио са Собом, да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну, да нам да Љубав Вечну, да нам да Небеско Еванђеље. Јер исто Еванђеље важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Истина Божја, вечна и бесмртна, важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Тако, Правда Божија иста је Анђелима, и њу је донео Господ Христос на земљу. Добро Божје, Љубав Божја, све што је Божје, Господ Христос је донео пошто је постао човек. А Он је постао човек благодарећи Пречистој Богомајци, Која Га је родила на спасење свих нас. И постала тиме највећа Заступница свију нас. И рода људског Заступница и Помоћница. Јер, шта Она показује? Показује да је Господ Христос, Бог Истинити и Човек Истинити, дошао у овај свет да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну. Зато је Он најнеопходнији и најпотребнији људскоме бићу.

Чули сте данас свето Еванђеље Пресвете Богородице. Кад је Господ дошао у дом својих пријатеља, Лазара и његових сестара, Господ је као и увек учио присутне Божанским истинама. Тада је млађа сестра Марија села код ногу Исусових и слушала беседу Његову. А Марта домаћица, старија сестра, трудила се да боље дочека Спаситеља, да боље припреми нешто за ручак. И Марта журећи рече: „Господе, реци мојој сестри да ми помогне. Ето, ја сам у великом послу. А Он јој рече: Марта, Марта, бринеш за много, али је само једно потребно. Само је једно потребно”. То је – шта? Бити у вери Господа Исуса Христа и слушати заповести Његове и слушати поуке Његове. „Марија је добри део изабрала”, рече Спаситељ, то што је једино потребно човечјем бићу у свима световима. Да верује у Јединог Истинитог Бога и да живи по Његовим заповестима, то је Једино потребно свакоме људском бићу. То нам показује данашње Свето Еванђеље Пресвете Богомајке.

Јер, и нама треба васкрснути на дан Страшнога Суда. И нама треба изаћи са телом које је данас са нама, да се и оно очисти и васкрсне у Живот Вечни. То ће се несумњиво збити, доказ је ето то што је Господ васкрсао телом, и живи са телом на Небу, и изнад свих Небеса. И да се то исто десило са Пресветом Богомајком, и Она живи на Небу, и изнад свих Небеса. Јер, Она је прва испунила Еванђеље Господа Христа. Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа.

Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божје. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божја, Правда Божја, Добро Божје, Љубав Божја, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ.

Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.

**

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

„Сачувала си девичанство иако си родила; и ниси оставила свет, мада си уснула, Богородице. Преместила си се у живот, јер си мати живота, и молитвама својим избављаш од смрти душе наше“.

**

Извор: Радио Слово љубве