Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха.

Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не …[2] Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.
Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина…

Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити[3] душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.
Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује …[4] Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш.

Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно – заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.
Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва – божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај.

Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[5]. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом… Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих.[6]
То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула… иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.
Смирење – то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја.

Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.
Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа[7]. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот[8]. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.
Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: „Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа“. Али они не могаше ништа учинити[9]. Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни?[10] Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега![11] А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре[12]. Готово је… Тада Господ пружи руку Своју… Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: „Зашто ми то не могасмо учинити?“ Господ рече: „Овај св род изгони само молитвом и постом.“[13]
Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом.

Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. „Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје“[14] – објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: „Све је могуће ономе који верује.“[15] Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: „Верујем, Господе! помози моме неверју“.[16]
На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим… Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту… И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.
Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије[17], чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао.

православие.ру

У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару,  архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ .

Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека.

-Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније .

Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је  кретање навише.

-Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе,  улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих  када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге  или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине.  И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници.

-Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и  застрањења ипак буду слабији од те  унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион.

Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника.

Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо.

-Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару .

На тему  „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Предавање оца Илариона у цијелости  можете погледати на Јутјубу на следећој адреси:

https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be

Извор: Радио Светигора

Пошто новине, часописи и књиге нису најефикаснија средства убеђивања, разумљиво је да се убеђивачи окрећу моћнијим средствима: филму, телевизији и радију. Ова средства – унутар једног система власништва и контроле – како по свом облику тако и по структури, одговарају потребама тога система. Систем нема потребу за читањем и размишљањем већ за гледањем и слушањем.

Књига тера човека да мисли, телевизија га омамљује; књига га осамљује, филм и телевизија га враћају групи; садржај књиге доживљава се индивидуално, садржај филма и телевизије колективно; читање захтева интелектуални напор, гледање удобан смештај; читати се може полагано и по мало, гледати се мора брзо и много; књига се може поново читати, телевизијску серију тешко је понављати; књига је јевтина за производњу али вредна за читаоца; филм, телевизијске и радио емисије су скупе за производњу али обично јевтине за потрошњу; књигу производи личност за друге личности, телевизијске серије производе групе за масу; књигу читају искусни зналци, телевизију гледају неискусни и слабије образовани потрошачи; књига је продужетак људског разума, телевизија људског тела; књига је неписмене учинила подређенима, телевизија им је повратила пољуљани углед; књига задовољава лични укус, телевизија масовне нагоне; књига је културно добро, телевизијска серија потрошна роба; књига се може читати кад се хоће, телевизија се гледа кад се мора; књига обично подучава и васпитава, телевизија забавља и експлоатише; књига информише, телевизија манипулише (реклама, пропаганда, индоктринација); књига захтева разумевање без обавезе слагања, телевизија подстиче слагање без обавезе разумевања; књига омогућава стварну комуникацију, телевизија спречава комуникацију (број оних који одашиљу поруке у односу на број оних који те поруке примају чудесно је мали); књига је учионица без ограда, телевизија је затвор без зидова; књига је створена за оне који се чуде и мисле о животу, телевизија је измишљена за оне који се чуде овима што мисле.

Ђуро ШУШЊИЋ, Рибари људских душа: Идеја манипулације и манипулација идејама (1976)

Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтијева од човјека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удио у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтијева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој.

Да би се, уопште, могло живјети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и послије те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са дјецом, дјеца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се дјеца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо гдје стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали.

Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помјера те границе у безконачност.

Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући ријечи ове молитве а не творећи по њима, свјесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, прије но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25)

Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у завјетрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити.

„Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцијен савјет свакоме од нас. Свако од нас, прије но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују.

Свако од нас треба да опрости другоме прије но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан примјер: Неки брат би увријеђен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хтје ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отјера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си цијелим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Савјетујем ти, да иако је друг твој згријешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згријешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме.

„Ако ти сагријеши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згријешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагријеши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4)

Овај Христов захтјев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вјере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вјере. Знамо да вјера чуда чини.

Свети оци савјетују да човјек не дозволи да га залазак сунца затекне у гњеву и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их вријеме лијечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лијечење. Зато, док се није престало са говором, још док ријеке ријечи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно.

То је сажета порука старозавјетног мудраца који вели: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хљеба, и ако је жедан, напој га воде, Јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наслиједите благослов.“ (1. Петр. 3, 9) Када ми на зла наших ближњих и даљњих не било додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову мјеру зла, васељена би пропјевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо цијелу вилицу, што ми због једне ријечи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтијев, ако за њега треба дометање вјере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12)

Прије света, и прије сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24)

https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3729

Једног дана је умро и неки верници су осећајући олакшање отишли код старца Пајсија да му пренесу са посебном радошћу да је коначно решен овај велики проблем.

Отац Пајсије им је одговорио да зна за смрт монаха, јер је видео цео легион анђела који су дошли да му преузму душу. Ходочасници су се чудили и негодовали, а неки од њих су покушавали да објасне старцу Пајсију о коме је реч, мислећи да их старац није разумео.

Старац Пајсије им је испричао: “Овај монах је рођен у Малој Азији, непосредно пре погрома становништва, када су Турци отимали сву мушку децу. Да би га сачували, родитељи су га носили са собом на жетву, а да не би плакао сипали би му мало ракије у млеко после чега би спавао. Зато је растући постао алкохоличар.

После савета многих лекара да не треба да се жени и ствара породицу, дошао је на Свету Гору и постао монах. Тамо је нашао једног старца и рекао му да је алкохоличар. Старац му је саветовао да чини метаније и молитве, и да преклиње Богородицу да му помогне да смањи пиће за једну чашицу.

После годину дана је успео уз подвизивање и покајање да смањи пиће са 20 чашица колико је пио дневно, на 19 чашица. Наставио је подвиг и током више година је постигао да пије 2-3 чашице дневно, од којих би се ипак опет опијао.”

Годинама су га сви сматрали монахом алкохоличаром који саблажњава ходочаснике, али је Бог у њему видео борца подвижника, истрајног у борби да смањи своју страст.

Ако не знамо разлоге и нечији уложени труд да би постигао оно што жели, са каквим правом осуђујемо његов покушај?

https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/13_03_2018_SVAKODNEVICA_DOSADE_RASTKO_JOVIC.m4a

Извор: Светигора

Имам радосну вест за тебе и желим да је прихватиш са радошћу, као када чујеш нешто пријатно. А пријатно овде јесте то што идеш у рај, спасићеш се и заувек ћеш бити са Богом. Просто хоћу да ти објасним ко ће бити заједно са тобом у рају. А уз тебе ће тамо бити – после ћу ти рећи одакле сам сазнао све ове новости и ко ми их је пренео – дакле, поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ. И шта? Још увек желиш да доспеш тамо? Или ти то превише смета?

Теби се не допадају ти људи? Тако значи, ти не желиш да они буду тамо заједно са тобом! Онда у реду. Хајде да изменимо тај услов, пошто можемо све да уредимо и тако да они не буду тамо, ако то није по твоме. Нека онда та група људи у рају, којој ти будеш припадао, буде друкчије сачињена. Нека уз тебе тамо буде неко од твоје браће с којима ти не разговараш. Као ономад када си кренуо на свадбу и правио се да не видиш свог пријатеља, значи, бићеш тамо са својим братом који ти се не свиђа. Како? Опет нећеш? Онда добро.

Ах, сећаш се како си ми причао да си се развео, е па бићеш у рају са својом женом, баш оном од које си се развео, она ће бити тамо са тобом. Ти и она. А-а-а! Ни то ти се не свиђа? Али рекао сам ти да ћеш бити у рају! А ти говориш:

– Нећу у рај! Ако у рају уз мене буду такви људи, онда не желим у рај! Хоћу да тамо са мном буду…

– Добро, кога желиш да видиш тамо?

– Оне који ми одговарају, а не оне који су ми непријатни и које не волим. Хоћу тамо да видим оне које волим, с којима сам у добрим односима, с којима немам проблема. А те с којима сам у лошим односима не желим тамо да видим поред себе!

То јест, желиш у рај, али да тамо не буду сви који треба да буду, већ само неки. И не жури да ме нагрдиш што причам глупости, зато што сам то прочитао у једној духовној књизи у којој стоји: «Замисли да у рају са тобом буде Хитлер. Како ћеш се тада осетити?» Али ти, прво, прихваташ као датост да се тако нешто не може догодити, а друго, говориш:

– Чак и ако се они спасу, свеједно не желим уопште да их видим.

Добро је онда да ти ниси Бог! Добро је и да ја нисам Он, зато што Бог расуђује на сасвим другачији начин. Он је другачије све замислио Својим умом и све нас воли.

– Јао, како је само тешко прихватити таквог Бога, Који једнако воли мог непријатеља као и мене. Могу да разумем да ме Он воли, – мислиш ти, – али да још воли и мог душманина и још му је наменио место у рају?

Да, уколико се он покајао у последњем тренутку свог живота. А одакле ти знаш шта је он тада урадио? Зар знаш шта у последњем минуту свога живота ради злочинац, сваки човек, кога твоје очи не могу да виде? Чак не можеш ни да помислиш на њега, скрећеш у другу страну само да се не бисте сусрели! А ко зна, можда Господ њега прихвата и воли, можда га Он држи у Свом загрљају, можда га је Он сместио заједно са другом Својом децом?

Погрешио сам када сам рекао: «Ко зна». То је познато, Он нам је то рекао, казао је: «Ја волим све, али не требају здрави лекара него болесни» (Мт. 9, 12), – а не ти, који си, претпоставља се, здрав, али се на крају испоставља да више болујеш од оних које за исто то осуђујеш.

Ми болујемо јер немамо љубави. А ти, чак и када би добио место у рају, нећеш да будеш са неким људима. Ти ћеш се и тамо одвајати, и тамо ћеш посматрати њихова лица и говорити:

– А ја сам бољи! Волим селективно, волим само под неким условима, волим до одређених граница. Волим само неке, а не све, волим када мене воле, а не када ме повређују, када ми штете. У том случају – нека им Бог узврати истом мером! Ако мени учине неко зло, нека их Бог сравни са земљом. Молим се као пророк Давид, приповедам приче из Старог Завета и наводим аргументе из Старог Завета.

Да, нажалост, ми од пророка Давида само то и усвајамо. Од светих преузимамо само то што нам је згодно, што нам се свиђа. Довољно је да видимо неког светитеља који лупи шаком о сто и затражи своје, или пак да у неком тренутку изрази негодовање и каже нешто одлучнијим гласом, па да ми то за цео живот упамтимо. Добро је то што ти подражаваш Светог пророка Давида, али је он поред тога учинио и много више: покајао се, трудио се, и он, природно, није доживео да види крв Христову на Голготи. Он није осетио такво покајање, које би могао да искуси у новозаветној епохи по Божијој благодати, није видео Господа како шири руке Своје на Крсту, није чуо шамар, који је добио Господ – и опростио мучитељима Својим. Зато је и био такав какав је био. А за тебе нема оправдања ако не волиш. Немаш то право, немаш изговор.

Тешко је волети. Љубав – то је нешто о чему ништа не знам, чак ни не знам да ли ћу икада спознати то осећање према другима, а и Бога према мени. То јест, не знам да ли сам окусио Божију љубав, коју ми Он даје у изобиљу, не знам да ли сам осетио то о чему говори Свети Антоније Велики: «Ја се Бога не бојим, већ Га волим.» Бог је први заволео нас, ми смо спознали Његову љубав и осетили је у себи. А пошто смо осетили Његову љубав, управо то да нас Он воли изванредно много, – Бог те воли, – онда си и ти испуњен љубављу и не треба да осећаш потребу да ступаш у сукоб било са ким.

А зашто нема потребе за тим?

– Зато што ме Бог воли, ја сам вољена душа, Он ме окружује нежношћу, љубављу. Зашто да се осећам незаштићено, зашто да осећам непријатељство? Како могу да осетим љубомору, зашто да будем љубоморан, када ме Божија љубав увек окружује! И како да завидим када имам све, немам зашто да завидим!

А ја све то нисам искусио, и то је разлог због кога не волимо. Ми не волимо јер још увек сами нисмо били вољени. Не волимо јер нисмо осетили Божију љубав, која постоји, која се излива у наша срца. Она се излила и напунила наша срца, али она то не осећају. Још се нисмо осетили изванредно вољеним од стране Бога, и зато осећамо безумну незаштићеност и страх. Ти видиш другога и моментално га схваташ као претњу сопственом постојању, видиш другог и бојиш се да ће ти учинити нешто нажао. Гледаш на другога као на свог животног супарника, не осећаш јединство са њим, не осећаш ту радост, коју треба да осетиш када видиш да је другоме добро, тада се радост одражава на њему и враћа се мени, као међу огледалима, када се светлост у једном огледалу одражава у другом и постаје све јача и јача.

Дужан сам да волим друге, зато што тако постајем богатији и не губим на својој вредности ако вреднујем другога, него још и добијам на значају. Али све су то само речи, само речи… А љубав – она је у делима, а не у речима. Има таквих људи који делају и заиста то чине, могу себи приписати пуно опипљивих дела, а не измишљају теорије које веру своде на ниво идеологије: лепе речи, спорови, дискусије, апстрактне мисли, идеје, филозофија, али све без искуства, мука, жртвовања, без да мрднеш прстом за другог, без да га посетиш, да попричаш са неким коме треба друштво, да паднеш на колена за време молитве и пустиш за њим сузу, – без свега тога.

Не мислим на тебе који то чиниш, и ја ти честитам, завидим ти и надахњујем се твојим примером, јер то је, уистину, љубав. Друго је култура, хришћанска култура и дискусија, али ни такве не окривљујем, јер ако то урадим нећу имати љубави и тада ћу поступити као неко ко не уме да разликује људе по карактеру. Једни воле практична дела, а други теоријска, али и то је дело. Шта се ту може? Неки људи су теоретичари, они дискутују, помажу другима на интелектуалном нивоу како би разумели неке концепте. И то је љубав. Можеш говорити из љубави, можда си ти филозоф и твоја филозофија проучава љубав, само нека ти једно увек буде циљ – помоћи човеку, било ком човеку који слуша твоје речи.

Одиста постоје такви умови, такви људи, који располажу превасходним теоријским сазнањима, а другима више одговарају практична дела и они питају:

– Да ли можда знаш за неку социјалну установу где могу да помогнем људима? Јер немам дара за говоранцију.

Или као што је случај са неким старијим свештеницима – светим људима, који немају таленат за говоре и не занимају се проповедима. Али они проповедају кроз свој животни пример, они знају како треба помоћи човеку, како саслушати бол другог, знају да тутну у руку 50, 100, 200, 300 евра ономе коме је то потребно, умеју да посете људе који су на граници развода и да поплачу са њима, поразговарају са супружницима и кажу:

– Бре, децо, не могу да вас убедим аргументима, али то што ви радите није добро!

И брак се исцели од једне добре речи.

А неки се, као монаси на Светој Гори, моле. И то је љубав. Ако монах воли, он не ропће, не свађа се, а уколико дође до спора у манастиру ти мораш да му кажеш: «Па, чедо моје, ти си се одрекао од свега, како би био слободан и духовно узвишен човек, како би преобразио своје срце у диван врт и примио у наручје све људе, а сад се свађаш? Зар је и до манастира стигла завист? Зар и овде има људи с којима не разговараш?»

Не, наравно, да у твом манастиру нема таквих, али у неким манастирима има и стога је молитва важна и зато увек говоримо: људи од тебе очекују љубав – очекују молитву, жртву, да узмеш бројаницу у руке и све их понаособ споменеш. На тај начин не погубљујеш своју душу, а добијаш љубав.

Морамо да осетимо јединство једни са другима, да осетимо да делимо нешто заједничко, да нас спаја пуно сличности, да можемо да разговарамо и осећамо пуно истих ствари, да смо сви – једно. А када смо једно, као све честице Светог Агнеца, Тела и Крви Христове, које сипамо у Свети Путир, све је то једна целина: живи, мртви, све врсте људи, сви свети, – све ми то «мешамо» и постајемо једно цело, једно тело, заједно са Господом.

Ако у свом срцу то не осетиш, онда ћеш у мени видети непријатеља, а ја у теби предмет зависти. Твој напредак ће за мене бити претња, твој успех повод за завист. Али ако ја то осетим, онако како је то Господ у Својој Првосвештеничкој молитви рекао: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, (Јн. 17, 21), усрдно Те молим, Небески Оче. Молим се за то да сви буду једно, да они узму Моје пламено срце и претворе га у бакљу, да га предају од срца срцу и да се њиме запали читав свет. Молим се да љубав и јединство буду њихова обележја»…

Ако спознам да ми имамо нешто заједничко, да и ти имаш душу, као и ја, душу која је у својој дубини предивна… И твоја и моја. Моје страсти су тако ужасне, моја злоба, егоизам, немоћ, слабости – да, све је то одвратно, али ти недостаци не чине мене. Они ме окружују, они су проникли у моју личност, душу, срце. Али ипак, у нама постоји нека срж, неки печат, који је светлији од свих звезда, од све светлости овога света. И ако ја то схватим, онда ћу знати да имам нешто заједничко с тобом и са свим људима. И то ће довести до тога да ћемо кренути да изгарамо од љубави, од тако огромне љубави, где нема међусобне зависти, где нико никог не доживљава као претњу, већ се радује због радости других.

Како је то само тешко достићи, чак и за свештеника! Ја сам свештеник, али могу ли ја да волим другог свештеника, који је благороднији, способнији, харизматичнији, који има лепши глас од мене? И да то буде разлог за моју радост, да његова радост буде и моја, да се радујем његовом успеху, а и он мојем. Да он схвати да је због својих талената обавезан свима нама, а да ја разумем да сам и ја обавезан њему такав какав сам и да тако снажимо један другог. Како не би било такмичења, супарништва, сукоба, који нас терају да једни друге гледамо са подозрењем.

«По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35), – љубав као жртву, као јединство, успех у свим пољима и радост за туђ напредак. Љубав може постати све, све може зрачити љубављу, али из свега може струјати злоба, хладноћа, равнодушност, смутња.

Велико је дело показивати љубав! Не бојиш се ако у теби има љубави. Ђаво долази, а ти му гледаш право у очи и говориш:

– Волим те! Нема разлога зашто бих те се плашио. И зашто да се бојим, шта ми можеш, ако те волим?

Видесте ли шта је рекао Христос? «И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10, 28). На пример, када неко под твој прозор баци отпатке, или комшија у згради прави буку, или ти нешто одузму – све су то само спољашње ствари. Христос говори:

– Не бој се, ништа ти друго они не могу. Само то и ништа више.

А ти можеш да урадиш нешто много значајније – можеш да их заволиш. Заволи их. Они то не могу да разруше, зато што љубав побеђује све бојазни, чини од нас слободне људе и ти се већ не бојиш ни живота, ни смрти.

14 / 03 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111453.htm

Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.

На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то... Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“.

Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“

Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не?

Само питам и ништа не констатујем.

Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео.

Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!

Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен.

Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“.

08 / 03 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111329.htm

Када чесна глава светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом.

А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2).

После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току вјремена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову.

Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. - И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину.

У то време један човек из града Емесе, по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. - А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку.

И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако:

Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу свете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се свети Јован, Крститељ Христов! - Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево светог великог Јована Крститеља! - Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! - И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих.

Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути.

После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа.

Док сам копао, силно је одјекивало, јер је земља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху.

Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. - И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. - Довде је казивање блаженог Маркела.

Још и свети Симеон Метафраст у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. - Толико свети Метафраст о чесној Претечиној глави.

После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман, где се некада свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре, који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.