Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ.

Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима.

Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа).

Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу.

Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа.

Трећа одлика ових људи јесте борба за близину  „ави“,  то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца.

Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35).

У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани.

Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак.

Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима.

Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога.

Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек.

Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест.

Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“.

Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе.

Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним.

http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir

Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду.

У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била

Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити

„Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма.

Хтео бих да вам помогнем али – немам времена.

Дете се игра – нема времена.

Ђак учи – нема времена.

Студент има предавање – нема времена.“

И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже:

„Болесник треба да се лечи – нема времена.

Смртник – нема …

Доцкан је – више заиста нема времена.

Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво.

Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно.

Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао,

Оно што очекујеш од мене.“

(Православни мисионар, 2. 79.

Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута.

Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио

”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива.

Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве.

Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом.

Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне

Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег.

Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић

„Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.

Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. 

https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је 17. маја 2012. године одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје)  пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора.

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика.

Тропар, глас 4.

Двојица свештеномученика момишићких,
побожно поживјеше и у страху Божјем
четрдесет ученика својих васпиташе,
па као јагањци заједно бише заклани,
од непријатеља вјере Христове;
тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,
које узима на себе гријехе свијета.

Кондак, глас 8.

На небозарној Гори момишићкој,
изнад града Подгорице,
вјечно сјаји Христово лице,
обасјавајући свјетлошћу нетрулежном
мошти четрдесет ђака мученика,
и двојице часних свештеника,
што за праву вјеру пострадаше
и посташе обиталиште
Пресвете Тројице.