Живе речи утехе: Живе речи утехе

Патријарх српски Иринеј: Неопходна обнова хришћанског морала! (звучни запис)

Sun, 15 Apr 2018 16:09:23 +0000

Митрополит Амфилохије: Да се сви Подгоричани врате Христу Господу! (звучни запис)

Sun, 15 Apr 2018 16:07:39 +0000

У току Литургије он је миропомазао новокрштеног слугу Божјег Огњена.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да сјеме апостолске науке посијано на овоме мјесту наставља да се сије у Подгорици и у наше вријеме.

„И кроз њега да васкрсава све што је свето и честито овдје било кроз вјекове, кроз хиљаду и седамстотина година. Да васкрсава и овај свети храм овом молитвом и овом заједницом, као и други храмовови овдје, чији остаци још постоје, да би кроз њих и преко њих и ми постали жива заједница и били са свима онима који су се сабирали у име Господње, у име Христово кроз вјекове“, казао је он.

Митрополит црногорско-приморски се помолио да се сви Подгоричани врате Христу Господу.

„Да темеље свој живот на ономе што је вјечно и што је непролазно“, рекао је он.

Он се у том контексту осврнуо и на данашње предсједничке изборе и позвао вјерне да сви гласају за оно што је вјечно и што је непролазно.

„Па и они који данас гласају нека гласају за оно што је вјечно, што не пролази, што остаје и што опстаје. И за оне који су свједоци и носиоци тога вјечнога људскога достојанства, вјечне и неразориве заједнице, а не онога што данас јесте а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског одликовао супружнике Рада и Весну Рајковиће, родитеље седморо дјеце „зато што су испунили Божју заповијест: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“.

Уз одликовање Митрополит Амфилохије им је уручио и новчани дар Митрополије црногорско-приморске у износу од седам стотина евра, по стотину за свако дијете.

Он се помолио Богу да у Црној Гори буде више оваквих мајки.

Рекао да би боље било да црногорска власт не даје народне паре НАТО пакту, него мајкама.

„Видите шта НАТО ради. Ево сад бомбардује и сиријски народ. Боље би, дакле било да те паре што их је народ сабрао дају мајкама. То су они давали мајкама, па су им то сад одузели. Није то благословено ни за њих ни за Црну Гору“, поручио је Митрополит Амфилохије

Потом је благосиљан славски колач и приређена богата славска трпеза хришћанске љубави, а дјеца полазници подгоричких школа вјеронауке приредила су празнични програм.

По благослову Митрополита Амфилохија на овом мјесту ће се од наредне Томине недјеље сваке године одржавати дјечји сабор.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Милан Цирар: Беседа у Томину Недељу (АУДИО)

Sun, 15 Apr 2018 16:05:36 +0000

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Томину недељу

Sat, 14 Apr 2018 20:36:00 +0000

Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3]

Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега.

И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце!

Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим.

После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој!

То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност.

Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше.

Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог.

Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15].

А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти.

Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа.

Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе.

Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16].

Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част.

Христос Воскресе! Ваистину воскресе!

Беседа Епископа Сергија (Карановића) на Томину недељу (АУДИО)

Sat, 14 Apr 2018 20:28:18 +0000

Протојереј Александар Шмеман: Томина недеља

Sat, 14 Apr 2018 20:15:41 +0000

И после осам дана – како каже Јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје, и иружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран“ (Јн. 21, 27). И апостол Тома је ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му је Христос рекао: „Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше…“ (Јн. 21, 29).

Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим правилан и човека сасвим достојан: „Док не будем видео, нећу веровати…“. Ако бисмо говорили на савременом језику, тај и такав приступ би смомогли назвати „научним“ приступом.

Христос говори: „Блажени они који не видеше, а вероваше…“. То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: „Док не будемо видели, нећемо веровати…“.

Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. „Научно“, „ненаучно“. Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, у ствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако?

Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става – „Док не будем видео, нећу веровати“ и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из „видим“ или „додирујем“, већ из „мислим“ и, што је главно, „умом сагледавам“. Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјаснивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање – то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер – знамо и то – може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и „научније“ податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет – оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и – рекао бих – непотребан свет? О, да – авиони и космички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? О, да – лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Кажу нам: „За добро човечанства“. Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.

„Док не будем видео, нећу поверовати“. Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и – при том – онај најелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на емпиријско искуство, то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.

Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема – нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – сво то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав „Христос васкрсе!“ одјекује тај сверадосни отпоздрав „Ваистину васкрсе!“. Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести – са ону страну свих анализа, мерења и провера – не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: „Ја сам Пут, Истина и Живот…“? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби: „Блажени они који не видеше, а повероваше“.

Извор: Манастир Ваведење

Митрополит Амфилохије: Радујмо се и веселимо се дану Васкрсења, да нас све просвијетли свјетлост Христовог Васкрсења! (ВИДЕО)

Sat, 14 Apr 2018 18:25:54 +0000

Митрополит Амфилохије: Кроз Христово васкрсење сви гробови су добили квасац вјечнога живота! (звучни запис)

Sat, 14 Apr 2018 18:21:10 +0000

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је подсјетио да увијек кад некога пратимо из овог пролазног живота у непролазни ми пјевамо вјечнаја памјат.

„То радимо кад обављамо парастосе, приносе својих молитава и дарова Богу за покој његове душе. Ми обично записујемо овдје читуље и посмртнице. Али то наше, земаљско памћење, оно је као и ми – од данас до сјутра“, рекао је он.

Он је рекао да је вјечна памјат само Божја памјат.

„Једина књига која је вјечна књига у коју се записује човјек, и његова дјела јесте Божја књига, књига Јагњетова, како каже у Откривењу Јовановом, књига Јагњета закланог за живот свијета, Христова књига. То је Његово памћење, Њега који је гроб претворио у живоносни гроб“, рекао је Владика.

Митрополит црногорско-приморски је казао да су кроз Његово васкрсење сви гробови добили квасац вјечнога живота.

„И сви који овдје умиру, а посебно они који умиру у страху Божјем, у љубави према Богу, у вјери у вјечни живот свој, они остају записани у књизи вјечнога Божјега живота и у вјечном Божјем памћењу“, казао је он.

Додао је да се тим и таквим памћењем данас сјећамо Ђурађа Радовића.

„И не само њега, него свих наших предака упокојених од памтивијека. Овај храм је мјесто њиховог вјечног и непролазног памћења“, нагласио је Митрополит Амфилохије.

„Нека Господ тако запише у књигу Јагњета живота и свога вјечнога памћења и нашега Ђурађа коме данас служимо годишњи помен“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних служен је помен, прво у цркви, а потом на гробу Ђурађа Радовића, на сеоском гробљу Биљеге.

Извор: Радио Светигора

Протојереј Андреј Ткачов: Жив међу мртвима

Sat, 14 Apr 2018 14:50:39 +0000

Делује да је све јасно. Ипак, питање је постављено тако, као да су жене стајале на гробљу међу гробовима и тражиле нешто што је сахрањено, нешто срцу веома драго. „Што тражите живог међу мртвима?“ – у том случају заиста могу да се то упитају. Али, ствар је била сасвим другачија. Било је то зелено, процветало место, врт. И у врту се налазио гроб, усечен у камену, у који нико никада није био положен (види: Јн. 19:41).

Тако се испунило пророчанство Исаије, који је рекао за Месију: „ Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем“ (Ис. 53: 9).

Како је Христос нови Адам, глава новог, спасеног човечанства, прво је требало да га угледају женске очи. Као што су и првог Адама у рајском врту угледале очи жене-супруге. Јеванђеље у свим значајним догађајима одражава чудесне догађаје древне историје, записане у књизи Постања.

Дакле, около нема никаквим мртваца. Постоји лепота врта и жена које траже тело Новог Адама. У овим условима, питање Анђела добија посебан смисао. „Што тражите Живог међу мртвима?“

У правом смислу речи, Христос је једини Живи у читавој васељени мртваца, између осталог и међу нама. „Христос, васкрснут из мртвих, више не умире; смрт не господари више над Њим“ (Рим. 6: 9). Зато Христос међу људима и јесте „Жив међу мртвима“.

Осим тога, постоји смрт физичка, и постоји смрт морална. Последња означава замирање савести, обраћање свецеле душе ка земљи и потпуну безосећајност према духовној реалности. Такав човек (а таквих је пуно) представља несахрањени труп. Хода попут живог човека, али заудара на леш. Тражити Христа међу таквим људима представља бескористан посао. Христа треба тражити међу онима који су сами оживели у Христу, и који могу, делимично, поновити за Павлом: „Тако не живим више ја, него Христос живи у мени“ (Гал. 2: 20).

Крајње незнање таквих људи јесте главни разлог оскудевања у вери! Знање о Богу не може заменити обраћање са Самим Богом. Исто тако и знање формуле воде не ослобађа од жеђи човека, који жели да пије.

Свети Димитрије Ростовски има смелу проповед на ту тему. Светитељ говори: „Кренућу код разумних и паметних, богатих и славних. Потражићу код њих мог Исуса“. Отишао је. Тражио. Нема Исуса код богатих. Има разврат, има гордост, има раскош, а Исуса нема. „Отићићу, – вели, – онда к беднима. Међу њиховом простотом лакше је наћи Господа“. Лакше јесте. Али ни тамо Га нема. Постоји злоба, постоји завист, сујета, али Исуса нема.“

Даље светитељ одлучи да оде к свештеницима. Проналази их да служе „не за Исуса, него са кору хлеба“. Ништа није боље са архијерејима (сам се не бих осмелио да кажем, али то светитељ говори о сабраћи). Дакле, обишавши свет, богољубива душа остаје са оним сузама које је код гроба лила Магдалина. И питање у души исто је: „Уклонише мога Господа, и не знам где су Га ставили“ (Јн. 20: 13).

Све, за чим у животу трагамо, све, без чега се моримо, има Исус Христос. Тражимо славу – Он је најславнији. Тражимо лепоту – Он је „лепши од свих синова човечијих“. Тражимо силу – Он је сила Божја. Он је и Премудрост, и Светлост Свету, и најбољи Друг, и Велики Цар. О томе детаљно и умиљато говори наш други светитељ – Тихон Задонски. И ево, трагамо бесциљно, као да заборављамо да су сва блага у рукама Сина Божијег. А када почнемо Њега да тражимо, тражимо Га међу „мртвима“, и није ни чудо што га не можемо наћи.

Будимо, хришћани, мудри као змије. Онако како Реч Божја налаже. И мудрост змијска значи промену коже. Змија не може дуго издржати у једној кожи, већ је често мења. Са сузама се натерајмо да скинемо са себе све прљаво и старо, заплачимо пред лицем Божјим, како бисмо се Његовом силом обновили. Необновљени људи су мртви духом, и Христос међу њима не пребива. Ево смисла ађеоског питања: „Што тражите Живог међу мртвима? Њега овде нема. Он је васкрсао“.

Умро је за грехе наше, а васкрсао за наше искупљење. Да се ми не бисмо угушили у оној прљавштини и буђи, које су одавно постале наша друга природа.

Извор: Православие.ру

Мој крст и мој пакао

Sat, 14 Apr 2018 14:45:00 +0000

Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!)

Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног.

Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа.

Александар Милојков

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/04/13/moj-krst-i-moj-pakao/

Протопрезвитер Жељко Латиновић: Радост Васкрсења (АУДИО)

Fri, 13 Apr 2018 13:39:34 +0000

Архимандрит Василије (Гондикакис): Бљесак Васкрсења*

Fri, 13 Apr 2018 11:12:51 +0000

Налазећи се овде у Србији доживљавам слична осећања и примам утиске, немајући потребу за посебним вођењем. Тема данашњег предавања: „Васељенско послање православља“ на сличан начин указује на оно што живимо унутар православља док бивамо православни. Када неко говори о православљу у средини која није православна он заправо осећа да нема заједницу живота са њом, и не саопштава животне поруке већ просто износи идеје. Насупрот томе, живећи у православљу, ми осећамо да се не ради о једној религијској идеји, него о богојављењу. То богојављење јесте једно чудо које изражава оно о чему човеку није дато да говори јер се то не може изразити речима. За тим неизрецивим тајнама чезне свако биће. Постоји једна грчка изрека која каже да покрај сваког дома постоји један мали врт или посебан кутак где човек може на миру да буде. Тако, и на путу православља, тај мали врт јесте, у ствари, Рај. А у тој дубини је слобода и јединство свих, сједињење свих, и то истовремено.

Ако погледамо онај период црквене године који почиње великом Четрдесетницом и кулминира са догађајима Распећа, страдања Христовог, Голготе, видећемо да он има на крају бљесак Васкрсења. Беседа која оличава Пасхални догађај је Катихетско слово Светог Јована Златоустог: тада све бива испуњено светлошћу, сви су позвани на ту гозбу вере, вели та беседа, нико не треба да остане гладан, и који су постили и који нису нека уђу у празник радости, да не остане нико више мртав у гробу, него да сви устану из гробова. Књига Владимира Лоског „Оглед о мистичком богословљу источне Цркве“, коју је писао четрдесетих година, завршава се управо том Катихетском речју Светога Златоустог. Та књига је била сведочанство православне теологије, својеврсна револуција услед схоластичког богословља, једно изненађење православног искуства живота које доспева до Васкрсења. Многи римокатолички теолози су је прихватили и примили њен утицај и терминологију. Но, осећа се да употребљена терминологија код њих не одговара истом садржају који је Лоски подразумевао.

Оно на шта смо сви ми православни позвани јесте да будемо православни. Кажемо да је стварање света заправо пројава љубави Божије. Последњи чин стварања света је стварање човека, које следи управо после биљног и животињског света; а циљ сваког човека јесте да постане бог по благодати. И сваки човек је таква вредност која превазилази вредност васцелог света. Бог је могао на почетку да створи људе савршеним, како би пребивали у таквом „беспоговорном“ стању Раја, тј. начину битисања лишеном проблема са којима се суочава. Међутим, таква „доброчинства“ Бог не чини. Да је то учинио, затворио би људе у једно вечно мучилиште. Пут од страдања ка Васкрсењу је пут који је од Бога предвиђен и који нам је намењен. Оно што Црква треба да начини од човека није један савршено етички обликован човек, неки морални тип човека, нити је циљ да постане добар члан једне целине или једног настојања, већ се тежи човеку који је у себе примио бљесак или муњу божанства. Ми се цео живот боримо и трудимо како бисмо досегли тај моменат који зовемо вечност. По речима Аве Исака Сирина, подвизавамо се тако да изненада, без нашег доприноса, долази тај моменат у наш живот. Дакле, живот је занимљив управо зато што је неизвестан и рискантан. А човеку је приправљено оно што не може ни да замисли. На крају схватамо да то није људско достигнуће појединца, већ благослов за васцели свет. Кад сагледамо људска прегнућа, теорије, домишљања или пак (политичке) партије, видимо да сви они покушавају да људе окупе и учине их присталицама њихових идеја. Но, коначни циљ им је да обману, говорећи неистине или лажи, и наведу човека на пут погибли.

Да се послужим једном сликом. Један авион је конструисан тако да може да узлети у пространства и да поново слети на писту, а не као некаква колица која превозе поврће по суседству. Тако и човек јесте мален, сићушан, али у њему се крије огромна жеђ, и цео свет да добије он остаје незадовољен. Све теорије и ствари које су му доступне за њега бивају неподношљиве и недовољне. Штавише, замарају га и стварају један малигни тумор на његовом бићу. Крајња намера је да се човек начини послушником. То је као кад бисте орлу сасекли крила и од њега направили обичног певца.

Истина Цркве је један бљесак, експлозија, али која је сама по себи тиха, не стварајући буку. Херој у Цркви је заправо светитељ: смерни, духоносан, онај који је постао бог по благодати, који је по благодати до те мере узрастао да је постао сместилиште несместиве Тајне. Он се већ налази у Рају и постао је Рај за сваког човека, и праведног и неправедног. Дакле, то је човек садашњег века са духом Будућег века. Сунцем праведности може да блиста и зрачи неки неупадљив, анониман човек, неко на кога нико не обраћа пажњу и ко је непознат за своју средину. Он има вредност, управо зато што је човек, вреди не због онога што има, већ због онога што јесте. Када трпељиво подноси свако искушење говорећи: „Нека буде воља Твоја“; тада тајну, посету благодати, прима тајанствено, тихо, и улази у други простор или област нове твари. Тада му све служи на корист, на свему је благодаран и он бива благослов за читав свет. За Цркву није велики онај ко поседује умне или било какве друге способности, већ онај који је примио дар живота с благодарношћу и бива свестан да је све створено од Некога ко је Љубав. Тај Невидљиви и Несхватљиви је Онај који је све добрим учинио и наставља да све чини добрим. И када човек то увиди и нађе смирај, тада у себи сажима свеукупну тајну и постаје сарадник у тајни спасења читавог света.

Започињемо од нечега малог, потом се боримо, и онда у Цркви у једном тренутку доспевамо до откривења те неизрециве љубави Божије. Тако долазимо до оног стања у којем „не учимо божанске ствари него их трпимо (подносимо)“, тј. бивамо примаоци истих. Имамо пример из Марковог Јеванђеља када се каже да када семе једном падне на земљу и умре, тада доноси плодове само од себе. Дакле, вредно је оно што нема вредност у себи него што природно, аутоматски из себе даје плодове. Уколико се ослањамо на властиту моћ, младост или нешто друго, тада у ствари не доспевамо до овог циља. Али ако се слободно и благодарно предамо вољи Божијој, и кажемо у себи: „Нека буде воља Твоја“, тада се из семена нашег властитог постојања развија нешто ново, нов живот који се никад не окончава. Тај живот нисмо постигли властитим снагама или својим подвигом, већ нам је дарован од Бога. Код апостола Павла у речима: „Знам човека који је пре четрнаест година био узет и узведен до трећег неба“, видимо да је човек узет, није сам тамо отишао него је узнешен. Човеку је дата могућност да свесно умре и преда се Богу, и из те смелости жртве ниче и израста дрво које се простире у бескрај. Радост која из тога настаје јесте једно миомирисно благоухање које се свуда простире, на всје и всја, управо оно што велимо у богослужењима: „Васкрсе Господ и све испуни миомирисом“. Када човек доспе до тог духовног спокоја, када се из њега излива једно „Слава Богу за све“, благодарност Господу, такав човек бива једно ново богојављење и, хтео не хтео, он ту поруку преноси свима. Подвиг у Цркви често отпочињемо са жељом да превазиђемо незнање и зло (порок). Међутим, када доспемо до знања и врлине, тада заправо треба да идемо и даље, с ону страну знања и врлине. То је нешто што препознајемо у путу и подвигу сваког човека, сваког светитеља. Познати су нам примери Св. Максима Исповедника и Св. Исаака Сирина. Св. Максим на једном месту казује да када доспемо до граница познања и врлине и превазиђемо их, тада схватимо да нам знање и врлина нису довољни, да смо позвани и да је пред нама пут даље, с ону страну знања и врлине. Напредујући тако доспевамо до надумне простоте где душа постаје једно са Богом Логосом и познаје логосе бића, док је пре него што се заручила Богу Логосу била подложна раздељујућим путевима сазнања који су последица деоба. Када све то превазиђе човек бива једно с Богом, постаје бог по благодати.

И као што је васцело стварање света дар Божији, то је и тај пут који предузимао. Оно што нам се на крају дарује није постигнуће нашег личног подвига, већ дар љубави Божије. На крају налазимо Рај, и коначни Рај уствари није ништа друго до почетак нових бескрајних изненађења. Свети Исаак Сирин каже да ово бескрајно усхођење јесте обожење. Он такође поручује да застајање на том путу усхођења јесте равно паклу. Оно што нам пружају светитељи попут поменутих Максима и Исаака, и што нас оживљава, није последица њихове интелектуалне издржљивости, нити величине њиховог подвига, већ тога што су из благодарности васцеле себе предали Богу и доживели то изненађење Божије љубави. То крајње изненађење је веће од оног првог изненађења, од стварања света из небића.

Такве људе као што су Максим Исповедник или Исаак Сирин данас можете сусрести не у великим теолозима, нити код оних који говоре на ове теме, већ у неким непознатим ликовима, презреним од овог света. То су људи из чијих бића проистиче усклик: Слава Господу за све!

Достојевски којег познајемо обухватио је једну важну ствар коју налазимо код Св. Исаака Сирина. Св. Исаак говори о стању душе која је напредовала ка узвишенијем стању Раја и већ сада у њему пребива. Истовремено нам, на исповедан начин, говори о искушењима и тешкоћама кроз које је прошао. Такође помиње стање помрачености ума где човек доспева до безнађа, не досеже до Васкрсења, и кадар је све да одбаци. Овде се ради о слици великог дрвета које има јако дубоке корене у земљи, а истовремено му се крошње и гране пружају у даљину. Св. Исаак ће рећи да Бог велике дарове своје не даје без озбиљније провере, тако да онај ко није кадар да прође кроз велика искушења не може да прими ни велике дарове од Бога. Сматрам да нам Достојевски даје управо ту поруку: човек без великих искушења не може да дође ни до великих вредности. Читајући Достојевског, ви не читате просто полицијске романе, него добијате сведочанство да до живота доспевате кроз смрт. Сетимо се примера жене којој је дато Јеванђеље када је одлазила на издржавање казне у Сибир; он јој је написао писмо рекавши: ја сам човек свога времена са свим искушењима и неверицама, али ми кроз та искушења Бог дарује моменте, тако да сам сам формулисао једно своје исповедање вере – не постоји ништа лепше ни чудесније од личности Христове. И ако ми неко докаже да Христос није истина, ја ћу радије изабрати Христа, а не истину. Када то каже један Достојевски онда је то од посебног значаја, јер је прошао кроз сва искушења, и након тог искуства ада доспео до Васкрсења.

Атеисти, читајући ово исповедање вере Достојевског, бивају затечени. Сматрају да он поседује озбиљне аргументе за атеизам који превазилазе и њихово безбоштво. „Наш атеизам је детињарија и смешна ствар пред његовим. Атеизам Достојевског руши све пред собом.“ А управо тј човек је дошао дотле да говори о Христу, тако да он проблематизује сваког.

Данас читав свет чита Достојевског, не зато што је изузетно даровит, већ зато што нам даје ово сведочанство које може да посведочи сваки човек, заборављен или игнорисан, неки пијанац, или блудница попут Соње. И тада увиђамо да је Достојевски доспео тамо где и авва Исаак, који вели да долазимо до милосрђа које је љубав која пригрљује читаву творевину, све људе, непријатеље истине, па и самог ђавола. Признајеш да то може да учини само неко са божанском силом.

Сведочанство Православне Цркве, дакле, јесте сведочанство слободе; улазак у другу или другачију логику, не тежећи људском успеху. Св. Никола Кавасила каже да ми побеђујемо победом других, не својом. Христос у свом страдању не долази да би ударио непријатеља, него непријатељство. Он за своје пријатеље држи све, чак и оне који су Га распели, тако да не укида непријатеље, већ непријатељство. Постоји, по речима Св. Симеона Новог Богослова, једна малена радост која надилази смрт; он на једном месту каже: „Боже, желим да спасеш сву моју браћу и све људе, не само мене; нећу у Рај без њих. Ако њих не спасеш онда то спасење не желим ни ја.“ Јер не може да схвати како може да постоји Рај без свих његових ближњих. Ова мала радост надиграва и саму смрт. И Достојевски говори нешто слично: желим једну малену вечност, али ипак – вечност. Православна Црква нас ослобађа од свих тих малих успеха који то заправо и нису, јер не успевају да нас ослободе од смрти и пропасти. Када човек искуси ову благодат, тада осећа да привремени живот и ситне ствари и радости имају велику вредност, јер их прихватамо с благодарношћу Богу. Човек се, дакле, већ сада, и душом и телом, налази у Рају. Православна Црква нас управо тамо води, и ако уз помоћ свих светих тамо стигнемо, онда ћемо заволети и људски неуспех, јер смо искусили једну малену радост намењену читавом свету. Ми заправо обитавамо, обитавање је кретање, док је усхођење у тим изненађењима – бескрајно.

Велика је ствар бити спреман да се човек склони, да ишчезне, али на који начин? Као што семе када падне на земљу умире, на неки начин ишчезава, а затим земља сама од себе даје нови плод, нови живот. Ви, који сте православни на размеђи светова, историје и сл., имате велику привилегију што сте православни. Немамо никаквог непријатеља, не боримо се ни против кога, сви око нас су у ствари гладни и жедни, они који нам задају ударце наши су пријатељи, а они који нас мрзе наша су браћа. Они имају потребу и теже ка томе да приме ту благодат која не долази услед наше способности, већ је дар љубави Божије која је нас несрећнике учинила њеним причасницима. Када уђемо у ту врсту логике наш живот се никад не завршава. Ту бескрајност и сад живимо, јер вредност коју човек у себи има не долази од његове моћи и способности, већ од силе и љубави Божије.

Говорили смо о Исааку Сирину и Достојевском, а у Јелади говоримо и о Пападијамантису. И Достојевски и Пападијамантис у својим делима показују љубав према оним маленим и сићушним, заборављеним људима. Велики људи овога света, како је у Јеванђељу речено, „они који желе да владају народима“, велики политичари, научници и уметници, јесу добри али су мали људи, и они имају потребу за оном „малом вечношћу“ у коју треба да ступе и да превазиђу себе. Сви бивамо охрабрени да то можемо да постигнемо, јер не полажемо испит којим доказујемо колико смо кадри да запамтимо, већ испит смелости и љубави жртвујући се за другог. Јер када неко жртвује душу своју ради другога и ради Јеванђеља, тада је налази. Човек сам постаје једно чуло које својим осетилом прима и храни се свим око себе, и све га храни духовно, тако да његово присуство надилази све и он бива благодат свима. Није реч о благослову и доброти овога света, већ о красоти Будућега века. Та доброта која није прихватљива са људског становишта, она је чак неприхватљива за људску теологију. Пут који нам Црква открива није скраћени пут до успеха, већ пут који проживљава драму неуспеха или смрти. Али тај пут никада нема краја.

Ово је присутно и свештенодејствује се у Православној Цркви захваљујући благодати Духа Светога, због којег Црква постоји и који је одржава и животу. То је она сила Духа која „саставља васцелу установу Цркве“ и даје смисао човековом животу. То нам се дарује у трену када све положимо и предамо Господу. Тада човек разумева и оно што није схватљиво, један малени човек се шири и узраста постајући сместилиште несместивога. Он прима благодат свеукупности, тако да пунота постаје одлика оног маленог дела, а не обратно, и човек прихвата логику Будућега света и радост Будућега века. Та радост се у садашњи век преноси ћутањем, али то ћутање је речито. А привидно одсуство Светих у ствари испуњава свет њиховим присуством. На то мисли апостол Павле када каже да је чуо неисказиве речи, које човеку није допуштено говорити.

Врло често се на један лажан начин мучимо у учењу теологије, а то се збива када поједини „велики“ теолози покушавају да речима искажу оно неизрециво. Тачно је да у Цркви имамо катихезу речи, али бивамо оживљавани ћутљивом благодаћу која је речита. Сваки који је рањен разуме тај језик ћутања, постаје пријемник зрачења благодати једног Светитеља. Не постоји људска реч којом би се објаснило то стање смирености, тишине и љубави која у њему постоји и нечујно се преноси на свима, тако да човек понекад завапи: хоћу да слушам речи ћутања, јер ми је доста свих тих лепих речи. Свети Исаак Сирин у својим списима говори о речима које су орган садашњега века, а ћутању као инструменту Будућега века. Важно је истаћи да у Цркви постоји исказана и разумљива реч, али и она неизрецива. Поштовање према томе показујемо када чувамо и настављамо Предање наше Цркве. Дужан сам рећи да ваш професор Ненад Милошевић наставља такво Предање. Велим често да ништа не шкоди нама православнима да будемо православни, јер и не чинећи ништа посебно налазимо се у том простору васељенског покрета. У екуменском покрету су се људи већ заморили и вапију за ћутљивом речју ћутања. Но, да не упаднемо у замку многоглагољивости док говоримо о ћутању…

*Излагање Архимандрита Василија Гондикакиса, игумана светогорског манастира Ивиронa, на тему „Теологија и живот – васељенско послање Православне Цркве“, одржано 16. маја 2012. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду.

Превод: Епископ западноамерички Максим (Васиљевић)

Извор: Теологија.нет

Живоносни источник - петак светле седмице (источни петак)

Fri, 13 Apr 2018 10:52:00 +0000

Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.

Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.

У култним списима Нићифора Калиста Ксантопула дат је опис храма Богородице од Извора обновљеног у његово доба. Црква је, каже Калист, била правоугаоног облика, окружена са четири портика. Крипта је представљала најважнији део храма и у њу су водила два степеништа са по двадесет пет степеника. У крипти се налазио чудотворни извор чија је вода отицала у један мермерни четвртасти базен. Зидови цркве били су осликани фрескама. Храм је имао три параклиса, посвећена Богородици, светом Евстатију и светој Ани.

Оснивање храма Богородице Извора живота објашњава једна легенда и један историјски извор. Када је будући византијски цар Лав Трачанин дошао као обичан војник у Константинопољ, у мочварама испред Златних врата сусрео је слепог човека који је замолио да га поведе и напоји. Док је Лав тражио воду зачуо је глас који му казује где се она налази и да њом треба слепоме да опере очи. Глас му је прорекао да ће постати цар и да на том месту треба да подигне цркву у којој ће људи моћи да нађу оздрављење. Лав је послушао и слепац је прогледао, а он сам је доцније заиста поста цар. Када је ступио на престо, у близини извора је саградио велелепну цркву.

Да је подизање храма у време Лава I легенда, показује Јустинијанов хроничар Прокопије, који заснивање овог светилишта приписује своме заштитнику: „А њој (Богородици) подигао је други храм на месту званом Извор (Πηγή). Онде се налази густа кипарисова шума, луг у свежим пољима пуним цвећа, врт који доноси дивне плодове, извор који тихо жубори својим благим током питке воде, све особито пригодно за светилиште. Такав је простор око светилишта; а сам храм се не може лако описати достојним речима, нити оцртати у мислима, нити се шаптавим говором може о њему причати. Биће довољно рећи само толико да лепотом и величином надмашује већину храмова“ (О грађевинама).

Најпрецизнији податак о датовању изградње манастира Ζωοδόχος πηγή пружа нам византијски историчар Гергије Кедрон (XI-XII век). Он тврди да је Јустинијан саградио манастир у 33. години своје владавине, дакле 559-560. године.

Многобројна чуда која су се збила од времена оснивања светилишта до обнове у доба Андроника II Палеолога наведена су у очуваним писаним изворима. Непознати писац из времена Константина VII Порфирогенита (средина X века) побројао је 47 чуда што су се догодила од подизања па до X века. Током латинске власти у Цариграду, вода са извора престала је да буде чудотворна, што се наставило и током владавине Михаила VIII Палеолога који је водио унионистичку политику према западној Цркви. А за време Андроника II Палеолог који је одбацио политику уједињења Цркава, Богородица је показала своју наклоност тиме што је повратила чудотворну моћ воде у светилишту.

Мада се ово Богородичино култно место налазило изван цариградских зидина, поред њега је била палата царева који су ту долазили са свечаном свитом. Најчешће се то догађало на Вазнесење Господње. Цар би на Спасовдан, како сведочи Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом спису о церемонијама на двору, стизао у атријум да би потом у припрати сачекао патријарха. Њих двојица би свечано ушли у цркву, наставили до амвона и царских двери, да би затим ушли у олтар и учествовали у богослужењу (Литургији). Цар би поставио своје дарове на Часну трпезу, изашао из храма и попео се у катихумену, где се налазила мала просторија коју је користио после Литургије. За време свечаног обеда представници Зелених и Плавих (политичке групације у Цариграду) налазили су се у атријуму, а молитвени искази током литије која би потпом уследила прослављали су најпре Богородицу па Вазнесење. Сачуван је и писани извор да је василевс Нићифор II Фока (963-969) провео Спасовдан у цркви од Извора.

Лав Ђакон (друга половина X века), говорећи о побуни што је избила на Спасовдан 967. године, наводи да је по обичају цар био у храму изван градских зидина званом Извор, посвећеном Богородици. Јован Скилица (друга половина XI века), говорећи о истом догађају, помиње прославу Вазнесења на Извору. Ово понавља и Георгије Кедрон. Јован Зонара (прва половина XII столећа) истиче да је по старом обичају на један од Господњих празника василевс био у светом храму од Извора. Када је празник Богородице Живоносног Источника формално установљен, изгледа да је он петог дана Светле недеље врло свечано прослављан у главној царској палати у граду. То би био почетак ширења култа Богородице од Извора изван самог светилишта поред цариградских зидина. Главни посредник биће, изгледа, Велика лавра на Светој Гори, јер је манастир Богородице Ζωοδόχος πηγή четрдесетих година XIV века постао метох овог атонског манастира.

До свих ових података најлакше се долази преко текстова који се односе на тумачење врло познате и распрострањене иконографске представе Богородице типа Живоносни источник, која је настала под утицајем светилишта Мајке Божије од Извора поред константинопољских зидина. Према најновијим истраживањима Татјане Стародубцев (Култ Богородице Ζωοδόχος πηγή и његов одјек у сликарству у доба Палеолога, Зограф 33 /2009/), напознатијим представама Богородице овог типа сматрају се фреске у припрати цркве Афендико у Мистри (између 1313. и1322), у акросолијуму гроба деспота Димитрија у нартексу цариградске Хоре (око 1340), у припратама храмова Светог арханђела Михаила у Леснову (1349) и Вазнесења у Раваници (око 1387), на западном зиду цркве Успења у Волотову код Новгорода (1363-1390) и у олтару југоисточног параклиса храма Светих Теодора у Мистри (око 1400). Без обзира што се служба Богородици Извору живота није нашла у српским богослужбеним књигама средњег века, ликовна представа овог врло значајног Богородичиног култа има репрезентативне одјеке у живопису тако угледних манастира као што су Лесново и Раваница.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Васкршњи интервју са Епископом нишким Арсенијем: Створени смо за вечност! (звучни запис)

Fri, 13 Apr 2018 10:29:00 +0000

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vladika Arsenije - Vaskrsnji intervju 64kbps(1).mp3

Извор: Радио Слово љубве