Звучни запис емисије

Камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен и дивно је то у очима нашим, ријечи су Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Крајеугаони камен васионе, неба и земље, крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос, вјечни логос Божији кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји. У знаку Његовог Распећа и Његовог Васкрсења  је судбина свијета и судбина људске историје, и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано живоносним гробом Христовим, Часним крстом Његовим, Његовим Распећем  и свјетлошћу Његовог Светог Васкрсења.

Као и историја читавог свијета, тако и историја нашега народа српског, и све оно у њој што је часно и честито било и што јесте данас, оно је у знаку Христовог Распећа и Васкрсења. Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса Божијег, Светог Великомученика Косовског Лазара. И његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је управо у знаку Христа Распетог и Христа Васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које се причести Христом распетим и Христом васркслим и који гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота.

Ловћенски Тајновидац је записао 1847. године оне ријечи његове Нада нема више ни у кога до у Бога и своје руке  и додао велику библијску истину Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу (нада не безнађе). Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, живоноснога. И као што је Христов гроб живоносни, тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ, који је овдје живио и живи на овом мјесту које му је Бога дао на њему урађа и доноси своје плодове, него је та Гробница косовска, светионик  свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у европским народима до данашњега дана.

Нада је Косово, није безнађе никада било, и данас није безнађе него је нада, и тако ће бити у будућим временима. Они који не знају шта је Косово, они проносе приче, хоће да дијеле Косово. Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких  и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, нема памети, нема знања ни мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића, и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу Распетоме и Васкрсломе, грађењу на живоносном гробу Христовоме на коме је саграђена и гради се сва историја човјечанства и грађења на Косовском завјету и Гробу косовском. Одрећи се тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да гради на Мурату, на његовом насиљу, да гради будућност и своју и будућност других који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Они који се одричу и признају данашње стање, које је плод Муратовског насиља, признају то као нормално, као што то у овом тренутку раде моји „монтенигрини“ (не Црногорци), један дио оних који су се кроз вјекове одрицали свога историјског завјета,. Дакле који то чине и раде, они  признају да је насиље-тирјанство Муратовско и султановско насиље и насиље савремено које је наставак тога Муратовско-султановског вјековног насиља, који то признају као мјеру људског живљења, појединца и народа, они не граде себе ни своју будућност на крајеугаоном камену, на истинској правди и добру Божијем, него га граде на ономе што је демонска сила измислила  увевши као начело живљења насиље и тиранију.

Тиранија је била кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио КиМ, није стављао на референдум КиМ, није стављао на референдум биће своје, судбину своју, своје звање пред Богом, људима и историјом.То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Ако је претрпио 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља, он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији,  и док је Пећке патријаршије, док је Дечана и Грачанице Милутинове, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су вјерни томе сјемену, и који граде своју личну и народну будућност и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену, једином истинском камену на коме је Бог поставио да се гради људска  историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога, биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и нама је суђено и да Васкрсења не бива без смрти. Што значи нема будућности, ни овом народу ни било ком другом народу, без грађења своје будућности на тој вјери, на правди и истини Божијој, на том вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. Јел земаљско је за малена царство, то свједочи све што се догађа са људима и што се са њима догађало а Небеско царство је вјечно и непролазно. То је Косовски завјет, то је Јерусалимски завјет, то је Нови завјет у Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Камен који одбацују зидари овог свијета он остаје, и јесте и биће крајоугаону камен људске историје, људске заједнице, свих земаљских народа а посебно овог нашег грешног народа, али са том врлином да остаје вјеран управо том Косовском завјету и опредељењу, што значи Јерусалимском опредељењу. Остаје вјеран Новом завјету Христа Бога нашега, Њему који је жртвовао Себе за живот свијета, дивноме у светим мученицима Својим, дивноме у пророку Амосу, предивноме у Великомученику Лазару Косовскоме и свим мученицима  који су кроз вјекове носили тај часни крст на овим светим просторима до најновијих страдалника и мученика, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!

ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска

Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије.

Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.

Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл.

Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек:

У безверју је сух, опустошен,

А неподношљив терет данас носи...

И схвата да је сав упропаштен,

И жеђа веру – али он да проси...

Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања.

Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква.

Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека.

Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива.
Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући.

Али ја сам тек почео причу о Богу.

Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“.

Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност.

ИЗВОР: Православие.ру

Звучни запис беседе

Звучни запис разговора